Pobožnost je tajna! Ukoliko ne shvatiš ovu činjenicu nikada nećeš razumeti prirodu pobožnosti.
Bog te nije stvorio s nekom majmunolikom sposobnošću da imitiraš Boga. U tome ne bi bilo nikakve tajne, niti bi te to moralno podiglo iznad položaja majmuna ili papagaja!
Pobožnost – ili bogosličnost – direktan je i isključiv ishod Božije aktivnosti u čoveku. Ne ishod tvoje sposobnosti da imitiraš Boga, nego ishod Božije sposobnosti da umnoži samoga sebe u tebi! To je priroda te tajne!
Čovek, da bi ugodio svojoj sopstvenoj udobnosti, pokušao je da ograniči Boga na teološku formulu, na moralnu zbirku pravila, teatralnu predstavu sa religioznom temom, štovanjem heroja živopisne ličnosti plemenitog – ili sumnjivog – ugleda, ili pak na nekakve umišljene slike o boljoj ličnosti. „Hrišćanstva bez Hrista“ je bilo i ostaje predmet čovekovog idolopoklonstva!
Međutim, onoga trenutka kad shvatiš da samo Bog može da učini čoveka pobožnim, ne ostaje ti drugo nego da pronađeš Boga, da upoznaš Boga, i da dozvoliš Bogu da bude Bog u tebi i kroz tebe, ma ko On bio.
Rešenje te tajne, kao što ćeš to otkriti u ovoj knjizi, zaista je izvanredno jednostavno – pošto je ona postala otkrivena tajna u samom Isusu Hristu, i to takva da te On poziva da je deliš sa Njim!
SADRŽAJ
1
Kvalitet pravog predanja
Sam Isus nije im se poveravao, zato što je on sve poznavao. (Jovan 2:24)
Nije zlato sve što sija, i u svetlu svega onoga što ćemo sada razmotriti, verovatno će nam biti od koristi da trezveno ponovo procenimo one standarde predanja koji danas preovlađuju, i koji prolaze na smotri hrišćanskog posvećenja.
Isuviše često kvantitet ima prednost nad kvalitetom, i u ovom visoko konkurentskom dobu ti spoljašnji izgledi „uspeha,“ koji su tako proračunati da doprinose dobrom glasu profesionalnog propovednika, ili ugledu onih koji su ga učinili omiljenim među ljudima, od veće su važnosti od trajnog ishoda njegove službe.
Zbog jedne nesvete ambicije da se postižu „rezultati“, kraj često opravdava sredstva, i to tako da sredstva niukom slučaju nisu izvan sumnje, a „rezultati“ su, blago rečeno, veoma nepouzdani!
U ovoj nesrećnoj situaciji i propovedaonica i klupa nose svoju krivicu u tome, iako mi se čini da je to ipak otpočelo sa propovedaonicom! Neki insistiraju na tome da nepobitan dokaz svakog duhovnog kretanja između vernika i njegovog Gospoda mora da se ogleda u nekom spoljašnjem fizičkom činu, i da bez tog propratnog čina, nikakva vrednost ne može da se pripiše unutrašnjem duhovnom zbivanju.
Na osnovu ove neosnovane pretpostavke, neminovno je da na bilo kojem sastanku, kroz službu propovednika rad Svetoga Duha bude predstavljen fizičkim odzivom okupljenih na neki oblik javnog apelovanja, „poziva“ ili takozvanog „oltarskog poziva“ – izraz koji je posebno neprikladan, imajući u vidu činjenicu da je Gospod Isus Hristos „prineo samo jednu žrtvu za grehe“ (Jevrejima 10:12), i danas nema mesta drugoj žrtvi ili drugom oltaru u crkvi otkupljenih – pošto je oltar ustupio mesto prestolu proslavljenog Jagnjeta!
Sa takvom greškom su povezane velike opasnosti, što je uostalom sasvim očigledno!
Ambiciozni propovednik, žudno želeći da se penje lestvama evanđeoske slave, iako je možda i dirnut sudbinom izgubljenih i potrebama vernih, biće podložan iskušenju tako jakom, koje se pokazalo više nego jedanput kao neodoljivo – a ono je da se bude toliko zaokupljen smišljanjem načina i sredstva koja će obezbedi da dovoljno veliki javni „odziv“ sabranih, prikladno pokaže delotvornost njegovog propovedanja, odbrani njegov dobar glas, dovoljno nagradi poverenje njegovih podržavalaca i prigodno oduševi gomilu.
Propovednik, naravno, neće sebi dozvoliti da bude svestan svojih skrivenih pobuda koje ga podstiču da koristi svoje spretne metode. On pazi na to da ubedi samoga sebe da one potiču samo iz onoga što bi on objasnio kao pravu „brigu za duše.“ Ali kada se „predstava završi“, otkriva se jadan spektakl onakav kakav u stvari jeste kroz providnu nezainteresovanost tog propovednika prema krajnjem ishodu njegovog truda.
Nije ni čudo što „propovedaonica,“ pošto je navikla „klupu“ da joj se pokorava, sada nalazi da je žrtva svoje sopstvene nesrećne nametnute vlasti, kod zajednice koja je naučena da prihvata spoljašnje, telesne odzive na određene javne „pozive“ kao merilo duhovnog uspeha propovednika, te neminovno zahteva opipljive dokaze uspeha kad god joj ovaj javno služi.
Tako pastiru jedne male crkve, zarobljenom u bes-krajnom krugu, može tokom vremena da pođe za rukom da postepeno izvede celu zajednicu „napred“ da stane pred propovedaonicom kao odziv na njegove mnoge pozive. Ali pošto je cela njegova pastva već jednom izišla napred, biće mu neophodno da ih sve opet pozove da učine isto – da ne bi crkveno starešinstvo dovelo u pitanje njegovu zagrejanost i oduševljenje, i zbog toga njegovo pastirsko mesto postane upražnjeno.
Pod takvim okolnostima pastor nema drugog izbora nego da zahteva predanost onih kojima propoveda sve dotle dok se i vrednost i smisao toga ne izgubi, jer ono nikad ne može da bude konačno, što bi značilo i kraj njegove propovedičke službe! Umesto da se suoči sa potpunom predajom pred Gospodom Isusom Hristom, i krajnjim i neopozivim predanjem Njegovoj volji, verniku se iznova nudi hrana za odojčad, što bi u stvari trebalo da bude samo deo nečeg većeg, to jest, početak pravog učeništva.
Mnogo je lakše čoveka suočiti s njegovim gresima nego ga suočiti s njegovim „grehom“. Kasnije ćemo u ovoj knjizi podrobnije pokazati da je „greh“ stav koji utiče na čovekov fundamentalni odnos pred Bogom; tiče se onoga što čovek jeste; dok se „gresi“ tiču onoga što čovek čini, a mi svi imamo srećnu sposobnost da razdvajamo ono što činimo od onoga što jesmo! Svi smo mi veoma spretni u umetnosti samopravednosti i možemo da nađemo bezbrojne razloge zašto ono što smo učinili ima opravdanje – makar to bilo i nešto što ne valja! Mi, štaviše, možemo da se osećamo i herojima, maltene i plemenitima, primajući krivicu za ono što je tako jasno samo po sebi (po nama!) bilo samo prirodno, skoro neminovna reakcija na primamljive, prisilne ili izazovne okolnosti ili ljude! Zbog toga čovek može da prizna i da mu bude žao zbog onoga što je učinio, a da ipak ne priznaje da je ono što je učinio rezultat onoga što u stvari jeste.
Na osnovu toga, čovek može da se suočava sa manje važnim stvarima koje je počinio, a da nijedanput ne bude suočen sa onim što je važnije, to jest, onim što jeste. Štaviše, „uteha“ koja se nalazi u priznavanju, što donosi oslobođenje od rđave savesti, odstraniće potrebu za bilo kakvom osnovnom promenom u njegovom osnovnom odnosu prema Bogu. Ova vrsta priznanja je beznadežno niža od pokajanja i ne može se uporediti ni sa kakvom promenom u čovekovom životu. Mojsije je mnogo puta doveo svoj narod do suza – ali su ipak ostali u pustinji. Srce im, ipak, nije težilo za Hananom. Ne zato što se nisu odazivali na Mojsijevo propovedanje, nego zato što nisu hteli da imaju posla sa Bogom. „I rekoše Mojsiju: Govori nam ti, i slušaćemo; a neka nam ne govori Bog, da ne pomremo“ (2. Mojsijeva 20:19).
Oni su hteli polovičnu religiju! Nisu hteli ni bezbožništvo ni pobožnost. Nisu znali kako da žive, a bojali su se smrti. Njihovo predanje je bilo po sistemu otplate, dok im je Mojsije bio posrednik.
Polovična religija može da drži propovednika u službi i da ga čini nezamenljivim za njegovu pastvu, ali ona ne može da proizvede i prave učenike. To je zato što nema spontanosti ili bilo kakvog drugog dokaz božanske inicijative u čoveku, i proizlazi iz čovekovog potpunog predanja Bogu.
Pravo predanje daje Gospodu Isusu Hristu „pravo prvenstva,“ te oslobađa Njegov život kroz tebe u svoj svežini i sili božanskog delovanja, i po Njegovom milostivom obećanju, iz tvog unutrašnjeg bića „će poteći reke žive vode“ (Jovan 7:38) – a reku ne moraš da guraš! Ona sama seče i čisti svoje korito!
Skrećući pažnju na te očigledne zloupotrebe koje su učinile toliko mnogo da se izgubi poverenje u savremeno evangeliziranje i službe na skupovima, ja ni za trenutak ne bih hteo da kažem da nema dozvoljenog mesta za javno priznanje vere u Hrista, niti bih pak hteo da uporno tvrdim da pravo predanje Hristu ne bi moglo da bude propraćeno spoljašnjim svedočanstvom te činjenice. To bi bilo izbacivanje bebe s vodom iz korita, jer bez sumnje, mnogo je onih kojima je mudri, ljubazni poziv na delo bio od velike pomoći za Hrista, ili pak u njihovom predanju Hristu, umesto da i dalje odlažu poslušnost Istini.
Moja molitva je za stvarnošću – koja je po Bogu! I iz tog razloga, bez obzira koliko bih ja mogao da ne volim površnost i smisao za publicitet mnogih, zbog njihove zloupotrebe svete umetnosti propovedanja koristeći sumnjive „odzivne metode“, ja s druge strane ipak ne mogu ni na koji način da odobrim ni neosnovano osuđivanje branitelja onog praznog, ritualističkog formalizma, po kojem su sve aktivnosti izvan utvrđenog „praktikovanja religije“ u okrilju „cenjenih crkvenih sistema“ obavezno „samo prazan emocionalizam“. To bi bila glupost!
Ako mnogo toga nedostaje u kvalitetu predanja koje danas preovlađuje u evanđeoskim krugovima i u evanđeoskoj misiji, tog velikog tela nanovorođenih vernika po celom svetu i u svim denominacijama, koji su prava crkva Isusa Hrista – još više su za žaljenje neograničene prilike za praktikovanje licemerja upravo zbog tih praznih javnih predanja Hristu koje nalazimo u svim denominacijama. U velikoj većini slučajeva ona su u potpunosti bez ikakvog duhovnog sadržaja, koja služe samo da bi se zadovoljile uobičajene „sitnice“ religioznih propisa, u inače bezbožnom društvu!
Bilo da su ljudi kršteni kao deca ili kao odrasli, „kropljenjem“ ili „podranjanjem“; konfirmacijom mladih „tinejdžera“, ili pak bilo kakvim drugim činom posvećenja i primanja u članstvo crkve, mora da je jako malo onih koji žive u „hristijanizovanim“ zemljama Zapadne Evrope koji nisu na ovaj ili onaj način „predali sebe Hristu“. Pa ipak, kakvim to izvrnutim shvatanjem ili svojevoljnom maštom, bilo koja hijerarhija nekog crkvenog sistema može da oda priznanje takvom delu, kao nečemu što ima nekakvu duhovnu vrednost, kad senka 90 odsto stanovništva u tim zemljama nikada ne uđe kroz vrata crkve gde bi se Bogu klanjali, van je svakog razumnog objašnjenja!
Gospod Isus Hristos nije primljen ni kao Spasitelj niti je poštovan kao Gospod, pa ipak pečat crkvene saglasnosti je udaren. Velika većina to smatra kao sasvim dovoljnu odgovornost pred Bogom, i silnu odbranu protiv nepoželjne pažnje onih koji insistiraju na tome da mora da odstoji stvarnost duhovnog iskustva, koju „crkva“ nije ni zahtevala niti očekivala!
Ako 60 odsto stanovništva Sjedinjenih Američkih Država odlazi u crkvu, što uveliko prevazilazi prosek u ostalim protestantskim zemljama ovog doba, onda bi to trebalo da bude stvar duboke zahvalnosti Bogu – pa ipak, malo je zemalja u svetu sa toliko zločina i nasilja, toliko maloletničkih prestupa, toliko narkomanije i toliko alkoholizma, gde je u tolikoj meri prisutno podmićivanje i korupcija u vladi i ekonomiji. Zar su za ovakvo jadno stanje stvari odgovorni samo oni koji se nikada nisu povinovali zahtevima crkve u nekakvom spoljašnjem, formalnom činu predanja?
Zašto bi se svetski ateistički sistem sa svojim fanatičnim ubeđenjima, svojom temeljnom nastavom i krajnjim predanjem plašio ove mlitave nakaze koja se zove „crkva“ njenih miliona nazovi pristalica, koji ne poznaju šta je to ubeđenje niti briga – koji su bezbojni, duhovne nule, koji ne znaju ni šta veruju, niti veruju ono što znaju! Oni su bez ikakvog osećaja za misiju, kojima vladaju uglavnom ljudi koji su i sami do krajnosti prožeti neverovanjem, hvališući se svojim sopstvenim neodgovornim odbacivanjem svakog osnovnog sadržaja vere za koju kažu da joj pripadaju! To je hrišćanstvo čiji se najveći neprijatelji nalaze u njegovim sopstvenim redovima.
Božija reč Jevrejima u Pavlovo vreme, mogla bi da bude Božija reč današnjem hrišćanstvu:
Ta zbog vas se huli na ime Božije među mnogobošcima, kao što je i napisano . . . Jer nije (pravi) Judejin onaj koji je to samo spolja, i nije pravo obrezanje ono koje je spolja na telu, nego, Judejin je onaj koji je to iznutra, i pravo obrezanje je u srcu, u duhu, a ne u slovu (doslovno). Takvoga ne hvale ljudi nego Bog. (Rimljanima 2:24, 28-29)
Gospod Isus Hristos je došao upravo u takvu situaciju, pošto je na proslavi Pashe primio onakvu neobuzdanu dobrodošlicu u Jerusalimu. „Osana sinu Davidovu;“ vikali su, „Neka je blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje; osana na visini“ (Matej 21:9).
Učenici su bez sumnje sijali od uzbuđenja i veoma se radovali što njihov Učitelj prima takve silne ovacije – pa ipak, među njima je moglo biti i onih koji su imali svoje bojazni! Samo kad bi mogao da se navede da ne kaže ništa pogrešno! Samo kad bi mogli da Ga ubede, samo ovoga puta, da ne učini bilo šta što bi moglo sve da pokvari!
Ali On je opet upravo to učinio!
Kako bi Hristos danas slomio srce nekom dobronamernom „reklamnom odboru“ ili nekom „poslovnom rukovodiocu“! On kao da je uvek činio nešto pogrešno, ili je rekao nešto pogrešno, upravo onda kada se nalazio navrh talasa, i na vrhuncu popularnosti! On kao da nikada nije razumeo ono što bi bilo u Njegovom sopstvenom interesu!
Usred sveg tog populariteta i odobravanja, Gospod Isus Hristos je otišao pravo u hram i našao „prodavce volova, ovaca, golubova i menjače novca kako sede u hramu. Tada načini bič od uzica i izagna sve iz hrama, i ovce i volove, menjačima prosu novce i ispretura stolove, a onima što prodavahu golubove reče: „nosite to odavde, ne činite od doma Oca moga kuću trgovačku“ (Jovan 2:14-16).
Da je hteo da primi „religiju“ onakvu kakvu je našao i da je prepoznao „status kvo“ (sadašnje stanje), Gospod Isus bi bez sumnje bio rado prihvaćen, štaviše i od strane fariseja; međutim On je bio buntovnik! Usudio se da očisti hram!
Hristos nije došao da bude „prihvaćen“, niti je pak „tražio zaposlenje“ u savremenoj religiji. On je došao da očisti hram – i da učini još nešto veće od čišćenja hrama u Jerusalimu; došao je da očisti hram ljudskih srca, da bi bili pogodni „za stan Božiji u duhu“ (Efescima 2:22, Karadžić).
Pošto su Ga pitali na osnovu kakvog autoriteta On dozvoljava sebi slobodu na takvo neodobravanje, i kakvim autoritetom može da prenese svoje neodobravanje u praksu, Gospod Isus Hristos im je odgovorio: „Srušite ovaj hram, pa ću ga za tri dana podići. . . No on je govorio o hramu svoga tela“ (Jovan 2:19,21).
Hristova smrt i vaskrsenje su bili Njegovo ovlašćenje. Predanje Hristu znači dopustiti Mu da nas očisti od greha i da se nastani u nama. Bilo šta manje od toga je potpuno neshvatanje krsta. On neće ništa manje od toga.
A kada je bio u Jerusalimu o prazniku Pashe, mnogi poverovaše u njegovo ime, gledajući njegova čuda koja je činio. Sam Isus nije im se poveravao, zato što je on sve poznavao, i nije imao potrebe da ko svedoči za čoveka; jer je sam znao šta beše u čoveku. (Jovan 2:23-25)
Iako je izgledalo kao da se gomila predala Hristu, kvalitet njihovog predanja je bio takav da On nije bio spreman da se preda njima!
Kakav je kvalitet tvog predanja Hristu?
Možda te je „crkva“ primila u članstvo, možda su ti prijatelji odobravali i poverili ti neku odgovornu službu, ali od kakve je to vrednosti, ako je tvoje predanje Hristu takvo da On nije voljan da sebe preda tebi? Vrednost tvog predanja Hristu se ogleda u meri Njegovog predanja tebi!
Gospod Isus Hristos je Istina, kao i u svemu ostalom „što služi životu i pobožnosti“ (2. Petrova 1:3). On je Istina o pravom predanju. On je bio predan Ocu u svemu onome čemu je Otac bio predan Sinu, i bio je krajnje uveren da je Otac koji je prebivao u Njemu, bio veličanstveno dovoljan za sve ono čemu se On predao. Znamo da je Spasiteljevo predanje Ocu bilo takvo da je Otac bio u potpunosti predan Sinu!
Gospod Isus Hristos je odbio da se preda parohijalnim potrebama onog vremena i onog doba. On nije bio predan političkoj situaciji u Palestini, ili oslobođenju jevrejske nacije od rimskog jarma! On nije bio predan hitnim društvenim nevoljama svoga vremena, niti pak jednoj struji protiv druge, baš kao što On ni danas nije predan Zapadu protiv Istoka, ili republikancima protiv demokrata (kao da su jedni manje grešni od drugih!). Hristos se nije predao ni potrebama izgubljenog sveta; On nije bio ni nemaran ni neosetljiv prema tim važnim pitanjima, ali kao Savršeni Čovek bio je predan Ocu, i to isključivo za ono za šta je Njegov Otac bio predan Njemu.
Zato im reče Isus: kada podignete Sina čovečijeg, tada ćete saznati da sam to ja i da ništa ne činim sam od sebe, nego govorim ono što me je naučio Otac. I sa mnom je onaj koji me je poslao; nije me ostavio sama, jer ja svagda činim ono što je njemu ugodno. (Jovan 8:28-29)
Gospod Isus Hristos je od samog početka bio potpuno svestan onoga za šta Mu je Otac bio predan, pošto je On bio Jagnje „koje je zaklano pre postanka sveta“ (Otkrivenje 13:8, NSP). Lomeći hleb koji je bio slika Njegovog tela koje će uskoro biti slomljeno, i uzimajući vino kao simbol Njegove krvi koja će uskoro biti prolivena, On je još uvek mogao da pogleda u Očevo lice i kaže: „Hvala Ti!“ On je bio u potpunosti predan, i stoga nije morao da se suoči ni sa kakvim drugim važnim pitanjima!
Gospod Isus Hristos je znao da pre nego što su Mu ljudi kao Vilberfors (Wilberforce), Robert Mofat (Robert Moffat) i Dejvid Livingston (David Livingstone) mogli biti predani za ono za šta je On hteo da se preda njima – ukidanje robovlasništva i vraćanja ljudskog dostojanstva za jednakost svih ljudi pred Bogom; pre nego što su Mu ljudi kao Lord Šaftsberi (Lord Shaftsbury), dr Bernardo (Dr. Barnardo) i Džordž Miler (George Müeller) mogli biti predani za ono za šta je On hteo da se preda njima – okupljanje podrpane, izgladnele siročadi sa ulica Britanije i time obnovi nadu neželjenima; pre nego što je mogao da napadne društvena zla u neškolovanoj, neobrazovanoj i raspuštenoj naciji kroz Džona Vezlija (John Wesley) i Džordža Vitfilda (George Whitefield), u velikom evanđeoskom probuđenju njihovog vremena, ili da upotrebi Elizabet Fraj (Elizabeth Fry) da i time dovede do reforme nemilosrdni kazneni sistem koji je stavio društvo pred očaj, zbog odbačenih i neoplakanih po zatvorima punim pacova u njenoj domovini – On, Sin Božiji je prvo morao da preda sebe Ocu za ono za šta je Otac predao sebe Njemu!
Osnova Njegovog predanja Ocu je osnova na kojoj Gospod Isus Hristos zahteva tvoje predanje Njemu. Ti si Mu predan isključivo za sve ono čemu je On predan u tebi.
Ti nisi predan crkvi, ili denominaciji, ili organizaciji. Kao misionar ti nisi predan misijskom odboru, pa štaviše ni „misijskom polju,“ a ponajmanje od svega nisi predan nekoj „potrebi“! Predan si Hristu, i svemu onome čemu je Hristos isključivo predan u tebi.
Hiljade iskrenih mladih hrišćana je izazvano izlizanom parolom: „Potreba je poziv!“, a zatim im se odmah iznese tuce različitih potreba, koje sve predstavljaju „poziv“! Na upućen „poziv“, stotine njih ustane u zbrci, podignuti talasom emocija. Na osnovu statistike je utvrđeno da od svakih stotinu koji ustanu, na misijsko polje ne ode više od troje, a od onih koji i odu, skoro 50 odsto se vraća kući pre nego što se prvi rok završi i ostane kod kuće!
Mojsije je pobrkao potrebu sa „pozivom“. Da bi odbranio svoju braću, ponesen osećanjem sažaljenja, izišao je i ubio Egipćanina, čuvajući šaku ovaca u zabačenoj pustinji, bio je beskoristan i Bogu i čoveku!
Avraam se predao volji Božijoj, umesto Bogu čija je to volja bila, i u svojoj pogrešnoj revnosti je pokušao da ostvari Božije delo na ljudski način! Pošto je Sara bila stara i nikada nije rađala decu, jer je bila nerotkinja, pomislio je da Sara i on treba da pomognu Bogu. Tako su sazvali sastanak! Uostalom, zar Bog nije rekao da će Avraam imati sina, i ako je to bila Božija volja, a on je bio predan toj Božijoj volji – onda on sina mora imati po svaku cenu!
Iz odnosa sa Sarinom robinjom, koju je Sara dala Avraamu, rodio se Ismailo koji je postao otac Arapima. Avraam je time platio visoku cenu takve neposlušnosti. Jevreji, koji danas žive u Izraelu i koji su okruženi neprijateljski raspoloženim arapskim narodima, još uvek žanju gorku žetvu koju je Avraamov lični trud posejao pre toliko vekova. Ismailo je bio proizvod lažnog predanja; začet u iskrenosti, on je bio đavolja logična alternativa veri!
Kada se Isaak rodio u Božije savršeno vreme, petnaest godina kasnije, Ismailo mu se rugao – i sve otada mu se još uvek ruga! „Ali kao što je nekada onaj što se rodio na telesan način gonio onoga koji je na duhovan način rođen, tako biva i sada“ (Galatima 4:29). „Neka živ bude Ismailo pred Tobom!“ (1. Mojsijeva 17:18) još uvek je vapaj danas onih koji još nisu naučili da „. . . robinjin sin neće naslediti sa sinom slobodne“ (Galatima 4:30) – to jest da apsolutno nema zamene bar što se Boga tiče. Božiji posao valja raditi na Božiji način.
Kad je Bog kušao Avraama i rekao mu da prinese Isaaka na žrtvu paljenicu, On mu je rekao: „Uzmi sada sina svog, jedinca svog milog, Isaaka, pa idi u zemlju Moriju“ (1. Mojsijeva 22:2). Avraam je mogao da se raspravlja sa Bogom govoreći: „Ali ja imam dva sina! Šta je sa Ismailom? Isaak nije moj jedini sin!“ Bog bi mu tada odgovorio: „Što se mene tiče, Isaak je tvoj jedini sin. Ismaila ne prepoznajem – on nikada nije trebalo da se rodi!“
Crkva Isusa Hrista je danas puna Ismaila koji bučno zahtevaju da budu prepoznati – no Bog će poštovati samo Isaaka, i Isaakovog Uzvišenog Sina! Ništa ne može „telo“ (plot) toliko da dovede do besa nego kad ga se ne prepoznaje. Propovedanje koje ga izlaže kao grešnu krivotvorinu, mora neminovno da bude objekat njegovog otrova i gneva. „Isuviše objektivno! Nestvarno! Što ne pripada ovom svetu! Isuviše jednostavno! Sama pasivnost! Panteistički misticizam!“ – to su neki od epiteta kojima se „Ismailo“ još uvek podsmeva „Isaaku“; kojima se „telo“ protivi Duhu!
Po Božijoj zapovesti, Avraam je uzeo Isaaka, svezao ga, položio na žrtvenik koji je načinio i uzeo nož da ga ubije. Svojim delom koje je bilo daleko rečitije od samih reči, on je rekao Bogu: „Ti si mi obećao Isaaka! Nisam mogao da vidim kako ćeš Ti to ostvariti, i u svom neverovanju i u svojoj gluposti rodio sam Ismaila. Predao sam se Tvojoj volji, misleći da sam sposobniji od Boga. Ti mi sada kažeš da ga ubijem, moga jedinoga sina Isaaka kroz koga si obećao da će sva plemena na zemlji biti blagoslovena! O Bože, ako ga ubijem, ja ne znam kako ćeš Ti to učiniti – ali sada sam predan Tebi – bez rezerve, i svemu onome čemu si Ti predan u meni! Ako moram da ga ubijem, onda ću ga ubiti – čak ako posle bude potrebno da ga ti podigneš iz mrtvih!“ (Jevrejima 11:17-19), a Bog je manje-više rekao Avraamu: „Hvala ti Avraame! To je sve što sam želeo da znam – sada možeš da baciš nož iz ruke!“
Ne diži ruku svoju na dete, i ne čini mu ništa; jer sada poznah da se bojiš Boga. . . I reče: Sobom se zakleh, veli Gospod: kad si tako učinio, i nisi požalio sina svog, jedinca svog, zaista ću te blagosloviti i seme tvoje veoma umnožiti, da ga bude kao zvezda na nebu i kao peska na obali morskoj; i naslediće seme tvoje vrata neprijatelja svojih; i blagosloviće se u semenu tvom svi narodi na zemlji, kad si poslušao glas moj. (1. Mojsijeva 22:12, 16-18)
Avraam je otkrio tajnu pravog predanja, i time postao „prijatelj Božiji“ (Jakovljeva 2:23)! To je stvarnost – i to je učeništvo!
To je „pobožnost na delu“! Prinošenje svega onoga što jesi – ništa, svemu onome što On jeste – sve, predan si isključivo Gospodu Isusu Hristu, za sve ono čemu je On predan u tebi. Možeš biti sasvim siguran da je Onaj koji prebiva u tebi kao što je Otac prebivao u Njemu, sasvim dovoljan za sve ono čemu je On predan!
Da li si spreman na to da ovo bude kvalitet tvoga predanja Hristu? Ako je tako, onda je svaki manji predmet obuhvaćen većim. Sada više nije neophodno da te pitam da li si spreman da pođeš na misijsko polje. Više nije neophodno da te pitam da li si spreman da staviš svoj račun u banci Hristu na raspolaganje, ili tvoje vreme, ili tvoju kuću, ili da te suočavam sa bilo čime drugim što bi moglo da mi padne na pamet. Ti bi mi odmah rekao: „Sve je to sada već sređeno – konačno, i jednom zasvagda! Ako je Hristos predan u meni da ide na misijsko polje, ja sam Mu već predan za to! Ako je on predan u meni da upotrebi i poslednji dinar koji imam, i svaki drugi dinar koji bih mogao da zaradim, ja sam Mu već predan za to, i za sve ostalo čemu bi On mogao da bude predan u meni! Ne postavlja se više pitanje sa čime treba da se suočim – već pitanje poslušnosti prema Njegovim uputstvima! Isto tako znam, da u Njegovoj volji, imam sve što On jeste! . . . i to je sve što bi trebalo da znam!“
Zaista je tako! . . . jer nije moguće da imaš više!
A nikada ne bi trebalo da imaš manje!
SADRŽAJ
2
Kako činiti nemoguće
A on im odgovori i reče: dajte im vi da jedu. (Marko 6:37)
Neko je jednom rekao: „Da čovek živi hrišćanskim životom nije teško, nego je sasvim nemoguće!“
Sasvim nemoguće, što će reći, bez Hrista – ali za sve ono što On kaže, ti imaš sve ono što On jeste, a to je upravo sve ono što je i potrebno!
Kao što smo već videli, to je bila lekcija koju je Avraam naučio, „ . . potpuno uveren da je Bog kadar i učiniti ono što je obećao“ (Rimljanima 4:21), a i Marija, što ćemo kasnije videti: „Jer je svaka reč Božija moćna. Na to Marija reče: evo služiteljke Gospodnje; neka mi bude kako si kazao“ (Luka 1:37-38).
Istu tu lekciju je i Gospod Isus Hristos želeo da nauči svoje učenike, ali oni su bili veoma spori da uče – a isto tako smo i mi! „I izišavši vide mnogi narod, te se sažali na njih, jer behu kao ovce bez pastira, i poče ih učiti mnogo“ (Marko 6:34).
Luterov prevod ove poslednje rečenice je uvek bio izvor velike utehe za mene – „Propovedao im je dugačku propoved,“ – i dugačka propoved je i bila! Trajala je sve do uveče, i toliko dugo, da su Njegovi učenici počeli prilično da se brinu šta će činiti sa velikom gomilom ljudi. „Mesto je pusto,“ rekli su svome Učitelju, „otpusti ih neka . . . kupe sebi šta će jesti“ (Marko 6:35-36).
Učenicima se činilo da je to jedina razumna, razborita stvar da se učini pod okolnostima koje su pretile da ih osramote. Bilo je pet hiljada ljudi, a Matej beleži: „ . . osim žena i dece“ (Matej 14:21), i ako su sastanci u ono vreme bili i malo kao što su danas, pet hiljada ljudi plus žene i deca, onda je to bio zaista veliki skup! Gomila je bila umorna, znojava i gladna, i bez izgleda da je nahrane, učenicima se učinilo da druge mogućnosti nema osim da podsete Gospoda Isusa Hrista na to da je već kasno, i da mu kažu nešto u ovom smislu: „Gospode, mi jednostavno moramo da se rešimo ovog naroda!“
Uvek postoji razumna alternativa za veru!
Gospod Isus Hristos im je odgovorio: „Dajte im vi da jedu,“ drugim rečima: „Nemojte da otpuštate gladne ljude; nego ih nahranite!“
„Da odemo i da kupimo hleba za dve stotine dinara, pa da im damo da jedu?“ (Marko 6:37), pitali su zbunjeni učenici, „Gospode, pa to je sasvim nemoguće!“
„Tačno! Vama je to sasvim nemoguće,“ Gospod Isus Hristos je mogao da im kaže, „i zato ćemo to i učiniti. Pokazaću vam kako da činite nemoguće!“
Hrišćanski život može da se objasni samo na osnovu Isusa Hrista, i ako tvoj život kao hrišćanina još uvek može da se objasni na osnovu tebe – na osnovu tvoje ličnosti, tvoje snage volje, tvog dara, tvog talenta, tvog novca, tvoje hrabrosti, tvog obrazovanja, tvog predanja, tvoje žrtve, ili tvog bilo čega drugog – onda iako možda imaš hrišćanski život u sebi, ti još ne živiš njime!
