|
На крају те долине, надовезивала се друга која се звала Долина Сена Смртнога,[281] а пошто је пут у Небески град водио кроз њу, Хришћанин је морао и туда да прође. Та долина је била пуста. Пророк Јеремија је овако описао: „Пустиња, земља пуста, земља суха и где је сен смртни, земља преко које нико није ходио (осим Хришћанина)[282] и у којој нико није живео.“[283]
Ту су Хришћанина спопале још веће муке него кад се борио с Аполионом, као што ћемо сада видети.
Двојица на путу
Када је Хришћанин стигао до улаза у Долину Сена Смртнога, видех у сну како су га срела два човека – синови оних што су донели зао глас о доброј земљи[284] и који су журили натраг.[285] Хришћанин им се овако обратио:
– Куда ћете?
– Натраг! Боље и ти пођи са нама ако мариш за живот и мир! – рекоше људи у журби.
– Зашто?
– Зашто? Ишли смо овим путем као и ти све дотле док смо имали смелости. Мало је фалило па да се не вратимо, јер да смо отишли само још мало даље, не бисмо никад више могли да се вратимо да ти то јавимо.
А шта вас је задесило? – упита Хришћанин.
– Скоро смо већ били у Долини Сена Смртнога, али када смо погледали напред, видели смо какве нас опасности чекају.
– Шта сте то видели?
– Шта смо видели! Сама долина је црна као ноћ. Видели смо кепеце, наказе и змајеве из бездана; чули смо кукњаву и урликање, као да се људи муче у неописивој муци оковани у гвожђе. Над долином су се наднели облаци очајања и забуне. Смрт је над њом раширила своја крила.[286] Једном речју, ужасно је место и у великом нереду – рекоше престрашени људи.
– Према овоме што кажете, видим да управо туда води пут у пристаниште у које желим да стигнем.[287]
– Ти само настави, али ми не идемо више тим путем – рекоше они.[288]
У долини
Тако су се разишли, а Хришћанин је наставио пут још увек са голим мачем у руци, у случају да га неко нападне.
Онда видех у сну да дуж целе долине поред пута лежи дубока јама.[289] То је јама у коју су вековима слепи водили слепе и заједно у њу падали.[290] А са леве стране се налазила веома опасна мочвара, у коју ако чак и добар човек падне, неће наћи тврдо тло под ногама. Цар Давид је једном пао у ту мочвару и сигурно би се удавио да га Онај који је моћан да спасе, није извукао.[291]
Овде је стаза била веома узана, што је Хришћанину задавало велике муке.[292] Кад је пипајући по мраку хтео да се одржи да не падне у јаму са једне стране, мало је фалило да се не стровали у мочвару са друге стране. Кад је хтео да избегне блато, лако би пао у јаму да није добро пазио. Тако је полако ишао све даље. Чуо сам га како тешко уздише, јер и поред споменутих опасности, стаза је на том месту била тако мрачна да често није знао где ће спустити ногу при следећем кораку.
О јадниче, куда идеш сад по ноћи? Не губи наду, ти ћеш горе доћи. Кад пут те води твој, крај паклених врата, Не бој се, држи се, јер те већ чека твоја дивна плата!
Насред долине угледах поред пута ждрело пакла. „Шта да радим?“ помисли Хришћанин. Огањ, дим и варнице су с времена на време уз страшну хуку куљали навише. Ту Хришћанин није могао ништа својим мачем који му је тако добро помогао против Аполиона, те га зато врати у корице и прихвати се другог оружја, то јест молитве.[293] Чух га како гласно виче:
– О Господе, молим ти се, избави душу моју![294] – Тако је ишао неко време, али је пламен стално лизао ка њему. Чуо је страшне гласове и топоте, тако да је помишљао да ће га растргати и изгазити као блато на улици. То је потрајало добар део пута.
Кад је дошао до места где му се причинило да чује непријатељску чету злотвора како му се приближава, застао је и почео да размишља шта да ради. Помислио је да се врати натраг, али онда му је пало на памет да је можда већ прешао пола пута. Присетио се како је већ савладао многе опасности и да би можда било опасније враћати се него ићи напред, те одлучи да настави пут.
