U Bibliji se spominje služba koja se naziva sveštenstvo. Sveštenstvo je grupa ljudi koji su potpuno odvojeni od sveta da bi služili Bogu. Nemaju nikakvo drugo zanimanje ili dužnost osim da služe Bogu. Oni su sveštenici.
Istorija sveštenika
Od Prve knjige Mojsijeve naovamo Bog ima svoje sveštenike. Melhisedek je bio prvi Božiji sveštenik. Za vreme Avraama, Melhisedek je već bio odvojen za službu Božiju. Od Melhisedeka do onog vremena kada je nastao narod Izrailjev, uvek je bilo sveštenika.
Kada je Gospod Isus bio na zemlji, štaviše i posle njegovog odlaska, sveštenstvo je nastavljeno. I posle Njegovog uznesenja, Biblija nam pokazuje da je Gospod Isus postao sveštenik pred Bogom. Drugim rečima, On je na nebu i služi isključivo Bogu.
Sveštenstvo se nastavlja i u vreme crkve. Posle toga, oni koji učestvuju u prvom vaskrsenju biće sveštenici Bogu i Hristu i vladaće sa njim hiljadu godina (Otk. 20:6). Tako će u hiljadugodišnjem carstvu Božija deca produžiti kao sveštenici Bogu i Hristu. Priroda sveštenstva se neće promeniti, jer će sveštenici još uvek služiti Bogu.
Čak i kada dođe novo nebo i nova zemlja, sveštenstvo neće iščeznuti. U Novom Jerusalimu sva Božija deca i sve Božije sluge će samo Njemu služiti.
Ovo je divno: sveštenstvo je počelo sa Melhisedekom – koji nema ni oca ni majke, ni rodoslova, ni početka danima ni svršetka životu – i nastavlja se kroz hiljadugodišnje carstvo. Njegova služba se proteže u večnost koja dolazi.
Carstvo Svešteničko
Iako je u početku samo Melhisedek bio sveštenik, Božiji je cilj da sav njegov narod bude sveštenstvo – ne samo nekolicina.
Kada su Izrailjci izašli iz Egipta i došli do gore Sinaja, Bog im je govorio preko Mojsija, „I bićete mi carstvo svešteničko i narod svet“ (2. Moj. 19:6). Zašto piše carstvo svešteničko? Iz samo jednog razloga: zato što će svi biti sveštenici. Nijedna osoba u toj zemlji nije trebalo da bude obična; svi su bili sveštenici. To je Božiji cilj.
Kada je Bog izabrao Izrailja da bude njegov narod, On im je postavio jedan cilj: da njihov narod bude drugačiji od svih drugih naroda, zato što će biti carstvo svešteničko. Svi ljudi u carstvu će biti sveštenici. Svačije zanimanje jeste da služi Bogu. Bog je oduševljen time što je izabrao narod koji će Mu služiti; Njemu je drago da se oni bave Njegovim poslom na zemlji.
Na Sinajskoj gori Bog je obavestio svoj narod Izrailja da će ih postaviti za carstvo svešteničko. Ovo je zaista divna stvar. Veliku Britaniju nazivamo pomorskom zemljom, Sjedinjene Američke Države zlatnom zemljom, Kinu narodom sa etiketom, Indiju filozofskim narodom, ali ovde nalazimo narod koji se naziva carstvom svešteničkim. U ovom narodu svako je sveštenik, i ljudi i žene, i odrasli i deca. Ništa drugo ne rade osim da služe Bogu. Ovo je postalo njihovo jedino zanimanje. Nije li to divno?
Pošto im je Bog rekao da će ih postaviti za carstvo svešteničko, pozvao je Mojsija da se popne na goru da bi primio deset zapovesti napisanih na dve ploče. Mojsije je ostao na gori četrdeset dana. Bog je svojom rukom napisao zapovesti: „Nemoj imati drugih bogova uza me“, „Ne gradi sebi lika rezana“, i tako dalje.
