Opet zaspah i usnih san u kome sam video dva ista putnika kako silaze putem niz planinu prema gradu. Kod podnožja ovih gora malo ulevo, nalazi se zemlja Uobražena.[509] Iz te zemlje vodi jedna uzana krivudava staza do puta kojim su išli naši putnici. Tamo su sreli jednog mladića koji je došao iz te zemlje. Zvao se Neznalica. Hrišćanin ga je upitao odakle je i kuda ide.
– Rodio sam se u onoj zemlji tamo ulevo, i idem u Nebeski grad – reče Neznalica.
– Kako misliš da uđeš na vrata? Naići ćeš na poteškoće – reče Hrišćanin.
– Ući ću kao i svi drugi.
– Nisi ušao na uska vrata na početku puta – primeti Hrišćanin. – Ma koliko visoko mišljenje imaš o sebi, ti si ušao tom krivudavom stazom i zato se bojim da ćeš na dan suda biti optužen kao lopov i razbojnik, umesto da budeš primljen u Grad.
– Gospodo – reče Neznalica – ja vas uopšte ne poznajem. Držite se vi religije vaše zemlje, a ja ću slediti religiju svoje zemlje. Nadam se da će sve biti u redu. Što se tiče vrata koja spominjete, ceo svet zna da su veoma daleko odavde. Koliko mi je poznato, niko u našim krajevima ne zna put tamo niti mari za to, jer kao što vidite, postoji lepa zelena staza koja vodi iz našega grada do ovoga puta.[510]
Kada je Hrišćanin video da čovek misli za sebe da je mudar, šapnuo je Nadoljubu:
– Više ima nadanja od bezumnoga nego od njega,[511] i „Bezumnik i kad ide putem, bez razuma je i kazuje svima da je bezuman.“[512] Da li još da razgovaramo sa njim ili da ga ostavimo da razmišlja o onome što je dosad čuo, a onda da ga sačekamo i vidimo da li bismo mogli malo po malo da mu učinimo dobro?
Onda Nadoljub reče:
Neznalicu pustimo u miru,
Da razmišlja o srca svom hiru
I savetu što si mu ga dao.
Odbaci li savet tvoj, tada njemu jao,
Jer će tada neznalica ostati,
I u večnu propast dospeti.
– Čini mi se da nije dobro da mu sve kažemo odjednom – nastavi Nadoljub. – Hajdemo napred pa ćemo mu malo kasnije opet govoriti, ako bude hteo da sluša.
Njih dvojica pođoše napred, a Neznalica zaostade. Ubrzo su ušli u jednu veoma mračnu klisuru u kojoj su sreli čoveka koga je sedam đavola vezalo sa sedam jakih konopaca i nosilo natrag do vrata koja su videli na obronku brda.[513] Dobri Hrišćanin je počeo da drhti, a isto tako i njegov saputnik Nadoljub.
Kada su ga đavoli odveli, Hrišćanin se okrenuo da vidi da li poznaje tog čoveka. Pomislio je da je možda neki Otpadnik iz grada Otpada. Nije mogao dobro da mu vidi lice jer je oborio glavu kao lopov kada ga uhvate na delu, ali kad je prošao, Nadoljub ga je pogledao otpozadi i video kako mu na leđima piše: „Lažljivi propovednik i prokleti otpadnik.”[514]
Slučaj Malovernog
Onda je Hrišćanin rekao svome drugu:
– Sada se sećam onoga što su mi ispričali o jednom dobrom čoveku iz ovih krajeva. Zvao se Malovernik, ali je bio dobar i živeo je u gradu Iskrenu. Stvar je ovako stajala:
Na ulazu na ovaj put ima jedna stazica koja silazi sa Širokih vrata, koja se zove Mrtvački put. Zove se tako zbog ubistava koja se tamo često dešavaju. Kad je taj Malovernik pošao na put kao i mi, seo je tu i zaspao. Desilo se da su baš u to vreme tuda prolazila tri okorela lopova dolazeći od Širokih vrata. Bila su to braća po imenu Malodušan, Podozrevko i Krivičko. Ugledali su Malovernika gde je ležao i požurili do njega. On se upravo probudio iz sna i spremao da pođe dalje, kad ga ovi stigoše i uz strašne pretnje mu narediše da stane. Malovernik je pobledeo kao krpa i nije mogao ni da se brani ni da beži. Onda je Malodušan rekao:
– Daj ovamo kesu – ali se ovaj nije mnogo žurio da mu je preda (bilo mu je žao novca). Podozrevko je međutim dotrčao, zavukao mu ruku u džep i izvukao kesu sa srebrom. Ovaj je tada povikao: „Lopovi! Lopovi!“ ali ga Krivičko udari u glavu jednom močugom koju je držao u ruci te ga sruši na zemlju gde ostade da leži krvareći. Činilo se kao da će umreti zbog gubitka krvi. Lopovi su ga gledali jedno vreme, ali kad čuše da neko dolazi i u strahu da to ne bude Milosrđ iz grada Uzdanice, pobegoše koliko su ih noge nosile, te ga ostaviše da se sam snalazi. Malo posle Malovernik se osvesti, ustade i pokuša da ide polako dalje. To ti je ta priča.[515]
– Da li su mu uzeli sve što je imao? – upita Nadoljub.
– Ne, nisu otkrili gde je sakrio svoje dragocenosti – reče Hrišćanin – ali rekli su mi da je mnogo žalio za onim što je izgubio, jer su mu lopovi uzeli skoro sav novac za trošak. Nisu mu uzeli dragocenosti[516] kao što rekoh, a ostavili su i nešto malo novca, što mu nije bilo sasvim dovoljno za put. Ako se ne varam morao je da prosi usput da bi imao od čega da živi, pošto dragocenosti nije mogao da proda. Iako je radio sve što je mogao, veći deo puta je išao praznoga stomaka.[517]
– Nije li čudno što mu nisu uzeli svedočanstvo kojim će ući na nebeska vrata – reče Nadoljub.
– Čudno je! Nisu ga uzeli, ali ne zbog njegovog lukavstva, jer on se toliko preplašio kad su naišli, da nije imao ni sile ni vremena da išta sakrije. To je bilo više zbog Božijeg proviđenja, nego zbog njegovih sopstvenih napora.[518]
– Mora da ga je mnogo tešilo to što mu nisu uzeli dragocenosti – reče Nadoljub.
– Mogao je da nađe utehu u njima da ih je koristio kako valja – reče Hrišćanin. – Oni koji su mi ovo ispričali kažu da ih nije mnogo koristio na preostalom putu i to sve zbog žalosti što je izgubio novac. Istinu govoreći, on je na njih skoro sasvim zaboravio. Kad je i pomišljao na njih, malo bi se utešio, ali bi se odmah setio svoga gubitka i crne misli bi nadjačale.