Но злотвори су му се све више приближавали. Када су већ били сасвим близу, узвикнуо је снажним гласом:
– „Ја ходим у сили Господа Бога!“[295] Злотвори су одмах устукнули и нису се усудили да иду даље.[296]
Али има нешто што не смем да испустим. Приметио сам наиме да се Хришћанин толико збунио да није могао да препозна ни свој сопствени глас. Баш кад је дошао до огњеног ждрела пакла, један од злотвора му се прикрао и иза леђа му шапутао на уво разне ружне речи, а Хришћанину се чинило да су то биле његове сопствене мисли. Ово га је збунило више од свега што му се дотада десило, те се чудио зашто сада хули на Онога кога је пре толико љубио. Није се сетио да запуши уши, нити одакле та хуљења долазе.[297]
Свануће
Док је ишао тако утучен, учинило му се да чује глас човека који је ишао негде испред њега и говорио: „Да пођем и долином сена смртнога, нећу се бојати зла, јер си ти са мном.“[298] Онда се обрадовао и то из следећих разлога:
Прво зато што је дошао до закључка да у долини има још некога ко се боји Бога. Друго, зато што је схватио да је Бог са њим иако је путовао кроз тмину и доживљавао страхоте. „Зашто да не буде са мном?“ помисли „иако то не видим јасно због невоља које ме окружују!“[299] Треће, зато што се надао да ако стигне човека који је ишао пред њим, имаће друштво.[300] Зато је ишао даље и дозивао онога испред њега. Али пошто је овај мислио да је сам, није се одазивао. Ускоро је међутим свануло и Хришћанин је узвикнуо: „Он претвара сен смртни у јутро!“[301]
Пошто је дошло јутро, погледао је натраг не у жељи да се врати, него да види по светлости дана кроз какве је све опасности прошао по ноћи. Могао је јасно да види јаму са једне стране, мочвару са друге, и узану стазу која је водила између. Видео је наказе, авети и змајеве из бездана, али сада издалека, јер по дану нису смели да му се приближе, но ипак их је јасно видео према ономе што пише у Светоме писму: „Он открива дубоке ствари испод таме, и изводи на видјело сенку смртни.“[302]
Друга половина пута
Хришћанин се много радовао што се избавио од свих опасности које су га пратиле на тој пустој стази. Сада је те опасности од којих је толико страховао могао јасније да види, јер их је осветљавала светлост дана. Отприлике у то време изишло је сунце, што је за Хришћанина била још једна милост. Наиме требало би да знате да иако је први део Долине Сена Смртнога био опасан, други део којим је сада требало да прође, био још опаснији.[303] Од места где је стајао па све до краја долине, цела стаза је била засута замкама, клопкама и мрежама које су висиле одгоре, а на самом путу су се налазиле јаме, провалије и рупе; да је тим делом пута морао да прође по мраку, хиљаду пута би изгубио душу, али као што малочас рекох: „Кад светљаше свћом својом над главом мојом, и при виделу његову хођах по мраку.“[304]
Незнабошко и Папа
По том светлу дакле, стигао је до краја долине. Сада видех у сну да су на крају долине лежали крв, кости, пепео и размрскана тела путника који су раније ишли овим путем.[305] Док сам размишљао о томе, угледах мало напред једну пећину где су некада два дива, Папа и Незнабошко живели. Ова двојица су многе путнике измучили на смрт и зато су ту лежали крв, кости и пепео. Али Хришћанин је прошао поред тога места без велике опасности, што ме је зачудило. Но касније сам сазнао да је Незнабошко давно умро, а што се тиче другога, иако је још увек жив, због старости и многих борби које је у младости водио, већ је изнемогао и зглобови су му се укочили, тако да сада не може ништа друго него да седи пред својом пећином и кези се на путнике који пролазе и гризе нокте јер не може да их дохвати.[306]
Видех како Хришћанин иде својим путем. Али када је угледао старца испред пећине, није знао шта да мисли о њему, нарочито због тога што му је овај претио, иако није могао да га дохвати:
– Нећете се поправити док многи од вас не буду спаљени! Али Хришћанин се није узрујавао због тога него је мирно прошао даље.[307]
Боже драги, што препатих јада, Па ипак сам све то с муком свлад’о, Прелетео к’о орлица млада, У Тебе се ја сам увек над’о.
