Videh u snu kako je požurio da bi sebi našao prenoćište. Nije daleko odmakao, kada se našao u jednom vrlo uzanom prolazu koji je poslednjih dve stotine metara vodio do kapije. Pogledao je i opazio dva lava na putu. „Sad vidim,“ uzviknu Hrišćanin, „to je opasnost koja je odvratila Plašljivka i Neverka“ (Lavovi su bili vezani lancem, ali on to nije primetio). Strašno se uplašio i pomislio je da bi najbolje bilo da se i sam vrati, jer mu se činilo da ga čeka sigurna smrt. No čuvar kapije Pozorko[213] je video kako je Hrišćanin stao i namerava da se vrati i zato mu doviknu:
– Zar si tako plašljiv! Ne boj se lavova! Vezani su, a tu su da bi se videlo ko ima veru a ko je nema. Drži se sredine puta pa ti ništa neće biti.[214]
Onda ga videh kako ide drhteći od straha zbog lavova; ipak, dobro je pazio na savete vratara. Čuo je riku lavova, ali mu ništa nisu učinili. Onda je pljesnuo rukama i došao do same kapije.
Uveden u zamak
Hrišćanin je zapitao čuvara:
– Prijatelju, kakva je ovo kuća? Mogu li ovde da prenoćim?
– Kuću je sagradio Gospodar brda za odmor i bezbednost putnika[215] – odgovori čuvar, pa ga zatim upita odakle je i kuda ide.
– Idem iz grada Propada na brdo Sion, – odgovori Hrišćanin – ali pošto je sunce već zašlo, hteo bih ovde da prenoćim ako je moguće?
– Kako ti je ime?
– Sada se zovem Hrišćanin,[216] ali nekada sam se zvao Sumnjivko. Iz roda sam Jafetova, o kome je rečeno: „Bog da raširi Jafeta da živi u šatorima Simovim.“[217]
– A zašto tako kasno stižeš? – upita vratar – sunce je već zašlo.
– Eto, zaspao sam na odmorištu koje se nalazi na onoj strani brda. Stigao bih ja i ranije da nisam izgubio pasoš.[218] Kad sam to primetio, već sam bio na vrhu brda. Zato sam sa velikim bolom u srcu morao da se vratim na mesto gde sam spavao, pa sam ga tamo konačno i našao.[219]
– Dobro – reče vratar – pozvaću jednu devojku iz ovoga grada, koja će te upoznati sa ostalim ukućanima, jer tako zahtevaju pravila ove kuće.
Odmah zatim, vratar je zazvonio i na vratima se pojavila jedna ozbiljna i divna devojka po imenu Opreznost,[220] koja je upitala zašto je zovu. Vratar joj je odgovorio:
– Ovaj čovek ide iz grada Propada na brdo Sion, ali pošto se umorio i zatekla ga je noć na putu, pita da li može ovde da prenoći. Rekao sam mu da ću tebe da pozovem da malo porazgovaraš sa njim, a ti uradi kako ti se čini dobro prema pravilima ove kuće.
Ona je zatim upitala Hrišćanina odakle je i kuda ide, na šta joj je on lepo odgovorio. Pitala ga je kako je dospeo na put, a on joj je i to ispričao. Onda ga je pitala šta je video i doživeo na putu, pa joj je i to rekao. Na kraju ga je upitala kako se zove.
– Zovem se Hrišćanin i imam još veću želju da ovde prenoćim. Vidim da je ovo mesto sagradio Gospodar brda za počinak i sigurnost putnika.
Ona se nasmešila, a oči su joj se napunile suzama i poćutavši malo reče:
– Pozvaću još dve–tri svoje rođake!
Zatim je otrčala do vrata i pozvala Mudrost, Bogoljupku i Milostivku koje su ga posle kratkog razgovora uvele u kuću.[221] Na pragu su ga još mnogi drugi dočekali i rekli:
– Uđi blagosloveni, ovu kuću je sazidao Gospodar da primi putnike kao što si ti.[222]
On im se nakloni, te uđe sa njima.
