ПЕТНАЕСТА ЛЕКЦИЈА

Полагање руку

Стога оставимо почетну науку о Христу, обратимо се савршенству не постављајући опет темељ одвраћањем од мртвих дела и вером у Бога, науком о крштавању, о полагању руку, о васкрсењу мртвих и вечном суду.

Јеврејима 6:1, 2

Апостоли који су били у Јерусалиму, чувши да је Самарија примила реч Божију, послаше им Петра и Јована, који сиђоше и помолише се Богу за њих — да приме Духа Светога; још, наиме, ни на једног од њих не беше сишао, него су били само крштени у име Господа Исуса. Тада ставише руке на њих, те примаху Духа Светога.

Дела 8:14-17

Кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад је Павле положио руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, па говораху језицима и пророковаху.

Дела 19:5, 6

Како је лепо и красно, кад сва браћа живе заједно! Као добро уље на глави, које се стаче на браду, браду Ааронову, које се стаче на скут од хаљине његове; као роса на Ермону, која силази на горе Сионске. Јер је онде утврдио Господ благослов и живот довека.

Псалам 133

И нека метну руку своју на главу жртви паљеници, и примиће му се, и очистиће га од греха . . . И нека метне руку своју на главу жртви својој, и нека је свештеник закоље на вратима шатора од састанка, и крвљу њеном нека синови Ааронови свештеници покропе олтар одозго унаоколо и нека метне руку своју на главу жртви својој, и нека је закоље пред шатором од састанка; и нека покропе синови Ааронови крвљу њеном олтар одозго унаоколо . . . И нека метне руку своју на главу, и нека је закоље пред шатором од састанка, и нека синови Ааронови покропе крвљу њеном олтар одозго унаоколо . . . И доведавши теле на врата шатору од сведочанства пред Господа, нека метне руку своју телету на главу, и закоље теле пред Господом . . . И старешине од збора нека метну телету на главу руке своје пред Господом, и свештеник нека закоље теле пред Господом . . . И нека метне руку своју јарету на главу, и свештеник нека га закоље где се коље жртва паљеница пред Господом; то је жртва за грех . . . И нека метне руку своју на главу жртви за грех, и нека је свештеник закоље на месту где се коље жртва паљеница.

3. Мојсијева 1:4; 3:2, 8, 13; 4:4, 15, 24, 29, 33

Библијско учење и примери

Библија нам јасно указује на потребу крштења. Исто тако сасвим јасно означава и потребу за полагањем руку. И у Самарији и у Ефесу, после крштења на вернике су полагане руке. Апостоли су то чинили у своје време. Исто тако и у наше време деца Божија ће трпети губитак ако су само крштена, а нису примила и полагање руку.

„Стога оставимо почетну науку о Христу, обратимо се савршенству“ (Јев. 6:1), опомиње писац посланице Јеврејима. У хришћанском животу има неколико истина које су од темељног значаја. Темељ се мора поставити само једанпут, међутим мора да буде чврст. Шта је то што се рачуна у почетну науку о Христу? У то није убројано само покајање, вера, васкрсење мртвих и вечни суд, него и крштење и полагање руку. Дакле и ово двоје такође спада у основне истине хришћанства. Ако се полагање руку изостави наш темељ неће бити потпун.

Данас се грешка цркве разликује од оне коју су Јевреји чинили у првом веку. Поставивши темељ, Јевреји су кружили око њега и никако нису ишли даље. Међутим данас, ми идемо напред, а да још нисмо поставили добар темељ.

Због тога што су се они којима је апостол писао стално вртели око покајања и вере, крштења и полагања руку, васкрсења мртвих и вечног суда, он их је опоменуо да оставе почетну науку о Христу и да иду ка савршенству. Међутим данашњи хришћани се крећу исувише брзо; ми јуримо даље, а темељ још није постављен. Апостоли су говорили људима да то оставе, а ми морамо да их наведемо да се врате.