Ти си ме чувао Боже, избавио, Од ђавола, пакла и смртнога сена, кад мрак смрти већ ме обавио, И кад мишљах, да сам жртва њена.
О Христе, пут био је пун јама, Сигурно бих поклизнуо – пао, Да ме није рука Твоја сама управљала.
Ти си спас ми – избављење дао!
ПОЧЕТАКTHE PILGRIM'S PROGRESS by John Bunyan LSVTM 2020 [281] Пут Хришћанина није пут угодности, већ пут на коме се смењују борба, умор и одмор. Многи би волели да се на њиховом телу покаже живот Исуса Христа, али то није могуће док не понесу на својим телима смрт Господа Исуса Христа (2. Кор. 4:10). Често кад Хришћанин по милости Божијој победи разне напасти и дубока понижења, ипак мора да прође кроз период унутрашње таме, јада и усамљености, у којима му се чини да га је Божије присуство оставило. То је Долина Сена Смртнога. Тако пролазе сви верни, али не сви једнако. Неки пролазе кроз такву тугу више пута у свом животу, други опет морају да пролазе том долином на крају свог живота у последњем боју. Но ипак, верна душа пролази срећно: „Да пођем и долином сена смртнога, нећу се бојати зла; јер си ти са мном, штап твој и палица твоја теши ме“ (Пс. 23:4).
[282] Само онај који је окусио сласт Божијег присуства зна шта значи кад му је сакривено лице Господње. Као што мир Божији који испуњава верујуће срце превазилази сваки људски ум, и као што је радост спасења изнад сваке радости овога света, тако исто, нико од света не може да буде тако потиштен као дете Божије, које треба да прође кроз сен смрти, таме и унутарње усамљености. Таквим путевима су пролазили Давид, Јеремија и други (Песма 5:6, 17). Они су често западали у такву таму.
Можда и ти треба да прођеш кроз суву, безводну и страшну земљу. Тешко ти је. Твоје молитве немају крила, а срце ти је затворено, да никакво светло и утеха не могу да дођу у њега. Усамљен си. Састанци Божијег народа су се претворили у пустињу. Немој клонути духом. Тамо води царски пут. Ако и не видиш руку Господњу, она те ипак води. Само иди напред (2. Мој. 14:15). [283] Јер. 2:6
[284] Многи су већ пошли на пут. Чинило се у први мах да имају на уму тај узвишени небески циљ. Али срце им није било осведочено о њиховој кривици, и зато нису тражили избављење од својих греха. Дуго су путовали хришћанским путем. Много су доживели и претрпели, али на крају, кад је Господ дошао да им суди за грех и да опроба њихово стање, нису добили светло и утеху па су се расрдили и нагло се вратили натраг. И као што су пре полако ишли напред, нагло остављају сва своја пређашња искуства, и иду натраг, да се што пре стровале у пропаст. Такви не само да сами губе све благослове обећане земље, коју због неких потешкоћа на путу презиру, него на сва уста шире зао глас – оговарају верни народ и буне путнике да их наговоре да се врате са њима у Египат (свет) у дом ропства откуда су и изишли. Али ти не дај да се вратиш натраг, па макар ко да ти говорио зло о путу и Божијем народу и о разним потешкоћама које би те могле снаћи на путу. Увек имај на уму велики и славни циљ, знајући да те Господ води свуда, па и кроз долину сена смртнога. И кад те Он води, сигурно ће те довести у земљу где је припремио „суботни мир“ (Јев. 4:9).
[285] 4. Мој. 13:32-34
[286] Јов 3:5, 10:22
[287] Јер. 2:6
[288] Оне који су Његови – Христови, нико неће отети из Његове руке (Јован 10:28). За друге вреди: „И нећете да дођете к мени – да имате живот“ (Јован 5:40).
