Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер волимо браћу; ко не воли остаје у смрти.
1. Јованова 3:14
Од четири еванђеља Јованово је најкасније било написано; од свих посланица Јованове су последње; од свих књига у Библији Књига Откривења је последња написана. Другим речима, еванђеље, посланице и Откривење Јованово су написани на крају.
Еванђеље по Јовану: Верујте
Еванђеља по Матеју, Марку, и Луки која претходе Јовановом дају различите видове Господа Исуса. Али Јован у свом еванђељу је тај који показује највиши и најдуховнији вид Сина Божијега како долази на земљу. Јован као да све друге људе оставља по страни, и Јевреје и светске људе да би нам скренуо пажњу на знање о самом Исусу Христу кроз кога можемо да имамо вечни живот. Еванђеље по Јовану је пуно речи „верујте“ – ко верује има живот вечни. Ово је његова тема и срж. Циљ овог еванђеља није само у томе да би нас уверило у то да би људи требало да се покају, крсте, узму свој крст и следе Господа, већ и да верују у Господа да би примили вечни живот. Управо у овом еванђељу налазимо драгоцене речи нашег Господа: „Заиста, заиста, кажем вам: ко слуша моју реч и верује ономе који ме је послао, има вечни живот и не долази пред суд, него је прешао из смрти у живот“ (Јован 5:24). Ко је то прешао из смрти у живот? То је онај који чује и поверује. Ко год чује и поверује прешао је из смрти у живот.
Од четири еванђеља најшире су отворена врата еванђеља у Јовановом. Оно показује како људи, ако верују, могу да имају вечни живот. Ти су рођени не од крви, нити од воље тела, нити од мужевљеве воље, него од Бога (Јован 1:13). Ко су ти људи? То су они који су примили Господа Исуса. Сви који су поверовали у име Господње рођени су од Бога. Јован нам отвара одређена и широка врата: ко верује има вечни живот и не долази пред суд, него је прешао из смрти у живот.
Посланица Јованова: Љубав
Дивно је како посланице које су написали Павле, Петар и други апостоли тако вешто тумаче Божије еванђеље. Јасно нам показују да они који примају добијају благодат. Посланице су јасније, директније, и очигледније од еванђеља. И Јованове посланице које су биле задње написане показују одређен и јасан пут. Али Јованова дела се разликују од дела других. Еванђеља осим Јовановог истичу практичан живот или понашање пред Богом, док његово еванђеље истиче веру пред Богом. Све посланице осим Јованових усредсређују се на веру пред Богом, док се његове посланице баве практичним животом и понашањем пред Богом. Еванђеље по Јовану нам показује како да примимо вечни живот вером; оно превазилази друга еванђеља тиме што описује радосну вест на јасан и једноставан начин. Док све посланице говоре о вери, Јованова посланица говори о љубави. Док друге посланице тврде како ће они који верују да се оправдају и очисте, и да ће им бити опроштено, Јован тврди да они који верују морају да докажу своју веру.
Када проповедамо еванђеље говоримо људима да онај који верује има вечни живот. Али и пред оне који верују да имају у себи сведочанство да су прешли из смрти у живот стављамо изазов.
Ако питате људе како знају да имају вечни живот, многи ће вам рећи да је то зато што то Божија Реч каже. Такав одговор је сувише нејасан. Јован нам у својој посланици показује да ако неко каже да има живот, мора да пружи и доказе за то. Ако објављује да припада Богу, његово тврђење мора да прати и јасно сведочанство.
Људи говоре према свом знању, „Верујем – зато имам вечни живот.“ Они претварају речи „Ко верује, има вечни живот“ у формулу. Ако их неко пита како знају да имају вечни живот они ће одговорити: „Зар то не пише у трећем поглављу Јовановог еванђеља?“ То није довољно, јер те речи одају недостатак личног убеђења. Када чују еванђеље Божије благодати покушавају да учине своје спасење сигурним користећи ту формулу. Они овако мисле: (1) чуо сам еванђеље, (2) разумем га, (3) верујем, и (4) знам да имам вечни живот. Како знају? Зато што Библија тако каже. Такво спасење је сувише техничко. Није поуздано.