Шта значи полагање руку

Већ смо видели шта крштење чини за нас. Оно нас позива да изиђемо из света, и тако ослобађа од њега. Оно нас поистовећује са Христом да бисмо имали удела у његовом васкрсењу. Али шта полагање руку може да учини за нас? Шта оно значи?

У Старом завету налазимо да полагање руку има двоструки значај. Оно се најчешће спомиње у књизи Левитској глави 1, 3 и 4, те ћемо их размотрити да бисмо видели шта је први значај полагања руку.


1. Поистовећење

Полагање моје руке на главу жртве у 3. Мојсијевој 1, значи да сам се поистоветио са жртвом и жртва са мном. Зашто ја не приносим себе, него теле? Господ каже: „Јер су моје све горске звери, и стока по планинама на хиљаде“ (Псалам 50:10). Каква је корист приносити му говеда или овце? Богу не треба јуне или јагње. Он жели да му човек преда себе.

Међутим, шта би се десило кад бих пришао олтару и предао себе? Учинио бих исто што су и незнабошци чинили; као они који су се клањали Молоху. У Старом завету налазимо људе који су служили Молоху. Уместо да приносе говеда и овце, они су своме богу приносили на олтар своје сопствене синове и кћери. Да ли наш Бог жели само говеда и овце? Ако принесемо себе Богу, по чему се наш Бог разликује од Молоха? Он се разликује од Молоха по томе што Молох захтева крв наших синова и кћери, а наш Бог тражи да принесемо себе. Његов захтев је чак већи од Молоховог.

Истина је да је Божији захтев строжи, но Он нам показује и начин како можемо да принесемо жртву, а да ипак не будемо спаљени. Како? Приносећи јуне или јагње Господу. Ја полажем руку на главу жртве. Молио се ја наглас или у себи, моја молитва каже: „Ово сам ја. Требало би да ја будем спаљен на олтару. Требало би да ја будем жртвован и радо бих принео себе Теби. Требало би да принесем себе као жртву паљеницу, за угодни мирис Теби. Господе, ја сада доводим ово јуне и стављам своју руку на његову главу. Чинећи то Господе, ја показујем да ово јуне представља мене, а да ја представљам то јуне. Кад затражим од свештеника да га закоље, то је као да сам ја заклан. Кад јунећа крв потече, моја крв тече. Кад свештеник положи жртву на олтар, он је ставио мене на олтар. Положио сам своју руку на њу, дакле ја сам та жртва.“

Није ли исто начело поистовећења илустровано крштењем? Кад загазим у воду, ја говорим да је то мој гроб, јер ме је Господ сахранио у њему. Ја узимам воду за свој гроб. Исто тако, полажући своју руку на главу телета, ја узимам теле да представља мене. Кад га принесем Богу, приносим себе. Теле стоји уместо мене.

Одатле следи да је прво значење полагања руку поистовећење. То је првенствено значење полагања руку у Старом завету. Поистовећен сам са жртвом и она представља мене. Данас и жртва и ја стојимо у истом положају. Кад је она принета Богу, и ја сам принет Богу.


2. Преношење

Постоји и друго значење полагања руку у Старом завету. У књизи Постања видимо како је Исаак положио руке на свог сина1, и како је Јаков положио руке на своја два унука, Јефрема и Манасију (1. Мој. 48:8-20). Јаков је положио рукe на своја два унука и благословио их. Тако полагање руку постаје преношење благослова. Ма каквим благословом да је неко благословен, он ће се обистинити.

Укратко, значење полагања руку је двојако: поистовећење и преношење. Ово двоје се опет може описати једном речју, заједништво. Кроз заједништво ми се поистовећујемо; оно што једна особа има, то се кроз заједништво преноси на другу особу.

Зашто хришћани морају да приме полагање руку

Даље питамо: зашто би хришћани морали да приме полагање руку? Зашто нам Библија указује на ово дело оних који представљају Тело Христово? Зашто апостоли полажу руке на вернике одмах по њиховом крштењу?