Ako način na koji živiš svojim hrišćanskim životom može da se objasni na osnovu tebe, šta imaš da bi mogao da ponudiš svome susedu? Način na koji on živi svoj život može da se objasni na osnovu njega, i što se njega tiče, ti si eto „religiozan“ – a on nije! „Hrišćanstvo“ bi moglo da bude tvoj hobi, ali nije i njegov, i nema ničega naročitog u tome kako ga ti praktikuješ što bi na njega ostavilo utisak da je taj tvoj hobi jedinstven. Nema ničega u vezi sa tobom što bi navelo tvoga suseda da pogađa u čemu je stvar, ničeg hvale vredno u vezi sa čim se on ne bi osećao isto tako sposobnim da čini bez neugodnosti da postane hrišćanin!
Samo onda kada kvalitet tvog života zbunjuje susede ti možeš da ostaviš utisak na njih! Drugima mora da postane sasvim jasno da je vrsta života kojom ti živiš veoma preporučljiv, ali da je on izvan svakog ljudskog objašnjenja! To prevazilazi ishod čovekove sposobnosti imitiranja, i ma koliko malo bi oni to mogli da razumeju, sasvim je jasno da je to ishod Božije sposobnosti da proizvede Sebe u tebi!
Jezgrovito rečeno, to znači da ljudi moraju da se uvere da je Gospod Isus Hristos o kome ti govoriš, u suštini On sâm sastavni deo života kojim ti živiš.
Kako je Hristos nahranio pet hiljada ljudi? Da bismo to otkrili, potrebno je da pogledamo zapis koji se nalazi u šestoj glavi Jovanovog evanđelja, jer ovde nalazimo kao da je apostol uzeo lupu i dozvolio nam da ispitamo ovu priču do najsitnijih pojedinosti. „Tada Isus podiže oči i vide da mnogi narod dolazi k njemu, te reče Filipu: odakle ćemo kupiti hleba, da se ovi nahrane? Ovo je pak rekao kušajući ga; jer je sam znao šta će činiti“ (Jovan 6:5-6).
Da li je Hristos tražio savet od Filipa? Zar nije znao šta da radi? Svakako da jeste, pošto čitamo: „jer je sam znao šta će činiti.“ On je tačno znao šta će učiniti. On uvek zna, bez obzira sa kakvim okolnostima bi mogao da se suoči, bilo kada i bilo gde! Njega nikad ništa ne može da iznenadi, niti Ga bilo šta šokira. On nikada nije zbunjen – nikada nije smeten! On je Bog koji kaže: „od početka javljam kraj,“ i koga nikakav neočekivani događaj ne može da iznenadi! Jednom sam čuo poznatog psihologa hrišćanina, dr Kramera (Dr. Cramer) koji je rekao: „Gospod Isus Hristos je bio potpuno ‘imun od panike’,“ – i još uvek jeste!
Da li si i ti?
To će biti tvoja jedinstvena karakteristika, ako odista uživaš životom Gospoda Isusa Hrista; i ti ćeš biti „imun od panike“! Imaćeš „mir Božiji, koji prevazilazi svaki um“ (Filipljanima 4:7) – što će reći, mir koji u svetlosti svih okolnosti, prevazilazi svako ljudsko objašnjenje!
Hristos nije tražio savet kad je Filipu postavio to pitanje, niti je On pak pokušavao da otkrije nešto o Filipu, pošto je u evanđeljima više puta zapisano da je Gospod Isus Hristos odgovarao na čovekove misli. On je znao sve što je moglo da se zna o Filipovom srcu, i mnogo više nego što je Filip znao o samom sebi, kao što zna sve što bi moglo da se zna o tvome i mome srcu! „I nema stvorenja koje je nevidljivo pred njim, nego je sve golo i otkriveno u očima onoga kome mi polažemo račun“ (Jevrejima 4:13).
Pa zašto je onda Hristos postavio to pitanje?
On je postavio to pitanje zato što je hteo da Filip otkrije nešto o samom sebi. Hteo je da on otkrije svoje beskrajno siromaštvo iskustva sa Hristom – koliko je bio udaljen od natprirodnog života. To pitanje nije bilo samo da bi Filip mogao to da otkrije, nego je bilo radi svih Njegovih učenika. „Odgovori mu Filip: za dve stotine dinara hleba njima nije dovoljno – da svaki nešto malo dobije“ (Jovan 6:7).
Na šta je dakle Filip računao? Da li je računao na prisustvo i silu Gospoda Isusa Hrista? Nije! Računao je samo na novac u torbi! U ovoj situaciji za njega nije bilo horizonta koji se dalje proteže. Po Filipu, Hristovo prisustvo u ovoj nevolji nije pravilo nikakvu razliku, upravo kao da je Hristos bio mrtav!
Da je materijalistički nastrojen ateista bio konsultovan u vezi sa ovom nedoumicom, prvo pitanje koje bi on postavio bilo bi: „Koliko novaca imate?“ Kakva bi onda razlika bila između Filipovog stanovišta i stanovišta jednog nevernog bezbožnika? Ne bi bilo nikakve razlike!
Filip još nije bio naučio da računa na Hrista! Zbog toga što je za njega njihova finansijska zaliha bila svevažeća, Isus Hristos je bio nevažeći! U njegovom životu kao apostola nije bilo ničega što nije moglo da se proceni na osnovu dolara!
Na šta ti računaš? Da li zaista računaš na Hrista? Na osnovu čega si procenjivao mnoge i različite situacije koje su se javile za proteklih dvadeset i četiri sata, pre nego što si uzeo ovu knjigu u ruke i pročitao ove stranice? Da li si uzeo Gospoda Isusa Hrista u obzir – ili, da li si Ga smatrao kao nekoga ko je sporedan?
Zapamti da se upravo u onim oblastima tvoga života u kojima nisi smatrao Hrista značajnim, nisi pokajao. U tim oblastima ti još uvek pokušavaš da budeš dovoljan bez Njega – pokušavajući da budeš „uzrok“ svojih „ostvarenja“; a ako si ti njihov uzrok, onda svakako neće biti ničega natprirodnog ni u njihovom ostvarenju!
Zbog svojih razbijenih iluzija, mogao bi da pokušaš, kao što su i učenici pokušali, da se rešiš situacije, ubeđen da si nedovoljan sa Hristom kao i bez Njega. Tada ćeš biti jadan. Bolje da ne ideš u posetu susedima toga dana!
Gospod Isus Hristos je rekao: „Koliko hlebova imate? Idite, vidite“ (Marko 6:38). I kad su otišli, zatekli su Andreju kako se prepire sa jednim dečakom! Zamišljam da je razgovor između njih mogao ovako da teče:
„Veoma si ljubazan, mali. Reći ću Učitelju da si ponudio, ali mislim da je bolje da Ga sada ne uznemiravamo. Vidiš, zauzet je – a ionako pet hlebova i dve ribe nije dovoljno za sve! To je dovoljno samo za tebe – ti se sam naručaj! Ipak, hvala ti mališa – veliko ti hvala! Reći ću Učitelju, obećavam ti!“
Mališan je ljutito odgovorio: „Ne tiče me se da li imam pet hlebova, ili pedeset hlebova, ili pet stotina hlebova, ili pet hiljada hlebova – to nije važno! Molim te odvedi me tome čoveku! To je sve ono što je važno!“
Toga trenutka su ostali stigli na scenu, i da ih Učitelj nije poslao, Andreja verovatno nikada ne bi odveo dečaka Gospodu Isusu; pa i kada ga je odveo, počeo je da se izvinjava! „Reče mu jedan od njegovih učenika, Andreja, brat Simona Petra: ima ovde jedan dečak koji ima pet ječmenih hlebova i dve ribe; ali šta je to na toliko njih?“ (Jovan 6:8-9).
Siguran sam da Andreja nije bio neljubazan prema dečaku. Verujem po onome što je zapisano o njemu u evanđeljima, da je Andreja bio naročito ljubazne prirode, i možda se upravo zbog toga dečak osetio slobodnim da razgovara sa njim. Možda ga je prijateljski osmeh privukao. Verujem da je Andrejino lice bilo kao otirač pred vratima na kome je bilo utkano „dobrodošli“! Neki ljudi se pitaju zašto im niko ne prilazi za savet, kad su im lica kao natpis na vratnicama koji kaže: „čuvaj se psa“!
No, kako mu drago, i ma kako da je bio ljubazan, na šta je Andreja računao? Da li je uzimao u obzir prisustvo i silu Hristovu? Nije! Uzimao je u obzir samo pet ječmenih pogačica i dve ribice, i zbog toga što mu je jedino to bilo važno, Isus Hristos je bio nevažan!
S druge strane, zbog toga što je ovom mališanu Gospod Isus Hristos bio svevažan, ogromna potreba i malenkost onoga što je imao bilo je sasvim nevažno! On je već naučio tajnu natprirodnog življenja, pošto je taj dečak na svoj način računao na Hrista!
Ovo je za mene uvek važna priča, jer je Gospod Isus sâm „znao šta će činiti“ mnogo pre nego što je Andreja razgovarao sa dečakom, pa čak i pre nego što je ma ko drugi prepoznao da se u njemu krije mogućnost. Hristos je znao njegovo srce i već ga je bio izabrao!
U svakoj gomili uvek ima makar jedna duša čije srce On poznaje i koju je On već izabrao. Prepoznati je i dovesti je – bez izvinjavanja – je sveta umetnost zadobijanja duša; „. . . a mudri obučava (zadobija) duše“ (Priče 11:30).
Možda to neće uvek biti onaj ko je najistaknutiji, pa čak ni onaj koji najviše obećava – možda samo jedan dečak svetlucavih očiju sa ručkom u torbici! „Isus tada uze hlebove, zahvali Bogu i razdeli onima koji su polegali, isto tako i od riba koliko su hteli“ (Jovan 6:11).
Ma kakve druge misli neki „učeni bogoslovi“ mogli da imaju o tim nezaboravnim događajima koji su se desili toga uzbudljivog dana, oni koji su bili prisutni i koji su bili svedoci, sasvim je jasno da nisu imali nikakve sumnje u vezi sa onim što se desilo, jer „Ljudi pak videvši čudo koje učini, rekoše: ovo je zaista prorok koji treba da dođe na svet“ (Jovan 6:14). Posmatrajući Gospoda Isusa na delu, odmah su prepoznali činjenicu, da se pred njima nalazio Čovek za čija dela nije moglo da postoji apsolutno nikakvo drugo objašnjenje osim Boga!
Naravno ima onih koji bi hteli da prihvatiš teoriju „papirne kese“! Oni bi hteli da te ubede da veruješ da kad je gomila videla nesebičnog dečaka, kako je izvadio svoju užinu i bio voljan da podeli svojih pet pogačica i dve ribice sa mnoštvom, da su bili toliko dirnuti i postiđeni da se iznenada pojavilo oko pet hiljada „papirnatih kesa“ – i svi su počeli da dele sa svima ono što su do tada skrivali pod košuljom!
Nije li to dirljivo?
Neki to smatraju „učenošću“ te dodeljuju „doktorate“ na osnovu toga! Dvanaest kotarica se moglo bolje upotrebiti da se pokupe otpaci, umesto da se pokupi ono što je preteklo od hrane!
Ako imaš samo „malog boga od papirne kese,“ onda moraš da se zadovoljiš i sa „malim čudom papirne kese“ – ali našem Bogu „. . .sve je moguće“ (Luka 1:37, Karadžić)!
A kada se nasitiše, reče svojim učenicima: skupite preostalo komađe, da ništa ne propadne. Skupiše, dakle, i napuniše dvanaest kotarica komađa od pet ječmenih hlebova – što preteče onima koji su jeli. (Jovan 6:12-13, - kurziv upotrebljen samo da bi se podvuklo)
U tom čudu koje je Gospod Isus Hristos učino nalazila se jedna tajna. Tajna koju je On hteo da podeli sa svojim učenicima, i koju bi hteo da podeli i sa tobom! Propustiti to, znači propustiti samu suštinu ovog događaja i lekciju koju bi trebalo savladati. Ona se nalazi u samoj srži pobožnosti. Zapisano je da: „Isus tada uze hlebove, zahvali Bogu i razdeli onima koji su polegali, isto tako i od riba koliko su hteli.“ Kome je Hristos zahvalio? Da li je zahvalio samom sebi? Bog kao Bog svakako da nema kome drugom da zahvali osim samom sebi, a Isus Hristos je bio Bog! Sasvim je jasno da je Gospod Isus Hristos kao Sin, zahvalio svome Ocu kao Bogu, i u svojoj savršenoj ulozi kao Savršeni Čovek, istrajno odbijao da bude „uzrok svojih ostvarenja“!
Kao Bog Stvoritelj, bez apsolutno ikakve sumnje Hristos je sâm mogao da nahrani tih pet hiljada ljudi, zapravo pet stotina puta pet hiljada – ali u tom slučaju on se ne bi ponašao kao Čovek, ponašao bi se kao Bog. Kasnije ćemo otkriti, da je On bio i da se ponašao kao Bog, niko Ga ne bi video! Boga niko nikada nije video!
Kao „jedinorođeni sin“ Hristos je „objavio“ Oca (Jovan 1:1, SSP) u svemu onome što je On rekao, u svemu onome što je učinio i svim onim što je bio. I opet ću vas podsetiti da je Gospod Isus rekao: „ . .Otac, koji ostaje u meni, on čini dela“ (Jovan 14:10).
Ko je dakle nahranio pet hiljada ljudi? Otac kroz Sina!
I pored svoje večne jednakosti sa Ocem i sa Svetim Duhom u Božanskom Trojstvu, Gospod Isus Hristos je radi nas postao ništa, (Filipljanima 2:7, New English Bible), da bi Otac mogao da bude sve, i da bi bio proslavljen u Njemu! Svojim stavom potpune zavisnosti od Oca, On je prema Ocu kao Bogu gajio savršeni odnos u veri i ljubavi, za šta je sâm Hristos stvorio čoveka.
Suočen sa tim gladnim mnoštvom, Hristos je namerno podredio sebe ograničenjima koje je On kao stvaralačka Reč, nametnuo čoveku kao svome stvorenju – izložio je situaciju svome Ocu, i u poniznoj zavisnosti od Njegove dovoljnosti jednostavno rekao: „Hvala Ti“ – a zatim se oslonio na Oca podelivši hlebove i ribe.
Eto tako se čini nemoguće!
Kada je Gospod Isus Hristos podigao Lazara iz mrtvih, kako je to učinio?
„Podignite kamen,“ rekao je Marti, sestri onoga koji je umro, ali ona Mu je odgovorila: „Gospode, već zaudara; jer je četvrti dan u grobu“ (Jovan 11:39). Sasvim jasno, po bilo kakvim prirodnim merilima, situacija je bila nemoguća; no ipak, Hristos je rekao Marti: „Zar ti ne rekoh da ćeš videti slavu Božiju – ako poveruješ?“ (Jovan 11:40). Otac je još jednom trebalo da bude proslavljen kroz Sina! „Tada podigoše kamen. A Isus podiže oči gore i reče: Oče, hvala ti što si me uslišio“ (Jovan 11:41).
Hristos se ovom prilikom suočio sa čovekom koji je četiri dana bio mrtav, i sa neospornim dokazima raspadanja. Stojeći pred otvorenom pećinom, da li je to trebalo da Mu predstavlja problem? Da li je imao pravo da izazove strašnu krajnost smrti? On je odista imao silu za to, pošto je bio Bog, ali nije imao pravo, pošto je bio Čovek! „Jer ni Hristos nije ugađao samom sebi“ (Rimljanima 15:3).
Kako je dakle Hristos učinio nemoguće i podigao ovog čoveka iz mrtvih?
Hristos je podigao Lazara iz mrtvih upravo onako kao što je nahranio i pet hiljada ljudi! Izložio je situaciju svome Ocu, i u poniznoj zavisnosti od Njegove dovoljnosti, jednostavno rekao: „Hvala Ti“ – a tada oslanjajući se na Oca kad je povikao veoma glasno: „Lazare, iziđi napolje. Iziđe mrtvac . . .“ (Jovan 11:43-44).
To je bilo tako jednostavno! „A Isus podiže oči gore i reče: Oče, hvala ti što si me uslišio. Ja sam znao da me uvek slušaš; ali ovo rekoh zbog naroda koji ovde stoji, da poveruju da si me ti poslao“ (Jovan 11:41-42).
Hristos se trudio tada, kao što se trudio hraneći pet hiljada, da pokaže načelo kojim je On kao Čovek živeo svojim natprirodnim životom na zemlji; da bi ti sa svim ljudima verovao da je On „Poslanik,“ a Njegov Otac „Pošiljalac,“ i da bi mogao da znaš i veruješ da kao što je Otac poslao Njega, da On isto tako šalje tebe – da živiš natprirodno!
„Zaista, zaista, kažem vam, ko veruje u mene činiće dela koja ja činim, činiće i veća od ovih, jer ja idem k Ocu“ (Jovan 14:12).
Gospod Isus Hristos želi da bude tebi sada, sve ono što je Otac bio Njemu tada – BOG; samo ako hoćeš da ti Njemu sada budeš sve ono što je On bio Ocu tada – ČOVEK!
Da li si naučio da izlažeš svaku situaciju Gospodu Isusu Hristu ponizno se oslanjajući na Njegovu dovoljnost, i jednostavno da Mu kažeš: „Hvala Ti,“ a zatim da računaš na Njega upuštajući se u tu situaciju?
Hraneći pet hiljada u poniznoj zavisnosti od Oca, Gospod Isus Hristos je pokazao svojim učenicima kako da čine nemoguće, i žive na čudotvoran način!
Koliko su Njegovi učenici to shvatili?
Nimalo!
SADRŽAJ
3
Ja sam – Ti si
Jer ne razumeše čuda sa hlebovima, nego im srce beše okorelo. (Marko 6:52)
„Reši se ovih ljudi! Otpusti ih, jer nemaju šta da jedu.“ To je bio žalosni vapaj učenika dok su u panici prišli Gospodu Isusu; ali umesto da je to učinio, On je nahranio gladno mnoštvo, i rešio se učenika!
Jedna od najtežih lekcija koju moramo da savladamo, to je da shvatimo da niko od nas nije Bogu neophodan, nego da je Bog nama uvek neophodan! „A onih što jedoše hlebove beše pet hiljada ljudi. I odmah natera svoje učenike da uđu u čamac i da idu napred na drugu stranu prema Vitsaidi, dok on otpusti narod“ (Marko 6:44-45).
Zašto je On otpustio svoje učenike? On ih je otpustio zato što nisu ništa naučili – ama baš ništa! „Jer ne razumeše čuda sa hlebovima, nego im srce beše okorelo“ (Marko 6:52) – Srce im je otvrdnulo!
Pozvani za apostole, i kao najbliži sledbenici Spasitelja za vreme Njegove zemaljske službe, živeli su, radili, hodali i razgovarali sa Njim; učestvovali su u Njegovoj službi, uživali su u tome što je On bio u središtu pažnje, i imali su ime da su Njegovi najodaniji sledbenici! Da, oni su bili poznate ličnosti – ali bili su poznate ličnosti sa tvrdim srcima!
Obavljanje neke službe samo po sebi ne čini čoveka duhovnim! Nažalost, prečesto su neduhovni ljudi ti koji se bore i krče put do neke službe, gde „telo“ može da udovolji svom nezajažljivom apetitu za položaj i moć, jer „telo“ voli da bude priznato, konsultovano, poštovano, voli da mu se dive i da mu se pokoravaju!
Ti možeš da budeš episkop, pastor, sekretar crkve, starešina ili đakon; možeš da budeš predsednik, direktor ili dekan na fakultetu; možeš da budeš predsednik nekog misijskog odbora ili direktor na nekom misijskom polju – kao stariji misionar na misijskom polju; možeš da obavljaš bilo koju službu bilo koje vrste, koliko god ona bila istaknuta – i još uvek da imaš tvrdo srce! Tamo gde je to slučaj, i gde ima pravog posla koji treba obaviti, ne smeš da se iznenadiš ako te se Hristos reši – osim ako se ne pokaješ!
Bog ne gleda ko je ko. (Gal. 2:6)
Zato što govoriš: bogat sam i obogatio sam se i ništa mi ne treba, a ne znaš da si bedan i kukavan i siromašan i slep i go . . . Ja karam i kažnjavam sve koje volim; budi, dakle, revnostan i pokaj se. (Otk. 3:17, 19)
Ne dozvoli siromaštvu ili samodovoljnosti da te liši onoga što je čudesno! To je posebno suptilan oblik uobraženosti koji Bogu uskraćuje mogućnost da čini ono što ti smatraš da je izvan granica tvog telesnog samopoštovanja!
Kako je samo Hristos bio strpljiv sa Svojim učenicima! Pošto ništa nisu naučili, iznova su dobili istu lekciju, ali pod drugim okolnostima. Zaista, u okolnosti koja se nimalo nije dopadala samim učenicima, jer pošto su bili poslani, našli su se „ . . . nasred mora u nevolji od valova, jer beše protivan vetar“ (Matej 14:24, Karadžić).
Naporno veslajući znoj im se slivao niz lice – svaki mišić ih je boleo, dok su se borili protiv oluje! Već se bilo smrklo, a obala odavno više nije mogla da se vidi; i dok su ogromni talasi zapljuskivali čamac, preteći da ga preplave i pošalju na dno, učenici su se pitali da li će ikada stići na svoje odredište! „Oko tri sata noću, priđe im Isus. . .“ čineći šta? Čineći nemoguće! „ . . hodajući po moru“ (Matej 14:25, SSP).
Kako je Gospod Isus učinio nemoguće? Kako je hodao po vodi? On je to učinio onako kao što je nahranio pet hiljada ljudi, i kao što je vaskrsao Lazara iz mrtvih! On je računao na svog Oca – korak po korak – i za svaki korak koji je učinio rekao je: „Hvala Ti, Oče!“
Hristos je pokazao Svojim učenicima da sve ono što je pretilo da njima bude nad glavom, da je Njegov Otac to već stavio pod Svoje noge!
Šta je to što tebi preti? Šta te plaši? Šta je to od čega bežiš? Postoji li nešto što izgleda kao da će preplaviti tvoj mali čamac – nešto što ti odvraća pažnju, bije te i zbunjuje? Evo radosnih vesti za tebe! Ne postoji ništa što bi ikada moglo da zapreti da se nađe iznad tvoje glave, što On već nema pod Svojim nogama – i On čeka da ti imaš udela u Njegovoj pobedi! „Videvši ga učenici gde ide po moru, uplašiše se govoreći da je to utvara, i od straha povikaše. Ali ih Isus odmah oslovi i reče: ne bojte se, JA SAM; ne strahujte“ (Matej 14:26-27).
Mislili su da su videli duha. Čovek koji hoda po vodi – to je nemoguće! Ali Gospod Isus je rekao: „JA SAM, ne strahujte!“ Upravo tim rečima, Hristos je rekao Svojim učenicima: „JA SAM; – sve što bi ikada moglo da ti zatreba, u svakom trenutku, u bilo kojoj oluji, i sve što JA JESAM, ti IMAŠ. Ne strahuj!“ „A Petar mu odgovori i reče: Gospode, ako si ti, zapovedi da dođem k tebi po vodi“ (Matej 14:28).
Petar je možda rekao: „Gospode, ako si to Ti, molim te stavi pod moje noge ono što je već pod Tvojim nogama!“ Gotovo da možeš da zamisliš kakav je osmeh bio na Gospodnjem licu. „E, Petre, to je sve ono što sam očekivao! Jednostavno sam čekao da ti računaš na Mene, kao što Ja računam na Svog Oca! Hajde! – Dođi!“
Po zapovesti Gospoda Isusa Hrista, Petar je prešao na drugu stranu. „I izišavši iz čamca Petar, . . “ šta mislite, šta je on učinio? Učinio je nemoguće! – „ . . pođe po vodi i dođe do Isusa“ (Matej 14:29)!
Korak po korak, i za svaki korak koji je napravio, skoro da si mogao da čuješ Petra kako uzvikuje u svom uzbuđenju: „Ovo je predivno, Gospode! Hvala Ti! Hvala Ti, Gospode! – Ovo je neverovatno; ovo je za mene potpuno novo iskustvo, nikada ranije nisam hodao po vodi! Hvala Ti, Gospode! Hvala Ti!“
Dok je Petar držao oči na Spasitelju i povezivao svoju situaciju sa Hristom za svaki korak koji je učinio, on je učestvovao u pobedi svog Gospoda! Nemoguće je postalo moguće!
Odjednom je jedan neprijatan talas zapljusnuo Petra po licu s jedne strane, pa opet još jedan ga je udario s druge strane, da je umalo izgubio ravnotežu! Njegova pažnja je bila odvučena od Hrista, i ponovo je postao svestan huke vetra i ustalasane vode; prestao je da povezuje ovu situaciju sa Gospodom i ponovo počeo da povezuje situaciju sa sobom, te je pomislio: „Ne mogu ja to! Čovek ne može da hoda po vodi – to je nemoguće!“ . . . i bio je sasvim u pravu! Petar je počeo da tone pa „povika govoreći: Gospode, spasi me“ (Matej 14:30)!
Gospod Isus je odmah pružio ruku i uhvatio ga; ponovo je privukao Petrovu pažnju i još jednom je stavio preteće vode pod Svoje noge, i tako su hodali zajedno dok nisu ušli u čamac i „ . . presta vetar“ (Matej 14:32). Lekcija je bila završena!
Šta misliš, šta je Hristos rekao Petru? Možda misliš da je trebalo da mu čestita! „Petre, samo želim da znaš koliko sam neizmerno cenio tvoju ogromnu veru! Način na koji si izišao iz tog čamca i krenuo prema Meni je bilo pravo remek-delo! Moram da ti čestitam; dugo nisam video tako veliku veru!“ Da li je Hristos to rekao? A ne! Daleko od toga! Naprotiv, rekao mu je: „Maloverni, zašto si posumnjao?“ (Matej 14:31). Time je rekao: „Petre, nije teško učiniti nemoguće! To je neminovno sve dok računaš na Mene! Zašto si prestao da računaš na Mene? Petre, ne mogu da ti čestitam. Žao mi je što je tvoja vera bila tako mala!“
Međutim, lekcija nije bila uzaludna! „A koji su bili u čamcu padoše pred njega govoreći: zaista si Božiji sin“ (Matej 14:33).
Usred oluje, kad je sve bilo protiv njih, pojavio se Gospod Isus Hristos i rekao: „JA SAM; ne strahujte,“ i sada su konačno naučili da kažu „Ti si zaista Sin Božiji!“ (SSP). Ako ne zapamtiš ništa drugo od svega onoga što je napisano u ovoj knjizi, ovo bi samo po sebi obuhvatilo čitav odnos Boga prema čoveku, i čoveka prema Bogu: „ . . jer ko prilazi Bogu mora verovati da ima Boga“ – „Ti si“ – „i da on uzvraća nagradom onima koji ga traže“ - „JA SAM!“ (Jevrejima 11:6). Sve što bi ikada moglo da ti zatreba u bilo kom trenutku, u bilo kojoj oluji; „i sve što JA JESAM“, kaže On, „ti to imaš!“
Možda je tvoja potreba i dalje potreba grešnika koji traži oproštenje; treba da budeš otkupljen, a ti još uvek pokušavaš da nađeš svoj put nazad ka Bogu i pobožnosti. Hristos ti sada kaže, kao što je nekada rekao svojim učenicima u gornjoj sobi, nakon što je vaskrsnuo iz mrtvih: „Pogledajte moje ruke i moje noge – ja sam glavom“ (Luka 24:39). Drugim rečima, „JA SAM“ – sve ono što je potrebno okrivljenom grešniku! Rane na Mojim rukama i nogama su obeležja mog Spasiteljskog statusa; pouzdaj se u Mene, i Ja ću te spasiti!
Sve što treba da Mu kažeš je ovo: „Gospode Isuse – TI SI! Ti si za mene upravo ono što mi treba! Moj Spasitelj i moj Otkupitelj – zauvek!“
Evo Ga tamo, vaskrslo Jagnje!
Moja savršena, besprekorna pravednosti,
Veliko nepromenljivo Ja Sam,
Car slave i milosti.
Bićeš otkupljen, i On će ti dati život; darom Njegovog Svetog Duha koji prebiva u nama, Isus Hristos će ti dati Svoj život, a to je ono što znači „živeti u Duhu“; dakle „ako Duhom živimo, Duhom i da hodimo“ (Galatima 5:25), a to je ono što znači „hodati u Duhu“ – ići korak po korak, i za svaku novu situaciju u koju te svaki novi korak odvede, ma kakva ona bila, da možeš da čuješ Hrista kako govori tvom srcu: „JA SAM!“ – a zatim da pogledaš u Njegovo lice verom i kažeš: „TI SI! To je sve što mi je potrebno da znam Gospode. Zahvaljujem Ti na tome; jer Ti nikada nisi manje nego dovoljan!“
Živeti na ovaj način znači iskusiti sa apostolom Pavlom sledeće:
Umem i u skromnosti živeti, umem i obilovati; upućen sam u sve i svašta, — biti sit i gladovati, obilovati i oskudevati. Sve mogu u onome koji me snaži. (Fil. 4:12-13)
Bez ovakve vere je nemoguće ugoditi Bogu, jer bez ovakve vrste vere Bogu je nemoguće da proizvede svoj karakter u tebi – drugim rečima pobožnost!
Prava pobožnost ostavlja svet presvedočenim bez ikakve sumnje, da je jedino objašnjenje za tebe, Isus Hristos – čijem je večno nepromenljivom i sasvim dovoljnom „JA SAM“ tvoje srce naučilo da sa nepokolebljivom verom kaže: „TI SI!“
To je zaista sve ono što je potrebno da znaš!
„I svi mi licem koje nije pokriveno velom odražavamo Gospodnju slavu i preobražavamo se u istu sliku – iz slave u slavu koja dolazi od Gospoda, koji je Duh“ (2. Kor. 3:18, SSP).
SADRŽAJ
4
Priroda tajne
I po opštem priznanju tajna pobožnosti je velika: onaj koji se javi u telu. . . (1. Timoteju 3:16)
Pobožnost je jedna tajna! Ukoliko ne shvatiš ovu činjenicu nikada nećeš razumeti prirodu pobožnosti.
Bog te nije stvorio s majmunolikom sposobnošću da imitiraš Boga. U tome ne bi bilo nikakve tajne, niti bi te to moralno podiglo iznad položaja majmuna ili papagaja! Sposobnost imitiranja pripada onome ko imitira, a ne proizlazi iz osobe koju imitira, i ne mora nužno da deli motive te osobe, koja ostaje pasivna i ravnodušna prema samom činu imitiranja.
Ljubaznost i puka velikodušnost određene osobe mogu biti čin iskrenog dobročinstva, i pravi nesebični izraz ljubavi prema Bogu. Možda ćeš biti u iskušenju da imitiraš postupak ove osobe, da ga ponoviš na isti način, ili čak da ga i nadmašiš u tome, ali tvoji motivi mogu biti potpuno pogrešni, iako je tvoj postupak identičan!
Ponos može da te ubedi „da ne treba da te drugi nadmaše!“ Ljubomora može da te natera da dokažeš da druga strana „nije jedini izbor!“ Ti bi mogao da ne voliš zahvalnost, ili privrženost, ili poštovanje koje je druga osoba, ma koliko nenamerno, opravdano zaradila i zaslužila, ili bi mogao da osećaš da poštovanje koje se sada ukazuje drugoj osobi može da umanji tvoj uticaj na budući tok događaja!
U tom slučaju, svojom velikodušnošću mogao bi da obmaneš nepronicljivog čoveka, i da ostvariš svoje ciljeve, ali tvoja „velikodušnost“ neće biti pobožnost – tvoja „velikodušnost“ će biti greh!
Sušta suprotnost tome, pobožnost – ili Bogosličnost – direktan je i isključiv ishod Božije aktivnosti u čoveku. Ne ishod tvoje sposobnosti da imitiraš Boga, nego ishod Božije sposobnosti da reprodukuje samoga Sebe u tebi! To je priroda te tajne!
Ukloni tajnu ili pokušaj da je racionalizuješ, i ishod će biti katastrofalan, jer ti apsolutno više nećeš biti povezan ni sa čim. Bićeš slobodan da izabereš svog sopstvenog Boga – objekat sopstvenog imitiranja; a tvoja „pobožnost“ biće merilo tvoje usklađenosti sa objektom kojeg si izabrao da imitiraš.