– Jadan čovek – reče Nadoljub. – Nije čudo što se toliko žalostio.
– Da, velika je to žalost – složi se Hrišćanin. – Zar se ne bi i mi tako žalostili da smo prošli kao on, to jest, da smo bili tako opljačkani i ranjeni u nepoznatom mestu. Čudno je što nije umro od žalosti. Rekli su mi da je celim putem žalosno i gorko oplakivao svoju sudbinu. Pričao je svima koji su ga stizali na putu ili koje je on stizao gde i kako je bio opljačkan, ko je to uradio i šta je izgubio, koliko su ga izranjavili i kako se jedva živ izvukao.[519]
– Kad je već dospeo u takvo stanje, zašto se nije setio da proda nešto od svojih dragocenosti ili da ih dâ u zalog da bi imao čime da kupi ono što mu je trebalo na putu.
– Šta to pričaš – uzviknu Hrišćanin. – Kako da ih proda ili da u zalog? U celom onom kraju gde je bio opljačkan, te dragocenosti nisu imale nikakve vrednosti, niti mu je trebalo takvo olakšanje koje bi tamo našao. Pored toga, dobro je znao da ako dođe do vrata Nebeskog grada bez svojih dragocenosti, biće izbačen, a to bi mu bilo gore nego da ga je opljačkalo i deset hiljada lopova.
– Što si brate toliko ljut? – reče Nadoljub. – Isav je prodao svoje prvenaštvo i to za jednu činiju sočiva,[520] a to prvenaštvo mu je bila najveća dragocenost. Ako je on mogao to da učini, što ne bi i Malovernik.
– Jeste da je Isav prodao svoje prvenaštvo kao i mnogi drugi što rade i gube najveći blagoslov kao i taj nevaljalac. Ali trebalo bi da praviš razliku između Isava i Malovernika i njihovog imetka. Isavovo prvenaštvo je bilo kao u vazduhu, a Malovernikove dragocenosti nisu. Isavu je stomak bio bog, Maloverniku nije. Isavova mana je bila u njegovim telesnim željama, Malovernikova nije. Isav je samo hteo da zadovolji svoje požude. „Evo hoću da umrem, pa šta će mi prvenaštvo?“[521] Iako mu je bilo dodeljeno samo malo vere,[522] Malovernik se ipak čuvao svojom verom od tih preteranosti i više je cenio svoje dragocenosti od Isava koji je prodao svoje prvenaštvo.
Nigde ne piše da je Isav imao makar samo malo vere. Zato nije čudo što tamo gde telo preovlađuje (kao što hoće, gde nema vere da mu se usprotivi) prvenaštvo i duša se prodaju samom đavolu. Sa takvim ljudima je kao kod magarca koji kad mu nešto uđe u glavu, ne može da se odvrati od toga.[523] Kada popuste svojim strastima ni za šta drugo neće ni da čuju, ali Malovernik je bio drukčiji, tražio je nebeske stvari. Mislio je na duhovno i ono što je gore.[524] Zašto onda da takav čovek proda svoje dragocenosti (kad bi i bilo nekoga da ih kupi) da bi napunio svoj um praznim stvarima? Da li će čovek dati jedan groš da napuni stomak senom? Ko će da natera grlicu da se hrani strvinom kao vrana? Oni koji nemaju vere, mogu radi telesnih želja da prodaju ili da daju u zalog sve što imaju pa i same sebe, ali oni koji imaju veru, veru koja spasava, makar kako malu, to ne mogu.[525] U tome je dakle brate tvoja greška.
– Priznajem – reče Nadoljub, – ali tvoje strogo suđenje me je skoro naljutilo.
– Zašto? Samo sam te uporedio sa nekim pticama koje trče levo-desno po neugaženim stazama sa ljuskom na glavi.[526] Ali ostavimo to i pogledajmo ono o čemu smo počeli, pa ćemo se opet lepo složiti!
– Čini mi se Hrišćanine da su ta trojica bila kukavice, inače ne bi pobegli kad su čuli da se neko približava. Zašto se Malovernik nije više ohrabrio? Mogao je bar malo da se brani pa tek kad nije više mogao, onda da se preda.
– Mnogi su rekli za njih da su kukavice, ali malo ih je bilo koji su tako govorili kad je došlo do gužve – reče Hrišćanin. – Što se tiče hrabrosti, Malovernik je nije imao. Da su tebe napali, verujem da bi se i ti samo malo branio, a onda ipak brzo podlegao. Tako osećaš sada kada su daleko. Da ti priđu kao što su njemu prišli, drukčije bi mislio. Nemoj zaboraviti da su oni plaćeni lopovi koji služe caru bezdana koji može ako zatreba da iziđe da im pomogne ričući kao lav.[527] I ja sam se borio sa ovima kao i Malovernik, i bilo je strašno. Sva trojica su navalila na mene, i kad sam počeo da im se odupirem kao Hrišćanin, oni su samo povikali i njihov gospodar im je odmah priskočio u pomoć. Moj život za njih nije bio vredan, ali milostivi Bog mi je dao oklop za zaštitu. I pored toga što sam bio tako opremljen, teško sam se odbranio. Niko od nas ne zna šta nas čeka u toj borbi, ako već nismo prošli kroz nju.[528]
– Dobro, ali vidim da su pobegli čim su čuli da ide Milosrđ.
– Pravo kažeš. Često beže i oni i njihov gazda kad se Milosrđ pojavi – reče Hrišćanin. Nije ni čudo jer je on Carev vojvoda, ali valjda priznaješ da između Malovernika i Carevog vojvode postoji razlika. Nisu svi Carevi podanici vojvode, niti mogu svi da čine takva junačka dela. Da li je pravo misliti da malo dete može da savlada Golijata kao što je to David učinio[529] ili da ptica ima snagu vola? Neki su jaki, neki slabi. Neki imaju veliku veru, neki malu. Ovaj je bio od slabih, pa je podlegao.
– Šteta što Milosrđ nije naišao ranije!
– Da jeste, imao bi pune ruke posla, jer moram da ti kažem da i pored toga što Milosrđ dobro zna da rukuje oružjem i može dobro da prođe sa mačem u ruci, on bi se teško odupro kad bi ga jedan od te trojice oborio na zemlju. Znaš i sam da čovek ne može mnogo da učini kada padne. Ko god dobro pogleda Milosrđu u lice, primetiće rane i ožiljke koji potvrđuju to što govorim. Jednom sam čak čuo kako je rekao (dok se sa nekim borio): „Nisam više siguran ni za svoj život.“[530] Sećaš li se kako su oni loši ljudi doveli Davida do toga da ječi, kuka i uzdiše?
