|
Онда видех како стигоше до једне лепе реке коју је цар Давид звао Река Божија,[470] а Јован, Река живе воде.[471] Пут их је водио по самој обали, и ишли су пуни радости. Пили су из те реке која им је оживљавала клонули дух. Са обе стране по обалама је расло зелено дрвеће са разноразним воћем. Лишће тог дрвећа је било добро за лек. Воћем су се освежавали, а лишћем су ублажавали болове. Дуж обале се простирала ливада пуна љиљана која је током целе године била зелена. Легли су на траву и наспавали се, јер није било никакве опасности.[472] Кад су се пробудили, убрали су мало воћа и напили се воде из реке, а онда опет легли да спавају. Тако су провели неколико дана и ноћи. Певали су:
Гле кристални потоци како теку, Где путнике уморне, жеге пеку. Ливаде зелене и слатко цвеће, Очарају свакога ко по њима шеће. Ко хоће да купи то прекрасно поље, Све имање продаће од слободне воље.[473]
Кад су се одморили и окрепили, решили су да пођу даље јер још нису били на крају свога пута.[474]
Са џомбастог пута на зелено поље
Тада видех да нису далеко одмакли, а пут је почео да се одваја од реке. Било им је жао, али нису смели да скрену са њега. Пут је сада постао џомбаст, а ноге су им биле нажуљене због многог пешачења. Тако им дух ослаби од пута, па зажелеше да ходају бољим.[475] Мало напред, са леве стране пута се налазило лепо поље на које је могло да се доспе преко ограде. Ливада се звала Странпутица.[476] Онда Хришћанин рече своме другу:
– Ако се ова ливада простире дуж нашега пута, пређимо на њу. – Затим приђе огради да боље разгледа и виде да је стаза водила поред ограде. – Баш онако како сам замишљао. Овуда је лакше. Идемо Надољубе!
– Шта ако нас одведе на погрешну страну? – упита Надољуб.
– Не верујем! Види како води све поред пута.
Надољуб је тада пристао и пошао за њим. Кад су прешли на другу страну било им је лакше.[477]
Ускоро су угледали некога како иде истим путем. Био је то Празноверко. Позвали су га и питали куда води тај пут.
– У Небески град – рече Празноверко.
– Видиш! – рече Хришћанин – зар ти нисам говорио? Ето, све је у реду.
Залутали
Тако су пошли за тим човеком, aли се ускоро спустила ноћ и страшно се смркло. Зато су изгубили из вида онога који је ишао пред њима. Пошто није могао добро да види пут пред собом, Празноверко је пао у једну јаму и сав се угрувао. Јаму је ископао кнез тих крајева да би хватао хвалисавце.[478] Хришћанин и његов друг су чули кад је пао и зато повикаше у жељи да сазнају шта се десило, али одговора није било. Само су зачули некакво стењање. Онда Надољуб рече:
– Где ли смо то сада?
Његов друг је ћутао. Било га је срамота што је свога пријатеља одвео са правог пута. Тада је почела да пада киша. Страшно је севало и грмело, а вода је почела да надолази. Онда је Надољуб почео да јадикује:
– О, само да сам остао на путу!
– Ко би рекао да ће нас овај пут одвести на странпутицу!
– Ја сам се тога бојао од самог почетка и зато сам ти рекао да пазиш – рече Надољуб. – Требало је да будем одлучнији, али ти си старији од мене.[479]
– Добро брате, немој да се љутиш – рече Хришћанин. – Жао ми је што сам те одвео са правог пута и довео у овакву опасност. Молим те опрости ми! Нисам имао злу намеру.
– Утеши се брате! Опраштам ти! Буди сигуран да ће ово ипак испасти на наше добро.
– Драго ми је што имам тако милостивог друга – рече Хришћанин. – Не смемо да останемо овде, покушајмо да се вратимо.
– Онда, да је пођем напред – рече Надољуб.
– Нипошто, ја ћу први да се суочим са опасношћу, јер је моја кривица што смо скренули с пута.
