NОVO

Тajna Pobožnosti
Major W. Ian Thomas

Predgovor

Pobožnost je tajna! Ukoliko ne shvatiš ovu činjenicu nikada nećeš razumeti prirodu pobožnosti.
 Bog te nije stvorio s nekom majmunskom sposobnošću da imitiraš Boga. U tome ne bi bilo nikakve tajne, niti bi te to moralno podiglo iznad položaja majmuna ili papagaja!
 Pobožnost – ili bogosličnost – direktan je i isključiv ishod Božije aktivnosti u čoveku. Ne ishod tvoje sposobnosti da imitiraš Boga, nego ishod Božije sposobnosti da umnoži samoga sebe u tebi! To je priroda te tajne!
 Čovek, da bi ugodio svojoj sopstvenoj udobnosti, pokušao je da ograniči Boga na teološku formulu, na moralnu zbirku pravila, teatralnu predstavu sa religioznom temom, štovanjem heroja živopisne ličnosti plemenitog – ili sumnjivog – ugleda, ili pak na nekakve umišljene slike o boljoj ličnosti. „Hrišćanstva bez Hrista“ je bilo i ostaje predmet čovekovog idolopoklonstva!
 Međutim, onoga trenutka kad shvatiš da samo Bog može da učini čoveka pobožnim, ne ostaje ti drugo nego da pronađeš Boga, da upoznaš Boga, i da dozvoliš Bogu da bude Bog u tebi i kroz tebe, ma ko On bio.
 Rešenje te tajne, kao što ćeš to otkriti u ovoj knjizi, zaista je izvanredno jednostavno – pošto je ona postala otvorena tajna u samom Isusu Hristu, i to takva da te On poziva da je deliš sa Njim!

SADRŽAJ

1

Kvalitet pravog predanja


Sam Isus nije im se poveravao, zato što je on sve poznavao. (Jovan 2:24).


 Nije zlato sve što sija, i u svetlosti svega onoga što ćemo sada razmotriti, verovatno će nam biti od koristi da trezveno ponovo procenimo one standarde predanja koji danas preovlađuju, i koji prolaze na smotri hrišćanskog posvećenja.
 Isuviše često kvantitet ima prednost nad kvalitetom, i u ovom visoko konkurentskom dobu ti spoljašnji izgledi „uspeha,“ koji su tako proračunati da doprinose dobrom glasu profesionalnog propovednika, ili ugledu onih koji su ga učinili omiljenim među ljudima, od veće su važnosti od trajnog ishoda njegove službe.
 Zbog jedne nesvete ambicije da se postižu „rezultati“, kraj često opravdava sredstva, i to tako da sredstva niukom slučaju nisu izvan sumnje, a „rezultati“ su, blago rečeno, veoma nepouzdani!
 U ovoj nesrećnoj situaciji i propovedaonica i klupa nose svoju krivicu u tome, iako mi se čini da je to ipak otpočelo sa propovedaonicom! Neki insistiraju na tome da kao nepobitan dokaz svakog duhovnog kretanja između vernika i njegovog Gospoda mora da se ogleda u nekom spoljašnjem fizičkom činu, i da bez tog propratnog čina, nikakva vrednost ne može da se pripiše unutrašnjem duhovnom zbivanju.
 Na osnovu ove neosnovane pretpostavke, neminovno je da na bilo kojem sastanku, kroz službu propovednika rad Svetoga Duha bude predstavljen fizičkim odzivom okupljenih na neki oblik javnog apelovanja, „poziva“ ili takozvanog „oltarskog poziva“ – izraz koji je posebno neprikladan, imajući u vidu činjenicu da je Gospod Isus Hristos „prineo samo jednu žrtvu za grehe“ (Jev. 10:12), i danas nema mesta drugoj žrtvi ili drugom oltaru u crkvi otkupljenih – pošto je oltar ustupio mesto prestolu proslavljenog Jagnjeta!
 Sa takvom greškom su povezane velike opasnosti, što je uostalom sasvim očigledno!
 Ambiciozni propovednik, žudno želeći da se penje lestvama evanđeoske slave, iako je možda i dirnut sudbinom izgubljenih i potrebama vernih, biće podložan iskušenju tako jakom, koje se pokazalo više nego jedanput kao neodoljivo – a ono je da se bude toliko zaokupljen smišljanjem načina i sredstva koja će obezbedi da dovoljno veliki javni „odziv“ sabranih, prikladno pokaže delotvornost njegovog propovedanja, odbrani njegov dobar glas, dovoljno nagradi poverenje njegovih podržavalaca i prigodno oduševi gomilu.
 Propovednik, naravno, neće sebi dozvoliti da bude svestan svojih skrivenih pobuda koje ga podstiču da koristi svoje spretne metode. On pazi na to da ubedi samoga sebe da one potiču samo iz onoga što bi on objasnio kao pravu „brigu za duše.“ Ali kada se „predstava završi“, otkriva se jadan spektakl onakav kakav u stvari jeste kroz providnu nezainteresovanost tog propovednika prema krajnjem ishodu njegovog truda.
 Nije ni čudo što „propovedaonica,“ pošto je navikla „klupu“ da joj se pokorava, sada nalazi da je žrtva svoje sopstvene nesrećne nametnute vlasti, kod zajednice koja je naučena da prihvata spoljašnje, telesne odzive na određene javne „pozive“ kao merilo duhovnog uspeha propovednika, te neminovno zahteva opipljive dokaze uspeha kad god joj ovaj javno služi.
 Tako pastoru jedne male crkve, zarobljenom u beskrajnom krugu, može tokom vremena da pođe za rukom da postepeno izvede celu zajednicu „napred“ – da stane pred propovedaonicom kao odziv na njegove mnoge pozive. Ali pošto je cela njegova pastva već jednom izišla napred, biće mu neophodno da ih sve iznova opet pozove na isto, da ne bi crkveno starešinstvo dovelo u pitanje njegovu zagrejanost i oduševljenje, a time njegovo pastorisko mesto bude upražnjeno.
 Pod takvim okolnostima pastor nema drugog izbora nego da zahteva predanost onih kojima propoveda sve dotle dok se i vrednost i smisao toga ne izgubi, jer ono nikad ne može da bude konačno, što bi značilo i kraj njegove propovedičke službe! Umesto da se suoči sa potpunom predajom pred Gospodom Isusom Hristom, i krajnjim i neopozivim predanjem Njegovoj volji, verniku se iznova nudi hrana za odojčad, što bi u stvari trebalo da bude samo deo nečeg većeg, to jest, početak pravog učeništva.
 Mnogo je lakše čoveka suočiti s njegovim gresima nego ga suočiti s njegovim „grehom“. Kasnije ćemo u ovoj knjizi podrobnije pokazati da je „greh“ stav koji utiče na čovekov fundamentalni odnos pred Bogom; tiče se onoga što čovek jeste; dok se gresi tiču onoga što čovek čini, a mi svi imamo srećnu sposobnost da razdvajamo ono što činimo od onoga što jesmo! Svi smo mi veoma spretni u umetnosti samopravednosti i možemo da nađemo bezbrojne razloge zašto ono što smo učinili ima opravdanje – makar to bilo i nešto što ne valja! Mi, štaviše, možemo da se osećamo i herojima, maltene i plemenitima, primajući krivicu za ono što je tako jasno samo po sebi (po nama!) bilo samo prirodno, skoro neminovna reakcija na primamljive, prisilne ili izazovne okolnosti ili ljude! Zbog toga čovek može da prizna i da mu bude žao zbog onoga što je učinio, a da ipak ne priznaje da je ono što je učinio rezultat onoga što u stvari jeste.
 Na osnovu toga, čovek može da se suočava sa manje važnim stvarima koje je počinio, a da nijedanput ne bude suočen sa onim što je važnije, to jest, onim što jeste. Štaviše, „uteha“ koja se nalazi u priznavanju, što donosi oslobođenje od rđave savesti, odstraniće potrebu za bilo kakvom osnovnom promenom u njegovom osnovnom odnosu prema Bogu. Ova vrsta priznanja je beznadežno niža od pokajanja i ne može se uporediti ni sa kakvom promenom u čovekovom životu. Mojsije je mnogo puta doveo svoj narod do suza – ali su ipak ostali u pustinji. Srce im, ipak, nije težilo za Hananom. Ne zato što se nisu odazivali na Mojsijevo propovedanje, nego zato što nisu hteli da imaju posla sa Bogom. „I rekoše Mojsiju: Govori nam ti, i slušaćemo; a neka nam ne govori Bog, da ne pomremo“ (2. Moj. 20:19).
 Oni su hteli polovičnu religiju! Nisu hteli ni bezbožništvo ni pobožnost. Nisu znali kako da žive, a bojali su se smrti. Njihovo predanje je bilo po sistemu otplate, dok im je Mojsije bio posrednik.
 Religija iz druge ruke može da drži propovednika u službi i da ga čini nezamenljivim za njegovu pastvu, ali ona ne može da proizvede i prave učenike. To je zato što nema prostora za spontanu akciju, niti za bilo kakav drugi dokaz božanske inicijative u čoveku koja jedino proizlazi iz čovekovog potpunog predanja Bogu.
 Pravo predanje daje Gospodu Isusu Hristu „pravo prvenstva,“ te oslobađa Njegov život kroz tebe u svoj svežini i sili božanskog delovanja, i po Njegovom milostivom obećanju, iz tvog unutrašnjeg bića „će poteći reke žive vode“ (Jovan 7:38) – a reku ne moraš da guraš! Ona sama seče i čisti svoje korito!
 Skrećući pažnju na te očigledne zloupotrebe koje su učinile toliko mnogo da se izgubi poverenje u savremeno evangeliziranje i službe na skupovima, ja ni za trenutak ne bih hteo da kažem da nema dozvoljenog mesta za javno priznanje vere u Hrista, niti bih pak hteo da uporno tvrdim da pravo predanje Hristu ne bi moglo da bude propraćeno spoljašnjim svedočanstvom te činjenice. To bi bilo izbacivanje bebe s vodom iz korita, jer bez sumnje, mnogo je onih kojima je mudri, ljubazni poziv na delo bio od velike pomoći za Hrista, ili pak u njihovom predanju Hristu, umesto da i dalje odlažu poslušnost Istini.
 Moja molitva je za stvarnošću – koja je po Bogu! I iz tog razloga, bez obzira koliko bih ja mogao da ne volim površnost i smisao za publicitet mnogih, zbog njihove zloupotrebe svete umetnosti propovedanja koristeći sumnjive „odzivne metode“, ja s druge strane ipak ne mogu ni na koji način da odobrim ni neosnovano osuđivanje branitelja onog praznog, ritualističkog formalizma, po kojem su sve aktivnosti izvan utvrđenog „praktikovanja religije“ u okrilju „cenjenih crkvenih sistema“ obavezno „samo prazan emocionalizam“. To bi bila glupost!
 Ako mnogo toga nedostaje u kvalitetu predanja koje danas preovlađuje u evanđeoskim krugovima i u evanđeoskoj misiji, tog velikog tela nanovorođenih vernika po celom svetu i u svim denominacijama, koji su prava crkva Isusa Hrista – još više su za žaljenje neograničene prilike za praktikovanje licemerja upravo zbog tih praznih javnih predanja Hristu koje nalazimo u svim denominacijama. U velikoj većini slučajeva ona su u potpunosti bez ikakvog duhovnog sadržaja, koja služe samo da bi se zadovoljile uobičajene „sitnice“ religioznih propisa, u inače bezbožnom društvu!
 Bilo da su ljudi kršteni kao deca ili kao odrasli, „kropljenjem“ ili „podranjanjem“; konfirmacijom mladih „tinejdžera“, ili pak bilo kakvim drugim činom posvećenja i primanja u članstvo crkve, mora da je jako malo onih koji žive u „hristijanizovanim“ zemljama Zapadne Evrope koji nisu na ovaj ili onaj način „predali sebe Hristu“. Pa ipak, kakvim to izvrnutim shvatanjem ili svojevoljnom maštom, bilo koja hijerarhija nekog crkvenog sistema može da oda priznanje takvom delu, kao nečemu što ima nekakvu duhovnu vrednost, kad senka 90 odsto stanovništva u tim zemljama nikada ne uđe kroz vrata crkve gde bi se Bogu klanjali, van je svakog razumnog objašnjenja!
 Gospod Isus Hristos nije primljen ni kao Spasitelj niti je poštovan kao Gospod, pa ipak pečat crkvene saglasnosti je udaren. Velika većina to smatra kao sasvim dovoljnu odgovornost pred Bogom, i silnu odbranu protiv nepoželjne pažnje onih koji insistiraju na tome da mora da odstoji stvarnost duhovnog iskustva, koju „crkva“ nije ni zahtevala niti očekivala!
 Ako 60 odsto stanovništva Sjedinjenih Američkih Država odlazi u crkvu, što uveliko prevazilazi prosek u ostalim protestantskim zemljama ovog doba, onda bi to trebalo da bude stvar duboke zahvalnosti Bogu – pa ipak, malo je zemalja u svetu sa toliko zločina i nasilja, toliko maloletničkih prestupa, toliko narkomanije i toliko alkoholizma, gde je u tolikoj meri prisutno podmićivanje i korupcija u vladi i ekonomiji. Zar su za ovakvo jadno stanje stvari odgovorni samo oni koji se nikada nisu povinovali zahtevima crkve u nekakvom spoljašnjem, formalnom činu predanja?
 Zašto bi se svetski ateistički sistem sa svojim fanatičnim ubeđenjima, svojom temeljnom nastavom i krajnjim predanjem plašio ove mlitave nakaze koja se zove „crkva“ njenih miliona nazovi pristalica, koji ne poznaju šta je to ubeđenje niti briga – koji su bezbojni, duhovne nule, koji ne znaju ni šta veruju, niti veruju ono što znaju! Oni su bez ikakvog osećaja za misiju, kojima vladaju uglavnom ljudi koji su i sami do krajnosti prožeti neverovanjem, hvališući se svojim sopstvenim neodgovornim odbacivanjem svakog osnovnog sadržaja vere za koju kažu da joj pripadaju! To je hrišćanstvo čiji se najveći neprijatelji nalaze u njegovim sopstvenim redovima.
 Božija Reč Jevrejima u Pavlovo vreme, mogla bi da bude Božija Reč današnjem hrišćanstvu:

Ta zbog vas se huli na ime Božije među mnogobošcima, kao što je i napisano . . . Jer nije (pravi) Judejin onaj koji je to samo spolja, i nije pravo obrezanje ono koje je spolja na telu, nego, Judejin je onaj koji je to iznutra, i pravo obrezanje je u srcu, u duhu, a ne u slovu (doslovno). Takvoga ne hvale ljudi nego Bog. (Rim. 2:24, 28-29).


