Isus je rekao „Jer usta govore ono čega je srce puno“ (Mat. 12:34). Čovekov govor predstavlja njegovo srce – otkriva šta je u njemu. Nečija dela ne otkrivaju uvek tu osobu, njegove reči to češće čine. Dela mogu da budu tako pažljivo urađena da prevare ljude, ali reči ne mogu da budu pod savršenom kontrolom. Zato govor otkriva mnogo više šta se nalazi u mislima jedne osobe. Usta govore ono čega je srce puno i što se u njemu nalazi. Ako iz usta izlazi laž ili prevara, to mora da bude i u srcu. Kada je osoba ćutljiva, teško se može znati šta joj je u srcu. Ali jednom kad otvori usta, otkriće se šta joj je u srcu. Pre nego što progovori, niko ne može da upozna njen duh. Tek kada osoba progovori, drugi mogu da uvide kakva je to osoba i kakvo je njeno stanje pred Bogom.
Pošto smo se pouzdali u Gospoda, moramo iznova da učimo kako da živimo i kako da govorimo. Stare stvari i stari načini su prošli. Od danas počinjemo nešto novo.
Kako da govorimo
Evo nekoliko odlomaka iz Biblije koji nas uče kako da govorimo. Pogledamo ih jedan po jedan.
1. Bez laži
„Vi potičete od oca đavola i hoćete da činite želje svoga oca. On je bio ubica ljudski od početka, i u istini se nije učvrstio, jer u njemu nema istine. Kada govori laž, od svoga govori, pošto je laža i otac laži“ (Jovan 8:44).
Satana otac lažova
Kada Satana govori laž, od svoga govori, jer je lažljivac. Danas je više nego lažov, otac je svih lažova. Kako je laž rasprostranjena u ovom svetu! Koliko ima Sataninih podanika, toliko ima i lažova. Lažu za Satanu jer je njemu potrebna laž da bi uspostavio svoje kraljevstvo i ugrozio Božije delo. Svako ko pripada Satani zna kako da laže.
Kada se neko obrati, mora da nauči osnovnu lekciju o korišćenju reči. Mora da nauči da se odupre svakoj laži, izgovorenoj svesno ili nesvesno, i mora da se kloni izgovaranja netačnih reči, bez obzira da li su one manje ili više istina. Laži bilo koje vrste moraju da se uklone od Božije dece. Ako ostane bilo kakav trag, Satana će imati uporište sa koga će moći da napada.
Laži koje preovlađuju
Sve dok neko ne nauči da se odupre lažima, možda neće biti svestan koliko je sklon laganju. Ali što više odbija da laže, to više otkriva koliko mu je u stvari lako da to čini. Čak i njegove misli i smeranja srca su naklonjeni laganju. Laži u ovom svetu, čak i laži u nama, daleko su izvan našeg shvatanja. Kako je to tužno što se mnogima od dece Božije povremena laž čini kao neophodna. O, kako je tragično da bilo kakva laž ima mesto među Božijom decom. Zar Reč našeg Gospoda nije dovoljno jasna i ozbiljna kada kaže da su svi oni koji lažu Satanina deca, jer je on otac svih lažova? Bilo bi tužno da ovo satansko seme ostane ukorenjeno u srcima onih koji su Božiji. Mladim vernicima savetujemo da se što pre odluče da sa ozbiljnošću reše problem laganja.
Značenje laži
Lažov je dvojezična osoba. Jednom će reći jedno, a drugi put će reći nešto drugo. Sada će reći „da“ a posle će reći „ne“, sada će reći „u redu“ a kasnije će reći „nije u redu“. Ovo ne pokazuje samo nedostatak u načinu razmišljanja, već i to da je osoba lažov.