– Никако! – одговори Надољуб. – Нећеш ти напред, узнемирен си и могао би да нас одведеш странпутицом.
Онда су на своју радост и охрабрење чули глас који је рекао: „Запамти пут којим си ишла, врати се!“[480] Вода је већ била јако надошла, а пут натраг постао врло опасан. (Онда сам помислио да је лакше скренути с пута него се вратити на њега.) Ипак су кренули натраг. Било је мрачно а вода је брзо надирала, па су могли да се удаве.[481]
И поред тога што су се из све снаге трудили, ипак нису могли да стигну до ограде те ноћи. На крају су наишли на једно узвишење које је било заклоњено, те седоше да чекају зору. Пошто су били веома уморни брзо их обузе сан.
Џин Очајник
Недалеко одатле налазила се тврђава Сумњивица, која је припадала Џину Очајнику. Спавали су на његовом имању. Ујутро кад је овај поранио да обиђе свој посед, наишао је на Хришћанина и Надољуба где спавају.[482] Громовитим гласом им је наредио да устану и почео да их испитује одакле су и шта раде на његовом имању. Рекли су да су путници који су залутали. Џин на то рече:
– Залутали сте ноћу на моје имање, газили сте и лежали по мојим пољима и зато морате са мном.
Морали су да иду пошто је био јачи.[483] Нису могли да се правдају, пошто су знали да су скривили. Џин их је дакле терао пред собом и бацио их на дно једне веома мрачне тамнице у својој тврђави. Унутра је страшно смрдело и било је веома влажно. Ту су лежали од среде ујутро до суботе увече. Нису добили ни корице хлеба ни капи воде, а ни светла, и нико их није питао како им је. Нашли су се дакле у тешкој ситуацији, далеко од пријатеља и познаника.[484] Хришћанин се страшно јадао зато што су због његовог непромишљеног савета запали у такву невољу.[485]
Сад путници су попустили телу, Џин Очајник их ухвати на делу. У свету немој тражит’ олакшање, Наћи ћеш само тешко очајање.
Џин Очајник је имао жену која се звала Невера.[486] Кад је легао, рекао је жени шта је урадио, наиме да је ухватио двојицу путника и да их је бацио у тамницу зато што су залутали на његово имање. Сада су се саветовали шта да учине са њима. Она га је питала какви су, одакле су и куда иду. Он јој је све испричао. Она га је посаветовала да их ујутро немилосрдно испребија. Кад је устао, узео је једну тољагу и сишао до тамнице. Прво је почео да их обасипа свакојаким именима као да су пси, на шта они нису одговарали. Онда их је страшно испребијао тако да више нису могли ни да се бране ни да се покрену. Затим их је оставио да се сами теше и оплакују своје невоље. Цео дан су провели уздишући и горко плачући. Следеће ноћи Џин и његова жена су опет о њима разговарали. Када је сазнала да су још увек у животу, предложила је своме мужу да им саветује да сами себи прекрате живот. Када је свануло, отишао је опет до њих и видећи да их ране које им је јуче задао јако пеку, рекао им је да нема никакве наде да ће изићи живи и да је најбоље да сами себи одузму живот било ножем, било вешањем, било тровањем.
– Зашто да живите кад вам је живот тако очајан – рече Џин, но они га замолише да их пусти. Он их љутито погледа па опет насрну на њих. Мислио је да је најбоље да их сам доконча, али га је изненада ухватила некаква дрхтавица (што му се дешавало кад је било вруће) и руке му остадоше одузете неко време.[487] Зато је отишао и оставио их да размишљају шта ће и како ће. Они су се питали да ли је боље послушати његов савет или не. Зато су овако разговарали:
– Шта да радимо драги брате? – упита Хришћанин. – Живот нам је сада очајан. Ја не знам да ли је боље живети овако или да од своје руке погинемо. „Душа моја воли бити удављена, а моје кости желе смрт.“[488] Да ли да послушамо овога џина?