Hrišćanin priča o svojim doživljajima
Kada je ušao i seo, dadoše mu nešto da popije pa otpočeše razgovor, da što bolje iskoriste vreme dok se ne spremi večera. Mudrost, Bogoljupka i Milostivka su razgovarale sa njim.[223] Njihov razgovor je ovako tekao:
– Hajde dakle dobri Hrišćanine – poče Bogoljupka – kad si već ovde, porazgovarajmo o onome što si doživeo na putu, ne bi li i mi naučili nešto korisno.[224]
– Drage volje! Radujem se što ste me ovako primili – reče Hrišćanin.
– Šta te je pokrenulo na ovaj put? – upita Bogoljupka.
– Bog je tako uredio – reče Hrišćanin – jer kad sam se uplašio da ću propasti, nisam znao kuda da pođem. Ali dok sam drhtao i plakao, naišao je čovek po imenu Evanđelista koji me je uputio prema malim vratima koja sam nikada ne bih našao. On me je poslao na put koji me je doveo upravo do ove kuće.
– Zar nisi prošao pored Tumačeve kuće? – upita Bogoljupka.
– Jesam, i video sam tamo takve stvari koje nikad, dok sam živ, neću moći da zaboravim, a naročito tri stvari. Prvo, kako Hristos uprkos Satane održava delo milosti u srcu; drugo, kako je jedan čovek toliko sagrešio da je izgubio svu nadu da će ući u Božiju milost; i treće, kako je jedan sanjao da je došao na sudnji dan.
– A da li si ga čuo kako priča svoj san?
– Da, čuo sam kako je video strašne stvari. Srce me je bolelo dok mi je to pričao; no milo mi je što sam sve to ipak čuo[225] – reče Hrišćanin.
– Da li je to bilo sve što si video u Tumačevoj kući? – pitala je dalje Bogoljupka.
– Nije – reče Hrišćanin – odveo me je da mi pokaže jednu prekrasnu palatu. Ljudi u njoj su bili obučeni u zlato. Tada je došao jedan čovek i probio se kroz naoružanu stražu koja je stajala pred kapijom, te je bio primljen u nebesku slavu. Srce mi je od radosti zaigralo i poželeo sam da ostanem bar godinu dana u toj kući, ali sam znao da moram još mnogo da putujem.
– Šta si još video na putu?
– Bolje ne pitaj! – reče Hrišćanin. – Samo što sam pošao, ugledao sam Jednoga koji je bio sav krvav i visio na krstu. Čim sam pogledao na njega, pao mi je teret s leđa (dotada sam se mučio pod jednim preteškim bremenom). To mi je bilo veoma čudno, jer tako nešto još nikada nisam video. Nisam mogao da skinem očiju sa Njega i dok sam tako gledao naviše, pojavila su se tri sjajna bića. Jedno mi je reklo da su mi gresi oprošteni; drugo mi je skinulo dronjke i dalo ovu vezenu košulju koju eto vidiš, a treće mi je stavilo ovu belegu na čelo i dalo ovaj zapečaćeni svitak. – (Kad je to rekao, izvadio je svitak iz nedara).[226]
– Valjda si još nešto video? – reče Bogoljupka.
– To je bilo ono najlepše – reče Hrišćanin – ali video sam i drugo štošta. Naime tri čoveka: Prostaka, Lenjivca i Hvališu kako spavaju pored puta sa okovanim nogama. Nisam mogao nikako da ih probudim! Video sam i Formalistu i Licemera kako preskaču preko zida da idu na Sion, ali su se brzo izgubili kao što sam im i rekao da će biti. No najteže mi je bilo da se popnem na ovo brdo i prođem pored lavova. Da nije bilo onog dobrog vratara, verovatno bih se vratio. Sada zahvaljujem Bogu što sam dovde došao i zahvaljujem vama što ste me primili.[227]
Zatim je Mudrost odlučila da mu postavi nekoliko pitanja:
– Da li ponekad misliš na zemlju iz koje si pošao?
– Mislim, ali sa stidom i odvratnošću. Da sam zaboravio zemlju iz koje sam izišao, zaista bih se već vratio jer sam za to imao prilike; sada čeznem za boljom, to jest, nebeskom domovinom.[228]
– Da li još uvek nosiš sa sobom nešto od onoga što si tamo imao?