U stvari, to je ono što se dešavalo kroz ljudsku istoriju otkada je Adam odbacio osnovna načela sopstvene ljudske prirode i odlučio da živi sam – bez Boga! Čovek može da se sakrije od Boga – kao što je to Adam učinio – ali ga i dalje progoni Božiji glas odzvanjajući u duhovnom vakuumu njegove nostalgične, bezbožne duše sa svom nemilosrdnom upornošću ljubavi koja nikada ne prestaje, uzvikujući: „Sine Adamov, gde si? – Gde si? – Gde si?“
To je ono što čak i najizopačenijeg pojedinca čini neizlečivo religioznim, iako je njegova „religija“ možda najstrašnije prirode i poprimajući najodvratnije oblike – ponekad se čak prerušavajući u političku ideologiju kao u nacionalnom socijalizmu Adolfa Hitlera, ili kao u ateističkom komunizmu Karla Marksa, koje su, uprkos svom političkom interesovanju i prikazanom preziru prema religiji, ipak religije same po sebi.
To je jedna od Sataninih lukavština koja navodi ljude da beže od Boga i nastoje da ućutkaju Njegov glas u samom praktikovanju religije.
Radi se o tome da je čovek, kada to njemu odgovara, sveo Boga na teološko verovanje, etički kodeks ili politički program, pozorišnu predstavu u religioznom okruženju, obožavanje heroja neke živopisne ličnosti plemenite – ili sumnjive – reputacije, ili neku izmišljenu sliku sopstvenog boljeg sebe; sve od svete krave do šuma u krošnji drveća, ili „hrišćanstvo bez Hrista“ bilo je i ostalo objekat čovekovog idolopoklonstva!
Onog trenutka kada shvatiš da samo Bog može da učini čoveka pobožnim, ne preostaje ti ništa drugo nego da nađeš Boga, da upoznaš Boga, i da dopustiš da Bog bude Bog u tebi i kroz tebe, ma ko On bio – a to ti neće pružiti nikakvu slobodu da izabereš – jer postoji samo jedan Bog, a On je apsolutan, i stvorio te je isključivo za Sebe!
Čuvaj se da čak i kao hrišćanin ne upadneš u Sataninu zamku! Možda si već pronašao i upoznao Boga u Gospodu Isusu Hristu, primivši Ga iskreno kao svog Otkupitelja, ali ako ne uđeš u tajnu pobožnosti i ne dozvoliš da Bog u tebi bude izvor Njegovog obličja, trudićeš se da budeš pobožan tako što ćeš se podrediti spoljašnjim pravilima i propisima, i poštovati obrasce ponašanja koje ti je nametnulo određeno hrišćansko društvo koje si izabrao i u kome se nadaš da ćeš biti „prihvatljiv.“ Na ovaj način ćeš ovekovečiti pagansku naviku praktikovanja religije u sili „tela“, a u samoj potrazi za pravednošću praktikovaćeš idolopoklonstvo u poštovanju „hrišćanstva“ više nego Hrista!
Ako ste se smrću sa Hristom oslobodili svetskih stihija (sklonosti za sve ono što pripada spoljašnjem svetskom poretku) zašto dozvoljavate da vam se određuju propisi — kao da živite u ovom svetu: ne dohvati, niti okusi, niti dotiči, što sve upotrebom propada — shodno ljudskim zapovestima i naukama; sve ovo izgleda mudrost koja se sastoji u samovoljnoj pobožnosti i poniznosti, i nepoštednoj strogosti prema telu, a ne u nečem časnom, već samo radi zadovoljenja ploti. (Kol. 2:20-23)
Bog se ne može videti
„Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju . . . I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božijem stvori ga“ (1. Mojsijeva 1:26-27). To ne znači da je čovek fizički stvoren po Božijem obličju, niti da Bog izgleda kao čovek. Mi ne znamo kako Bog izgleda, jer „Boga niko nikad nije video . . .“ (Jovan 1:18).
Biblija nedvosmisleno iznosi da je Bog nevidljiv: „A caru večnosti neprolaznom, nevidljivom, jedinom Bogu čast i slava u sve vekove; amin . . . Koji jedini ima besmrtnost i obitava u svetlosti kojoj se ne može pristupiti, koga niko od ljudi nije video, niti može videti; njemu čast i večna sila. Amin“ (1. Timoteju 1:17 i 6:16).
Biblija podjednako naglašava i božanstvo Sina i Njegovu jednakost sa Ocem koju Gospod Isus nikada nije negirao; pa ipak, nijedan čovek nikada nije video Boga – zar niko nikada nije video Isusa Hrista? Ovo je deo tajne! „Onaj (Bog) koji se javi u telu“ (1. Timoteju 3:16) i dalje „ . . jedinorodni Bog, koji je u Očevom krilu, on ga objavi“ (Jovan 1:18).
Filip je rekao: „Gospode, pokaži nam Oca, i nama je dovoljno.“ A Gospod Isus mu je odgovorio: „Toliko vremena sam s vama i nisi me upoznao, Filipe? Ko je video mene, video je Oca; kako onda govoriš: pokaži nam Oca?“ (Jovan 14:8-9). Pomiriti ovu izjavu Gospoda Isusa i činjenicu o Njegovom sopstvenom božanstvu, sa činjenicom da nijedan čovek nikada nije video Boga, u prvi mah bi izgledalo kao nepremostiv problem, jer nam je predstavljen zbunjujući zaključak da uprkos Njegovoj potpunoj jednakosti unutar Trojstva božanstva, bilo je moguće, pre hiljadu i devetsto godina, da ljudi na zemlji gledaju u lice Sina, vide Oca, a ipak ne vide Boga!
Objašnjenje za ovu tajnu, kao što verujem da ćete otkriti, zaista je vrlo jednostavno – jer je u samom Isusu Hristu ona postala javna tajna, i On te poziva da je deliš sa Njim!
Od veoma je velike važnosti, da od samog početka uvidimo činjenicu da je Gospod Isus Hristos, kada je bio ovde na zemlji, istovremeno mogao da bude i Bog i čovek, ali da nije mogao istovremeno da se ponaša i kao Bog i kao čovek.
Dozvolite mi da ovo ukratko objasnim, pošto razumevanje ovoga ima za cilj da vam donese neizrecivu utehu i ohrabrenje, i da vam pruži potpuno novo shvatanje hrišćanskog života, kao i bogatiji i potpuniji doživljaj samog Hrista.
Čovek je bio stvoren tako da može da nosi Božije obličje a da sam Bog ne postane vidljiv, tako da nije čovekovo fizičko obličje, nego je njegova sposobnost ponašanja osmišljena da bude sredstvo kojim je Bog nameravao da izrazi Svoju prirodu i Svoj karakter. Međutim, kao što smo već videli, pobožnost ili Bogosličnost nije trebalo da bude imitiranje Boga od strane čoveka, već direktni ishod Božije aktivnosti u čoveku. Drugim rečima, Sam Bog se ponaša u tebi i posredstvom tebe!
Čovekovo ponašanje kao posledica trebalo je da bude ishod Božijeg ponašanja kao uzroka. Ono prvo je trebalo da bude „sjaj“ ili „odsjaj“ slave onog drugog, „pravi odraz“ Njegovog bića! (Jevrejima 1:3, SSP). Obličje je trebalo da bude vidljivo, dok je Osoba još uvek bila nevidljiva!
Da je Gospod Isus Hristos bio izvor Njegove sopstvene pobožnosti, kao što je mogao biti, On bi se ponašao samo kao Bog – bio bi i uzrok i posledica – ali ishod ne bi bio vidljiv! On je imao pravo da se ponaša samo kao Bog – jer On je bio i jeste Bog, ali onda ne bi mogao da se ponaša kao čovek: On u stvari ne bi bio pobožan, ili „Bogosličan“, On bi jednostavno bio Bog; ali „Boga niko nikad nije video“, tako da je On u ovom svetu bio i da se ponašao kao Bog, niko Ga ne bi video! Da bi mogao da se vidi, morao je da postane „sličan ljudima“ (Filipljanima 2:7 i 8), i da se ponaša kao čovek.
Da bi u savršenstvu na zemlji izvršio ulogu za koju je Hristos kao Bog stvorio čoveka, On je po sopstvenoj volji morao da prihvati ograničenja nametnuta Njegovom sopstvenom stvorenju i dozvoli Ocu, kao Bogu, da bude izvor celokupnog Njegovog sopstvenog ponašanja kao Čoveka, tako da je Njegova pobožnost kao Čoveka proistekla direktno i isključivo iz aktivnosti Oca u Sinu i kroz Sina.
U svojoj bezgrešnoj i savršenoj ljudskoj prirodi Hristos je
„odsjaj njegove (Božije) slave i odraz njegovoga bića . . .“ (Jev. 1:3). Ili kako Pavle objavljuje: „On je slika nevidljivoga Boga . . .“ (Kol. 1:15) – vidljiva slika nevidljivog Boga.
Ovo će nam pomoći da potpunije razumemo šta Biblija podrazumeva pod tim kada kaže: „On je unizio samoga sebe i postao poslušan . . .“ (Filipljanima 2:8). Ne samo da je prihvatio fizička ograničenja ljudskog tela, nego da je usvojio stav potpune zavisnosti od Oca, i odrekao se prava da koristi sve one povlastice božanstva koje su nesumnjivo bile Njegove na osnovu činjenice da je On istovremeno bio i Bog i čovek. On je promišljeno samoga Sebe „učinio ništavnim“ (Filipljanima 2:7, SSP) i dosledno je odbijao da bude „uzrok“ sopstvene „posledice“, odlučno izjavljujući sledeće: „Ja ne mogu da činim ništa sam od sebe“ (Jovan 5:30).
Da uzmemo jednostavnu ilustraciju: nijedan čovek nikada nije video električnu energiju, pa ipak električna sijalica je tako osmišljena da kad god primi nevidljivu električnu struju, ona se nevidljivo izražava kroz svetlost.
Ne bi bilo ispravno reći da sijalica daje svetlost, jer ona nema silu da to čini nezavisno od struje koju prima. Njeno ponašanje kao „davaoca svetlosti“ je direktna i isključiva posledica delovanja električne energije u njoj i posredstvom nje. Struja je uzrok, svetlost je posledica. I pored toga što možeš da vidiš posledicu, još uvek ne možeš da vidiš uzrok, iako oboje predstavljaju isti izvor energije!
Možeš da uživaš u svetlosti, ali još uvek ne možeš da kažeš da si video električnu energiju! Možeš samo da kažeš da si video njen pravi izraz. Na isti način, tvoje ponašanje je od Boga namenjeno da bude pravi izraz Njegove božanske prirode, iako On ostaje nevidljiv. Ti ne možeš da proizvedeš posledicu sam od sebe, kao što ni sijalica sama od sebe ne može da proizvede svetlost! Pokušaj, i uskoro ćeš biti iscrpljen, a u najboljem slučaju ćeš proizvesti samo otrcanu imitaciju prave stvari. Možda će to tebe impresionirati, ali sigurno ni na koga drugog neće ostaviti utisak!
Samo Duh Božiji koji deluje u tebi može da ti omogući da se ponašaš onako kako je Bog nameravao da se ponašaš! „Kako nam je njegova božanska sila darovala sve što služi životu i pobožnosti, poznanjem onoga koji nas je pozvao svojom sopstvenom slavom i krepošću“ (2. Petrova 1:3). Njegova božanska sila je sve što je potrebno da bi čovek bio pobožan – i ništa drugo što bi bilo manje od toga!
Drugim rečima, da se bude čovek potreban je Bog! Čovek, odnosno čovek onakav kako ga je Bog zamislio da bude! Bog je stvorio čoveka da Bog prebiva u njemu, da bi čovek bio za Boga! „U njoj beše život, i život beše svetlost za ljude“ (Jovan 1:4). Svetlost je zavisila od Života! Jednom kada je Život bio uklonjen iz čoveka, Svetlost se ugasila, jer je ono prvo bilo posledica onog drugog, i čovek je potonuo u krajnju tamu sopstvenog duhovnog brodoloma!
Šta je sa „obličjem“? Bez uzroka nije bilo posledice, a atributi pobožnosti ustupili su mesto bezvlašću bezbožništva! „Bog s neba pogleda na sinove čovečije da vidi ima li koji razuman, i traži li koji Boga. Svi zastraniše, svi se pokvariše, nema nikoga dobro da čini, nema nijednog“ (Psalam 53:2-3).
Zato je duhovno preporođenje, ili nanovo rođenje – „obnavljanje Svetim Duhom“ (Titu 3:5, SSP) – apsolutna neophodnost ako čovek treba da se obuče u „novoga čoveka (duhovno preporođeno „ja“) koji je prema Bogu stvoren (Bogoslično) u istinitoj pravednosti i svetosti“ (Ef. 4:24).
Bog ne može da se kuša
„Nijedan, kad trpi iskušenje, da ne govori: Bog me kuša. Jer Bog se ne da zlim kušati, i sam nikoga ne iskušava“ (Jakov 1:13). Ako se Bog ne može iskušavati zlom, a Isus Hristos je bio Bog, kako bi On mogao da bude iskušavan? „Jer mi nemamo prvosveštenika koji ne može saosećati sa našim slabostima, nego je on u svemu bio iskušan – slično nama – izuzev greha“ (Jevrejima 4:15).
Nije rešenje sugerisati da iako je bio iskušavan, Gospod Isus Hristos nije bio iskušavan zlom, već samo u smislu da je bio proveravan – jer izjava „izuzev greha“ jasno ukazuje da je priroda iskušenja bila takva da bi dovela do greha da mu se nije odupro. Zaista, možemo sa sigurnošću da pretpostavimo da su iskušenja bila zlokobna, zla i bolna kao bilo šta što je đavo mogao da smisli, i to upravo iz razloga da Isus „zato što je i sam trpeo kad je bio kušan, može da pomogne onima koji se iskušavaju“ (Jevrejima 2:18).
Dakle, ovo je takođe deo tajne, da je svojstveno Njegovoj spremnosti da postane Čovek, bila voljnost Gospoda Isusa Hrista da bude podvrgnut iskušenju, jer koliko god čudno izgledalo, ono što je svojstveno čovekovoj sposobnosti da bude pobožan jeste sama sposobnost da greši! Ovo možda u početku nije očigledno, ali vratićemo se na to u pravo vreme.
U međuvremenu, ne preostaje nam ništa drugo nego da priznamo činjenicu da Hristos nije bio iskušavan kao Bog, nego kao Čovek; da su ograničenja koja su svojstvena Njegovoj sposobnosti da bude kušan, bila ista ona ograničenja koja je On tako voljno prihvatio svojstveno Njegovoj sposobnosti, da iako Stvoritelj, odigra ulogu čoveka kao Njegovog stvorenja i na taj način postane Vidljiva slika Nevidljivog.
Pokazalo se kao primarno ograničenje koje ti je nametnuto kao čoveku, da bi mogao da budeš nalik svom Stvoritelju i da nosiš obličje Nevidljivog, ograničenje potpune zavisnosti od Boga – u tome da tvoje ponašanje bude pobožno, mora da proizlazi direktno i isključivo iz Božije aktivnosti u tebi i kroz tebe. Dakle, svako delovanje u koje možeš da budeš uključen, ma koliko plemenito zamišljeno, a koje ne proističe iz ovog poniznog stava zavisnosti od Boga, narušava osnovna načela tvoje prave ljudske prirode i uloge za koju si stvoren. Nezavisnošću (ili odsustvom vere) odbacuješ Boga, i zamenjuješ ga sobom, da bi ti postao uzrok i posledica – izvor tvoje sopstvene „pobožnosti“; međutim samo Bog ima pravo da bude izvor Svoje sopstvene pobožnosti, tako da koliko god to nesvesno bilo, ti se ponašaš kao svoj sopstveni Bog!
Ti ćeš i dalje verovati ili ćeš se pretvarati da štuješ Boga; ali kao objekat tvog imitiranja, čak i sam Hristos može biti samo neki izgovor za klanjanje tvojoj sopstvenoj sposobnosti da imitiraš – sposobnosti koja je u tebi, a to je osnova svake samopravednosti!
Zapanjujuće je otkriće da se čak i Bog može koristiti kao izgovor za štovanje samog sebe, što ponovo pokazuje satansku genijalnost za izvrtanje istine i obmanjivanje čoveka. Upravo zbog toga su Adam i Eva pali u greh u Edemskom vrtu!
Satana je rekao: „Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro šta li zlo“ (1. Mojsijeva 3:5). Satana je uspeo da u ljudsko iskustvo unese stav prema Bogu koji je i sam već zauzeo, stav arogantne samodovoljnosti, odmah postavši neprijateljski nastrojen prema Bogu, odbacujući neophodnost Stvoritelja prema stvorenju, i moralnu odgovornost stvorenja prema Stvoritelju.
Ukratko, Satana je ubedio čoveka da može biti nalik Bogu, a da nije svestan Boga; da je u sebi imao odgovarajuću sposobnost da bude dobar, a da nije neophodno da ima Boga; da bi mogao da bude pravedan sam po sebi, moralno zreo a da nije neophodno da bude duhovno živ! Ukratko, taj čovek bi mogao da bude nezavisan, što će reći – uzrok i posledica!
Otkrivenje 4:11 iznosi sledeće: „Dostojan si, Gospode i Bože naš, da primiš slavu i čast i silu, jer ti si stvorio sve i tvojom voljom sve beše i sve bi stvoreno.“ Dakle, ako čovek treba da bude verodostojan cilju onoga za šta je stvoren, njegova prvenstvena odgovornost biće da ugodi Bogu; ali Biblija izričito izjavljuje „bez vere je nemoguće ugoditi Bogu“ (Jevrejima 11:6, SSP). Tako je prvi zahtev u čoveku ako želi da ugodi Bogu, vera.
Vera podrazumeva nešto više od umnog klimanja glavom! To obuhvata onu potpunu zavisnost od Boga koja dovodi do božanskog delovanja u čoveku.
Možda ćeš reći: „U redu, razumem da je vera neophodna za sve one koji su zaokupljeni ugađanjem Bogu, ali ja nisam zaokupljen time da ugodim Bogu! Ne želim da učinim Boga nezadovoljnim, niti želim da Mu se ratoborno suprotstavljam. Iskreno, ja sam ravnodušan! U mom konkrektnom načinu života, za mene i za društvo u kome živim, i za ambicije koje gajim, On jednostavno nije bitan. Što se tiče Boga, ja nameravam da zadržim svoju pasivnu neutralnost!“
Ovo je naravno, sasvim nemoguće!
Stvoren za određenu svrhu, ti ne možeš da zauzmeš ravnodušan stav prema Bogu koji te je stvorio, a da ne budeš moralno odgovoran. Bog nije alternativa, Bog je neophodnost! Zbog toga, ni vera nije alternativa – vera je takođe neophodnost! Ili sprovodiš svrhu svog stvaranja, oslanjajući se na Boga, ili zloupotrebljavaš svoju ljudsku prirodu! „A sve što ne potiče od vere – greh je“ (Rimljanima 14:23).
Osnovne činjenice su veoma jasne: stvoren si da bi ugodio Bogu! Bez vere je nemoguće da Mu ugodiš, tako da bez vere, šta god da radiš, ma šta bilo, greh je! Jedina alternativa veri je greh! Zato će ti Satana uvek predložiti razumnu alternativu veri, jer on zna da ako samo može da te natera da postupaš drugačije nego da zavisiš od Boga, time prkosiš svom Stvoritelju, bez obzira na tvoje uzvišene motive, ili ma koliko tvoji postupci bili hvale vredni.
O Onome koji je postao savršeni Čovek čitamo sledeće: „Jer ni Hristos nije ugađao samom sebi“ (Rimljanima 15:3). Kao Bog, Gospod Isus Hristos je imao pravo da ugodi Sebi, ali kao Čovek On nije imao to pravo. Kome je onda On ugodio?
Ugodio je Ocu! „Jer ja svagda činim ono što je njemu ugodno“ (Jovan 8:29).
Tako da kada se navršilo trideset godina, pre nego što je Jovan krstio Hrista, i ponovo za vreme Njegove javne službe, Otac je mogao da pogleda sa neba i kaže: „Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji“ (Matej 3:17 i 17:5). Da je drugačije delovao osim u zavisnosti od Oca, to bi narušilo savršenstvo Njegove sopstvene ljudske prirode. Zato su Satanini napadi na Sina bili osmišljeni da Ga na neki način prevare da deluje samoinicijativno; ali iako je sve iznova bio iskušavan, i u svemu bio nalik nama, On je bio bez greha. Nikada nije delovao drugačije nego u zavisnosti od Oca.
Bog ne može da se uči
Bog nikome ne odgovara osim samom Sebi, jer je On Svemogući Stvoritelj. „Ta ko si ti, čoveče, da se prepireš s Bogom? Hoće li rukotvorina govoriti svom tvorcu: zašto si me tako načinio?“ (Rimljanima 9:20). Božiji autoritet je konačan, i On se nikome ne pokorava, jer bi poslušnost bila manje od onoga što Bog čini. „Pre mene nije bilo Boga niti će posle mene biti. Ja sam, ja sam GOSPOD, i osim mene nema Spasitelja“ (Isaija 43:10-11).
Ipak, u tome je „ludost“ i „slabost“ koja dolazi od Boga (1. Korinćanima 1:25), da Reč, koja beše u početku u Boga i beše Bog, i po Kojoj je sve postalo (Jovan 1:1-2), i „u kom je skriveno sve blago mudrosti i znanja . . . koji je glava svakog poglavarstva i vlasti“ (Kol. 2:3 i 10), trebalo je da dođe na ovaj svet radi tebe i mene, i učini ono što On kao Bog nikada nije učinio! Naučio je da bude poslušan! Stupio je u školu poslušnosti, jer „iako je bio Sin, nauči se poslušnosti od onoga što je pretrpeo“ (Jevrejima 5:8).
Da li je bilo moguće da Bog bude u školi poslušnosti?
Samo ako je kao Bog bio spreman da se ponaša kao Čovek! Da je Gospod Isus Hristos na zemlji bio ne samo Bog, nego i da se ponašao kao Bog, ne samo da Ga niko ne bi video, i ne samo da bi bilo nemoguće da bude iskušavan, već bi Mu bilo nemoguće da bude poslušan. Ali pošto je bio voljan da bude Bog i da se ponaša kao Čovek istovremeno je mogao da kaže: „Jer ja nisam govorio sam od sebe, nego Otac koji me je poslao, on mi je dao nalog šta da kažem i šta da govorim“ (Jovan 12:49). Kao „Onaj koji je poslan“, Sin se stavio na raspolaganje i potčinio u potpunoj poslušnosti „Onom koji Ga je poslao“ – Svom Ocu, i „unizio samoga sebe i postao poslušan do smrti, do smrti na krstu“ (Fil. 2:8). Bio je voljan da okusi „smrt za sve ljude“ (Jevrejima 2:9, SSP), i da postrada kao Čovek za ljude, što bi inače bilo nemoguće da On kao Bog postrada ponašajući se kao Bog, jer Bog nikada ne umire.
Bog „car večnosti,“ nije samo nevidljiv, On je besmrtan (1. Timoteju 1:17, SSP) – „koji jedini ima besmrtnost i obitava u svetlosti kojoj se ne može pristupiti, koga niko od ljudi nije video, niti može videti; njemu čast i večna sila“ (1. Tim. 6:16). Za Gospoda Isusa Hrista, Sina, napisano je sledeće: „ Jer i onaj koji osvećuje i oni koji se osvećuju – svi su od jednoga; zbog toga se ne stidi da ih naziva svojom braćom . . . Kako pak deca imaju učešća u krvi i ploti, tako i on uze učešće u tome, da smrću obesnaži onoga što ima vlast nad smrću, to jest đavola“ (Jev. 2:11 i 14).
Na ovaj zadivljujući način naš divni Otkupitelj, premda nikada manji od našeg Boga Stvoritelja, Svojim čudesnim utelovljenjem je „ . . lišio samoga sebe, . . I našavši se u liku kao čovek on je unizio samoga sebe i postao poslušan do smrti, do smrti na krstu“ (Filipljanima 2:7-8), i sada govori tebi i meni, „Kao što je Otac poslao mene, i ja šaljem vas“ (Jovan 20:21) – da se naučimo da budemo poslušni u školi poslušnosti i da stupimo u sve neizrecive privilegije i blagoslove svojstvene Tajni pobožnosti.
SADRŽAJ
5
Čovekova priroda
A sam Bog mira da vas posveti potpuno, te da se vaš neoštećeni duh, i duša, i telo, besprekorno sačuvaju prilikom dolaska Gospoda našega Isusa Hrista. (1. Solunjanima 5:23)
Da se bude čovek potreban je Bog, a pobožnost je posledica Božije sposobnosti da pokaže Sebe u tebi!
U svetlu ovih činjenica, neophodno je da ispitamo čovečiju prirodu, da otkrijemo kako je stvoren i čime je obdaren, što omogućava Bogu da se pokaže u njemu. Zamoliću vas da se upustite sa mnom u malo „dosadniji i teži deo posla“ u razotkrivanju nekih od osnovnih činjenica čovečije ljudske prirode.
Ako želimo da sebe stavimo na raspolaganje Bogu kako bismo bili mudro upotrebljeni za cilj za koji smo stvoreni, onda moramo da znamo nešto o sebi. Posvećenje nije izraz pobožnosti koja se sastoji u monaštvu toliko usredsređeno ka nebu, da je ni od kakve zemaljske koristi. Biti posvećen znači da je Bogu moguće da nas u potpunosti ispravno upotrebi, i samo tada smo zaista posvećeni.
Zbog jednostavnosti zasnovaćemo svoja razmatranja na trostrukom opisu koji nam je dao Sveti Duh preko apostola Pavla u 1. Sol. 5:23: „A sam Bog mira da vas posveti potpuno, te da se vaš neoštećeni duh, i duša, i telo, besprekorno sačuvaju prilikom dolaska Gospoda našega Isusa Hrista.“
Sasvim očigledno, ovaj opis predstavlja čoveka kao trojstvo – „duh, i duša, i telo“ – i to se zove „trihotomija.“ Potpuno sam svestan da ima mnogo ozbiljnih ljudi koji više vole da misle da se čovek sastoji samo od dva dela; opipljivi deo – telo, i nematerijalni deo – duša i duh sjedinjeni kao nedeljiva celina. Ovo se zove „dihotomija.“
Nije mi cilj da se upuštam u bilo kakvu teološku polemiku, jer u ovoj, kao i u mnogim drugim sličnim stvarima, ima istine u obe pretpostavke, kao što ima istine sa obe strane medalje. Bez obzira na to kako padne, novčić isto vredi, i ne morate da se svađate oko toga koja je strana gore – osim ako vaša igra zavisi od toga kako bacate!
Ja se bez oklevanja slažem sa činjenicom da je telo opipljivo, a da su duša i duh nematerijalni, i u tom smislu ja sam dihotomista, ali da Biblija svrsishodno razlikuje dušu i duh za mene je podjednako neosporno, i u tom smislu ja sam trihotomista!
Jer je reč Božija živa, i delotvorna, i oštrija od svakog mača s dve oštrice, te doseže do rastavljanja duše i duha, zglavaka i moždine, (to jest, do najdubljih delova naše prirode) pa sudi mislima i smeranjima srca.“ (Jev. 4:12!
Biblija izjavljuje sledeće: „. . . život živog bića je u krvi“ (3. Mojsijeva 17:11, SSP). Vidi takođe i 1. Mojsijevu 9:4 i 5. Mojsijevu 12:23. Fiziološka je činjenica da je krv nastala u moždini, a ovaj „izvor života“ koji je neophodno važan za telo u celini, skriven je i zaštićen duboko u zglavcima i kostima. „Zglavci“ obezbeđuju jedinstven „mehanizam kretanja“, ali u suštini iz „moždine“ teče život koji pokreće mehanizam, koji zauzvrat daje izraz životu koji čini to pokretanje!
Ovo je divna ilustracija koju nam je dao Sveti Duh! Zglavci i moždina su međusobno zavisni ako oboje treba pravilno da funkcionišu, iako je jedno duboko skriveno u drugom. Ovo dvoje zajedno čine jednu suštinu, ali ipak ostaju različiti. Oni ne mogu bezbedno da se razdvoje, iako se ne smeju brkati jedno s drugim. Krajnji paradoks je u tome, da sama moždina živi samo dok kroz nju teče život koji iz nje proističe – krv! „ . . jer krv je život“ (5. Mojsijeva 12:23, SSP) – a ne moždina.
Zbog toga je krv sveta u Bibliji. Ona predstavlja sam život samoga Boga – Duha Božijeg unutar ljudskog duha, kao krv koja teče kroz i iz moždine, dodeljujući sam Božiji život ljudskom duhu, odakle ovaj Život mora da teče da bi pokrenuo „zglobove“ unutar ljudske duše, i proizveo onaj obrazac ponašanja koji omogućava čoveku da nosi lik Nevidljivog, i daje izraz Božijem oživljavajućem, pokretačkom životu koji prebiva u nama.
Da se bude čovek potreban je Bog!
Verujem da će vam biti od ogromnog značaja i izvor velikog prosvetljenja da razmišljate o čoveku onako kako ga Pavle opisuje: „duh, i duša, i telo“ – potpuno trojstvo. Mnogo toga što je inače zbunjujuće postaće oživljavajuće jasno, a veliki delovi Biblije će postati beskrajno značajniji.
Najvažniji deo čoveka je njegov duh; zato je na prvom mestu u Pavlovom opisu. Sledeći važan deo čoveka je njegova duša, i najmanji, iako ne i nevažan deo, jeste njegovo telo.
U tom telu se nalazi najopipljiviji deo našeg bića, i sa čime smo najbolje upoznati (provodeći mnogo sati diveći mu se u ogledalu), biće nam najjednostavnije da počnemo sa ovim najmanje važnim delom naše čovečnosti.
Telo
Telo koje je Bog dao čoveku opisano je u 2. Korinćanima 5:1: „Znamo, naime, ako se sruši naša zemaljska kuća, koja je kao šator, da imamo zgradu od Boga, večnu kuću na nebesima, koja nije ljudskom rukom sagrađena.“ Telo je tvoja „zemaljska kuća“, tvoje privremeno prebivalište, i ti ne znaš koliko dugo ćeš biti „kod kuće“. Jedna atomska bomba i gomila ljudi će se naći kao „beskućnici“ – bez tela – i ne moraš da čekaš bombu ako želiš da istrčiš ispred autobusa!
Međutim, svi oblici stvorenog života imaju „kuću za život“, biljke, životinje ili čovek. Pogledaj kroz prozor i videćeš mnoge oblike stvorenog života, od kojih svi imaju telo, a prepoznaćeš ih pojedinačno i posebno po naročitim oblicima njihovog tela.
U mislima kažeš sebi: „To je drvo – ono živi u kućištu-drveta; a eno dečaka – on živi u kućištu-dečaka; ali ovo je pas – on živi u kućištu-psa!“ Ti razlikuješ kravu od šargarepe, a ja bih tebe razlikovao od mačke! Pojedinačno prepoznajemo jedni druge kao ljude po sopstvenim neobičnim oblicima – neki su čudniji od drugih!
Zajedno sa svim drugim oblicima živih bića, mi takođe posedujemo onaj fizički kvalitet života koji nam omogućava da rastemo i da se razmnožavamo. Drvo u bašti nije uvek bilo te veličine – kao ni ti! Neki od nas smatraju da je naša sposobnost da se razvijamo u određenim pravcima privilegija od koje bi neki od nas mogli biti i pošteđeni!
Takođe, naša tela predstavljaju pogodno sredstvo za međusobnu komunikaciju. Cveće poziva svoje goste insekte egzotičnim bojama, mirisom i oblikom, a malo nektara pruža divan izraz toj njihovoj zavodljivoj umetnosti! Niko ne bi mogao da kaže da slavuj ne uspeva da komunicira, kao ni buva!
Moji vredni prsti zapisuju na papir ono što će uskoro oči da čitaju, a ako uslovi budu tako naložili, možda će nam se putevi jednog dana ukrstiti i primenjujući svoje prsne i trbušne mišiće, ja ću izazvati šupljinu svog grudnog koša da deluje kao meh, koji izaziva strujanje vazduha da brzo prođe kroz moj dušnik i učini da moje glasne žice, sve odgovarajuće kontrolisane, proizvode niz vibracija u mnoštvu talasnih dužina koje će se preneti kroz vazduh. Isti će biti uhvaćeni dodatkom u obliku školjke sa strane tvoje glave, zvanim uho, i biti usmereni ka bubnoj opni i prenešeni dalje složenim mehanizmom do unutrašnjeg uha, tamo će stimulisati nervne završetke koji čekaju i koji će u potpunosti preneti impuls određenom delu tvog mozga, i znaćeš da sam rekao: „Dobro jutro!“
Ja ću tako komunicirati!