No kada je narod video da se Mojsije dugo zadržao na gori, skupili su se oko Aarona i rekli: „Hajde, načini nam bogove, koji će ići pred nama, jer tome Mojsiju. . . ne znamo šta bi“ (2. Moj. 32:1). Aaron ih je poslušao i napravio im je zlatno tele. Onda su objavili: „Ovo su bogovi tvoji, Izrailju, koji te izvedoše iz zemlje Egipatske“ (2. Moj. 32:4)
Počeli su da se klanjaju idolu i seli da jedu i da piju, i ustali da igraju. Veoma su se radovali jer su mogli da vide boga koga su sami načinili od istopljenog zlata. Bog sa kojim ih je Mojsije upoznao bio je nekako nezgodan, zato što je bio nevidljiv i nije se mogao lako naći. A sada, čak ni Mojsije, koji ih je naučio kako da se klanjaju tom Bogu, nije mogao da se nađe. Bilo im je zgodnije da se klanjaju zlatnom teletu – ono je moglo da se vidi. Drugim rečima, iako je Bog nameravao da ih učini svojim sveštenicima, već su se pretvorili u sveštenike zlatnog teleta. Bog je nameravao da ih učini carstvom svešteničkim, ali pre nego što su postavljeni, okrenuli su se da se klanjaju idolu. Imali su drugog boga i drugačije klanjanje.
Čovekovo prirodno shvatanje Boga je uvek takvo da je sklon da samom sebi stvori boga. Voli da se klanja bogu koga je sam napravio umesto da prihvati vlast i položaj Boga stvoritelja.
Svešteničko pleme
Bog je rekao Mojsiju da siđe sa planine, tako da se Mojsije okrenuo i sišao držeći u svojim rukama dve ploče svedočanstva – deset zapovesti. Kada se približio logoru i video stanje naroda, toliko se razbesneo da je razbio obadve ploče u podnožju gore. Onda je stao na ulazu u šator i rekao: „K meni ko je Gospodnji!“ I svi sinovi Levijevi su mu prišli. Rekao im je: „Ovako kaže Gospod Bog Izrailjev: pripašite svaki svoj mač uz bedro svoje, pa prođite tamo i amo po okolu od vrata do vrata, i pobijte svaki brata svoga i prijatelja svoga i bližnjega svoga“ (2. Moj. 32:26-27). Trebalo je da ubiju svakoga ko se klanjao zlatnom teletu. Trebalo je da potpuno odbace svaku rodbinsku vezu; trebalo je da pobiju sve bez razlike.
Mnogi su smatrali da je ova optužba suviše surova. Ko bi imao srca da ubije svoga brata ili prijatelja? Jedanaest od dvanaest plemena se nisu odazvala. Cena im je bila previsoka. Samo je pleme Levijevo pripasalo mač i pošlo po logoru od vrata do vrata. Toga dana je ubijeno oko tri hiljade ljudi. Pobijeni su bili njihova braća, rođaci i prijatelji.
Zapazimo sledeće: Posle ovog događaja sa zlatnim teletom Bog je odmah rekao Mojsiju da odsada narod Izrailjev više ne može da bude carstvo svešteničko. Iako se ovo nije posebno naglasilo, ipak se to razumelo, jer je Bog od tada dao Levijevom plemenu isključivu privilegiju da budu sveštenici. Ono što je prvobitno namenjeno celom Izrailjskom narodu sada je dato domu Aaronovom iz plemena Levitskog.
Od tada pa nadalje, postojale su dve klase Božijega naroda: jednu klasu je predstavljao narod Božiji, a drugu sveštenici Božiji. Božija prvobitna namera je bila da učini sve ljude svojim sveštenicima. Nije imao nameru da ih deli na narod i sveštenike. Celo carstvo je trebalo da bude sveštenstvo. Božiji narod i Božiji sveštenici će biti jedno te isto. Ko je Božiji narod? Ko su Božiji sveštenici? Ko god pripada Božijem narodu bio je i sveštenik, i ko god je sveštenik pripadao je Božijem narodu. Ali, pošto su mnogi zavoleli svet i predali se ljudskim osećanjima i ostavili vernost Gospodu i klanjali se idolima, Bog je morao da preuzme mere da odeli sveštenike od svog naroda. Ako neko ne voli Gospoda više od oca, majke, dece, brata, sestre i svega, ne može da bude učenik Gospodnji. Nažalost, mnogi neće da plate cenu da ispune uslove.
U početku je bilo carstvo svešteničko, ali sada ima pleme svešteničko. Ono što je prvobitno namenjeno za ceo narod, ostvarilo se u jednoj porodici. Sveštenstvo se ograničilo na jednu porodicu umesto na jedan narod. U Levijevom plemenu, Božiji narod i Božiji sveštenici su bili jedno – Božiji narod su bili Božiji sveštenici. Ali ostalih jedanaest plemena, iako su bili Božiji narod, nisu mogli da budu Božiji sveštenici. Ovo je zaista bila ozbiljna stvar; kao što je i danas ozbiljna ako neko uzveruje u Gospoda, a ne ispunjava zadatak sveštenika.