 Gospod Isus Hristos je ušao upravo u takvu situaciju, pošto je na proslavi Pashe primio onakvu neobuzdanu dobrodošlicu u Jerusalimu. „Osana sinu Davidovu;“ vikali su, „Neka je blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje; osana na visini“ (Matej 21:9).
 Učenici su bez sumnje sijali od uzbuđenja i veoma se radovali što njihov Učitelj prima takve silne ovacije – pa ipak, među njima je moglo biti i onih koji su imali svoje bojazni! Samo kad bi mogao da se navede da ne kaže ništa pogrešno! Samo kad bi mogli da Ga ubede, samo ovoga puta, da ne učini bilo šta što bi moglo sve da pokvari!
 Ali On je opet upravo to učinio!
 Kako bi Hristos danas slomio srce nekom dobronamernom „reklamnom odboru“ ili nekom „poslovnom rukovodiocu“! On kao da je uvek činio nešto pogrešno, ili je rekao nešto pogrešno, upravo onda kada se nalazio navrh talasa, i na vrhuncu popularnosti! On kao da nikada nije razumeo ono što bi bilo u Njegovom sopstvenom interesu!
 Usred sveg tog populariteta i odobravanja, Gospod Isus Hristos je otišao pravo u hram i našao „prodavce volova, ovaca, golubova i menjače novca kako sede u hramu. Tada načini bič od uzica i izagna sve iz hrama, i ovce i volove, menjačima prosu novce i ispretura stolove, a onima što prodavahu golubove reče: „nosite to odavde, ne činite od doma Oca moga kuću trgovačku“ (Jovan 2:14-16).
 Da je hteo da primi „religiju“ onakvu kakvu je našao i da je prepoznao „status kvo“ (sadašnje stanje), Gospod Isus bi bez sumnje bio rado prihvaćen, štaviše i od strane fariseja; međutim On je bio buntovnik! Usudio se da očisti hram!
 Hristos nije došao da bude „prihvaćen“, niti je pak „tražio zaposlenje“ u savremenoj religiji. On je došao da očisti hram – i da učini još nešto veće od čišćenja hrama u Jerusalimu; došao je da očisti hram ljudskih srca, da bi bili pogodni „za stan Božiji u duhu“ (Ef. 2:22, Karadžić).
 Pošto su Ga pitali na osnovu kakvog autoriteta On dozvoljava sebi slobodu na takvo neodobravanje, i kakvim autoritetom može da prenese svoje neodobravanje u praksu, Gospod Isus Hristos im je odgovorio: „Srušite ovaj hram, pa ću ga za tri dana podići. . . No on je govorio o hramu svoga tela“ (Jovan 2:19,21).
 Hristova smrt i vaskrsenje su bili Njegovo ovlašćenje. Predanje Hristu znači dopustiti Mu da nas očisti od greha i da se nastani u nama. Bilo šta manje od toga je potpuno neshvatanje krsta. On neće ništa manje od toga.

A kada je bio u Jerusalimu o prazniku Pashe, mnogi poverovaše u njegovo ime, gledajući njegova čuda koja je činio. Sam Isus nije im se poveravao, zato što je on sve poznavao, i nije imao potrebe da ko svedoči za čoveka; jer je sam znao šta beše u čoveku. (Jovan 2:23-25).


 Iako je izgledalo kao da se gomila predala Hristu, kvalitet njihovog predanja je bio takav da On nije bio spreman da se preda njima!
 Kakav je kvalitet tvog predanja Hristu?
 Možda te je „crkva“ primila u članstvo, možda su ti prijatelji odobravali i poverili ti neku odgovornu službu, ali od kakve je to vrednosti, ako je tvoje predanje Hristu takvo da On nije voljan da sebe preda tebi? Vrednost tvog predanja Hristu se ogleda u meri Njegovog predanja tebi!
 Gospod Isus Hristos je Istina, kao i u svemu ostalom „što služi životu i pobožnosti“ (2. Pet. 1:3). On je Istina o pravom predanju. On je bio predan Ocu u svemu onome čemu je Otac bio predan Sinu, i bio je krajnje uveren da je Otac koji je prebivao u Njemu, bio veličanstveno dovoljan za sve ono čemu se On predao. Znamo da je Spasiteljevo predanje Ocu bilo takvo da je Otac bio u potpunosti predan Sinu!
 Gospod Isus Hristos je odbio da se preda parohijalnim potrebama onog vremena i onog doba. On nije bio predan političkoj situaciji u Palestini, ili oslobođenju jevrejske nacije od rimskog jarma! On nije bio predan hitnim društvenim nevoljama svoga vremena, niti pak jednoj struji protiv druge, baš kao što On ni danas nije predan Zapadu protiv Istoka, ili republikancima protiv demokrata (kao da su jedni manje grešni od drugih!). Hristos se nije predao ni potrebama izgubljenog sveta; On nije bio ni nemaran ni neosetljiv prema tim važnim pitanjima, ali kao Savršeni Čovek bio je predan Ocu, i to isključivo za ono za šta je Njegov Otac bio predan Njemu.

Zato im reče Isus: kada podignete Sina čovečijeg, tada ćete saznati da sam to ja i da ništa ne činim sam od sebe, nego govorim ono što me je naučio Otac. I sa mnom je onaj koji me je poslao; nije me ostavio sama, jer ja svagda činim ono što je njemu ugodno, (Jovan 8:28-29).


 Gospod Isus Hristos je od samog početka bio potpuno svestan onoga za šta Mu je Otac bio predan, pošto je On bio Jagnje „koje je zaklano pre postanka sveta“ (Otk. 13:8, NSP). Lomeći hleb koji je bio slika Njegovog tela koje će uskoro biti slomljeno, i uzimajući vino kao simbol Njegove krvi koja će uskoro biti prolivena, On je još uvek mogao da pogleda u Očevo lice i kaže: „Hvala Ti!“ On je bio u potpunosti predan, i stoga nije morao da se suoči ni sa kakvim drugim važnim pitanjima!
 Gospod Isus Hristos je znao da pre nego što su Mu ljudi kao Vilberfors (Wilberforce), Robert Mofat (Robert Moffat) i Dejvid Livingston (David Livingstone) mogli biti predani za ono za šta je On hteo da se preda njima – ukidanje robovlasništva i vraćanja ljudskog dostojanstva za jednakost svih ljudi pred Bogom; pre nego što su Mu ljudi kao Lord Šaftsberi (Lord Shaftsbury), dr Bernardo (Dr. Barnardo) i Džordž Miler (George Müeller) mogli biti predani za ono za šta je On hteo da se preda njima – okupljanje podrpane, izgladnele siročadi sa ulica Britanije i time obnovi nadu neželjenima; pre nego što je mogao da napadne društvena zla u neškolovanoj, neobrazovanoj i raspuštenoj naciji kroz Džona Vezlija (John Wesley) i Džordža Vitfilda (George Whitefield), u velikom evanđeoskom probuđenju njihovog vremena, ili da upotrebi Elizabet Fraj (Elizabeth Fry) da i time dovede do reforme nemilosrdni kazneni sistem koji je stavio društvo pred očaj, zbog odbačenih i neoplakanih po zatvorima punim pacova u njenoj domovini – On, Sin Božiji je prvo morao da preda sebe Ocu za ono za šta je Otac predao sebe Njemu!
 Osnova Njegovog predanja Ocu je osnova na kojoj Gospod Isus Hristos zahteva tvoje predanje Njemu. Ti si Mu predan isključivo za sve ono čemu je On predan u tebi.
 Ti nisi predan crkvi, ili denominaciji, ili organizaciji. Kao misionar ti nisi predan misijskom odboru, pa štaviše ni „misijskom polju,“ a ponajmanje od svega nisi predan nekoj „potrebi“! Predan si Hristu, i svemu onome čemu je Hristos isključivo predan u tebi.
 Hiljade iskrenih mladih hrišćana je izazvano izlizanom parolom: „Potreba je poziv!“, a zatim im se odmah iznese tuce različitih potreba, koje sve predstavljaju „poziv“! Na upućen „poziv“, stotine njih ustane u zbrci, podignuti talasom emocija. Na osnovu statistike je utvrđeno da od svakih stotinu koji ustanu, na misijsko polje ne ode više od troje, a od onih koji i odu, skoro 50 odsto se vraća kući pre nego što se prvi rok završi i ostaje kod kuće!
 Mojsije je pobrkao potrebu sa „pozivom“. Da bi odbranio svoju braću, ponesen osećanjem sažaljenja, izišao je i ubio Egipćanina, čuvajući šaku ovaca u zabačenoj pustinji, bio je beskoristan i Bogu i čoveku!
 Avraam se predao volji Božijoj, umesto Bogu čija je to volja bila, i u svojoj pogrešnoj revnosti je pokušao da ostvari Božije delo na ljudski način! Pošto je Sara bila stara i nikada nije rađala decu, jer je bila nerotkinja, pomislio je da Sara i on treba da pomognu Bogu. Tako su sazvali sastanak! Uostalom, zar Bog nije rekao da će Avraam imati sina, i ako je to bila Božija volja, a on je bio predan toj Božijoj volji – onda on sina mora imati po svaku cenu!
 Iz odnosa sa Sarinom robinjom, koju je Sara dala Avraamu, rodio se Ismailo koji je postao otac Arapima. Avraam je time platio visoku cenu takve neposlušnosti. Jevreji, koji danas žive u Izraelu i koji su okruženi neprijateljski raspoloženim arapskim narodima, još uvek žanju gorku žetvu koju je Avraamov lični trud posejao pre toliko vekova. Ismailo je bio proizvod lažnog predanja; začet u iskrenosti, on je bio đavolja logična alternativa veri!
 Kada se Isaak rodio u Božije savršeno vreme, petnaest godina kasnije, Ismailo mu se rugao – i sve otada mu se još uvek ruga! „Ali kao što je nekada onaj što se rodio na telesan način gonio onoga koji je na duhovan način rođen, tako biva i sada“ (Gal. 4:29). „Neka živ bude Ismailo pred Tobom!“ (1. Moj. 17:18) još uvek je vapaj danas onih koji još nisu naučili da „. . . robinjin sin neće naslediti sa sinom slobodne“ (Gal. 4:30) – to jest da apsolutno nema zamene bar što se Boga tiče. Božiji posao valja raditi na Božiji način.
 Kad je Bog kušao Avraama i rekao mu da prinese Isaaka na žrtvu paljenicu, On mu je rekao: „Uzmi sada sina svog, jedinca svog milog, Isaaka, pa idi u zemlju Moriju“ (1. Moj. 22:2). Avraam je mogao da se raspravlja sa Bogom govoreći: „Ali ja imam dva sina! Šta je sa Ismailom? Isaak nije moj jedini sin!“ Bog bi mu tada odgovorio: „Što se mene tiče, Isaak je tvoj jedini sin. Ismaila ne prepoznajem – on nikada nije trebalo da se rodi!“
 Crkva Isusa Hrista je danas puna Ismaila koji bučno zahtevaju da budu prepoznati – no Bog će poštovati samo Isaaka, i Isaakovog Uzvišenog Sina! Ništa ne može „telo“ (plot) toliko da dovede do besa nego kad ga se ne prepoznaje. Propovedanje koje ga izlaže kao grešnu krivotvorinu, mora neminovno da bude objekat njegovog otrova i gneva. „Isuviše objektivno! Nestvarno! Što ne pripada ovom svetu! Isuviše jednostavno! Sama pasivnost! Panteistički misticizam!“ – to su neki od epiteta kojima se „Ismailo“ još uvek podsmeva „Isaaku“; kojima se „telo“ protivi Duhu!
 Po Božijoj zapovesti, Avraam je uzeo Isaaka, svezao ga, položio na žrtvenik koji je načinio i uzeo nož da ga ubije. Svojim delom koje je bilo daleko rečitije od samih reči, on je rekao Bogu: „Ti si mi obećao Isaaka! Nisam mogao da vidim kako ćeš Ti to ostvariti, i u svom neverovanju i u svojoj gluposti rodio sam Ismaila. Predao sam se Tvojoj volji, misleći da sam sposobniji od Boga. Ti mi sada kažeš da ga ubijem, moga jedinoga sina Isaaka kroz koga si obećao da će sva plemena na zemlji biti blagoslovena! O Bože, ako ga ubijem, ja ne znam kako ćeš Ti to učiniti – ali sada sam predan Tebi – bez rezerve, i svemu onome čemu si Ti predan u meni! Ako moram da ga ubijem, onda ću ga ubiti – čak ako posle bude potrebno da ga ti podigneš iz mrtvih!“ (Jev. 11:17-19), a Bog je manje-više rekao Avraamu: „Hvala ti Avraame! To je sve što sam želeo da znam – sada možeš da baciš nož iz ruke!“

Ne diži ruku svoju na dete, i ne čini mu ništa; jer sada poznah da se bojiš Boga. . . I reče: Sobom se zakleh, veli Gospod: kad si tako učinio, i nisi požalio sina svog, jedinca svog, zaista ću te blagosloviti i seme tvoje veoma umnožiti, da ga bude kao zvezda na nebu i kao peska na obali morskoj; i naslediće seme tvoje vrata neprijatelja svojih; i blagosloviće se u semenu tvom svi narodi na zemlji, kad si poslušao glas moj, (1. Moj. 22:12, 16-18).


 Avraam je otkrio tajnu pravog predanja, i time postao „prijatelj Božiji“ (Jakovljeva 2:23)! To je stvarnost – i to je učeništvo!
 To je „pobožnost na delu“! Prinošenje svega onoga što jesi – ništa, svemu onome što On jeste – sve, predan si isključivo Gospodu Isusu Hristu, za sve ono čemu je On predan u tebi. Možeš biti sasvim siguran da je Onaj koji prebiva u tebi kao što je Otac prebivao u Njemu, sasvim dovoljan za sve ono čemu je On predan!
 Da li si spreman na to da ovo bude kvalitet tvoga predanja Hristu? Ako je tako, onda je svaki manji predmet obuhvaćen većim. Sada više nije neophodno da te pitam da li si spreman da pođeš na misijsko polje. Više nije neophodno da te pitam da li si spreman da staviš svoj račun u banci Hristu na raspolaganje, ili tvoje vreme, ili tvoju kuću, ili da te suočavam sa bilo čime drugim što bi moglo da mi padne na pamet. Ti bi mi odmah rekao: „Sve je to sada već sređeno – konačno, i jednom zasvagda! Ako je Hristos predan u meni da ide na misijsko polje, ja sam Mu već predan za to! Ako je on predan u meni da upotrebi i poslednji dinar koji imam, i svaki drugi dinar koji bih mogao da zaradim, ja sam Mu već predan za to, i za sve ostalo čemu bi On mogao da bude predan u meni! Ne postavlja se više pitanje sa čime treba da se suočim – već pitanje poslušnosti prema Njegovim uputstvima! Isto tako znam, da u Njegovoj volji, imam sve što On jeste! . . . i to je sve što bi trebalo da znam!“
 Zaista je tako! . . . jer nije moguće da imaš više!
 A nikada ne bi trebalo da imaš manje!

SADRŽAJ

2

Kako činiti nemoguće


A on im odgovori i reče: dajte im vi da jedu (Marko 6:37).