– Da, ali preko svoje volje. Mislim naročito na unutrašnja telesna razmišljanja u kojima su svi moji zemljaci kao i ja, uživali. Ali sada su mi sve te stvari mrske, i kad bih mogao slobodno da biram, nikad više ne bih o njima razmišljao, no kad želim da činim dobro, vidim da je zlo u meni.[229]
– Da li ti se nekad čini da si savladao neke stvari koje su ti pre mnogo smetale? – pitala je Mudrost.
– Da, ali retko – odgovori Hrišćanin. – Kada se to desi, to su mi onda zlatni časovi.
– Da li se sećaš kako si savladao svoje nespokojstvo?
– Da, kad god se setim onoga što sam video na krstu i kada pogledam svoju odeću i svitak koji nosim u nedrima, i kada mi srce zaigra pri pomisli na onu zemlju[230] – reče Hrišćanin.
– A zašto toliko želiš da ideš na goru Sion? – upita Mudrost.
– Nadam se da ću tamo videti Onoga koji je bio razapet na krstu i da ću se osloboditi svega što mi još uvek smeta. Kažu da tamo nema smrti[231] i da ću tamo boraviti sa svojim najmilijima. Jer pravo da ti kažem – reče Hrišćanin– ja volim Onoga što mi je skinuo teret i za Njim čezne moja duša.[232] Želim da budem tamo gde neću nikad umreti i sa onima koji večno kliču: „Svet! Svet! Svet!“
– To bih rado učinio, ali su se svi protivili mome putovanju.[234]
– Trebalo je da im kažeš i objasniš kako je opasno ostati tamo.
– I jesam – reče Hrišćanin. – Govorio sam im o propasti grada koju mi je Bog pokazao ali njima se činilo da se ja šalim, te nisu verovali.[235]
– Da li si se molio Bogu da On blagoslovi tvoju reč?
– Jesam, i te kako usrdno, možeš i sama da zamisliš koliko su mi žena i deca dragi.
– Da li si im rekao kako te muči i plaši da ne propadnu, pošto si verovatno jasno video u kakvoj se opasnosti nalaze?
– To sam im stalno ponavljao. Mogli su da vide po mom licu i suzama koliko se plašim dolazećeg suda, ali to ipak nije bilo dovoljno da ih ubedim da pođu sa mnom.
– Da li su ti rekli zašto neće da pođu sa tobom?
– Moja žena nije htela da ostavi ovaj svet, a decu su privlačile mladalačke radosti. Tako su me ostavili da sam tumaram.
– Da nisi svojim nemarnim životom pokvario sve što si svojim rečima postigao? – dodade Milostivka.[236]
– Pa ne mogu baš mnogo da se hvalim svojim životom, jer znam da imam mnogo nedostataka. Znam da čovek može lako da obori svojim načinom života sve što je hteo svojim rečima da dokaže drugima. Ipak, mogao bih da kažem da sam se veoma čuvao da im ne dam izgovor nekim svojim nedoličnim postupkom, zbog koga ne bi hteli sa mnom na put. Govorili su mi da sam sitničar i da se radi njih odričem stvari u kojima oni ne vide nikakvo zlo. Mogu da kažem da ako su videli u meni nešto što ih je odbijalo, bio je to moj veliki strah da ne grešim protiv Boga, ili da ne učinim zlo svome bližnjem.[237]
– Kain je mrzeo svoga brata zato što su mu dela bila zla, a dela njegovoga brata pravedna.[238] Ako su tvoja žena i deca bila protiv tebe, time su pokazali da ne mare za dobro. Ti si sačuvao svoju dušu od krvi njihove – reče Milostivka.[239]
Na Večeri Gospodnjoj
Zatim videh u snu da su tako sedeli i razgovarali do večere.[240] Onda su postavili sto s hlebom i vinom bez taloga.[241] Sve vreme su razgovarali o Gospodaru toga brda; naime, šta je učinio, zašto je to učinio i radi čega je sagradio tu kuću. Iz onoga što su govorili, saznao sam da je bio veliki ratnik koji se borio i savladao onoga koji je imao silu smrti,[242] ali ne bez velike opasnosti po samoga sebe, zbog čega sam Ga i ja još više zavoleo. Kako su rekli, to Ga je stajalo mnogo krvi. Venac Njegove velike slave je bio u tome što je sve učinio iz čiste ljubavi prema ovoj zemlji. Pored toga, u kući je bilo onih koji su rekli da su razgovarali sa Njim posle Njegove smrti na krstu.[243] Oni svedoče da im je sam rekao da Njegovoj ljubavi prema siromašnim putnicima nema ravne na celom svetu. Dali su potvrdu onome što su videli, jer kažu da je ostavio Svoju slavu da bi pomogao siromašnima. Čuli su Ga kako govori da neće sam da živi na gori Sionu. Kažu da je načinio mnoge putnike prinčevima iako su se rodili na bunjištu.[244]
Odmor
Tako su razgovarali do kasno u noć i kada su se predali Gospodu na čuvanje, pošli su na spavanje. Odveli su putnika u jednu prostranu sobu na spratu, gde su prozori gledali ka izlasku sunca. Soba se zvala “Mirna“.[245] Hrišćanin je tako spavao do zore, a kada se probudio ovako je zapevao:
O gde sam? Zar toliku Isus brigu, ljubav ima Prema braći onoj, što postali su putnicima! I mene je greha mojih izbavio sam, Raj, blaženstvo – sretan da u nebu uživam.