Sveštenstvo
Od vremena Druge Knjige Mojsijeve do dolaska Isusa Hrista na zemlju, niko nije mogao da radi kao sveštenik osim onih koji su bili iz plemena Levijevog. Niko drugi nije smeo da prinosi žrtve Bogu, zato što ih Bog ne bi primio. Žrtve su morale da prinose sveštenici. Isto tako, niko nije mogao da priđe Bogu i prizna svoj greh; morao je da se ispoveda preko sveštenika. Nije mogao ni da se odvoji od sveta, jer nije bio ovlašćen da dodirne ulje pomazanja; jedino su sveštenici mogli da ga pomažu i da ga tako odvoje. Nijedna obična osoba nije smela da se bavi nekom duhovnom službom; sveštenik je sve radio umesto njih.
U Starom zavetu nešto posebno je obeležavalo Izrailjce: Bog im je bio daleko; nije svako mogao da stupi u kontakt sa Njim. Naprotiv, postojalo je sveštenstvo kao posrednička klasa. Čovek nije mogao neposredno da priđe Bogu. Ako bi narod Božiji hteo da se približi Bogu morao je to da učini preko sveštenika. Nisu imali pravo da imaju direktnu zajednicu sa Bogom. Bog je dolazio ljudima preko sveštenika, i ljudi su prilazili Bogu preko sveštenika. Između Boga i čoveka je bila posrednička klasa, a ne direktna veza.
Prema Božijoj prvobitnoj zamisli, ovo nije bilo potrebno. Njegova prvobitna namera je bila da ima neposredan kontakt sa čovekom i čovek sa Njim. Ali sada se situacija promenila. Sada nisu bili samo Bog i narod; bili su Bog, narod i sveštenici. Ljudi su prilazili Bogu preko sveštenika i Bog je dolazio ljudima preko sveštenika. Kontakt je postao indirektan.
Sveštenstvo se promenilo
Za oko hiljadu petsto godina, od Mojsija do Hrista, narod Božiji nije mogao direktno da priđe Bogu. Samo članovi jedne porodice su bili izabrani da budu sveštenici. Da bi prišli Bogu, svaki čovek je morao da priđe preko njih. Kada bi se neko usudio da sam priđe Bogu, poginuo bi. Za to vreme funkcija sveštenika je bila veoma važna. Koliko je samo sveštenstvo bilo plemenito! Koliko je samo bilo veliko! Ali odjednom je došao Novi savez i po njemu su ljudi mogli da se spasu i otkupe neposredno. Odjednom čujemo reč: „Pa se i sami kao živo kamenje uziđujte u duhovni dom, u sveto sveštenstvo, da posredstvom Isusa Hrista prinesete duhovne žrtve koje su Bogu ugodne“ (1. Pet. 2:5).
Petar nam govori da je Hristos temelj crkve. On je kamen odbačen od zidara koji je postao ugaoni kamen. Kroz Njega smo i mi postali živo kamenje da bi se spojili i ugradili u duhovni dom i Božije sveto sveštenstvo. Glas sa neba nam objavljuje da su svi oni koji su spaseni Božiji sveštenici. Svi koji su postali živo kamenje i koji su povezani sa duhovnim hramom su sveštenici Božiji.
Odjednom, obećanje koje je bilo po strani hiljadu petsto godina ponovo važi. Ono što su Izrailjci izgubili, crkva je dobila. Izrailj je izgubio sveopšte sveštenstvo, međutim danas, pod Novim zavetom, glas sa neba nam govori da su sveštenici svi oni koji su spaseni.
„I učini nas carstvom, sveštenicima Bogu i Ocu svome“ (Otk. 1:6). U početku su svi – ceo narod – bili sveštenici, ali su ubrzo bili isključeni. Međutim, crkva je danas carstvo svešteničko. Ono što su Izrailjci izgubili kada su se klanjali zlatnom teletu sada je dobila crkva kroz Isusa Hrista. Svi koji su u crkvi sveštenici su. Božije predviđeno carstvo svešteničko se potpuno ostvarilo.