 Neko je jednom rekao: „Da čovek živi hrišćanskim životom nije teško, nego je sasvim nemoguće!“
 Sasvim nemoguće, što će reći, bez Hrista – ali za sve ono što On kaže, ti imaš sve ono što On jeste, a to je upravo sve ono što je i potrebno!
 Kao što smo već videli, to je bila lekcija koju je Avraam naučio, „ . . potpuno uveren da je Bog kadar i učiniti ono što je obećao“ (Rim. 4:21), a i Marija, što ćemo kasnije videti: „Jer je svaka reč Božija moćna. Na to Marija reče: evo služiteljke Gospodnje; neka mi bude kako si kazao“ (Luka 1:37-38).
 Istu tu lekciju je i Gospod Isus Hristos želeo da nauči svoje učenike, ali oni su bili veoma spori da uče – a isto tako smo i mi! „I izišavši vide mnogi narod, te se sažali na njih, jer behu kao ovce bez pastira, i poče ih učiti mnogo“ (Marko 6:34).
 Luterov prevod ove poslednje rečenice je uvek bio izvor velike utehe za mene – „Propovedao im je dugačku propoved,“ – i dugačka propoved je i bila! Trajala je sve do uveče, i toliko dugo, da su Njegovi učenici počeli prilično da se brinu šta će činiti sa velikom gomilom ljudi. „Mesto je pusto,“ rekli su svome Učitelju, „otpusti ih neka . . . kupe sebi šta će jesti“ (Marko 6:35-36).
 Učenicima se činilo da je to jedina razumna, razborita stvar da se učini pod okolnostima koje su pretile da ih osramote. Bilo je pet hiljada ljudi, a Matej beleži: „ . . osim žena i dece“ (Matej 14:21), i ako su sastanci u ono vreme bili imalo kao što su danas, pet hiljada ljudi plus žene i deca, onda je to bio zaista veliki skup! Gomila je bila umorna, znojava i gladna, i bez izgleda da je nahrane, učenicima se učinilo da druge mogućnosti nema osim da podsete Gospoda Isusa Hrista na to da je već kasno, i da mu kažu nešto u ovom smislu: „Gospode, mi jednostavno moramo da se rešimo ovog naroda!“
 Uvek postoji razumna alternativa za veru!
 Gospod Isus Hristos im je odgovorio: „Dajte im vi da jedu,“ drugim rečima: „Nemojte da otpuštate gladne ljude; nego ih nahranite!“
 „Da odemo i da kupimo hleba za dve stotine dinara, pa da im damo da jedu?“ (Marko 6:37), pitali su zbunjeni učenici, „Gospode, pa to je sasvim nemoguće!“
 „Tačno! Vama je to sasvim nemoguće,“ Gospod Isus Hristos je mogao da im kaže, „i zato ćemo to i učiniti. Pokazaću vam kako da činite nemoguće!“
 Hrišćanski život može da se objasni samo na osnovu Isusa Hrista, i ako tvoj život kao hrišćanina još uvek može da se objasni na osnovu tebe – na osnovu tvoje ličnosti, tvoje snage volje, tvog dara, tvog talenta, tvog novca, tvoje hrabrosti, tvog obrazovanja, tvog predanja, tvoje žrtve, ili tvog bilo čega drugog – onda iako možda imaš hrišćanski život u sebi, ti još ne živiš njime!
 Ako način na koji živiš svojim hrišćanskim životom može da se objasni na osnovu tebe, šta imaš da bi mogao da ponudiš svome susedu? Način na koji on živi svoj život može da se objasni na osnovu njega, i što se njega tiče, ti si eto „religiozan“ – a on nije! „Hrišćanstvo“ bi moglo da bude tvoj hobi, ali nije i njegov, i nema ničega naročitog u tome kako ga ti praktikuješ što bi na njega ostavilo utisak da je taj tvoj hobi jedinstven. Nema ničega u vezi sa tobom što bi navelo tvoga suseda da pogađa u čemu je stvar, ničeg hvale vredno u vezi sa čim se on ne bi osećao isto tako sposobnim da čini bez neugodnosti da postane hrišćanin!
 Samo onda kada kvalitet tvog života zbunjuje susede ti možeš da ostaviš utisak na njih! Drugima mora da postane sasvim jasno da je vrsta života kojom ti živiš veoma preporučljiv, ali da je on izvan svakog ljudskog objašnjenja! To prevazilazi ishod čovekove sposobnosti imitiranja, i ma koliko malo bi oni to mogli da razumeju, sasvim je jasno da je to ishod Božije sposobnosti da proizvede Sebe u tebi!
 Jezgrovito rečeno, to znači da ljudi moraju da se uvere da je Gospod Isus Hristos o kome ti govoriš, u suštini On sâm sastavni deo života kojim ti živiš.
 Kako je Hristos nahranio pet hiljada ljudi? Da bismo to otkrili, potrebno je da pogledamo zapis koji se nalazi u šestoj glavi Jovanovog evanđelja, jer ovde nalazimo kao da je apostol uzeo lupu i dozvolio nam da ispitamo ovu priču do najsitnijih pojedinosti. „Tada Isus podiže oči i vide da mnogi narod dolazi k njemu, te reče Filipu: odakle ćemo kupiti hleba, da se ovi nahrane? Ovo je pak rekao kušajući ga; jer je sam znao šta će činiti“ (Jovan 6:5-6).
 Da li je Hristos tražio savet od Filipa? Zar nije znao šta da radi? Svakako da jeste, pošto čitamo: „jer je sam znao šta će činiti.“ On je tačno znao šta će učiniti. On uvek zna, bez obzira sa kakvim okolnostima bi mogao da se suoči, bilo kada i bilo gde! Njega nikad ništa ne može da iznenadi, niti Ga bilo šta šokira. On nikada nije zbunjen – nikada nije smeten! On je Bog koji kaže: „od početka javljam kraj,“ i koga nikakav neočekivani događaj ne može da iznenadi! Jednom sam čuo poznatog psihologa hrišćanina, dr Kramera (Dr. Cramer) koji je rekao: „Gospod Isus Hristos je bio potpuno ‘imun od panike’,“ – i još uvek jeste!
 Da li si i ti?
 To će biti tvoja jedinstvena karakteristika, ako odista uživaš životom Gospoda Isusa Hrista; i ti ćeš biti „imun od panike“! Imaćeš „mir Božiji, koji prevazilazi svaki um“ (Fil. 4:7) – što će reći, mir koji u svetlosti svih okolnosti, prevazilazi svako ljudsko objašnjenje!
 Hristos nije tražio savet kad je Filipu postavio to pitanje, niti je On pak pokušavao da otkrije nešto o Filipu, pošto je u evanđeljima više puta zapisano da je Gospod Isus Hristos odgovarao na čovekove misli. On je znao sve što je moglo da se zna o Filipovom srcu, i mnogo više nego što je Filip znao o samom sebi, kao što zna sve što bi moglo da se zna o tvome i mome srcu! „I nema stvorenja koje je nevidljivo pred njim, nego je sve golo i otkriveno u očima onoga kome mi polažemo račun“ (Jev. 4:13).
 Pa zašto je onda Hristos postavio to pitanje?
 On je postavio to pitanje zato što je hteo da Filip otkrije nešto o samom sebi. Hteo je da on otkrije svoje beskrajno siromaštvo iskustva sa Hristom – koliko je bio udaljen od natprirodnog života. To pitanje nije bilo samo da bi Filip mogao to da otkrije, nego je bilo radi svih Njegovih učenika. „Odgovori mu Filip: za dve stotine dinara hleba njima nije dovoljno – da svaki nešto malo dobije“ (Jovan 6:7).
 Na šta je dakle Filip računao? Da li je računao na prisustvo i silu Gospoda Isusa Hrista? Nije! Računao je samo na novac u torbi! U ovoj situaciji za njega nije bilo horizonta koji se dalje proteže. Po Filipu, Hristovo prisustvo u ovoj nevolji nije pravilo nikakvu razliku, upravo kao da je Hristos bio mrtav!
 Da je materijalistički nastrojen ateista bio konsultovan u vezi sa ovom nedoumicom, prvo pitanje koje bi on postavio bilo bi: „Koliko novaca imate?“ Kakva bi onda razlika bila između Filipovog stanovišta i stanovišta jednog nevernog bezbožnika? Ne bi bilo nikakve razlike!
 Filip još nije bio naučio da računa na Hrista! Zbog toga što je za njega njihova finansijska zaliha bila svevažeća, Isus Hristos je bio nevažeći! U njegovom životu kao apostola nije bilo ničega što nije moglo da se proceni na osnovu dolara!
 Na šta ti računaš? Da li zaista računaš na Hrista? Na osnovu čega si procenjivao mnoge i različite situacije koje su se javile za proteklih dvadeset i četiri sata, pre nego što si uzeo ovu knjigu u ruke i pročitao ove stranice? Da li si uzeo Gospoda Isusa Hrista u obzir – ili, da li si Ga smatrao kao nekoga ko je sporedan?
 Zapamti da se upravo u onim oblastima tvoga života u kojima nisi smatrao Hrista značajnim, nisi pokajao. U tim oblastima ti još uvek pokušavaš da budeš dovoljan bez Njega – pokušavajući da budeš „uzrok“ svojih „ostvarenja“; a ako si ti njihov uzrok, onda svakako neće biti ničega natprirodnog ni u njihovom ostvarenju!
 Zbog svojih razbijenih iluzija, mogao bi da pokušaš, kao što su i učenici pokušali, da se rešiš situacije, ubeđen da si nedovoljan sa Hristom kao i bez Njega. Tada ćeš biti jadan. Bolje da ne ideš u posetu susedima toga dana!
 Gospod Isus Hristos je rekao: „Koliko hlebova imate? Idite, vidite“ (Marko 6:38). I kad su otišli, zatekli su Andreju kako se prepire sa jednim dečakom! Zamišljam da je razgovor između njih mogao ovako da teče:
 „Veoma si ljubazan, mali. Reći ću Učitelju da si ponudio, ali mislim da je bolje da Ga sada ne uznemiravamo. Vidiš, zauzet je – a ionako pet hlebova i dve ribe nije dovoljno za sve! To je dovoljno samo za tebe – ti se sam naručaj! Ipak, hvala ti mališa – velika ti hvala! Reći ću Učitelju, obećavam ti!“
 Mališan je ljutito odgovorio: „Ne tiče me se da li imam pet hlebova, ili pedeset hlebova, ili pet stotina hlebova, ili pet hiljada hlebova – to nije važno! Molim te odvedi me tome čoveku! To je sve ono što je važno!“
 Toga trenutka su ostali stigli na scenu, i da ih Učitelj nije poslao, Andreja verovatno nikada ne bi odveo dečaka Gospodu Isusu; pa i kada ga je odveo, počeo je da se izvinjava! „Reče mu jedan od njegovih učenika, Andreja, brat Simona Petra: ima ovde jedan dečak koji ima pet ječmenih hlebova i dve ribe; ali šta je to na toliko njih?“ (Jovan 6:8-9).
 Siguran sam da Andreja nije bio neljubazan prema dečaku. Verujem po onome što je zapisano o njemu u evanđeljima, da je Andreja bio naročito ljubazne prirode, i možda se upravo zbog toga dečak osetio slobodnim da razgovara sa njim. Možda ga je prijateljski osmeh privukao. Verujem da je Andrejino lice bilo kao otirač pred vratima na kome je bilo utkano „dobrodošli“! Neki ljudi se pitaju zašto im niko ne prilazi za savet, kad su im lica kao natpis na vratnicama koji kaže: „čuvaj se psa“!
 No, kako mu drago, i ma kako da je bio ljubazan, na šta je Andreja računao? Da li je uzimao u obzir prisustvo i silu Hristovu? Nije! Uzimao je u obzir samo pet ječmenih pogačica i dve ribice, i zbog toga što mu je jedino to bilo važno, Isus Hristos je bio nevažan!
 S druge strane, zbog toga što je ovom mališanu Gospod Isus Hristos bio svevažan, ogromna potreba i malenkost onoga što je imao bilo je sasvim nevažno! On je već naučio tajnu natprirodnog življenja, pošto je taj dečak na svoj način računao na Hrista!
 Ovo je za mene uvek važna priča, jer je Gospod Isus sâm „znao šta će činiti“ mnogo pre nego što je Andreja razgovarao sa dečakom, pa čak i pre nego što je ma ko drugi prepoznao da se u njemu krije mogućnost. Hristos je znao njegovo srce i već ga je bio izabrao!
 U svakoj gomili uvek ima makar jedna duša čije srce On poznaje i koju je On već izabrao. Prepoznati je i dovesti je – bez izvinjavanja – je sveta umetnost zadobijanja duša; „. . . a mudri obučava (zadobija) duše“ (Priče 11:30).
 Možda to neće uvek biti onaj ko je najistaknutiji, pa čak ni onaj koji najviše obećava – možda samo jedan dečak svetlucavih očiju sa ručkom u torbici! „Isus tada uze hlebove, zahvali Bogu i razdeli onima koji su polegali, isto tako i od riba koliko su hteli“ (Jovan 6:11).
 Ma kakve druge misli neki „učeni bogoslovi“ mogli da imaju o tim nezaboravnim događajima koji su se desili toga uzbudljivog dana, oni koji su bili prisutni i koji su bili svedoci, sasvim je jasno da nisu imali nikakve sumnje u vezi sa onim što se desilo, jer „Ljudi pak videvši čudo koje učini, rekoše: ovo je zaista prorok koji treba da dođe na svet“ (Jovan 6:14). Posmatrajući Gospoda Isusa na delu, odmah su prepoznali činjenicu, da se pred njima nalazio Čovek za čija dela nije moglo da postoji apsolutno nikakvo drugo objašnjenje osim Boga!
 Naravno ima onih koji bi hteli da prihvatiš teoriju „papirne kese“! Oni bi hteli da te ubede da veruješ da kad je gomila videla nesebičnog dečaka, kako je izvadio svoju užinu i bio voljan da podeli svojih pet pogačica i dve ribice sa mnoštvom, da su bili toliko dirnuti i postiđeni da se iznenada pojavilo oko pet hiljada „papirnatih kesa“ – i svi su počeli da dele sa svima ono što su do tada skrivali pod košuljom!
 Nije li to dirljivo?
 Neki to smatraju „učenošću“ te dodeljuju „doktorate“ na osnovu toga! Dvanaest kotarica se moglo bolje upotrebiti da se pokupe otpaci, umesto da se pokupi ono što je preteklo od hrane!
 Ako imaš samo „malog boga od papirne kese,“ onda moraš da se zadovoljiš i sa „malim čudom papirne kese“ – ali našem Bogu „. . .sve je moguće“ (Luka 1:37, Karadžić)!

A kada se nasitiše, reče svojim učenicima: skupite preostalo komađe, da ništa ne propadne. Skupiše, dakle, i napuniše dvanaest kotarica komađa od pet ječmenih hlebova – što preteče onima koji su jeli. (Jovan 6:12-13, kurziv upotrebljen samo da bi se podvuklo).