Lagati, takođe znači govoriti ono što nama odgovara. Ako govorimo samo ono što se nama sviđa a ostalo krijemo, ili izgovaramo ono što nama koristi a prećutkujemo ono što nam ne koristi, govorimo laži. Kako često, namerno zadržavamo polovinu činjenica. Naša sebičnost nas navodi da zadržimo onaj deo koji je nama koristan. Onima koje ne volimo govorimo stvari koje nisu od neke koristi, koje su čak i štetne po njih. I to je laganje. Mnogo ljudi ne govori u skladu sa istinom, već u skladu sa onim što im odgovara ili ne odgovara. Radije govore ono što im njihove emocije nalažu nego ono što nalažu jasne činjenice. Njihove reči se zasnivaju na sklonostima i osećanjima, a ne na činjenicama i istini. Ovakve reči bi trebalo svrstati u laži. Greh je govoriti neistinu, a gore od toga jeste namerno govoriti neistinu. Bog ovo u potpunosti osuđuje. Mladim vernicima bi trebalo ukazati na to da ne smeju da govore u skladu sa svojim osećanjima, već u skladu sa činjenicama. Ili ćuti ili govori istinu.
Kada neko govori u skladu sa svojim nadanjem onda i to predstavlja laganje. Moramo da naučimo da disciplinujemo svoja osećanja da budu na takvom nivou, da naš govor ne vode naši interesi ili očekivanja. Često iza reči ne stoje činjenice; one naime predstavljaju ono čemu se mi nadamo. Ljudi loše govore o drugima ne zato što su oni zaista loši, već zbog toga što se nadaju da je to tako. Neko čezne da njegov brat ili sestra u Gospodu padne, da bi se radovao tuđoj nesreći i rekao da su oni, ipak pali. Tako njegove reči izražavaju ono što bi on želeo da je stvarnost, a ne ono što je zaista činjenica. Da li vidiš u čemu je suština problema? Ljudi često govore ono što je želja njihovog srca, ono čemu se nadaju.
Laganje je i to kada u prenošenju tuđih reči, dodajemo svoje misli i utiske. Zašto se reči potpuno izvrnu kada prođu nekoliko puta od osobe do osobe? Zato što svaka osoba dodaje i svoje mišljenje. Umesto da tragaju za činjenicama, ubacuju svoje ideje. I ovo se mora svrstati u laž. Mladi vernici moraju od samog početka da nauče kako da govore u skladu sa činjenicama. Ne bi trebalo da ubacuju i svoje mišljenje. U protivnom trebalo bi bar da razgraniče šta je činjenica, a šta je njihovo mišljenje. Očigledno je da ono što ti misliš o osobi i ono što zaista jeste, da su dve različite stvari. Možeš da kažeš da je činjenica takva i takva, a tvoje lično mišljenje je ovakvo. Čuvaj se da previše ne ističeš svoje misli i očekivanja tako da se činjenice izmene i pretvore u laž.
Druga laž koja vlada u crkvi je preuveličavanje u govoru. Kako je lako dati netačan broj ili upotrebiti neodgovarajuću reč. Koliko je samo iskušenje da se upotrebe velike, snažne reči i da se ulepša istina. I ovo je laž jer nije u skladu sa činjenicom.
Možete proveriti stanje srca brata ili sestre tako što ćete njemu ili njoj reći nešto i zatražiti da se to prenese dalje. Odmah ćete proveriti kakvo je njegovo stanje pred Bogom. Onaj koji se boji Boga i sa kim je Bog postupao, neće se usuditi da priča nepromišljeno. On zna da je govor vrlo ozbiljna stvar i daće sve od sebe da reč pravilno prenese. Ali onaj koji je nedisciplinovan, dodaće na jednu reč još nekoliko svojih i zadržaće mnogo toga što bi trebalo reći. To je nemarna i nečasna osoba.
Nikome ko laže ne pristoji da bude služitelj Božije reči. Jedino ko je precizan u govoru, može da razume Bibliju, jer je svaka jota i titla u Božijoj reči savršeno tačna. Ako smo nemarni, ko zna koliko smo jota i titli ispustili?
Naduvavanje brojki je takođe laž. Mnogi su toliko navikli da čine ovo, da redovno uvećavaju bilo kakvu cifru koju spominju. Mi na primer znamo da u Šangaju nema crkvene zgrade koja može da primi više od pet hiljada ljudi. Ali na sastancima probuđenja, ljudi će reći da je u crkvi bilo deset ili dvadeset hiljada. Kada bi posetioci čak i stajali, opet bi ta brojka bila isuviše velika za bilo koju crkvu u Šangaju. Ipak, takvo hvalisanje dolazi od hrišćana; štaviše, dolazi od hrišćanskih radnika! Ovakva vrsta hvalisanja je bez sumnje laž.