Како ћемо онда да просудимо да ли је нечија вера истинита? Како знамо да ли је жива или само теоретска? Запамтите да је апостол Јован имао управо тај проблем. Да, мора да се проповеда еванђеље благодати. И пут спасења је веома једноставан: веруј и спаси се; успостави контакт са Богом и имај вечни живот. То морамо да објављујемо. Међутим, неизбежно је да ће бити превараната; биће разних људи.
Као што је било лажне браће за време Павла, тако је и за време Јована, а тако их има и данас. Неки себе називају браћом, док у ствари то нису. Тврде да припадају Богу, али немају живота. Склизну у цркву путем неке доктрине, знања или формуле. Како можемо да знамо да ли заиста припадају Господу? Јованова посланица нам помаже да решимо овај проблем. Јован нам показује који су докази да је неко прави брат. Показује нам који људи имају живот, а који га немају.
1. Свесност о љубави
Има само два места у Библији где се употребљава израз „прешао из смрти у живот“. Упоредићемо та два примера:
„Заиста, заиста, кажем вам: ко слуша моју реч и верује ономе који ме је послао, има вечни живот и не долази пред суд, него је прешао из смрти у живот“ (Јован 5:24). Ко верује прешао је из смрти у живот.
„Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер волимо браћу“ (1. Јован 3:14). Љубав према браћи је доказ да смо прешли из смрти у живот.
Има можда много људи који су ти пријатељи или их посебно волиш или поштујеш, али према рођеном брату или сестри имаш неко необјашњиво осећање, другачију свесност. Осећаш, „ово ми је брат, рођен у мојој породици.“ Ову свест називамо љубав. Таква свест говори о чињеници да неко припада нашој породици.
На исти начин, узмемо некога чији ти се поступци и понашање не свиђају; његова позадина, породица, школовање и положај су другачији од твог. Но, упркос хиљадама разлика, осећаш у себи неизрециво осећање, дивну свест да ти је он брат, чак и ближи од рођеног брата. Зашто? Зато што је поверовао у Господа Исуса. Таква унутрашња свесност ти служи као доказ да си прешао из смрти у живот.
Може да буде прилично тешко препознати вером да ли је неко заиста поверовао у Господа или се само претвара да верује. Да ли верује својим срцем или само разумом. Да ли се стварно срео са Господом или је само прихватио неку формулу. Али препознати кроз љубав је прилично лако. Чак и Јован који је много писао о вери није могао лако да распозна праву и лажну веру. Он је зато користио љубав да би могао да разлучи између онога што истинско и лажно. Ко год има свесност љубави тај је дете Божије; ко нема ту свесност није дете Божије. Свако дете Божије по природи има неизрециво осећање према другом вернику – као да му је ближи од рођеног брата. Ко има ту свесност тај је прави верник.
Нешто у теби сведочи о истинитости твоје вере. Из вере коју имаш произлази неизрецива љубав. Ова братска љубав је потпуно јединствена, јер нема другог узрока осим чињенице да ти је брат. Не волиш га само зато што се слаже са тобом. Природно је да се људи који имају исте интересе или исте погледе воле. Али онај кога ти волиш има другачије школовање, нарав, позадину и поглед. Волиш га само зато што је верник као што си и ти. Ви сте браћа; зато имате заједницу. Имате неописиво осећање, необјашњиву симпатију један према другом. Ова свесност је доказ да си прешао из смрти у живот. Ако волим браћу, знам да сам прешао из смрти у живот.
2. Живот љубави
Вером се срећеш са Богом, прелазиш из смрти у живот, и постајеш члан Божијег дома. Ти си наново рођен и постао си део Божије породице. Вера те привлачи ка браћи као и ка Оцу. Даје ти познање о Богу да можеш да верујеш у Њега и да примиш живот од Њега. Убрзо пошто си примио живот од Њега, откриваш да има још много других који су такође примили тај исти живот. Инстинктивно, тај живот те привлачи ка онима који имају исти живот као и ти. Волиш да будеш са њима, и радујеш се да имаш заједницу са њима. Потпуно их неусиљено волиш.
Желим да ово посебно запазите: живот који добијамо није само живот јединорођеног Сина Божијег. Када би то био живот који нам Он даје не бисмо можда имали љубав према браћи. Међутим, оно што примамо је и живот прворођеног Сина Божијег; овај живот је удео свих синова Божијих. Дакле, природно је да волимо браћу. Ова љубав према браћи доказује да заиста имамо живот. Дакле, вера нас доводи до Бога; Бог нам даје живот; живот нас надахњује да волимо браћу; и љубав према браћи доказује да смо прешли из смрти у живот.