Да бисмо одговорили на ова питања, пре свега, требало би да објаснимо шта се подразумева под Телом Христовим и на шта се уље помазања односи. Прочитајмо 1. Коринћанима 12:12, 13 заједно са Псалмом 133. Хришћанство је заиста дивно. Његова дивота је у томе што је Божија намера да обезбеди на земљи једног Човека који Му је у потпуности послушан — који ће Га у потпуности представљати и који живи само Његовим животом. Бог је данас већ поставио тога Човека да он буде Христос и Господ. „Стога нека сав дом Израиљев сигурно зна да је Бог учинио Господом и Христом овога Исуса кога сте ви распели“ (Дела 2:36). Бог је излио свога Духа на овог Човека, Исуса из Назарета, као на Главу. Другим речима, Господ Исус не прима помазање уљем као појединац него као Глава једног удруженог Тела.2 Како је Свети Дух изливен на њега — на Главу — исти Дух је изливен и на Тело, што ће рећи на Цркву. Тако Он прима Божије помазање ради Тела.

Његово име је Христос (Христос — Помазаник), а наше је хришћанин (христианос — који припада Помазанику). Он је Глава, а црква је Тело. Бог не намерава да створи само појединца; његова жеља је да има једног удруженог човека. Да је црква остављена сама себи, она свакако не би могла да задовољи Божије срце нити би могла да одржава Божије сведочанство, пошто она сама за то нема снаге. Због тога Бог мора да излије своје уље на цркву. Са уљем она може да задовољи Божије захтеве, зато што уље представља Божију власт. Уљем помазања, цркви је дата Божија власт.

Запазите међутим, да Божије уље није изливено на неког члана нити се оно излива на све чланове; оно је изливено на Главу. Свети Дух је дат Глави, а не Телу. Но како Глава прима уље, и цело Тело је помазано. Видимо ли овде разлику? Не ради се о томе како сваки поједини члан прима Светога Духа, нити пак како сви чланови примају Светога Духа, него како је Глава помазана.

Како ћемо дакле ми примити уље? Ако смо у Телу, уље које је било изливено на Главу сасвим природно ће доћи и до нас. Пошто уље није дато појединцима, немогуће је да примимо помазање на индивидуалној основи. То не значи да ми нећемо појединачно бити помазани; то једноставно говори о томе да не можемо да тражимо појединачно помазање. Разлика је огромна. Многи не примају благослов од Бога зато што траже Светог Духа као појединци.

Кад је скупоцено уље било изливено на Ааронову главу, сливало се на његову браду, а затим и даље до скута његове хаљине. Ааронова одежда је била дугачка, пошто му је покривала стопала. Другим речима, уље које се излило на главу сливало се до најнижих делова тела. Одатле се сасвим јасно види да људи данас не примају то уље помазања на основу свог сопственог стања пред Богом, него због тога што се налазе у Телу. Ако стојимо на свом месту испод Главе, уље ће сасвим сигурно доћи до нас. Примање уља није лична ствар нити пак ствар Тела, него у најужем смислу заузимање места у Телу које је ниже Главе.

Идући духовним путем неопходно је важно да имамо силу Светога Духа да бисмо могли да сведочимо. У противном ћемо сведочити на телесан начин. Свето уље се никад не излива на људско тело. На ово морамо обратити пажњу. Не можемо било шта да чинимо по својој сопственој замисли; морамо да имамо уље помазања. Имамо ли га зависи од тога да ли је исправан наш однос са Телом Христовим. Не стоји до тога да ли га ми тражимо или се за њега молимо.

Да опет подвучемо: Библија нигде не учи да се тело помазује. Она говори само о томе да се Глава помазује. Тело је помазано само зато што је Глава помазана. Ако Тело хоће да буде независно помазано, никада неће примити помазање. Драгоцено уље се излива на Ааронову главу, а не на његово тело, иако се уље низ браду даље слива по целом телу све до скутова одеће. Само они који то не знају тражиће да појединачно буду помазани; само ће лаковерни тражити појединачно помазање. Ко год је подређен Глави налазећи се на свом одређеном месту у Телу како га је Глава поставила, примиће помазање уљем.

