|
Хришћанин је тако ишао док није стигао до Тумачеве куће.[135] Ту је неколико пута покуцао.[136] Ускоро је неко дошао до врата и упитао ко куца.
– Ја сам путник кога је један познаник Господара ове куће послао да овамо свратим да бих чуо нешто корисно – рече Хришћанин. Човек је позвао Господара који се зачас јавио и запитао Хришћанина шта жели.
– Ја путујем из града Пропада и идем на гору Сион. Чувар код врата на почетку овогa пута ми је рекао да овамо свратим, јер ће ми ту бити показане корисне ствари које ће ми помоћи на путу – исприча Хришћанин.
– Кад је тако – рече Тумач – хајде унутра,[137] показаћу ти нешто корисно.
Седам знаменитих ствари Тумач је рекао своме слузи да упали свећу[138] и увео Хришћанина у једну одају.[139] Хришћанин је на зиду угледао слику једног веома озбиљног човека.[140] Слика је представљала човека чије су очи биле подигнуте према небу. У руци је имао најлепшу књигу, закон истине му је био исписан на уснама, а свет му је био за леђима. Стајао је тако као да се моли за људе, а златна круна му је лебдела над главом.
– Шта значи ова слика? – упита Хришћанин. Тумач одговори:
– Човек на слици је један међу хиљадама. С муком[141] рађа децу[142] и сам их негује.[143] То што су му очи упрте ка небу и што држи најбољу књигу у руци и што му је на уснама исписан закон истине – значи да му је задатак да упозна и открије грешницима оно што је мрачно. Да ли видиш како стоји као да се моли за људе и како му је свет за леђима, а круна му лебди над главом? То показује како презире ствари овога света[144] и не мари за њих, због љубави према служби свога Господара. Сигуран је да га чека слава на оном свету.
– Показао сам ти прво ову слику, јер је тај човек један од оних кога је Господар места у које путујеш овластио да ти буде вођа у свим тешким ситуацијама које ћеш доживети на путу. Пази на то што сам ти показао и добро упамти што си видео, да се не би састао са људима који говоре да ће те повести добрим путем, а у ствари воде у смрт.[145]
Онда га је узео за руку и повео у једну собу која је била пуна прашине, јер је још нико није почистио. Када је погледао мало по соби, Тумач је позвао једног човека да је почисти. Када је овај почео да чисти метлом, подигла се толика прашина да се Хришћанин скоро угушио. Тада је Тумач заповедио једној девојци која је ту стајала да донесе воду и попрска по соби, те је била лепо пометена.
– Шта ово значи? – упита Хришћанин.
– Ова соба је човеково срце које никада још није осветлила благодат еванђеља. Прашина је грех и унутрашња изопаченост која је целог човека обузела и упрљала. Човек који је први чистио је Закон, а девојка која је донела воду и попрскала собу је Еванђеље. Видео си како је прашина летела на све стране од које се умало ниси угушио, а соба ипак није могла да се почисти. То значи да закон, уместо да очисти срце од греха, побуђује и ојачава грех у души, уместо да га савлада.[146] Видео си како девојка прска собу и лако је чисти. То показује да кад дође еванђеље, оно врши свој благи и драгоцени утицај на срце. Као што је девојка почистила собу прскајући је водом, тако се и грех побеђује и надвлађује, а душа чисти кроз веру и припрема за Цара славе да се у њој настани.[147]
Затим видех како Тумач води Хришћанина за руку у једну малу одају, где је седело двоје деце свако на својој столици. Старије се звало Страско, а млађе Стрпљивко. Страско је био много незадовољан, а Стрпљивко је био миран. Онда је Хришћанин упитао:
– Зашто је Страско тако незадовољан?
– Њихов старатељ жели да он чека најлепше ствари до идуће године, међутим он хоће све сада, а Стрпљивко је спреман да чека – одговори Тумач.
Онда угледах како неко прилази Страску носећи пуну кесу блага које му је изручио пред ноге. Овај се обрадовао и грабио благо подсмевајући се Стрпљивку. Видех и како је за кратко време све расуо, тако да су му остали само безвредни комадићи. Онда Хришћанин рече Тумачу:
– Објасни ми ово мало боље!