Јованово еванђеље нам говори да ако верујемо можемо да пређемо из смрти у живот; његова посланица нам показује да они који су прешли из смрти у живот воле браћу. Бог је тако одредио да вером прелазимо из смрти у живот, и прелазећи из смрти у живот волимо браћу. Волећи браћу добијамо сигурност да смо заиста прешли из смрти у живот. Ово дакле постаје тешка проба за децу Божију. Браћа морају да се воле; само ако волимо један другог, заиста смо браћа. Ако не волимо један другог, нисмо браћа. Ако не волимо браћу нисмо рођени од Бога. Неко може да призна својим устима да верује, али његова вера није стварна пред Богом, зато што нема љубави према браћи.
Ово морамо да увидимо пред Богом: љубав према браћи је доказ вере. Дозволите да поновим да нема другог начина да се распозна да ли је вера права или лажна. Што је савршеније представљање еванђеља то је већа опасност кривотворења. Што је темељитије проповедање еванђеља, то је лакше да га људи подражавају. Што је потпуније еванђеље благодати то је већи број неодлучних учесника. Зато, морамо да нађемо начин како да препознајамо лажну и истиниту веру. Као што то Библија показује, не ради се о испитивању вере, већ о посматрању љубави. Као што то Јован показује, вера се може овако проверити. Ако је вера истинита биће и љубави. Одсуство љубави значи недостатак вере. Тамо где је љубав мора да буде и вера. Немојте да установљавате веру тиме што ћете испитивати веру. Гледајте веру кроз љубав; онда ће све бити јасно.
Нису хришћански радници једини који питају да ли је нечија вера права или лажна. Многи нови верници питају како могу да буду сигурни да им је вера права. Ако је неисправна, не могу да буду сигурни да имају вечни живот. Зато желе да знају своје право стање пред Богом. Одговор на ово је у томе да ли имају или немају љубави.
Ако си заиста поверовао у Бога и имаш живот у себи, тебе ће природно привлачити браћа. Твоја љубав према вернима ће бити непосредна; ти ћеш осећати да су ти они ближи него рођена браћа, приснији од најбољих пријатеља. Ова братска приврженост је урођена. Осетићеш како у теби буја неиспитиво осећање које чини да волиш браћу и да волиш да будеш са њима. Тако знаш да си прешао из смрти у живот. Имаш у себи сведочанство као и Реч Божију.
Ви који имате браћу и сестре по телу – како знате да су вам браћа и сестре? Да ли сте тражили да им доктор врши анализу крви? Како онда можете да будете сигурни да су вам браћа и сестре? Дозволите да вам кажем: нису вам потребни никакви спољашњи докази, зато што је довољно сведочанство унутрашње привржености. Имаш у себи инстинкт који ти тајанствено говори ко су ти браћа и сестре.
Прави верници су рођени од Бога. Да би се открило да ли је неко веран, само је потребно да се постави једноставно питање: да ли има посебну свест, чудновату привлачност према другој Божијој деци?
Живот који ти је Бог дао није независан. Он те вуче према онима који имају тај исти живот. Он те тера да их волиш и да осећаш блискост са њима. Ако имаш такво осећање, знаш да си прешао из смрти у живот. Веома је важно да имаш такво необично осећање према Божијој деци.
3. Мисао о љубави
„Ко говори да је у светлости, а мрзи свога брата, још увек је у тами. Ко воли свога брата остаје у светлости и у њему нема саблазни. А ко мрзи свога брата у тами је и у тами ходи, те не зна куда иде, јер му је тама заслепила очи“ (1. Јован. 2:9-11). Зар није сасвим јасно да може да се одреди да ли неко јесте или није брат, да ли јесте или није у светлости по томе како се понаша према своме брату?
Ако је овде један брат – и знаш да је он брат – али га мрзиш у свом срцу, то јасно показује да ниси верник. Претпоставимо да су ту петорица браће. Од њих петоро признајеш да четворицу волиш, а једнога мрзиш. Дозволи ми да ти кажем, ти ниси брат. Љубав према браћи не значи волети само оне који су љубазни или оне који ти се више свиђају. То значи волети некога само зато што је он брат. То је једини разлог зашто га волиш.