Znamenitosti kuće
Kad su svi ustali rekli su mu da ne ide dalje dok mu ne pokažu znamenitosti toga mesta. Najpre su ga odveli u biblioteku,[246] gde su mu pokazali zapise od prastarih vremena. U jednoj od knjiga su mu pokazali rodoslov Gospodara brda gde se videlo da je Sin onoga koji oduvek jeste,[247] i da je večnoga porekla. Tu su bila zapisana sva Njegova dela i imena nekoliko stotina ljudi koje je primio u svoju službu, koje je posle smestio u takve stanove koje ni zub vremena ni bilo kakva trulež ne može da potkopa. Onda su mu čitali dela koja su Njegove sluge učinile. „Oni pobediše carstva, izvršiše pravednost, primiše obećanja, zatvoriše usta lavovima, ugasiše silu ognjenu, izbegoše oštrici mača, od slabosti se okrepiše, u boju ojačaše, tuđinske vojske nagnaše u bekstvo.[248]
Zatim su mu čitali iz drugog zapisa te kuće gde je pisalo kako je njihov Gospodar željan da primi u Svoju milost svakoga, bez obzira kakve uvrede je u prošlosti naneo Njegovoj ličnosti i delima. Bilo je zapisa i o drugim poznatim stvarima. Sve su to pokazali Hrišćaninu, kao i mnoge drevne i nove stvari, proročanstva i predskazivanja o onome što će se sigurno dogoditi na čudo i stravu neprijateljima, a utehu i zadovoljstvo putnika.[249]
Sutradan su ga odveli u riznicu oružja,[250] gde su mu pokazali razno oružje koje je Gospod pripremio za putnike. Bilo je tu mačeva, štitova, kaciga, molitava i obuće koja se neće izlizati.[251] Bilo je svega dovoljno za onoliko slugu koliko je zvezda na nebu.
Pokazali su mu i sredstva kojima su neke sluge učinile čudesna dela. Pokazali su mu Mojsijevu palicu, malj i kolac kojima je Jailja ubila Sisaru, žbanove, lučeve i trube kojima je Gedeon oterao vojsku madijansku. Onda su mu pokazali ostan volujski kojim je Samegar pobio šest stotina Filisteja.[252] Pokazali su mu vilicu kojom je Samson učinio slavna dela.[253] Pokazali su mu i praćku i kamen kojima je David ubio Golijata iz Gata[254] i mač kojim će Gospod ubiti čoveka bezakonja[255] na dan kada ustane na sud. Pokazali su mu mnogo divnih stvari kojima se Hrišćanin veoma obradovao.[256] Posle toga opet pođoše na počinak.
Videh u snu kako je ujutro ustao s namerom da pođe dalje. Oni su ga međutim zadržavali da ostane još jedan dan. Rekli su da će mu pokazati Milinske gore koje će ga još više utešiti, pošto se nalaze u pravcu skloništa koje on traži. Zato je pristao da ostane.