Iako su u svoje vreme bili junaci, Eman i Jezekija su morali dobro da se napregnu kad su ih ova trojica napala, pa su ih i pored toga dobro uzdrmali. I Petar je jednom hteo da pokaže šta može, ali i pored toga što neki kažu da je prvi među apostolima, sa njim su tako postupali, da se na kraju uplašio od obične sluškinje. Njihov car je uvek spreman da im priskoči u pomoć. Uvek će im pomoći ako dođe do gužve. O njemu piše: „Da ga udari mač, ne može se održati, ni koplje ni strela ni oklop. Njemu je gvožđe kao pleva, a bronza kao trulo drvo. Neće ga poterati strela, kamenje iz praćke njemu je kao slamka, kao slama su mu ubojne sprave, i ruga se bačenom koplju.“[531]
Šta može čovek da učini? Istina je, kad bi čovek uvek imao Jovovog konja i veštinu i hrabrost da ga pojaše, činio bi junačka dela jer se on ne plaši kao skakavac. „Frkanje nozdrva njegovih strašno je. Kopa zemlju, veseo je od sile, ide u susret oružju. Ruga se strahu i ne plaši se niti uzmiče ispred mača, kad zvekeće nad njim tul i seva koplje i sulica, od nemirnoće i ljutine kopa zemlju i ne može da stoji kad truba zatrubi. Kad truba zatrubi, on vrišti, izdaleka čuje boj, viku vojvoda i poklič.“[532] Ali ovakvi pešaci kao što smo ti i ja bolje da se nikad ne sretnu sa neprijateljom. Kada čujemo kako su se drugi uhvatili, bolje bi bilo da se ne hvalimo time da bismo mi bolje prošli. Bolje je da se ne duvamo misleći na svoju hrabrost, jer takvi obično najgore prolaze. Neka ti Petar posluži kao primer. Koliko se on hvalio da neće nikada izdati svoga Gospoda, ali kako ga se žalosno odrekao kada su ga ovi lopovi napali. Kada dakle čujemo da se na Carskom drumu dešavaju ovakva razbojništva, trebalo bi pre svega da uzmemo oklop, i da uvek nosimo štit, jer onaj koji se borio s Levijatanom nije mogao da ga nadjača upravo zato što je bio bez štita;[533] ako ga nemamo, on se nas ne plaši. Zato je dobro rečeno: „Pri svem tom uzmite štit vere, kojim ćete moći da pogasite sve ognjene strele nečastivoga.”[534] Dobro je da tražimo od Cara pratnju, ili još bolje da On sam ide sa nama. Zbog toga se David radovao kada je prolazio kroz Dolinu Sena Smrtnoga.[535] I Mojsije je radije želeo da umre nego da ide makar ijedan korak dalje bez Boga.[536] Brate dragi, ako On ide sa nama, zar da se plašimo i deset hiljada neprijatelja koji ustaju protiv nas?[537] Bez Njega ponositi pomagači padaju među pobijene.[538]
– Što se mene tiče, već sam bio u borbi pa iako sam milošću Božijom ostao živ kao što vidiš, ne mogu da se hvalim svojom muževnošću. Voleo bih da više ne naiđem na takve poteškoće, ali se bojim da još nismo izvan takve opasnosti.[539] Pošto me lav i medved još nisu prožderali, nadam se da će nas Bog izbaviti i od svakog drugog neprijatelja.
Onda Hrišćanin zapeva:
Maloverni! Kad si jadan strad’o,
Ni u snu se tome nisi nad’o.
Zato traži štit vere vrh svega,
Jer tek pred njim svaka napast bega.
A bez njega boli čekaju te,
I još uvek nove kušnje ljute.
Uhvaćeni u Laskavčevu mrežu
Tako nastaviše svoj put, a Neznalica ih je pratio. Zatim dođoše do jednog mesta gde se put račvao. Put koji se odvajao, izgledao je isto tako prav kao i njihov. Nisu znali kojim putem da pođu, pošto su im oba izgledala podjednako prava. Zato su stali da se dogovore. Dok su o tome razmišljali[540] naišao je čovek crne kože obučen u svetlu haljinu. Prišao im je i zapitao šta traže. Odgovorili su da idu u Nebeski grad, ali da ne znaju kojim putem da pođu dalje.
– Pođite za mnom – reče čovek – jer i ja idem tamo. Tako pođoše za njim putem koji se odvajao i koji je skretao sve dalje od Grada u koji su nameravali da idu. Zato su uskoro išli sasvim u suprotnom pravcu, ali još uvek su išli za čovekom. Uskoro su uvideli da ih vodi u mrežu u koju su se toliko zapleli, da nisu znali šta da rade. Onda crnom čoveku spade bela haljina. Kad videše šta ih je snašlo, počeše da plaču. Ležali su bespomoćno, bez mogućnosti da se izvuku. Onda Hrišćanin reče svome saputniku:
– Sad vidim da sam pogrešio! Zar nam pastiri nisu rekli da se čuvamo Laskavca. Dobro je rekao mudrac: „Ko laska prijatelju svome, razapinje mrežu nogama njegovim.“[541]
– Dali su nam i opis puta da bismo sigurnije išli – dodade Nadoljub – ali eto, zaboravili smo da čitamo i zato nismo izbegli putu bezbožničkom. David je bio mudriji od nas kad je rekao: „Usta se moja ne dohvataju dela ljudskih, radi reči usta tvojih držim se puteva oštrih.“[542]
Ležeći tako u mreži i plačući, ugledaše čoveka sjajnog lica kako im se približava sa bičem u ruci. Kad im je prišao, pitao ih je odakle su i šta rade. Rekli su mu da su jadni putnici koji idu u Sion, i da ih je zaveo jedan crni čovek u beloj haljini koji im je rekao da ga slede jer i on ide tamo. Onda je onaj sa bičem rekao:
– To je Laskavac, lažni apostol koji se pretvorio u anđela svetla[543] – Zatim je pocepao mrežu, pustio ih i rekao: – Hajdete za mnom da vas izvedem na pravi put. – Vodio ih je natrag na put sa kojeg su skrenuli za Laskavcem. Onda ih je upitao:
– Gde ste sinoć spavali?
– Kod pastira na Gorama Milina.
– Da li su vam pastiri dali nekakva uputstva?
– Jesu!
– Da li ste zastali da ih pročitate?
– Nismo!
– Zašto?
– Zaboravili smo – rekoše oni. Zatim ih je pitao da li su im pastiri rekli da se čuvaju Laskavca a oni su odgovorili:
– Jesu, ali se nismo setili da je taj fini gospodin bio Laskavac.[544]
Onda videh u snu kako im je zapovedio da legnu, te ih je dobro išibao svojim bičem da bi ih naučio da se drže pravoga puta,[545] a dok ih je kažnjavao govorio je:
– Ja karam i kažnjavam sve koje volim; budi dakle revnostan i pokaj se.[546] Onda im je rekao da idu dalje i da dobro paze na ostale savete pastira. Oni su mu zahvalili i pošli lagano pevajući:
Posle nekog vremena ugledaše u daljini čoveka koji im je išao u susret. Onda Hrišćanin reče svome drugu:
– Gle čoveka iz pravca Siona, kako nam se približava!
