|
КрштењеИмајући у виду велики значај крштења у Библији, усредсредићемо се само на његова два вида која сваки нови верник, сигурни смо, мора да зна. Та два вида су: 1) шта крштење може да учини за некога, и 2) шта је право значење крштења? Пре него што се верник крсти, требало би да погледа унапред питајући се: ,,Пошто сада улазим у воду, шта ће крштење учинити за мене?” То је гледање према крштењу. После крштења, верник мора да баци поглед уназад и постави друго питање: ,,Какво је значење овога што сам сада искусио?” Прво је очекивање — схватање пре крштења; друго је сећање — разумевање које следи крштење. Ко поверује и крсти се — биће спасен, а ко не поверује — биће осуђен. (Марко 16:16) А Петар им рече: покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, па ћете примити дар Духа Светога. (Дела 2:38) Који су некад били непослушни, кад је Божија стрпљивост чекала у Нојево време, док се градио ковчег, у ком се мало њих, то јест, осам душа спасло кроз воду. Вода, која одговара овој слици, спасава сад и вас, крштење, које се не састоји у уклањању телесне нечистоће, него у молби Богу за добру савест — посредством васкрсења Исуса Христа, који је с десне стране Богу, пошто је отишао на небо, где су му потчињени анђели, власти, и силе. (1. Петрова 3:20-22) Или не знате да смо сви ми, који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт крштени? Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо као што је Христос васкрснут из мртвих Очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. (Римљанима 6:3-4) Кад сте у крштењу с њим сахрањени, у њему сте заједно с њим васкрснути вером у делотворну силу Бога који га је васкрсао из мртвих. (Колошанима 2:12) Прва група стихова, горе наведена из Писма, говори о томе шта ће крштење учинити за онога који се крсти, док друга група објашњава значење крштења. Једна описује шта би верник требало да зна с ове стране воде, то јест, пре крштења, а друга група говори о томе шта би требало да зна на другој страни воде – после крштења. Размотримо их појединачно. Ко поверује и крсти се — биће спасен, a ко не поверује — биће осуђен. (Марко 16:16) Изгледа да је већина протестаната мало бојажљива гледајући овај стих. Када га виде, овако га у својим мислима мењају: ,,Ко поверује и спаси се — биће крштен.” Господ међутим, то није рекао. Да би избегли грешку Римокатоличке цркве, протестанти несвесно мењају Божију Реч и зато падају у другу грешку. Господ јасно каже ,,ко поверује и крсти се — биће спасен.” Нико није овлашћен да то мења у ,,ко поверује и спасе се — биће крштен. Будимо начисто са значењем речи ,,спасење” у Библији. Каква је сврха спасења? Ово би могло новим верницима да буде мало неразумљиво, јер им недостаје исправно схватање о спасењу. По Библији спасење се односи на свет, а не на пакао. Насупрот вечном животу стоји пропаст, а насупрот спасењу стоји свет. Требало би да се спасемо од света. Све док припадамо свету, налазимо се у стању пропасти. Веома је важно да знамо човеково стање пред Богом. Да би себе довели до пропасти, људи у овом свету не треба ништа да почине. Да би пропао, нико не мора прво да убије. Цео свет пропада, али између оних што пропадају, Бог по некога извлачи из њега. Што се тиче целог света, он је већ осуђен, али што се тиче појединаца, овде-онде по неки се спасава. Није то као стадо од сто које се дели на педесет оваца и педесет јараца, него радије као хватање мрежом у мору пуном риба. Оне што су се ухватиле у мрежу спасене су, а оне што остају у мору још увек су изгубљене. Дакле, одговор на питање да ли је неко спасен или изгубљен, не зависи од његовог личног понашања, већ се та чињеница темељи на томе где се он налази. Ако је у чамцу — спасен је; ако је још увек у мору — изгубљен је. Нема везе да ли је неко добар или лош, господин или хуља, са савешћу или без ње. Све док је у свету, изгубљен је. Ако