Апостоли су полагали руке на вернике

У Божијој Речи видимо како су апостоли које је Бог одредио својом влашћу, полагали руке на оне који су се крстили. Апостоли су представници Главе, Христа, као и Христовог Тела. Кад човек прими полагање руку, он погне главу клањајући се Богу, јер од сада више никад неће дизати главу него ће се покоравати Божијој власти. Његова глава више није глава; сада је под Христовом влашћу.

Апостоли представљају Тело. Њихово полагање руку на вернике говори о томе да сви ми имамо заједницу један с другим пошто смо једно. „И Бог је поставио појединце у Цркви прво за апостоле“ (1. Кор. 12:28). Пошто су први, они сасвим лепо могу да представљају цркву. Полажући своје руке на вернике они им у ствари објављују: „Браћо, ви сте једно с Телом Христовим, и зато скупоцено уље које се слива са Главе долази и на вас.“

Апостоли исто тако представљају и Христа. „Прво за апостоле“ — „Прво“ овде подразумева ауторитет; што ће рећи, они су Главина делегирана власт. Дакле, кад они полажу руке на вернике, то је исто као да су положене Господње руке. Њиховим рукама, не само да је црква, него је и Христос положио своје руке на хришћане. Одатле следи да се ми налазимо под Христовом влашћу, који је Глава.3

Како примити полагање руку

Налазимо да полагање руку има два вида: поистовећење и придодавање. Полагање руку с једне стране је прикључење особе Телу, а с друге преношење онога што Глава има за удове. Потребно је да човек буде део Тела, а исто тако да буде подређен и власти Главе. Нико не може да каже да је сам себи довољан. Нови живот који је примио, по својој природи је удружен; не дозвољава независност. У Телу он живи; изван Тела умире. На основу тог поистовећења заснива се и придодавање.

Ако брат положи руке на мене, то није некакво бесмислено или неразборито дело. Моје очи морају да се отворе да бих видео да сам од сада дете међу многом децом, ћелија међу многим ћелијама, уд међу многим удовима. Живим животом Тела исто тако као што и у овом физичком телу сваки уд живи у зависности од целог тела. Ако делујем независно, долазим до краја својих могућности, те постајем бескористан. Ако престанем да имам заједницу с Божијом децом, у мени има нешто што је веома погрешно. Без обзира колико бих могао да будем јак, ипак не могу да постојим сам. Ако сам одсечен од Тела, свакако ћу умрети. Не могу се хвалисати својом сопственом снагом. Јак сам зато што припадам Телу. Ако сам одвојен од Тела, са мном је свршено; међутим, полагањем руку, ја сам припојен Телу.

Кад примим полагање руку, требало би да схватим следеће: „О, Господе, ја не могу да живим сам; данас морам да признам да сам само један уд у Телу. Могу да живим само у Телу, и само у Телу могу да примим уље помазања.“ Да ли је ово јасно? Човек прима уље помазања зато што је Глава била помазана. Ако је неко подређен Глави и истовремено је припојен осталој Божијој деци, његова покорност као једног дела Тела привлачи уље на њега.

Још нешто у вези с полагањем руку

Узмимо случај Самарјана и Ефесаца. Филип је радио у Самарији и приличан број људи је узверовало у Господа те су били крштени, али нису примили Светога Духа. По Божијој Речи, били су спасени. Нису примили Светога Духа зато што су били крштени само у име Господа Исуса. Међутим кад су апостоли у Јерусалиму чули да је Самарија примила Божију реч, послали су Петра и Јована да се помоле за вернике у Самарији да би се и њима могао дати Свети Дух. Пошто су апостоли положили своје руке на њих, ови су одмах примили Светога Духа.