[289] Пс. 69:14, 15
[290] Матеј 15:14
[291] Пропаст на десној страни је лажна наука, у коју ће духовни слепци и други необраћени стрмоглавце пасти (Матеј 15:14; Лука 6:39). Када је мрачно опасно је и за оне који верују да не падну у ту пропаст – лажну науку, и изгубе прави циљ вечнога живота. Ко тражи спасење у закону, у црквеним формама или другим обичајима, тај је већ запао у ту пропаст, јер не гледа једини пут спасења Христа Господа. За време таме, многи се надају да ће им лице Господње засветлети и без Божије милости ако буду тражили оправдање у разним обредима. На пример у крштењу, које ништа не користи ако човек није пре крштења препорођен и наново рођен кроз Светога Духа. Или у суботи која је била тек сенка оног одмора који је народу дат у Христу Исусу (Јев. 4:9), или у полагању руку итд. Ти се зато ослони једино на твоју Главу Исуса Христа. Нико и ништа не може да ти га замени, нити било чиме допуни. Он је пунина у свему, Он је довољан за спасење. Мочвара на левој страни су греси у које су многи запали и не налазе им дна. То су нарочито: блуд, лакомство и славољубље. И верник лако запада у те грехе ако се не држи правога пута. Многи су у име слободе попуштали телу, док нису примили плату коју тело даје (Рим. 8:13а). Давид је запао у такву мочвару и остао би заувек у њој да га није рука Свевишњега избавила (Пс. 51). Зато пази! И када је око тебе густа тама, ти ипак љуби свог Спаситеља, и онда кад Га не видиш и кад су ти Његова обећања покривена – трчи Њему. Он је једини сигурни пут, по којем ћеш срећно изићи из таме, и на којем ћеш бити сачуван од пропасти лажне науке и мочваре блуда и злих жеља. Што год ти одузима веру у Њега одбаци од себе. Одбаци све што би порицало савршену вредност Христове жртве, или што би је потамнело или је хтело допунити. Поред тога, бој се свакога греха, нарочито блуда, лакомства и охолости, јер ко у томе макар и мало попусти, брзо ће се наћи у мочвари гушећи се и никада неће видети славу Божију за којом је некад жудео (Пс. 69:14).
[292] Што више напасти наваљују на тебе, тим више гледај на Исуса и на траг Његовог живота. Истрај и моли се своме Богу. „Он ће сачувати ноге милих својих“ (1. Сам. 2:9). Знак истинитих душа је озбиљност и будност. Осетљива савест се боји греха и криве науке. Ко попушта у томе, није искрени следбеник Господа Исуса. Бој се греха и онда када је тама овога света обузела твоју душу.
[293] Кад си приморан да идеш кроз највеће туге и жалости, и када те напасти обузимају са лева и са десна, моли се Богу. Хвала Богу, што имамо слободан приступ к престолу Божије милости и што смемо у сваки час да приступимо Њему и тражимо помоћ кад нам је потребна (Јев. 4:16). Реч Божија допуњава наше потребе. Она је мач. У молитви добијаш снагу, да би могао да управљаш тим мачем. Молитва је долазак на извор живе воде у време суше. Благо ономе који се непрестано моли Богу, не чекајући док се све не посуши. Што се чешће та вода извлачи, тиме је пре можеш заграбити и напити се; што се мање вода захвата то све више опада ниво у бунару па ћеш морати дуже да је извлачиш. Тако је дакле и са молитвом. Ако је занемариш – мораћеш дуго да се молиш док не потече из вечних извора вода живота кроз цеви твога живота. Ако хоћеш да добијеш одговор на молитву, мораш озбиљно и искрено да га тражиш. У време такве туге не чују се многе речи, него уздаси, а они су веома значајни, јер је цело срце стопљено у мало речи. А Господ који нам је дао Духа којим вичемо „Ава! Оче!” (Рим. 8:16), чује наше уздахе и молбе. Хвала Господу што је Његово уво увек наклоњено да чује молитве свога народа! „Господ је близу свих који Га призивају, свих, који Га призивају у истини. Жељу испуњава онима који Га се боје, тужњаву њихову чује и помаже им“ (Пс. 145:18, 19). (Еф. 6:18).