 U tom čudu koje je Gospod Isus Hristos učino nalazila se jedna tajna. Tajna koju je On hteo da podeli sa svojim učenicima, i koju bi hteo da podeli i sa tobom! Propustiti to, znači propustiti samu suštinu ovog događaja i lekciju koju bi trebalo savladati. Ona se nalazi u samom srcu pobožnosti. Zapisano je da: „Isus tada uze hlebove, zahvali Bogu i razdeli onima koji su polegali, isto tako i od riba koliko su hteli.“ Kome je Hristos zahvalio? Da li je zahvalio samom sebi? Bog kao Bog svakako da nema kome drugom da zahvali osim samom sebi, a Isus Hristos je bio Bog! Sasvim je jasno da je Gospod Isus Hristos kao Sin, zahvalio svome Ocu kao Bogu, i u svojoj savršenoj ulozi kao Savršeni Čovek, istrajno odbijao da bude „uzrok svojih ostvarenja“!
 Kao Bog Stvoritelj, bez apsolutno ikakve sumnje Hristos je sâm mogao da nahrani tih pet hiljada ljudi, zapravo pet stotina puta pet hiljada – ali u tom slučaju on se ne bi ponašao kao Čovek, ponašao bi se kao Bog. Kasnije ćemo otkriti, da je On bio i da se ponašao kao Bog, niko Ga ne bi video! Boga niko nikada nije video!
 Kao „jedinorođeni sin“ Hristos je „objavio“ Oca (Jovan 1:1, SSP) u svemu onome što je On rekao, u svemu onome što je učinio i svim onim što je bio. I opet ću vas podsetiti da je Gospod Isus rekao: „ . .Otac, koji ostaje u meni, on čini dela“ (Jovan 14:10).
 Ko je dakle nahranio pet hiljada ljudi? Otac kroz Sina!
 I pored svoje večne jednakosti sa Ocem i sa Svetim Duhom u Božanskom Trojstvu, Gospod Isus Hristos je radi nas postao ništa, (Fil. 2:7, New English Bible), da bi Otac mogao da bude sve, i da bi bio proslavljen u Njemu! Svojim stavom potpune zavisnosti od Oca, On je prema Ocu kao Bogu gajio savršeni odnos u veri i ljubavi, za šta je sâm Hristos stvorio čoveka.
 Suočen sa tim gladnim mnoštvom, Hristos je namerno podredio sebe ograničenjima koje je On kao stvaralačka Reč, nametnuo čoveku kao svome stvorenju – izložio je situaciju svome Ocu, i u poniznoj zavisnosti od Njegove dovoljnosti jednostavno rekao: „Hvala Ti“ – a zatim se oslonio na Oca podelivši hlebove i ribe.
 Eto tako se čini nemoguće!
 Kada je Gospod Isus Hristos podigao Lazara iz mrtvih, kako je to učinio?
 „Podignite kamen,“ rekao je Marti, sestri onoga koji je umro, ali ona Mu je odgovorila: „Gospode, već zaudara; jer je četvrti dan u grobu“ (Jovan 11:39). Sasvim jasno, po bilo kakvim prirodnim merilima, situacija je bila nemoguća; no ipak, Hristos je rekao Marti: „Zar ti ne rekoh da ćeš videti slavu Božiju – ako poveruješ?“ (Jovan 11:40). Otac je još jednom trebalo da bude proslavljen kroz Sina! „Tada podigoše kamen. A Isus podiže oči gore i reče: Oče, hvala ti što si me uslišio“ (Jovan 11:41).
 Hristos se ovom prilikom suočio sa čovekom koji je četiri dana bio mrtav, i sa neospornim dokazima raspadanja. Stojeći pred otvorenom pećinom, da li je to trebalo da Mu predstavlja problem? Da li je imao pravo da izazove strašnu krajnost smrti? On je odista imao silu za to, pošto je bio Bog, ali nije imao pravo, pošto je bio Čovek! „Jer ni Hristos nije ugađao samom sebi“ (Rim. 15:3).
 Kako je dakle Hristos učinio nemoguće i podigao ovog čoveka iz mrtvih?
 Hristos je podigao Lazara iz mrtvih upravo onako kao što je nahranio i pet hiljada ljudi! Izložio je situaciju svome Ocu, i u poniznoj zavisnosti od Njegove dovoljnosti, jednostavno rekao: „Hvala Ti“ – a tada oslanjajući se na Oca kad je povikao veoma glasno: „Lazare, iziđi napolje. Iziđe mrtvac . . .“ (Jovan 11:43-44).
 To je bilo tako jednostavno! „A Isus podiže oči gore i reče: Oče, hvala ti što si me uslišio. Ja sam znao da me uvek slušaš; ali ovo rekoh zbog naroda koji ovde stoji, da poveruju da si me ti poslao“ (Jovan 11:41-42).
 Hristos se trudio tada, kao što se trudio hraneći pet hiljada, da pokaže načelo kojim je On kao Čovek živeo svojim natprirodnim životom na zemlji; da bi ti sa svim ljudima verovao da je On „Poslanik,“ a Njegov Otac „Pošiljalac,“ i da bi mogao da znaš i veruješ da kao što je Otac poslao Njega, da On isto tako šalje tebe – da živiš natprirodno!
 „Zaista, zaista, kažem vam, ko veruje u mene činiće dela koja ja činim, činiće i veća od ovih, jer ja idem k Ocu“ (Jovan 14:12).
 Gospod Isus Hristos želi da bude tebi sada, sve ono što je Otac bio Njemu tada – BOG; samo ako hoćeš da ti Njemu sada budeš sve ono što je On bio Ocu tada – ČOVEK!
 Da li si naučio da izlažeš svaku situaciju Gospodu Isusu Hristu ponizno se oslanjajući na Njegovu dovoljnost, i jednostavno da Mu kažeš: „Hvala Ti,“ a zatim da računaš na Njega upuštajući se u tu situaciju?
 Hraneći pet hiljada u poniznoj zavisnosti od Oca, Gospod Isus Hristos je pokazao svojim učenicima kako da čine nemoguće, i žive na čudotvoran način!
 Koliko su Njegovi učenici to shvatili?
 Nimalo!


SADRŽAJ

3

Ja sam – Ti si


„Jer ne razumeše čuda sa hlebovima, nego im srce beše okorelo“ (Marko 6:52).


 „Reši se ovih ljudi! Otpusti ih, jer nemaju šta da jedu.“ To je bio žalosni vapaj učenika dok su u panici prišli Gospodu Isusu; ali umesto to da je učinio, On je nahranio gladno mnoštvo, i rešio se učenika!
 Jedna od najtežih lekcija koju moramo da savladamo, to je da shvatimo da niko od nas nije Bogu neophodan, nego da je Bog nama uvek neophodan! „A onih što jedoše hlebove beše pet hiljada ljudi. I odmah natera svoje učenike da uđu u čamac i da idu napred na drugu stranu prema Vitsaidi, dok on otpusti narod“ (Marko 6:44-45).
 Zašto je On otpustio svoje učenike? On ih je otpustio zato što oni nisu ništa naučili – ama baš ništa! „Jer nisu uzeli u obzir a nisu ni razumeli ono (učenje i značenje ovog čuda) sa hlebovima, (u stvari) srce im je bilo okorelo – otupelo je i izgubilo je moć razumevanja“ (Marko 6:52, Amplified New Testament) – „ . . njihovo srce je otvrdnulo!“
 Pozvani za apostole, i kao najbliži sledbenici Spasitelja za vreme Njegove zemaljske službe, živeli su, radili, hodali i razgovarali sa Njim; učestvovali su u Njegovoj službi, uživali su u tome što je On bio u središtu pažnje, i imali su ime da su Njegovi najodaniji sledbenici! Da, oni su bili poznate ličnosti – ali bili su poznate ličnosti sa tvrdim srcima!
 Obavljanje neke službe samo po sebi ne čini čoveka duhovnim! Nažalost, prečesto su neduhovni ljudi ti koji se bore i krče put do neke službe, gde „telo“ može da udovolji svom nezajažljivom apetitu za položaj i moć, jer „telo“ voli da bude priznato, konsultovano, poštovano, voli da mu se dive i da mu se pokoravaju!
 Ti možeš da budeš episkop, pastor, sekretar crkve, starešina ili đakon; možeš da budeš predsednik, direktor ili dekan na fakultetu; možeš da budeš predsednik nekog misijskog odbora ili direktor na nekom misijskom polju – kao stariji misionar na misijskom polju; možeš da obavljaš bilo koju službu bilo koje vrste, koliko god ona bila istaknuta – i još uvek da imaš tvrdo srce! Tamo gde je to slučaj, i gde ima pravog posla koji treba obaviti, ne smeš da se iznenadiš ako te se Hristos reši – osim ako se ne pokaješ!

„Bog nije oduševljen položajima koje ljudi zauzimaju i On ne gleda ko je ko, i ne priznaje nikakve spoljašnje razlike“ (Gal. 2:6, Amplified New Testament). „Zato što govoriš: bogat sam i obogatio sam se i ništa mi ne treba, a ne znaš da si bedan i kukavan i siromašan i slep i go . . . Ja karam i kažnjavam sve koje volim; budi, dakle, revnostan i pokaj se“ (Otk. 3:17, 19).


 Ne dozvoli siromaštvu ili samodovoljnosti da te liši onoga što je čudesno! To je posebno suptilan oblik uobraženosti koji Bogu uskraćuje mogućnost da čini ono što ti smatraš da je izvan granica tvog telesnog samopoštovanja!
 Kako je samo Hristos bio strpljiv sa Svojim učenicima! Pošto ništa nisu naučili, iznova su dobili istu lekciju, ali pod drugoj okolnosti. Zaista, u okolnosti koja se nimalo nije dopadala samim učenicima, jer pošto su bili poslani, našli su se „ . . nasred mora u nevolji od valova, jer beše protivan vetar“ (Matej 14:24, Karadžić).
 Naporno veslajući znoj im se slivao niz lice – svaki mišić ih je boleo, dok su se borili protiv oluje! Već se bilo smrklo, a obala odavno više nije mogla da se vidi; i dok su ogromni talasi zapljuskivali čamac, preteći da ga preplave i pošalju na dno, učenici su se pitali da li će ikada stići na svoje odredište! „Oko tri sata noću, priđe im Isus. . .“ čineći šta? Čineći nemoguće! „ . . hodajući po moru“ (Matej 14:25, SSP).
 Kako je Gospod Isus učinio nemoguće? Kako je hodao po vodi? On je to učinio onako kao što je nahranio pet hiljada ljudi, i kao što je vaskrsao Lazara iz mrtvih! On je računao na svog Oca – korak po korak – i za svaki korak koji je učinio rekao je: „Hvala Ti, Oče!“
 Hristos je pokazao Svojim učenicima da sve ono što je pretilo da njima bude nad glavom, da je Njegov Otac to već stavio pod Svoje noge!
 Šta je to što tebi preti? Šta te plaši? Šta je to od čega bežiš? Postoji li nešto što izgleda kao da će preplaviti tvoj mali čamac – nešto što ti odvraća pažnju, bije te i zbunjuje? Evo radosnih vesti za tebe! Ne postoji ništa što bi ikada moglo da zapreti da se nađe iznad tvoje glave, što On već nema pod Svojim nogama – i On čeka da ti imaš udela u Njegovoj pobedi! „Videvši ga učenici gde ide po moru, uplašiše se govoreći da je to utvara, i od straha povikaše. Ali ih Isus odmah oslovi i reče: ne bojte se, JA SAM; ne strahujte“ (Matej 14:26-27).
 Mislili su da su videli duha. Čovek koji hoda po vodi – to je nemoguće! Ali Gospod Isus je rekao: „JA SAM, ne strahujte!“ Upravo tim rečima, Hristos je rekao Svojim učenicima: „JA SAM; – sve što bi ikada moglo da ti zatreba, u svakom trenutku, u bilo kojoj oluji, i sve što JA JESAM, ti IMAŠ. Ne strahuj!“ „A Petar mu odgovori i reče: Gospode, ako si ti, zapovedi da dođem k tebi po vodi“ (Matej 14:28).
 Petar je možda rekao: „Gospode, ako si to Ti, molim te stavi pod moje noge ono što je već pod Tvojim nogama!“ Gotovo da možeš da zamisliš kakav je osmeh bio na Gospodnjem licu. „E, Petre, to je sve ono što sam očekivao! Jednostavno sam čekao da ti računaš na Mene, kao što Ja računam na Svog Oca! Hajde! – Dođi!“
 Po zapovesti Gospoda Isusa Hrista, Petar je prešao na drugu stranu. „I izišavši iz čamca Petar, . . “ šta mislite, šta je on učinio? Učinio je nemoguće! – „ . . pođe po vodi i dođe Isusu“ (Matej 14:29)!
 Korak po korak, i za svaki korak koji je napravio, skoro da si mogao da čuješ Petra kako uzvikuje u svom uzbuđenju: „Ovo je predivno, Gospode! Hvala Ti! Hvala Ti, Gospode! – Ovo je neverovatno; ovo je za mene potpuno novo iskustvo, nikada ranije nisam hodao po vodi! Hvala Ti, Gospode! Hvala Ti!“
 Dok je Petar držao oči na Spasitelju i povezivao svoju situaciju sa Hristom za svaki korak koji je učinio, on je učestvovao u pobedi svog Gospoda! Nemoguće je postalo moguće!
 Odjednom je jedan neprijatan talas zapljusnuo Petra po licu s jedne strane, pa opet još jedan ga je udario s druge strane, da je umalo izgubio ravnotežu! Njegova pažnja je bila odvučena od Hrista, i ponovo je postao svestan huke vetra i ustalasane vode; prestao je da povezuje ovu situaciju sa Gospodom i ponovo počeo da povezuje situaciju sa sobom, te je pomislio: „Ne mogu ja to! Čovek ne može da hoda po vodi – to je nemoguće!“ . . . i bio je sasvim u pravu! Petar je počeo da tone pa „povika govoreći: Gospode, spasi me“ (Matej 14:30)!
 Gospod Isus je odmah pružio ruku i uhvatio ga; ponovo je privukao Petrovu pažnju i još jednom je stavio preteće vode pod Svoje noge, i tako su hodali zajedno dok nisu ušli u čamac i „ . . presta vetar“ (Matej 14:32). Lekcija je bila završena!
 Šta misliš, šta je Hristos rekao Petru? Možda misliš da je trebalo da mu čestita! „Petre, samo želim da znaš koliko sam neizmerno cenio tvoju ogromnu veru! Način na koji si izišao iz tog čamca i krenuo prema Meni je bilo pravo remek-delo! Moram da ti čestitam; dugo nisam video tako veliku veru!“ Da li je Hristos to rekao? A ne! Daleko od toga! Naprotiv, rekao mu je: „Maloverni, zašto si posumnjao?“ (Matej 14:31). Time je rekao: „Petre, nije teško učiniti nemoguće! To je neminovno sve dok računaš na Mene! Zašto si prestao da računaš na Mene? Petre, ne mogu da ti čestitam. Žao mi je što je tvoja vera bila tako mala!“
 Međutim, lekcija nije bila uzaludna! „A koji su bili u čamcu padoše pred njega govoreći: zaista si Božiji sin“ (Matej 14:33).
 Usred oluje, kad je sve bilo protiv njih, pojavio se Gospod Isus Hristos i rekao: „JA SAM; ne strahujte,“ i sada su konačno naučili da kažu „Ti si zaista Sin Božiji!“ (SSP). Ako ne zapamtiš ništa drugo od svega onoga što je napisano u ovoj knjizi, ovo bi samo po sebi obuhvatilo čitav odnos Boga prema čoveku, i čoveka prema Bogu: „ . . jer ko prilazi Bogu mora verovati da ima Boga“ – „Ti si“ – „i da on uzvraća nagradom onima koji ga traže“ - „JA SAM!“ (Jev. 11:6). Sve što bi ikada moglo da ti zatreba u bilo kom trenutku, u bilo kojoj oluji; „i sve što JA JESAM“, kaže On, „ti to imaš!“
 Možda je tvoja potreba i dalje potreba grešnika koji traži oproštenje; treba da budeš otkupljen, a ti još uvek pokušavaš da nađeš svoj put nazad ka Bogu i pobožnosti. Hristos ti sada kaže, kao što je nekada rekao svojim učenicima u gornjoj sobi, nakon što je vaskrsnuo iz mrtvih: „Pogledajte moje ruke i moje noge – ja sam glavom“ (Luka 24:39). Drugim rečima, „JA SAM“ – sve ono što je potrebno okrivljenom grešniku! Rane na Mojim rukama i nogama su obeležja mog Spasiteljskog statusa; pouzdaj se u Mene, i Ja ću te spasiti!
 Sve što treba da Mu kažeš je ovo: „Gospode Isuse – TI SI! Ti si za mene upravo ono što mi treba! Moj Spasitelj i moj Otkupitelj – zauvek!“
 Evo Ga tamo, vaskrslo Jagnje!
 Moja savršena, besprekorna pravednosti,
 Veliko nepromenljivo Ja Sam,
 Car slave i milosti.
 Bićeš otkupljen, i On će ti dati život; darom Njegovog Svetog Duha koji prebiva u nama, Isus Hristos će ti dati Svoj život, a to je ono što znači „živeti u Duhu“; dakle „ako Duhom živimo, Duhom i da hodimo“ (Gal. 5:25), a to je ono što znači „hodati u Duhu“ – ići korak po korak, i za svaku novu situaciju u koju te svaki novi korak odvede, ma kakva ona bila, da možeš da čuješ Hrista kako govori tvom srcu: „JA SAM!“ – a zatim da pogledaš u Njegovo lice verom i kažeš: „TI SI! To je sve što mi je potrebno da znam Gospode. Zahvaljujem Ti na tome; jer Ti nikada nisi manje nego dovoljan!“
 Živeti na ovaj način znači iskusiti sa apostolom Pavlom sledeće:

„Umem u skromnosti živeti i živeti ponizno u svakoj okolnosti, a znam i da uživam u izobilju i da živim u blagostanju. U svim ovim okolnostima naučio sam tajnu da se suočim sa svakom situacijom, bilo da sam sit ili gladan, da imam dovoljno i da imam na pretek, ili da ostanem bez ičega i da sam u oskudici. Imam snagu za sve u Hristu koji me snaži – spreman sam na sve i sposoban posredstvom Onoga koji u mene uliva unutrašnju snagu (to jest, ne treba mi druga pomoć u Hristovoj dovoljnosti)“ (Fil. 4:12-13, Amplified New Testament).