Kad je jutro ponovo osvanulo, odveli su ga na krov kuće i rekli mu da pogleda prema jugu. U daljini se video jedan vrlo lep brdoviti kraj[257] pokriven šumama, vinogradima, voćnjacima, cvećem, izvorima i vodoskocima, koje je bilo milina gledati. Upitao je kako se ta zemlja zove. Na to su mu odgovorili da je to Emanuilova država, koja je otvorena kao i ovo brdo svim poklonicima.
– Kad tamo stigneš, videćeš vrata Nebeskog grada koji će ti pastiri pokazati.[258]
Naoružan za put
Sada je poželeo da pođe dalje i oni su pristali.
– Pođimo prvo opet do riznice! – rekoše mu. Kad su ušli, navukli su mu oklop od glave do pete u slučaju da ga neko napadne na putu (Ef. 6:10-18). Tako opremljen, pošao je sa svojim prijateljima do kapije, gde je upitao vratara da li je još neki putnik tuda prošao. Vratar je odgovorio da jeste.
– Da li ga poznajem? – upita Hrišćanin.
– Pitao sam ga za ime i on mi reče da se zove Verko – odgovori vratar Pozorko.
– O, poznajem ga! – uskliknu Hrišćanin. – On je iz mog susedstva. Iz mog rodnog mesta. A koliko je daleko odmakao?[259]
Već je sišao u dolinu.
– Dobro dragi prijatelju, Gospod neka je sa tobom i neka ti umnoži svako dobro koje si meni ukazao.[260]
Ispraćaj
Onda je pošao dalje, ali Mudrost, Bogoljupka i Milostivka su htele da ga isprate do podnožja. Krenuli su zajedno ponavljajući ono o čemu su ranije govorili, dok ne stigoše do podnožja brda. Tada je Hrišćanin rekao:
Kao što je bilo teško penjati se uzbrdo, tako je vidim opasno i silaziti.
– Jeste – reče Mudrost – to je zato što je čoveku veoma teško da siđe u dolinu poniznosti, a da se pri tom ne oklizne. Zato smo pošli da te ispratimo do podnožja.
Hrišćanin je onda počeo da silazi vrlo pažljivo, no ipak se dva-tri puta okliznuo.[261]
Kada je stigao do podnožja brda, videh u svom snu kako su mu ove dobre saputnice dale veknu hleba, čuturicu vina i jedan grozd, te je nastavio put.
Lavovi znače rikanje đavola i sveta koji nastoje da nas uplaše da ne bismo išli Božijim putem. To se naročito dešava kad oni koji veruju žele da se priključe Crkvi – zajednici Božijeg naroda, koji svedoči za Gospoda svoga Spasitelja. Dešavaju se razne neprilike. Svi će da te preziru i ostave. Imaćeš nevolje do smrti, pa čak i posle smrti tvoji će imati muke, jer neće dozvoliti da te sahrane na groblju, niti će sveštenik da ti ide na sahranu – i to sve ako se priključiš toj jeresi „što se svuda protiv nje govori“ (Dela 28:22), koju „nazivaju sektom“ (Dela 24:14; 1. Pet. 4:14). Ali samo napred! Svet i đavo su vezani lancima koje Gospod Spasitelj drži u svojim rukama. Ako Gospod popusti lance, ne boj se – On ih pušta uvek do prave mere – radi tvoje probe. Verni sluga Božiji mora uvek da pazi, da teši, bodri i hrabri uplašene putnike, koji čuju riku i bes neprijatelja, a ne vide lance – Božije moći – kojima su vezani, tako da ne mogu da ih upropaste.
Crkva Božija postoji za okrepu i sigurnost putnika. Razgovor sa Božijim narodom treba da ti dâ utehu, a ti treba da paziš nad svojom braćom i oni nad tobom, da ne biste bili prevareni i iskušani grehom.
To mu je sada pravo ime, jer je Hristov. Ima ih mnogo koji nisu primili Božiju blagodat i neopravdano se hvale da su hrišćani. Da li si ti takav? U tebi treba da se desi ta promena o kojoj govori Gospod: „I smilovaću se na Loruhamu (Loruhama znači „bez milosti“) i reći ću Loamiji: Ti si moj narod,“ i on će reći: „Bože moj!“ (Osija 2:23), (Loamija znači „nisi moj narod“) (Osija 1:9). Hrišćanin se uvek seća kakav je nekad bio i kakav je sada. Divna je razlika između „pre“ i „sada“!