– Vidim ga – reče Nadoljub – ali pazi da i on ne bude kakav laskavac!
Ovaj im se brzo približavao. Zvao se Ateista i kada im je prišao, pitao ih je kuda idu.
– Idemo na goru Sion – reče Hrišćanin, na šta se Ateista slatko nasmeja.
– Što se toliko smeješ?
– Smejem se zato što ste toliko ludi pa ste krenuli tako teškim putem i to ni zbog čega.
– Šta! Zar nećemo biti primljeni? – iznenadi se Hrišćanin.
– Ma sigurno da nećete, jer na ovom svetu uopšte ne postoji mesto o kome toliko sanjate![548]
– Da, ali postoji na onom – reče Hrišćanin.
– Dok sam bio kod kuće u mojoj zemlji, i ja sam to slušao pa sam pošao da vidim i evo ima već dvadeset godina otkako tražim taj grad pa nikako da ga nađem – reče Ateista.[549]
Onda je Hrišćanin pitao svoga druga Nadoljuba: – Da li je to istina što ovaj govori?
– Pazi, on je jedan od laskavaca – reče Nadoljub. – Seti se koliko smo skupo platili što smo slušali savet jednog takvog. Kako da nema gore Siona kad smo videli vrata Grada sa Gore Milina? Pored toga, zar ne treba da idemo verom. Pođimo napred dok nas nije stigao Onaj sa bičem.[550] Trebalo bi da ti kažeš meni ono što ću ja tebi sada reći: „Nemoj, sine, slušati pouke koja odvodi od reči razumnih.“[551] Nemoj brate da budemo „od onih koji bojažljivo odstupaju – na propast, nego od onih koji veruju – da steknu život.“[552]
– Nisam ti brate postavio to pitanje zato što sumnjam, nego da isprobam tvoju veru i da uzmem plod poštenja tvoga srca – reče Hrišćanin. – Što se tiče ovoga čoveka, znam da ga je zaslepio bog ovoga sveta. Nego hajdemo napred u sigurnosti da istinu verujemo i „da nijedna laž nije od istine.“[553]
– Sad se radujem u nadi slave Božije[554] – reče Nadoljub, a zatim ostaviše čoveka koji je smejući se produžio svojim putem.
Put kroz Začaranu zemlju
Videh kako dođoše u zemlju gde je vazduh opijao onoga koji nije navikao na njega. Nadoljubu se prispavalo pa je rekao Hrišćaninu:
– Toliko mi se spava da jedva mogu da gledam. Hajde da prilegnemo i malo odremamo.
– Nikako! – uzviknu Hrišćanin – da ne bismo zaspali pa da se nikada više ne probudimo.
– Zašto? – upita Nadoljub pospano. – Umornom čoveku tako prija san. Biće nam mnogo lakše ako malo odremamo.
– Zar se ne sećaš da nam je jedan od pastira rekao da se čuvamo Začarane zemlje?[555] Hteo je da kaže da pazimo da ne zaspimo. „Ne spavajmo, dakle, kao ostali, nego bdijmo i budimo trezni!“[556]
– Priznajem da sam pogrešio, a da sam bio sam, pao bih pod iskušenjem da zaspim snom smrti! – osvesti se Nadoljub. – Vidim da je mudrac dobro rekao: „Bolje je dvojici nego jednom.“[557] Dosad mi je tvoje društvo bilo prava Božija milost, pa ćeš primiti dobru nagradu za svoj trud.
– Da nam se ne bi opet prispavalo, hajde da razgovaramo o nečem korisnom – reče Hrišćanin.
– Od sveg srca!
– Gde da počnemo?
– Tamo gde je Bog započeo sa nama – reče Nadoljub – ali ti počni. Hoćeš li?
– Postaviću ti najpre jedno pitanje. Kako si se setio da kreneš na ovaj put?
– Misliš, kako sam se setio da tražim korist svoje duše?
– Da, to mislim – reče Hrišćanin.
– Dugo sam uživao u onome što se vidi i što se prodaje na vašaru. To su stvari za koje mislim da bi me upropastile da sam nastavio u njima.
– Kakve stvari?
– Sve blago i bogatstvo ovoga sveta. Uživao sam u svađama, skitanju, pijančenju, psovanju, laganju, nečistoti i još mnogo čemu što mi je dušu upropašćavalo. Ali na kraju, slušajući i razmišljajući o božanskim stvarima koje sam čuo od tebe i od dragoga Verka, koji je poginuo za svoju veru i dobar život na vašaru u Taštovniku, otkrio sam da je „kraj svega toga smrt.“[559] i da „zbog svega toga ide gnev Božiji na nepokorne sinove.“[560]
– Da li si brzo posle toga došao do ubeđenja o ovim stvarima? – pitao je Hrišćanin.
– Još nisam bio spreman da priznam zlo greha i osudu koja sledi greh. Nego kad je Reč počela da utiče na moje misli, pokušavao sam da zatvorim oči pred tim svetlom.
– Ali zašto si se tako ponašao prema prvom delovanju Božijeg blagoslovenog Duha?
Uzroci su bili ovi:
1) Nisam znao da je to Božije delo u meni. Nisam znao da Bog otpočinje obraćenje grešnika time što u njemu budi osećanje greha.[561]
2) Greh mi je još bio sladak i bilo mi je žao da ga ostavim.
3) Nisam znao kako da se odvojim od mog starog društva. Njihovo prisustvo mi je bilo milo, kao i njihova dela.
4) Kada sam bio svestan svojih greha, ti trenuci su mi bili tako nesnosni i tako me mučili u srcu, da sam to jedva podnosio – štaviše i sećanje na njih mi je bilo gadno.
– Znači da si se ponekad oslobađao tih nevolja – primeti Hrišćanin.
– Jesam, ali kad bih se opet setio, bilo mi je još gore nego ranije.
– Šta te je to podsećalo na tvoj greh?
– Više stvari – reče Nadoljub – kao na primer:
1) Kad bih sreo dobrog čoveka na ulici; ili
2) Kad bih čuo da se čita Biblija; ili
3) Kad bi počela da me boli glava; ili
4) Kad bi mi neko rekao da je neko od suseda bolestan; ili
5) Kad bih čuo zvono na nečijoj sahrani; ili
6) Kad bih čuo da je neko iznenada umro; ili
7) Kad bih pomislio da ću i ja umreti;
8) Ali najviše onda kad bih se setio da ću morati da iziđem na sud.
– Da li si mogao lako da se oslobodiš osećanja krivice zbog greha?