Skloni smo i da uvećavamo tuđe mane, a svoje da umanjujemo. To je takođe laž.
Potrebna je stroga disciplina
Ne mogu da kažem da ljudi posle obraćenja obavezno postaju iskreni. Ali, ako su voljni da uče uz pomoć stroge Božije discipline, za pet godina možemo da sretnemo neke koji su postali iskreni. Možda moje reči deluju oštro, ali ja ih samo naglašavam. Ukoliko osoba uporno ne odbija svaku laž i svaku netačnu reč, ne može se nazvati iskrenom osobom. Od osobe koja zanemaruje ovu disciplinu ne može se čak ni očekivati da bude iskrena. Hrišćani previše boluju od toga da govore laži i da se netačno izražavaju. Ljudi u svetu (i mi smo nekad bili takvi), sledeći Satanu znaju kako da lažu. I mudri i ludi među njima znaju da lažu. Neki govore otvoreno, drugi uvijeno, ali ipak, svi govore laži. Potrebno je da budemo toliko disciplinovani pred Gospodom, da bismo mogli da budemo osetljivi na laži i na duh laži čim se susretnemo s njima.
Mladi vernici bi trebalo da shvate koliko je iskrenost važna, a koliko je ipak za nas neprirodna. Sama naša priroda je neiskrena. Znamo da lažemo još od detinjstva. Više volimo da govorimo ono što nama odgovara, nego da govorimo istinu. Kao što dete uči azbuku, tako i Božija deca moraju da počnu od samog početka. U suprotnom, i najmanja nepažnja će nas još jednom gurnuti u laganje i netačne reči.
Mnogi ljudi ne smatraju da je laganje ozbiljna stvar, ali moje je mišljenje da je to jedan od najmračnijih i najčešćih greha. Ako novi vernik ima takvu manu, iz nje će proisteći dva problema: 1) u crkvi će doći do duhovnog mrtvila što će sprečavati jedinstvo hrišćana, i 2) Bog neće moći da izabere takvu osobu da bude sluga njegove Reči. Možda neko može i da pokuša da predaje iz Biblije, da podučava istinu ili da propoveda Reč, ali ta osoba je ipak nepodesna za pravog služitelja Božije Reči. Da bi osoba bila služitelj Božije Reči trebalo bi da bude iskrena u govoru.
Zato naučite da govorite kao pred Bogom. Govorite tačno, i izbegavajte laži. Nemojte da govorite u skladu sa svojim naklonostima i mišljenjima. Potpuno se oduprite svakoj laži. Reči treba da budu u skladu sa činjenicom i istinom.
2. Izbaci zaludne reči
„Dobar čovek od dobroga blaga iznosi dobro, a zao čovek od rđavoga blaga iznosi zlo. Ali vam kažem da će za svaku nekorisnu reč, koju izgovore ljudi, odgovarati na dan suda; jer ćeš po svojim rečima biti opravdan, i po svojim rečima biti osuđen“ (Matej 12:35-37).
Stihove 35-37 trebalo bi povezati sa 33. stihom koji kaže: „Ili učinite dobro drvo i plod njegov dobrim, ili učinite rđavo drvo i plod njegov rđavim; jer se po rodu drvo poznaje.“ Možemo lako da vidimo da se plod ovde odnosi na reči više nego na ponašanje. Ako je osoba dobra, njene reči će sigurno biti dobre, a ako je zla, tada će bez sumnje i njene reči biti zle. Slušajući nečije reči, možete da saznate kakva je to osoba. Kada neko seje svađu od jutra do večeri, kritikuje druge, kleveće i izgovara reči koje ruše koristeći prljave reči, takva je osoba bez sumnje, rđavo drvo.
Nećemo pomoći bratu ili sestri koji stalno govore zle, kritizerske, grešne reči, ako pokušamo da ispravimo njihove izjave. Trebalo bi otvoreno da im kažemo da je ogovaranje greh. Novi vernici moraju da znaju da su njihove reči u stvari njihovi plodovi. Onaj čije je srce posvećeno govoriće čiste reči. Onaj kome je srce puno ljubavi neće govoriti reči mržnje. Drvo će se prepoznati po svojim plodovima.