Какво је преимућство у полагању руку као што је изнето у овом одломку? У томе што омогућава уљу да потече ка мени. Ја као уд, данас признајем своје место у Телу и заузимам место под власт Главе. Такво признање доноси уље на мене. Нови верник може одмах да прими помазање скупоценим уљем, иако је потребан читав живот да он добро савлада све лекције које су у вези са тим.

Крштењем ја објављујем да сам одбацио свет; кроз примање полагања руку објављујем да сам ушао у Тело. Прво је негативно у томе што остављам свет, док је друго позитивно због тога што се прикључујем Телу. То значи да је потребно да се данас поистоветим са свом Божијом децом, и да је потребно да се покорим власти Главе. Кад подредим своје цело биће власти Главе, тада примам уље које тече. Чим се нађем у исправном положају, уље почиње да тече ка мени. Међутим, ако је мој положај неисправан, како ће уље доспети до мене? Самарјани су се налазили у чудној ситуацији: узверовали су у Господа и били спасени, а ипак нису примили Светога Духа. Зато су апостоли дошли да их ставе под власт Главе. Када су положили руке на њихове главе, ставили су их под власт Главе и прикључили их целом Телу; тада се десила дивна ствар — Свети Дух је био изливен на њих.

Затим долази случај са Ефесцима. Кад је Павле отишао да проповеда еванђеље у Ефесу, нашао је дванаест ученика који су већ били крштени Јовановим крштењем. То су били верници; веровали су, али ипак, примили су само Јованово крштење. Павле их је затим упитао да ли су примили Светога Духа кад су поверовали. Они су одговорили да нису ни чули да постоји Свети Дух. Павлу је одмах било јасно да им је недостајало нешто од основног значаја.

Извештај је заиста занимљив. Зашто нису примили Светога Духа кад су поверовали? Одговор се налази у томе што је нешто недостајало у првом начелу. Били су крштени, али разговарајући с њима установило се да су били крштени само Јовановим крштењем, а да нису били крштени у Христа. Зато им је Павле преписао крштење верујућих да би требало да се крсте у име Господа Исуса. Кад је тај корак био учињен, положио је руке на њих не питајући ништа више. Полагањем руку били су поистовећени са Телом и тако доведени под власт Главе.

Ипак, нико не би требало да прими полагање руку, а да се пре тога није крстио. (Корнелијев дом је међутим био изузетак, о чему ћемо касније говорити.) Правило је следеће: Свети Дух се спушта на оне који су били ослобођени од света и поистоветили се са Христом у смрти и васкрсењу кроз крштење; затим виде како морају да живе у Телу и да се покоравају ауторитету Главе. Дозволите ми да подвучем да је уље помазања више од обичног спољашњег чина; оно је унутрашња стварност.

Псалам 133 нам показује како је Глава помазана. Помазањем Главе цело Тело је помазано, па је тако и сваки уд помазан. Одмах се испуњавам славопојем пошто уље које је помазало Главу силази на мене као на један од удова тога Тела. Даје ли Господ спољашње изражавање тога или не, није од великог значаја. Спољашњи феномен Пентекоста не би требало исувише подвлачити, јер верујемо да је то само потврда да су ти људи били помазани. Ствар је у помазању, а не у његовој спољашњој манифестацији. Важно је да знамо одакле уље долази. Помазање Главе је постало помазање удова. Због тога је полагање руку са молитвом дивна ствар.

Један изузетак у Библији

Једини изузетак у Библији у вези са оним што смо горе споменули, десио се у Корнелијевој кући. Корнелијев дом нити је био крштен, нити је примио полагање руку; па ипак, Свети Дух је сишао на њих. Зашто овај изузетак? Од дана Педесетнице, сви апостоли су испрва мислили да је милост Господња била само за Јевреје. Они сами су били Јевреји; штавише, и сам Господ Исус је био Јеврејин. На дан Педесетнице Свети Дух је сишао на Јевреје. Три хиљаде спасених тада и пет хиљада спасених касније, сви су били Јевреји — Јевреји који су се вратили у Јерусалим из разних народа. Све до Корнелијевог времена, сви они који су примили благодат били су Јевреји. Било им је непознато да ли ће иста благодат бити подарена и незнабошцима. Јевреји су по свом обичају гледали на незнабошце као на псе и ниже животиње. Чак је и Петру било тешко да промени свој поглед.