– Ne, nisam – reče Nadoljub – zato što su te stvari veoma uticale na moju savest; kad bih pomislio da se vratim u greh (iako sam se odlučio protiv njega), mučio bih se duplo više.
– Šta si tada činio?
– Mislio sam da bi trebalo da popravim svoj život, jer sam bio ubeđen da ću sigurno propasti.
– Da li si pokušao da se popraviš?
– Jesam, i bežao sam ne samo od greha, nego i od staroga društva – reče Nadoljub. – Bavio sam se pobožnim stvarima kao što su molitva, čitanje Svetog pisma, oplakivanje greha, objavljivanje istine mojim susedima itd. Sve sam to radio, i još mnogo štošta, čega se sada više i ne sećam.
– Da li si se zbog toga bolje osećao? – pitao je dalje Hrišćanin.
– Da, jedno vreme, ali posle su mi se vratile sve moje nevolje, i pored svih pokušaja da se popravim.
– Kako to kad si već promenio svoj život?
– Bilo je više stvari koje su dovele do toga – reče Nadoljub – naročito kad sam čuo da piše: „Svi smo bili kao nešto nečisto, i sva naša pravda kao nečista haljina“ (Isa. 64:6) i „čovek se ne opravdava delima zakona“ (Gal. 2:16), zatim „tako i vi govorite kad svršite sve što vam je naređeno: mi smo nekorisne sluge“ (Luka 17:10) i još mnogo takvih reči. Onda sam počeo ovako da razmišljam: Ako je sva moja pravda kao nečista haljina i ako se čovek ne opravdava delima zakona, pa i kad sve učini, ipak je nekorisni sluga – onda je glupo pokušavati stići u nebo putem zakona. Pomislio sam i ovo: Ako čovek duguje trgovcu sto funti, a posle plaća sve što kupi, u knjizi još uvek stoji taj stari dug i trgovac ipak može da ga tuži i baci u zatvor dok sve ne plati.
– Kako si ti to na sebe primenio? – upita Hrišćanin.
– Ovako sam razmišljao: Ja sam se svojim gresima mnogo zadužio i sve je zabeleženo u Božijoj knjizi. Nikakvo moje popravljanje neće to otplatiti. Zato bi u svim mojim pokušajima trebalo da se pitam: kako da se oslobodim osude koju sam navukao na sebe zbog mojih pređašnjih prestupa?
– Dobro govoriš – reče Hrišćanin – samo nastavi!
– Drugo, ono što me je uznemiravalo otkako sam počeo da se popravljam bilo je da sam još uvek video greh koji se stalno mešao sa onim najboljim što sam učinio. Tako sam došao do zaključka da ako i pored svih svojih pređašnjih dela sagrešim samo u jednom od pobožnih dela, to je dovoljno greha da me pošalju u pakao, iako sam ranije živeo bez mane.[562]
– Šta si onda uradio?
– Uradio? Nisam znao šta da radim sve dok se nisam posavetovao sa Verkom, jer smo bili dobri poznanici.[563] On mi je rekao da ukoliko nemam pravednost čoveka koji nikad nije sagrešio, ni moja pravednost, ni pravednost celoga sveta ne može da me spase.[564]
– Da li ti je to zvučalo kao istina?
– Da mi je tako govorio kad sam bio zadovoljan mojim pokušajima da se popravim, rekao bih mu da je budala. Sad kad vidim svoju ličnu nemoć i greh koji prati čak i ono najbolje što mogu da učinim, prisiljen sam da se složim sa njim.
– Ali šta si mislio o tome kad ti je rekao da postoji Čovek o kome može sa pravom da se kaže da nikada nije počinio greh?
– Moram da priznam da mi je to u početku čudno zvučalo, ali dalje u razgovoru sa njim, bio sam potpuno ubeđen – reče Nadoljub.
– Da li si pitao ko je taj Čovek i kako možeš kroz Njega da se opravdaš?
– Jesam, i on mi je rekao da je to Gospod Isus koji sedi s desne strane Svevišnjega.[565] „Moraš,“ reče on, „kroz Njega da se opravdaš, to jest da se osloniš na ono što je On učinio kad je bio u telu, i što je pretrpeo na krstu.“[566] Pitao sam ga kako može Njegova pravednost da bude delotvorna da opravda drugoga pred Bogom, a on mi je rekao da je Isus moćni Bog i da je to učinio. Umro je tom smrću, ne za Sebe nego za mene, i da se Njegova dostojnost uračunava za mene, samo ako verujem u Njega.
– Šta si onda učinio? – pitao je dalje Hrišćanin.
– Izneo sam dokaze zašto ne verujem da On može da me spase.
– A šta ti je Verko na to odgovorio?
– Rekao mi je da idem Njemu, na šta sam ja odgovorio da bi to izgledalo kao nametanje. On reče: „Nije, zato što si pozvan.“[567] Onda mi je dao jednu knjigu o Isusu i Njegovom učenju da me ohrabri kako bih slobodno došao. Rekao je da je svaka reč u njoj čvršća od neba i zemlje.[568] Onda sam ga pitao: „Šta da radim kad Mu dođem?“ On mi je odgovorio da moram na kolenima da se molim celim srcem i svom dušom da mi Ga Otac otkrije.[569] Onda sam ga pitao kako da Mu se molim. On reče: „Idi pa ćeš Ga naći kako sedi na prestolu milosti gde stalno prašta onima koji Mu dolaze.“[570] Rekao sam da ne znam šta da kažem kada dođem. On me je uputio da kažem nešto u ovom smislu:
“Bože, smiluj se meni grešnome[571] i učini da upoznam i verujem u Isusa Hrista; uviđam, da nije Njegove pravednosti, ili da ne verujem u tu pravednost, potpuno bih bio odbačen. Gospode, čuo sam da si milostivi Bog, i da si odredio da Tvoj Sin Isus Hristos bude Spasitelj sveta, a i pored toga, spreman si da Ga podariš jadnom grešniku kao što sam ja (i zaista sam grešnik). Gospode, proslavi ovom prilikom Tvoju milost kroz spasenje moje duše, kroz Sina Tvoga Isusa Hrista. Amin.“
– Da li si tada učinio po njegovom uputstvu?
– Da, i to nekoliko puta.
– Da li ti je Otac onda otkrio Sina?
– Ne prvi, ni drugi, ni treći, ni četvrti, ni peti, pa čak ni šesti put.
– Šta si onda uradio?
– Šta? – uzviknu Nadoljub. – Opet nisam znao šta da radim.[572]
– Da li si pomislio da prestaneš da se moliš?
– To mi je stotinu puta palo na pamet – reče Nadoljub.
– Pa što nisi?
– Verovao sam da je istina što su mi rekli, to jest, da bez Hristove pravednosti, ceo svet ne bi mogao da me spase, i zato sam pomislio, ako prestanem, umreću, a umreti mogu jedino kod prestola milosti.[573] Onda sam se setio reči: „Ako okleva, čekaj je, jer će zacelo doći, i neće odocniti.“[574] Tako sam nastavio da se molim dok mi Otac nije otkrio Svoga Sina.