Одломак који смо навели говори да ко мрзи свога брата остаје у тами и ходи у тами. Другим речима, Библија одбија могућност да се брат икада мрзи. Ако знаш да је брат, а ипак га мрзиш, мораћеш да признаш: „Господе, нисам Твој! О Боже, нисам Твоје дете, јер живим у тами!“
„По овом се познају деца Божија и деца ђавоља: свако, ко не чини праведност и ко не воли свога брата, није од Бога“ (1. Јован. 3:10). Људи на земљи се деле на две групе: деца Божија и деца ђаволова. Исто тако, постоје само два оца; Бог је Отац и ђаво је отац. Веома је лако распознати Бога и ђавола. Али могао би да буде проблем у разликовању деце Божије и деце ђавола. Према овој речи то не би требало да ствара велики проблем. Та разлика се види кроз две ствари:
1) „ко не чини праведност, није од Бога“ – ко не чини праведност у свом спољашњем понашању није од Бога;
2) „и ко не воли свога брата“ – ко не воли свога брата показује да није брат, и зато није дете Божије. Напротив, он је дете ђавола, јер нема те унутарње свести љубави.
Да бисмо просудили истинитост једног брата, само треба да се види да ли има у себи ту свест о љубави. То је оно што свет назива природа. У својој природи, у костима и сржи имамо природну приврженост. Ко год је рођен од Бога налази да је ова природна привлачност веома јасна и јака. Очигледно је да човек који признаје да је дете Божије, а мрзи свога брата не може да буде од Бога.
4. Заповест љубави
„Јер ово је вест коју сте чули отпочетка: да волимо један другога . . . Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер волимо браћу; ко не воли остаје у смрти“ (1. Јован. 3:11, 14).
Љубав о којој говоримо није обична љубав већ братска љубав. Ко нема љубави, као што Библија каже, остаје у смрти. Ако сам хладан према некоме, и немам никаквих осећања према њему, тада знам да ми је он непознат и да нема никакав однос са мном. Но ако осећам неку блискост са њим, знам да ми је брат. Пре него што сам се поуздао у Господа, нисам имао ни најмање осећања или привлачности ка вернима. Данас, ако још увек немам унутарњу приврженост ка њима, бојим се да ми је вера неисправна, јер ко воли не остаје у смрти. Био сам мртав, и још увек сам у смрти. Веру дакле потврђује љубав. Стварност вере се просуђује кроз доказ љубави. Ко год верује у Бога има љубав према браћи. Ако се љубав не види, очигледно је да је та особа још у смрти и не разликује се од неверних.
„Свако ко мрзи свога брата човекоубица је и знате да ни један човекоубица нема у себи трајног вечног живота“ (1. Јован. 3:15). Потпуно је невероватно да би неко ко верује у Господа некога убио. Ко мрзи свога брата убица је, а убица нема у себи вечни живот. Зато, нико ко има вечни живот не би мрзео свога брата. Ако не мрзимо свога брата то доказује да у себи имамо љубав.
Размислимо сада шта значи мрзети свога брата. Има неких ствари које су дозвољене Божијој деци, али мржња међу њима није дозвољена. Ако брат показује лошу нарав, могу да га не волим у свом срцу. Ако учини грех који заслужује да се искључи из заједнице, можда могу љутито да поступам. Могу оштро да прекорим брата који је учинио некакво зло. Али како бих могао да будем спасен ако мрзим свога брата? Мржња и према само једној особи је довољан доказ да неко није од Бога.
Живот који је у сваком детету Божијем тако је богат да може да воли свакога брата и сестру. Таква љубав је неусиљена у свима онима који припадају Богу. Нема разлике када волиш једног брата и када волиш сву браћу. Иста љубав се показује у оба случаја. Волим га зато што је брат. Нема никакве везе о коликом броју људи се ради. Братска љубав је љубав према свој браћи. Ако неко мрзи свога брата, то показује да у њему нема братске љубави.
Ово је данас један од најозбиљнијих проблема. Ако може један брат да увреди другог, да га превари, чак и да га мрзи, не можемо а да не кажемо: „О Боже, смилуј се! Ево некога који није спасен.“ Ово је заиста озбиљно, зар не?