 Bez ovakve vere je nemoguće ugoditi Bogu, jer bez ovakve vrste vere Bogu je nemoguće da proizvede svoj karakter u tebi – drugim rečima pobožnost!
 Prava pobožnost ostavlja svet presvedočenim bez ikakve sumnje, da je jedino objašnjenje za tebe Isus Hristos – čijem je večno nepromenljivom i sasvim dovoljnom „JA SAM“ tvoje srce naučilo da sa nepokolebljivom verom kaže: „TI SI!“
 To je zaista sve ono što je potrebno da znaš!
 „A mi svi otkrivena lica, (zato što) nastavljamo da gledamo i odražavamo slavu Gospodnju, neprestano se preobražavamo u (Njegovu sopstvenu) sliku u sve većem sjaju i iz jednog stepena slave u drugi; (jer ovo dolazi) od Gospoda (Koji je) Duh“ (2. Kor. 3:18, Amplified New Testament).


SADRŽAJ

4

Priroda tajne


„I po opštem priznanju tajna pobožnosti je velika: onaj koji se javi u telu. . . “ (1. Tim. 3:16).


 Pobožnost je jedna tajna! Ukoliko ne shvatiš ovu činjenicu nikada nećeš razumeti prirodu pobožnosti.
 Bog te nije stvorio s majmunskom sposobnošću da imitiraš Boga. U tome ne bi bilo nikakve tajne, niti bi te to moralno podiglo iznad položaja majmuna ili papagaja! Sposobnost imitiranja pripada onome ko imitira, a ne proizlazi iz osobe koju imitira, i ne mora nužno da deli motive te osobe, koja ostaje pasivna i ravnodušna prema samom činu imitiranja.
 Ljubaznost i puka velikodušnost određene osobe mogu biti čin iskrenog dobročinstva, i pravi nesebični izraz ljubavi prema Bogu. Možda ćeš biti u iskušenju da imitiraš postupak ove osobe, da ga ponoviš na isti način, ili čak da ga i nadmašiš u tome, ali tvoji motivi mogu biti potpuno pogrešni, iako je tvoj postupak identičan!
 Ponos može da te ubedi „da ne treba da te drugi nadmaše!“ Ljubomora može da te natera da dokažeš da druga strana „nije jedini izbor!“ Ti bi mogao da ne voliš zahvalnost, ili privrženost, ili poštovanje koje je druga osoba, ma koliko nenamerno, opravdano zaradila i zaslužila, ili bi mogao da osećaš da poštovanje koje se sada ukazuje drugoj osobi može da umanji tvoj uticaj na budući tok događaja!
 U tom slučaju, svojom velikodušnošću mogao bi da obmaneš nepronicljivog čoveka, i da ostvariš svoje ciljeve, ali tvoja „velikodušnost“ neće biti pobožnost – tvoja „velikodušnost“ će biti greh!
 Sušta suprotnost tome, pobožnost – ili Bogosličnost – direktan je i isključiv ishod Božije aktivnosti u čoveku. Ne ishod tvoje sposobnosti da imitiraš Boga, nego ishod Božije sposobnosti da reprodukuje samoga Sebe u tebi! To je priroda te tajne!
 Ukloni tajnu ili pokušaj da je racionalizuješ, i ishod će biti katastrofalan, jer ti apsolutno više nećeš biti povezan ni sa čim. Bićeš slobodan da izabereš svog sopstvenog Boga – objekat sopstvenog imitiranja; a tvoja „pobožnost“ biće merilo tvoje usklađenosti sa objektom kojeg si izabrao da imitiraš.
 U stvari, to je ono što se dešavalo kroz ljudsku istoriju otkada je Adam odbacio osnovna načela sopstvene ljudske prirode i odlučio da živi sam – bez Boga! Čovek može da se sakrije od Boga – kao što je to Adam učinio – ali ga i dalje progoni Božiji glas odzvanjajući u duhovnom vakuumu njegove nostalgične, bezbožne duše sa svom nemilosrdnom upornošću ljubavi koja nikada ne prestaje, uzvikujući: „Sine Adamov, gde si? – Gde si? – Gde si?“
 To je ono što čak i najizopačenijeg pojedinca čini neizlečivo religioznim, iako je njegova „religija“ možda najstrašnije prirode i poprimajući najodvratnije oblike – ponekad se čak prerušavajući u političku ideologiju kao u nacionalnom socijalizmu Adolfa Hitlera, ili kao u ateističkom komunizmu Karla Marksa, koje su, uprkos svom političkom interesovanju i prikazanom preziru prema religiji, ipak religije same po sebi.
 To je jedna od Sataninih lukavština koja navodi ljude da beže od Boga i nastoje da ućutkaju Njegov glas u samom praktikovanju religije.
 Radi se o tome da je čovek, kada to njemu odgovara, sveo Boga na teološko verovanje, etički kodeks ili politički program, pozorišnu predstavu u religioznom okruženju, obožavanje heroja neke živopisne ličnosti plemenite – ili sumnjive – reputacije, ili neku izmišljenu sliku sopstvenog boljeg sebe; sve od svete krave do šuma u krošnji drveća, ili „hrišćanstvo bez Hrista“ bilo je i ostalo objekat čovekovog idolopoklonstva!
 Onog trenutka kada shvatiš da samo Bog može da učini čoveka pobožnim, ne preostaje ti ništa drugo nego da nađeš Boga, da upoznaš Boga, i da dopustiš da Bog bude Bog u tebi i kroz tebe, ma ko On bio – a to ti neće pružiti nikakvu slobodu da izabereš – jer postoji samo jedan Bog, a On je apsolutan, i stvorio te je isključivo za Sebe!
 Čuvaj se da čak i kao hrišćanin ne upadneš u Sataninu zamku! Možda si već pronašao i upoznao Boga u Gospodu Isusu Hristu, primivši Ga iskreno kao svog Otkupitelja, ali ako ne uđeš u tajnu pobožnosti i ne dozvoliš da Bog u tebi bude izvor Njegovog obličja, trudićeš se da budeš pobožan tako što ćeš se podrediti spoljašnjim pravilima i propisima, i poštovati obrasce ponašanja koje ti je nametnulo određeno hrišćansko društvo koje si izabrao i u kome se nadaš da ćeš biti „prihvatljiv.“ Na ovaj način ćeš ovekovečiti pagansku naviku praktikovanja religije u sili „tela“, a u samoj potrazi za pravednošću praktikovaćeš idolopoklonstvo u poštovanju „hrišćanstva“ više nego Hrista!

„Ako ste, dakle, umrli sa Hristom za zemaljske načine gledanja na stvari i pobegli od primitivnih i osnovnih mišljenja sveta i učenja eksternalizma (sklonost za sve ono što pripada spoljašnjosti, prim. prev.), zašto živite kao da još uvek pripadate svetu? – Zašto se pokoravate pravilima i propisima? (Kao na primer), ne dohvati (ovo), ne okusi (ono), ne dotiči (ih), što ukazuje na stvari koje sve upotrebom propadaju. Činiti ovo znači slediti ljudske zapovesti i učenja.

„Svi ovi (postupci) zaista imaju spoljašnji izgled (obično izgledaju) kao mudrost, u promovisanju samonametnute strogosti predanosti i uživanja u samoponiženju i strogosti u disciplinovanju tela, ali nemaju nikakvu vrednost u sprečavanju popustljivosti telu – niže prirode. (Umesto toga, oni ne poštuju Boga) nego služe samo da udovolje telu“ (Kološanima 2:20-23, Amplified New Testament).


Bog se ne može videti

 „Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju . . . I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga“ (1. Moj. 1:26-27). To ne znači da je čovek fizički stvoren po Božijem obličju, niti da Bog izgleda kao čovek. Mi ne znamo kako Bog izgleda, jer „Boga niko nikad nije video . . .“ (Jovan 1:18).
 Biblija nedvosmisleno iznosi da je Bog nevidljiv: „A caru večnosti neprolaznom, nevidljivom, jedinom Bogu čast i slava u sve vekove; amin . . . Koji jedini ima besmrtnost i obitava u svetlosti kojoj se ne može pristupiti, koga niko od ljudi nije video, niti može videti; njemu čast i večna sila. Amin“ (1. Tim. 1:17 i 6:16).
 Biblija podjednako naglašava i božanstvo Sina i Njegovu jednakost sa Ocem koju Gospod Isus nikada nije negirao; pa ipak, nijedan čovek nikada nije video Boga – zar niko nikada nije video Isusa Hrista? Ovo je deo tajne! „Onaj (Bog) koji se javi u telu“ (1. Tim. 3:16) i dalje „ . . jedinorodni Bog, koji je u Očevom krilu, on ga objavi“ (Jovan 1:18).
 Filip je rekao: „Gospode, pokaži nam Oca, i nama je dovoljno.“ A Gospod Isus mu je odgovorio: „Toliko vremena sam s vama i nisi me upoznao, Filipe? Ko je video mene, video je Oca; kako onda govoriš: pokaži nam Oca?“ (Jovan 14:8-9). Pomiriti ovu izjavu Gospoda Isusa i činjenicu o Njegovom sopstvenom božanstvu, sa činjenicom da nijedan čovek nikada nije video Boga, u prvi mah bi izgledalo kao nepremostiv problem, jer nam je predstavljen zbunjujući zaključak da uprkos Njegovoj potpunoj jednakosti unutar Trojstva božanstva, bilo je moguće, pre hiljadu i devetsto godina, da ljudi na zemlji gledaju u lice Sina, vide Oca, a ipak ne vide Boga!
 Objašnjenje za ovu tajnu, kao što verujem da ćete otkriti, zaista je vrlo jednostavno – jer je u samom Isusu Hristu ona postala javna tajna, i On te poziva da je deliš sa Njim!
 Od veoma je velike važnosti, da od samog početka uvidimo činjenicu da je Gospod Isus Hristos, kada je bio ovde na zemlji, istovremeno mogao da bude i Bog i čovek, ali da nije mogao istovremeno da se ponaša i kao Bog i kao čovek.
 Dozvolite mi da ovo ukratko objasnim, pošto razumevanje ovoga ima za cilj da vam donese neizrecivu utehu i ohrabrenje, i da vam pruži potpuno novo shvatanje hrišćanskog života, kao i bogatiji i potpuniji doživljaj samog Hrista.
 Čovek je bio stvoren tako da može da nosi Božije obličje a da sam Bog ne postane vidljiv, tako da nije čovekovo fizičko obličje, nego je njegova sposobnost ponašanja osmišljena da bude sredstvo kojim je Bog nameravao da izrazi Svoju prirodu i Svoj karakter. Međutim, kao što smo već videli, pobožnost ili Bogosličnost nije trebalo da bude imitiranje Boga od strane čoveka, već direktni ishod Božije aktivnosti u čoveku. Drugim rečima, Sam Bog se ponaša u tebi i posredstvom tebe!
 Čovekovo ponašanje kao posledica trebalo je da bude ishod Božijeg ponašanja kao uzroka. Ono prvo je trebalo da bude „sjaj“ ili „odsjaj“ slave onog drugog, „pravi odraz“ Njegovog bića! (Jev. 1:3, SSP). Obličje je trebalo da bude vidljivo, dok je Osoba još uvek bila nevidljiva!
 Da je Gospod Isus Hristos bio izvor Njegove sopstvene pobožnosti, kao što je mogao biti, On bi se ponašao samo kao Bog – bio bi i uzrok i posledica – ali ishod ne bi bio vidljiv! On je imao pravo da se ponaša samo kao Bog – jer On je bio i jeste Bog, ali onda ne bi mogao da se ponaša kao čovek: On u stvari ne bi bio pobožan, ili „Bogosličan“, On bi jednostavno bio Bog; ali „Boga niko nikad nije video“, tako da je On u ovom svetu bio i da se ponašao kao Bog, niko Ga ne bi video! Da bi mogao da se vidi, morao je da postane „sličan ljudima“ (Fil. 2:7 i 8), i da se ponaša kao čovek.
 Da bi u savršenstvu na zemlji izvršio ulogu za koju je Hristos kao Bog stvorio čoveka, On je po sopstvenoj volji morao da prihvati ograničenja nametnuta Njegovom sopstvenom stvorenju i dozvoli Ocu, kao Bogu, da bude izvor celokupnog Njegovog sopstvenog ponašanja kao Čoveka, tako da je Njegova pobožnost kao Čoveka proistekla direktno i isključivo iz aktivnosti Oca u Sinu i kroz Sina.
 U Svojoj bezgrešnoj i savršenoj ljudskoj prirodi Hristos je postao „jedini izraz Božije slave – svetlosnog bića, odsjaj božanskog – i On je savršeni otisak i sama slika Božije prirode . . .“ (Jev. 1:3, Amplified New Testament). Ili kako Pavle objavljuje: „On je pravo obličje nevidljivog Boga – vidljiva slika nevidljivog . . .“ (Kološanima 1:15, Amplified New Testament).
 Ovo će nam pomoći da potpunije razumemo šta Biblija podrazumeva pod tim kada kaže: „On je unizio samoga sebe i postao poslušan . . .“ (Fil. 2:8). Ne samo da je prihvatio fizička ograničenja ljudskog tela, nego da je usvojio stav potpune zavisnosti od Oca, i odrekao se prava da koristi sve one povlastice božanstva koje su nesumnjivo bile Njegove na osnovu činjenice da je On istovremeno bio i Bog i čovek. On je promišljeno samoga Sebe „učinio ništavnim“ (Fil. 2:7, SSP) i dosledno je odbijao da bude „uzrok“ sopstvene „posledice“, odlučno izjavljujući sledeće: „Ja ne mogu da činim ništa sam od sebe“ (Jovan 5:30).
 Da uzmemo jednostavnu ilustraciju: nijedan čovek nikada nije video električnu energiju, pa ipak električna sijalica je tako osmišljena da kad god primi nevidljivu električnu struju, ona se nevidljivo izražava kroz svetlost.
 Ne bi bilo ispravno reći da sijalica daje svetlost, jer ona nema silu da to čini nezavisno od struje koju prima. Njeno ponašanje kao „davaoca svetlosti“ je direktna i isključiva posledica delovanja električne energije u njoj i posredstvom nje. Struja je uzrok, svetlost je posledica. I pored toga što možeš da vidiš posledicu, još uvek ne možeš da vidiš uzrok, iako oboje predstavljaju isti izvor energije!
 Možeš da uživaš u svetlosti, ali još uvek ne možeš da kažeš da si video električnu energiju! Možeš samo da kažeš da si video njen pravi izraz. Na isti način, tvoje ponašanje je od Boga namenjeno da bude pravi izraz Njegove božanske prirode, iako On ostaje nevidljiv. Ti ne možeš da proizvedeš posledicu sam od sebe, kao što ni sijalica sama od sebe ne može da proizvede svetlost! Pokušaj, i uskoro ćeš biti iscrpljen, a u najboljem slučaju ćeš proizvesti samo otrcanu imitaciju prave stvari. Možda će to tebe impresionirati, ali sigurno ni na koga drugog neće ostaviti utisak!
 Samo Duh Božiji koji deluje u tebi može da ti omogući da se ponašaš onako kako je Bog nameravao da se ponašaš! „Kako nam je njegova božanska sila darovala sve što služi životu i pobožnosti, poznanjem onoga koji nas je pozvao svojom sopstvenom slavom i krepošću“ (2. Pet. 1:3). Njegova božanska sila je sve što je potrebno da bi čovek bio pobožan – i ništa drugo što bi bilo manje od toga!
 Drugim rečima, da se bude čovek potreban je Bog! Čovek, odnosno čovek onakav kako ga je Bog zamislio da bude! Bog je stvorio čoveka da Bog prebiva u njemu, da bi čovek bio za Boga! „U njoj beše život, i život beše svetlost za ljude“ (Jovan 1:4). Svetlost je zavisila od Života! Jednom kada je Život bio uklonjen iz čoveka, Svetlost se ugasila, jer je ono prvo bilo posledica onog drugog, i čovek je potonuo u krajnju tamu sopstvenog duhovnog brodoloma!
 Šta je sa „obličjem“? Bez uzroka nije bilo posledice, a atributi pobožnosti ustupili su mesto bezvlašću bezbožništva! „Bog s neba pogleda na sinove čovečije da vidi ima li koji razuman, i traži li koji Boga. Svi zastraniše, svi se pokvariše, nema nikoga dobro da čini, nema nijednog“ (Ps. 53:2-3).
 Zato je duhovno preporođenje, ili nanovo rođenje – „obnavljanje Svetim Duhom“ (Titu 3:5, SSP) – apsolutna neophodnost ako čovek treba da se „obuče u novu prirodu (duhovno preporođeno „ja“) stvoreno po Božijem obličju, (Bogoslično) u istinskoj pravednosti i svetosti“ (Ef. 4:24, Amplified New Testament).