Možda ćemo se i rukovati na osnovu toga, i time dodati fizičku komunikaciju verbalnoj komunikaciji, te u svakom slučaju naša tela će nam dobro doći kao sredstvo izražavanja!
Međutim, postoji značajna razlika između životinjskog i biljnog carstva. Drvo ne može da se naljuti na mnoštvo malog korova u bašti, niti bik može da ga zastraši! To je jedna od prednosti da se bude biljka. Istovremeno, drvo se ne zaljubljuje u mladi žbun sa druge strane zida, niti se smeje kada korpulentan čovek propadne kroz svoju ležaljku! To je jedan od nedostataka da se bude biljka!
Drugim rečima, biljka se ne ponaša! Ona ima telo, ali nema mehanizam ponašanja koji joj omogućava da procenjuje, reaguje ili odlučuje; ova sposobnost je svojstvena životinjskom carstvu i u suštini čini razliku između životinje i biljaka. Sedište celokupnog životinjskog ponašanja je u duši, i ovim delom naše ljudske prirode sada moramo da se pozabavimo.
Duša
Podrazumeva se bez daljnjeg da je čovek životinja! Mi jedemo i pijemo na životinjski način: dišemo i razmnožavamo se i krvarimo – i umiremo – na životinjski način! Verujem da će nam postati podjednako jasno da čovek nije samo životinja, već da životinja on jeste! Štaviše, kao „pali čovek“, on je savršeno sposoban da se ponaša posredstvom duhovnogsiromaštva, i potpuno „odvojen od Božijeg života“ (Efescima 4:18, SSP). Njegovo duhovno stanje ne određuje da li on može da se ponaša, već samo kako će se on ponašati.
Dakle, da li životinje imaju dušu? Odgovor na ovo pitanje nalazi se u 1. Mojsijevoj 1.
„A svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu“ (1. Mojsijeva 1:30).
„A stvori GOSPOD Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa“ (1. Mojsijeva 2:7).
Izraz koji je upotrebljen u prvom gorecitiranom stihu, „u čemu ima duša živa“, koji se odnosi na „sve zveri zemaljske i sve ptice nebeske i na sve što se miče na zemlji“ – životinjsko carstvo – izraz je koji tačno odgovara onom koji se nalazi u drugom citiranom stihu iz 1. Mojsijeve 2:7 i koji se odnosi na čoveka: „I posta čovek duša živa.“ U oba slučaja upotrebljena je potpuno ista hebrejska reč, iako je različito prevedena u verziji Biblije kralja Džejmsa (Kings James Version), i ponovo drugačije prevedena kao „stvorenje“ u 1. Mojsijevoj 1:20-21 i 24; 1. Mojsijevoj 2:19 i 1. Mojsijevoj 9:10, 12, 15 i 16. U svakom od ovih primera, to je ista hebrejska reč, i znači „duša“ kada se primenjuje na čoveka ili životinju u celoj Bibliji.
Uopšteno govoreći, duša je takođe trojstvo – razum, emocija i volja – i omogućava svim oblicima životinjskog života da reaguju mentalno, emocionalno i voljno u „granicama kapaciteta“ kojim je svaku od njih Stvoritelj obdario. Na primer, crv je manje inteligentan od prosečnog školarca, i svakako manje srdačan, ali ipak može da se snađe!
Ti se ponašaš primenom svoje volje pod uticajem svog razuma i svojih emocija, a ovaj proces sam po sebi ne zahteva vidljivu aktivnost tela. Tvoje telo je potrebno samo onda kada želiš da daš spoljašnji izraz svom unutrašnjem ponašanju – drugim rečima, kada želiš da komuniciraš sa svojom okolinom, a način na koji konačno komuniciraš svojom fizičkom aktivnošću možda je daleko od toga da predstavlja tvoje pravo unutrašnje ponašanje! „Usta su im meka kao maslo (spoljašnje ponašanje), a na srcu im je rat (unutrašnje ponašanje). Reči su im blaže od ulja, ali su goli mačevi“ (Psalam 55:21).
Da li shvataš o čemu se radi? Rekao si mu: „Nema na čemu“ – ali u srcu si mogao da ga zadaviš!
Kada si poslednji put sedeo u crkvi sa telom uredno naslonjenim na sedištu i sa pogledom učtivo upravljenim u pravcu propovednika, dok si sve vreme pričao (u sebi) sa nekim osamdeset kilometara daleko? Koliko si žestokih verbalnih razmena imao sa nekim odsutnim neprijateljem dok si stajao za sudoperom – a da uopšte nisi progovorio ni reč!
Kakve uzbudljive trenutke si imao, i kakve zastrašujuće avanture – čvrsto spavajući u svom krevetu! Neke od najboljih propovedi koje sam ikada propovedao, propovedao sam u krevetu! Šteta samo što je u ovim retkim prilikama neobične rečitosti spavao propovednik – a ne zajednica!
Psihijatri izjavljuju da se ovim „neviđenim ponašanjem“ duše, koje se ne može uporediti sa fizičkim delovanjem, može naneti mnogo više štete i da se ostavi daleko dublji utisak na karakter nego samim stvarnim delima. Fasciniranost bioskopom, gledanje televizije, utapanje u roman ili podrobno ispitivanje brojnih kriminalističkih izveštaja koji pune dnevne novine, jeste u tome što nesuđena žrtva ovog procesa „živi“ deo odabranog lika u najdubljim skrovištima razuma i emocija, zadovoljavajući na taj način neki unutrašnji nagon da bude „heroj“, privlačeći pažnju na sebe, izazivajući neku strašnu osvetu protiv neljubaznog društva, udovoljavajući nekoj nedozvoljenoj požudi, ili ispunjavajući takve neplemenite ambicije u tajnosti duše, koje bi inače bile nespojive, ako se izvode sa utiskom koji bi želeo da ostavi na druge o sebi!
„Mrske su GOSPODU misli zle, a besede čistih mile su“ (Priče 15:26).
„Jer, on je onakav kako misli“ (Priče 23:7, SSP).
„Svako ko mrzi svoga brata čovekoubica je“ (1. Jovanova 3:15).
„Svaki koji gleda ženu s tim da je poželi, već je učinio preljubu s njom u srcu svome“ (Matej 5:28).
Na sreću, ova aktivnost koja se odvija unutar duše može biti od koristi, koliko može biti i štetna – negovanje plemenitosti karaktera i ostavljanje neizbrisivih utisaka koji mogu oblikovati naše buduće ciljeve. Uzvišena dela su najpre isklesana u duši, a kasnije zaodenuta akcijom na svetlosti dana! Imajući to na umu, Pavle je pisao crkvi u Filipima sledeće:
Uostalom, braćo, što god je istinito, što god je časno, što god je pravedno, što god je čisto, što god ljubazno, što god je na dobru glasu, ako je kakva vrlina, ako je kakva pohvala, na to mislite. (Fil. 4:8)
Pavle je znao da bi „na to mislite“ neizbežno obezbedilo „generalnu probu“ za njihov krajnji nastup, duboko utičući na unutrašnje i spoljašnje ponašanje.
Proces ponašanja duše može biti dugotrajno i ležerno. S druge strane, može se odvijati neverovatnom brzinom i gotovo trenutno se upariti sa odgovarajućom fizičkom akcijom, kao što vozač u hitnim slučajevima koči i sa škripom zaustavlja; igrač na terenu skače da uhvati loptu i dobija meč; ili se pak neki telohranitelj baci u deliću sekunde između svog gospodara i smrtonosnog metka atentatora!
Pretpostavimo da si veoma uzrujan i veoma ljut na mene – tvoje emocije koje su uznemirene na taj način bi mogle reći tvojoj volji: „Udari ga!“ – i da su tvoje emocije dominirale tvojom voljom, šta bi ti uradio? Ti bi me udario! Međutim, verovatno bi u međuvremenu tvoj razum – delujući na informacije primljene kroz oči – rekao tvojoj volji: „Nemoj to da radiš! On je veći od tebe – i uzvratiće ti!“ Ovako ti funkcionišeš hiljadu puta u toku dana. Gledaš na sat, a razum tvojoj volji kaže: „Vreme je da ideš!“ a volja kaže nogama: „Ustajte i krećite!“ i ti polaziš!
Mećutim, možda je tvoj sat spor! Dakle, bez obzira koliko tvoj razum može biti iskren u zaključcima izvučenim iz lažnih informacija koje daje sat – iskreno ćeš pogrešiti! Voz je prošao!
Pošto si poverovao u ono što si čuo o određenoj osobi, tvoje emocionalne reakcije prema toj osobi mogu imati negativan uticaj – a ono što si čuo možda je bila bezobzirna laž! Sasvim očigledno, da bi tvoji mentalni zaključci i tvoji emocionalni stavovi bili ne samo sasvim iskreni, već i ispravni, oni moraju poticati od istine! Tvoj moral može biti određen stepenom do kojeg tvoja volja reaguje na ispravne mentalne zaključke i ispravne emocionalne reakcije, te pretvara ove uticaje u pozitivne postupke. Dakle, osnova svakog pravog morala je Istina!
Biblija sasvim jasno pokazuje da se Istina izražava kroz Reč.
Bog, koji je od davnine mnogo puta i na mnogo načina govorio našim očevima preko proroka, u ove poslednje dane progovorio nam je preko Sina, koga je postavio za naslednika svega, čijim posredstvom je i svet stvorio. (Jev. 1:1-2)
U suštini reči su sredstvo za prenošenje informacija, i informacije koje će biti prenete uticaće na ponašanje primaoca u meri u kojoj on deluje na njih. Kada deluješ u strogoj poslušnosti prema Istini otkrivenoj kroz Reč, Istina deluje, a njen krajnji efekat je pravednost!
Kao apsolutni Izvor Istine otkriven kroz Reč, Bog je Apsolutni Izvor Pravednosti. S druge strane, Satana kao apsolutni izvor svega lažnog, apsolutni je izvor svake nepravednosti! Prva reč koju je rekao čoveku bila je laž i od tada ga još uvek laže! „I nije čudo; jer i sam satana uzima vid svetlog anđela“ (2. Kor. 11:14) i širi svoje zlonamerne laži preko onih svojih prevaranata koji „lepim i umilnim rečima zavode srca nezlobivih“ (Rim. 16:18).
Zanimljivo je primetiti da je samo čovek unutar životinjskog carstva sposoban da proizvede reči i da ih u velikoj meri prepozna kako bi preneo i primio tačne informacije; čuti, izgovoriti – ili iskriviti – Istinu! Možda njegova sposobnost govora igra daleko veću ulogu nego što smo mislili o čovekovoj sposobnosti da se ponaša kao moralno biće. To ga čini otvorenim za Reč!
Majmuni brbljaju na drveću i psi mogu lajati na mačke, ali iako bi to njima bilo od smisla ono što imaju da kažu je negramatički! Čak i ako papagaj može da kaže „Lepotane“ ili „Draga, poljubi me“, naučio je samo da kopira određene glasove – nikakva se poruka ne prenosi! Kakve dodatne komplikacije bi se proizvele po čitavo čovečanstvo kada bi se nekada ti naši jadni, glupi prijatelji mogli okupiti i razgovarati o tupoglavosti i bezbožnosti ljudi! Kakve laži bi naša šarena mačka mogla da kaže mački u susednoj kući o načinu na koji mi živimo kod kuće! Neka nam ovo bude uteha – ako ova manja stvorenja ne mogu da poznaju Istinu, ne mogu ni da je dobro izvrnu!
Bez obzira na to, ni životinji ni čoveku nije potrebno nikakvo zajedništvo sa Bogom da bi se tek „ponašali“. Ali ako poseduješ psa, kada dođeš kući, zar te on ne prepoznaje kao svog gospodara, maše repom i trči ti u susret, pokazujući svojim blatnjavim šapama po tebi kako mu je drago što te vidi? Pas se ne protivi kada uđeš u kuću na ulazna vrata; on zna da imaš pravo na to, jer tamo živiš, ali šta ako se neko popne kroz prozor kupatila u tri sata ujutro? Pas bi pomislio u sebi: „Moj gospodar obično ne ulazi kroz prozor kupatila u tri sata ujutro – bar ne često!“ Zatim nakon odgovarajućeg ispitivanja, dovoljnog da se uveri da oblik tela ne odgovara obliku tela bilo kojeg prijatelja porodice, kao što je ranije zabeleženo u njegovom sećanju, verni pas bi ispunio svoje obaveze ukazujući na svoje izrazito nezadovoljstvo drugim oštrijim krajem svoje anatomije, i to verovatno na štetu uljezovih pantalona!
Izvedi psa u šetnju, i kad odluta suviše daleko, pozovi ga; tada će zastati u daljini, iskrenuvši svoju glavu sa jednim podignutim uhom, a drugim spuštenim, i sa nestašnim osmehom na njušci, pas će oklevati! „Šta da radim? Da li da ga poslušam? – ili da jurim mačku? što bi bilo mnogo interesantnije!“ Onda vikneš malo glasnije, i sa nešto nestrpljenja u glasu, i pas se seti šta se desilo prošli put kada te nije poslušao – te ga je zabolelo! Tako on dolazi pred tebe, podvijenog repa među nogama, i na dovoljno rastojanja od tebe – za svaki slučaj!
Celokupno ovo ponašanje se u prvi mah odigralo u duši psa, a blatnjavi tragovi šapa na tvojim pantalonama ukazuju na to da je pas po dolasku kući „funkcionisao“; prenoseći ti svoje mentalno prepoznavanje i emocionalno oduševljenje tako što ih pretvara u voljno delovanje, koristeći svoje telo da trči kroz najprljaviju lokvu koju je mogao da nađe, a zatim skoči da te pozdravi!
Pre nekoliko godina boravio sam na istočnoj obali Nove Engleske i moja domaćica mi je objasnila veliku dilemu u kojoj se našla, želeći da istovremeno hrani i ptice i veverice. Otkrila je da veverice imaju nesrećnu sposobnost da uzmu sve što je ona obezbedila za ptice, a ona je upotrebila svu svoju domišljatost da otkrije način na koji bi mogla odvojeno da ih nahrani!
Onda je razradila glavni plan! Sa drugog sprata njenog doma nalazio se konopac za veš koji je išao preko točka sa žlebom do drveta s druge strane travnjaka; i tako, uzevši oko dva metra finog konca i poklopac od konzerve da posluži kao mali poslužavnik, stavila je puter od kikirikija na poklopac i okačila ga na sredini konopca za veš između kuće i drveta. To je bilo za ptice, i nijedna veverica nije mogla da ga dohvati!
Moja domaćica je objasnila da je samo nekoliko minuta kasnije, pogledala kroz prozor i videla vevericu kako se brzo vere uz deblo drveta, zatim naopačke ide duž konopca za veš, držeći se zadnjim nogama za konopac na mestu iznad malog poslužavnika i prednjim šapama privukla ga koncem naviše i pojela puter od kikirikija! Zatim, ispustivši limeni poklopac, veverica se vratila istim putem do drveta sa velikim, zadovoljnim osmehom na njušci. To nije bio samo instinkt – što se tiče moje domaćice, nije bilo ni smešno! To je bio hladnokrvan proračun, sjajno izveden. Nadmudrena od veverica, ova dobra žena je odustala da hrani ptice!
Dakle, možemo da razumemo da ako je sve od čega se sastojimo telo i duša, onda čovek nije ništa drugo do pametna životinja, a prirodni čovek se u svom „neobraćenom“ stanju, ponaša upravo kao da je tako. On se prvenstveno bavi „opsluživanjem“ tela, i u tom cilju odlazi na posao da bi zaradio svoj nasušni hleb i druge potrepštine koje će doprineti udobnosti ili prijatnoj upotrebi njegovog tela; on je samo nejasno svestan da ima dušu, ali nekako prepoznaje da mora da „sačuva telo i dušu zajedno“, inače će doći njegovi ljubazni rođaci i sahraniti to telo!
Ovo nije nevažno za vreme u kojem živimo, jer ionako ne možemo da raspravljamo o ovom pitanju u okviru ove knjige, pretpostavka da čovek nije ništa drugo do najviši oblik životinjskog života koji je do sada razvijen na ovoj našoj planeti, nalazi se u samoj srži komunizma koji je bez Hrista, bezbožan i mrzi Boga. Ovo je sama osnova na kojoj je zasnovana teorija ateističkog dijalektičkog materijalizma – filozofije koja je izvanredno prikladna da zaodene taj satanski stav arogantne samodovoljnosti, koji smo videli u 4. poglavlju, kao suštinu stava koji je đavo uveo u ljudsko iskustvo prilikom pada u greh, odbacujući i to koliko je Stvoritelj preko potreban stvorenju i moralnu odgovornost stvorenja prema Stvoritelju.
Prema ovoj pretpostavci, ne samo da čovek prestaje da bude moralno odgovoran, već nema ni večne budućnosti. Kada umre – umire kao pas, gubeći time samo životinjsko postojanje. Stoga nije ni čudo što se život s druge strane gvozdene zavese (u komunističkim zemljama) smatra tako jeftinim! Nas danas sa svih strana, iznutra i spolja, ugrožava ova opaka filozofija ljudskog postojanja, i moramo da znamo zašto sebe smatramo ljudima koji se razlikuju od običnih životinja, a ne samo životinjama koje se slučajno zovu ljudi.
Čovečiji duh
Koja je suštinska razlika između čoveka kao čoveka i ostalog životinjskog carstva?
Bog je dao čoveku ono što nije dao nijednom drugom obliku stvorenog života – čovečiji duh; ovo, iako suštinski nedeljivo od ljudske duše, ne sme da se pogrešno shvati kao da se radi samo o ljudskoj duši. Kao srž unutar zglavaka, tako se i ljudski duh nalazi duboko u ljudskoj duši, ostajući u biti različit, ali zajedno čineći tu potpuno nematerijalnu bitnost sposobnom za beskonačno preživljavanje nakon fizičke smrti, za razliku od čisto „životinjske duše“ uobičajene za ostalo životinjsko carstvo, koje nema takvu sposobnost ni da preživi, ni da se smatra moralno odgovornim posle groba.
Ova sposobnost za beskonačno preživljavanje posle fizičke smrti ne sme da se meša sa „besmrtnošću“, koja je, strogo uzevši, karakteristika samog Boga.
Nalažem ti pred Bogom koji sve oživljava i Hristom Isusom koji je pred Pontijem Pilatom posvedočio lepo ispovedanje, da držiš ovu naredbu čistu i neporočnu do dolaska Gospoda našega Isusa Hrista, koji će nam se u svoje vreme pokazati blaženi i jedini vladalac, Kralj kraljeva i Gospodar gospodara, koji jedini ima besmrtnost i obitava u svetlosti kojoj se ne može pristupiti, koga niko od ljudi nije video, niti može videti; njemu čast i večna sila. Amin. (1. Tim. 6:13-16)
U Bogu i jedino u Bogu je život večno svojstven – večno postoji, samo-postojeći i samo-stalni – i ovo svojstvo božanstva podjednako deli Sin, Gospod Isus Hristos, sa Ocem i sa „večnim Duhom“ (Jevrejima 9:14) „Jer kao što Otac ima u sebi život, tako je dao i Sinu da ima život u sebi.“ (Jovan 5:26).
Zbog toga je Bog apsolutan, samodovoljan i potpuno nezavisan. Svi drugi oblici života, biljni, životinjski, duhovni ili anđeoski, u suštini su „izvedeni“, a ne „samo-postojeći“, i ostaju zavisni od Stvoritelja kao Onoga koji je jedini Izvor i jedini Održavalac celokupnog života.
Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, kao gospodar neba i zemlje ne stanuje u rukotvorenim hramovima, niti prima službe od ljudskih ruku — kao da ima potrebu za čim, pošto sam daje svima život, i dah, i sve; . . . Jer u njemu živimo, i mičemo se, i jesmo, kao što su i neki od vaših pesnika rekli: i mi smo njegov rod. (Dela 17:24-25, 28)
U ruci mu leži život svakog bića i dah svih ljudi. (Jov 12:10, SSP)
. . . A Bogu u čijim je rukama ceo tvoj život i sve što činiš nisi ukazao čast. (Danilo 5:23, SSP)
Da citiram pokojnog arhiđakona T. Č. Hamonda (T. C. Hammond), diplomiranog teologa, nekadašnjeg direktora Mur Teološkog Fakulteta (Moore Theological College), Sidnej, Australija („U razumevanju budite ljudi“): „Besmrtnost ne znači samo beskrajni „opstanak“, već „večni život“. Njegov kvalitet je ono što je važno. Dok će duše neobraćenih ljudi preživeti raspadanje tela, samo duhovno preporođeni ljudi mogu da iskuse život – koji je istog kvaliteta kao i Božanski Život – koji je „obasjao život i neraspadljivost evanđeljem“ (Vidi 2. Timoteju 1:10).
Čovečiji duh je ta jedinstvena sposobnost koju je Bog dao čoveku, koja mu omogućava da primi i bude pokrenut samim Božijim Životom samog Boga. Da se vratim na svoju ilustraciju iz 4. poglavlja, čovečiji duh je lampa, koja sama po sebi nije sposobna da proizvede svetlost, ali je sposobna da primi ono što deluje u njoj i kroz nju da proizvodi svetlost, i od čega mora biti stalno zavisna, ako hoće da ispuni cilj za koji je kao lampa stvorena. „Duh čovečiji je svetiljka Gospodnja“ (Priče 20:27, SSP).
Kao što je prevedeno u Pričama 20:20, reč „svetiljka“ znači lampa, a ono što je električna struja za električnu sijalicu, a šta je ulje za petrolejsku lampu, to je Sveti Duh u čovečijem duhu. Sa neprekidnom doslednošću u celom Svetom pismu, ulje predstavlja ličnost i službu Svetog Duha, u čijoj ličnosti je Bog u stanju da naseli čovekovu ljudsku prirodu i učini ga zajedničarem Svoje sopstvene božanske prirode, pri čemu čovek može biti ne samo fizički živ, kao životinja, nego i duhovno živ, poput Boga.
Jer ovako govori Visoki i uzvišeni, koji živi u večnosti, kome je ime Sveti: Na visini i u svetinji stanujem i s onim ko je skrušenog srca i smernog duha oživljujući duh smernih i oživljujući srce skrušenih. (Isaija 57:15)
Čime su nam darovana skupocena i najveća obećanja, da pomoću njih postanete učesnici u Božijoj prirodi. (2. Petrova 1:4).
Tvoja sposobnost da primiš Boga, da uživaš u Bogu i da Bog uživa u tebi je ono što te čini čovekom za razliku od obične životinje, i samo je Bog u tebi taj koji ti omogućava da funkcionišeš onako kako je On nameravao da funkcionišeš kao čovek.
Izgubi Boga, i gubiš sve što te zaista čini čovekom i što ti omogućava da se ponašaš onako kako je Bog nameravao da se čovek ponaša! Otpočinje anarhija bezbožništva! Čovečiji duh lišen Svetog Duha ostavlja dušu napuštenu kao lađu bez kormila u razbesneloj oluji, duhovno siromašnu, mrtvu – „daleko . . . od božanskog života“ (Efescima 4:18) – i kao lak plen za svaku vrstu zla, zlonamernog i pakosnog uticaja od kojih zapada u prljavštinu!
Ovo je bila nesrećna sudbina čoveka od kada je Adam napravio svoj sudbonosni izbor! Da ga izbavi, Bog je poslao svog Sina – da čoveka iznova učini čovekom! Onakvog čoveka kakvog ga je Bog zamislio da bude!
„Jer se neću jednako prepirati niti ću se doveka gneviti, jer bi iščezao preda Mnom duh i duše koje sam stvorio“ (Isaija 57:16).
SADRŽAJ
6
Prvi čovek Adam
Tako je napisano: ‘Prvi čovek Adam posta duša živa’. . . (1. Kor. 15:45)
Hvala vam što ste razmotrili ono u prethodnom poglavlju, i nadam se da se slažete sa mnom! Videli smo da kada postupate u strogoj poslušnosti prema Istini, da Istina deluje, a ishod toga je pravednost – „Oslobođeni greha, postali ste sluge pravednosti“ (Rim. 6:18, SSP). Takođe smo videli da se Istina prenosi kroz Reč, koja ima svoj Apsolutni Izvor u Bogu. „Svaki dobar dar i svaki savršen poklon dolazi odozgo od Oca svetlosti, kod koga nema izmene niti senke od promene“ (Jakov 1:17).
Videli smo takođe – pošto smo razmatrali čovekovu prirodu, da je čovečiji duh onaj deo čoveka koji je tako stvoren da u njemu boravi Sveti Duh, da bi čovek mogao da deluje po svojoj volji pod uticajem razuma naučenog od Boga, i emociji kontrolisane od Boga, isključujući sve druge strane uticaje koji bi ga odvratili od usklađenosti sa božanskom voljom u mislima, svrsi ili delovanju.
Adam u svojoj nevinosti
U svojoj nevinosti pre pada u greh, prvi čovek Adam je delovao dosledno pod milostivim i isključivim uticajem Istine iznutra, budući da je sam Bog boravio u njemu. Učešćem u Božanskoj prirodi i motivisan istom, on je izmešten iz pukog životinjskog statusa i životinjskog ponašanja u plemeniti poziv da bude zreo čovek i da se ponaša kao čovek – da bude potpuno Bogosličan, jer su sve njegove sposobnosti bile bezrezervno stavljene Bogu na raspolaganje.
Da bih malo više razjasnio ovo pitanje, dozvolite mi da vam skrenem pažnju na grafički prikaz u boji koji se nalazi na kraju ove knjige, koji je sastavljen kao što je to ilustrovano na sledećim stranicama.
Zapazićete liniju koja je označena znakom H i sa pet krugova, označenih sa A, B, V, G i D. Linija H predstavlja fizički svet u kome živimo, a središnja grupa od tri kruga postavljena i označena sa V predstavlja Gospoda Isusa Hrista u Njegovoj savršenoj čovečnosti. Ostale četiri grupe od po tri kruga označena sa A, B, G i D predstavljaju čoveka u njegovim raznim odnosima prema Bogu, kao što je naznačeno ključem u donjem desnom uglu grafičkog prikaza.
Kao što je objašnjeno u prethodnom poglavlju, čovek poseduje telo, što je zajedničko sa svim drugim oblicima živih bića, i taj fizički kvalitet života koji mu omogućava da raste, da se razmnožava i da njime komunicira. Tako u svakom od pet grupa po tri kruga, krug na liniji i koji sadrži slova A, B, V, G ili D predstavlja fizičko telo sa kojim čovek komunicira sa fizičkim svetom.
(Dijagram 1 - strana 62 u originalu)
Međutim, za razliku od biljnog carstva, i zajedno sa svim drugim oblicima životinjskog života, videli smo da čovek poseduje dušu – taj mehanizam ponašanja koji mu omogućava da umno, emocionalno i putem svoje volje reaguje korišćenjem svog razuma, emocija i volje.
Duša je grafički prikazana središnjim krugom u svakom od ovih pet grupa od po tri kruga, četiri iznad linije i u slučaju skice B (slika br. 2) ispod linije. U suštini, svaki od ovih središnjih krugova je podeljen na tri dela, koji predstavljaju razum (R), emociju (E) i volju (V) kao što je naznačeno ključem u gornjem desnom uglu grafičkog prikaza i središnjim krugom na skici A grafičkog prikaza. Na skicama B, V, G i D razum, emocija i volja su označeni samo inicijalima R, E i V.
(Dijagram 1 - strana 63 u originalu)
Označeno sa „JA“ u krugovima koji predstavljaju dušu na skicama B i G, i krsta u krugu koji predstavlja dušu na slici D, kasnije je objašnjeno detaljnije u ovom i u narednim poglavljima knjige.
U 5. poglavlju je jasno pokazano da ono što čoveka čini drugačijim od životinjskog carstva je to što on poseduje čovečiji duh – „svetiljku Gospodnju“ (Priče 20:27, SSP) – ovu jedinstvenu sposobnost koja mu omogućava da prima i da bude pokrenut Životom samoga Boga. Na grafičkom prikazu je to treći krug u svakom od pet grupa po tri koji predstavlja čovečiji duh; najviši od tri kruga u svakom slučaju, osim u onom na skici B, gde je najniži.
(Dijagram 1 - strana 64 u originalu)
Dakle, svakoj grupi od po tri kruga, koji se nalaze ili iznad linije kao na skicama A, V, G i D, ili ispod linije kao na skici B, predstavljen je ceo čovek – duh, duša i telo, kao što je naznačeno ključem u gornjem levom uglu grafičkog prikaza.
Štaviše, na glavnom grafičkom prikazu iznad skice A, B, V, G i D, Bog je predstavljen kao Trojstvo Božanstva većim krugom podeljenim na tri dela koji predstavljaju Oca (O), Sina (S) i Svetog Duha (SD) čije je prisustvo takođe naznačeno u gornjim krugovima na skicama A, V, G i D.
Skica A predstavlja prvog čoveka, Adama, pre pada u greh, i želeo bih da ovo razmotrite sa mnom na trenutak, imajući na umu da prenošenje duhovnih pitanja na papir u dijagramskom obliku neizbežno mora da podrazumeva izvesnu dozu preteranog uprošćavanja.
Zapazićete da je na skici A čovečiji duh prvog čoveka Adama prikazan sa manjim krugom unutar njega, označenim skraćenicom SD što predstavlja Svetoga Duha, iako je ovo samo po sebi možda preuprošćeno, verujem da to ipak stoji, i ne znam za bolji način da ukažem na neospornu činjenicu da je Bog stvorio čoveka da bude ne samo fizički, već i duhovno živ.
Kada je Bog Adamu dao ozbiljno upozorenje (da ne jede ploda sa drveta od znanja dobra i zla): „jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš“, sasvim je očigledno da On nije mislio na fizičku smrt kao na prvu posledicu greha, iako je to postala sporedna posledica. Bog je mislio na duhovnu smrt, a isto tako je očigledno da je Adam bio sposoban za duhovnu smrt dok je i pored toga ostao fizički živ – činjenica koja se konstantno podrazumeva u Novom zavetu. Otkupljenim vernicima Pavle piše sledeće:
Nego predajte Bogu sebe, kao žive iz mrtvih. (Rim. 6:13)
Bog je Hristom oživeo i vas koji ste bili mrtvi zbog svojih prestupa i grehova.“ (Ef. 2:1)
i zato je hrišćanin doslovno osoba koja je duhovno vaskrsnuta iz mrtvih.
Međutim, odvojeno od života, smrt je besmislena! Za komad drveta možeš reći „mrtvo je!“, ali ne i za komad gline. Glina nema sposobnost života pa stoga ne može da umre – ne može da izgubi ono što nema; smrt je ono što ostaje kada izostaje život koji bi trebalo da se tamo nalazi! Ako je bilo moguće da Adam umre, i pri tom ostane fizički živ, to onda može da znači samo da je prvobitno, u svojoj nevinosti, posedovao kvalitet koji nije fizički, i koji je on pod određenim okolnostima mogao da izgubi, a da pri tom odmah ipak ne izgubi i fizički život.
Kakav je bio taj život koji je Adam izgubio? To je bio duhovni život – život samoga Boga!
U početku beše Reč Božija, i ta Reč beše u Boga, i Bog beše Reč.
Ova beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo . . . U njoj beše život, i život beše svetlost za ljude. (Jovan 1:1-4)
Kada se život ugasio, ugasila se i svetlost!
Kada je Gospod Isus vaskrsao Lazara iz mrtvih, kako je to učinio? On je jednostavno njegovom telu obnovio fizički život koji je njegovo telo izgubilo i bez kojeg bi ono moglo samo da istrune. Šta se dešava kada se grešnik okrene Hristu i njegovi gresi budu oprošteni? Pavle kaže: „Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti“ (1. Kor. 15:22). Vaskrsnuti iz mrtvih! „Oživeo je Hristom i nas koji smo bili mrtvi u svojim prestupima“ (Ef. 2:5). Dakle, vaskrsnuti iz mrtvih!
Kao što je Lazarevo vaskrsenje iz mrtvih uključivalo vraćanje njegovog kvaliteta života koji je izgubio – fizičkog života – tako je razumno pretpostaviti da duhovno vaskrsenje uključuje vraćanje čoveku onog kvaliteta života koji je izgubio padom u greh – duhovni život. Život obnovljen u vaskrsenju mora biti onaj život koji je izgubljen vlastitom krivicom, ostavljajući za sobom stanje smrti iz koje mrtvi vaskrsavaju!
Kako je onda duhovni život obnovljen onima koji su otkupljeni? Znamo da je to prisustvom Svetoga Duha.