није изашао и напустио место које је под осудом — осуђени је грешник. ,,Јер као што су непослушношћу једног човека (Адама) многи постали грешници” (Рим. 5:19). Није неопходно да особа згреши да би се урачунала у грешнике. Због греха једног човека, сви су постали грешници. Све док се човек налази у Адаму, што ће рећи у свету, он стоји насупрот Богу и зато је Божији непријатељ. Не ваља му положај у коме се налази, јер је то изгубљени положај. Ово је дакле прича неспасених. Браћо, будимо сасвим начисто с тим шта је право значење спасења. Та реч се често употребљава, али се употребљава са великом збрком. Што се тиче садашњости, вечни живот у свом утицају није толико значајан колико спасење, јер данас имати вечни живот, ствар је личне природе. Бити спасен наговештава како напуштање одређене средине, тако и примање вечнога живота. Одатле произилази да је поседовање вечнога живота нешто сасвим лично, док је спасење и лично и заједничко. Спасење говори о мом напуштању једне средине и ступању у другу. Вечни живот ми говори само у шта сам ушао, али не помиње и одакле сам дошао. Спасење укључује излазак а такође и улазак, док се вечни живот једноставно односи само на улазак. Одатле сада произилази да је спасење у свом подручју свеобухватније од вечнога живота, јер укључује ослобођење од света — излазак из света. Обратите пажњу на четири битне чињенице у вези са светом које су изложене у Библији: а) свет је пред Богом осуђен, б) свет лежи у злу, в) свет је разапео Господа Исуса, и г) свет је Божији непријатељ. Молим вас запазите да свет не само што греши, него је и Господа Исуса разапео. Дакле Божији је непријатељ. Ово су четири битне чињенице о свету – онаквом како га Бог види. Сви они који су у свету, без обзира на своје лично понашање, већ су осуђени па се стога налазе у пропасти. Оно што са људима овога света не ваља далеко превазилази неправедна дела личног понашања. Сам њихов положај пред Богом не ваља. Како неко може да напусти свет ако је још увек свестан његове лепоте? Али једнога дана се деси да сагледа тај погрешни положај света пред Богом. Ма како да је привлачан, свет мора да се напусти. Спасење се тако бави ослобођењем од неправилног односа према свету и његовом положају. Јеврејски народ је једном викао: ,,Крв његова на нас и на нашу децу” (Матеј 27:25). Иако нисам директно одговоран за убиство Господа Исуса, моји преци су га убили. Иако нисам био лично умешан у то недело, ипак припадам том роду који је убио Господа. Род коме припадам је Божији непријатељ под осудом. Да ли сам ја лично добар или лош, друго је питање. Преда мном је потреба да ме Бог просветли да бих увидео како је род коме припадам лош. Свет у коме се налазим не ваља зато што је убио Господа Исуса и стога је проглашен за Божијег непријатеља. Бог му је већ пресудио. Ја морам да будем ослобођен од тог сродства — морам да се избавим из тог положаја. Шта се онда подразумева под спасењем? Бити спасен значи бити ослобођен од тог рода, тог положаја и тог односа са светом. Другим речима, излазим из света. Људи су обично веома забринути за своје лично оправдање, но требало би их подсетити на место одакле су били избављени. Спасење је избављење од света — не тек од пакла — јер је свет под Божијом осудом. Нема ни најмање сумње да сваки који верује у Господа Исуса има вечни живот. Ову добру вест проповедамо већ много година. Чим неко — ма ко то био — узверује у Господа Исуса, он прима вечни живот и Бог му због тога постаје вечно наклоњен. Али, не заборавимо да веровање без крштења још увек није спасење. Истина, узверовао си; заиста имаш вечни живот, али те свет још увек не сматра спасеним. Све док се не крстиш, свет те неће препознати као онога који је спасен. Зашто? Зато што нико не зна каква је разлика између тебе и осталог света. Мораш да устанеш и да се крстиш, објављујући тако да си свој однос са светом прекинуо. Тада — и само тада — си спасен. Шта је крштење? То је твоје ослобођење од света. Оно те ослобађа од рода коме си некада припадао. Свет је знао да си био сједињен са њим, али истог момента када се крстиш, постаје му јасно да си прекинуо с њим. Пријатељство које си одржавао толике године дошло је свом крају. Сахрањени су у гробу. Твој се пут завршио у свету. Пре крштења си знао да имаш вечни живот — после крштења знаш да си спасен. Свакоме је јасно да си Господњи, јер њему припадаш. ,,Ко поверује и крсти се — биће спасен.” Зашто? Зато што су веровање и крштење сада један јасан доказ о томе где се налазиш. Да није било вере, не би било ни унутрашње спознаје која сама по себи чини ствари реалним. Са том унутрашњом стварношћу, крштење изводи човека из света и прекида његов пређашњи однос са светом. Крштење је дакле одвајање. ,,А ко не поверује — биће осуђен.” Само неверовање је довољно за осуду. Све док неко припада свету, његово неверовање потврђује његову осуду. Насупрот томе, онај који верује мора да се крсти, јер све док се не крсти нема ни видљивог сведочанства да је изашао из света. У религиозном свету јудаизма, хиндуизма и ислама откривамо три запрепашћујуће чињенице. а) Јудаизам прогања крштене. Међу Јеврејима је могуће да неко буде тајни хришћанин и не буде прогањан. Највећа невоља многих стотина и хиљада Јевреја није у веровању у Господа Исуса него у крштењу. Кад се неко крсти онда може да му се догоди да буде одбачен и непризнат. б) Хиндуизам искључује крштене. Ако у Индији останеш некрштен, на тебе нико неће положити руке. Али чим си се крстио — бићеш искључен. То је као да ти свет дозвољава да поседујеш вечни живот, али се противи свакоме ко хоће да се крсти. в) Ислам убија крштене.1 Реакција ислама је још жешћа. Ретко се може наћи живи муслиман који је постао хришћанин, јер муслимани такве убијају. Један од најуспешнијих духовних радника међу муслиманима др Цвемер (Zwemer), рекао је једном да његов рад никада неће бити велики зато што су сви резултати његовог труда завршили смрћу — нико није преживео. Они који узверују међу муслиманима, морају одмах да се пошаљу у друго место, јер ће у противном, у року од два-три дана по своме крштењу, бити убијени. Крштење је јавна изјава која говори: ,,Ја сам изашао из света.” Немојте никада узети реч ,,спасење” као да је оно чисто личне природе. По Библији, оно је више ствар изласка из света него ли избегавање пакла. 2. За опроштење греха ,,А Петар им рече: покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова” (Дела 2:38). Да ли нам реч апостола чудно одзвања у ушима? Рекло би се да се многи протестанти и овде срећу с потешкоћом у вези са овим стихом који је апостол тако јасно изговорио. На који начин крштење води опроштењу греха? Није ли необично да апостол у својој поруци не подвлачи ,,веровање”? Могли бисмо сами себи да поставимо питање да ли Петар у овој поруци забележеној у Делима 2, настоји да их убеди да верују? Уопште не. Да ли би ово могло да буде примед-ба на Петрову способност проповедања еванђеља? Да ли је његово проповедање у поређењу с нашим слабије? Да ли му је излагање непотпуно? Знамо да је кроз целу Библију вера најважнија тачка у вези са еванђељем. Како онда да Петар занемарује тако битну карактеристику? Могао би да изостави друге, мање важне стране, али ову — свакако не. Ипак, за дивно чудо, он говори о крштењу уместо о вери, а Свети Дух је учинио да сви они који су га слушали буду коснути у срце. У сагласности са учењем ми бисмо могли да тврдимо да је сама вера неопходна; међутим, Петар објављује да његови слушаоци морају да се крсте у име Исуса Христа. Зашто Петар говори само о крштењу? Зато што су сви његови слушаоци били учесници у убиству Господа Исуса. Педесет дана раније викали су: ,,Узми овога!” (Лука 23:18). Налазили су се у гомили вичући да га одбацују. Сада су међутим, неки од њих желели