Sigurnost spasenja je nešto uzvišeno. Zato treba da čuvamo tu sigurnost da ne bude zastrta grehom i neverstvom. Nego: „Postarajte se još više da učvrstite svoj poziv i izbor; ako, naime, to činite, nećete se nikad spotaći“ (2. Pet. 1:10). Mnogi su radosno došli Isusu ali su kasnije žalostili Svetog Duha kada su se zapleli u greh, i sada su ostali bez radosti i pune sigurnosti večnog života. Mnogi su izgubili sigurnost spasenja i vukli su se kroz život bedno i nevoljno, i tek su je na kraju svog jadnog života našli kroz Božiju milost. Zato treba da pazimo, naročito mladi hrišćani. „I ne žalostite Božijeg Svetog Duha, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja“ (Ef. 4:30).
Ko nema sigurnost spasenja, to jest, ko nema svedočanstvo Svetog Duha u svom srcu, ne bi trebalo da traži da bude primljen za člana crkve. Crkva je zajednica Božije dece. Zato mogu biti primljeni kao članovi samo oni na kojima se vidi da iskreno idu uskim putem, na koji su stupili novim rođenjem kroz Svetoga Duha. Tamo gde se to ne ispituje i ne praktikuje nije Crkva Gospodnja, već hajdučka pećina.
Kod primanja članova u Crkvu najpotrebnija je opreznost. Ponekad gledamo na broj članova da bismo se hvalili telom. Ponekad gledamo na bogatstvo, čast i učenost onih koji traže da budu primljeni u crkvu. Ali potrebno je istaći samo to, da li može da se vidi na njima da slede istinu našeg Gospoda, da su primljeni u Božiju milost i da im je nebo cilj.
Blago crkvi koja ima vodeću braću koja su oprezna, mudra, pobožna, puna ljubavi i straha Gospodnjeg. Ako su pomazani Svetim Duhom umeće da odlučuju koga da prime u kuću, to jest u crkvu, a koga da odbiju.
Porodica se raduje nad novim članom. Svi se zanimaju za svog novog brata ili sestru, i pružaju mu ljubav i zahvalnost. Gde nema takvog staranja, tamo je Krasni dvor – crkva, kao pustinja. Da li se ti raduješ kada dođe novi član u tvoju porodicu – crkvu, te zahvaljuješ zato Bogu? Samo treba paziti koga primaš u zajednicu. Neka vrata crkve budu veoma uska.
Lepo je razgovarati o iskustvu našeg života sa Isusom. O čemu ti razgovaraš? Da li imaš radosne doživljaje sa Gospodom Isusom tvojim Spasiteljem? Kakav je predmet tvojih razgovora?
Ovaj razgovor može da posluži kao odličan primer kod primanja novih članova u crkvu. Tu nema ničeg hladnog, već je sve živo i ljubazno staranje. Kao u porodici, ništa se ne radi službeno. Svaki član koji stupa u crkvu donosi neki novi dar Svetoga Duha na korist i popravljanje cele zajednice.
Gospod nam pokazuje mnoge stvari kojih se sećamo sa bolom u srcu. A to nam je ipak korisno jer treba da „gradimo svoje spasenje sa strahom i trepetom“ (Fil. 2:12).
Priznavati Hrista bez ikakvog ličnog iskustva je samo naučena pobožnost. Ako nisi lično okusio ljubav i milost Spasitelja, i ako ti Sveti Duh nije ulio mir i sigurnost spasenja u srce, šta ti vredi ako znaš sve doktrine napamet? Bez tog poznavanja Božije milosti, ne bi trebalo niko da bude primljen u zajednicu Božije dece – u Hristovu crkvu, makar sve znao napamet. A ko je okusio tu milost, kako bi mogao da ćuti? „Poverovao sam, zato sam govorio“ (2. Kor. 4:13). Ko se hvali neka se hvali u Gospodu“ (2. Kor. 10:17; Jer. 9:24; 1. Kor. 1:31; Gal. 6:14).