– Два дечака су две слике. Страско представља људе овога света, а Стрпљивко представља људе онога света који ће доћи. И као што видиш, Страско хоће све своје благо да ужива одмах, то јест на овом свету. Такви су људи овога света, морају све да имају сада. Не могу да се стрпе до идуће године, то јест, да на другом свету приме своју награду. Код њих више вреди она пословица која каже да је бољи један врабац у руци, неголи два на грани; боље него сва божанска сведочанства о добру онога света који ће доћи. Али као што си видео, све је брзо протраћио и за кратко време су му остали само дроњци. Тако ће бити са свим таквим људима на свршетку овога света.
– Сад видим да је Стрпљивко мудрији и то из више разлога – рече Хришћанин. – Прво, спреман је да чека боље ствари. Друго, примиће своју награду, док ће други имати само дроњке.
– Могао би да додаш и то да слава онога света неће никада увенути,[148] а да слава овога света зачас прође.[149] Зато Страско није имао много разлога да се смеје Стрпљивку кад је примио своје благо, а Стрпљивко ће се с правом смејати Страску кад на крају прими своје благо. Оно што је прво, мора да уступи место ономе што је последње јер и последње има своје време, али оно што је последње не мора ничему да уступа место, јер после њега нема шта да дође. Онај дакле који први прима свој удео брзо ће га потрошити, али онај који последњи прима свој део, уживаће га вечно. Зато пише о богаташу: „Ти си примио своја добра у свом животу, а Лазар исто тако зла; он се сад овде теши, а ти се мучиш“ (Лука 16:25).
– Видим да није добро жудети за стварима овога света, него је боље чекати на оно што ће доћи – рече Хришћанин.
– Истину говориш – сложи се Тумач – јер видљиве ствари су привремене, а невидљиве су вечне.[150] Иако је тако, пошто су садашње ствари тако блиске нашим телесним жељама а ствари које ће доћи удаљене од нашег телесног разума, оно прво веома привлачи наша срца, а оно друго нам је удаљено и туђе.[151]
Затим видех у сну како Тумач води хришћанина за руку на једно место где је ватра горела поред зида. Један човек је стајао поред ватре и непрестано сипао воду да би је угасио, али је она све јаче буктала.
– А шта ово значи? – упита Хришћанин.
– Та ватра је дело милости учињене у срцу – објашњаваше Тумач. – Онај што сипа воду да је угаси је ђаво. Али показаћу ти зашто ватра и поред тога све јаче гори.[152]
Одвео га је на другу страну зида где је видео човека са судом у руци из кога је стално полако доливао уље на ватру.
– Шта то значи?
– То је Христос који непрестано уљем своје благодати подржава дело које је већ започето у души. Тако и поред свега што ђаво чини, душа Његовога народа и даље остаје у благодати. То што је човек који подупире ватру стајао иза зида, значи да је ономе који долази у искушење тешко да схвати како се то дело благодати подржава у његовој души.[153]
Затим видех како га Тумач даље води за руку на једно прекрасно место где се налазила дивна палата. Хришћанин се томе веома обрадовао. Опазио је како се неки шетају по зидинама палате одевени у злато, па је зато упитао:
– Смемо ли да уђемо?
Тумач га је онда одвео до врата палате пред којима је стајала велика гомила људи. Сви су они хтели да уђу, али се нису усуђивали. Мало подаље од врата за једним столом седео је човек са књигом, пером и мастилом и записивао имена оних који су хтели да уђу. Приметио је такође, да се пред капијом налазило много стражара у оклопу који су чинили све што су могли пробадајући и рањавајући оне који су хтели да уђу. Хришћанин се мало збунио. На крају, када су сви устукнули због страха од наоружаних стражара, Хришћанин је приметио једног стаситог човека како прилази ономе што је записивао имена у књигу и рекао: „Запиши моје име.“[154] Затим је извукао мач, ставио кацигу на главу и полетео према капији на наоружане стражаре. Ови су жестоко навалили на њега, али се човек није обесхрабрио, него је почео ватрено да их сече и удара. Пошто је примио[155] и задао много рана[156] онима што су хтели да га отерају од врата, прокрчио је себи пут између њих и пробио се у палату. На то се зачуо диван глас оних што су се налазили унутра, шетали по зиду палате, и певали:
Ој, витеже, уђи, дај Пошто је ушао, примио је исту одећу као и они. Хришћанин се осмехнуо и рекао:
– Мислим да знам шта ово значи. Молим те пусти ме да и ја уђем![157]
– Не, сачекај – рече Тумач – треба да ти покажем још нешто, а онда ћеш продужити својим путем.