Bog ne može da se kuša

 „Nijedan, kad trpi iskušenje, da ne govori: Bog me kuša. Jer Bog se ne da zlim kušati, i sam nikoga ne iskušava“ (Jakov 1:13). Ako se Bog ne može iskušavati zlom, a Isus Hristos je bio Bog, kako bi On mogao da bude iskušavan? „Jer mi nemamo prvosveštenika koji ne može saosećati sa našim slabostima, nego je on u svemu bio iskušan – slično nama – izuzev greha“ (Jev. 4:15).
 Nije rešenje sugerisati da iako je bio iskušavan, Gospod Isus Hristos nije bio iskušavan zlom, već samo u smislu da je bio proveravan – jer izjava „izuzev greha“ jasno ukazuje da je priroda iskušenja bila takva da bi dovela do greha da mu se nije odupro. Zaista, možemo sa sigurnošću da pretpostavimo da su iskušenja bila zlokobna, zla i bolna kao bilo šta što je đavo mogao da smisli, i to upravo iz razloga da Isus „zato što je i sam trpeo kad je bio kušan, može da pomogne onima koji se iskušavaju“ (Jev. 2:18).
 Dakle, ovo je takođe deo tajne, da je svojstveno Njegovoj spremnosti da postane Čovek, bila voljnost Gospoda Isusa Hrista da bude podvrgnut iskušenju, jer koliko god čudno izgledalo, ono što je svojstveno čovekovoj sposobnosti da bude pobožan jeste sama sposobnost da greši! Ovo možda u početku nije očigledno, ali vratićemo se na to u pravo vreme.
 U međuvremenu, ne preostaje nam ništa drugo nego da priznamo činjenicu da Hristos nije bio iskušavan kao Bog, nego kao Čovek; da su ograničenja koja su svojstvena Njegovoj sposobnosti da bude kušan, bila ista ona ograničenja koja je On tako voljno prihvatio svojstveno Njegovoj sposobnosti, da iako Stvoritelj, odigra ulogu čoveka kao Njegovog stvorenja i na taj način postane Vidljiva slika Nevidljivog.
 Pokazalo se kao primarno ograničenje koje ti je nametnuto kao čoveku, da bi mogao da budeš nalik svom Stvoritelju i da nosiš obličje Nevidljivog, ograničenje potpune zavisnosti od Boga – u tome da tvoje ponašanje bude pobožno, mora da proizlazi direktno i isključivo iz Božije aktivnosti u tebi i kroz tebe. Dakle, svako delovanje u koje možeš da budeš uključen, ma koliko plemenito zamišljeno, a koje ne proističe iz ovog poniznog stava zavisnosti od Boga, narušava osnovna načela tvoje prave ljudske prirode i uloge za koju si stvoren. Nezavisnošću (ili odsustvom vere) odbacuješ Boga, i zamenjuješ ga sobom, da bi ti postao uzrok i posledica – izvor tvoje sopstvene „pobožnosti“; međutim samo Bog ima pravo da bude izvor Svoje sopstvene pobožnosti, tako da koliko god to nesvesno bilo, ti se ponašaš kao svoj sopstveni Bog!
 Ti ćeš i dalje verovati ili ćeš se pretvarati da štuješ Boga; ali kao objekat tvog imitiranja, čak i sam Hristos može biti samo neki izgovor za klanjanje tvojoj sopstvenoj sposobnosti da imitiraš – sposobnosti koja je u tebi, a to je osnova svake samopravednosti!
 Zapanjujuće je otkriće da se čak i Bog može koristiti kao izgovor za štovanje samog sebe, što ponovo pokazuje satansku genijalnost za izvrtanje istine i obmanjivanje čoveka. Upravo zbog toga su Adam i Eva pali u greh u Edemskom vrtu!
 Satana je rekao: „Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro šta li zlo“ (1. Moj. 3:5). Satana je uspeo da u ljudsko iskustvo unese stav prema Bogu koji je i sam već zauzeo, stav arogantne samodovoljnosti, odmah postavši neprijateljski nastrojen prema Bogu, odbacujući neophodnost Stvoritelja prema stvorenju, i moralnu odgovornost stvorenja prema Stvoritelju.
 Ukratko, Satana je ubedio čoveka da može biti nalik Bogu, a da nije svestan Boga; da je u sebi imao odgovarajuću sposobnost da bude dobar, a da nije neophodno da ima Boga; da bi mogao da bude pravedan sam po sebi, moralno zreo a da nije neophodno da bude duhovno živ! Ukratko, taj čovek bi mogao da bude nezavisan, što će reći – uzrok i posledica!
 Otkrivenje 4:11 iznosi sledeće: „Dostojan si, Gospode i Bože naš, da primiš slavu i čast i silu, jer ti si stvorio sve i tvojom voljom sve beše i sve bi stvoreno.“ Dakle, ako čovek treba da bude verodostojan cilju onoga za šta je stvoren, njegova prvenstvena odgovornost biće da ugodi Bogu; ali Biblija izričito izjavljuje „bez vere je Bogu nemoguće ugoditi“ (Jev. 11:6, SSP). Tako je prvi zahtev u čoveku ako želi da ugodi Bogu, vera.
 Vera podrazumeva nešto više od umnog klimanja glavom! To obuhvata onu potpunu zavisnost od Boga koja dovodi do božanskog delovanja u čoveku.
 Možda ćeš reći: „U redu, razumem da je vera neophodna za sve one koji su zaokupljeni ugađanjem Bogu, ali ja nisam zaokupljen time da ugodim Bogu! Ne želim da učinim Boga nezadovoljnim, niti želim da Mu se ratoborno suprotstavljam. Iskreno, ja sam ravnodušan! U mom konkrektnom načinu života, za mene i za društvo u kome živim, i za ambicije koje gajim, On jednostavno nije bitan. Što se tiče Boga, ja nameravam da zadržim svoju pasivnu neutralnost!“
 Ovo je naravno, sasvim nemoguće!
 Stvoren za određenu svrhu, ti ne možeš da zauzmeš ravnodušan stav prema Bogu koji te je stvorio, a da ne budeš moralno odgovoran. Bog nije alternativa, Bog je neophodnost! Zbog toga, ni vera nije alternativa – vera je takođe neophodnost! Ili sprovodiš svrhu svog stvaranja, oslanjajući se na Boga, ili zloupotrebljavaš svoju ljudsku prirodu! „A sve što ne potiče od vere – greh je“ (Rim. 14:23).
 Osnovne činjenice su veoma jasne: stvoren si da bi ugodio Bogu! Bez vere je nemoguće da Mu ugodiš, tako da bez vere, šta god da radiš, ma šta bilo, greh je! Jedina alternativa veri je greh! Zato će ti Satana uvek predložiti razumnu alternativu veri, jer on zna da ako samo može da te natera da postupaš drugačije nego da zavisiš od Boga, time prkosiš svom Stvoritelju, bez obzira na uzvišene motive, ili ma koliko bili hvale vredni tvoji postupci.
 O Onome koji je postao savršeni Čovek čitamo sledeće: „Jer ni Hristos nije ugađao samom sebi“ (Rim. 15:3). Kao Bog, Gospod Isus Hristos je imao pravo da ugodi Sebi, ali kao Čovek On nije imao to pravo. Kome je onda On ugodio?
 Ugodio je Ocu! „Jer ja svagda činim ono što je njemu ugodno“ (Jovan 8:29).
 Tako da kada se navršilo trideset godina, pre nego što je Jovan krstio Hrista, i ponovo za vreme Njegove javne službe, Otac je mogao da pogleda sa neba i kaže: „Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji“ (Matej 3:17 i 17:5). Da je drugačije delovao osim u zavisnosti od Oca, to bi narušilo savršenstvo Njegove sopstvene ljudske prirode. Zato su Satanini napadi na Sina bili osmišljeni da Ga na neki način prevare da deluje samoinicijativno; ali iako je sve iznova bio iskušavan, i u svemu bio nalik nama, On je bio bez greha. Nikada nije delovao drugačije nego u zavisnosti od Oca.

Bog ne može da se uči

 Bog nikome ne odgovara osim samom Sebi, jer je On Svemogući Stvoritelj. „Ta ko si ti, čoveče, da se prepireš s Bogom? Hoće li rukotvorina govoriti svom tvorcu: zašto si me tako načinio?“ (Rim. 9:20). Božiji autoritet je konačan, i On se nikome ne pokorava, jer bi poslušnost bila manje od onoga što Bog čini. „Pre mene nije bilo Boga niti će posle mene biti. Ja sam, ja sam GOSPOD, i osim mene nema Spasitelja“ (Isa. 43:10-11).
 Ipak, u tome je „ludost“ i „slabost“ koja dolazi od Boga (1. Kor. 1:25), da Reč, koja beše u početku u Boga i beše Bog, i po Kojoj je sve postalo (Jovan 1:1-2), i „u kom je skriveno sve blago mudrosti i znanja . . . koji je glava svakog poglavarstva i vlasti“ (Kol. 2:3 i 10), trebalo je da dođe na ovaj svet radi tebe i mene, i učini ono što On kao Bog nikada nije učinio! Naučio je da bude poslušan! Stupio je u školu poslušnosti, jer „iako je bio Sin, nauči se poslušnosti od onoga što je pretrpeo“ (Jev. 5:8).
 Da li je bilo moguće da Bog bude u školi poslušnosti?
 Samo ako je kao Bog bio spreman da se ponaša kao Čovek! Da je Gospod Isus Hristos na zemlji bio ne samo Bog, nego i da se ponašao kao Bog, ne samo da Ga niko ne bi video, i ne samo da bi bilo nemoguće da bude iskušavan, već bi Mu bilo nemoguće da bude poslušan. Ali pošto je bio voljan da bude Bog i da se ponaša kao Čovek istovremeno je mogao da kaže: „Jer ja nisam govorio sam od sebe, nego Otac koji me je poslao, on mi je dao nalog šta da kažem i šta da govorim“ (Jovan 12:49). Kao „Onaj koji je poslan“, Sin se stavio na raspolaganje i potčinio u potpunoj poslušnosti „Onom koji Ga je poslao“ – Svom Ocu, i „doveo je Svoju poslušnost do krajnosti smrti, čak i do smrti na krstu!“ (Fil. 2:8, Amplified New Testament). Bio je voljan da okusi „smrt za sve ljude“ (Jev. 2:9, SSP), i da postrada kao Čovek za ljude, što bi inače bilo nemoguće da On kao Bog postrada ponašajući se kao Bog, jer Bog nikada ne umire.
 Bog „car večnosti,“ nije samo nevidljiv, On je besmrtan (1. Tim. 1:17, SSP) – „u smislu oslobođenja od svake vrste smrti“ (1. Tim. 6:16, Amplified New Testament). Ali za Gospoda Isusa Hrista, Sina, napisano je sledeće: „Jer i Onaj koji osvećuje – osvećujući ljude – i svi koji se osvećuju imaju jednoga (Oca). Zbog toga se ne stidi da ih naziva svojom braćom, . . Kako pak (ova Njegova) deca učestvuju u telu i krvi – to jest, u fizičkoj prirodi ljudskih bića – On je (Sam) na sličan način imao udela u istoj (prirodi), da je (prolazeći kroz) smrt On mogao da uništi i obesnaži onoga koji je imao vlast nad smrću, to jest đavola“ (Jev. 2:11 i 14, Amplified New Testament).
 Na ovaj zadivljujući način naš divni Otkupitelj, premda nikada manji od našeg Boga Stvoritelja, Svojim čudesnim utelovljenjem je „ . . lišio samoga sebe, . . I našavši se u liku kao čovek on je unizio samoga sebe i postao poslušan do smrti, do smrti na krstu“ (Fil. 2:7-8), i sada govori tebi i meni, „Kao što je Otac poslao mene, i ja šaljem vas“ (Jovan 20:21) – da se naučimo da budemo poslušni u školi poslušnosti i da stupimo u sve neizrecive privilegije i blagoslove svojstvene Tajni pobožnosti.


SADRŽAJ

5

Čovekova priroda


„A sam Bog mira da vas posveti potpuno, te da se vaš neoštećeni duh, i duša, i telo, besprekorno sačuvaju prilikom dolaska Gospoda našega Isusa Hrista“ (1. Solunjanima 5:23).