– Kako ti ga je otkrio? – ispitivao je Hrišćanin.
– Nisam Ga video svojim telesnim očima nego svojim razumom.[575] Bilo je to ovako: Jednom sam bio vrlo tužan, tužniji čini mi se nego ikad u životu, zbog novog saznanja o veličini i odvratnosti moga greha. I očekujući samo pakao i večnu propast moje duše, odjednom mi se učinilo da vidim kako Gospod Isus Hristos gleda sa neba dole i govori: „Poveruj u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen i ti i tvoj dom.“[576] Ali ja sam odgovorio „Gospode, ja sam veoma, veoma veliki grešnik.“ A On meni „Dosta ti je moja blagodat.“[577] Onda sam pitao „Ali Gospode, šta znači verovati?“ Odmah sam se setio reči: ,Ja sam hleb života; ko meni dolazi neće ogladneti, i ko veruje u mene neće ožedniti nikada.“[578]
Uvideo sam da je verovati i doći jedno te isto, i da onaj koji dolazi, to jest svojim srcem i osećanjima traži Hrista, taj zaista veruje u Njega.[579] Tada su mi se oči napunile suzama i nastavio sam da se molim: „Gospode, da li može tako veliki grešnik kao što sam ja da bude primljen i spasen od Tebe?“ Čuo sam Ga kako odgovara: „Sve što mi daje Otac doći će k meni, i onoga koji ide k meni neću izbaciti.“[580] Onda sam rekao: „Da li treba da položim sve svoje pouzdanje u Tebe?“ A On reče: „Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike.“[581] „Jer Hristos je svršetak zakona – za opravdanje svakom koji veruje.“[582] „Koji je predan za naše grehe i podignut radi našega opravdanja.“[583] „Koji nas ljubi i koji nas svojom krvlju izbavi od naših grehova.“[584] „Jedan je posrednik između Boga i ljudi.“[585] „Stoga i može sasvim da spase one koji njegovim posredstvom prilaze Bogu, pošto svagda živi – da se moli za njih.“[586]
Iz svega toga sam zaključio da moram da tražim pravednost u Njemu i otkupljenje greha u Njegovoj krvi; da ono što je učinio u poslušnosti Očevom zakonu i primajući kaznu, nije bilo za Njega nego za onoga koji hoće to da primi za svoje spasenje i da Mu zahvali. Tada mi se srce napunilo radošću, a oči suzama i srce ljubavlju prema imenu i narodu i putevima Isusa Hrista.[587]
– To je zaista bilo otkrivenje Hrista tvojoj duši – reče Hrišćanin – nego reci ti meni kako je to uticalo na tvoj duh?
– Uvideo sam da je ceo svet pod osudom i pored sve Njegove pravednosti – reče Nadoljub. – Uvideo sam da Bog Otac i pored toga što je pravedan, može da opravda grešnika koji Mu dolazi. Bilo me je jako sramota zbog moga dotadašnjeg raspuštenog života. Nikada ranije nisam pomislio na lepotu Isusa Hrista. Zavoleo sam sveti život, i čeznuo sam da nešto učinim na čast i slavu imena Gospoda Isusa. Činilo mi se da sam imao čak i hiljadu litara krvi u svome telu da bih je svu prolio za Gospoda Isusa.[588]
Svaki čovek je rođen u neznanju i nerazumnosti, pa opet ga obuzima visokoumlje koje se ogleda u njegovoj dobroti i mudrosti, te ga ubeđuje kako mu nije potrebna obnova srca, jer može sam bez Svetoga Duha da se usavrši. Sa druge strane, kad Sveti Duh pokori visokoumlje, čovek uvidi svoju propadljivost i pokvarenost, i želi da ide na put Gospoda Isusa, gde se nanovo rađa i dobija spasenje.
Neznanje nije siromaštvo duha. Neznalica je uobražen – oslanja se na ljudska mišljenja, „niti drhće od Božije riječi“ (Isa. 66:2). Takav čovek je zadovoljan samim sobom, i ne pita: „Nije li laž što mi je u desnici? Takav se hrani pepelom, prevareno srce zavodi ga da ne može izbaviti duše svoje“ (Isa. 44:20). Takvih na žalost ima mnogo među nama, i većina ih je u neznanju. Ponositi su i uporni, ništa vredno ne misle, naročito ne o svojoj duši. Nemarni ljudi govore: „U čemu sam se rodio, u tome ću i umreti.“ Kao što su stari lutali u neznanju, tako i oni lutaju. O, neka im Gospod skine pokrivač sa duhovnih očiju, da postanu „siromašni duhom“ kojima Gospod obećava blagoslov! (Matej 5:3). Onaj koji zna da ne može sam sebi da pomogne, sličan je biljci koja raste u podrumu, i koja se silom okreće i privlači otvoru kroz koji dopire malo svetla i vazduha. Takvoga vruća želja vuče prema suncu Božije pravednosti i govori sa Davidom: „Kao što košuta traži potoke, tako duša moja traži tebe, Bože!“ (Ps. 42:1-2). Znajući da sam ne može da se izbavi, i da mu nedostaje sila da bi se progurao iz podruma telesnosti ka suncu Božije pravednosti, on moli Boga za milost kao da je na samrtničkoj postelji. Da li ćeš ti biti odbačen od Boga? Nipošto! Ko je siromašan duhom prima blagoslov od Boga. Bog mu pruža ruku svoga milosrđa, a on je prihvata. Gospod Isus mu daje, a on Mu veruje – prostire mu sto, a on dolazi i prima hleb večnog života. Kakav si ti? Da li si siromašan duhom ili si neznalica?
Svakom otpadanju od Gospoda Isusa i Njegove Istine prethodi svetska lakomislenost. Mnogi priznaju Gospoda i govore da su Njegovi, ali pošto nisu hteli da ostave telesne želje i svetske zabave, savest im se okamenila, te su se polako odvratili od Božijih dela. Sve su više zalazili u svetske stvari, i time otvarali svoja srca sve više Satani i grehu; da bi na kraju počeli da ismejavaju hrišćane i da traže svetske stvari dok najzad nisu zapali u društvo nevaljalih ljudi i propali zauvek. Čuvaj se greha! Boj se lakomislenosti i beži od svetskih uživanja. Ako malo popustiš tvoj pad je neizbežan.