да се одвоје од те гомиле. Како? Тако што ће се крстити. Путем крштења је требало да изађу из света и пресеку свој однос са њим. Чим закорачим у воду да се крстим, греси су ми опроштени, што ће рећи, излазим из рода коме сам некад припадао. Због тога им Петар на дан Педесетнице говори да треба да се крсте у име Господа Исуса да би им греси били опроштени. Једино овај чин — крштење — чини да изађу из света. Видите ли сада да ћете ви који сте првобитно били од света, дакле Господњи непријатељи, бити спасени ако изађете из њега? Требало би да признате пред Богом и људима да сте изашли из света и да се данас више не дружите с њим. Ово је највеће учење дана Духова. Дозволимо својим мислима да буду обликоване Божијим записом, уместо некаквим гледиштем протестантске теологије. 3. Спери своје грехе Као следеће размотримо Павлов случај. Ананија каже Павлу: ,,Устани, крсти се, призови његово име и спери своје грехе”(Дела 22:16). Павле је у хришћанству уопште, прихваћен као најистакнутији учитељ, пророк и апостол. Шта би било да је у његовом учењу постојала мрља? Речено му је да не оклева него да устане и да се крсти. Зашто? Да спере своје грехе. Римокатоличка црква овде греши мењајући право значење овог стиха за лично искуство пред Богом. Не могу да виде да се овај део Писма односи на свет. Следствено томе, они крштавају људе на самрти да би им на тај начин опрали грехе. Не схватају да је крштење у односу на свет, а не на Бога. Међутим покушавајући да прикрију овај стих, протестанти такође греше. Павле је најпре припадао свету, а сада — пошто је узверовао и видео Господа Исуса — требало би да устане и да се крсти. Овако крштен, опран је од греха, јер је прекинуо свој однос са светом. Ако неко постане хришћанин у тајности и не крсти се, свет ће га још увек сматрати својим. Верник може да каже да је спасен, али свет ту његову изјаву неће прихватити. Све док се не крсти, неће моћи да натера свет да сагледа његово спасење. Ко би био тако луд да уђе у воду кад за то не би имао довољно разлога? Да, чим се хришћанин крсти ослобођен је од света. Одатле произлази да је та вода повезана са светом. Свет ће још увек сматрати некога својим, уколико тај не покаже спољашњи израз свог унутрашњег веровања. На пример у Кулингу, Фучаоу, у јесен се одржава једна идолска свечаност. У њој би требало да учествује сваки становник. Ако неко само каже да је узверовао у Господа и да због тога не може да учествује — нема извињења. Али ако се крсти, одмах ће га препознати као онога који је оставио свет. Одатле следи да је крштење најбољи начин за одвојење. Кроз крштење, верник објављује целом свету да је прекинуо свој однос са њим и да је изашао из њега. Због тога што је крштење јавно сведочанство, требало би га јавно и изводити. На служби крштења често могу да се затекну неверни. Неки верници заступају мишљење да на крштењу не би требало да буде исувише посматрача, да би се избегла збрка. Значи ли то да би Јован Крститељ требало још нешто да научи код њихових ногу, јер је призор на реци Јордану без сумње био неорганизован! Не, нека свет буде сведок ономе што чинимо!’ 4. Спасени кроз воду Божије речи садрже јединство мисли. У 1. Петровој 3:20, 21 пише: „У Нојево време . . . у ком се мало њих, то јест, осам душа спасло кроз воду.” Ово нам пружа мало другачији поглед на спасење. Господ каже: ,,Ко поверује и крсти се — биће спасен.” На дан Духова Петар објављује: ,,Покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, па ћете примити дар Духа Светога.” Павлу је речено: ,,Устани, крсти се, призови његово (Христово) име и спери своје грехе.” Међутим Петар нам овде показује како да се спасемо кроз (,,диа” у оригиналу) воду. Све што не може да прође кроз воду није спасено, него је удављено. У Нојево време крстили су се сви, али само осам душа је изашло из воде. Сви остали су се утопили, јер им није пошло за руком