Šta to znači da je crkva postala carstvo svešteničko ili da su svi u crkvi sveštenici? Ovo jednostavno znači da je zanimanje svih koji su primili Božiju blagodat jedno te isto – da služe Bogu. Kao što sam ranije govorio mladima, zanimanje lekara koji je uzverovao u Gospoda nije više medicina, niti je zanimanje bolničarke nega bolesnika, niti je zanimanje nastavnika prosveta, niti farmera poljoprivreda, niti biznismena poslovni život. Zapamtite, kada ste postali hrišćanin, vaše zanimanje se potpuno promenilo. Svi vernici imaju samo jedno zanimanje, a to je da služe Bogu. Od sada sam Božiji sveštenik. Spolja mogu da se bavim raznim stvarima, ali unutra stojim pred Bogom i služim Njemu. Sve je urađeno ovim kao duhovnim ciljem.
Svi hrišćani, dakle, imaju jedno zanimanje – da služe Bogu. Lekar ne bi trebalo da traži slavu; naprotiv, njegovo zanimanje kao lekara, trebalo bi da služi samo da zaradi za život. Sada je njegov pravi poziv da bude Božiji sveštenik. Isto važi i za nastavnika. Ne bi trebalo da se trudi da bude poznat, da bude istaknuti profesor; trebalo bi da ide za tim da bude dobar Božiji sveštenik. Njegovo bavljenje prosvetom postaje sporedni posao; glavno zanimanje mu je da služi Bogu. Ovakvo shvatanje službe bi trebalo da obuhvati hrišćane u svim zanimanjima – radnike, poljoprivrednike i sve ostalo. Njihovo jedino zanimanje je u stvari da služe Bogu.
Otkako si postao hrišćanin trebalo bi da ostaviš svoje ambicije i planove. Ne bi trebalo da se trudiš da se istakneš u svojoj oblasti. Kao vernik, trebalo bi da imaš samo jednu ambiciju, onu koju je Pavle imao – da budeš ugodan Bogu (2. Kor. 5:9). Ne bi trebalo da imaš bilo koju drugu ambiciju. Svaka svetska budućnost koju si nekad mogao da imaš, sada je zauvek razbijena. Sada moraš da budeš spreman da budeš čovek koji služi Gospodu.
Slava Sveštenika
U prvim danima mog hrišćanskog života mislio sam da bi trebalo mnogo napora da bi se mladi vernik rešio da služi Bogu. Mislio sam da moram da ubeđujem, molim, nagovaram. Međutim, Bog sasvim drugačije misli. Bog je Izrailjcima oduzeo sveštničku službu zato što su sagrešili. Drugim rečima služba Bogu je najveća slava i privilegija koju On može da poveri čoveku. Ako neko u tome podbaci Bog će mu to oduzeti. On nema nameru da ubeđuje i moli, niti da se trudi da zadovolji čoveka. Da čovek bude sveštenik Bogu to je njegova slava, a ne Božija.
Setite se kako su neki u Drugoj Mojsijevoj izgoreli kada su prineli nepropisnu vatru. Ako bi običan čovek ušao u svetinju ili prinosio žrtve, zadesila bi ga smrt. Niko osim sveštenika nije mogao da se približi Bogu. Sa Božijeg gledišta, kada On postavlja sveštenike to znači da im ukazuje poverenje, daje im slavu i uzvisuje ih. Ako bi neko pokušao svojom voljom da postane sveštenik, umro bi. Uza, koji je pružio ruku da pridrži kovčeg zaveta koji se zaljuljao, pao je mrtav.
Ponekad ljudi misle da proslavljaju Boga kada se nude da mu služe! Tokom prošlih decenija, često sam bio prisutan na sastancima probuđenja kada se upućuje poziv da ljudi služe Bogu. U drugim prilikama ljudi daju malo para kao da Bogu čine posebnu uslugu. Ponekad ljudi nude svoju službu Bogu, ali tako kao da time čine uslugu Bogu. Kada se neko odrekne svog položaja u svetu, to izgleda kao da hoće da kaže kako čini veliku čast Bogu time što mu služi takav čovek kao što je on. Dozvolite, ovo je slepoća. Ovo je budalaština. I ovo je tama.