[294] Пс. 116:4
[295] Пс. 71:16
[296] Победа у моћи Божијој. Ми сами не бисмо могли да савладамо све тегобе нашег свакодневног животног пута. Непријатељи би нас савладали и ми бисмо пали у пропаст лажне науке и у мочвару греха. Али силна Божија рука нас држи и води да би прославио своје име кроз нас, јер је довека милост Његова! (Пс. 136:23). Он нас подсећа да зависимо једино од Њега. Утврђује нас у вери и учи нас да се молимо како ваља. Ако у некоме од читалаца влада тама у души, нека се обрати Спаситељу и нека се ослони на Њега и све ће му бити јасно (Иса. 50:10).
[297] Сатанино тајно шапутање доноси души која верује много жалости. Често се чини да то шапутање потиче једино из срца. У време духовне таме та Сатанина шапутања постају управо страшна, пуна безбожности, хуле и сваке нечистоте, што све плаши и много жалости верну душу. Све ове духовне болести су добар знак верног Хришћанина. Кад би разно Сатанино нападање престало да га боли, он би почео да пушта узду страстима и за кратко време би постао роб греха и прави безбожник.
[298] Пс. 23:4
[299] Јов 9:11
[300] Једном је Лутеру дошао млади проповедник који се жалио да се у његовом срцу пре проповеди буде богохулне мисли што га много жалости и мучи. Лутеру се разведрило лице те му је рекао: „То ме весели што нисам сам, јер Сатана тако напада и мене, а исто тако и друге проповеднике Божије Речи.“ Банјану су ова Лутерова искуства била велика утеха. Док је Јован Хус био у затвору а и многи други верни у време таквих искушења тешили су се Псалмима. Таква искуства су велико благо које су верни стекли пре нас и оставили га нама.
[301] Ако ти је Господ већ претворио „сен смртни у јутро“ (Амос 5:8), немој да заборавиш да хвалиш Бога и саосећај са онима који још седе у сену смрти и моли се Богу за њих (Амос 5:8).
[302] Јов 12:22
[303] Овде се мисли на опасности, духовну таму, разна прогонства и невоље које свет задаје вернима. Свет је наметнуо много заседа и мрежа на путу онима који путују у небо, да их упропасти. И ако нам светли светло небеске истине, тако да можемо да избегнемо те замке, одајмо хвалу Господу Богу за то.
[304] Јов 29:3
[305] Два велика дива су упропашћивали верне. Незнабожачки Рим је погубио хиљаде путника (верних хришћана). Нерон је почео, а Диоклецијан је завршио. Колико је ту деце Божије убијено и погубљено! Али је још више пролио хришћанске крви такозвани хришћански Рим, и рачуна се да Рим носи на својој савести више од 50 милиона верних хришћана мученика. Носи на савести хиљаде жртава које су пале у крсташким ратовима, које је водио у име Спаситељевог крста. (Таквих крсташких ратова по налогу папе Иноцента III и опет по налогу папе Гргура IX у дванаестом веку било је много и на Босну, где су верни Босанци – Богумили – верно славили Бога одбацујући догме римских папа. Нарочито су за време инквизиције Шпанија и Чешка напуњене пепелом и крвљу мученика које је Рим дао да се погубе за веру у Спаситеља. Иако је стар још се није покајао од својих злодела које је починио на тобожњим „јеретицима“.
[306] Али и те претње имају велику моћ и утицај у земљама где његово духовно жезло влада, тако да путници подносе много страха и невоље, а многе својим плашењем и претњама одвраћа од пута Божијега. Али хвала Богу да он нема више власти да пали ломаче и убија верне који у вери Христовој путују у небески дом, љубећи науку Светога писма.
[307] Нема велике користи свађати се и препирати са Римом. Већу корист и благостање чини онај који не мари за његове претње и злобе, те полази даље Божијим путем, имајући пред собом циљ вечнога живота. Рим се не боји оних који вичу и пишу против њега, а још увек остају његови чланови. Муке и ране му задају они који ћуте и остављају га да би верно и одано служили свом Спаситељу, јер у Његовој жртви на Голготи налазе одмор својим душама; они који пођу путем Светог писма, људске науке и измишљотине одбацују.
ПОЧЕТАК |
|
|