A kad se pokaza dobrota i čovekoljublje Boga, Spasitelja našega, spasao nas je ne na osnovu dela koja smo mi učinili u pravednosti, nego po svojoj milosti — banjom koja preporađa i obnavlja Duhom Svetim, koga bogato izli na nas posredstvom Isusa Hrista, Spasitelja našega. (Titu 3:4-6)
„. . . da njegovim Duhom budete ojačani za unutrašnjeg čoveka. (Ef. 3:16)
Zar ne znate da ste Božiji hram i da Duh Božiji obitava u vama? (1. Kor. 3:16)
Ako se, dakle, duhovni život obnavlja čoveku prisustvom Svetoga Duha, razumna je pretpostavka da mu se duhovna smrt dogodila gubitkom prisustva Svetoga Duha. Štaviše, kao što je već rečeno u četvrtom poglavlju, kada je Gospod Isus bio na zemlji, on nije igrao ulogu čoveka palog u greh, niti je pokazivao samo ulogu duhovno preporođenog čoveka – On je jednostavno postao Čovek kao što ga je On kao Stvoritelj stvorio, sa svim povlasticama i sa svim ograničenjima koje je to uključivalo. Kao Čovek on je neprestano živeo putem Oca posredstvom Svetoga Duha. Dakle, zar ne možemo pouzdano da pretpostavimo kako je prvi čovek Adam u svojoj nevinosti (pre pada u greh) imao u sebi Božiji Život posredstvom Svetog Duha, kao što je Gospod Isus kao Čovek uživao život Oca posredstvom Svetog Duha, i kao što je svaki otkupljeni grešnik obnovljen Božijim životom posredstvom Svetog Duha?
Uzeo sam malo vremena da sa vama razmotrim ovo pitanje, jer u nedostatku poglavlja i stihova, imate pravo da znate kojim procesom rasuđivanja je prvi čovek Adam, kao što je predstavljen na mojoj skici pod slovom A, on posedovao Svetoga Duha u svom čovečijem duhu. Možda ima drugih koji bi želeli da objasne ovo pitanje na drugačiji način, i ja se neću s njima raspravljati sve dok se jasno iznosi da je Adam u svojoj čistoti bio ne samo fizički, već i duhovno živ; da je duhovni život koji je posedovao bio život samoga Boga; koji nije bio svojstven Adamu, nego je poticao od Boga i da mu ga je Bog dao. Zatim da je oduzimanjem tog Života, Adamu bilo moguće da pretrpi duhovnu smrt koju je on fizički, i u oblasti svoje duše i svog tela, mogao da preživi. Ovo će biti smisao kojim govorim o Adamu u kome je prebivao Sveti Duh pre nego što je zgrešio.
Pozivajući se opet na skicu A, vidimo čovečiji duh prvog čoveka Adama ispunjenog Božijim životom posredstvom prisustva Svetog Duha. Zamislite sada da ovaj Život preplavi njegovu dušu – njegovo „sredstvo ponašanja“ – tako da je njegov razum potpuno i bezrezervno stavljen na raspolaganje Svetom Duhu, a isto tako da su i njegove emocije stavljene potpuno i bezrezervno na raspolaganje Svetom Duhu. Ko će tada da upravlja njegovom voljom? Sveti Duh – Duh Istine! Sve što uradi i svaki stav koji usvoji biće odražavanje Boga koji ga je stvorio, koji živi u njemu i koji izražava Sebe kroz njega. On postaje „odsjaj njegove slave“ i „odraz njegovoga bića“ – Bogosličan ne putem imitiranja, već dopuštanjem Bogu da se ophodi kroz njega.
Da nam se tada nekako ukazala prilika da posmatramo Adama na delu, videli bismo savršenu sliku Boga, koja je odražavala Njegovu prirodu i Njegov karakter, ali sam Bog bi pri tom i dalje ostao nevidljiv. Božije obličje je na dijagramu predstavljeno žutom marginom na obodu kruga koji predstavlja telo, jer kao što smo već videli, fizičkim aktivnostima se izražavaju procesi ponašanja duše, čineći vidljivim svetu spolja, ono što je nevidljivo iznutra.
Pošto ga je Bog stvorio kao bezgrešnog, Adamovo spoljašnje ponašanje u telu u potpunosti je odgovaralo njegovom unutrašnjem ponašanju u duši, što je opet odražavalo upravo blagodatnu aktivnost Svetoga Duha. Adam je bio upaljena lampa, ispunjavajući svrhu za koju ga je Bog stvorio.
Sasvim je očigledno da ako je ovaj proces bio čisto mehanički, a Adam nije imao sposobnost da napravi sopstveni izbor, on ne bi bio ništa više nego robot; bezličan „uređaj“, potpuno nesposoban da odgovori ili da zadovolji Božiju ljubav, jer samo ljubav može da zadovolji ljubav, a ljubav ne može da se primora! Da bi stekao nečije prijateljstvo, ti mu stisneš ruku – ne svoju pesnicu! Sva prava privrženost izvire iz slobodne volje, i ne možeš istinski voleti bez moći izbora.
Neka devojčica će voleti svoju plastičnu lutku, jer je njena mašta dovoljno bujna da zamisli svaku vrstu odgovora; ona uzvraća, smeje se i plače – može da se udari kada je nevaljala, a može da se poljubi kada je dobra! Ali dolazi dan kada stara plastična lutka leži zapuštena i nepomično zuri staklenastim očima u uglu ormana – odbačena zbog toga što je beživotna! Dakle samo majčinska ljubav može da zadovolji svaki poziv koji dete upućuje; i pruži najveću nagradu. Kako je to moguće? Tako što će uzvratiti ljubavlju! A Bog jeste ljubav!
Čovek je stvoren da uzvrati Bogu ljubavlju! . . . da uzvrati Božiju ljubav koja je upućena čoveku. A Adam je u svojoj bezgrešnosti, znajući da je stvoren da ugodi Bogu i da nosi Njegovo obličje, i znajući da to može učiniti samo zadržavajući stav potpune zavisnosti od Njega, izrazio svoju ljubav prema Bogu potpunom zavisnošću od Boga! To je odnos vera-ljubav, koji nije mogao a da se ne izrazi u potpunoj poslušnosti, jer je poslušnost jedina logična posledica vere.
Ako mi daš savet i ja zavisim od njega, onda ja radim onako kako ti kažeš. Ovo je karakteristika vere jer se ta reč koristi u Bibliji; to uključuje odnos prema Bogu koji uvek čini ono što On kaže, i ako uvek činiš ono što On kaže, svet će videti da se Bog ophodi kroz tebe – i, to se zove pobožnost!
Dakle, slika koju imamo o prvom čoveku Adamu, pre nego što je njegova slika i prilika bila pokvarena, jeste slika o onome čija se ljubav prema Bogu pokazala, što je dovelo do poslušnosti Bogu. Božiji Život prebiva u njemu, Božiji Život njime upravlja, i Božiji Život je izražen u njemu! Duh, duša i telo potpuno su ispunjeni i preplavljeni samim Bogom!
Kad pogledam nebesa tvoja, delo prstiju tvojih, mesec i zvezde, koje si ti postavio; šta je čovek, te ga se opominješ, ili sin (zemljani) čovečiji, da se brineš za njega? Učinio si ga malo manjeg od anđela, slavom i čašću venčao si ga. Postavio si ga gospodarom nad delima ruku svojih, sve si metnuo pod noge njegove. (Psa. 8:3-6)
Čovek koga je Bog stvorio bio je čovek koji bi trebalo da ima vlast nad svim delima Njegovih ruku. Čovek je dobio vlast samo na osnovu odnosa „vera-ljubav“ prema Bogu koji bi ga uvek održavao u skladu sa božanskom voljom, u „svrsi, misli i delovanja“, trebalo je da čovek bude vidljivo sredstvo komunikacije između nevidljivog Boga i njegove tvorevine, čija će suverenost „nad svim delima ruku njegovih“ biti podređena samo vrhovnoj vlasti samoga Boga.
U tome je bio značaj zabranjenog ploda! U tom trenutku Adam je trebalo da prepozna granice sopstvenog autoriteta i zadrži stav skromne zavisnosti od svog Stvoritelja, znajući da njegova sopstvena „vladavina“ potiče samo od Boga. S obzirom na moralnu sposobnost da izabere, bilo je neophodno da čovek ima tačku u kojoj bi izbor mogao da se primeni, i ponizno se pokoravajući ovoj božanskoj zabrani u vezi sa tim drvetom u vrtu, Adam je mogao da potvrdi i svoju želju da ugodi Bogu, a istovremeno da prizna da upravo ovaj život zavisi od Njega. Na taj način je njegova ljubav prema Bogu našla opipljivi izraz u poslušnosti veri, i osposobila ga da bude primalac božanskog Života, kao nosilac božanske Volje.
Adam nije imao šta da čini da bi bio duhovno živ – on je već bio živ! Bog ga je takvim stvorio!
Adamovo obraćenje
Možda nisi znao da je Adam bio obraćen! Ali bio je, jer obraćenje počinje promenom uma, a Adam je promenio svoje mišljenje o Bogu! Dozvolio je đavolu da mu otruje razum, i verujući u laž, umro je verom!
Bog je Adamu sasvim jasno dao do znanja da će onog trenutka kada odbaci svoj odnos vere i ljubavi prema Bogu sigurno umreti, izgubivši Božiji život koji čoveka čini čovekom – jer da se bude čovek potreban je Bog! Satana je, kao što smo videli u 3. poglavlju, uspeo da ubedi Adama da može da izgubi Boga i da pri tom ipak ništa ne izgubi! Da će moći da vlada nad svim onim što je Bog stvorio, a da se ne potčini zahtevima Božije volje! On bi sada mogao da bude svoj slobodni predstavnik, uživajući slobodu delovanja u oblasti svoga razuma, svojih emocija i svoje volje – bez ograničavajućeg uticaja Božijeg Duha. Trebalo je da zameni zavisnost za nezavisnost! Trebalo je da se isprsi, da isturi svoju bradu, da stane na svoje velike noge i pokaže čovekovu sposobnost da bude bez Boga! Postupio je po onome što je čuo i poverovao sa usana lažova – i umro!
Na skici A primetićete uvođenje načela greha u ljudsko iskustvo (isprekidana strelica), „Stoga, kao što je posredstvom jednoga čoveka greh ušao u svet, a grehom smrt, tako je smrt prešla na sve ljude, jer su svi zgrešili“ (Rim. 5:12).
Šta se desilo? Bog je rekao: „ . . . Jer, kada budeš sa njega jeo, sigurno ćeš umreti!“ (1. Moj. 2:17, SSP). Da li je Adam umro onoga dana kada je pojeo plod sa drveta od znanja dobra i zla? Fizički nije! Sledećeg jutra kada se probudio, nebo je još uvek bilo plavo, sunce je još uvek sijalo, a ptice su još uvek cvrkutale po drveću! Mogao je da razmišlja svojim razumom, da reaguje svojim emocijama i da odlučuje svojom voljom – telom i dušom, još uvek je funkcionisao! Fizički živ i duševno aktivan – životinjski deo njegovog bića je preživeo, ali onoga dana kada je odbacio svoju zavisnost od Boga, Adam je izgubio Božije prisustvo! Bio je mrtav! Ostala je samo ljuštura, koja će od sada biti monstruozna parodija prave stvari (skica B).
Bog je okrenuo glavni prekidač, i Sveti Duh se povukao iz ljudskog duha, i kada se ugasio Život, ugasila se i Svetlost, i čovečija duša je upala u bezdanu tamu palog čovečanstva, nenaseljenog Bogom. I zato otkako je Adam pao u greh svako dete rođeno na ovom svetu rođeno je po uzoru na čoveka palog u greh. „ . . . pa smo kao i ostali po prirodi bili podložni Božijem gnevu . . . Njihova misao je pomračena, daleko su od božanskog života — zbog neznanja koje je u njima, zbog okorelosti njihova srca“ (Ef. 2:3 i 4:18).
Bezbožnost, beživotnost i tama bile su neizbežne posledice Adamovog obraćenja! Svojom voljom iskoračio je iz zavisnosti u nezavisnost, iz života u smrt, iz svetlosti u tamu! Ostao je sam i nezavisan! On je barem mislio da jeste!
Skica B na dijagramu prikazuje čovečiji duh čoveka palog u greh (najniži krug) koji sada u sebi nema Svetog Duha; greh se pojavio između njega i Boga. Ovo bi samo po sebi bilo isuviše loše; jer u odsustvu pokretačkog Božijeg Života, u smislu njegovog ponašanja, čovek bi jednostavno bio sveden na nivo veoma pametne životinje, jer ne zaboravimo, duhovno živ čovek ne određuje da li čovek može da se ponaša, već jednostavno kako da se ponaša – pa čak i tako, može biti bezopasan i prijatan kao ovčica!
Međutim, dogodilo se nešto gore od gubitka Božijeg prisustva! Primetićete na skici B da je u središnjem krugu koji predstavlja dušu dodat jedan mali krug, a u središtu manjeg kruga veliko „JA“! Od sada čovek mora da bude „Ego-centričan“ umesto „Bogo-centričan!“ – postao je specijalista svoga „JA“! A ovo načelo egocentričnosti se u Bibliji naziva „telo (plot)“ (ne treba ga mešati sa ljudskim fizičkim telom) i nosi svoje poreklo i koren u samom đavolu (Rim. 7:18 i Rim. 8:3). Još jedna reč koja se koristi za ovo bezbožno načelo u Bibliji jeste „greh“, za razliku od „grehova“ (Rim. 7:14 i 20; Jovan 16:9), i opet „stari čovek“ (Rim. 6:6; Ef. 4:22 i Kol. 3:9), ili čovekovo „JA“ (2. Kor. 5:15).
U odsustvu Svetoga Duha koji poučava i upravlja njegovim razumom, emocijama, i njegovom voljom putem Istine, Satana, koji je otac laži (Jovan 8:44), upao je u dušu čoveka. Uzurpirao je Božiju suverenu vlast u njoj i uveo ovo zlo delovanje da zagađuje, kvari, maltretira i zloupotrebljava čovekovu dušu te tako izvrće i iskrivljuje njegovu volju. Time je mehanizam ponašanja u čoveku – koji je Bog osmislio da bude sredstvo kojim bi trebalo da ovaj nosi božanski lik, bio izopačen od strane đavola da bi ovaj postao sredstvo koje nosi satanski lik, jer „ko tvori greh od đavola je . . .“ (1. Jovan. 3:8) tj. uzima karakter zloga. Njegovo telo je postalo oruđe nepravednosti, umesto da bude oruđe pravednosti. Tako je čovek postao beskrajno gori od životinje, pošto u njemu nema onog što je božanskog sadržaja, a njegova duša preovladana telom, onaj životinjski deo njegovog bića postao je igračka i radionica samog đavola. Ipak, uprkos ovoj neprijatnoj činjenici, o kojoj je ljudsko ponašanje dalo obilje svedočanstava kroz vekove, važno je u ovoj fazi istaći da čak i u svom neobraćenom, grešnom stanju, čovek još uvek nije tek obična životinja, jer se u njemu još uvek nalazi – njegov duhovno mrtav čovečiji duh, zato što je bez Boga u sebi. Ovo, dodato njegovoj duši (kao moždina zglavcima), ne samo da omogućava čoveku, iako je neotkupljen, da preživi fizičku smrt i ostane moralno odgovoran Bogu, već pre fizičke smrti omogućava čoveku da se duhovno preporodi verom u Hrista, bez obzira na to koliko je postao izopačen.
Ilustrovaću ono što mislim sledećim primerom. Pretpostavimo da okačiš krompire sa plafona svoje dnevne sobe pored sijalice koja je već tamo! Koliko bi manje svetlosti dobio od krompira nego od sijalice ako je već nisi upalio? Ti bi mi odgovorio: „Nema manje svetlosti od krompira, pošto ni jedno ni drugo ne daje svetlost – ni sijalica ni krompiri!“ Upravo tako! Zašto onda ne koristiš krompire – ako od njih ne dobijaš ništa manje svetlosti; zar nisu jeftiniji od sijalica? „Ne budi tako glup!“ ti bi mi rekao: „Možeš da upališ sijalicu, ali ne možeš da upališ krompir!“ Opet si u pravu! Krompir ne može da primi ono što je potrebno da proizvede svetlost!
To je osnovna razlika između „čoveka životinje“ („L'Homme animal“, 1. Kor. 2:14, francuski prevod, „životinjski čovek“, prim. prev.) i obične životinje. Neobraćeni čovek se „ponaša“ po istom načelu kako se „ponaša“ i životinja, i kao što smo već videli, daleko gore od životinje. To je zbog „tela“, jer ono proizvodi „dela tela“ (Gal. 5:19-21, SSP, i Marko 7:20-23), ali u njemu ostaje sposobnost da se „ponovo uključi“ „kupanjem koje znači ponovno rođenje i obnavljanjem Svetim Duhom“ (Titu 3:5, SSP). Ako se pokaje i primi Hrista kao svog Spasitelja čovek bude vraćen na svoju pravu čovečnost. Stoga „ . . . ako je ko u Hristu – novo je stvorenje; staro je prošlo, vidi, postalo je novo“ (2. Kor. 5:17).
Dakle, svojim „obraćenjem“, prvi čovek Adam ne samo da je izgubio Božiji Život, i prestao da bude po Božijem obličju, nego je njegova celokupna ličnost postala dostupna đavolu da ga iskorišćava, stvarajući ljudski rod čije je bezbožno ponašanje, predstavljeno smeđom marginom na obodu kruga B, koji pokazuje „ . . . tajnu bezakonja“ (2. Sol. 2:7), ili „tajnu silu bezakonja“.
Gnev Božiji pak otkriva se sa neba na svaku bezbožnost i nepravednost ljudi, koji nepravednošću zadržavaju istinu, jer ono što se može saznati o Bogu njima je poznato; Bog im je objavio. Čak i njegove nevidljive osobine, njegova večna sila i božanstvo, mogu se od stvorenja sveta jasno sagledati, ako se na njegovim delima promatraju, da nemaju izgovora, jer iako su Boga poznali, nisu ga kao Boga proslavili, niti zahvalnost pokazali, nego u svojim mislima padoše u ništavnu varku, te potamne njihovo nerazumno srce. Postali su ludi govoreći da su mudri, pa zameniše slavu besmrtnoga Boga slikom i prilikom smrtnog čoveka, i ptica, i četveronožnih životinja, i gmizavaca. (Rim. 1:18-23)
Drugim rečima, čovek više nije bio apsolutno ukotvljen ni za šta, i zato je bio slobodan da bira svoje bogove, kao predmete sopstvenog imitiranja, i onako kako bi to njemu odgovaralo, da bi zadovoljio svoje nesvete požude i da bi hranio svoj nepopravljivi ponos! „Oni su lažju zamenili Božiju istinu, pa su slavili i služili onom što je stvoreno, a ne Stvoritelju, koji je blagosloven doveka! . .“ (Rim. 1:25, SSP).
SADRŽAJ
7
Tajna bezakonja
Tajna bezakonja, naime, već radi. (2. Sol 2:7).
Kada se Gospod Isus okrenuo ka Petru i rekao: „Idi od mene, satano; sablazan si mi . . .“ (Matej 16:23), On je mislio upravo ono što je rekao – govorio je sa đavolom!
Petar je bio taj koji je progovorio, ali Gospod Isus Hristos je savršeno dobro znao da je to Satana koji „deluje“, pozajmljujući Petrovu ljudsku prirodu kao sredstvo da izrazi svoj zlonamerni i suptilni pokušaj da odvrati Hrista od odlaska na krst. Petrovo rasuđivanje je bilo iskreno, i njegova emocionalna briga za njegovog Učitelja bila je iskrena, ali zaključci koje je izveo i stav koji je usvojio bili su lažni, jer ništa od toga nije proizašlo iz Istine!
Gospod Isus Hristos je već počeo da pokazuje svojim učenicima Istinu o svojoj Mesijanskoj misiji, „da on treba da ode u Jerusalim i mnogo da postrada od starešina, prvosveštenika i književnika, da bude ubijen, i da treći dan vaskrsne“ (Matej 16:21). Međutim Petar se nesvesno odupirao Istini pod zlim uticajem „tela“ (tog načela greha satanskog porekla, uvek neprijateljski nastrojenog prema Bogu i uvek suprotstavljenog Istini). Ono što je za Petra bilo plemenito osećanje, „Bože sačuvaj, Gospode; neće ti se to dogoditi“ (Matej 16:22), Hristos je prepoznao kao zli napad koji dolazi od samog đavola, koji je želeo da osujeti Božiju otkupiteljsku nameru.
Đavo je znao da će Golgota biti ne samo mesto njegovog poraza, već mesto gde će čovek biti izbavljen iz njegovih kandži i vraćen u svoju pravu ljudsku prirodu!
Nije onda čudo što je Gospod Isus nastavio, „Sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije, nego što je ljudsko“ (Matej 16:23), . . . ljudsko, to jest „prodan pod greh“ (Rim. 7:14). „ . . . Jer reč o krstu je ludost onima koji propadaju . . . Pa i to ne govorimo rečima naučenim od ljudske mudrosti, nego rečima naučenim od (Svetog) Duha, tumačeći ono što je duhovno duhovnim ljudima“ (1. Kor. 1:18; 2:13).
Kao što je pobožnost direktna i isključiva posledica Božije aktivnosti, i Božije sposobnosti da reprodukuje Sebe u tebi, tako je i svaka bezbožnost direktna i isključiva posledica sataninog delovanja, i njegove sposobnosti da reprodukuje đavola u tebi!
To je „tajna bezakonja“! Jer bezakonje nije više posledica tvoje sposobnosti da se povodiš za đavolom, nego što je pobožnost posledica tvoje sposobnosti da se povodiš za Bogom
Znam, naime, da u meni, to jest, u mome telu, dobro ne obitava; jer hteti — toga ima u meni, ali činiti dobro — toga nema. Jer ne činim dobro koje želim, nego zlo, koje ne želim, to činim. A kad činim ono što ne želim, to već ne činim više ja, nego greh koji u meni obitava. (Rim. 7:18-20
Zastrašujuće je iskustvo otkriti šta se zaista dešava kada počiniš greh! Međutim, ne možeš da počneš da shvataš tajnu pobožnosti, a da ne počneš da shvataš tajnu bezakonja, jer su načela koja su u to uključena identična! Kada postupaš u poslušnosti Istini, Istina se ophodi, proizvodeći pobožnost; kada postupaš u pokornosti laži, laž se ophodi, proizvodeći bezakonje!
Gospod Isus Hristos je rekao: „Ja sam . . . Istina“ (Jovan 14:6, – sve što je On bio, sve što je činio, i sve što je rekao bio je Bog koji je govorio; On je bio REČ, i ono što je saopštio bila je ISTINA – Istina o Bogu! Videti Njega značilo je videti Oca. On je bio slika Nevidljivog jer se kao Čovek uvek pokoravao Duhu Istine, a Otac je postupao putem Duha kroz Sina!
Ako slušaš šta Bog ima da kaže kroz Sina, i ti ćeš spoznati Istinu, jer je On rekao: „Ako vi ostanete u mojoj nauci [u mojoj Reči], onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“ (Jovan 8:31-32) – bićete pobožni! Istina će postupati, što će reći, Sin će postupati putem Duha kroz tebe, i „ako vas, dakle, Sin oslobodi, bićete stvarno slobodni“ (Jovan 8:36).
Međutim, razmotrite sada šta je Gospod Isus Hristos imao da kaže farisejima: „Vi potičete od oca đavola i hoćete da činite želje svoga oca. On je bio ubica ljudski od početka, i u istini se nije učvrstio, jer u njemu nema istine. Kada govori laž, od svoga govori, pošto je laža i otac laži. Meni ne verujete što vam govorim istinu“ (Jovan 8:44-45). Drugim rečima, kao što je Bog Autor Istine, tako je i đavo autor obmane; on je velika laž! Sve što jeste, sve što radi i sve što govori je obmana!
Zamislite na trenutak da ja ukradem uniformu policajca, izađem nasred prometne ulice i podignem ruku. Šta će se dogoditi? Saobraćaj će biti obustavljen! Iako imam ukradena ovlašćenja, svi vozači me slušaju kao policajca jer veruju da ja to zaista i jesam. Ali ono što ja jesam je laž! Oni prate moj znak – ali ono što radim je laž! Sve što jesam i sve što radim je jedna velika laž, ali saobraćaj ipak staje, a ja kontrolišem ponašanje svakog vozača koji ne zna istinu! Sve što kažem kao lažni policajac nosiće težinu autoriteta koji ja u stvari nemam, a oni koji su još uvek u mraku u vezi sa istinom, verovaće i dalje u laž!
Ovo – i baš ovo – su đavolja posla; a ljudi su njegova roba! „Njima je bog ovoga sveta zaslepio neverničku pamet, da ne vide svetlost evanđelja o slavi Hrista, koji je Božija slika“ (2. Kor. 4:4, SSP). Iako u đavolu nema istine i sve ono što jeste, što govori i što čini je laž. Sve dok ljudi hodaju u tami i odbacuju Istinu kakva je bila otelotvorena i personifikovana u Isusu Hristu (Ef. 4:21), đavo i dalje obmanjuje i kontroliše njihovo ponašanje i proizvodi bezakonje; oni će nastaviti da rade ono što im on kaže – a velika laž će nastaviti da deluje kroz njih, zato što „ . . . hoćete da činite želje svoga oca“ (Jovan 8:44).
Bezakonje je neizbežna posledica toga, bez obzira na to šta radiš, ako je ono što radiš rezultat delovanja u poslušnosti velikoj laži koja deluje u oblasti tvoje duše, kroz suptilno delovanje „tela“. Petar je bio u krajnjem neznanju o ovom zlom procesu, i ono što je rekao bilo je prilično iskreno, ali njegova iskrenost ga nije učinila manje pokvarenim! Bio je glasnik đavola, i ono što je rekao bilo je puno zla – zato je Hristos ukorio đavola u čoveku!
Moraš da budeš oprezan da ne upadneš u istu zamku! Nažalost, moguće je baviti se svim vrstama religioznih aktivnosti koje nisu ništa manje nego satanina lukava zamena za spasenje; on će se predstavljati kao „anđeo svetlosti“ i prizivaće tvoja plemenitija osećanja, a njegovi služitelji se takođe „prerušavaju u sluge pravednosti. Kraj će im biti u skladu s njihovim delima. Jer, takvi ljudi su lažni apostoli, pritvorni radnici koji se prerušavaju u Hristove apostole“ (2. Kor. 11:14-15 i 13, SSP); oni „zavode srca nezlobivih“ (Rim. 16:18) i „iskorišćavaće vas“ (2. Pet. 2:3).
Ako budeš obmanut na ovaj način, krajnji ishod biće za tebe, kao i za Jevreje, „revnost za Boga, ali bez pravilnog saznanja“ (Rim. 10:2) – dakle u neznanju
Kakva je bila priroda njihovog neznanja? Nisu znali Istinu o Božijoj Pravednosti! Nikada nisu stupili u tajnu pobožnosti! Nisu znali da je pobožnost posledica Božije aktivnosti u čoveku, tako da „ . . . Ne znajući, naime, šta je pravednost Božija,“ oni su krenuli „da postave svoju sopstvenu pravednost“ i nisu se potčinili „Božijoj pravednosti“ (Rim. 10:3).
Naravno, kada kreneš da uspostavljaš svoju sopstvenu pravednost, sve što proizvodiš je „samopravednost“ – tvoja sopstvena velikodušna procena mere u kojoj si se svojom sopstvenom sposobnošću prilagodio objektu svog sopstvenog imitiranja; – svaka zasluga koja se duguje, naravno, pripada tebi, i samo tebi! Na tome treba tebi čestitati!
Da li je Bog impresioniran time
Neće ući u carstvo nebesko svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, nego ko čini volju Oca moga koji je na nebesima. Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li prorokovali u tvoje ime, i u tvoje ime izgnali demone, i u tvoje ime mnoga čuda učinili? I tada ću im izjaviti: nikada vas nisam upoznao; odlazite od mene vi koji činite bezakonje. (Matej 7:21-23
U Božije ime i u praktikovanju religije ti možeš da „činiš bezakonje!“ Ovo je tajna bezakonja! To je neprekidno trajanje Adamove reakcije na lukavstva đavola. Čovekov pad u greh počeo je činom neverovanja. Ono što je Adam uradio kada je bio neposlušan u Edenskom vrtu, bilo je rezultat onoga u šta nije verovao, ali ono što nije verovao je rezultat onoga u šta je verovao!
On nije verovao u Istinu jer je verovao u laž, a laž u koju je verovao bila je da ne može nekažnjeno da bude nezavisan od Boga.
Bog je rekao: „Izgubi mene i izbućeš sve – umrećeš!“ a đavo je rekao „Izgubi Boga i ništa nećeš izgubiti – nećeš umreti!“ Ono što je Bog rekao bila je Istina, a ono što je đavo rekao bila je laž o Istini; svaka laž je laž o Istini. Istina je postojana, nikada se ne menja; jednom kada si izrekao Istinu, celu Istinu, i ništa osim Istine, rekao si sve što se može reći; nema više šta da se kaže! Međutim, ne postoji apsolutno nikakvo ograničenje za raznovrsne laži koje se mogu reći o Istini, ali Istina razotkriva svaku laž zato što je laž! U ovom ratu nema neutralnosti! Ono što nije Istina jeste laž o Istini, i neprijatelj je Istine!
Adam je poverovao u đavolju laž o Istini, i nije imao drugu mogućnost osim da odbaci Istinu i da se ponaša lažno! Pošto je laž u koju je poverovao bila da može biti nezavisan od Boga, laž po kojoj se ponašao bila je čin nezavisnosti od Boga – pojeo je zabranjeni plod! To je njegov čin neverovanja u vezi sa Istinom, ovekovečen stavom nevere u odnosu na Istinu – stavom nezavisnosti! Ovaj stav je sama suština „greha“ – ono što smo videli u Bibliji naziva se „telo“, i iz njega proističu sva dela koja nazivamo „gresima“. Greh je uzrok, a gresi su posledica; greh je prljavi bunar, gresi su prljava voda
Jer iznutra, iz srca ljudi, izlaze njihove zle namere – blud, krađa, ubistva, preljuba, pohlepa, zloba, prevara, razvratnost, zavist, kleveta, gordost, bezobzirna ludost: sve ove zle stvari izlaze iznutra i čine čoveka nečistim. (Marko 7:21-23, Weymouth)
Međutim, moguće je zadržati prljavu vodu unutar prljavog bunara, ali to ne čini bunar čistim! Koristoljublje može proizvesti sto i jedan dobar razlog za obuzdavanje „dela“ tela, a da pri tom ne učini nijednu jotu promene u njegovom „stavu“. Ostaće arogantan, gord i neprijateljski nastrojen prema Istini kao i uvek do tada, dok će predstavljati „vrlinsko obličje“ svetu oko sebe, od glave do pete „odeven“ u pobožne suvoparnosti!
Telo ima neverovatnu sposobnost za samoobmanu, jer njegova priroda potiče od „oca laži“. Jednog trenutka će pokazivati svoju nezavisnost od Boga i svoje neprijateljstvo prema Istini psujući i proklinjući, a sledećeg trenutka će pokazivati u svojoj sopstvenoj samopravednosti kako je dobar, ignorišući svoju zlu naviku. To je kao čovek koji prestane da bije svoju ženu, da bi joj time pokazao koliko je ljubazan!
Zato Bog kaže: „Srce je prevarno više svega i opako: ko će ga poznati?“ (Jer. 17:9). Bez obzira na to koliko snažno možemo da težimo da budemo pobožni, a da ne dozvolimo da Bog bude izvor naše pobožnosti „ . . . svi smo kao nečisto šta, i sva naša pravda kao nečista haljina; zato opadosmo svi kao list, i bezakonja naša kao vetar odnesoše nas“ (Isa. 64:6).
Možda bih mogao malo više da vam razjasnim ova pitanja koristeći jednostavnu ilustraciju. Neka ljudski duh predstavlja Kraljevsko Prebivalište, pripremljeno od Boga za Kraljevskog Predstavnika, Svetoga Duha. Zatim, zamislite da duša predstavlja Muzičku sobu, a u njoj se nalazi Klavir ljudske ličnosti – um, emocije i volja. Telo, kao pojačalo, prenosiće muziku iz Muzičke sobe svetu oko sebe!
Shvatate li o čemu se radi? Kada je Bog stvorio Adama u njegovoj nevinosti, Sveti Duh – kao Kraljevski Predstavnik koji prenosi Božiji život – bio je kod kuće u Adamovom ljudskom duhu, Kraljevskom Prebivalištu (vrh kruga, slike A). Imao je neosporan i isključiv pristup Adamovoj duši, Muzičkoj sobi (srednji krug, slike A), i samo je On imao pravo da sedi, takoreći, za klavijaturom ljudske ličnosti – Klavirom.