Pošto nas je Bog na nebu pozvao da budemo sveštenici, trebalo bi na kolenima da se ponizimo pred njim, jer smo primili veliku slavu. Bog nam je učinio veliku čast. Ima li nečega što bi bilo ko na ovoj zemlji mogao da prinese Bogu? Ipak, Bog je voljan da primi ono što Mu mi prinosimo. Zaista je velika privilegija da ljudi kao što smo mi mogu da služe Bogu. To je zaista blagodat! To je zaista evanđelje! Evanđelje ne samo da nas spasava kroz Gospoda Isusa već nam omogućava i da služimo Bogu. Evanđelje je zaista slavno.
Potvrđeno sveštenstvo
Crkva danas nema više ograničenu svešteničku službu nego univerzalnu. Narod Izrailjev je jednom podbacio; crkva ne sme da dozvoli da i ona podbaci. Pošto su Izrailjci podbacili, Božiji narod i Božiji sveštenici su bili odvojeni; ali u crkvi ne sme da postoji takva podela. U crkvi je Božiji narod Božije sveštenstvo. Ako ima ljudi, ima i sveštenika. Koliko ima braće i sestara toliko ima sveštenika. Svaki od nas mora da se približava Bogu i donosi duhovne žrtve. Svi moramo da prinosimo žrtvu hvale, svi moramo da učestvujemo u duhovnim stvarima. Ovo nije selektivna služba, jer svi moraju da služe Bogu. Ako nisu svi uključeni, onda to nije crkva.
Međutim, danas je situacija takva da sveštenička služba više nije univerzalna. Narod Izrailjev je podbacio, zar će i crkva da podbaci? Tokom ovih dve hiljade godina nikad nije bilo onoliko sveštenika koliko ima vernika. U istoriji crkve vidimo podelu na sveštenike i obične vernike. Nastala je posrednička klasa između Boga i njegovog naroda. Ovo je delo i učenje Nikolaita.
Nadam se, braćo i sestre, da ćemo ovo jasno uvideti; ne smemo dozvoliti da postoji neka posrednička klasa. Ne prihvatamo da bilo kakva grupa stoji između Božije dece i Boga, služeći kao posredničko sveštenstvo. To nikada ne bi trebalo da prihvatimo. Mi znamo šta je crkva. U crkvi je svako dete Božije sveštenik. Ne tražimo da jedan ili nekolicina upravlja duhovnim stvarima za nas. U crkvi ne sme da se prihvati nekakva posrednička klasa.
Zapazite da naše neslaganje ovde nije sa spoljašnjim izgledom već sa sadržajem hrišćanstva. Vidimo da danas u hrišćanstvu postoji posrednička klasa – neki ljudi koji su postavljeni da služe Bogu, dok su ostali ljudi samo članovi crkve. Iako su deca Božija, oni zavise od drugih da bi mogli da pristupe Bogu. Ne samo da postoji takva posrednička klasa nego je priznaju i mnoge organizacije. Međutim, mi ne možemo da prihvatimo ovu posredničku klasu, kao Izrailjci u prošlosti, jer nećemo da se odreknemo blagodati koju je Bog dao crkvi pod Novim zavetom.
Odbacimo, dakle posredničku klasu. Najbolji način da se ona odbaci jeste da svi pripadamo toj klasi! Trebalo bi da kleknemo pred Gospodom i kažemo: „Gospode, spreman sam da Ti služim. Spreman sam da budem sveštenik.“
Ideja o posredničkoj klasi dolazi iz sveta, od tela, od idolopoklonstva, od ljubavi prema svetu. Kada bi se svi vernici od samog početka odrekli sveta i njegovih idola, mogli bi sebe da prinose Bogu. Govorili bi: „Odsada živim na zemlji sa jedinim ciljem – da služim Bogu.“ Onda bi posredničke klase sasvim prirodno nestalo. Kada bi svaki brat i sestra shvatili da nam je jedino zanimanje da služimo Bogu, posrednička klasa bi za kratko vreme izčezla.
U stvari ne bi trebalo dozvoliti bilo kakvu posredničku klasu od samog početka. Takva klasa je nastala samo zbog neuspeha i samovolje. Izgleda prirodno da neki služe Bogu, a neki da mu ne služe. Ko ne služi može da se bavi svetskim stvarima; ko mu služi mora da se bavi duhovnim stvarima. Najviše što će prvi da rade za druge jeste da daju malo novca. Bave se svojim poslovima kao trgovci, nastavnici, lekari i izgleda kao da ih uopšte ne interesuje da služe Bogu. Ponekad požele da budu bolji vernici, te stoga svake nedelje odvajaju malo vremena da bi prisustvovali bogosluženjima i stavili malo novca u kolektu. Na taj način se Božiji narod odvaja od Božijih sveštenika. Ovo ne bi smelo da se dešava. Moramo da shvatimo da bi kao vernici trebalo da budemo potpuno predani; sveštenici su oni koji su potpuno predani.