Када год хоћете да откријете да ли је неки нови верник заиста спасен, само треба да га питате да ли воли браћу. Ко мрзи свога брата убица је. Ако неко убије само једну особу, он је убица. Ако мрзи свога брата, постаје убица, а убица нема вечнога живота у себи.
Претпоставимо да један брат седи овде близу мене. Знам да је брат; но сва моја осећања према њему нису баш позитивна. У себи, само желим да га нападам и гледам како пада. Овај један пример без сумње доказује да никада нисам примио живот. Не морам да осећам такву злу жељу према многој браћи да бих се осведочио да у себи немам живота. Сама чињеница да могу да гајим такву мржњу и према само једном брату потврђује да нисам од Господа.
Претпоставимо да се препирем са братом, али га не мрзим. Има много ствари које он ради којима се ја снажно противим, али га не мрзим. Можда ћу морати нешто да урадим што ће да повреди његова осећања, но још увек могу да му кажем: „Брате, не волим да те увредим; али морам ово да урадим да бих био послушан Богу. Знам да ће те заболети, али немам другог избора.“ Могу да се љутим на оно што је урадио, али не смем да га мрзим. Могу неоправдано да га укорим, а да ипак имам љубав, а не мржњу према њему. Ако морам да идем пред цркву у вези с тим братом, онако како пише у Матеју 18, мој мотив је да га задобијем, да га повратим. Ако бих хтео да га уништим, ако не бих имао жељу да га исправим, не бих могао да се рачунам као брат у Христу. У Матеју 18 тај брат се обраћа целој цркви, јер жели да задобије свога брата. Питање је ово: да ли ми је намера да га уништим или да га вратим? Ако говорим цркви да би га уништио, одајем се да уопште нисам спасен. Чим имам живот, никад не могу да уништим брата. Како могу да убијем брата? Ово је заиста озбиљна ствар.
Шта је то братска љубав? Како је Павле објашњава? У 1. Коринћанима 5 пише да је био један зао човек за кога је Павле молио цркву да га искључи. Пошто нису ништа предузели, апостол у духу предаје тог човека у име Господа Исуса Сатани за пропаст тела. Колико је то озбиљна ствар да Павле, пред Богом, предаје брата Сатани за пропаст тела! Зашто тако поступа? „Да се дух спасе на дан Господњи.“ Ова привремена пропаст тела је са циљем да се он спасе од вечне пропасти. Последица оваквог озбиљног поступка се види у 2. Коринћанима. Овде имамо човека који је био искључен из цркве у 1. Коринћанима 5, дошао до покајања. Не заборавимо да када се нешто износи пред Цркву, као у Матеју 18, то се ради да би се неко исправио, и да искључење из цркве, како се то описује у 1. Коринћанима 5 служи истој сврси. Осуда Исуса Навина против Ахана је пуна љубави. „И рече Исус Ахану: сине, хајде дај хвалу Господу Богу Израиљеву“ (Исус Навин 7:19). Када је говорио Ахану, дух му је био пун братске љубави. Ако ти је намера да се отарасиш брата зато што је зао, ништа не знаш о братској љубави.
Давид је плакао када је Авесалом умро. Иако је Авесалом био бунтовник, ипак му је био син. Давид је био ожалошћен Сауловом смрћу, али је плакао када је Авесалом умро. Саул је био његов цар, али Авесалом је био његов бунтовни син. Битка мора да се бије, побуна мора да се казни, али Давид мора да плаче. Иако је било потребно осудити, сузе нису могле да се задрже.
Браћо и сестре, ако осуђујемо без суза немамо разумевање братске љубави. Ако осуђујемо, а нисмо жалосни онда не разумемо шта је то братска љубав. Ако само карамо и уништавамо очигледно је да смо без љубави. Уколико је присутна само мржња, онај ко мрзи убица је и нема у себи вечнога живота.
Дарби (J. N. Darby) је лепо говорио о томе. Када су га питали у вези с искључењем из цркве, прве речи су му биле: „Сматрам да је најгоре на целом свету то да један помиловани грешник искључује другог помилованог грешника.“ Заиста, не може бити ништа горе и страшније. Да ли видите овде један став? У овоме се види нешто што није живот. Може нешто да се уради, али не сме да буде мржње. Мрзети брата значи убити га, без обзира да ли је та мржња оправдана или не.
Да бисте открили да ли је неко брат, морате да испитате да ли има живот; да бисте испитали његов живот, гледате да ли има чисту мржњу према другом брату. Ако је има, свакако да није од Бога и да никад није имао живот.