Poučavajući razum, upravljajući emocijama i usmeravajući volju, Duh Istine je udario svaki akord u savršenoj harmoniji sa srcem Božijim na nebu i besprekorna melodija je odjeknula kao dokaz da Bog vlada u srcu čoveka na zemlji!
Međutim, Bog je dao čoveku ključ od te Muzičke sobe – odnosno njegove duše ili srca – i taj ključ je bilo čovekovo pravo da bira po slobodnoj volji. On ne bi prekoračio Njegovu dobrodošlicu! Prisustvo Kraljevskog Predstavnika u Kraljevskoj rezidenciji trebalo je da bude pitanje obostranog pristanka, zato što je između čoveka i Boga trebalo da postoji odnos „vera-ljubav“. Sve dok je Muzička soba bila otključana, nudeći Svetom Duhu neosporan i isključivi pristup klavijaturi ljudske ličnosti, Bog je obećao da će Kraljevski Predstavnik ostati u Kraljevskoj rezidenciji – Duh Božiji u ljudskom duhu – i čovek bi delio sam Život samoga Boga i objavio Ga svetu u kome je živeo.
U isto vreme, Bog je jasno dao do znanja čoveku, da ako vrata budu zaključana, a Kraljevskom Predstavniku uskraćen pristup Muzičkoj sobi, On neće ostati u Kraljevskoj rezidenciji, a ljudski duh bi ostao bez Svetoga Duha. Toga dana bi čovek prestao da deli Božiji Život – duhovno bi umro!
Čovek je nastavio da uživa u neprekidnom zajedništvu sa Bogom, sve dok jednog dana nije došao onaj Varalica – arhi-neprijatelj Božiji i razoritelj čovekove duše, čije je ime bilo Lucifer, sin zorin (Isa. 14:12, SSP). On se pobunio protiv Istine, i postao Laža, i Otac Laži – jer u njemu više nije bilo istine! Češće je poznat kao đavo ili Satana, ali se ne može uvek lako identifikovati, jer se često prerušava u anđela svetlosti (2. Kor. 11:14).
Varalica je ubedio prvog čoveka Adama da čovek može da svira „Klavir“ ljudske ličnosti bez Boga – i to isto tako dobro kao i Bog! On je ukazao na velike prednosti oslobađanja od ograničavajućeg prisustva Svetog Duha, čije bi odsustvo – daleko od toga da bi umanjilo ljudsko iskustvo – nego bi ga nesumnjivo poboljšalo, jer bi čovek tada mogao da bira i izabere sopstvene melodije; melodije koje je trebalo da budu u skladu samo sa njim samim, a svakako ne u skladu sa Bogom! Osim što će izgubiti Život gubljenjem Boga, čovek bi zadobio život u potpuno novoj dimenziji – uživajući u stvarima koje su imale bolji ukus nego što su izgledale, i koje bi ga učinile mudrim – mudrim onoliko koliko je i Bog mudar! Zaista bi čovek postao sam svoj bog, a šta može biti bolje od toga?
Dovoljno je reći da je prvi čovek Adam poverovao u laž, i zaključao vrata Muzičke sobe, a Kraljevski Predstavnik je napustio Kraljevsko Prebivalište, koje je postalo neobično hladno i prazno, pa iako to nije mogao sasvim da objasni, Adam je imao novi i čudni utisak za koji nikada ranije nije znao; u nedostatku boljeg imena nazvao ga je strahom, i ovaj od tada nikada nije napustio čoveka, i još uvek ima isti čudni uticaj na njega koji je tada imao na Adama! Čovek uvek poželi da se sakrije ili pobegne! Interesantno, on uvek sve iznova otkriva da je ono što ga je nateralo da pobegne od Boga ostalo sa njim! Loša savest!
Međutim, Adam je sada bar bio sam, i mogao je da ima pukotinu na Klaviru! Ali ono što nije znao, dok je razgovarao sa Lažovom, tim Varalicom koji se zove Satana i zbog toga što je on Otac laži, da se jedan od Lažinih sinova ušunjao u Muzičku sobu!
Kasnije, kada je Adam zavirio u Muzičku sobu – tamo je on sedeo za klavijaturom i udarao po notama proizvodeći najmučnije zvukove, sve u neskladu jedan s drugim i sa svima ostalima! Njegovo ime je bilo Telo – i od tada čovek nikada nije mogao da ga odvoji od Klavira! Bar ne svojom silom!
To je i dalje bio isti Klavir, odnosno ista ljudska ličnost, koji je nekada proizvodio harmoničnu melodiju, a sada samo nesklad! Adam je počeo da se svađa sa Evom, rekavši da je ona kriva za sve; ali ona je za sve krivila đavola – i u tome nije pogrešila! Onda se to proširilo na decu, te je Kajin ubio Avelja – i ta cela jadna priča od tada još uvek traje!
Ne! Ovo nije odlomak iz knjige „Alisa u zemlji čuda“ – ispričao sam vam priču o vašem i o mom srcu! Sveti Duh za klavijaturom je izvor svake pobožnosti; a „telo“ za klavijaturom je izvor svih bezakonja!
Ne treba ti novi klavir! Potreban ti je novi Pijanista! To je ono o čemu govori Evanđelje . . . kako izbaciti pogrešnog čoveka napolje, a pustiti Pravog Čoveka unutra – i zameniti laž Istinom!
Ti to sam ne možeš da učiniš! Ali imam dobre vesti za tebe!
Ti ne možeš! . . . Ali On može!
SADRŽAJ
8
Drugi Čovek – Gospod sa neba
. . . Prvi čovek Adam posta duša živa . . . drugi čovek je sa neba. (1. Kor. 15:45, 47)
Prvi čovek je bio Adam, koji je umro. Poslednji Adam je bio Hristos, koji je došao da vaskrsne mrtve! Prvi čovek je od zemlje, zemljani; a Drugi Čovek je Gospod sa neba! Prvi čovek je bio taj koji je napravio nered – a Drugi je bio Onaj koji došao da ga raščisti!
U prethodnim poglavljima nadam se da ste potpunije razumeli šta se dogodilo kada je Adam pao u greh, i kakve su bile neizbežne posledice po njega i po ceo ljudski rod koji je zbog toga takođe pao u greh. Lišen Božijeg života, „telesni“ deo čoveka više nije nosio Božije obličje, jer iako „Kad Bog stvori čoveka po obličju svom stvori ga . . . I požive Adam sto trideset godina, i rodi sina po obličju svom“ (1. Moj. 5:1 i 3, kurziv je samo za isticanje). Deca se nisu rađala po Božijem obličju (Bogoslični); rađala su se nalik njihovim prethodnicima koji su pali u greh, i tako kroz sve naraštaje preneli narušenu sliku obrazaca ponašanja kojim dominira telo.
Svako dete rođeno na ovaj svet od kada je prvi čovek Adam umro duhovno, i prestao da bude pravi čovek, rođen je „u Adamu“; a posledica rođenja „u Adamu“ je trostruka – ukoliko se ništa ne dogodi da bi se to promenilo.
U Adamu si odstranjen „ . . . od božanskog života“
(Ef. 4:18)
Ne postoji izuzetak od ovog pravila. To nije nešto što će se dogoditi, nego je nešto što se već dogodilo! Pošto je Adam izgubio Božiji život, bilo mu je u potpunosti nemoguće da fizičkim procesom reprodukcije prenese bilo šta od božanske prirode svom potomstvu. Svi koji su rođeni „u Adamu“ u svim sledećim naraštajima, rođeni su fizički živi, duševno živi, ali duhovno mrtvi. „Mrtvi zbog svojih prestupa i greha . . . po prirodi [su] bili deca gneva“ (Ef. 2:1 i 3, NSP).
U Adamu „živiš po telu“
(Rim. 8:1 i Ef. 2:2-3)
I ovo pravilo je bez izuzetka. „GOSPOD pogleda s neba na sinove čovečije, da vidi ima li koji razuman, traži li koji Boga. Svi su zašli, svi se pokvarili, nema nikoga dobro da čini, nema nijednog“ (Psa. 14:2-3, citirano u Rim. 3:10-11). Ljudi su grešnici ne zato što čine grehe; ljudi greše zato što su po prirodi grešnici: „ . . . neposlušnošću jednoga čoveka mnogi [su] postali grešni“ (Rim. 5:19), i ti si rođen, kao što sam i ja rođen, sa pogrešnim čovekom za „Klavirom“! „ . . . Nekada ste i vi bili otuđeni od Boga i u neprijateljstvu sa njim, čineći zlo mišlju i delom“ (Kol. 1:21, NSP
U Adamu ćeš „umreti u svojim gresima“
(Jovan 8:24)
Ovo je treća i konačna posledica postojanja „u Adamu“ u vreme fizičke smrti; to znači da ako se ništa ne desi da promeni situaciju između tvog fizičkog rođenja i tvoje fizičke smrti, umrećeš u stanju u kome si rođen, duhovno mrtav; ali tvoja duša će preživeti da bude moralno odgovorna Bogu za protraćeni život, što će reći da će ljudi „biti kažnjeni večnom propašću daleko od lica Gospodnjeg i od njegove silne slave“ (2. Sol. 1:9), i sigurno je da nema izuzetka od ovog pravila!
Da Bog nije intervenisao, nikada ne bi mogao da postoji drugi Čovek koji bi hodao ovom zemljom, onako kako je Bog unapred odredio da čovek bude. Zato Hristovo devičansko rođenje (rođenje od device) nije stvar od sporednog značaja, nego je od imperativnog značaja!
Da je Isus Hristos rođen kao što smo ti i ja rođeni, prirodnim začećem, i On bi bio „u Adamu“ – duhovno mrtav, nezaposednut Bogom, i kojim vlada samo telo, čije je poreklo u đavolu – već osuđen da umre telesno pošto je i sam rođen telesno – odvojen od Boga! Kao grešnik po prirodi, On bi u praksi bio grešnik – grešni član grešnih ljudi
Rođenje Isusa Hrista od device pretpostavlja potpunu čovekovu iskvarenost!
Ne možeš da odbaciš devičansko rođenje Isusa Hrista, a da ne odbaciš Njegovo božanstvo i Njegovu bezgrešnost – osim ako nisi spreman da odbaciš čovekov pad u greh! Jer čovek koji je pao u greh nema ono što je potrebno da bi bio bezgrešan. On je propao u duhovnom smislu i bez Boga je; a Bog je potreban da bi čoveka učinio da liči na Boga!
Insistirati na tome da je Isus Hristos došao na ovaj svet prirodnim rođenjem i da je živeo bezgrešnim životom, znači odbaciti čovekov pad u greh! To znači da ono što je Njemu kao prirodnom Čoveku bilo moguće, mora biti moguće i tebi i meni kao prirodnim ljudima, tako da ako nismo onakvi kakav je on bio, to bi bilo samo zato što se ne trudimo dovoljno! Da je ovo tačno, poruka Evanđelja bi jednostavno bila podsticaj za ulaganje većeg napora – pokušaj da se shvati nasleđena sposobnost koja postoji u svakom ljudskom biću – uključujući i Hrista! Poruka o duhovnom preporođenju bi očigledno postala suvišna, a čovekov pad u greh bi bio zabluda, jer bi čovek po prirodi imao ono što je potrebno da bi bio onakav kakav bi trebalo da bude!
To bi u stvari značilo da čovek može da savlada sopstveni „Klavir“; i oslobodi se, osvojivši sopstvenu dušu! Izvinite, ali ako se ne varam, mislim da sam upravo video onog Velikog Lažova koji se smeška iza ćoška! Neko ga je upravo postavio za doktora teologije!
Nedavno mi je došao jedan student teologije i rekao da je upravo bio na prvom predavanju iz Lukinog evanđelja. Učeni profesor je svoju temu najavio kao „Rođenje Isusa Hrista od device – ni istinito ni neophodno! “ Biti neznalica u pogledu osnovnih i suštinskih stvari vezano za Istinu bilo bi dovoljno tragično za prostodušne, ali izložiti takvo neznanje u ime velikog učenja grupi studenata je zločinački nemar i remek-delo satanske sposobnosti za šta bi samo đavo mogao biti u stanju!
Prihvatiti čovekov pad u greh, i dalje insistirati na prirodnom rođenju Hrista, znači odmah Ga ubrojati među grešne ljude, jer „svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije“ (Rim. 3:23) i „ . . . Pismo je sve zatvorilo pod greh“ (Gal. 3:22). Jovan govori o celom ljudskom rodu kada u svojoj poslanici kaže: „Ako kažemo da nemamo greha, sami sebe varamo i istine nema u nama. Ako kažemo da nismo zgrešili, pravimo ga (Boga) lažom i njegove reči nema u nama“ (1. Jovan. 1:8 i 10) i Hristos ne bi bio izuzetak od pravila od onih koji „u Adamu“ hodaju po telu i zbog toga neizbežno greše.
Ako je Isus Hristos lišen svog božanstva i lišen svoje bezgrešnosti, šta bi ostalo od Njegovog dela otkupljenja? Njegove zameničke patnje na krstu bile bi lišene svake valjanosti, jer bi on u tom slučaju mogao da strada samo za svoje grehe, ali nikada za grehe drugih. Njegov veličanstveni čin otkupljenja bi se sveo na prazan, sentimentalan gest; do tragičnog kraja plemenitog idealiste koji je doveo do katastrofe jer je živeo ispred svog vremena. Njegovo vaskrsenje bi bilo potpuno nepotrebno, a da bi se izbegla sramota, mora da se objasni kao priželjkivanje nekih histeričnih žena, ili genijalni izum nekih Njegovih preterano oduševljenih učenika!
Negiraj devičansko rođenje Isusa Hrista, i opozvao si sve bitne doktrine Biblije: pad u greh i izopačenost čoveka, Hristovo božanstvo i bezgrešnost, otkupljujuću delotvornost Njegove smrti i vaskrsenja, neophodnost duhovnog preporođenja kao osnove svetosti života, i istinitost same Biblije! Nije ni čudo što oni koji poriču Hristovo rođenje od device imaju malo ljubavi za Božiju reč; jer Istina razotkriva svaku laž, a svaka laž je laž o Istini!
Čudesno rođenje Isusa Hrista ne samo da pretpostavlja potpunu čovekovu izopačenost,
Ono pribavlja prvi uslov za čovekovo otkupljenje – bezgrešnu žrtvu
Kao potomci prvog Adama, rođeni smo nezaposednuti Bogom – nasledili smo Njegovu odsutnost – i zaposednuti smo samo grehom. Gospod Isus Hristos, čudesno začet od Svetoga Duha u Marijinoj utrobi, rođen je nezaposednut grehom i potpuno zaposednut Bogom! On je bio Poslednji Adam – drugi Čovek, bezgrešan kakav je On sâm stvorio čoveka da bude; bio je u stanju da se obrati svojim učenicima i kaže: „ . . . dolazi vladar ovoga sveta (đavo), i na meni ne nalazi ništa“ (Jovan 14:30).
Pogledajte ponovo grafički prikaz na kraju ove knjige i razmotrite sliku V. Ovo predstavlja Gospoda Isusa kakav je bio na zemlji; nikad manji od Boga, ali uvek potpuni Čovek! Koji, iako iskušan u svemu kao i mi, bio je bez greha, i premda je za sve druge ljude Otac mogao samo da kaže: „Nema pravednoga — baš nijednoga“ (Rim. 3:10), za ovog Drugog Čoveka, Otac je mogao da kaže: „Ovo je moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji“ (Matej 17:5) . . . prvi uslov za čovekovo otkupljenje – Bezgrešna Žrtva i Zamena.
Jer Bog je u Hristu pomirio svet sa sobom, ne uračunavajući im njihove prestupe i metnuvši u nas reč pomirenja. Onoga koji nije znao greha Bog je učinio grehom za nas, da mi u njemu postanemo pravednost Božija. (2. Kor 5:19 i 21)
Kako se Gospod Isus Hristos u svojoj savršenoj ljudskoj prirodi predstavio Ocu? Posredstvom Svetoga Duha – predstavljen manjim, zelenim krugom unutar ljudskog duha Hrista kao čoveka, na slici V. „Koliko će više krv Hrista, koji je pomoću večnoga Duha samoga sebe neporočnog prineo Bogu, čistiti našu savest od mrtvih dela — da služimo živom Bogu“ (Jev. 9:14, kurziv je samo za isticanje).
Tako da je Božiji Život, nekada odenut na zemlji čovekolikošću prvog čoveka, Adama u Njegovoj nevinosti (slika A), i taj Život koji je prvi čovek Adam izgubio u svojoj izopačenosti (slika B), sada je ponovo zaodenut na zemlji besprekornom ljudskom prirodom Drugog Čoveka, Hrista – Gospoda sa neba (slika V), Poslednjeg Adama, Duha koji oživljava – koji vraća mrtve u život!
Zapazićeš da na slici V nema manjeg kruga postavljenog unutar središnjeg kruga koji predstavlja dušu Gospoda Isusa Hrista, jer je On kao Savršeni Čovek stavio svoju celokupnu ličnost na raspolaganje Ocu; a knez ovoga sveta, đavo, nije imao ništa u Njemu. To je dovelo do toga da je po prvi put otkako je Adam pao u greh, na zemlji postojao savršeni lik Nevidljivog Boga u telesnom obliku: „ . . . On (Hristos) je slika nevidljivoga Boga, . . Jer u njemu telesno obitava sva punina Božanstva“ (Kol. 1:15 i 2:9).
Da bi se ukazalo na nepromenljivo Hristovo Božanstvo, čak i u Njegovoj ljudskoj prirodi, krug V, koji predstavlja Hristovo telo, obojen je žutom bojom, kao i Njegova duša i Njegov duh. Potpuni izraz božanske prirode u svom Njegovom ljudskom ponašanju pokazano je žutom marginom na obimu kruga V, kao što je to nekada važilo za prvog čoveka u njegovoj nevinosti, u krugu A.
Ako se Bog povukao svojim Životom iz čoveka kada je ovaj pao u greh, pod kojim okolnostima će Bog povratiti svoj život čoveku? To će biti moguće tek onda kada greh bude uklonjen i oprošten. Gospod Isus je rekao: „Ja sam došao da imaju život i da ga imaju u izobilju.“ (Jovan 10:10) – On nije došao da ljudi imaju fizički život – oni su to imali; On je došao da bi ljudi imali duhovni život – povrativši mrtve u život!
Kao prvi uslov za čovekovo otkupljenje je bezgrešna žrtva. Gospod Isus je dao sebe na krstu i „Jer je i Hristos jednom umro za grehe, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu“ (1. Pet. 3:18) i „krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha“ (1. Jovan. 1:7), ali je bitno da shvatiš da je Njegov krst bio sredstvo za postizanje cilja; jer pomešati sredstvo sa ciljem znači otimati Gospodu Isusu ono zbog čega je došao.
On je došao da bi ti mogao da imaš život! Njegov život – koji ti je dat obnovljenjem Svetoga Duha na osnovu otkupljenja da ponovo naseli tvoj duh, da ponovo osvoji tvoju dušu, da bi se ti preobražavao „u istu sliku iz slave u slavu — kako to čini Duh Gospodnji“ (2. Kor. 3:18). On je došao da tebi povrati sve ono što tajnu pobožnosti čini javnom – prisustvo Boga Živoga u ljudskoj duši!
Ovo je Put od smrti u Život!
Kada te Sveti Duh uveri da si grešan, i da si duhovno mrtav – „u Adamu“ i u neprijateljstvu sa Bogom – i ti se pokaješ i obratiš Hristu, ponizno ga prihvatajući kao svog Spasitelja i primajući ga nazad da Njegovim Svetim Duhom živi u tebi, i preuzme kontrolu nad tobom – to je onda tvoje obraćenje!
U stvari, to je ponovno obraćenje; kao što je prvi čovek Adam jednom bio obraćen – promenivši mišljenje o Bogu na mestu prvog izbora, što će reći o Drvetu u Edenskom vrtu – ti, kao naslednik njegove prirode, adamskog stava nezavisnosti, menjaš mišljenje od njegove adamske promene mišljenja, na mestu drugog izbora, o onom drugom Drvetu – drvetu na brdu – Krstu!
Adam je stvoren poznavajući Istinu u sebi posredstvom Duha, te je slušao Laž koja je dolazila izvana, posredstvom sataninih reči; i zamenio je Istinu Božiju za Laž – Istina je izašla, a Laž je ušla! Izašao je iz zavisnosti u nezavisnost – iz Života u smrt! Tako si rođen zaslepljen Lažju u sebi posredstvom tela, i slušaš Istinu izvana posredstvom Božije reči. Kada se pokaješ, ti onda prihvataš Istinu i pokoravaš joj se, istupaš iz nezavisnosti u zavisnost – iz smrti u Život! „Zaista, zaista, kažem vam: ko sluša moju reč i veruje onome koji me je poslao, ima večni život i ne dolazi pred sud, nego je prešao iz smrti u život“ (Jovan 5:24).
Onog trenutka kada se pokaješ i poslušaš Istinu u pravom obraćenju, Bog te Hrista radi prihvata kao grešnika kome je oprošteno, jer „On je na svom telu poneo naše grehe na drvo“ (1. Pet. 2:24). Sud je već izvršen nad tvojim grehom posredno, u Ličnosti Bezgrešne Zamene, i ti si oslobođen – to se zove otkupljenje.
Obraćenje je „od čoveka ka Bogu“, a otkupljenje je od „Boga ka čoveku.“ Bog je preuzeo inicijativu kroz svoje utelovljenje u bezgrešnom Hristovom rođenju od device, obezbeđujući na Golgoti mesto gde se grešnici mogu pomiriti sa Bogom kroz žrtvu pomirnicu Njegovog bezgrešnog Sina; ali čovek mora da preuzme inicijativu u prisvajanju ovog spasenja verom koje je blagodat obezbedila. Blagodat obezbeđuje, ali vera prisvaja „Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, — Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali“ (Ef. 2:8-9).
Bog osvedoči veru koja prisvaja otkupljenje darom Svetoga Duha, a ovo obnavljanje Svetoga Duha naziva se duhovno preporođenje, ili novo rođenje. „I Bog, koji poznaje srca, posvedočio je za njih, kad im je dao Duha Svetoga kao i nama, i nije postavio nikakve razlike između nas i njih, već je očistio njihova srca verom“ (Dela 15:8-9).
Dar Svetoga Duha onima koji veruju jeste cilj kome je krst bio samo sredstvo. Bog nikada nije osmislio otkupljenje samo da bi te učinio podobnim za nebo – ono je bilo osmišljeno da bi sve sredio za tvoje duhovno preporođenje, i učinilo te podobnim za život na zemlji dok si na putu ka nebu! Ne možeš biti duhovno preporođen a da prethodno nisi otkupljen, ali ne možeš biti otkupljen a da ne postaneš, kao posledica toga, duhovno preporođen; ovo drugo je ono što dodaje verodostojnost onom prvom i pečat je tvoje vere.
U njemu ste i vi otkad ste čuli Reč istine – evanđelje vašeg spasenja. U njemu ste, kad ste poverovali, i obeleženi pečatom – obećanim Svetim Duhom, koji je zalog našeg nasledstva do otkupljenja onih koji su Božija svojina, na hvalu njegove slave. (Ef. 1:13-14, SSP)
Božiji plan je oduvek bio da „uništi smrt“, i „obasja život“ posredstvom „dolaska Spasitelja našega Hrista Isusa“ (2. Tim. 1:10) i obraćajući se toj „staroj zmiji, zvanoj đavo i Satana, koja zavodi sav svet,“ (Otk. 12:9), Bog je rekao: „ . . . mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvog i semena njenog; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati“ (1. Moj. 3:15). Ovo „njeno seme“ – Seme žene (Marije) – bilo je seme koje je Bog obećao vernom Avraamu, „i blagosloviće se u semenu tvom svi narodi na zemlji“ (1. Moj. 22:18).
Čudotvorno začet i rođen u Vitlejemu, Drugi Čovek, Gospod sa neba – Hristos „nas je iskupio od kletve zakona time što je on postao kletva za nas, jer je napisano: ‘Neka je proklet svako ko visi na drvetu’, da Avraamov blagoslov dođe na mnogobošce u Hristu Isusu, da mi posredstvom vere primimo obećanog Duha“ (Gal. 3:13-14).
Tako je „obećanje“ koje je svojstveno Božijoj reči upućenoj Avraamu bilo obnavljanje Svetog Duha – duhovno preporođenje – vaskrsenje iz mrtvih! Kao što rođenje Isusa Hrista od device obezbeđuje prvi zahtev za čovekovo otkupljenje, tako i
Rođenje Isusa Hrista od device postavlja neophodnu osnovu u postupku duhovnog preporođenja
Koji su događaji prethodili Hristovom rođenju? Kako je sve to počelo u vezi sa onim što se tiče Marije?
Počelo je Rečju – porukom Istine koju je verno preneo anđeo Gavrilo, koga „posla Bog“ (Luka 1:26). Istina koju je anđeo saopštio bila je istovremeno čudna i zapanjujuća, suprotna svim ljudskim iskustvima i izvan prirodnog objašnjenja, „ . . . jer si našla milost u Boga. I gle, začećeš i rodićeš sina, i nadenućeš mu ime Isus. On će biti velik i zvaće se sin Svevišnjega . . . i njegovom carstvu neće biti kraja“ (Luka 1:30-33).
Prirodna reakcija prirodnog srca ove prirodne žene bila je neverovanje! Očigledno pitanje koje je trebalo postaviti i na koje treba odgovoriti bilo je „Kako?“ I tako je Marija rekla anđelu: „Kako to može biti kada nemam muža?“ (Luka 1:34, Weymouth); ona je svesno poricala preduslov za prirodno rođenje, a Josif je takođe negirao bilo kakvu odgovornost za roditeljstvo!
Okolnosti Hristovog rođenja bile su sledeće: kada je majka njegova Marija bila zaručena za Josifa, pre nego što su bili sjedinjeni u braku, otkriveno je da je trudna posredstvom Svetoga Duha. A Josif, njen muž, pošto je pravedan čovek i nije želeo da je javno osramoti, odlučio je da je tajno oslobodi veridbe. (Matej 1:18-19, Weymouth)
Činjenice ovog slučaja su onda sasvim jasne: Marija je poricala intimnost sa bilo kojim muškarcem, a Josif je tako odlučno odbacio odgovornost za Hristovo rođenje, da se spremao da raskine veridbu sa Marijom zbog njene nevernosti! Oni koji žele da odbaciš Hristovo rođenje od device, dakle, želeli bi da veruješ da je On bio vanbračno dete od žene koja je bila i neverna i lažljiva! Drugi bi želili da veruješ da pitanje takve ozbiljnosti nema posebne posledice! Ne zaboravi da je svaka laž laž o Istini – i svaka laž dolazi iz istog izvora, velikog lažova (đavola), koji je otac laži.
Kada je on to smislio, gle anđeo Gospodnji mu se javi u snu i reče: Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Marije žene svoje; jer što je u njoj rođeno od Duha je Svetoga, Ona će roditi sina i ti ćeš mu dati ime Isus, jer će on spasti narod svoj od grehova njihovih. (Matej 1:20-21)
Josif je takođe primio Reč Istine i poverovao u nju – poruku od Boga koja potvrđuje Isaijino proročanstvo (Isa. 49:1) „ . . . GOSPOD me pozva od utrobe; od utrobe matere moje pomenu Ime moje.“ Pre nego što se rodio Isus je najavljen i nazvan dečakom, – možda nikada nisi razmišljao o ovome – jer mi toliko toga uzimamo zdravo za gotovo – ali pretpostavimo da je Marija imala devojčicu!
„Pitaš ‘Kako’ – Marija?“, anđeo bi mogao reći, „nema ljudskog objašnjenja! Ipak reći ću ti kako – „Anđeo pak odgovori i reče joj: Duh Sveti doći će na tebe i sila Svevišnjega oseniće te; zato će se to sveto dete zvati Sin Božiji“ (Luka 1:35).
Kako je to trebalo da se dogodi?
Rečju Božijom, posredstvom Svetog Duha!
Sva moćna Božija sila da sprovede Božiju Reč, da odene Život Božiji čovekovom ljudskošću, bila je dostupna posredstvom Svetog Duha. Ali da li je ovo dovoljno? Ne! Trebalo je ispuniti jedan uslov! Marijina dostupnost ovoj milostivoj, životvornoj službi Svetoga Duha!
Možda si sklon tome da uzimaš zdravo za gotovo činjenicu da se Marija treba staviti Bogu na raspolaganje! Da li postoji razlog zašto bi trebalo to da uradi? Da li si sebe potpuno stavio Bogu na raspolaganje? Postoji li neki razlog zašto bi od nje očekivao ono što sam nisi spreman da učiniš?
Marija je možda rekla: „Ne želim da se Bog meša u moj život! Verena sam i imam svoje planove! Ovo će sve pokvariti!“ Nije li to ono što si često govorio ili mislio? U svakom slučaju, ko bi poverovao u njenu priču?
Ko je poverovao u Marijinu priču? Kada su fariseji rekli Gospodu Isusu Hristu: „mi nismo rođeni iz bluda, jednog oca imamo — Boga“ (Jovan 8:41), to je bilo lukavo, oštro, zlobno aludiranje na rođenje Spasitelja, čime su se ove „zmije“ i „zmijski porodi“ (Matej 23:33) poistovetili sa onim bezbožnim teolozima svih naraštaja koji su poricali i još uvek poriču Hristovo rođenje od device! Za ove bi Hristos danas rekao, kao što je tada rekao za fariseje: „Vi potičete od oca đavola“ (Jovan 8:44)!
U svetlu događaja i pogledavši unazad, lako je nazvati Mariju blaženom, ali tada je za Mariju to bila svesna poslušnost vere; kojom je umrla za sve svoje planove, za sav svoj ugled i za sve one nade koje su bile položene u onoga koga je najviše volela! „Evo služiteljke Gospodnje; neka mi bude kako si kazao“ (Luka 1:38) – od tog trenutka na Bogu je bilo da ispuni obećanje koje je dao i da učini ono što je rekao!
Rečju Božijom, posredstvom Svetog Duha koji deluje na poslušnost vere! Tako se dogodilo čudo, i Hristos se rodio u Vitlejemu – Drugi Čovek, Gospod sa neba! Savršeni Bog i savršeni Čovek, Gospod Isus Hristos je svojim utelovljenjem uspostavio primer u postupku duhovnog preporođenja.
Reči Gospoda Isusa Hrista upućene Nikodimu bile su zapanjujuće i čudne kao i one koje je anđeo Gavrilo uputio Mariji! „Zaista, zaista, kažem ti, ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstva Božija“ (Jovan 3:3); a prirodna reakcija prirodnog srca ovog prirodnog čoveka na ove natprirodne reči bila je takođe skeptičnost! Očigledno pitanje koje je trebalo postaviti i na koje je trebalo odgovoriti bilo je: „Kako?“ I „Reče mu Nikodim: kako može čovek da se rodi kad je star?“ (Jovan 3:4).
„Hoćeš da znaš ‘kako’ – Nikodime?“, mogao je Gospod Isus da odgovori. „Ne postoji ljudsko objašnjenje! Ipak ću ti reći kako se to događa – „Vetar duva gde hoće i fijuk njegov čuješ, ali ne znaš odakle dolazi i kuda ide. Tako je sa svakim koji je rođen od Duha“ (Jovan 3:8). Eto tako, Nikodime – Svetim Duhom!“
Rečju Božijom (sa usana samog Hrista!) i posredstvom Svetog Duha!
Samim svojim pitanjem, iako je bio jedan od najplemenitijih fariseja, Nikodim je priznao činjenicu da je znao samo za jedan kvalitet života – onaj koji je dobio svojim prirodnim, telesnim rođenjem, od svojih prirodnih i telesnih roditelja; ali „Bog je duh, i koji mu se mole treba da se mole u duhu i istini“ (Jovan 4:24). Zato je Gospod Isus Hristos morao da mu objasni: „Što je rođeno od tela — telo je“ (Jovan 3:6) i „meso i krv“ ništa više ne nasleđuju Carstvo Božije nego što „raspadljivost nasleđuje neraspadljivost“ (1. Kor. 15:50)!
„Što je rođeno od tela — telo je“ (Jovan 3:6) i ako nema ničeg „rođenog od Duha“ u onome što je „rođeno od tela“, ono što je „rođeno od tela“ propalo je u duhovnom smislu! Ako si još uvek u tom stanju, onda moraš nanovo da se rodiš, i celokupna moćna Božija sila sprovešće Božiju Reč, i na taj način staviti Život Božiji u Tebe, stavljajući ti se na raspolaganje posredstvom Svetog Duha!