– Наш положај је заиста страшан и ја бих пре умро него овако заувек да останем – рече Надољуб. – Али не заборавимо да је Господар оне земље у коју идемо рекао: „Не убиј!“ Када не смемо другоме да учинимо такво зло, још мање смемо да послушамо његов савет и сами себи одузмемо живот. Ко убије другога може само тело да му убије, али ко потегне руку на себе убија и тело и душу. Ти говориш о олакшању у гробу. Зар си заборавио пакао куда иду све убице, јер ниједан убица неће имати вечнога живота. Не заборавимо ни то да није сав закон у руци Џина Очајника. Колико сам чуо, други су били ухваћени као и ми, па им је ипак успело да побегну. Ко зна, можда ће Бог који је створио овај свет учинити да Џин Очајник умре или једном заборави да закључа врата. Можда ће га опет спопасти напад, при чему ће му се одузети ноге и руке? Ако се то опет деси, ја бих се осмелио да покушам као човек да му побегнем. Баш сам луд што то нисам већ раније покушао, али будимо стрпљиви и сачекајмо још мало. Можда ћемо се још и ослободити, али немојмо сами себи да пресудимо.[489]
Надољуб је овим речима умирио свога брата! Но ипак тога дана остадоше у мраку и у истом жалосном положају.
Увече је џин опет сишао у тамницу да види да ли су затвореници прихватили његов савет. Кад је отворио врата нашао их је живе, али веома исцрпљене, јер су сада због глади, жеђи и рана које су примили једва могли да дишу. Али као што рекох, нашао их је живе и због тога се страшно разбеснео. Рекао им је да ће још горе проћи зато што нису послушали његов савет, тако да ће пожелети да се никада нису ни родили.
Они су се због тога врло уплашили и чини ми се да се Хришћанин онесвестио. Када се мало повратио, наставили су разговор о џиновом савету, и питали су се да ли би требало да га послушају или не. Хришћанин као да је био за то, а Надољуб је по други пут одговорио:
– Драги брате, сети се како си до сада био храбар. Аполион није могао да те победи нити све оно што си чуо, видео и доживео у Долини Сена Смртнога. Кроз какве си потешкоће, страхоте и гнусобе прошао! Зар се још увек плашиш? Видиш да сам и ја у затвору са тобом иако сам по природи много слабији од тебе. Овај џин је мене израњавио исто тако као и тебе и мучи ме жеђу и глађу. И ја жудим за светлошћу, али будимо стрпљиви. Сети се како си се јуначки владао на вашару у Таштовнику и како се ниси плашио ни окова ни кавеза па чак ни крваве смрти и зато будимо стрпљиви да бар избегнемо срамоту која не приличи хришћанину.[490]
Кад се опет спустила ноћ, а џин и његова жена пошли на спавање, она га је питала о затвореницима, и да ли су послушали његов савет. Он је одговорио:
– То су неки тврдоглави људи, више воле да подносе муке него да се сами убију.
– Одведи их сутра у двориште и покажи им кости и лобање оних које си већ средио, па им дај на знање да ћеш и њих до краја ове недеље растргнути као и њихове претходнике.
Кад је освануло, џин је опет отишао до њих и извео их у двориште да им покаже кости и лобање као што му је жена предложила.
– Ово су некад били путници. Залутали су на моје имање баш као и ви. Када ми се прохтело, растргао сам их на комаде, као што ћу и са вама учинити у року од десет дана. Хајде сад, враћајте се у јазбину. – С тим речима их отера натраг до тамнице.
Цео суботњи дан су провели у жалосном стању као и раније. Кад се опет смрачило, госпођа Невера и њен муж Очајник су опет повели разговор о затвореницима. Џин се чудио што не може ни батинама ни својим саветима да их доврши.[491] Жена му је одговорила:
– Ваљда се надају да ће неко доћи да их ослободи или имају код себе лажне кључеве, па мисле да ће помоћу њих моћи да побегну.
– Добро си се сетила – рече Џин – ујутро ћу да их претресем.