Ne mora svaka činjenica da se kaže. Iako neke reči mogu biti istinite, ne moram da ih ponavljam ako nisu plod koji ja želim da donesem. Sada nije pitanje da li su reči činjenice, već da li je potrebno da ih izgovorim. To je pitanje izgovaranja zaludnih reči. Iako su te reči istinite, one ipak mogu da budu nekorisno izrečene. Šta god da kažemo mora biti u skladu sa činjenicama, ali svaka činjenica ne mora da bude izgovorena. Ako činjenice sačinjavaju zaludne reči, ne treba ih izgovoriti.
Zaludne reči će se jednog dana ponoviti: „Ali vam kažem da će za svaku nekorisnu reč, koju izgovore ljudi, odgovarati na dan suda.“ Sve što je danas nemarno izrečeno biće doslovno ponovljeno na dan suda u budućnosti. Tražiće se račun za svaku reč, i tim rečima će osoba biti ili opravdana ili osuđena. Neka deca Božija nauče da se odupiru svim netačnim rečima i neka govore ono što je istina. Ne bi trebalo da govorim bilo šta što nije korisno ni za druge ni za mene, niti ono što nema veze sa mnom. Jedino nedisciplinovana osoba može da ima nemaran jezik. Po govoru jedne osobe možete da vidite da li joj nedostaje disciplina. Osoba koju je Bog disciplinovao ima disciplinovan jezik. Onaj ko laže, ko upotrebljava zaludne reči ili govori nemarno, takav nije od velike koristi u Božijoj ruci. On čeka na sud koji će doći. Zato bi novi vernici trebalo da savladaju ovu lekciju. Onaj koji koristi nečiste reči mora da je i sam nečist, onaj koji neiskreno govori mora da je neiskrena osoba. Način na koji osoba govori otkriva njen karakter. Po plodu se drvo poznaje, a po govoru se osoba poznaje.
Nažalost, današnja crkva je tako pala, da je puna laži i nekorisnih reči. Malo je Božije dece koja su zaista svesna tog greha i koja se usuđuju da ga osude. To je zaista zastrašujuće.
3. Izbacite zle reči
„Ne uzvraćajte zlo za zlo ili uvredu za uvredu, nego naprotiv, blagosiljajte, jer ste na to pozvani – da nasledite blagoslov. Jer ‘ko hoće da voli život i da vidi dobre dane, neka zadrži svoj jezik od zla i usne svoje – da ne govore prevaru, neka se ukloni od zla i neka čini dobro, neka traži mir i neka ide za njim; jer Gospodnje oči motre na pravednike i uši njegove slušaju njihovu molitvu, a lice Gospodnje je protiv onih koji čine zlo’“ (1. Pet. 3:9-12).
Iz usta hrišćana nikada ne bi trebalo da izađu zle reči. Psovke i kletve spadaju u zle reči. Božije dete ne može da uzvrati zlo za zlo, ili uvredu za uvredu.
Govorite reči blagoslova
Ljudi vole da se svađaju. Kad drugi govore loše reči vernicima, i sami hrišćani ponekad uzvraćaju istim rečima. Ali Bog ne pita ko je prvi započeo, Njega samo zanima da li si ti to rekao. Zapamtite, ne možete da vraćate zlo za zlo, ili psovku za psovku. Naprotiv, učite se da govorite reči blagoslova.
Kontrolišite svoje ponašanje
Čovek koji može da kontroliše svoju ćud i svoje ponašanje, u stanju je da upravlja svojim rečima i pred Bogom. Ako ne kontroliše svoju narav, mnoge će zle, niske, podmukle, uvredljive reči izaći iz njegovih usta. Ne samo da će ga takvo ponašanje lišiti blagoslova, nego će ga osramotiti pred Bogom.
4. Bez mnogo reči
U Jakovljevoj poslanici glavi trećoj Biblija se posebno bavi govorom. Odabraćemo i razmotriti nekoliko stihova.