Međutim, da li je dovoljno da Sveti Duh može i hoće da ti dâ „sve što služi životu i pobožnosti“ i da te učini učesnikom „u Božijoj prirodi“ (2. Pet. 1:3-4)? Nije! Ti moraš poslušnošću vere da doneseš plod! Promenivši svoje mišljenje o Adamovoj promeni mišljenja o Bogu, moraš da se vratiš Bogu svesnim činom vere, kao što Ga je Adam izgubio svesnim činom nevere!
Moraš da pogledaš Bogu u lice i kažeš: „Ja možda ne razumem u potpunosti kako smrt Tvog dragog Sina i dragocena krv koju je prolio mogu očistiti moje srce od greha i tame – ali to je ono što si rekao! Neka mi bude po Tvojoj Reči! Možda ja ne razumem u potpunosti kako Ti možeš svojim Svetim Duhom da živiš u meni, čineći me učesnikom samog Života samoga Isusa Hrista, da bi On kroz mene otkrio Nevidljivog Boga vidljivom svetu, ali to je ono što si rekao! Neka mi bude tako, Bože! – Neka mi bude po Tvojoj Reči!“
Učini to, i tada je odgovornost na Bogu da održi obećanje koje je dao i učini ono što je rekao! Ti ne možeš – ali On može!
Rođenje Isusa Hrista od device jasno pokazuje načelo udeljenog života
Josif i Marija su svake godine imali običaj da idu u Jerusalim na praznik Pashe, i prilikom jednog od tih odlazaka, kada je Gospod Isus Hristos imao samo dvanaest godina, vraćali su se kući „misleći da je među saputnicima, odoše dan hoda“ (Luka 2:44), i ne našavši ga vrativši se u Jerusalim, posle tri dana našli su ga u hramu „ . . . gde sedi među učiteljima, sluša ih i pita ih“ (Luka 2:46).
Kada su Josif i Marija ugledali „dete, Gospoda Isusa“, „ . . . zaprepastiše se, te mu njegova majka reče: dete, što si nam to učinio? Vidi, tvoj otac i ja tražili smo te ucveljeni“ (Luka 2:48), a on je njima postavio pitanje: „Zašto ste me tražili?“ (Luka 2:49). Drugim rečima, „Zašto ste mislili da sam u društvu sa ostalima? Zar ne znate da sam ja potpuno i isključivo na raspolaganju svome Ocu; da je cela moja ljudska priroda Njemu na raspolaganju i da uvek moram da se bavim Njegovim poslom i da radim ono što je Njemu ugodno? Zašto biste mislili da tamo gde vi želite da idete da i ja želim tamo da idem? Sve zavisi od toga da li je mesto gde vi želite da idete u interesu moga Oca.“
Natprirodnim rođenjem Isusa Hrista, začetog od Svetoga Duha, Otac se odenuo u bezgrešnu ljudsku prirodu svoga Sina, u ono telo koje mu je „pripravio“ u Marijinoj utrobi (Jev. 10:5), i Sin se neporočan predstavio Ocu, da bi rekao: „ . . . Otac, koji ostaje u meni, on čini dela“ (Jovan 14:10).
Svojom poslušnošću kao Drugog Čoveka i Poslednjeg Adama, Gospod Isus je postao Duh koji daje život (1. Kor. 15:45), sposoban da te očisti od greha svojom izmirujućom smrću i da te vrati u život svojim Duhom koji prebiva u tebi, da bi mogao da živi u tebi i kroz tebe, kao što je Otac živeo u Njemu i kroz Njega. Zašto onda „misliš“ da je On „u društvu“ – tamo gde ti želiš da ideš, a ono što ti želiš da radiš je uvek tamo gde On hoće i šta On hoće da uradi! Zar ne znaš da Gospod Isus Hristos živi u tebi da bi se bavio poslovima svoga Oca? „I siđe s njima, te dođe u Nazaret, i bio im je poslušan“ (Luka 2:51).
Pošto je sasvim jasno utvrdio načelo u svojoj dvanaestoj godini, i Josifu i Mariji, da je On neopozivo predan svome Ocu, čudno je da im je tada bio „poslušan“. Drugim rečima, On bi otišao gde bi oni išli, i uradio bi ono što su oni radili, ali „Njegova majka je pažljivo čuvala sve ove događaje u svom srcu“ (Luka 2:51, Weymouth) i od tada je znala, da gde god da ga zamoli da ide, i šta god bi ona zatražila od njega da uradi, ona je prvo morala da zapita svoje srce: „Da li sam mu posvećena za sve ono čemu se On predao svom Ocu?“
Da li si ti predan Hristu bez pitanja i bez prigovora, za sve ono čemu je On u tebi posvećen Ocu?
Ovo je načelo Njegovog useljenog Života u tebi!
To uključuje potpuno, svesno prepuštanje Hristu u svemu.
„Ili, zar ne znate da je vaše telo hram Duha Svetoga koji je u vama, i koga imate od Boga? Vi ne pripadate sami sebi. Naime, otkupljeni ste po visokoj ceni; zato proslavite Boga svojim telom“ (1. Kor. 6:19-20, NSP).
Došao je dan, na svadbi u Kani Galilejskoj, kada je Marija već naučila da kaže „što god vam kaže, učinite“ (Jovan 2:5). Ona je naučila da On nije bio potčinjen njoj, ali je ona bila potčinjena Njemu, i to je bilo na samom početku Njegove javne službe!
Kada i ti naučiš da On nije podložan tebi, ali da si ti podložan Njemu, to će biti početak Njegove javne službe u tebi; bićeš obnovljen „duhom svoga uma,“ da obučeš „novoga čoveka koji je prema Bogu stvoren (Bogosličan) u istinitoj pravednosti i svetosti“ (Ef. 4:23-24), i Drugi Čovek, Gospod sa neba, kroz tebe će se ponovo otkriti ubogom svetu!
Pogrešan čovek će biti napolju – a Pravi Čovek će biti unutra!
SADRŽAJ
9
Zakon Duha života
Jer te je zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodio od zakona greha i smrti. (Rim. 8:2)
Duh i Život su nerazdvojni kao i greh i smrt. Između Duha i greha ne može da bude nikakvog kompromisa, kao ni između života i smrti. Jedno je dijametralno suprotno drugom — zato što biti „u Hristu“ umesto „u Adamu“ podrazumeva korenitu promenu vlasti! To uvodi jedan novi zakon!
Da bi se došlo do ove promene vlasti i uvođenja ovog novog zakona, Drugi Čovek je rođen u Vitlejemu, živeo, umro i vaskrsao iz mrtvih; „Jer kao što su neposlušnošću jednoga čoveka mnogi postali grešni, tako će i poslušnošću jednoga mnogi postati pravedni“ (Rim. 5:19). Potpuna raspoloživost Gospoda Isusa Hrista Ocu — da se „obavlja njegovo delo“ — bila je takva da „ . . . našavši se u liku kao čovek on je unizio samoga sebe i postao poslušan do smrti, do smrti na krstu“ (Fil. 2:8), i kao što smo već videli, poslušnost je merilo vere!
Kao poslednji Adam, Gospod Isus je bio nasuprot prvom Adamu. Adam je umro verom, jer je poslušao laž; Hristos je živeo verom jer je poslušao istinu. Odnosno, On je bio toliko potčinjen „zakonu Duha života“ da je Njegova celokupna ličnost „objavila“ Oca.
Boga niko nikad nije video; jedinorodni Bog, koji je u Očevom krilu (u prisnom prisustvu), on ga objavi. (Jovan 1:18)
Međutim, taj zakon deluje „u Hristu Isusu“, koji me je „. . . oslobodio od zakona greha i smrti“ (Rim. 8:2), piše apostol Pavle. Kako zakon koji je delovao u Njemu (u Hristu) može da oslobodi tebe i mene? Ovo je pitanje koje bih želeo da razmotrimo u ovom poglavlju!
Šta Zakon nije mogao da učini (Rim. 8:3
Nemoj da brkaš Zakon sa zakonom Duha Života, niti sa zakonom greha i smrti. To je starozavetni Zakon, i u njemu se, naravno, sadrže Deset zapovesti. To je Zakon pravednosti; šta onda ovaj Zakon ne bi mogao da učini?
Zakon „ . . . nije ništa usavršio“ (Jev. 7:19) — a razlog za to je sada očigledan, jer iako su zahtevi Zakona jaki i beskompromisni, „zakon nije mogao, zato što je zbog tela bio slab“ (Rim. 8:3). Kao neko ko je rođen nenastanjen Bogom, a nastanjen samo „telom“ (ploću), otkrivaš da je „ . . . stremljenje tela neprijateljstvo prema Bogu; jer se ne pokorava Božijem zakonu, niti može“ (Rim. 8:7).
Bog je, takoreći, napisao partituru, ali „pogrešan čovek za Klavirom“ odbija da svira tu melodiju (vidi 7. poglavlje)! On više voli slobodu improvizacije od disciplinovanog praćenja nota, i uzbuđenja samovoljnog odstupanja od ujednačenog ritma života u skladu sa Bogom! Svako odstupanje od partiture je kršenje Zakona, a kršenje Zakona je greh! (1. Jovan. 3:4). Zar to nije bilo i tvoje iskustvo?
Napisan „prstom Božijim“ (2. Moj. 31:18), Zakon predstavlja minimalne zahteve Božije pravednosti, a pobožnost neće više proizići iz tvog pokušaja da imitiraš Boga — ti ne možeš ni jedno ni drugo! . . . jer je Zakon greha i smrti u tebi neprijateljski nastrojen prema Bogu i njegovom zakonu pravednosti, pa tako Zakon „ . . . nije ništa usavršio“!
Izvor neizrecivog olakšanja je otkriće da Bog nikada nije očekivao ništa drugo od tebe osim neprestanog neuspeha! Ništa što te ikad šokira o tebi ne šokira Njega; to ga žalosti, ali ga nikada ne šokira. Ne možeš biti šokiran onim što očekuješ! Ako si još uvek šokiran svojom sposobnošću za činjenjem zla, to je zato što se nikada nisi u potpunosti pokajao; još uvek ne veruješ u ono što Bog kaže o tebi, da si „telesan (neduhovan), prodan pod greh“ i da u tebi, to jest u tvom „telu (tvom nižem ‘ja’), ne obitava ništa dobro“ (Rim. 7:14 i 18, Weymouth).
Ti i dalje veruješ đavolskoj laži o istini, a odbacuješ Božiju istinu o đavolskoj laži. Još uvek činiš greh Saula, koji se drznuo da poštedi „najbolje“ i „sve što beše dobro“ od onoga što je Bog potpuno osudio (1. Sam. 15:9), i Josafatovu nerazumnost, koji je imao lažne nade da će nesveti savez, pomoći „bezbožnicima“ i voleo je „one koji mrze na Gospoda“ (2. Dnev. 18:3 i 19:2).
Možda si „u Hristu“, ali se ponašaš kao da si „u Adamu,“ . . . održavajući Adamovo verovanje o samodovoljnosti, iznenađen si kada ne možeš samo zato što insistiraš na tome da veruješ kako možeš! Usvajaš stav poraženog tenisera, koji kaže da nešto sigurno nije u redu sa njegovim teniskim reketom!
Ne mislim da Bog opravdava tvoj greh, ili da očekuje da i dalje grešiš; jednostavno mislim da On nije u zabludi u vezi sa tobom o tome šta ti jesi, osim onoga što On jeste! Zašto si još uvek u zabludi o sebi?
Pokajanje ne znači samo izviniti se Bogu za ono što si pogrešno učinio, kao da si i sam iznenađen. Na taj način samo promovišeš sopstvenu uobraženost! . . . kao da si čekao da Bog kaže: „Znam da to nisi mislio, i to nije ono što bih inače očekivao od tebe“, a to je upravo ono što si zaista mislio, i upravo ono što Bog uvek očekuje od tebe! Zašto ne razoktriješ sebe (i đavola!) i prepoznaš „prirodu zveri“, jer pravo pokajanje ponizno priznaje, ne samo da je ono što si uradio pogrešno, nego da je ono što si uradio neizbežna posledica onoga što ti jesi, osim ako ono što si ti, ne bude zamenjeno posredstvom Svetoga Duha, onim što On jeste!
Sveti Duh je dijametralno suprotstavljen grehu, i samo Njegovo prisustvo uvodi oslobađajući zakon života. „Telo“ (plot) voli greh — i to u svim njegovim najsuptilnijim oblicima, uključujući „našu pravdu“, što je kao „nečiste haljine“ lažne pobožnosti i samopromovisanja (Isa. 64:6). Prestani da se zavaravaš misleći da će „telo“ (plot) ikada promeniti svoju prirodu – ono uvek vodi poreklo od đavola! Pokojni kapetan Redžinald Volis (Reginald Wallis) je govorio: „Previše ljudi ima deo akcija u Društvu za poboljšanje starog Adama . . .“ firma propada od kada je otpočela sa radom, a kada Gospod dođe, konačno će otići u stečaj!
Zakon te ne može učiniti pobožnim ništa više nego što i red vožnje može da natera voz da krene na vreme. Ti po prirodi uvek kasniš! Međutim, postoje dobre vesti – dobre vesti za tebe, bez obzira na to koliko si obeshrabren, „Jer što zakon nije mogao, . . . učinio je Bog“ (Rim. 8:3).
Kako je On to učinio? On je to učinio tako „što Zakon nije mogao da učini zbog slabosti ljudske prirode, učinio je Bog tako što je poslao svog Sina u obličju svojstvenom grešnom čoveku, kao žrtvu za greh, te osudio greh u telu“ (Rim. 8:3, NSP).
Bog je dvostruko osudio greh u samoj tvojoj prirodi — moralno i posredno.
On je prvo poslao svoga Sina, „ . . . u obličju svojstvenom grešnom čoveku“ da osudi greh u moralnom smislu, i na drugom mestu, On je poslao svoga Sina „ . . . kao žrtvu za greh“, da se greh osudi posredno (putem zamene).
Premda u „obličju sličan“, Gospod Isus nije bio grešan kao „grešno telo“ (Rim. 8:3), jer je bio bez greha, posebno jedinorodni Sin Božiji, natprirodno začet od Svetog Duha u utrobi device; „Od početka je imao Božiju prirodu“ (Fil. 2:6, Weymouth). Nasuprot duhovno bankrotiranim zalihama prvog Adama palog u greh i koji je „ . . . ne znajući, naime, šta je pravednost Božija“ nastojao „da postavi svoju sopstvenu pravednost“, drugi i poslednji Adam je imao Božiju pravednost urođenu u sebi, „Jer Hristos je svršetak Zakona“ (Rim. 10:3-4, Weymouth).
Svaki zahtev koji je Zakon postavio u pravednosti našao je svoje potpuno ispunjenje u ličnosti Gospoda Isusa Hrista – nije bilo nijedne tačke po kojoj bi ga Zakon mogao optužiti! U početku sa Bogom, i kao njegov Autor kao Bog, Hristos je bio ispunjenje Zakona u pravednosti; kao Potpuni Čovek On je zadovoljio Njegove sopstvene zahteve kao Potpuni Bog, i Njegovoj Potpunosti je dat izraz u potpunoj Pravednosti! On je bio REČ kroz koju Bog GOVORI, a ono što On ima da kaže odmah te osuđuje!
Sasvim je očigledno da se pravednost Hristovog života može izjednačiti sa pravednošću koju zahteva Božiji zakon. Budući da je tako, šta Život kojim je On živeo tada – pre dve hiljade godina – može da učini za tebe sada?
Ako život kojim je On tada živeo jednostavno pokazuje pravednost koju Zakon zahteva, sve što njegov Život kojim je živeo tada može da učini za tebe sada, jeste ono što Zakon može sada da učini za tebe! . . . a znamo šta Zakon ne može da učini – ne može da te učini savršenim! Zakon te osuđuje i dokazuje da si kriv!
A znamo da sve što zakon govori — govori onima koji su pod zakonom, da se svaka usta zapuše i da sav svet bude kriv pred Bogom. Jer delima zakona niko se neće opravdati pred njim; posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha. (Rim. 3:19 i 20)
Njegov život te takođe osuđuje i dokazuje da si kriv!
Uporedi svoj život sa zahtevima koje ti Zakon postavlja, i usta će ti biti zapušena, tvoj greh će biti razotkriven i biće dokazano da si kriv! Uporedi svoj život sa zahtevima koje Hristov život postavlja pred tebe, i usta će ti biti zapušena, tvoj greh je razotkriven i biće dokazano da si kriv! Bilo da pokušaš da ispuniš Zakon ili da imitiraš Njegov — Hristov život, oboje će te osuditi u moralnom smislu! Po dva jednako apsolutna merila, bićeš razotkriven kao grešnik kakav i jesi, jer si „ . . . lišen slave Božije“ (Rim. 3:23).
Visak mi može pokazati da zid u mojoj bašti stoji nakrivo, ali on ga neće ispraviti. Da je Isus Hristos došao na ovaj svet samo da nam pokaže bezgrešan život i ostavi nas sa primerom bez premca, On bi nas ostavio da se valjamo u bedi naše sopstvene nesposobnosti. „Dobra vest“ evanđelja bi bila poruka očaja — da nam se ruga, i da nas ne može popraviti!
Život kojim je On živeo na zemlji osuđuje te — jer On je mogao . . . ali tine možeš! Zašto je onda On tada živeo životom koji sada samo može da te osudi? Jer
Život kojim je živeo osposobio Ga je za smrt kojom je umro
Gospod Isus Hristos ne bi mogao da umre smrću kojom je umro, da nije živeo životom kojim je živeo! Mogao je da pretpri mučeničku smrt, smrt proroka, smrt propovednika — smrt plemenitog idealiste, pobornika nekog uzvišenog cilja, ili kao heroj nekog hrabrog poduhvata predodređenog da blagoslovi čovečanstvo, ali ne i Spasiteljevu smrt! „Jer je i Hristos jednom umro za grehe, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu“ (1. Pet. 3:18).
Što bezgrešni Spasitelj umre, Moja grešna duša se slobodi; Bog Pravedni beše zadovoljen, Da pogleda na Njega, i meni oprosti!
Bog je poslao svoga Sina u svet ne samo „ . . . u obličju svojstvenom grešnom čoveku“ da osudi greh u moralnom smislu, nego „ . . . kao žrtvu za greh“, da se greh posredno (zamenično) osudi.
Onoga koji nije znao greha Bog je učinio grehom za nas, da mi u njemu postanemo pravednost Božija. (2. Kor. 5:21)
Biblija nam ne daje apsolutno nikakvog povoda da bismo posumnjali u značaj Hristove smrti. On je umro umesto tebe i umesto mene, pretrpevši zbog nas kaznu koju nije zaslužio. To nije bio nekakav sentimentalni gest, već svesni čin otkupljenja! Bez Hristove smrti, Njegov život je mogao samo da nas osudi, kao i Zakon koji je Njegovim životom bio ispunjen; ali Hristova smrt je istini dodala blagodat.
Istina objavljena posredstvom zakona i ispunjena Hristovim životom osuđuje grešnike zbog njihovih greha, i to im govori da bi ih rastužilo; ali blagodat obezbeđena Hristovom smrću govori grešnicima koji su ožalošćeni zbog greha, kako mogu biti spaseni! „Jer zakon je dan preko Mojsija, a blagodat i istina dođe kroz Isusa Hrista“ (Jovan 1:17).
Bez bezgrešnog života, Gospod Isus Hristos nikada ne bi pretrpeo posredničku, zameničku i pomirujuću smrt. Poricati natprirodni karakter Njegovog rođenja znači poricati Njegovo božanstvo; a poricati Njegovo božanstvo znači poricati Njegovu bezgrešnost, a poricati Njegovu bezgrešnost znači poricati pomirenje – poricati ovo, znači poricati da je Bog učinio ono što Zakon nije mogao da učini!
Da li si prihvatio Hrista kao svog Otkupitelja? Da li znaš da su ti Njega radi gresi oprošteni? Možda ćeš to znati kada budeš rekao sledeće: „Hvala ti, Gospode! Neka mi bude po Tvojoj Reči! Izbavi dušu moju, očisti srce moje i operi me Krvlju Jagnjetovom – Jagnjeta Božijeg koje uklanja greh sveta!“
U miru mi dopusti da dah svoj zadržim,
I spasenje Tvoje dopusti mi da vidim;
Sav moj greh večnu smrt zaslužuje,
Ali Isus Hristos za mene umro je!
Znati da su ti gresi uklonjeni zaista je radost! Zapis je izbrisan, i pomiren si s Bogom, nebo je sada tvoj dom; ali da li je to zaista sve ono što ti treba?
To je mesto odakle moraš da počneš, ali to nije sve ono što ti treba!
Da li ti saznanje da su ti gresi oprošteni samo po sebi daje novu sposobnost da živiš drugačijim životom? Očigledan odgovor glasi da nije!
Možda je u tebi stvorena prava želja da služiš Bogu iz iskrenog osećanja zahvalnosti prema Hristu, zato što je umro za tebe. Možda ćeš kao hrišćanin biti primoran iz osećanja dužnosti da tražiš usklađenost sa nekim obrascem ponašanja koji ti je nametnut kao norma hrišćanskog života? Možda si duboko dirnut potrebama drugih oko sebe, a pobožne ambicije se možda nikada nisu pokrenule u tvom srcu da pri tom računaš na Boga? Međutim, ako se dogodilo samo to da su ti gresi oprošteni, jer si prihvatio Hrista kao Spasitelja koji je umro za tebe, ostavljajući ti od trenutka tvog obraćenja samo ona sredstva koja si imao pre obraćenja, onda ti neće preostati ništa drugo nego da svome „telu“ (ploti) daš spoljašnju hrišćansku formu i da ga naučiš da se ponaša pobožno!
To je u potpunosti nemoguće!
Priroda „tela“ (ploti) se nikada ne menja, bez obzira koliko ga na to primoravaš ili prilagođavaš — ono je potpuno iskvareno, čak i sa Biblijom pod rukom, novčanim čekom za misijski rad i sa evanđeoskim izrazom na licu! Potrebno ti je nešto više od oproštenja, a ono što ti je potrebno to je velika vestevanđelja! Ovo je sama srž poruke, jer ako ga je život kojim je Hristos živeo, osposobio za smrt kojom je umro, onda
Smrt kojom je umro osposobljava i tebe za život kojim je On živeo
U trenutku kada si otkupljen Hristovom pomirujućom smrću na krstu, (vidi grafički prikaz) dobijaš Svetog Duha koji dolazi da boravi u tvom ljudskom duhu (predstavljenog malim zelenim krugom u gornjem krugu na slici G). „Prešli ste iz smrti u život“ — vaskrsao si iz mrtvih — a Život koji ti je dat Svetim Duhom jeste Život samoga Hrista; „ . . . oživeo je Hristom i nas koji smo bili mrtvi u svojim prestupima, — blagodaću ste spaseni“ (Ef. 2:5).
Život koji je Gospod Isus Hristos živeo za tebe pre dve hiljade godina — osuđuje te; ali život kojim Hristos živi u tebi sada — spasava te! Hrišćanski život je život kojim je On živeo tada, a kojim On živi u tebi sada. Kako se On ponašao u bezgrešnoj Ljudskoj prirodi koju mu je Otac tada pripremio, tako želi da se ponaša i u tvojoj ljudskoj prirodi koja Mu je predata sada.
Tvoj um je Njemu stavljen na raspolaganje kroz Svetoga Duha; tvoje emocije, tvoja volja, sve što jesi i sve što imaš, stavljeno je na raspolaganje Gospodu Isusu Hristu kao živom udu Njegovog novog sjedinjenog tela na zemlji, koji se zove crkva.
Ovo je novi zakon na delu, zakon Duha života u Hristu Isusu, koji ponovo uspostavlja odnos vere i ljubavi između tvoje duše i Boga, omogućavajući ti da „objaviš“ Sina, kao što je nekad Sin „objavio“ Oca. Tvoj „mehanizam ponašanja“ ponovo je potpuno „Bogocentričan“ umesto „egocentričan“, „ . . . da zapovest zakona nađe ispunjenje“ u tebi, čijim ponašanjem — koje više nije pod kontrolom tvoje niže prirode — „upravlja Duh.“ Što će reći, da je to korenita promena vlasti!
Tada vidimo kako se određena načela razvijaju i želeo bih da ih svedem na četiri jednostavne rečenice:
1. On je morao da dođe onako kako je došao (natprirodnim rođenjem)
Da bi bio ono što je bio (savršen)
2. Morao je da bude ono što je bio (savršen)
Da bi uradio ono što je uradio (da otkupi)
3. Morao je da uradi ono što je uradio (da otkupi)
Da bi ti mogao da imaš ono što On jeste (život).
4. Moraš da imaš ono što On jeste (život)
Da bi bio ono što je On bio (savršen).
On je morao da dođe onako kako je došao (natprirodnim rođenjem)
Da bi bio ono što je bio (savršen)
Njegovo natprirodno rođenje Ga je osposobilo za bezgrešni život kojim je živeo — Utelovljena Reč, nikada manje od Boga u onome što je bio, ali nikada više od Čoveka u onome što je činio! Potpuno slobodan od greha, uvek ispunjen, vođen i osnažen Duhom (Luka 4:1 i 14).
Zar Isus nije mogao da izabere Svoj put i da donosi Svoje odluke? Kao Bog, mogao je! — Kao Čovek, nije mogao! Zar On nije imao sopstvenu silu? Kao Bog, imao je silu dovoljnu da stvori svetove, da ih ubaci u prostor, i tamo drži „rečju sile svoje“! Kao Čovek, nije imao tu silu! „Isus pak u odgovoru reče njima: zaista, zaista, kažem vam, ne može Sin da čini ništa sam od sebe, ako ne vidi šta Otac čini; jer ono što čini Otac, to isto tako čini i Sin“ (Jovan 5:19).
Morao je da bude ono što je bio (savršen)
Da bi uradio ono što je uradio (da otkupi)
Samo zahvaljujući svojoj sopstvenoj bezgrešnosti, Isus je mogao da umre umesto onih čiji je greh Njegov život osudio u moralnom smislu. Bog je učinio ono što Zakon nije mogao da učini!
Znao je koliko je čovek bio zao,
Znao je da Bog mora da kazni greh;
Tako je Isus iz sažaljenja rekao:
Ja ću podneti kaznu umesto čoveka
Morao je da uradi ono što je uradio (da otkupi) Da bi ti mogao da imaš ono što On jeste (život)
Ovo je „mnogo više“ od tvog spasenja! Hristos u sadašnjem vremenu! Ne ono što je On bio — to bi te osudilo; i ne samo ono što će On biti — to bi te samo obeshrabrilo, već sva neodoljiva sposobnost svega onoga što On sadajeste, za svaki korak na putu i za svaku krivinu na koju naiđeš na putu! „Ako smo, dakle, mi — kao njegovi neprijatelji — izmireni s Bogom smrću njegovoga Sina, onda ćemo još pre biti spaseni njegovim životom, pošto smo izmireni“ (Rim. 5:10).
Moraš da imaš ono što On jeste (život) Da bi bio ono što je On bio (savršen)
Jer pobožnost nije posledica tvoje sposobnosti da imitiraš Boga, već posledica Njegove sposobnosti da reprodukuje Sebe u tebi. Ne radi se o tvojoj samopravednosti, nego o Hristovoj pravednosti; pravednosti koja je po veri — veri koja obnovljenom zavisnošću od Boga oslobađa Njegovo božansko dejstvo, da obnovi oštećeno obličje nevidljivog Boga. To nije neaktivnost, nego Hristova aktivnost. Bog na delu ostvaruje božanski cilj kroz ljudsku ličnost — nikada ne svodeći čoveka na položaj onoga koji živi dosadnim ili neaktivnim životom, već uzdižući čoveka na veličinu cara! „Jer, ako se posredstvom jednoga smrt zacarila — usled prestupa jednoga, mnogo će pre oni, koji primaju izobilje blagodati i dara pravednosti, carovati u životu posredstvom jednoga, Isusa Hrista“ (Rim. 5:17).
Na prvi pogled može izgledati da ti ovo nudi mogućnost bezgrešnog savršenstva kao rezultat duhovnog preporođenja, ali daleko od toga; zato što je samo tvoja vera i tvoja poslušnost ono što Njemu omogućava da sada u tebi bude ono što je bio tada (savršen) — a ti ćeš biti ono što je On tada bio samo do stepena u kojem Njemu dozvoljavaš da bude u tebi ono što On jeste sada (savršen)!
Otac je u potpunosti bio na raspolaganju u svemu svome Sinu, jer je Njegovim odnosom vere i ljubavi Sin u potpunosti bio na raspolaganju u svemu svome Ocu, i to je sačinjavalo Njegovu savršenu ljudsku prirodu. Raspoloživost Sina tebi biće u meri tvoje raspoloživosti Sinu, zbog tvog odnosa vere i ljubavi prema Njemu!
Da si imao savršenu veru i savršenu ljubav, mogao bi da uživaš u Njegovom savršenom životu — ali ti to nemaš; jer iako si vraćen u život prisustvom Svetoga Duha u tvom ljudskom duhu, nema iskorenjivanja „tela“ (ploti), koje još uvek deluje u ljudskoj duši, (predstavljeno na slici G manjim unutrašnjim krugom koji sadrži reč „Ja“ napisanu velikim početnim slovom). „Pogrešan čovek“ se i dalje čvrsto drži svog mesta za dirkama „Klavira“ i opire se svakom pokušaju „Pravog Čoveka“ da preuzme vlast!
Ovo je problem „telesnog hrišćanina“ koji, iako u njemu obitava Sveti Duh, njime ipak u velikoj meri upravlja „telo“ (plot); obličje Nevidljivog Boga je samo delimično obnovljeno, na šta ukazuje ivični prsten oko kruga G, polubraon — koji još uvek predstavlja „dela tela“, a polužuto — predstavlja „rodove Duha“. Samo u određenim oblastima života telesnog hrišćanina, i u ograničenom stepenu Gospodu Isusu je dozvoljeno da „bude ono što jeste“ i da se izrazi kroz „način ponašanja“ vernika, koji Mu se samo na mahove stavlja na raspolaganje.
Drugim rečima, iako možeš biti otkupljen i duhovno preporođen, Bog te nikada ne lišava tvoje moralne sposobnosti da biraš. Čin promene tvog mišljenja o Adamovoj promeni uma, koji je sačinjavao tvoje obraćenje i koji je doneo tvoje pomirenje s Bogom kroz veru u Hrista, mora biti praćen stavom koji održava promenu uma, ako želiš da iskustveno stupiš u sva dobra Novog Života u Hristu, čije božanske prirode si postao učesnik (2. Pet. 1:4).
Ako je početni čin vere kojim si otkupljen bio pravi (a bićeš otkupljen samo ako je prvobitni čin vere bio istinit), tvoj kasniji stav nikada neće promeniti posledice tog čina — ostaćeš otkupljen Njegovom „jednom žrtvom za grehe“ (Jev. 10:12) i neopozivo zapečaćen „obećanim Svetim Duhom“ (Ef. 1:13), kojim je Bog „zapečatio nas, i dao Duha u naša srca — kao kaparu“ (2. Kor. 1:22). Ali tvoj kasniji stav će odrediti na putu ka nebu, dokle će biti moguće da Gospod Isus Hristos sprovede u tebi ono za šta te je otkupio!
Tvoje urođeno pravo da biraš, jeste ono što ti omogućava da zakoračiš u ovaj jedinstveni odnos sa Hristom — ili da Ga odbaciš na svoju sopstvenu propast! To je veličanstveno pokazano u filmu „Grad pčela“ , i kako postoji instinktivna veza između ovog malog insekta i njegovih obrazaca ponašanja, kao i u slučaju svakog drugog oblika životinjskog života, izuzimajući čoveka; od efikasnosti ove veze zavisi pčelinje postojanje i njihov opstanak. Kad bi uklonili ovu povezanost, i uređenje bi se preobrazilo u potpuni haos: društveni, opskrbljivački, strukturalni i administrativni problemi pčelinjeg društva bili bi daleko iznad mentalnih kapaciteta najprogresivnije pojedinačne pčele! Nastao bi neizbežni haos prethodeći katastrofi i njihovom izumiranju!
Takva povezanost ne postoji između čoveka i njegovog načina ponašanja, jer je Bog stvorio čoveka da bude moralno biće, da bi mogao da uđe u sve te skrivene dubine divne tajne — tajne pobožnosti! Jedino povezanost – spoj vere i ljubavi prema Bogu, omogućava Bogu da se manifestuje u čoveku; i učini čoveka čovekom prema neporočnom liku čovekovog Tvorca!