Опет га је узео за руку и увео у једну мрачну одају где је седео човек у гвозденом кавезу.[158] Човек је био врло тужан. Седео је тако са погледом упртим у земљу, са склопљеним рукама и уздишући као да ће му срце препући. Онда је Хришћанин упитао:
– А шта ово значи?
Тумач му је рекао да сам поразговара са човеком. Хришћанин је тада упитао човека у кавезу:
–Ко си ти?
– Ја сам онај који више нисам оно што сам некад био – одговори човек.
– А шта си био?
– Био сам некада по своме и по мишљењу других, ревностан и гласовит следбеник Еванђеља.[159] Био сам, како сам ја мислио, способан за небо и веселио сам се при помисли да ћу тамо отићи – настави човек.
– А шта си сада?
– Сада сам један очајник. Затворен сам очајем као овим челичним кавезом. Не могу да изиђем, не могу! – завапи човек.
– Па како си доспео овамо? – питао је даље Хришћанин.
– Престао сам да пазим и да се уздржавам. Попустио сам уздама својих страсти. Сагрешио сам против светлости Речи и Божије доброте. Ожалостио сам Духа те ме је оставио. Изазивао сам ђавола и он ми је дошао. Гневио сам Бога, те ме је напустио. Срце ми је толико окорело да не могу да се покајем[160] – настави да уздише.
– Онда се Хришћанин обрати Тумачу:
– Зар за таквог човека нема наде?
– Боље питај њега – рече Тумач.
– Не! – рече Хришћанин – ти га питај. Онда се Тумач обрати човеку и упита:
– Зар нема наде да изиђеш из гвозденог кавеза очајања?
– Нема никакве наде – рече човек.
– Али Син Божији је веома милостив – одврати Тумач.
– Ја сам га поново себи разапео;[161] презирао сам Њега и Његову праведност.[162] Сматрао сам Његову крв нечистом и огрешио сам се о Духа благодати.[163] Тиме сам искључио себе из свих обећања и више ми није остало ништа друго до претње – страшне претње, ужасне претње о неминовном суду и Божијем гневу који ће ме прождрети као непријатеља.
– Зашто си себе довео у такво стање? – питао је даље Тумач.
– Због пожуда, задовољстава и користи овога света. Обећавао сам себи велика задовољства у њима, али ето сада ме те ствари гризу и уједају као ватрени црв[164] – рече Очајник.
– Па зашто се не покајеш и не обратиш?
– Бог ми је одузео покајање. Његова Реч ми не даје никакво охрабрење да верујем. Напротив, Он ме је сам затворио у овај кавез и ни сви људи овога света не могу да ме ослободе из њега. О вечности, вечности, како ћу поднети жалост која ми је суђена за вечност? – очајно је вапио човек. Онда је Тумач рекао Хришћанину:
– Добро упамти беду овога човека и нека ти вечно служи као опомена.[165]
– То је заиста страшно! – рече Хришћанин. – Нека ми Бог помогне да пазим, да се уздржавам и да се молим да бих могао да бежим од онога што је овога човека упропастило![166] Да ли је сада време да пођем даље?[167]
– Чекај да ти покажем још једну ствар, а онда можеш наставити својим путем – одговори Тумач.
Узео је Хришћанина за руку и одвео га у једну собу где је неко устајао из кревета. Док се облачио дрхтао је и тресао се. Онда је Хришћанин упитао:
– Зашто овај човек толико дрхти?