Neka ne bude mnogo učitelja
„Ne budite, braćo moja, mnogi od vas učitelji“ (st. 1). Ovo možda može da se prevede i ovako: „Ne budite učitelji mnogih,“ ili „Ne budite učitelji.“ Zašto Pismo kaže ovo? „Jer znamo da ćemo u toliko većma biti osuđeni.“ Oni koji ne znaju kako da kontrolišu svoje reči, lako se poznaju po žarkoj želji da budu učitelji. Gde god pođu, pokušavaju da uče druge. Gde god se nalaze, pričaju. U stanju su da poučavaju druge pod bilo kakvim okolnostima. Poučavaju slobodno i besplatno. Vole da budu učitelji, čeznu da budu savetnici. Ako su u nečijoj blizini, spremni su za priču. Zar ne uviđate da hrišćanin ne bi trebalo da se kloni samo laganja, uzaludnih i zlih reči, nego i od mnogog pričanja? Nije dobro previše da se priča, bez obzira o čemu se govori. I ovo nas lišava Božijeg blagoslova.
Znak samosavlađivanja
„Jer svi mi mnogo grešimo. Ako ko u reči ne greši, to je savršen čovek, kadar zauzdati i sve telo“ (st. 2). Da li neko može da zauzda samog sebe ili ne zavisi od toga da li je u stanju da zauzda svoje reči. Da bismo procenili da li neko ima plod Duha – uzdržljivost, treba samo da vidimo kako kontroliše svoje reči. Da li znate šta je to uzdržljivost? Često braća i sestre imaju pogrešnu sliku o tome. Misle da je uzdržljivost, kao plod Duha, umerenost ili osrednjost. Ali to nije tačno, uzdržljivost ovde ne znači ništa drugo do upravljanje nad samim sobom, obuzdavanje samog sebe.
Drugim rečima, plod Svetoga Duha jeste sposobnost vladanja nad samim sobom. Koji je to znak po kome možemo da prepoznamo ovaj plod Svetoga Duha? Jakov nam kaže da ako je čovek u stanju da zauzda svoj jezik, onda može da zauzda i celo svoje telo. Ovakav čovek poseduje vlast nad sobom. Nemaran jezik odaje nemaran život. Ko govori bez razmišljanja, sigurno vodi neuredan život. Suvišno pričanje čini čoveka raspuštenim. Neka mladi vernici počnu da se uče da obuzdavaju svoje reči.
Da li želiš da Bog u svojoj milosti uradi nešto sa tobom? Reći ću ti: ako Mu dozvoliš da uradi nešto sa tvojim rečima, tada je On našao način kako da radi svoje delo u tebi. Jer mnogim ljudima su reči središte njihovog bića. Njihova osnova jesu njihove reči. Disciplinuj reči i osoba će biti disciplinovana. Osoba će ostati nepromenjena, ako se opire da menja svoj govor. Ako želite da odredite da li neko ima kontrolu nad sobom, nemojte da gledate na spoljašnji izgled (izgled može da prevari), dovoljno je da popričate sa tom osobom pola sata i tada ćete znati. Čim neko progovori, počinjete da ga upoznajete. Ništa ne otkriva osobu toliko koliko njene reči.
Ogroman uticaj jezika
Jakov u trećoj glavi i trećem stihu, upoređuje jezik sa žvalama u konjskim ustima, u četvrtom sa krmom na brodu, i u petom sa malom vatrom. Iako je mali kao žvale ili krma ili varnica, jezik može da ima veliki uticaj. Šesti stih dalje kaže: „I jezik je vatra, svet nepravde, jezik se nalazi među našim udovima, skrnavi sve telo i on zapaljuje životni tok, a pakao njega pali.“ Jezik je zaista svet nepravde, svet za sebe. Ako hrišćanin ne obrati pažnju na svoj jezik, on će biti u stanju da zapali paklenu vatru i da svuda širi smrt.
Kako su samo ozbiljne ove reči: „i on zapaljuje životni tok.“ Život je kao jedan tok ili točak koji se okreće, a jezik je kao vatra koja zapaljuje taj točak. Na taj način mnoga plotska dela mogu da buknu. Čovečiju narav, njegov bes, njegovo telo, sve je to zapalio jezik i to vatrom iz pakla. Koliko puta se stvari razbuktaju zbog nekih reči koje je izgovorilo dete Božije. Jezik je zaista svet nepravde i vatra iz pakla.
Zato se učimo da manje govorimo. „U mnogim rečima ne biva bez greha; ali ko zadržava usne svoje, razuman je“ (Priče 10:19). Priče Solomonove nas uveravaju da se uzdržimo od suvišnih reči. Samo budala obiluje rečima. Što je osoba neozbiljnija, to više priča. Disciplinovane osobe su međutim stabilne i ne govore mnogo.