да изроне. Другим речима, та вода им је постала вода смрти. Били су загњурени у воду и потонули, али ми смо изронили, јер је ова вода за нас, вода спасења. Зар не примећујете да у Петровим речима има нечег позитивног? Када је дошао потоп, сасвим је тачно да је цело човечанство било подављено. Ипак у то време у ковчегу се налазило осам душа које су изашле из воде. Вода их није могла задржати. Ово осморо се спасло, док су сви остали изгинули. Данас се цео свет налази под Божијим гневом. Али ако сам крштен, онда сам прошао кроз Божији гнев и изашао из осуђеног света. То је значење крштења. Крштење значи уронити на једној страни и изронити на другој. Оно говори о проласку кроз воду и изласку из ње. Подвуцимо ту страну израњања. Сви су отишли под воду, али је из ње само осам душа изашло. И ми смо данас спасени крштењем. Како? Тако што смо ушли у воду, а затим из ње изронили. Нико ко још није узверовао у Господа Исуса не би требало да се крсти, јер неће моћи да изрони из воде. Међутим ми верници можемо да посведочимо свету да смо пронашли пут напоље. Размотривши ова четири одломка из Писма која спадају у прву групу, требало би да будемо начисто са тим шта крштење за нас може да учини. Пошто смо се крстили, ослободили смо се од света. Нови верник не би требало да дозволи да прође много година пре но што се ослободи од света. Прво што би требало да учини јесте да се крсти. Он мора да схвати у каквом се стању свет налази пред Богом. Шта је то од чега би требало да буде спасен? Од свог пређашњег стања, а и да потпуно раскине свој однос са светом. Верник се од сада налази на другој страни света и треба му указати на тај пут. Чим неко узверује у Господа, треба му објаснити да не припада више свету. Његово крштење је одлучан израз његовог ослобођења од света. Од сада пребива у ковчегу, дакле прешао је на другу трану. Има много тога што више не може да чини, не само зато што је узверовао у Господа Исуса, него и зато што се крстио. Прешао је преко моста на другу обалу. Ово крштењу даје велики смисао. Грешка протестантизма је у томе што му не успева да види значај крштења као нечега што усавршава учење о спасењу. Ми данас морамо да вратимо крштење на његово право место. Шта оно значи? Оно је излазак из света и прави поступак у ослобођењу од света. Када се неко крсти он онда објављује људима да је изашао из света. Госпођица Барбер (Miss M. E. Barber) је то поетично овако исказала: ,,А тада гроб, са оним милима што око њега плачу и знају да је сав живот отишао.” Ти мили и драги знају да је с тобом свршено, да си стигао до краја пута. Такво крштење је нешто веома делотворно. Ма шта друго било би непрактично. Мораш изаћи из старог подручја. Примити вечни ЖИВОТ је прича која говори о твом духу пред Богом; но бити спасен твоје је сведочанство свету коме објављујеш да са њим немаш више ничег заједничког. Сада, пошто се хришћанин крстио, требало би да погледа уназад и разабере право значење крштења. ,,Или не знате да смо сви ми, који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт крштени?” (Рим. 6:3). ,,Кад сте у крштењу с њим сахрањени, у њему сте заједно с њим васкрснути вером у делотворну силу Бога који га је васкрсао из мртвих” (Кол. 2:12). Ово је гледање натраг, а не напред. Не заборавите да су речи у Марку 16, Делима 2, Делима 22 и 1. Петровој 3 биле изговорене пре крштења, док су речи у Римљанима 6 и Колошанима 2 изговорене после крштења. После крштења, Бог нам је назначио да смо при свом крштењу у ствари били крштени у Господњу смрт, да смо били сахрањени са Њим, а у васкрсењу подигнути са Њим. Pимљанима 6 подвлачи смрт и сахрану, иако се у продужетку дотиче и васкрсења. Колошанима 2, међутим, подвлачи сахрану и васкрсење. То је дакле још један корак напред, јер му се жижа налази у васкрсењу. Вода представља гробницу. Оно што је сахрањено мора да је мртво, али оно што израња, мора да је у васкрсењу живо. Римљанима описује први део ове истине, а Колошанима, задњи део те исте истине. 