Buđenje Sveštenstva
Ne zaboravimo da je opasnost Izrailja postala opasnost crkve tokom ovih dvadeset vekova. Otkako je Gospod otišao sa zemlje do pisanja knjige Otkrivenja sva deca Božija su bila sveštenici. U vezi sa tim nije bilo problema. Ali od kraja prvog veka sve do trećeg veka počeli su sve češće da se javljaju problemi u vezi s tim. Ipak, to još nije bio opšti problem. Tu i tamo deca Božija nisu htela da budu sveštenici. Međutim, uopšteno govoreći, sveštenstvo svih vernika se nastavilo.
Kada je Rim prihvatio hrišćanstvo, mnogi su se priključili vernicima. U tome što su ljudi ispovedali pripadnost Gospodu bilo je ovozemaljske koristi, jer su time postajali suvernici i braća ćesara. Gospod nam zapoveda: „Dajte dakle caru carevo a Bogu Božije“ (Mat. 22:21). Zatim su ljudi počeli da govore da bi trebalo da damo i carevo i Božije Bogu. Ovo je izgledalo kao velika pobeda za hrišćanstvo. Ali posle toga crkva je pretrpela veliku promenu. Ranije za vreme Rimskih progonstava, desetine hiljada hrišćana je umrlo mučeničkom smrću. Tada nije bilo lako praviti se hrišćaninom. Ali sada se situacija potpuno promenila. Bilo je u modi da se bude hrišćanin, jer ko veruje u Boga taj veruje kao što i car veruje. Zato su se mnogi sjatili u hrišćanstvo. Broj ljudi se veoma povećao, ali broj sveštenika se nije povećao. Zašto? Zato što je bilo moguće priključiti se kao hrišćanin, ali nije bilo moguće priključiti se i služiti Bogu.
Zato je u četvrtom veku, crkva doživela drastičnu promenu. U ovom periodu, mnogi su ušli u crkvu koji su bili neverni, polu-verni ili svetovni. Ti ljudi nisu imali nikakvu želju da služe Gospodu. Naravno, ostalo je da se nekolicina duhovnih ljudi brine za crkvu. Oni koji nisu mnogo marili govorili su drugima: Bolje vi upravljajte crkvom i služite Gospodu, pošto smo mi obični svetovnjaci. Reč svetovan se uvela u četvrtom veku. Rezultat je bio da je mala grupa ljudi služila Bogu, a mnogo veća da nije.
Tokom prvog veka, za vreme apostola, svaki vernik je služio Gospodu. Ali od četvrtog veka nadalje mnogi koji su se nazivali Božijim narodom hteli su da imaju i svet. Hteli su da upravljaju svojim poslovima i da zadrže položaj u društvu. Bili su spremni da daju malo novca, i mislili su da će na osnovu toga da budu priznati kao vernici. Njihov stav je bio – neka se duhovni bave duhovnim stvarima. Zato je crkva krenula stopama Izrailjskog naroda klanjajući se zlatnom teletu i uvodeći posredničku klasu. Nisu svi bili Božiji sveštenici; mnogi su bili samo narod, a ne i sveštenici.
Štaviše, očevi u Rimokatoličkoj crkvi se do danas nazivaju sveštenicima. Protestantska crkva zove takve ljude, sveštenicima, pastorima ili propovednicima. Oni koji upravljaju zemaljskim poslovima nazivaju se laicima ili narodom, dok oni koji upravljaju duhovnim stvarima nazivaju se klericima ili sveštenicima. Dakle, crkva ponovo ima sveštenike odvojeno od naroda.
Želim da vam pokažem, braćo i sestre, da je u ovo poslednje vreme Božija namera da sve povrati u svoj prvobitni oblik. On ide putem obnove. On hoće da izvede svoju decu na pravi put. Jedan osnovni vid te obnove je da crkva obnovi univerzalno sveštenstvo vernika. Svi vernici su sveštenici, a i narod. Oni su sveštenici danas i u carstvu koje dolazi. Bog želi sveštenike; želi da ceo Njegov narod budu sveštenici.