Zlo jezika
Sedmi stih nam kaže da je ljudski rod ukrotio svaku vrstu živih bića. Osmi stih nastavlja: „ali niko od ljudi ne može da ukroti jezik – nemirno zlo, puno smrtnog otrova.“ Neka zla mogu biti ukroćena, ali zlo jezika nijedan čovek ne može da obuzda. Ludost je dozvoliti jeziku slobodu.
Dve vrste vode
Ono što sada sledi je vrlo jednostavno. Ne smete koristiti isti jezik da u jednom trenutku slavite Boga, a u drugom da proklinjete čoveka koji je stvoren po obličju Božijem. Kako možete sada da slavite, a posle da proklinjete. Iz jednog izvora ne mogu da teku dve vrste vode. Smokvino drvo ne može da rađa i masline i smokve, niti iz slane vode može da ističe slatka. Plod nam pokazuje kakve je vrste drvo, a tako isto i vrsta vode nam otkriva prirodu izvora. Osoba koju Bog koristi je ona koja donosi samo slatku vodu u kojoj nema ni ružnih reči ni gorčine.
Bog me je tako oslobodio da je u mene stavio novi izvor. Načinio je od mene novo drvo. Ako sam smokva, ne mogu da rađam masline. Ako sam vinova loza, ne mogu da rađam smokve. Pošto je Bog stavio u mene novi život, iz mene prirodno teče slatka voda.
Kako slušati
Razmatrajući pitanje govora, moramo da obratimo pažnju na slušanje isto toliko koliko i na govor.
1. Oduprite se znatiželjnom uvetu
Mogu li da budem iskren sa vama? Kada bi braća i sestre znali da slušaju, crkva bi bila oslobođena mnogih nepoželjnih reči. Razlog zašto ima toliko neprikladnih reči u crkvi jeste taj što mnogi žele da ih čuju. Pošto postoji takva želja, sigurno je da postoji i izvor tih reči. Zašto u ljudima ima sve više kriticizma, zlobnog klevetanja, dvosmislenih i nečistih reči, laži i prepiranja? Zato što su mnogi spremni da ih slušaju. Kako je opako i prevarno i prljavo ljudsko srce kojem je privlačno da sluša takve pogubne reči.
Kada Božija deca znaju koje reči da koriste, a koje ne, sasvim je prirodno da će znati šta bi trebalo a šta ne bi trebalo da slušaju. Izdaje te ono što slušaš, jer to otkriva kakva si osoba.
Novi vernici bi trebalo da nauče da pravilno slušaju. Ako neko seje seme razdora, i pritom koristi neprikladne reči, ne samo da bi trebalo da se odupremo iskušenju da i sami tako govorimo, već bi trebalo i da odbijemo da to slušamo. Čineći tako, sprečićete mnoge grehe i u isto vreme pomoći ćete drugoj braći i sestrama da se tome odupru. Danas postoji žudnja za slušanjem, požuda koja želi da čuje neprikladne reči. Zato nije ni čudo što se povećava broj takvih reči, i nije ni čudo što su oni koji ih izgovaraju ohrabreni da to i dalje čine. Učimo se tome kako da se povučemo i ostavimo prisustvo ljudi kada počnu da govore takve besmislice. Tada će brzo izgubiti želju za nepristojnu priču. Ili pak umesto da odemo, posvedočimo im i recimo da kao hrišćani ne bi trebalo da govorimo takve stvari. Ili, mogli bismo da im otvoreno kažemo: „Za kakvu me osobu smatraš? Ne želim da slušam takve gluposti.“
Mnogi problemi u crkvi su kao vatra iz pakla, koja mora da se ugasi na samom početku. Ne bi trebalo dozvoliti da se poteškoće šire. Mnoge od njih nastaju zbog slušanja loših razgovora. Iako onaj koji govori snosi veću odgovornost, i onaj koji sluša nosi svoj deo odgovornosti. Da bi bio oslobođen od požude za znanjem loših stvari, čovek mora da se odupre prirodnoj sklonosti slušanja. Ako se čovek tome odupre, moći će da ugasi mnoge vatre. Uči se da kažeš: „Izvini, ja sam hrišćanin i ne mogu da slušam takve reči.“ Uči se da presečeš takve reči. Ali ako nastaviš i dalje da slušaš, u nadi da ćeš kroz njih nešto više naučiti, time nećeš ugasiti vatru, nego ćeš je još više raspiriti.