Gde je u srcu malo vere, tamo je strah i sve drhti od jeze. Petar je imao slabu veru pa se uplašio velikih talasa i počeo da tone. Sa strahom dolazi neverovanje u Božija obećanja, a savest stalno oseća krivicu. Ovo troje, strah, neverovanje i opterećena savest, oduzimaju duši svu radost i utehu, tako da čovek bez sigurnosti spasenja duhovno tek samo što živi. Maloverniče, zašto se zadovoljavaš tim svojim kukavnim stanjem? Doći će neprijatelj i oduzeće ti i ono malo vere što imaš. Šta ćeš onda? Ima mnogo ljudi koji imaju malu veru ali neće da imaju veću. Naviknu se na to stanje i neprestano uzdišu i jadikuju kako su jadni, a ipak odbijaju radost i spasenje. Drugi sami nemaju sigurnost spasenja i uče da je njihovo stanje sasvim dobro, a da onaj ko govori o radosti i sigurnosti spasenja je naduven. Ti samo idi napred i nemoj da sumnjaš, jer Gospod hoće da ima srećne i radosne putnike.
Nisu mu uzeli spasenje, ali su mu uzeli radost spasenja. Potkopali su mu sigurnost večnog života, uznemirili mu dušu i oduzeli mu slobodno svedočanstvo. Ti koji veruješ, moli se i pazi da te sumnja ne zavede u greh, da ne moraš da provodiš svoje putovanje u tuzi i žalosti, bez utehe i radosti Svetog Duha.
„Niti će ih ko oteti iz moje ruke“ (Jovan 10:28), govori Spasitelj. To je to što je mnogima skriveno da i oni koji imaju malo radosti neće da poginu. Gospod se molio za takve da njihova vera ne prestane (Luka 22:32). Imaju samo malo vere, i slaba je, ali On, „trske stučene neće prelomiti, i stenjka koji tinja neće ugasiti, dok ne dovede pravdu do pobede“ (Matej 12:20). On traži veru, a Njegovo milosrdno oko je nalazi makar koliko bila mala. On neće ostaviti delo svojih ruku da propadne, a vera je delo i dar Njegov (Ef. 2:8; 2. Tim. 1:4; Titu 1:9).
Mnogi koji su bez i malo vere izgovaraju se kako im je vera mala, ali time samo pokrivaju svoje neverovanje. Oni koji imaju slabu veru znaju kako su bili pokradeni, te plaču i gorko uzdišu nad tim jadom. Žaloste se što im ne svetli svetlost Božijeg lica tako jasno kao ranije, što se njihove molitve ne uzdižu do Boga, i što njihova svedočanstva nemaju te prave moći. Ti ljudi su vredni sažaljenja, kad trpe toliki nedostatak, a Gospod Isus je došao „da imaju život u izobilju“ (Jovan 10:10). Vi koji imate malu veru, ne treba da očajavate, jer i vaša mala vera koja je od Gospoda ima obećanje, jer Gospod ljubi i vas kao i one sa velikom verom. Vi kojima je mala vera, imate velikog Gospoda kao i oni sa velikom verom, a On vodi brigu o svima. Oslonite se na Njegovo svemoguće rame, i On će vas slavno prevesti preko Jordana smrti u nebeski Hanaan.
Ima raznih stepena vere, ali ti traži veru prvog stepena. Ako moraš uvek da uzdišeš nad malom verom, teši se i hvali Boga i za taj mali dar vere. Ako je to Božija vera, dovoljna je da te spasi, jer je dar Božiji, darovan po Svetom Duhu. Uostalom, Gospod pokazuje šta može takva vera koja je mala kao gorušičino zrno (Matej 11:22-24). I ona raste i biće kao stablo, i pod senom njegovih grana mnogi će da se odmore. Znaj da prava vera može da raste, pa zašto da i ti ne rasteš u veri?
Najslabije dete Božije hrani se hlebom večnog života – Gospodom Isusom Hristom (Jovan 6:50-57). „Kao što je mene poslao živi Otac, i ja živim zato što živi Otac, tako će i onaj koji mene jede živeti kroz mene.“ Ništa se ne boj ti koji imaš malo vere, tvoj Gospod je živ, i ti treba zauvek da živiš. „Kao pastir pašće stado svoje, u naručje svoje sabraće jaganjce, i u njedrima će ih nositi, a dojilice će voditi polako“ (Isa. 40:11). On i najslabije ovce neguje, i pazi na njih svojom najnežnijom ljubavlju.
Ne mogu! Veran hrišćanin iako je slab i mnogo uzdiše, ipak ide putem večnog života. Njegov cilj je uvek gore, ka Nebu. Kuda ideš ti? Da li imaš spasonosnu veru? Ako imaš makar i najmanju, znaj da je mnogo dragocenija od propadljivog zlata koje se kuša u vatri (1. Pet. 1:7) i da nema ničega na ovome svetu što bi moglo da je zameni.
Često osuđujemo druge što se nisu bolje održali u vreme iskušenja, ali kad iskušenje dođe na nas, mi padamo i ne držimo se tih saveta kojima smo druge tako bogato obasipali. Zato budimo milostivi da bi i mi bili pomilovani. Pokoravajmo se Gospodu i usrdno Ga molimo: „ne uvedi nas u iskušenje, nego nas izbavi od zla. Amin.“
Ako si slab Gospod ne traži od tebe više nego koliko ti je dao sile. Dakle, samo napred u toj sili koju ti je Gospod dao. Ako te pošalje u borbu, On te je naoružao za boj. Nastoj da budeš „pun milosti“ kao što su bili hrabri ti Božiji ratnici o kojima piše u Jev. 11, koji su verom pobedili i u najtežim časovima. I u naše vreme se skupilo mnogo nevolja: svet, greh i mnoga iskušenja, a malo je heroja vere. O, da sam ja jedan od njih – a i ti!
Šta ćeš izabrati? Sa Njim, ili bez Njega? Sa Njim je sigurna pobeda, bez Njega je neizbežna smrt i propast. Nemojmo biti bez Njega nijedan čas. Ipak, mnogi i među onima koji veruju idu tamo gde Gospod ne može da bude sa njima. Jednoga dana će ih obuzeti strah kad Ga u svojoj nevolji prizovu a On im kaže: „Ne poznajem vas“ (Matej 25:12). Sada nemarno žive bez Boga, a ipak bi hteli da budu Božiji narod. Idu u bioskop, pozorište, u disko, i na druga svetska mesta radi svoga uživanja, a opet bi hteli da se nazivaju hrišćanima. Budimo u strahu kad god je, pa makar i za kratko vreme Božije lice skriveno od nas. (Isa. 10:4).
Dok si u telu nemoj da prekrštaš ruke i odlažeš štit vere na stranu, jer opasnost još nije prošla. Neprijatelj još uvek vreba da ti oduzme radost spasenja. Banjan se mnogo trudio da opiše čoveka sa malom verom, koji tako žalosno ide svojim putem, da bi opomenuo čitaoce da se ne upuštaju u borbu sa neprijateljima koji bi im oduzeli radost spasenja. Poznajem jednog „putnika“ (ima ih više) koji je nepromišljeno čitao sve što mu je dolazilo do ruke, bilo da to pripada svetu ili Gospodu. Hteo je sve da proba, a posledica je bila da je kukavno životario u ovoj suznoj dolini. Kuda te Gospod ne šalje, nemoj nepromišljeno da ideš. Mnogi su svojom nepromišljenošću izgubili svu duhovnu silu.