Кључ
Они су у суботу око поноћи почели да се моле и наставили све до зоре. Одједном је Хришћанин узвикнуо у великом чуђењу:
– Шта ми је, као да сам полудео! Лежим у овој смрдљивој тамници, а могао бих слободно да изиђем. У недрима ми је кључ који се зове Обећања.[492] Он може, колико су ми рекли, да отвори сва врата у тврђави Сумњивици.
– То је добра вест драги брате. Извади га и пробај! – обрадова се Надољуб.
Онда Хришћанин брзо извади кључ из недара и стави га у браву од тамнице. Кад га је окренуо, брава шкљоцну и врата се лако отворише. Хришћанин и Надољуб изиђоше напоље. Онда приђоше спољашњим вратима која воде у двориште, те истим кључем отворише и та врата. После тога су пришли гвозденој капији, јер је и кроз њу требало проћи. Са великом муком им је успело да отворе и та врата. Гурнули су капију нагло да што пре побегну, али она је толико зашкрипала да се Џин Очајник пробудио. Када је пошао у потеру, ухватио га је напад, а ноге и руке су му отказале, тако да није могао за њима. Они међутим потрчаше и изиђоше на царски друм на коме Џин више није имао никакву власт.[493]
Пошто су прескочили ограду, питали су се како би могли друге да опомену да не падну у шаке Џину. Зато решише да подигну један стуб на коме су написали следеће речи:
„Преко ове ограде води пут у тврђаву Сумњивицу, где влада Џин Очајник који презире Цара Небеске земље и чија је намера да уништи све путнике.“ Многи који су касније прошли тим путем и прочитали ове речи, избегли су опасности.[494]
Затим продужише путем певајући:
Плачући смо зашли с Пута јадни, Да спознамо Џина корбач гадни. Што на његово ступили смо поље, Ви, путници, ах! Припазите боље! Јер само су они пути прави, Што к небеској све воде нас слави. Зато Цара свога штујте целим путем,
Избећ’ ћете Дива и његове муке љуте!
ПОЧЕТАКTHE PILGRIM'S PROGRESS by John Bunyan Copyright © 2020 LSVTM Сва права задржана. [470] Пс. 65:9
[471] Путници се окрепљују непрестаним и јасним деловањем Светога Духа који им даје да уживају Божију вечну љубав. То је време кад Хришћанин нарочито наквашен росом Божије милости и у заједници Господњој, ужива радост, гледајући вером у Њега, док се све друго губи из вида. То су драгоцени часови које треба да ценимо изнад свега. Ту се уморна душа крепи и радо заборавља сву тегобу пута. Таква милост извире од самог Бога, и душа може дубоко да загледа у Божије тајне. Ту у сенци Његових крила, путник налази мир у својој узрујаности (Отк. 22:1; Јез. 47:1-9).
[472] Пс. 23:2; Иса. 14:30
[473] „Јер је боље један дан у дворима твојим од хиљаде. Волим бити на прагу дома Божијега него живети у шаторима безбожничким“ (Пс. 84:10). Заједница са Богом више вреди него све благо овога света. Тешим се у Господу.
[474] Како је говорио Израиљу, тако Бог и нама говори: „Доста сте били на овој гори. . .“ (5. Мој. 1:6), па и ми морамо да путујемо даље. Морају и најлепши дани одмора да престану. Борба мора даље да се води и морамо да путујемо даље све док не стигнемо до циља свога пута, где ћемо наћи савршени одмор. Тако верни Хришћанине, не чуди се што иза пуних класова долазе штури класови. Онај који пази над тобом, сачуваће те од глади и увешће те тамо где неће бити никакве промене него где влада изобиље вечне радости заувек. За време такве духовне кише крепи се и спремај за даље путовање. Једи и пиј са Господњег стола, јер ћеш морати да путујеш у сили те духовне хране, било далеко, било близу - то само Господ зна (4. Мој. 21:4).
[475] Зар се нисмо и ми више пута жалостили што нам се пут одваја од потока? Али само напред! Ако пут није како би желео, ипак иди напред. Прећи ћеш некако и тај џомбасти део па ћеш хвалити Бога што је све тако добро и мудро уредио.