Uklonite ovu povezanost i nije čudo što je preko ruševina razorenog ljudskog društva, usamljeni krst bacio svoju senku — senku usamljenog Boga, koji čeka da ljudi ponovo postanu ljudi, onakvi kakve je Bog nameravao da budu. Što će reći da je čoveku potreban Bog da bi ovaj bio Čovek!
Zato je potreban Hristos da bi neko bio hrišćanin — jer Hristos u hrišćaninu vraća Boga u čoveka!
SADRŽAJ
10
Koliko vrediš
A on je umro za sve, da živi više ne žive sami za sebe, nego onome koji je za njih umro i vaskrsnut bio. (2. Kor. 5:15)
Hristos je umro da bi ubio smrt, i da je opozove u pobedi! On je uklonio njen žalac – jer „žalac smrti je greh“ (1. Kor. 15:56), i „ . . . on se javio jedanput – da svojom žrtvom ukloni greh“ (Jev. 9:26). To je On učinio za sve ljude, bez izuzetka, „ . . . jer ne želi da iko propadne, nego da svi dođu do pokajanja“ (2. Pet. 3:9).
Nemoj nikad dozvoliti da te neko obmane da veruješ kako je Bog stavio proizvoljno ograničenje na delotvornost Hristove krvi, ili da postoje oni koji ne mogu da se pokaju, čak i kad bi hteli, jednostavno zato što ih je Bog namerno stavio izvan okvira svog otkupiteljskog cilja! Ovo je hula na Božiju blagodat, ljubav i doslednost, i čini Ga moralno odgovornim za neverovanje nevernika, za nepokajanost nepokajanih, i da ga tereti direktno krivicom krivaca – kao pomagača i podržavaoca njihovog greha!
To nije biblijsko učenje, jer je Gospod Isus Hristos sasvim jasno dao do znanja da je nevoljnost na čovekovoj strani, a ne na Božijoj!
„Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem one koji su tebi poslani, koliko puta sam hteo da skupim tvoju decu kao kvočka svoje piliće pod krila, ali niste hteli“ (Luka 13:34).
Jednako je jasno ono što je izgovorio Spasitelj iz svojih usta, da gnev Božiji ostaje na onima koji ne veruju, i da ovi neće videti Život, jer „ . . . ovo je sud: svetlost je došla na svet, a ljudi zavoleše mrak više nego svetlost, jer dela njihova behu zla“ (Jovan 3:19). Bez obzira na to da li ljudi više vole svetlost ili tamu, Boga ili đavola, raj ili pakao, ljubav se može izraziti samo primenom slobodne volje.
Bez slobode izbora podjednako je moguće poslušati ili ne poslušati – biti pohvaljen za jedno ili biti osuđen za nešto drugo! Ne mogu da krivim svoju pisaću mašinu za pravopisne greške koje ona pravi, niti da joj čestitam za njen divni stil pisanja – to je bezlična mašina! Ona niti nudi svoje usluge, niti ih uskraćuje, jer nema sposobnost da bira; ipak, upravo po ovom pitanju ljudi su moralno odgovorni Bogu, koji će se osvetiti onima „ . . . što ne znaju Boga i one što nisu poslušni evanđelju o Gospodu našem Isusu, koji će biti kažnjeni večnom propašću daleko od lica Gospodnjeg i od njegove silne slave “ (2. Sol. 1:8-9).
Neki bi želeli da veruješ da samo oni kojima je Bog dao sposobnost da se povinuju kao čisto proizvoljan, mehanički čin sa Njegove strane, mogu da poslušaju Evanđelje i da prihvate Hrista kao svog Spasitelja, ne ostavljajući nikakvu drugu mogućnost nekom pojedincu! Na osnovu ove neobične teorije, strašni Božiji sud treba da padne na one koji su ostali u svom buntovničkom stanju neverovanja, samo zato što nisu bili u stanju da ispolje sposobnost da se povinuju Evanđelju – sposobnost, koju samo Bog može dati, i koju je on odbio da im dâ! Suvišno je reći da takva zamisao može poslužiti samo da se pravednost i Božiji sud dovedu u prezir i na loš glas.
Otkrivenje koje nam je Bog dao Svetim Duhom preko apostola je sasvim jasno: „Ako ko zgreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista, pravednika; on je žrtva pomirenja za naše grehe, ne samo za naše nego i za grehe celoga sveta“ (1. Jovan. 2:1-2), „Koji je samoga sebe dao kao otkup za sve“ (1. Tim. 2:6); „ . . . da bi po milosti Božijoj za sve okusio smrt“ (Jev. 2:9).
Tvoje je urođeno pravo da izabereš ono što je u samoj srži ove tajne – kako tajne pobožnosti tako i tajne bezakonja, jer kao što smo počeli da otkrivamo u četvrtom poglavlju, to je čovekova sposobnost da kaže Bogu „da“ u vera-ljubav odnosu potpune zavisnosti, što proizvodi pobožnost; a što mu s druge strane daje sposobnost da kaže Bogu „ne“ u nezavisnosti – i time postane duša kojom dominira „plot (telo)“, i stvara bezakonje.
Krst uključuje za sve ljude svuda ličnu odluku koja se ne može izbeći; jer Bog „ . . . sada nalaže ljudima da se svi svuda pokaju, jer je on postavio dan u koji će po pravdi suditi celom svetu preko čoveka koga je odredio, pruživši svima pouzdanje time što ga je vaskrsao iz mrtvih“ (Dela 17:30-31).
Ovo je neodoljiva Hristova ljubav; Božija zapovest upućena svim ljudima svuda da se pokaju jeste poziv na Život! On se ne ruga ljudima koji pokazuju žaljenje zbog svog greha, i ne zapoveda ljudima da se pokaju za svoj greh nad kojim se ne može pokazati žalost! „Jer Hristova ljubav nas obuzima kad smo došli do ovoga zaključka: jedan je umro za sve; znači da su svi umrli“ (2. Kor. 5:14) – činjenica da je Gospod Isus Hristos umro za sve, predstavlja obilan dokaz činjenice da su „u Adamu“ svi umrli – duhovno mrtvi, „daleko su od božanskog života“ – svetiljke koje ne svetle! Međutim, kako je uzbudljivo i divno znati da „ . . . kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti“ (1. Kor. 15:22).
Možeš da upoznaš prisustvo vaskrslog Gospoda, koji boravi u tvom ljudskom duhu njegovim Svetim Duhom, od samog trenutka kada primiš Hrista kao svog Otkupitelja! Tada više ne čekaš vaskrsenje – jer ga već imaš!
Istina je, naravno, da će doći do fizičkog vaskrsenja tela, jer „Treba, naime, ovo raspadljivo da se obuče u neraspadljivost i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost“ (1. Kor. 15:53, Weymouth). Ali to je samo nešto uzgredno u poređenju sa neprocenljivom privilegijom da sada delimo život samog Gospoda Isusa Hrista!
Međutim, razmotrite dalje sa mnom ovaj važan odlomak iz 2. Kor. 5:15: „A on je umro za sve, da živi više ne žive sami za sebe, nego onome koji je za njih umro i vaskrsnut bio.“ Kada apostol govori o onima koji su „živi“, on govori o onima koji su već duhovno vaskrsli iz mrtvih; oni više nisu „u Adamu“ – mrtvi; oni su „u Hristu“ – živi! On dalje objašnjava sa kojim ciljem ih je Bog ponovo oživeo. To je da oni više ne žive „sami za sebe“, nego „onome koji je za njih umro i vaskrsnut bio!“
Drugim rečima, trebalo bi da dođe do značajne promene stava i pogleda; jer je Hristos umro i vaskrsao iz mrtvih da bi uveo potpuno novo načelo ljudskog ponašanja!
Živeti „sami za sebe“ znači „živeti po telu“!
Živeti „za Hrista“ znači „živeti u Duhu“!
To su dva načela ljudskog ponašanja. To nije samo pitanje stepena, to je pitanje vrste; biti upravljan „ploću (telom)“ znači biti pod vlašću đavola; a biti pod vlašću Duha znači biti pod vlašću Boga.
Dva čoveka koji istovremeno obavljaju nešto na identičan način, svojim identičnim činom pokazaće dva različita načela ponašanja koji su dijametralno suprotni jedan drugom.
I Kajin i Avelj su prineli žrtvu Gospodu (1. Moj. 4:3-8); i neupućenom čoveku bi izgledalo da su obojica pokazala iskreni čin klanjanja Bogu; pa ipak Kajin i njegova žrtva su bili odbačeni; jer Bog nije imao obzira prema njima.
Da li je Kajinov čin, koji je Bog odbacio, ono što ga je učinilo neprihvatljivim? Ne – to je bilo načelo koje je upravljalo tim činom! Načelo koje je inače prostodušno delo učinilo grešnim kao i načelo koje ga je podstaklo! On je još uvek živeo „sobom i za sebe“!
Greh je još uvek stajao pred vratima – telo je još uvek bilo dominantno. Kajin je još uvek bio uveren u svoje nadmoćno rasuđivanje o tome šta je dobro za njega, kao i šta je dobro za Boga! On „prinese Gospodu žrtvu od plodova zemlje;“ (1. Moj. 4:3, SSP) – od zemlje koju je Bog prokleo! (1. Moj. 3:17). Kajin „beše od nečastivoga (od đavola) i ubi brata svoga.“ I zašto ga je ubio? Zato što u samom činu klanjanja Bogu „dela njegova behu zla, a dela njegovoga brata behu pravedna“ (1. Jovan. 3:12).
Prineti žrtvu Gospodu za Kajina je predstavljao samo još jedan način da dopusti da „nečastivi“ (đavo) izrazi svoju beskonačnu mržnju prema Bogu i svoje nepokolebljivo neprijateljstvo prema Sinu, jer je žrtva koju je prineo bila svesno protivljenje duhovnom značaju jagnjeta koje je Avelj prineo. Taj „čin klanjanja Bogu“ završio je činom hladnokrvnog ubistva, ali iako je možda bilo neke razlike u stepenu između dela, nije bilo apsolutno nikakve razlike u vrsti; sam đavo i niko drugi, kao što smo već videli, „bio (je) ubica ljudski od početka“ (Jovan 8:44), koji je uticao na „čin klanjanja“ i na čin ubistva Avelja. U njegovoj religiji bila je smrt! Kada ga je Bog suočio sa tim njegovim činom, on je bio besan i pri tom se pokazao da je đavolji prevarant!
Zaista ne bi bilo važno da li si Hristovo rođenje od device poricao kao profesor na teološkom fakultetu, ili kao pastir sa propovedaonice diskreditovao otkupiteljsku delotvornost krvi koju je On prolio, ili si kao član crkve učestvovao u tim otpadničkim oblicima „hrišćanstva“ bez Hrista, i koji se odriče Njegovog božanstva i bezgrešnosti, ili pak da zabijaš klinove u Njegove ruke i noge na krstu – sve bi to bilo podjednako ugodno đavolu!
Međutim „Verom Avelj prinese Bogu bolju žrtvu nego Kain, zahvaljujući njoj dobi svedočanstvo da je pravedan, pošto je Bog svedočio za njegove darove“ (Jev. 11:4Ono što je učinilo Avelja i njegov dar prihvatljivim sigurno nije bila novčana vrednost jagnjeta, jer je ona mogla biti mnogo manja od vrednosti žrtve koju je prineo Kajin.
U čemu je onda ta prihvatljivost?
To je bilo načelo koje je upravljalo njegovim činom – načelo koje je zahtevalo potpunu poslušnost Bogu iz stava potpune zavisnosti od Boga.
Verom je Avelj prisvojio duhovni značaj jagnjeta, kao simbol Jagnjeta Božijeg koje na sebe uzima greh sveta. U poniznom iščekivanju zaklonio se ispod „senke vere“ o budućem krstu na kome će Knez mira umreti da bi ubio smrt, a njega, Avelja, ponovo oživeti! „I GOSPOD pogleda na Avelja i na njegov prinos“ (1. Moj. 4:4).
Koje načelo upravlja tvojim ponašanjem?
Ne pitam te za prirodu tvog ponašanja, pitam te za načelo iz kojeg ono potiče!
Setićeš se da smo videli da je greh u Bibliji definisan kao nezavisnost: „Sve što ne potiče od vere – greh je“ (Rim. 14:23), stav „bezakonja“ (1. Jovan. 3:4). Šta onda uključuje pokajanje? Ono uključuje iskorak iz nezavisnosti u zavisnost – a mera tvog pokajanja biće mera tvoje zavisnosti!
Svaka oblast tvog života u kojoj nisi naučio da zavisiš od Boga je oblast tvog života u kojoj se još nisi pokajao.
Možda si poslovan čovek i zamišljaš da kada pređeš prag svoje kancelarije – da si šef! Sve što kažeš, prolazi! To je tvoje malo carstvo – možda čak i moćna imperija – ali ti se hvališ činjenicom da imaš upravo ono što je potrebno da nadmašiš svog konkurenta ili da nadmudriš svoje protivnike; potreban ti je Hristos za tvoj čas u nedeljnoj školi, i potreban ti je Hristos za neke od crkvenih obaveza koje preuzimaš, ali baš tamo u gradu, usred strogih zahteva moderne trgovine, ti si sâm! Uspećeš ili ćeš propasti snagom svoje desne ruke.
Gospodine! To je upravo ona oblast u tvom životu gde se još nisi pokajao!
Možda si majka, i ako postoji nešto za šta smatraš da si potpuno sposobna, to je posao podizanja porodice! Ono što nisi naučila o dečijoj psihologiji teško da vredi znati, a disciplina dobro isplaniranog porodičnog života ostavlja ti malo mogućnosti da se spustiš na kolena. Voda za kupanje i puder za bebe imaju jače pravo na tvoje vreme nego molitva, a ponos kuće ima prednost nad poniznošću srca!
Gospođo! Ovo je upravo ona oblast tvog života u kojoj se još uvek nisi pokajala!
Reči teku kao voda planinskog potoka kada staneš za propovedaonicu i nadahneš svoju zajednicu svojim najnovijim remek-delom govorništva. Tvoje rasuđivanje je prvoklasno, a anegdote prikladne, dok tvoje dostojanstveno ponašanje daje još jednu poentu ubedljivim iskazima već naglašenim blagim pokretima ruku! Tetka Anka je bila u pravu kada je rekla da ćeš jednog dana biti propovednik – ali nije znala koliko ćeš samo biti dobar propovednik! Imaš sve što ti je potrebno za podizanje uspešne crkve!
Propovedniče! Propovedaonica je upravo to mesto! Mesto na kojem se još nisi pokajao!
Da li je to tvoj očaravajući glas? . . . ili tvoj muzički talenat? Da li je to tvoja atletska veština ili tvoj akademski dar? U kom delu života si sposoban bez Hrista – gde bi izgubiti Njega značilo ne izgubiti ništa? To je to! Radi se upravo o tome!
To je mesto u tvom životu gde se još uvek nisi pokajao!
Ti si „oživljen“ u Hristu da bi isključivo Njemu bio na raspolaganju, tako da Svetim Duhom Bog može da ima kontrolu nad tvojom celokupnom ličnošću, i da se kroz tebe izrazi u tvom ponašanju.
To je ono što znači biti „ispunjen Duhom“ (Ef. 5:18), ili biti „pobožan,“ kao što je prikazano na slici D na grafičkom prikazu. Čovekovo „Ja“ je na krstu, a kao što pokazuje žuta margina na obodu kruga D, sve što radiš je ono što Hristos radi, i stvara u tebi obličje svega onoga što Hristos jeste!
„Ja sam sa Hristom raspet na krstu. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom u Sina Božijeg, koji me je zavoleo i sebe predao za mene“ (Gal. 2:19-20).
To obličje nikada neće biti savršeno ili potpuno ovde na zemlji, ali stepen u kojem po tvom slobodnom pristanku živiš Hristu i za Hrista, jeste stepen tvoje duhovnosti; stepen u kome još uvek živiš za sebe je stepen tvoje telesnosti – stepen u kome se još uvek nisi pokajao!
Međutim, može biti da je do sada tvoje iskustvo kao hrišćanina bilo iskustvo praćeno stalnim porazima; ti si zbunjen i pometen sopstvenom nemoći, i gotovo očajavaš zbog toga što ti se čini da nikada neće doći do poboljšanja. Ponekad zavapiš u svom srcu:
Svojim unutrašnjim bićem uživam u Božijem zakonu, ali u svojim udovima vidim jedan drugi zakon, koji vodi rat protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha, koji je u mojim udovima. Jadan ti sam ja čovek! Ko da me izbavi od ovog smrtnog tela? (Rim. 7:22-24, SSP)
U tvojoj duši se odvija rat, i uvek ćeš biti zbunjen i pometen sve dok ne prepoznaš ono što sam stalno ponavljao, da u duši svake duhovno preporođene osobe deluju dve moćne sile; stalna iskvarenost stare, Adamove prirode, i moćne oslobađajuće sile Hrista Gospoda. „Tako, dakle, ja svojim umom služim Božijem zakonu, a svojim telom zakonu greha.“ (Rim. 7:25, SSP).
U tebi deluju dva „apetita“ – jedan koji je neutoljivo gladan svega što je zlo, i neprijateljski nastrojen prema Bogu – a drugi nezasito gladan svega što je čisto i plemenito, zdravo i istinito; jedan vodi poreklo od đavola, a drugi od Boga.
Nepoznavanje ove činjenice, ili suprotstavljanje njoj, učiniće te bezumnim kao hrišćane u Galatiji, kojima je apostol Pavle postavio sledeće pitanje:
„Zar ste tako nerazumni? Počeli ste Duhom, a sad svršavate telom?“ (Gal. 3:3).
Pošto su primili sam Hristov život posredstvom Duha, jedini izvor pobožnosti, nerazumni Galati su tada pokušali da žive hrišćanskim životom u snazi „tela“ koji je samo izvor bezakonja. Pokušali su da nateraju leoparda da promeni svoje pege!
Da li je to ono što si ti radio? Pošto si primio Hrista sve što ti Bog može dati u Hristu, da li si otada živeo kao da ti Bog ništa nije dao – kao da sve zavisi od tebe?
To je kao da si rođen sa pokvarenim, starinskim autom marke Ford u garaži, sa propalim amortizerima, neispravnim kočnicama i prljavim svećicama – telom! A onda budeš nanovo rođen, i to je kao potpuno novi Kadilak – Duh; koji se nalazi pored onog zarđalog starog Forda u garaži. Ali umesto da se izvezeš u potpuno novom Kadilaku, voziš se unaokolo u svom starom limenom sanduku – trubeći, brekćući, dahćući i hvališući se u oblaku dima, „dajući svoje svedočanstvo“ i pričajući ljudima o svom divnom novom autu!
Tvoje svedočanstvo bi bilo prazno kao i tvoje izduvane gume! Provodio bi sve svoje vreme tražeći od Boga rezervne delove: „O Bože, molim te, daj mi nove amortizere; molim te Bože, daj mi nove svećice!“ . . . a Bog ne bi učinio bilo šta od toga! On bi rekao, „Ostavi ga na đubrištu! Pogodan je samo za otpad – sahrani ga! Izađi u potpuno novom Kadilaku koji sam ti dao – ima dovoljno snage i još u velikoj rezervi!“ – jer „Duh je ono što oživljava a telo ništa ne pomaže“ (Jovan 6:63).
Hristova smrt na krstu ostvarila je nešto mnogo više od tvog otkupljenja od kazne za greh. Stavila je tvoj ponos na đubrište, a tebe na smetlište!
Koliko god nedovoljno mogli to da objasnimo, „To znamo, da je naš stari čovek (neobnovljeno ‘ja’) raspet s njim (s Hristom), da bi grešno telo bilo obesnaženo, da mi više ne robujemo grehu.“ (Rim. 6:6).
Drugim rečima, kao što je ilustrovano središnjim krugom na slici D (pogledaj grafički prikaz), ne treba Krst samo da bude na brdu (Golgoti), nego Krst treba da bude i u tvom srcu!
Tvoje „ja“ koje čini greh, uzeo je od tebe Gospod Isus Hristos u smrt sa sobom – da bi ti bio oslobođen ne samo kazne greha, već i njegove sile. Tvoja duša je oslobođena zlog uticaja greha, da bi postao ono „ja“ koje Hristos čini od tebe – „novo je stvorenje; staro je prošlo, vidi, postalo je novo“ (2. Kor. 5:17).
Čovekovo „Ja“ je razapeto sa Hristom da bi Bog imao „prvenstvo“ u svakoj oblasti tvoje ličnosti, sa slobodom da se ponovo reprodukuje u tebi, i preobrazi te u Njegovo obličje – to je pobožnost!
Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim (s Hristom) sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih očevom slavom, i mi na isti način živeli novim životom. Jer kad smo srasli sa slikom njegove smrti, onda ćemo srasti i sa slikom njegovog vaskrsenja. (Rim. 6:4-5)
Međutim, kao što je Hristova smrt za tebe samo potencijalna sve dok svesnim i voljnim činom vere ne prisvojiš njenu delotvornost za svoje otkupljenje, tako je i tvoja smrt sa Hristom samo potencijalna osim ako svesnim i voljnim stavom ne prisvojiš njenu delotvornost za tvoje posvećenje – omogućavajući Bogu da te još jednom stavi u onu inteligentnu upotrebu za koju te je stvorio, i za koju te je Hristos sada otkupio.
Što je, naime, umro – umro je grehu jednom za svagda, a što živi – Bogu živi. Tako isto i vi o sebi mislite (smatrajte) da ste mrtvi grehu, a živi Bogu u Hristu Isusu. (Rim. 6:10-11)
Ti treba da živiš isključivo „Hristu i za Hrista“ i da sebe smatraš „živim za Boga“ samo po tome šta si „u Njemu“.
Ti ne možeš da ostvariš svoje sopstveno otkupljenje, i ne možeš da ostvariš svoje sopstveno posvećenje! To se dešava na osnovu toga „kako nam je njegova božanska sila darovala sve što služi životu i pobožnosti, poznanjem onoga koji nas je pozvao svojom sopstvenom slavom i krepošću“ (2. Pet. 1:3). Vera uzima ono što Bog daje, a Bog daje ono što je potrebno čoveku! Sve što mu treba!
Sve što Bog daje, sve je ono što ti je potrebno – On ti to daje u Hristu, „da se niko ne pohvali pred Bogom. Od njega ste i vi u Hristu Isusu, koji nam je postao mudrost od Boga, pravednost i osvećenje, i izbavljenje“ (1. Kor. 1:29-30).
Stepen do kojeg svesnim, voljnim stavom vere sebe smatraš mrtvim „sa Hristom“ za sve što si „u Adamu“ i živim za Boga u svemu što si „u Hristu“ – to je stepen do kojeg je Božija otkupiteljska svrha ostvarena u tvom životu – i ovo je jedina valjana procena tvoje vrednosti! Sve ostalo je čist gubitak! „Stoga mi od sada nikoga više ne poznajemo po telu; ako smo i znali Hrista po telu, sada ga više tako ne poznajemo“ (2. Kor. 5:16).
Pokazujući na bogatstvo nekog gospodina koji dolazi u crkvu, mogao bih ti reći (da sam malo nekulturan), „Koliko ovaj vredi?“, a ti bi možda odgovorio: „Ako vredi dolar, vredi milion!“ . . . a ja bih ti na to rekao sledeće: „Nisam pitao koliko novca ima u banci! Jednostavno sam te pitao koliko on sam vredi!“
Neki čovek bi mogao da ima sav novac u svim bankama sveta, a da ne vredi ništa – što se tiče Boga, ako on još uvek živi „sebi i za sebe“! Mera čovekove vrednosti je mera u kojoj on više ne živi „sebi i za sebe“, nego „Hristu i za Hrista.“ Ni manje ni više!
A koliko ti vrediš?
Kažeš mi da si upravo završio program za gradnju crkvene zgrade, i da je odbor upravo imenovao novog propovednika; to je u redu, ali oprosti mi što pitam – koliko on vredi? „Zašto?“, kažeš, „on ima prestižni akademski sertifikat“, i počinješ da ređaš slova ispred njegovog imena, ali izvini što te prekidam. Odlično je da se čovek potrudi da bude vrlo obrazovan, ali ja te nisam pitao koliko je sposoban za pamćenje činjenica, ili za polaganje ispita, već sam pitao koliko on sam vredi!
Čovekova vrednost nije prvenstveno stvar učenja, ona je suštinski pitanje odnosa – odnosa prema Isusu Hristu. Naravno, sasvim je moguće i potpuno opravdano da se ima i jedno i drugo, što je za svaku pohvalu – ali uvek bi trebalo da se podsetimo na to da:
Ono što kao ludost dolazi od Boga – mudrije je od ljudi, i ono što dolazi od Boga kao slabost – jače je od ljudi.
Gledajte samo, braćo, svoje prizvanje; nema tu mnogo mudrih po ljudskom shvatanju, nema mnogo silnih, niti mnogo plemenita roda. Nego je Bog izabrao ono što je pred svetom ludo – da time posrami mudre, i što je slabo pred svetom, to je Bog izabrao – da posrami jako, i što se u svetu smatra neplemenitim i prezrenim Bog je izabrao, i ono što se smatra za ništa – da uništi ono što važi kao nešto, da se niko ne pohvali pred Bogom. (1. Kor. 1:25-29)
Dakle, koliko vrediš?
Nekada je apostol Pavle, kao Savle iz Tarsa, mrzeo Hrista i progonio Crkvu, zato što je Hrista posmatrao sa čisto ljudske tačke gledišta – u smislu prirodnih merila vrednosti.
Da su ova „prirodna merila vrednosti“ bila duhovno ispravna, Savle iz Tarsa bi bio u pravu, a apostol Pavle ne bi bio u pravu!
Savlu je, u skladu sa svim činjenjicama kakve ih je poznavao, i kako su ih u opštem smislu prihvatili svi „ljudi koji su bili važni“, Isus Hristos je bio „vanbračno dete jedne neverne žene“, tako da je po svim opšteprihvaćenim merilima društva, bio odbačen! U društvenom smislu, koliko je On vredeo? Ništa!
Rođen u seljačkoj porodici, Isusovo školovanje je bilo minimalno, dovoljno tek toliko da Ga osposobi za skromne dužnosti običnog zanatlije. U profesionalnom smislu, koliko je On vredeo? Ništa!
Jedan zaneseni ulični propovednik i podbadač raskalašnih, bio je potpuno odbačen od svih crkvenih velikodostojnika svog vremena, i pošto nije imao apsolutno nikakvo teološko obrazovanje, na Njega je s najvećim prezirom gledalo sve ono što se nazivalo učenošću među onima koji su istraživali Sveto pismo. U crkvenom, teološkom smislu, koliko je On vredeo? Ništa!
Njegovo finansijsko stanje je bilo takvo da je morao da pozajmi novčić za jednu od svojih zaprepašćujućih ilustracija! On je bio beznadežni „prosjak“ po svim „prirodnim merilima vrednosti“, jer nije imao svoj dom. Rođen u pozajmljenoj štali, živeo je i jeo po tuđim kućama; jahao je pozajmljenog magarca, bio je razapet na pozajmljenom krstu i sahranjen u pozajmljenom grobu! On je od početka bio bankrot! U finansijskom smislu, koliko je On vredeo? Po svim „prirodnim merilima vrednosti“ – ništa!
Hoćemo li da se ljutimo na Savla iz Tarsa? Da li je njegovo rasuđivanje neiskreno? Zar zaključci do kojih je došao nisu bili sasvim razumni?
Kad bi se Gospod Isus Hristos danas pojavio u svetu pod sličnim okolnostima, koja hrišćanska zajednica bi Ga pozvala da bude njihov pastir? Koji bi Ga univerzitet ili biblijska škola ili institut za obuku angažovao na njihovom fakultetu? Koja misionarska organizacija bi Ga pozvala da bude član njihovog odbora, ili pak da Ga pošalje na misijsko polje? Ko bi Njega postavio za predsednika odbora za izgradnju crkvene zgrade?
Možda su naša merila vrednovanja stvari danas, isto toliko pogrešna kao što su bila Savlova merila vrednovanja u njegovo vreme!
Međutim, dogodilo se nešto što je potpuno promenilo Savla iz Tarsa. Stara merila vrednovanja su bila odbačena, i sve je dobilo sasvim novu perspektivu!
Same vrednosti se nisu promenile! Jednostavno, Savle iz Tarsa je u jednom blistavom susretu na putu za Damask video „slavu Božiju u licu [Isusa] Hrista“ (2. Kor. 4:6). Pogledao je u lice tog Čoveka i video Boga. Bio je zaslepljen prizorom, jer je video da je „On . . . odsjaj Božije slave, i verni odraz njegovoga bića, on koji sve održava silom svoje reči“ (Jev. 1:3, NSP).
U jednom zaslepljujućem, užasnom trenutku poniženja, njegova vlastita potpuna bezvrednost bila je izložena tvrdoglavom srcu ovog ponosnog neprijatelja vere! „Obrezan sam osmoga dana, od roda sam Izrailjeva, iz Venijaminovog plemena, Jevrejin od Jevreja, po zakonu farisej, po revnosti gonitelj Crkve, po zakonskoj pravednosti bio sam bez mane“ (Fil. 3:5-6). Po svim „prirodnim merilima vrednosti“ ovaj čovek je vredeo kao sve i sva – jer je nadmašio mnoge svoje jevrejske savremenike u svojoj bezgraničnoj odanosti predanju svojih predaka (Gal. 1:14), ali u svetlu novog otkrića Boga, mogao je samo da kaže:
Ali što mi je nekad bilo dobitak, to sam radi Hrista smatrao za štetu. Ja u stvari i sada sve smatram za štetu prema prevažnom poznanju Hrista Isusa, Gospoda svoga, zbog koga sve izgubih i sve smatram za smeće, da bih Hrista dobio i našao se u njemu, nemajući svoje pravednosti koja potiče od zakona, nego pravednost do koje se dolazi verom u Hrista, pravednost od Boga na osnovu vere. (Fil. 3:7-9)
Savle iz Tarsa je iznenada otkrio da čovek vredi samo onoliko koliko se u njemu može videti ono što je od Boga; i to u prisustvu Čoveka u kome (da upotrebim njegov sopstveni opis) „telesno obitava sva punina Božanstva“ (Kol. 2:9), i da je taj Čovek bio Isus Hristos koga je on progonio!
Od tog trenutka pa nadalje ništa drugo nije bilo važno! Savle iz Tarsa je prestao da bude Savle iz Tarsa i postao apostol Pavle! On je bio izvan Adama – bio je u Hristu, i u njemu je počeo da deluje „zakon Duha života“, uvodeći novo načelo ljudskog ponašanja koje ga je učinilo „novim stvorenjem“!
Pavle je našao stvarnost u Bogu, i „predstava“ je bila završena! Mogao je sebi da priušti da odbaci „šminku“ i da ostavi po strani otrcane kostime religijske predstave! Pompezno samopoštovanje bezbožnog društva više ga nije impresioniralo, niti počasti koje mu je ono moglo odavati kao svom pokornom pokloniku!
Apostol je bio oslobođen! Bio je oslobođen od beskorisne umetnosti života u svetu iluzija pogrešnih vrednosti; svetu veštačkih standarda utemeljenih na oblaku i nošen pomodarstvom! „A ja sam daleko od toga da se hvalim ičim drugim sem krstom Gospoda našega Isusa Hrista, kojim je svet za mene raspet, i ja za svet“ (Gal. 6:14).
Izgubivši svoj život – on ga je našao! Umirući sebi i sahranjen sa Hristom, ponovo se našao živ – u Bogu; jer je u tom zaslepljujućem bljesku slave na putu za Damask, cela Tajna Pobožnosti postala javna tajna u licu Isusa Hrista!
Otkrio je koliko vredi – ništa!
Otkriti to, znači otkriti koliko Hristos vredi – sve!
Kada budeš voljan da poslušaš ono što si otkrio i dozvoliš Istini da da deluje, tek tada će Gospod Isus Hristos ispuniti ono što ti jesi – NIŠTA, onim što On jeste – SVE, i to će zaista biti NEŠTO!
Sa pogrešnim čovekom koji je napolju, a sa Pravim Čovekom unutra, koliko će te samo Bog učiniti bogatim! Dragi prijatelju, pre nego što odložiš ovu knjigu, prihvati verom ta velika i dragocena obećanja i prepusti se Hristu za sve ono čemu je On posvećen u tebi; On čeka da te ispuni Sobom i da podeli sa tobom Tajnu Pobožnosti! „Tajnu koja je bila skrivena od vremena i naraštaja, a sada je objavljena njegovim svetima, kojima je Bog hteo da obznani kako je bogata slava ove tajne među mnogobošcima: Hristos u vama, nada na slavu“ (Kol. 1:26-27).