Sveštenička služba
Biti hrišćanin znači biti sveštenik. Nemoj očekivati da ti neko drugi bude sveštenik. Ti sam treba da obavljaš taj zadatak. Pošto među nama nema posredničke klase, niko neće da te zamenjuje u duhovnim stvarima. Među nama ne sme da se stvori posebna klasa takvih radnika.
Ako nam Bog bude milostiv, videćemo kako sva braća i sestre obavljaju svoj zadatak u crkvi. Svi će propovedati evanđelje, svi će služiti Bogu. Što više preovlađuje sveštenstvo, to će biti bolja crkva. Ako sveštenstvo nije univerzalno, izneverili smo Boga; nismo hodali pošteno.
Nesumnjivo je velika čast za nas što smo, budući tako siromašni, slabi, slepi i obogaljeni, prihvaćeni od Gospoda da budemo sveštenici. U vreme Starog zaveta, takvi ljudi nisu mogli da služe kao sveštenici. Svi koji su bili onesposobljeni, hromi ili s manom bili su isključeni iz službe. No danas, mi koji smo nedostojni, nečisti, neprosvetljeni, osakaćeni, pozvani smo od Boga da budemo sveštenici. On je Gospod! Kao što sam već rekao, samo želim da dopuzim do Njega, da kleknem pred Njim i da mu kažem: ‘Gospode, srećan sam što mogu da Ti služim, radujem se što sam tvoj sluga. To što mogu da ti priđem je dokaz da si me podigao.’ Kažem vam, biti sveštenik znači približiti se Bogu. Biti sveštenik znači biti sasvim blizu Boga. Biti sveštenik znači ulaziti pravo u njegovo prisustvo. Biti sveštenik znači da ne moraš da čekaš pomoć. Biti sveštenik znači da možeš da dodirneš Boga.
Ako jednog dana i na svakom mestu sva braća i sestre budu služila Bogu, to će značiti da je zaista došlo carstvo Božije. To će biti carstvo sveštenika jer će svi biti sveštenici. Jedva čekam ovaj događaj jer će to biti nešto predivno. Budimo spremni da platimo cenu koja se traži da bismo služili Bogu. Uklonimo sve idole. Leviti su platili cenu ne gledajući rodbinske veze. Takvi ljudi su dostojni da budu sveštenici.
Dragi moji, da bismo razumeli šta znači sveštenstvo moramo da shvatimo kako je Bog postupio sa sveštenicima u Starom zavetu. Veliki je korak da Bog dozvoli da Mu se približiš i da ne umreš. Samo sveštenici su mogli da jedu postavljene hlebove; samo su oni smeli da služe kod oltara; samo su oni smeli da prinose žrtve. Svaki tuđinac koji bi pokušao da uđe poginuo bi. Ovo jasno pokazuje da je Božije prihvatanje temelj sveštenstva. Pošto me je Bog primio, smem da uđem. Ranije, ko god bi se usudio da uđe, umro bi. No danas Bog govori: ‘Možeš da uđeš!’ Zar ne želimo da uđemo? Bilo bi čudno kada ne bismo hteli.
Ranije smo videli da nam blagodat omogućava da služimo Bogu – najobilnija blagodat koju nam je Bog pokazao. Mislim da bi svi koji stvarno poznaju Boga odgvorili da je blagodat koja je učinila da mogu da služim Bogu čak i veća od blagodati koja mi je donela spasenje. Pas ispod stola sme da jede od mrvica ispod njega, a ne sme da služi svom gospodaru za stolom. Biti spasen blagodaću je relativno jednostavno, ali služiti blagodaću je mnogo uzvišenije. Kako je nerazuman onaj koji nije svestan te obilne blagodati koja mu omogućava da služi Bogu – kao što mu omogućava i da bude spasen.
Danas organizovano hrišćanstvo ne samo da priznaje posredničku klasu, nego štaviše odvaja Božije sveštenike od Božijeg naroda. Kad bi to bio promašaj samo nekolicine ljudi, to onda ne bi predstavljalo opšte načelo. Međutim, veliki deo hrišćanstva je prihvatio načelo ograničenog ili selektivnog sveštenstva. Palo je u istu zabludu kao i Izrailjci – razdvajanje naroda i sveštenika. Čuvajmo se da ne padnemo u takav sistem. Neka nam Bog bude milostiv.