Пазимо да не радимо против љубави. Не вређајмо брата, већ волимо један другога. Немојте дозволити да изгубите братску љубав због повреда које су вам нанете, јер ће то имати озбиљне последице. Бог је у нас ставио љубав према браћи да бисмо помагали и служили један другоме. Ова љубав би из дана у дан требало у нама да јача.
„По том смо познали љубав, што је он положио свој живот за нас; и ми смо дужни да положимо своје животе за браћу“ (1. Јован. 3:16). Није лако сазнати шта је љубав, али љубав се види у томе што је Господ положио свој живот за нас. Љубав је натерала Господа да дâ свој живот за нас. Тако знамо љубав.
„И ми смо дужни да положимо своје животе за браћу.“ Волети браћу значи жртвовати се ради све браће и сестара да бисмо им служили и усавршили их. Када је потребно, спремни смо да положимо свој живот за њих.
„А који има светска блага и гледа свога брата како оскудева, па затвори своје срце према њему, како може Божија љубав да остане у њему?“ (1. Јован. 3:17). Јован говори ономе који има светска блага, а ипак затвара своје срце према брату који је у потреби, „како може љубав Божија да остане у њему?“ Не каже како може братска љубав да остане у њему, него како може љубав Божија да остане у њему. Зашто? Љубав Божија је братска љубав, и братска љубав је љубав Божија. Немојте да се варате говорећи: „Иако не волим браћу и сестре, ипак волим Бога; не волим браћу и сестре, а ипак волим своје родитеље.“ Одакле долазе односи са нашом рођеном браћом и сестрама? Долазе од наших родитеља. Ако нисмо у родбинској вези са својом браћом и сестрама, нисмо ни у родбинској вези са својим родитељима. Остављајући браћу одбацујемо љубав према родитељима.
„Дечице, не волимо речју или само језиком, него делом и истином . . . а ово је заповест: да верујемо у име његовога Сина Исуса Христа и да волимо један другога као што нам је заповедио“ (1. Јован. 3:18, 23). Ово је Божија заповест: поверовали смо, сада морамо да волимо. Бог нам даје и заповест да волимо као и саму љубав. Прво нам даје љубав и затим нам налаже да волимо један другога. Данас би требало да примењујемо ту љубав коју нам је Бог дао, тиме што ћемо волети један другога према његовој заповести. Пошто је ставио љубав у нас обратимо посебну пажњу да је употребљавамо онако каква јесте, а не да је повредимо или уништимо.
5. Стварност љубави
„Драги моји, волимо један другога, јер је љубав од Бога и свако ко воли од Бога је рођен и познаје Бога. А ко не воли, није познао Бога, јер Бог је љубав“ (1. Јован. 4:7, 8).
Зашто би требало да волимо један другога? Зато што је љубав од Бога. Ко год воли, рођен је од Бога, а ко год не воли, не познаје Бога. Бог је љубав и љубав долази од Бога. Кад нас је родио, ставио је љубав у нас. У прошлости нисмо имали Његову љубав, али сада је имамо. Она је од Бога. И даје се свакоме који је рођен од Бога да бисмо волели један другога.
Ко год је рођен од Бога има живот. Јован нам говори да је живот сам Бог и Бог је љубав. Због тога, ко је рођен од Бога у њему се родила ова љубав. Еванђеље по Јовану истиче веру, а живот вере је живот који не чини грех. Међутим морамо да разумемо да је израз „не чини грех“ негативан. Библија нигде не каже да Бог никада не чини грех, јер то звучи сувише негативно. Овде у Јовановој посланици Библија подвлачи љубав; живот који смо примили од Бога је живот љубави. Љубав је позитивна, зато што је Бог љубав.
Ко год је рођен од Бога има ову љубав у себи. Прво се показује међу браћом и сестрама. Можемо да волимо један другог зато што смо сви рођени од Бога и сви у себи имамо ту љубав. Било би чудно када се не бисмо волели. Побожно сагињемо главу и кажемо да Божија деца могу да воле једни друге. Живот који сада имамо је нов и моћан, јер, пре него што Бог тражи од нас да волимо, Он нам прво даје љубав. Пошто смо рођени од Бога, требало би да научимо да волимо браћу. У време потребе требало би да будемо спремни да положимо све ради браће.