Zar još u neznanju? Ovde vidimo da moramo uvek dobro da pazimo da ne zađemo na krivi put koji zavarava hrišćanina sve do smrti. Koji je to put? To je put lične pravednosti. Kaže se za Noksa (Knox) da je veoma uzdisao kad je ležao na samrtničkoj postelji. Kad su ga pitali zašto toliko uzdiše rekao je: „Satana me navodi na greh neverovanja, pokazujući mi moje grehe, ali oterao sam ga, pokazavši mu vrednost krvi Isusa Hrista Sina Božijeg.“ Satana se opet vratio da ga kuša da se osloni na svoje lično opravdanje, jer je mnogo učinio za Gospoda, čime bi mogao da se hvali. Doživeo je žestoku borbu u tome, dok konačno nije pobedio i sa radošću prešao svome Spasitelju. Čuvaj se ličnog veličanja, ma koliko te laskavci podizali i hvalili. Odreci se sebe i svoje dobrote, pa se predaj samo Onome koji je od Boga učinjen tvojom pravednošću. „Gospod pravda naša“ (Jer. 33:16).
Vidi Božiju dobrotu! On u svojoj milosti i ljubavi izbavlja zalutale putnike iz mreže oholosti i samoljublja, ali ne bez bola. Sveti Duh kara i otkriva naše grehe. Ako poveruješ laskavcu, Gospod ne može da te ostavi bez karanja.
„Nema iz smrti života i blaga koje tražite!“ Tako Satana nagovara putnike kroz usta bezbožnih ljudi. Hoćeš li da poslušaš? Da li ćeš opet poći za željom tela, i za onim što tako brzo prolazi, umesto da tražiš Božiju slavu? Nikako! Neka svet ide kuda hoće, mi idemo prema nebeskom cilju. Da li stvarno postoji taj odmor? Svakako! Ne samo da verujemo Božijoj Reči koja svedoči o tome, nego imamo sigurnost toga jer nam svedoči i Sveti Duh koji nam je dat (1. Jovan. 1:1-3).
Kad u životu hrišćanina sve ide glatko, bez poteškoća i neprilika, lako postaje nemaran i površan, tako da malo-pomalo gubi unutarnju moć. Lako se uspavljuje i zadovoljava onim što je doživeo. To je vrlo opasan duhovan san. Naročito bi stariji vernici trebalo da se čuvaju takvog sna. Odmorićeš se na gori, sada samo napred.
Delovanje Svetog Duha najpre pokazuje čoveku greh, pa mu onda objavljuje Božije Jagnje koje je uzelo na sebe greh sveta. Put koji vodi u utehu, slobodu i nebeski raj, ide kroz žalost nad grehom i kroz mnoge nevolje. „Gospod ubija, i oživljuje, spušta u grob, i izvlači“ (1. Sam. 2:6). Da li je i tebe snašla gorčina tvoga života, da bi te Gospod mogao posle nasititi medom svoje slasti?
Kako je samo greh velik, jak i crn! U sve se meša pa i u naša najlepša dela. Sva nastojanja i revnost za Gospoda i Njegovu svetost, greh kvari. Greh je uvek svuda oko nas i svakog časa nam je potrebna Božija milost i krv Njegovog Jagnjeta.
Pravednost ne možeš ni za koju cenu da kupiš. Zakon te osuđuje. Ako hoćeš da ti se oprosti greh, traži milost od Boga. Svojim delima nikad ne možeš da postigneš spasenje. Uzalud se oslanjaš na sebe. Živi Isus može da te opere Svojom krvlju i da te spoji sa Bogom!
Zašto Gospod ne uslišava grešnika odmah? On hoće da ga nauči da je spasenje samo kroz blagodat. Sve dok nismo dozvolili da budemo sasvim osuđeni, blagodat nije mogla da nam se objavi.
Potištena duša iskreno traži lek. Koga je Duh Sveti stvarno probudio, taj bi više voleo da pogine nego da prestane da traži Božiju milost. Jov govori: „Gle, da me i ubije, opet ću se uzdati u njega“ (Jov 13:15). To je iskustvo onoga koji je ispunjen strahom Božijim. Ako žudiš za oproštenjem tvojih greha, misliš da je nebo zatvoreno nad tobom i Gospod ne čuje tvoje molitve, moli se neprestano. On će svojom milošću da se sagne i daće ti mir i svoju pravednost, bez koje ne možeš opstati na Njegovom sudu, ma koliko velika i slavna dela činio. Kad bi svi dobri ljudi jemčili za tebe, to ne bi pomoglo jer: „Čovek neće nikako brata osloboditi, neće dati Bogu otkupa za njega. Velik je otkup za dušu, i neće biti nigde. Da ko doveka živi, i ne vidi groba“ (Ps. 49:7-9). Samo jedan je imao zasluge koje važe za onoga koji veruje, a to je Gospod Isus – „Gospod pravda naša“ (Jer. 23:6).
Pošto je vera nešto nebesko, ljudska reč ne može tako dubok pojam da izrazi tek jednim slovom, ali Gospod hoće da nam dođe u susret, i zato rasvetljuje pojam vere u raznim primerima, da bi ipak bar jednim od tih primera mogli da shvatimo pravu veru. U evanđelju po Jovanu šestoj glavi, Gospod nam pokazuje šta je vera: doći Njemu (st. 35, 45), jesti telo Sina čovečijega i piti Njegovu krv (st. 33, 54), jesti hleb života (st. 58). Druga reč je: primiti Ga (Jovan 1:12).
Tako se otkriva spasavajuća blagodat Gospoda Isusa Hrista koja se razliva u čovečijem srcu. „Vera koja se kroz ljubav pokazuje delotvorna“ (Gal. 5:6). Vera bez dela je mrtva, to jest nije vera, već pretvaranje.
I ti možeš po Svetom Duhu da doživiš nanovo rođenje. Sve je drugo i novo. Da li si već nanovo rođen? Da li si novo stvorenje u Hristu? Da li je staro prošlo i sve postalo novo? (2. Kor. 5:17). Da li ti je Gospod Isus najmiliji i iznad svega? Da li osećaš sve više svoju pokvarenost i ljubav Gospoda Isusa? Da li ti je jedina želja da proslaviš Njega? Zinzendorf je govorio: „Ich habe nur eine Passion und das ist ER nur ER.“ – On, samo On! Brate i sestro, ne vidiš nikoga samo Isusa! Samo Isusa! Neka to bude dah našega života.