Сви ми знамо како је тешко пробити се кроз замрачени ум. Дакле због тога је било од великог значаја да се врата спасења отворе незнабошцима. То је почело с Корнелијевим домом. Чак и у случају Самарјана, ти људи су били у сродству с Јеврејима, иако нису били чисти Јевреји. Но Господња жеља је била да спаси и незнабошце. Како је требало да Он то отпочне? Прво, дао је Петру једно виђење: „И виде отворено небо и некакав суд како силази као велико платно, које се на своја четири краја спушта на земљу. У њему беху све четвероножне животиње, и гмизавци земаљски, и птице небеске“ (Дела 10:11, 12). Господ је заповедио Петру да устане, покоље и једе. Но Петар као да је знао боље од Господа; пошто му је одговорио да он никада није јео тако нешто, хтео је тиме да каже да се никада није мешао с незнабошцима. То се десило три пута док Петар није примио поруку. Како је само човек тврдоглав! Чак и људи слабог памћења могу да запамте, ако чују нешто три пута. Петар није могао да нађе извињење говорећи да је заборавио.

Док је размишљао о том виђењу, људи из Кесарије су стигли пред врата и тражили га. Одмах је схватио сврху визије. Чак су и пси под столом јели од детињих мрва; незнабошци имају свој удео у спасењу Божијем. Пошао је без оклевања са тим људима; но ипак, да крсти Корнелијев дом није се усудио. Истина, ови незнабошци су већ узверовали, али шта би браћа из Јопе која су ишла са њим, рекла на то да их је он крстио? Они не би признали то крштење и осудили би Петра као онога који чини нешто независно. Био је у недоумици. Њему самом је била јасна Господња намера, но тој браћи која су била са њим није. Како је онда могао да предузме такав корак? Но Господ је одговорио изливши Светога Духа на Корнелија и остале незнабошце, мада нису били ни крштени нити пак примили полагање руку. Тако кад се вратио у Јерусалим, Петар је могао да каже да пошто се Свети Дух спустио пре него што је могао јасно да им изложи еванђеље, није могао ништа друго него да допуни оно што није довршио крстећи их. Крштење је било ради њиховог одвојења од света и уласка у Христа. Полагање руку је међутим изостављено, пошто су већ примили помазање које оно представља.

Касније, на сабору у Јерусалиму, исто питање о незнабошцима је опет било покренуто. Петар је поново испричао о свом искуству, те су тако врата спасења остала отворена незнабошцима.

У Самарији је било полагања руку, али у Кесарији није. У Делима 15 Господ је употребио овај случај у Кесарији да би посведочио Павлово гледиште, али у Делима 19, Павле је сам положио руке на ученике које је нашао у Ефесу. Тако нам то показује да је полагање руку нешто што се и дан-данас наставља.

Морамо да ходамо заједно са свом децом Божијом

Новим верницима се мора показати да не могу да живе независно него да морају да буду удови један другом и да се уче како да се покоравају ауторитету Главе. Не би требало да се буне, него напротив, да ходају заједно са свом децом Божијом. Тако ће показивати чињеницу помазања како у својим животима тако и у своме раду.

__________
1 Овде се подразумева 1. Мојсијева 27:27-40. О. П. - назад
2 Кад год је реч Тело написана великим словом, онда се искључиво мисли на Тело Христово, што ће рећи, Цркву као организам. - назад
3 Нису само апостоли, него су и други полагали руке на вернике (види Дела 9:17 и 1. Тимотеју 4:14). Примедба уредника. - назад

ПОЧЕТАК

__________________________________________________________________
Basic Lessons Series–Volume 3: ASSEMBLING TOGETHER by Watchman Nee,
Copyright © 1973 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York
Сва права задржана.