Unutrašnja pokvarenost i zloćudnost donosi Hrišćaninu više žalosti i tuge nego svi spoljašnji neprijatelji i progonstva ovoga sveta. Ali on ima čime da se teši i hrabri; ima izvor iz kojeg crpi moć za pobedu nad tim unutrašnjim zlom. A čime se jača? Verom u raspetog Spasitelja i pravednost koju ima u Hristu i svedočanstvom Svetoga Duha, koji ga vodi ka divnom cilju prema kojem on radosno putuje. Ako se boriš u žalosti i bolu koji ti tvoj greh donosi gledaj sa puno pouzdanja na Isusa. On je prozvan: „Isus, jer će on spasti narod svoj od grehova njihovih“ (Matej 1:21). Ako je On u centru tvoga života pobedićeš, jer je On pobedio.
Mi čeznemo za domom, mirom i večnim odmorom, težimo za čistotom i nebeskom slavom, za večnom živahnošću i mladošću, za svetom ljubavlju – a iznad svega, težimo za Onim koji je za nas položio svoj život. Žudimo da što pre vidimo licem k licu Onoga koji nas ljubi večnom ljubavlju.
Kada Sveti Duh počne da deluje, tada dolazi do rascepa u porodicama. Ali iako hrišćanin može često da bude ismejavan i na spoticanje drugima, ne prestaje da ljubi svoju porodicu, nego je još više voli zato što želi da se i oni obrate, da iziđu iz sveta i greha, da bi mogli da dožive blago Božije milosti i da zažele da idu za njim. Mnoge su majke prolile bezbroj suza za svojim izgubljenim sinom i propalom kćeri, i mnogi su očevi prineli mnoge molitve Bogu za svoju neposlušnu decu. Pa i ako ti se čini da tvoje reči, suze i molitve ništa ne koriste, samo nastavi tako, pa ćeš jednoga dana videti učinak tvoje vere u Božija obećanja, i požnjećeš rod tvoje istrajne molitve i mnogog savetovanja.
„Po plodovima njihovim poznaćete ih“ (Matej 7:20). To važi i za verne Gospodnje sledbenike. Kakav je tvoj život? Kad bi govorio čak i anđeoskim rečima, ako tvoj život nije u skladu sa tvojim rečima, kako ćeš druge ganuti da bi sledili Isusa. Još nešto; nemoj ništa da očekuješ od tvojih molitava ako svoj život ne upravljaš istinito po njima. Tvoja deca će ići tragom tvog života, i tvoji susedi će suditi po tvojim delima. Previše je štete učinjeno Carstvu Božijem na zemlji zbog nemarnog života Hristovih sledbenika čija su usta bila puna slatkih reči, a život im bio drukčiji.
Ovde se misli na „Večeru Gospodnju,“ kad oni koji veruju razmatraju milost koju su primili kroz Gospoda Isusa Hrista, i kad uzimaju hleb i vino u sećanje na Njegovu smrt. Imaju i čega da se sećaju; jer se sećaju Gospoda Isusa na krstu koji je bio razapet za njih; Njegove ljubavi koja ih traži, kako su se sa Njim u veri sastali, kako ih je primio za sinove i kćeri Božije, bezbrojnih milosti koje svakodnevno primaju od Njega, a iznad svega, Njegovog željenog i slavnog dolaska. U takvom sećanju raste njihova vera, umnožava se njihova ljubav prema Njemu i jača njihova nada i radost u zajednici svetih (Ps. 122).
Dubina Božije ljubavi nam se otkriva u Svetom pismu i u istoriji Njegove Crkve. Ništa ne mora da te iznenadi strahom, kad nisi spreman. Možeš da nađeš novu utehu u Božijim obećanjima, kada vidiš kako ih je Gospod drugima ispunjavao. Svi veliki događaji kroz koje su drugi prolazili skupljeni su u riznici Božije Crkve i svaki Hrišćanin može da primi utehu i blagoslov iz njih. Sva iskustva Božije Crkve pobuđuju te da se i ti, kada prilaziš prestolu Božije milosti, hrabro boriš i ideš radosno prema cilju.