  Potrebno je da Bog bude čovek, a pobožnost je posledica Božije sposobnosti da pokaže Sebe u tebi!
 U svetlu ovih činjenica, neophodno je da ispitamo čovečiju prirodu, da otkrijemo kako je stvoren i čime je obdaren, što omogućava Bogu da se pokaže u njemu. Zamoliću vas da se upustite sa mnom u malo „dosadniji i teži deo posla“ u razotkrivanju nekih od osnovnih činjenica čovečije ljudske prirode.
 Ako želimo da sebe stavimo na raspolaganje Bogu kako bismo bili mudro upotrebljeni za cilj za koji smo stvoreni, onda moramo da znamo nešto o sebi. Posvećenje nije izraz pobožnosti koja se sastoji u povučenosti odevenoj u crno s kapom – toliko uzvišenoj da je ni od kakve zemaljske koristi. Biti posvećen znači da je Bogu moguće da nas u potpunosti ispravno upotrebi, i samo tada smo zaista posvećeni.
 Zbog jednostavnosti zasnovaćemo svoja razmatranja na trostrukom opisu koji nam je dao Sveti Duh preko apostola Pavla u 1. Sol. 5:23: „A sam Bog mira da vas posveti potpuno, te da se vaš neoštećeni duh, i duša, i telo, besprekorno sačuvaju prilikom dolaska Gospoda našega Isusa Hrista.“
 Sasvim očigledno, ovaj opis predstavlja čoveka kao trojstvo – „duh, i duša, i telo“ – i to se zove „trihotomija.“ Potpuno sam svestan da ima mnogo ozbiljnih ljudi koji više vole da misle da se čovek sastoji samo od dva dela; opipljivi deo – telo, i nematerijalni deo – duša i duh sjedinjeni kao nedeljiva celina. Ovo se zove „dihotomija.“
 Nije mi cilj da se upuštam u bilo kakvu teološku polemiku, jer u ovoj, kao i u mnogim drugim sličnim stvarima, ima istine u obe pretpostavke, kao što ima istine sa obe strane medalje. Bez obzira na to kako padne, novčić isto vredi, i ne morate da se svađate oko toga koja je strana gore – osim ako vaša igra zavisi od toga kako bacate!
 Ja se bez oklevanja slažem sa činjenicom da je telo opipljivo, a da su duša i duh nematerijalni, i u tom smislu ja sam dihotomista, ali da Biblija svrsishodno razlikuje dušu i duh za mene je podjednako neosporno, i u tom smislu ja sam trihotomista!
 „Jer Reč koju Bog govori je živa i ispunjena silom – čineći je aktivnom, delotvornom, energičnom i snažnom; ona je oštrija od svakog mača s dve oštrice, prodirući do linije razdvajanja daha života (duše) i (besmrtnog) duha, i do zglavaka i moždine (to jest, do najdubljih delova naše prirode) razotkrivajući, procenjujući, analizirajući i sudeći samim mislima i smeranjima srca“ (Jev. 4:12, Amplified New Testament). Biblija izjavljuje sledeće: „. . . život živog bića je u krvi“ (3. Moj. 17:11, SSP). Vidi takođe i 1. Mojsijevu 9:4 i 5. Mojsijevu 12:23. Fiziološka je činjenica da je krv nastala u moždini, a ovaj „izvor života“ koji je neophodno važan za telo u celini, skriven je i zaštićen duboko u zglavcima i kostima. „Zglavci“ obezbeđuju jedinstven „mehanizam kretanja“, ali u suštini iz „moždine“ teče život koji pokreće mehanizam, koji zauzvrat daje izraz životu koji čini to pokretanje!
 Ovo je divna ilustracija koju nam je dao Sveti Duh! Zglavci i moždina su međusobno zavisni ako oboje treba pravilno da funkcionišu, iako je jedno duboko skriveno u drugom. Ovo dvoje zajedno čine jednu suštinu, ali ipak ostaju različiti. Oni ne mogu bezbedno da se razdvoje, iako se ne smeju brkati jedno s drugim. Krajnji paradoks je u tome, da sama moždina živi samo dok kroz nju teče život koji iz nje proističe – krv! „ . . jer krv je život“ (5. Moj. 12:23, SSP) – a ne moždina.
 Zbog toga je krv sveta u Bibliji. Ona predstavlja sam život samoga Boga – Duha Božijeg unutar ljudskog duha, kao krv koja teče kroz i iz moždine, dodeljujući sam Božiji život ljudskom duhu, odakle ovaj Život mora da teče da bi pokrenuo „zglobove“ unutar ljudske duše, i proizveo onaj obrazac ponašanja koji omogućava čoveku da nosi lik Nevidljivog, i daje izraz Božijem oživljavajućem, pokretačkom životu koji prebiva u nama.
 Da se bude čovek potreban je Bog!
 Verujem da će vam biti od ogromnog značaja i izvor velikog prosvetljenja da razmišljate o čoveku onako kako ga Pavle opisuje: „duh, i duša, i telo“ – potpuno trojstvo. Mnogo toga što je inače zbunjujuće postaće oživljavajuće jasno, a veliki delovi Biblije će postati beskrajno značajniji.
 Najvažniji deo čoveka je njegov duh; zato je na prvom mestu u Pavlovom opisu. Sledeći važan deo čoveka je njegova duša, i najmanji, iako ne i nevažan deo, jeste njegovo telo.
 U tom telu se nalazi najopipljiviji deo našeg bića, i sa čime smo najbolje upoznati (provodeći mnogo sati diveći mu se u ogledalu), biće nam najjednostavnije da počnemo sa ovim najmanje važnim delom naše čovečnosti.

Telo

 Telo koje je Bog dao čoveku opisano je u 2. Korinćanima 5:1: „Znamo, naime, ako se sruši naša zemaljska kuća, koja je kao šator, da imamo zgradu od Boga, večnu kuću na nebesima, koja nije ljudskom rukom sagrađena.“ Telo je tvoja „zemaljska kuća“, tvoje privremeno prebivalište, i ti ne znaš koliko dugo ćeš biti „kod kuće“. Jedna atomska bomba i gomila ljudi će se naći kao „beskućnici“ – bez tela – i ne moraš da čekaš bombu ako želiš da istrčiš ispred autobusa!
 Međutim, svi oblici stvorenog života imaju „kuću za život“, biljke, životinje ili čovek. Pogledaj kroz prozor i videćeš mnoge oblike stvorenog života, od kojih svi imaju telo, a prepoznaćeš ih pojedinačno i posebno po naročitim oblicima njihovog tela.
 U mislima kažeš sebi: „To je drvo – ono živi u kućištu-drveta; a eno dečaka – on živi u kućištu-dečaka; ali ovo je pas – on živi u kućištu-psa!“ Ti razlikuješ kravu od šargarepe, a ja bih tebe razlikovao od mačke! Pojedinačno prepoznajemo jedni druge kao ljude po sopstvenim neobičnim oblicima – neki su čudniji od drugih!
 Zajedno sa svim drugim oblicima živih bića, mi takođe posedujemo onaj fizički kvalitet života koji nam omogućava da rastemo i da se razmnožavamo. Drvo u bašti nije uvek bilo te veličine – kao ni ti! Neki od nas smatraju da je naša sposobnost da se razvijamo u određenim pravcima privilegija od koje bi neki od nas mogli biti i pošteđeni!
 Takođe, naša tela predstavljaju pogodno sredstvo za međusobnu komunikaciju. Cveće poziva svoje goste insekte egzotičnim bojama, mirisom i oblikom, a malo nektara pruža divan izraz toj njihovoj zavodljivoj umetnosti! Niko ne bi mogao da kaže da slavuj ne uspeva da komunicira, kao ni buva!
 Moji vredni prsti zapisuju na papir ono što će uskoro oči da čitaju, a ako uslovi budu tako naložili, možda će nam se putevi jednog dana ukrstiti i primenjujući svoje prsne i trbušne mišiće, ja ću izazvati šupljinu svog grudnog koša da deluje kao meh, koji izaziva strujanje vazduha da brzo prođe kroz moj dušnik i učini da moje glasne žice, sve odgovarajuće kontrolisane, proizvode niz vibracija u mnoštvu talasnih dužina koje će se preneti kroz vazduh. Isti će biti uhvaćeni dodatkom u obliku školjke sa strane tvoje glave, zvanim uho, i biti usmereni ka bubnoj opni i prenešeni dalje složenim mehanizmom do unutrašnjeg uha, tamo će stimulisati nervne završetke koji čekaju i koji će u potpunosti preneti impuls određenom delu tvog mozga, i znaćeš da sam rekao: „Dobro jutro!“
 Ja ću tako komunicirati!
 Možda ćemo se i rukovati na osnovu toga, i time dodati fizičku komunikaciju verbalnoj komunikaciji, te u svakom slučaju naša tela će nam dobro doći kao sredstvo izražavanja!
 Međutim, postoji značajna razlika između životinjskog i biljnog carstva. Drvo ne može da se naljuti na mnoštvo malog korova u bašti, niti bik može da ga zastraši! To je jedna od prednosti da se bude biljka. Istovremeno, drvo se ne zaljubljuje u mladi žbun sa druge strane zida, niti se smeje kada korpulentan čovek propadne kroz svoju ležaljku! To je jedan od nedostataka da se bude biljka!
 Drugim rečima, biljka se ne ponaša! Ona ima telo, ali nema mehanizam ponašanja koji joj omogućava da procenjuje, reaguje ili odlučuje; ova sposobnost je svojstvena životinjskom carstvu i u suštini čini razliku između životinje i biljaka. Sedište celokupnog životinjskog ponašanja je u duši, i ovim delom naše ljudske prirode sada moramo da se pozabavimo.

Duša

 Podrazumeva se bez daljnjeg da je čovek životinja! Mi jedemo i pijemo na životinjski način: dišemo i razmnožavamo se i krvarimo – i umiremo – na životinjski način! Verujem da će nam postati podjednako jasno da čovek nije samo životinja, već da životinja on jeste! Štaviše, kao „pali čovek“, on je savršeno sposoban da se ponaša posredstvom duhovnog siromaštva, i potpuno „odvojen od Božijeg života“ (Ef. 4:18, SSP). Njegovo duhovno stanje ne određuje da li on može da se ponaša, već samo kako će se on ponašati.
 Dakle, da li životinje imaju dušu? Odgovor na ovo pitanje nalazi se u 1. Mojsijevoj 1.
 „A svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu“ (1. Moj. 1:30).
 „A stvori GOSPOD Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa“ (1. Moj. 2:7).
 Izraz koji je upotrebljen u prvom gorecitiranom stihu, „u čemu ima duša živa“, koji se odnosi na „sve zveri zemaljske i sve ptice nebeske i na sve što se miče na zemlji“ – životinjsko carstvo – izraz je koji tačno odgovara onom koji se nalazi u drugom citiranom stihu iz 1. Mojsijeve 2:7 i koji se odnosi na čoveka: „I posta čovek duša živa.“ U oba slučaja upotrebljena je potpuno ista hebrejska reč, iako je različito prevedena u verziji Biblije kralja Džejmsa (Kings James Version), i ponovo drugačije prevedena kao „stvorenje“ u 1. Moj. 1:20-21 i 24; 1. Moj. 2:19 i 1. Moj. 9:10, 12, 15 i 16. U svakom od ovih primera, to je ista hebrejska reč, i znači „duša“ kada se primenjuje na čoveka ili životinju u celoj Bibliji.
 Uopšteno govoreći, duša je takođe trojstvo – razum, emocija i volja – i omogućava svim oblicima životinjskog života da reaguju mentalno, emocionalno i voljno u „granicama kapaciteta“ kojim je svaku od njih Stvoritelj obdario. Na primer, crv je manje inteligentan od prosečnog školarca, i svakako manje srdačan, ali ipak može da se snađe!
 Ti se ponašaš primenom svoje volje pod uticajem svog razuma i svojih emocija, a ovaj proces sam po sebi ne zahteva vidljivu aktivnost tela. Tvoje telo je potrebno samo onda kada želiš da daš spoljašnji izraz svom unutrašnjem ponašanju – drugim rečima, kada želiš da komuniciraš sa svojom okolinom, a način na koji konačno komuniciraš svojom fizičkom aktivnošću možda je daleko od toga da predstavlja tvoje pravo unutrašnje ponašanje! „Usta su im meka kao maslo (spoljašnje ponašanje), a na srcu im je rat (unutrašnje ponašanje). Reči su im blaže od ulja, ali su goli mačevi“ (Ps. 55:21).
 Da li shvataš o čemu se radi? Rekao si mu: „Nema na čemu“ – ali u srcu si mogao da ga zadaviš!
 Kada si poslednji put sedeo u crkvi sa telom uredno naslonjenim na sedištu i sa pogledom učtivo upravljenim u pravcu propovednika, dok si sve vreme pričao (u sebi) sa nekim osamdeset kilometara daleko? Koliko si žestokih verbalnih razmena imao sa nekim odsutnim neprijateljem dok si stajao za sudoperom – a da uopšte nisi progovorio ni reč!
 Kakve uzbudljive trenutke si imao, i kakve zastrašujuće avanture – čvrsto spavajući u svom krevetu! Neke od najboljih propovedi koje sam ikada propovedao, propovedao sam u krevetu! Šteta samo što je u ovim retkim prilikama neobične rečitosti spavao propovednik – a ne zajednica!
 Psihijatri izjavljuju da se ovim „neviđenim ponašanjem“ duše, koje se ne može uporediti sa fizičkim delovanjem, može naneti mnogo više štete i da se ostavi daleko dublji utisak na karakter nego samim stvarnim delima. Fasciniranost bioskopom, gledanje televizije, utapanje u roman ili podrobno ispitivanje brojnih kriminalističkih izveštaja koji pune dnevne novine, jeste u tome što nesuđena žrtva ovog procesa „živi“ deo odabranog lika u najdubljim skrovištima razuma i emocija, zadovoljavajući na taj način neki unutrašnji nagon da bude „heroj“, privlačeći pažnju na sebe, izazivajući neku strašnu osvetu protiv neljubaznog društva, udovoljavajući nekoj nedozvoljenoj požudi, ili ispunjavajući takve neplemenite ambicije u tajnosti duše, koje bi inače bile nespojive, ako se izvode sa utiskom koji bi želeo da ostavi na druge o sebi!
 „Mrske su GOSPODU misli zle, a besede čistih mile su“ (Priče 15:26).
 „Jer, on je onakav kako misli“ (Priče 23:7, SSP).
 „Svako ko mrzi svoga brata čovekoubica je“ (1. Jovan. 3:15).
 „Svaki koji gleda ženu s tim da je poželi, već je učinio preljubu s njom u srcu svome“ (Matej 5:28).
 Na sreću, ova aktivnost koja se odvija unutar duše može biti od koristi, koliko može biti i štetna – negovanje plemenitosti karaktera i ostavljanje neizbrisivih utisaka koji mogu oblikovati naše buduće ciljeve. Uzvišena dela su najpre isklesana u duši, a kasnije zaodenuta akcijom na svetlosti dana! Imajući to na umu, Pavle je pisao crkvi u Filipima sledeće:

„Uostalom, braćo, što god je istinito, što god je časno, što god je pravedno, što god je čisto, što god ljubazno, što god je na dobru glasu, ako je kakva vrlina, ako je kakva pohvala, na to mislite“ (Fil. 4:8).


 Pavle je znao da bi „na to mislite“ neizbežno obezbedilo „generalnu probu“ za njihov krajnji nastup, duboko utičući na unutrašnje i spoljašnje ponašanje.
 Proces ponašanja duše može biti dugotrajno i ležerno. S druge strane, može se odvijati neverovatnom brzinom i gotovo trenutno se upariti sa odgovarajućom fizičkom akcijom, kao što vozač u hitnim slučajevima koči i sa škripom zaustavlja; igrač na terenu skače da uhvati loptu i dobija meč; ili se pak neki telohranitelj baci u deliću sekunde između svog gospodara i smrtonosnog metka atentatora!
 Pretpostavimo da si veoma uzrujan i veoma ljut na mene – tvoje emocije koje su uznemirene na taj način bi mogle reći tvojoj volji: „Udari ga!“ – i da su tvoje emocije dominirale tvojom voljom, šta bi ti uradio? Ti bi me udario! Međutim, verovatno bi u međuvremenu tvoj razum – delujući na informacije primljene kroz oči – rekao tvojoj volji: „Nemoj to da radiš! On je veći od tebe – i uzvratiće ti!“ Ovako ti funkcionišeš hiljadu puta u toku dana. Gledaš na sat, a razum tvojoj volji kaže: „Vreme je da ideš!“ a volja kaže nogama: „Ustajte i krećite!“ i ti polaziš!
 Mećutim, možda je tvoj sat spor! Dakle, bez obzira koliko tvoj razum može biti iskren u zaključcima izvučenim iz lažnih informacija koje daje sat – iskreno ćeš pogrešiti! Voz je prošao!
 Pošto si poverovao u ono što si čuo o određenoj osobi, tvoje emocionalne reakcije prema toj osobi mogu imati negativan uticaj – a ono što si čuo možda je bila bezobzirna laž! Sasvim očigledno, da bi tvoji mentalni zaključci i tvoji emocionalni stavovi bili ne samo sasvim iskreni, već i ispravni, oni moraju poticati od istine! Tvoj moral može biti određen stepenom do kojeg tvoja volja reaguje na ispravne mentalne zaključke i ispravne emocionalne reakcije, te pretvara ove uticaje u pozitivne postupke. Dakle, osnova svakog pravog morala je Istina!
 Biblija sasvim jasno pokazuje da se Istina izražava kroz Reč.