1. Дивно Еванђеље Када си једном осетио тежину својих греха, тада си можда чуо и о смрти Господа Исуса. Та вест ти је заиста била еванђеље. Или пак у време када си постао свестан своје покварености и када си покушао да чиниш оно што си најбоље умео да би се ослободио од те власти греха — а ипак ти то није успело —схватио си да си већ мртав. Ово је за тебе и те како било еванђеље. Слава Богу, јер Еванђеље Исуса Христа је такво! Како је смрт Господња дивно Еванђеље, тако је дивно еванђеље и наша смрт у Христу. Радост је то кад се зна о Господњој смрти, али исто тако је и радост кад се зна о својој сопственој смрти у Господу. Кад чујеш вест о смрти која је прва мисао што ти пада на памет? Као и Јосиф из Ариматеје, ти размишљаш о сахрани, јер сахрана је човекова прва реакција на смрт. Еванђеље данас објављује да си мртав у Христу. Одатле прво следи припрема за сахрану. Дакле, драги моји, када загазите ногом у воду крштења или када се после много година осврнете на своје крштење, требало би да се сетите да сте већ мртви. Од људи тражите да вас сахране зато што верујете да сте мртви. Без сумње, срчано бисте се бранили кад би неко покушао да вас сахрани пре но што сте умрли. Чак и да сте исувише слаби да гласно изразите своје противљење, свакако бисте се отимали да вас не сахране пре него што испустите свој последњи дах. Смрт је дакле предуслов сахране. Нове вернике би требало упутити у то, да у време када је Господ Исус био разапет, да су и сами били разапети. На основу овог темеља се заснива и њихова жеља да буду сахрањени у води. Али исто тако као што је Господ Исус био подигнут из мртвих, и они ће бити подигнути том истом силом васкрсења која пребива у њима. Излазећи из воде постају васкрснути људи — више нису оно што су били. Ово је нешто ка чему би требало често да се враћају. Када су узверовали да су мртви, затражили су да буду сахрањени. Пошто су изашли из воде, сада ће ходати у новини живота. Сада се налазе на оној васкрслој страни. 2. Ми смо у Христу У новинама се једном појавио овакав наслов: ,,Једна особа — три живота.” Писало је: пошто је убијена једна бременита жена медицински стручњаци су установили да су јој се у утроби налазили близанци. Отуда и чудан наслов! Дозволите да вам скренем пажњу на чињеницу да је у случају нашег Господа — једна особа али небројани животи. То је у ствари значење библијског израза ,,у Христу.” Убица је убио само мајку, али пошто су се у њеној утроби налазили близанци, када је мајка умрла умрли су и они. Исто се дешава са онима који су у Христу. Кад је Христос умро умрли смо и ми са Њим. ,,Од њега (Бога) сте и ви у Христу Исусу” (1. Кор. 1:30). Од Бога је да смо у Христу, и чињеница је да јесмо у Христу. Пошто је један умро, ми сви смо умрли. Кад не бисмо знали шта значи бити у Христу, не бисмо никада разумели шта значи бити мртав заједно са Њим. Близанци су морали да умру заједно са својом мајком зато што су били у мајчиној утроби. Духовна истина је још стварнија од телесне чињенице. Бог нас је спојио са Христом те је зато Његова смрт и наша смрт. Ми смо већ умрли у Христу. Верујмо тој чињеници. Када уронимо и изронимо из воде објављујемо да се налазимо с друге стране гроба. То је васкрсење. Размишљање (држање, сматрање, рачунање, мишљење) у Римљанима 6 значи сматрати да смо живи Богу у Христу Исусу. Иако се у себи не морамо осећати нимало другачије, ово дивно искуство се ипак садржи у Христу. Искрено се надамо да ће сви нови верници доћи до овога. Схватајући да су мртви, они дозвољавају да буду сахрањени у води. Схватајући да су васкрсли, излазе из воде да би служили Богу. __________1 Ово се углавном односи на исламске земље. - назад ПОЧЕТАКCopyright © 1972 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Сва права задржана. |
|
|