Тумач је рекао човеку да објасни Хришћанину шта му је. Овај је овако отпочео:
– Док сам ноћас спавао, уснио сам сан и видео како се небо јако замрачило.[168] Грмело је и севало тако страшно да сам се силно уплашио. Погледао сам и видео како облаци необично брзо пролећу, и зачуо сам снажан звук трубе.[169] Тада сам угледао Човека који је седео на облаку са хиљадама небеских бића око Себе. Сви су се сијали као сама небеса.[170] Затим сам зачуо глас како говори: “Мртви устаните на суд!“ Тада се стене развалише и гробови отворише и мртви изиђоше. Неки од њих су се веома радовали и гледали навише. Неки су покушавали да се сакрију испод брда.[171] Онда видех како Човек који седи на облаку отвара књигу и зове свет да Му се приближи.[172] Али због јаке ватре која је избијала испред Њега, налазило се велико растојање између њих и Њега – као што и приличи између судије и оптужених. Чух затим како је речено онима који су служили пред оним који је седео на облаку: „Скупите кукољ, плеву и стрњику и баците у огњено језеро.“[173] На то се отвори бездан управо испред места где сам ја стајао. Из бездана покуљаше дим и ужарени пепео на све стране са страшном хуком. Затим се опет зачу глас који је говорио служитељима: „Скупите моју пшеницу у житницу!“[174] На то су многи били узети и однесени у облаке, а мене оставише.[175] Покушах да се сакријем, али нисам могао, пошто ме је гледао Човек који је седео на облаку. Сетих се својих греха, а савест ме је оптуживала са свих страна. Утом се пробудих.
– Али зашто си се толико уплашио?
– Па мислио сам да је дошао судњи дан, а ја нисам спреман.[176] Али највише ме је уплашило то што су анђели неке одвели а мене оставили, док је бездан пакла отворила своје гротло управо тамо где сам стајао. Савест ме је узнемиравала и чинило ми се као да ме Судија увек прати Својим оком и лицем пуним гнева – заврши човек који је дрхтао.
Тада Тумач рече Хришћанину:
– Да ли си све ово добро разумео?[177]
– Јесам, али ствара у мени и наду и страх.[178]
– Добро упамти све те ствари да би те гурале и терале напред на путу којим идеш. Тада се Хришћанин поче спремати да настави пут. Тумач му међутим рече:
– Нека те Утешитељ увек прати, добри Хришћанине, и нека те води путем који води у Небески град. Хришћанин је онда наставио пут речима:
Ту видех врло чудне, ретке ствари, О хвала Ти што ми то показа, ПОЧЕТАКTHE PILGRIM'S PROGRESS by John Bunyan LSVTM 2020 [135] Овај део приче је веома значајан јер ту путник, верни Хришћанин, добија увид у тајне духовног живота. Тумач је Свети Дух који уводи у сваку правду и истину. „Јер ће узети од мога и јавити вама“ (Јован 16:14), говори Спаситељ. Благо ономе који седи у кући тога Тумача, јер ће се наситити добром храном са стола Господњег. Гледаће лице Спаситеља и промениће се „у исту слику из славе у славу – како то чини Дух Господњи“ (2. Кор. 3:18). У заједници са Тумачем – Духом Светим, може да буде само ученик Господа Исуса.
[136] Ако желиш да будеш ученик Светога Духа, мораш непрестано искрено да се молиш, и даће ти се (Матеј 7:11; Лука 11:13).
[137] Они који избегавају гнев овога света и иду уским путем ка животу, њима се љубав Тумачева, Светога Духа нежно пружа. Ако си гладан и жедан само уђи,нахрани се и напој. Ако си уморан и оптерећен, уђи па се одмори и окрепи. Хришћанин треба да има слободан приступ у радост, мир и мудрост Светога Духа. Зато ти хришћанине не оклевај, него дођи вером до извора Божије милости и напуни своје срце даром Светога Духа, те остани увек у блиској заједници са Њим, јер ти је Он најбољи Саветник и Пријатељ.
[138] Прво светло. Души је све тама. „И беше тама над безданом.“ Дух Свети доноси светлост. Хришћанима светли двострука светлост: светло разума и светло вере, а обоје потиче од Светога Духа. „Ти распаљујеш видело моје, Господ мој просветљује таму моју“
(Пс. 18:28). [139] Пре него што Свети Дух учини своје дело милости у човечијем животу, врата срца морају да се отворе и срце мора да буде спремно да прими тога Госта. Зашто многи хришћани имају непрестано застрте прозоре и врата затворена на свом срцу тако да је пусто и празно изнутра? Зато што нису били код куће кад је долазио Свети Дух да их учи. Њихова душа је лутала по свету, и нису желели да приме тог небеског Госта који би их увео у небеске сласти. Жалосно је такво хришћанство. Зато, смири се, и моли Светога Духа да ублажи твоје срце па ћеш ићи својим путем с радошћу!