„U mnogim posebnim otkrivenjima – od kojih je svako od njih iznelo deo Istine – i na različite načine Bog je od davnine govorio (našim) precima u i preko proroka. (Ali) u poslednje dane On nam je progovorio u (osobi) Sina“ (Jev. 1:1-2, Amplified New Testament).


 U suštini reči su sredstvo za prenošenje informacija, i informacije koje će biti prenete uticaće na ponašanje primaoca u meri u kojoj on deluje na njih. Kada deluješ u strogoj poslušnosti prema Istini otkrivenoj kroz Reč, Istina deluje, a njen krajnji efekat je pravednost!
 Kao apsolutni Izvor Istine otkriven kroz Reč, Bog je Apsolutni Izvor Pravednosti. S druge strane, Satana kao apsolutni izvor svega lažnog, apsolutni je izvor svake nepravednosti! Prva reč koju je čoveku izgovorio bila je laž i od tada ga još uvek vara! On se „maskira u anđela svetlosti“ (2. Kor. 11:14, Amplified New Testament) i širi svoje zlonamerne laži preko onih svojih prevaranata koji „lepim i umilnim rečima zavode srca nezlobivih“ (Rim. 16:18).
 Zanimljivo je primetiti da je samo čovek unutar životinjskog carstva sposoban da proizvede reči i da ih u velikoj meri prepozna kako bi preneo i primio tačne informacije; čuti, izgovoriti – ili iskriviti – Istinu! Možda njegova sposobnost govora igra daleko veću ulogu nego što smo mislili o čovekovoj sposobnosti da se ponaša kao moralno biće. To ga čini otvorenim za Reč!
 Majmuni brbljaju na drveću i psi mogu lajati na mačke, ali iako bi to njima bilo od smisla ono što imaju da kažu je negramatički! Čak i ako papagaj može da kaže „Lepotane“ ili „Draga, poljubi me“, naučio je samo da kopira određene glasove – nikakva se poruka ne prenosi! Kakve dodatne komplikacije bi se proizvele po čitavo čovečanstvo kada bi se nekada ti naši jadni, glupi prijatelji mogli okupiti i razgovarati o tupoglavosti i bezbožnosti ljudi! Kakve laži bi naša šarena mačka mogla da kaže mački u susednoj kući o načinu na koji mi živimo kod kuće! Neka nam ovo bude uteha – ako ova manja stvorenja ne mogu da poznaju Istinu, ne mogu ni da je dobro izvrnu!
 Bez obzira na to, ni životinji ni čoveku nije potrebno nikakvo zajedništvo sa Bogom da bi se tek „ponašali“. Ali ako poseduješ psa, kada dođeš kući, zar te on ne prepoznaje kao svog gospodara, maše repom i trči ti u susret, pokazujući svojim blatnjavim šapama po tebi kako mu je drago što te vidi? Pas se ne protivi kada uđeš u kuću na ulazna vrata; on zna da imaš pravo na to, jer tamo živiš, ali šta ako se neko popne kroz prozor kupatila u tri sata ujutro? Pas bi pomislio u sebi: „Moj gospodar obično ne ulazi kroz prozor kupatila u tri sata ujutro – bar ne često!“ Zatim nakon odgovarajućeg ispitivanja, dovoljnog da se uveri da oblik tela ne odgovara obliku tela bilo kojeg prijatelja porodice, kao što je ranije zabeleženo u njegovom sećanju, verni pas bi ispunio svoje obaveze ukazujući na svoje izrazito nezadovoljstvo drugim oštrijim krajem svoje anatomije, i to verovatno na štetu uljezovih pantalona!
 Izvedi psa u šetnju, i kad odluta suviše daleko, pozovi ga; on će zastati na udaljenju, iskrenuvši svoju glavu sa jednim podignutim uhom, a drugim spuštenim, i sa nestašnim osmehom na njušci, pas će oklevati! „Šta da radim? Da li da ga poslušam? – ili da jurim mačku? što bi bilo mnogo interesantnije!“ Onda vikneš malo glasnije, i sa nešto nestrpljenja u glasu, i pas se seti šta se desilo prošli put kada te nije poslušao – te ga je zabolelo! Tako on dolazi pred tebe, podvijenog repa među nogama, i na dovoljno rastojanja od tebe – za svaki slučaj!
 Celokupno ovo ponašanje se u prvi mah odigralo u duši psa, a blatnjavi tragovi šapa na tvojim pantalonama ukazuju na to da je pas po dolasku kući „funkcionisao“; prenoseći ti svoje mentalno prepoznavanje i emocionalno oduševljenje tako što ih pretvara u voljno delovanje, koristeći svoje telo da trči kroz najprljaviju lokvu koju je mogao da nađe, a zatim skoči da te pozdravi!
 Pre nekoliko godina boravio sam na istočnoj obali Nove Engleske i moja domaćica mi je objasnila veliku dilemu u kojoj se našla, želeći da istovremeno hrani i ptice i veverice. Otkrila je da veverice imaju nesrećnu sposobnost da uzmu sve što je ona obezbedila za ptice, a ona je upotrebila svu svoju domišljatost da otkrije način na koji bi mogla odvojeno da ih nahrani!
 Onda je razradila glavni plan! Sa drugog sprata njenog doma nalazio se konopac za veš koji je išao preko točka sa žljebom do drveta s druge strane travnjaka; i tako, uzevši oko dva metra finog konca i poklopac od konzerve da posluži kao mali poslužavnik, stavila je puter od kikirikija na poklopac i okačila ga na sredini konopca za veš između kuće i drveta. To je bilo za ptice, i nijedna veverica nije mogla da ga dohvati!
 Moja domaćica je objasnila da je samo nekoliko minuta kasnije, pogledala kroz prozor i videla vevericu kako se brzo vere uz deblo drveta, zatim naopačke ide duž konopca za veš, držeći se zadnjim nogama za konopac na mestu iznad malog poslužavnika i prednjim šapama privukla ga koncem naviše i pojela puter od kikirikija! Zatim, ispustivši limeni poklopac, veverica se vratila istim putem do drveta sa velikim, zadovoljnim osmehom na njušci. To nije bio samo instinkt – što se tiče moje domaćice, nije bilo ni smešno! To je bio hladnokrvan proračun, sjajno izveden. Nadmudrena od veverica, ova dobra žena je odustala da hrani ptice!
 Dakle, možemo da razumemo da ako je sve od čega se sastojimo telo i duša, onda čovek nije ništa drugo do pametna životinja, a prirodni čovek se u svom „neobraćenom“ stanju, ponaša upravo kao da je tako. On se prvenstveno bavi „opsluživanjem“ tela, i u tom cilju odlazi na posao da bi zaradio svoj nasušni hleb i druge potrepštine koje će doprineti udobnosti ili prijatnoj upotrebi njegovog tela; on je samo nejasno svestan da ima dušu, ali nekako prepoznaje da mora da „sačuva telo i dušu zajedno“, inače će doći njegovi ljubazni rođaci i sahraniti to telo!
 Ovo nije nevažno za vreme u kojem živimo, jer ionako ne možemo da raspravljamo o ovom pitanju u okviru ove knjige, pretpostavka da čovek nije ništa drugo do najviši oblik životinjskog života koji je do sada razvijen na ovoj našoj planeti, nalazi se u samoj srži komunizma koji je bez Hrista, bezbožan i mrzi Boga. Ovo je sama osnova na kojoj je zasnovana teorija ateističkog dijalektičkog materijalizma – filozofije koja je izvanredno prikladna da zaodene taj satanski stav arogantne samodovoljnosti, koji smo videli u 4. poglavlju, kao suštinu stava koji je đavo uveo u ljudsko iskustvo prilikom pada u greh, odbacujući i to koliko je Stvoritelj preko potreban stvorenju i moralnu odgovornost stvorenja prema Stvoritelju.
 Prema ovoj pretpostavci, ne samo da čovek prestaje da bude moralno odgovoran, već nema ni večne budućnosti. Kada umre – umire kao pas, gubeći time samo životinjsko postojanje. Stoga nije ni čudo što se život s druge strane gvozdene zavese (u komunističkim zemljama) smatra tako jeftinim! Nas danas sa svih strana, iznutra i spolja, ugrožava ova opaka filozofija ljudskog postojanja, i moramo da znamo zašto sebe smatramo ljudima koji se razlikuju od običnih životinja, a ne samo životinjama koje se slučajno zovu ljudi.

Čovečiji duh

 Koja je suštinska razlika između čoveka kao čoveka i ostalog životinjskog carstva?
 Bog je dao čoveku ono što nije dao nijednom drugom obliku stvorenog života – čovečiji duh; ovo, iako suštinski nedeljivo od ljudske duše, ne sme da se pogrešno shvati kao da se radi samo o ljudskoj duši. Kao srž unutar zglavaka, tako se i ljudski duh nalazi duboko u ljudskoj duši, ostajući u biti različit, ali zajedno čineći tu potpuno nematerijalnu bitnost sposobnom za beskonačno preživljavanje nakon fizičke smrti, za razliku od čisto „životinjske duše“ uobičajene za ostalo životinjsko carstvo, koje nema takvu sposobnost ni da preživi, ni da se smatra moralno odgovornim posle groba.
 Ova sposobnost za beskonačno preživljavanje posle fizičke smrti ne sme da se meša sa „besmrtnošću“, koja je, strogo uzevši, karakteristika samog Boga.

„Nalažem ti pred Bogom, koji sve oživljava („održava u životu sve živo“, Amplified New Testament) i Hristom Isusom koji je pred Pontijem Pilatom posvedočio lepo ispovedanje; . . . koji će nam se u svoje vreme pokazati blaženi i jedini vladalac, kralj kraljeva i Gospodar Gospodara, koji jedini ima besmrtnost; („U smislu izuzeća od svakog oblika smrti“, Amplified New Testament)“ (1. Tim. 6:13-16).


 U Bogu i jedino u Bogu je život večno svojstven – večno postoji, samo- postojeći i samo- stalni – i ovo svojstvo božanstva podjednako deli Sin, Gospod Isus Hristos, sa Ocem i sa „večnim Duhom“ (Jev. 9:14) – „Jer kao što Otac ima život u sebi i sam po sebi postoji, tako je i Sinu dao da ima život u sebi i da bude samo-postojeći“ (Jovan 5:26, Amplified New Testament).
 Zbog toga je Bog apsolutan, samodovoljan i potpuno nezavisan. Svi drugi oblici života, biljni, životinjski, duhovni ili anđeoski, u suštini su „izvedeni“, a ne „samo-postojeći“, i ostaju zavisni od Stvoritelja kao Onoga koji je jedini Izvor i jedini Održavalac celokupnog života.

„Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, kao gospodar neba i zemlje ne stanuje u rukotvorenim hramovima, niti prima službe od ljudskih ruku — kao da ima potrebu za čim, pošto sam daje svima život, i dah, i sve; . . . Jer u njemu živimo, i mičemo se, i jesmo, kao što su i neki od vaših pesnika rekli: i mi smo njegov rod“ (Dela 17:24-25, 28).

„U ruci mu leži život svakog bića i dah svih ljudi“ (Jov 12:10, SSP).

„ . . A Bogu u čijim je rukama ceo tvoj život i sve što činiš nisi ukazao čast“ (Dan. 5:23, SSP).


 Da citiram pokojnog arhiđakona T. Č. Hamonda (T. C. Hammond), diplomiranog teologa, nekadašnjeg direktora Mur Teološkog Fakulteta (Moore Theological College), Sidnej, Australija („U razumevanju budite ljudi“): „Besmrtnost ne znači samo beskrajni „opstanak“, već „večni život“. Njegov kvalitet je ono što je važno. Dok će duše neobraćenih ljudi preživeti raspadanje tela, samo duhovno preporođeni ljudi mogu da iskuse život – koji je istog kvaliteta kao i Božanski Život – koji je „obasjao život i neraspadljivost evanđeljem“ (Vidi 2. Tim. 1:10).
 Čovečiji duh je ta jedinstvena sposobnost koju je Bog dao čoveku, koja mu omogućava da primi i bude pokrenut samim Božijim Životom samog Boga. Da se vratim na svoju ilustraciju iz 4. poglavlja, čovečiji duh je lampa, koja sama po sebi nije sposobna da proizvede svetlost, ali je sposobna da primi ono što deluje u njoj i kroz nju da proizvodi svetlost, i od čega mora biti stalno zavisna, ako hoće da ispuni cilj za koji je kao lampa stvorena. „Duh čovečiji je svetiljka Gospodnja“ (Priče 20:27, SSP).
 Kao što je prevedeno u Pričama 20:20, reč „svetiljka“ znači lampa, a ono što je električna struja za električnu sijalicu, a šta je ulje za petrolejsku lampu, Sveti Duh je to u čovečijem duhu. Sa neprekidnom doslednošću u celom Svetom pismu, ulje predstavlja ličnost i službu Svetog Duha, u čijoj ličnosti je Bog u stanju da naseli čovekovu ljudsku prirodu i učini ga zajedničarem Svoje sopstvene božanske prirode, pri čemu čovek može biti ne samo fizički živ, kao životinja, nego i duhovno živ, poput Boga.

„Jer ovako govori Visoki i uzvišeni, koji živi u večnosti, kome je ime Sveti: Na visini i u svetinji stanujem i s onim ko je skrušenog srca i smernog duha oživljujući duh smernih i oživljujući srce skrušenih“ (Isa. 57:15).

„Čime su nam darovana skupocena i najveća obećanja, da pomoću njih postanete učesnici u Božijoj prirodi“ (2. Pet. 1:4).


 Tvoja sposobnost da primiš Boga, da uživaš u Bogu i da Bog uživa u tebi je ono što te čini čovekom za razliku od obične životinje, i samo je Bog u tebi taj koji ti omogućava da funkcionišeš onako kako je On nameravao da funkcionišeš kao čovek.
 Izgubi Boga, i gubiš sve što te zaista čini čovekom i što ti omogućava da se ponašaš onako kako je Bog nameravao da se čovek ponaša! Otpočinje anarhija bezbožništva! Čovečiji duh lišen Svetog Duha ostavlja dušu napuštenu kao lađu bez kormila u razbesneloj oluji, duhovno siromašnu, mrtvu – „daleko . . . od božanskog života“ (Ef. 4:18) – i kao lak plen za svaku vrstu zla, zlonamernog i pakosnog uticaja od kojih zapada u prljavštinu!
 Ovo je bila nesrećna sudbina čoveka od kada je Adam napravio svoj sudbonosni izbor! Da ga izbavi, Bog je poslao svog Sina – da čoveka iznova učini čovekom! Onakvog čoveka kakvog ga je Bog zamislio da bude!
 „Jer se neću doveka boriti, niti ću se doveka gneviti, jer (da nije tako) čovečiji duh bi iščezao preda mnom, i moja namera u stvaranju ljudskih duša bila bi osujećena“ (Isa. 57:16, Amplified Old Testament).

POČETAK

________________________________________________________________
Naslov originala:
THE MYSTERY OF GODLINESS by Major W. Ian Thomas
Copyright © Major W. Ian Thomas 1964
Sva prava zadržana.
_________________________________________________________________________________________
Picture
ЋИРИЛИЦА