Gospod Isus je naša riznica oružja. Ako hoćeš da opašeš svoja bedra istinom, On je Istina (Jovan 14:6). Ako hoćeš da se obučeš u oklop pravednosti, On je naša Pravednost (1. Kor. 1:30). Ako hoćeš da obuješ noge pripravnošću na evanđelje mira, On je naš Mir (Ef. 2:14). Ako hoćeš da uzmeš štit vere i kacigu spasenja, On je tvoj Štit i Spasenje (2. Sam. 22:3, 31, 36; Ps. 18:35). Ako hoćeš da uzmeš mač Duha koji je Reč Božija, On je ta Reč Božija (Jev. 4:12; Otkr. 19:13). Ko drugi može da te nauči da se moliš Bogu kao On? (Luka 11:1). Dođi dakle Njemu. U Njemu je „sve oružje Božije“ (Ef. 6:11), koje nam je potrebno u hrišćanskoj borbi.
Hristova Crkva je dvorac ukrašen starim i novim ukrasima. Božiji junaci su njen najlepši ukras. Čime ćeš ti ukrasiti Božiju Crkvu? Najlepši ukras joj je pobeda vere u Hristu Isusu. Kad bi naš život bio sama pobeda!
Blaženstva i ta divna iskustva o kojima ovde piše, vernik prima u Crkvi Gospodnjoj kroz izlaganje i propovedanje Božije Reči. Emanuilova država je naša. Božija Reč nam je pokazuje u punoj lepoti. I kao što je Gospod rekao Isusu Navinu, tako i nama govori: „Svako mesto na koje stupite stopama svojim dao sam vam” (Is. Nav. 1:3). Zašto smo uvek tako siromašni kad su sve te prekrasne stvari već naše? Primi verom svaki stih Svetoga pisma. Ti stihovi Svetoga pisma su divne šume, vinogradi, voćnjaci puni raznovrsnog voća i cveća. Tu su brda, reke i izvori. Ta Emanuilova država je prekrasna, i jasno nam je prikazuje Božija Reč. Tu teče med i mleko i nema nijednog dela te Božije njive koji je nerodan ili pust.
Verko nije ušao u zajednicu vidljive Crkve. Mnoge verne duše udaljene od zajednice Božijeg naroda – od vidljive Crkve – ne uživaju sve ugodnosti koje se uživaju u Crkvi kroz Božiju Reč. Ipak, spasene su jer putuju uskim putem za Isusom u nebeski Hanan.
„Vas pak, braćo, molimo da odajete priznanje onima koji se trude među vama, i svojim pretpostavljenima u Gospodu, i onima koji vas poučavaju; cenite ih iznad svega u ljubavi zbog njihovog dela“ (1. Sol. 5:12, 13).
Sa gore preobraženja morali su opet da siđu u nekadašnji život pun borbe, bola i trpljenja (Luka 9:28-44). Pogrešno je misliti da ćemo uvek biti na gori duhovnog ushićenja. Moramo da prođemo dolinom poniženja, žalosti i smrti. Hrišćanin se okliznuo – nije mogao da shvati da sa uzvišenosti mora u poniznost. Zato pazi da ti se objavom visokih tajni Božijih srce ne ponese, i da ne zaboraviš na ono što si po Božijoj milosti, jer će ti inače biti vrlo teško da ideš kroz poniženje i pokornost. Ne samo to, nego ćeš pasti i nećeš moći da se boriš protiv Satane. Obično kad se neko prima u zajednicu, za njega nastanu velika poniženja. Obično novoobraćena duša zamišlja da će joj same ruže cvetati na putu novoga života, zato se iznenadi kad se u zajednici nađe trn i kopriva, gde se tome nije nadala. Blago onome koji istraje i sledi svoga Gospoda do kraja. Starija braća i sestre su dužni da daju dobar savet i primer mlađima. Blago Crkvi koja ima odgovorne i budne članove, kao što je ova mala zajednica koja prati Hrišćanina sa velikom ljubavlju, pripremajući ga za boj. To nije samo dušobrižnikova ili propovednikova dužnost, nego i dužnost svakog pojedinog člana. Ako si Gospodnji, znaćeš koja je tvoja dužnost prema neiskusnim i slabim članovima.