[476] Мисли се на телесне угодности, које Сатана нуди путницима, само да их одведе са правога пута. Немој никад да пођеш за телом, него у страху следи Исуса, носећи свој крст. Ако не знаш да разликујеш који је прави пут, изабери пут крста и трпљења, то јест пут којим је Исус ишао, јер је то прави пут.
[477] Како само лако залазимо на криви пут ако слушамо савете тела и крви, и кад се сами упуштамо у решавање тешкоћа на путу, уместо да чекамо на Господа да нам олакша путовање. Тешко нам је после радости и благослова да ходамо у понизности. Хтели бисмо да нас људи признају и хвале, али пут за Исусом води кроз Долину понизности. Пази брате да не скренеш!
[478] Славољубље, охолост и самооправдање су ствари које су миле нашој старој природи и које нас одводе са правог хришћанског пута. Многи путници су се тако преварили и запали у таму и спотицање. Не тражимо људско признање, већ се радујмо у томе што нас Бог прима као своју децу. Само буди пажљив! У почетку је лако ићи по зеленим ливадама по правом путу и са срцем које се радује, али такве хвалисаве будале чека смрт. Ако си већ скренуо са пута, врати се док још има времена. Славољубље, тражење части и хвале код људи и духовна охолост су велике несреће у које су многи хришћани запали и пропали. „Неки се пут чини човеку прав, а крају му је пут к смрти“ (Приче 14:12. Иса. 9:76).
[479] Управо они који се већ дуже налазе на Божијем путу, треба да се боје охолости и славољубља јер и старијим хришћанима прети опасност да у својим дугим годинама борбе и искуства зађу с пута ослањајући се на своје способности.
[480] Види овде Божију милост, како се Бог смиловао онима који силазе са пута и позива их на покајање. Можда си и ти изгубио своју прву љубав и охладио се на путу Господњем “Сећај се, дакле, одакле си пао и покај се и чини прва своја дела“ (Отк. 2:5). Немој да останеш тамо где си пао. Господ те зове да се вратиш. Врати се и нека те Спаситељ постави на свој пут. Престани да се уздаш у себе, јер ће самоправедници лоше проћи (Јер. 31:21).
[481] Повратак је тежак, али мора да буде. Путници нису погинули поред толике опасности зато што им је помогла Божија милост, као и Петру кога је Господ својим милосрдним погледом довео на покајање, а после васкрсења утешио својом посебном пажњом и присутношћу. Како нам је милостив наш Господ, и како саосећа са нама као најмилији пријатељ. „Јер ми немамо првосвештеника који не може саосећати са нашим слабостима, него је он у свему био искушан – слично нама – изузев греха“ (Јев. 4:15).
[482] Кад нису могли да се врате на свој пут почели су да сумњају. Хтели су да се одморе на пољани где прете многе опасности, и зато их је задесило толико зло. Немој да останеш ни тренутка у стању свог духовног пада, јер ће још веће зло да те стигне. Пожури Спаситељу! После тако дугог путовања путници се налазе у опасности да попусте и да западну у многе незгоде и сумње. Пазимо дакле на пут, да не би после свога путовања запали у таму и у тамницу очајања. Сумња ће да ти долази на путу, али немој да останеш у њој – немој се заустављати да се одмориш на том пољу – бежи што даље! Ако хоћеш негде да се одмориш, одмори се на јастуку Божијих обећања.
[483] Душа у греху слаби. Сумња надвлађује оне који су свесни своје кривице. Зашто је толико неповерења и неверовања? Зато што је много неверности. Ко хоће да проповеда против неверовања и сумњи, мора да буде јак у вери. Биће јак само онај који непрестано хода са Богом.
[484] Неверност одваја и искључује душу из заједнице оних који верују. Човек покрива своју сумњу пред другима, и чуди се што нико неће да га теши у његовом жалосном стању. Очајање одузима човеку сву утеху тако да му се чини да више нема љубави на свету.
[485] Хришћанин који је старији и искуснији, довео је млађега на то тужно место. Требало би свагда да ходамо у страху Божијем, не мислећи да смо непогрешиве вође немудрих и учитељи мале деце. Многи су превалили велики пут у свом хришћанском животу и многе су довели Господу, а на крају, ослањајући се на себе, зашли су с пута и постали млађима камен спотицања.