„Драги моји, ако је Бог тако заволео нас и ми смо дужни да волимо један другога. Бога никад нико није видео; ако волимо један другога, Бог остаје у нама и његова љубав је савршена у нама“ (1. Јован. 4:11, 12). Ови стихови показују везу између љубави једних према другим и према Богу. Ако волимо један другога, Божија љубав је савршена у нама. Другим речима, иако волимо Бога, као да немамо могућност да то показујемо, и зато нам је Бог дао много браће и сестара да буду практичне мете наше љубави. Ова браћа нам пружају могућност да остварујемо ту љубав према Богу. Немојте да се хвалите својом љубављу према Богу, већ научите да волите браћу. Хвалисање љубављу је празно, а љубав Божија се показује у љубави према браћи.
„И ми смо упознали и веровали у љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав и ко остаје у љубави у Богу остаје, и Бог остаје у њему“ (1. Јован. 4:16). Овде се по други пут у овом поглављу спомиње да је „Бог љубав“. Пошто је Бог љубав, очекује од нас да волимо браћу и да останемо у љубави. Нема потребе да кажемо да остајемо у Богу, јер ако остајемо у љубави онда остајемо у Богу.
Дакле, немојмо ништа друго да осећамо према браћи и сестрама него само љубав. Желимо да их волимо, да их задобијемо и да тражимо оно што је најбоље за њих. Нека љубомора и мржња буду одбачени и нека остане само љубав. Такав се труд са наше стране исплати, јер ће једног дана цело наше биће моћи да остане у љубави и љубав ће остати у нама. Онда ћемо моћи да одбацимо сав страх чак и ако живимо на земљи. Ако волимо, не плашимо се; када имамо љубави у себи имамо храброст пред судом Исуса Христа. Овај живот ће тако деловати међу браћом да ће страх потпуно да се одбаци. Род Светог Духа – љубав – ће се сачувати до судњег дана. Моћи ћемо да стојимо пред судском столицом без страха, јер какав је Он, такви смо и ми у свету. Како је дивно бити без страха – без страха од смрти или страха од Бога.
Већ смо увидели да волети браћу значи волети Бога. Када волимо браћу наша љубав према Богу се усавршава. Можемо да љубимо Бога до тог степена да у свом срцу не носимо никакав страх од браће. Цело наше унутрашње биће се променило, јер је нестало осећање страха. Да ли видите паралелу? Волети Бога значи волети браћу. Не плашити се браће значи не плашити се Бога. Да бисмо волели Бога морамо да волимо браћу на земљи. Пошто волимо браћу данас и немамо никаквог страха од њих, једнога дана ћемо стајати пред Христовим судом без страха од Бога. Једино ко воли браћу имаће храброст на судњем дану, јер нема страха. Ово је заиста дивно.
„Ако ко каже: волим Бога, а мрзи свога брата, лажа је; јер ко не воли свога брата кога је видео, не може волети Бога кога није видео. И ову заповест имамо од њега: ко воли Бога да воли и свога брата“ (1. Јован. 4:20, 21). Јован нам показује да када волимо браћу, да волимо Бога. Ако не можемо да волимо браћу коју видимо, како ћемо волети Бога кога не видимо? Ако волимо Бога, волећемо и браћу. Ово је заповест коју имамо од Бога.
Живот који нам је Бог дао је живот љубави. Не би требало да се усредсредимо на аспект живота Божијега који гласи „не греши“, и да заборавимо аспекат тог истог живота који гласи „волите“. У прошлости смо подвлачили аспекат „не греши“; сада ћемо једнако подвлачити и „љубите“. Бог нас је прво волео и ставио је у нас љубав којом морамо да волимо браћу. Даље, морамо да научимо да не повредимо ту љубав. Можда ће се често дешавати да мораш да кажеш своме брату: „Брате, иако ћу можда у овоме да те повредим, ја се томе не радујем. То чиним са разлогом; ради Бога, и ради тебе.
Претпоставимо да једнога дана, пошто си поверовао у Господа, осећаш да би требало да идеш да проповедаш еванђеље. Родитељи ти то неће дозволити тако да се посвађаш са њима. Добро је проповедати еванђеље, али повредио си љубав. Са једне стране требало би да схватиш да мораш да послушаш Господа, а са друге да понизно кажеш родитељима: „Заиста сам спреман да вас послушам. Волео бих када бих могао да вас послушам и не проповедам еванђеље, али ја то не могу јер ми је Бог заповедио да идем.“ Тако можеш да проповедаш еванђеље и да не грешиш против љубави.