2. Okreni gluvo uho
„A ja kao gluv ne čujem i kao nem koji ne otvara usta svojih. Ja sam kao čovek koji ne čuje ili nema u ustima svojim opravdanja“ (Psalam 38:13-14). Kada ljudi nedolično govore, budi kao gluv čovek koji ne čuje. Pusti ih da kažu šta žele, ali nemoj ih slušati. Ili, umesto da se praviš gluv, možeš da im posvedočiš, ili štaviše i ukoriš rečima: „Šta ti misliš ko sam ja da preda mnom istresaš te prljavštine? Hrišćanin ne bi trebalo da govori takve stvari. One uopšte nisu prikladne za vernika.“ Veliki je blagoslov naučiti kako biti gluv i nem, jer pričanje i slušanje predstavljaju velika iskušenja. Neka se mladi vernici uče kako da to prevaziđu.
3. Primer našeg Gospoda
„Ko je slep osim sluge moga? I ko je gluh kao poslanik moj koga šaljem? Ko je slep kao savršeni? Ko je slep kao sluga Gospodnji?“ (Isaija 42:19). Ovaj stih se, u kontekstu ovog poglavlja, odnosi na Gospoda Isusa. „Ko je gluv kao poslanik“ pokazuje kako je Gospod Isus kada je bio na zemlji, okrenuo gluvo uho mnogim rečima.
Što manje slušamo nečiste reči i nepovezane stvari imaćemo manje nevolje. Ionako imamo dovoljno svojih problema da nam drugi nisu potrebni. Kako možemo da trčimo trku, ako smo pretovareni? Uči se zato da odoliš iskušenju slušanja. Budi gluv kao Gospod Isus! Čovek koji je gluv kao naš Gospod, na pravom je putu.
Provedi vreme u učenju
Mladi vernici bi trebalo da budu mudri i kad govore i kad slušaju. Neka se boje Boga šta će reći ili šta će slušati. To je velika stvar koja mora da se savlada pažljivo i strpljivo.
Potrebno je vreme da se razvije navika da se pravilno govori. Mislim da ne možemo da izvojujemo pobedu na ovom polju odmah pošto uzverujemo u Gospoda. Iz iskustva znam da je dosta teško govoriti ispravno. Mala nepažnja i reč može pogrešno da se izgovori, štaviše i namera može biti pogrešna.
„Postavi, Gospode, stražu kod jezika moga, čuvaj vrata usta mojih“ (Psalam 141:3). Koliko nam je samo potrebna ova molitva: postavi stražu kod mojih usta da ne bih pričao nesmotreno. Neko bi možda trebalo da se moli: „Postavi stražu kod mojih ušiju da ne slušam svašta!“ Ako bude ovakvih molitava, crkva će biti pošteđena mnogih nevolja, i mladi vernici će biti u stanju da hodaju pravim putem.
Jedna stvar me vrlo iznenađuje, a to je da mnoga braća i sestre slušaju neke stvari i pri tome se uopšte ne osećaju nelagodno. Očigledno je da nešto nije u redu. Kad god smo u stanju da izložimo svoje uši nekoj nedostojnoj priči, tada nešto nije u redu sa nama. Ako to slušamo i prihvatamo, onda grešimo. Zato moramo da naučimo da se odupremo tim prljavim i pokvarenim plodovima. Trebalo bi da znamo, da ako ima bilo kakvog otrova među Božijom decom, on će se neizbežno širiti. To će voditi ljude u bezbožnost i revolt.
Neka nam Bog bude milostiv. Neka On da milost svim novim vernicima da bi odmah mogli da počnu da uče kako da govore i kako da slušaju, da bi put koji se nalazi pred njima bio prav. Nije neobično čuti Božiju decu kako govore bez razmišljanja, ali je čudno da hrišćanin može da govori i sluša takve besmislene stvari, a da nije svestan da su grešne i da ih ne osudi. Neka toga ne bude među novim vernicima.