[140] Ово је слика верног проповедника наученог од Бога, који стално на Господа гледа и чека Његово наређење. Реч му је значајна. Извор науке му је Свето Писмо из кога црпи мудрост и савете. Он презире славу света и све остало у њему. Свестан страхоте будућег гнева, он тражи пропале и изгубљене душе, проповеда Еванђеље и опомиње их да се обрате. Жели да има више духовне деце, да што више њих приведе Спаситељу, а после брижљиво пази на њих. Награда му је спремљена. Чека га „круна славе“. Таква је слика правог проповедника.
[141] Гал. 4:19
[142] 1. Кор. 4:15
[143] 1. Сол. 2:7
[144] Фил. 3:13
[145] Дух Свети показује најпре слику правог сведока, зато да би путник знао да се чува од лажних учитеља с којима ће се срести на свом путу, и да их препозна, јер нису пастири већ најамници. Има много проповедника који траже своју славу и угодност тела, који су од света, и зато не разумеју јад свог ближњег који се буди од греха, него му само успавају савест, и кажу: „Иди лези. И он оде и леже!“
(1. Сам. 3:5). Такви не могу другима да покажу пут спасења када га ни сами не знају, зато пази на речи које слушаш. (Рим. 6:16). [146] Рим. 5:20, 7:5, 6, 9; 1. Кор. 15:56
[147] Немој никад да заборавиш у свом хришћанском животу да постоји велика разлика између закона и еванђеља. Закон нам увек показује наш грех, сведочи против њега и подиже га против нас; али да га одстрани једино може кропљење милости која је објављена у Господу Исусу Христу, у Његовој драгоценој крви. Галати су узверовали, а после су се вратили под закон, али им није било на лично добро, него на поновно робовање. Зар би и ти хтео да се решиш милости? Прашина греха коју подиже закон угушиће је. Еванђеље је као роса која кваси и одстрањује, као мили глас који утишава буру. Благо ономе који се сакрио под крв која боље говори од жртве Авељеве. Та крв га чисти и чини достојним да то свето и безазлено Јагње Божије уђе у свој стан у његовом срцу (Јован 15:3; Еф. 5:26; Јован 14:21–23).
[148] 1. Пет. 5:4
[149] 1. Кор. 7:31
[150] 2. Кор. 4:18
[151] Сви признајемо лудост Страска који тражи само земаљске ствари, али да ли смо као Стрпљивко који чека будуће ствари? Често желимо да видимо жетву чим смо посејали па чак и пре сетве. Како често приговарамо Господу што Он другима дели више него нама. Молимо Господа да нам да силу да бисмо могли да владамо својим душама у трпљењу, тако да би у своје време жњели вечну радост
(Рим. 7:15-25). [152] То је јасна слика живог хришћанина који је непрестано спојен са извором живота и остаје у свом Спаситељу. Често се чини да је вера хришћанина као искра, али Он „трске стучене неће преломити, и светиљку која тиња неће угасити.“ Свети Дух распаљује искрицу вере у такав пламен љубави да не могу ни све невоље ни сви напади да га угасе. То је за нас велика утеха. Кад Господ не би сипао у нас уље милости, често би се сасвим угасили и не би у нама остало никаквог живота, јер воде невоље би нас брзо однеле. Али кад Господ већ започне своје дело милости у некоме, неће га оставити. Његова је љубав према нама вечна (Јер. 31:3).
[153] 2. Кор. 1:9
[154] Да ли си верно служио Господу тако да можеш са јуначким погледом да станеш пред писара – пред престо Божије милости и кажеш: „Запиши и моје име?“ Многи су већ доживели победу (Јев. 12:12), па можеш и ти. Гледај у Христа.
[155] Без борбе и рана нема круне – вечнога живота. Хришћанин који не ратује за Христа и не носи Христове ране и није хришћанин (2. Кор. 4:10; Дела 14:22; Матеј 11:12).