Многа браћа и сестре воле оно што је добро, али при том ризикују да повреде љубав. Њихов став је сувише тврд; претерују у праведности, а недостаје им љубав. Зато морамо да научимо да слушамо Бога не грешећи против љубави у било каквим околностима.
Требало би да научимо од самог почетка како да будемо праведни, али не смемо никада да изгубимо љубав. Да ли видите потребу за таквом равнотежом? Нови верник би требало да учини оно што ваља, али при том мора да пази да не повреди љубав. Чак и када се не слаже са људима, његов став мора да буде благ и пун љубави. Требало би да буде у стању да каже: „Брате, волео бих да на то могу да гледам као ти, али морам да послушам оно што ми је Бог показао.“ Немојте да се свађате са другима. Немојте никада угрожавати Божију Реч, али исто тако немојте ни љубав да повредите. С једне стране послушајте, а с друге, волите. Верујем да нас има много који не идемо овом правом стазом. Велики је неуспех у сведочанству деце Божије ако је њихова послушност помешана с бучном свађом и неприкладним осећањима!
6. Апсолутност љубави
„Свако, ко верује да је Исус Месија, рођен је од Бога, и свако, ко воли родитеља воли онога који је од њега рођен“ (1. Јован. 5:1). Како је ово драгоцена реч. Природно је волети оне који су рођени од Бога, ако волите онога од кога сте рођени. Не постоји никаква могућност да волите Бога, а да сте без и најмањег осећања љубави према браћи.
„По том познајемо да волимо Божију децу, кад волимо Бога и творимо његове заповести“ (1. Јован. 5:2). Јасно је да ако волимо Бога да ћемо држати и његове заповести. Али ако покушамо да волимо људе као и Бога, можда ћемо увидети да не можемо да држимо Божије заповести. Истина је да ко год воли Бога да држи његове заповести, али не можемо да кажемо да ко год воли децу Божију да неопходно држи и Божије заповести.
На пример, претпоставимо да осећаш да би требало нешто да урадиш за Господа. Многа Божија деца ће ти рећи: „Ако нас волиш, нећеш то да учиниш, јер ћеш нас тиме повредити.“ Ако волиш Бога мораш то да урадиш; али да би волео браћу не можеш то да учиниш. Како је чудно оно што Јован каже: „По том познајемо да волимо Божију децу, кад волимо Бога и творимо његове заповести.“ Ово говори о томе да ако не држиш Божије заповести да не можеш да кажеш да волиш Божију децу. Ако Бог тражи да нешто урадиш, мораш то да урадиш, не само због љубави према Богу, већ и због љубави према браћи. Ако не послушаш, они међу Божијом децом који покушавају да ти ометају неће хтети да послушају. Спречавајући те да послушаш Бога, они себе лишавају могућности да га и сами послушају.
Када држиш све заповести Божије, тада показујеш да волиш браћу. Ходајући путем послушности, отвараш га свој деци Божијој да и они могу да иду њим. Ако се снебиваш да идеш тим путем да их не би увредио, затвараш и њима пут послушности. Дакле, научи се да волиш Бога и да држиш све његове заповести; овим се показује твоја љубав према браћи. Да ли неко од деце Божије, да би био послушан својим родитељима, може да буде непослушан Богу зато што су му забранили да верује? Ако је тако, не поступа у љубави; јер иако његови родитељи могу да се љуте на њега ако верује, он је ипак тиме отворио пут да и они верују.
Више људи се задобија љубављу него мржњом. У додиру са људима немој да их вређаш. Истина је, потребно је да послушаш Бога и да извршаваш његове заповести, али немој људе да вређаш својим ставом или речима. Увери их у то да их не вређаш намерно; него да оно што радиш, радиш само зато што ти Бог то наређује. Твој став не сме да буде став озлојеђености и тврдоглавости; мора да буде кротак и благ. Верујемо да ће тако многи бити привучени Господу. Запамтите да људе више привлачи љубав него мржња. Мржња раздваја људе, љубав их привлачи. Дакле, немојте да мрзите.