[156] „Ја трчим тако, као тркач који не трчи у неизвесност, тако се борим песницом, као борац који не бије ветар, него мучим моје тело и потчињавам га, да не бих ја, који сам другима проповедао, сам постао неваљао“ (1. Кор. 9:26,27). „Јер наша борба није против људи од меса и крви, него против поглаварстава, против власти, против владара овог мрачног света, против злих духова на небесима“ (Еф. 6:12).
[157] Често се дешава да млади хришћани желе да уђу у радост свога Господара чим се обрате, али Господ им одговара: „Још није време за то, имаш још пуно да научиш, да претрпиш и да родиш много рода, па ћеш тек онда стићи на ред“ (Јован 15:16).
[158] Очајање човека је као гвоздени кавез где орао узалуд ломи своја крила ударајући о решетке. Ако неко оклева да прими Божију милост, где ће наћи слободу и одмор?
[159] Лука 8:13
[160] Иса. 63:17
[161] Јев. 6:6
[162] Лука 19:14
[163] Јев. 10:29
[164] Иса. 66:24; Марко 9:44
[165] За нас као хришћане није довољно да познајемо Божију вољу и да га признајемо. Морамо својим животом да показујемо да је оно што признајемо својим устима стварност у нашем животу. Познавао сам једног човека који је непрестано јадиковао да је одбачен, иако је примио велику милост од Бога. Узрок тог његовог јадиковања је било то што је поново падао у грех и тиме гасио пламен Божије милости у својој души. Требало би да пазимо да не постанемо као смоква која је имала само зелени лист, а није имала рода, тако да ју је Господ проклео (Марко 11:12-14, 19-21). Ко мисли да стоји нека пази да не падне. Требало би да будемо озбиљни у свом послању да не примимо напразно благодат Божију (2. Кор. 6:1), јер је страшно пасти у руке Бога живога. (Јев. 10:31). И кад одбачени грешник већ сада има такву паклену муку у себи, како ли ће тек бити у вечности? Не поноси се него се бој. (Рим. 11:20). Овде Банјан мисли на духовне муке које је имао Франческо Спијера, када се одрекао Господа. Многи тако раде, зато се чувајмо и будимо храбри!
[166] Требало би непрестано да бдијемо и да се молимо, тражећи Божију милост да нас чува у трезвености да бисмо провели свој живот у чистоти и да својевољно не бисмо пали у грех из кога не можемо више да се извучемо.
[167] Зашто је Хришћанин и поред такве науке хтео да крене даље? Ко нема сигурност о опроштењу греха, радост и мир који долазе кроз помирење са Богом, тај неће и не може дуго да се одржи. Дух Свети зна најбоље време када и како ће такву оптерећену душу привући голготском крсту.
[168] Отк. 6:12
[169] Матеј 24:31; Јован 5:28, 29; 1. Кор. 15:52; 1. Сол. 4:16
[170] 2. Сол. 1:8; Дан. 7:10-13
[171] Отк. 6:15,16
[172] Отк. 20:11-13
[173] Матеј 3:12; 13:30
[174] Лука 3:17
[175] Јер. 8:20; 1. Сол. 4:16, 17; Матеј 24:40, 41
[176] А да ли си ти спреман? Ако још ниси међу онима који неће доћи на суд (Јован 5:24) када узверују у Христа, настој да прибегнеш к Спаситељу пре него што буде касно. Само они који верују, моћи ће да се радују у време великога дана – Божијег суда (Титу 2:13).
[177] Читаоче, да ли си о овоме добро размислио? Престани да читаш и размисли какву поуку можеш да извучеш из овог одељка. Моја је молитва да Свети Дух пробуди непробуђене, и да научи и води наново рођене.
[178] Нада је нешто радосно што Дух ставља у живот хришћанина. Али и страх је плод Божије благодати, јер верни треба да се боје и плаше да не западну у грех и отпадну од Божије благодати. О томе говори Свето Писмо: „Благо човеку који се свагда боји“ (Приче 28:14). Страх је спојен са опрезношћу, нада са храброшћу.
[179] Џорџ Офор (George Offor) говори о овом одељку, где су описани разни случајеви у Тумачевој кући овако: „Тешко би могло да се нађе на енглеском језику нешто што би дало тако дивну поуку, која је написана у таквом божанском духу, и што би на тако узвишени начин деловало на човечије срце.“
ПОЧЕТАК |
|
|