[486] Уз очајање долази неверовање у Божију милост. Очајање и неверовање не знају за милост.
[487] Види како су путници дошли у жалосно стање. Све је црно око њих, а у души најгрозније мисли. Али баш у тој највећој потешкоћи, кад душу обузима најцрња помисао да учини свему крај, зрак светлости продире у душу, тако да и тај силан див Очајник клоне у свом нападу, и мора да их остави. У томе се види да верна душа није сасвим остављена на вољу сумњи. Ако приметиш да се неко налази у таквом тешком стању, иди и реци му да Бог није одбацио свој народ заувек. „Што се дакле понизи, одврати се од њега гнев Господњи, не затре га сасвим; јер још у Јуди беше добра” (2. Днев. 12:12).
[488] Јов 7:15
[489] Срећан је хришћанин који има друга у коме се налази искра наде, која превазилази сваку сумњу и очајно стање.
[490] Добро је да у време невоља и беде разматрамо оно што је Господ већ учинио за нас и кроз то црпимо крепост и наду за даље путовање. Претходно избављење и помоћ од Господа требало би да нас увере да је Господ исти и данас, и да је Његова милост нова сваког јутра. „Боже, својим ушима слушасмо, оци нам наши казиваше дело које си учинио у њихово време, у старо време. . . Устани, помоћи наша, и избави нас ради милости своје“ (Пс. 44:1,26). Кад знаш како ти је Господ био љубазан у прошлости, веруј да је још увек љубазан и да ће то заувек остати. То је била сигурност и сила за нејаког младића Давида (1. Сам. 17:37). Апостол Павле овако говори о свом искуству: „Хоћемо, наиме, да знате, браћо, каква нас је невоља снашла у Азији, да смо били преко сваке мере и преко наше снаге оптерећени, тако да нисмо више били сигурни ни за свој живот. Чак смо и сами у себи дошли до закључка да морамо умрети, да се не бисмо уздали у саме себе, него у Бога који васкрсава мртве; он нас је избавио од толике смрти - и избављаће нас, у њега смо се уздали да ће нас и даље избављати (2. Кор. 1:8-10). Ако си у било каквој невољи, у тами, без хране и пића за своју душу, само чекај! „Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу га још славити, Спаситеља мога и Бога мога“ (Пс. 42:11).
[491] „У свему трпимо невоље, али нисмо притешњени; у недоумици смо, али нисмо безнадежни“ (2. Кор. 4:8). Која је то тајна сила која одржава путнике? Божија благодат! „Јер сте посредством вере благодаћу спасени, и то није од вас – Божији је дар“ (Еф. 2:8).
[492] Хришћанин је већ једном пао у мочвару сумње и очајања, а то зато што није пазио на Божија обећања. Сад опет седи у затвору већ неколико дана, зато што је заборавио на њих, али таква је нарав греха. Грех води у сумњу, жалост и превртљивост, те гони човека све даље од лица Господњег. Када је Адам згрешио, почео је да се сакрива. Тако и верни, често због греха изгубе жељу да се моле, и заборављају на кључ који отвара врата таме која су се затворила за њима. Само је потребно да се обрате престолу Божије милости и устраже Божије лице. „Срце моје говори пред тобом што си рекао: Тражите лице моје; тражим лице твоје, Господе!“ (Пс. 27:8). Моли се дакле у твојој тамници - Онај коме си згрешио неће те одбацити. „Како пак деца имају учешћа у крви и плоти, тако и он узе учешће у томе, да смрћу обеснажи онога што има власт над смрћу, то јест ђавола, и да избави оне који су страхујући од смрти целог живота били у ропству“ (Јев. 2:14,15). Заиста, Онај који избавља, зове се Исус! „Јер ће он спасти народ свој од грехова њихових“ (Матеј 1:21).
[493] Поново на путу Господњем! Како су лоше прошли зато што су само мало сишли са правог пута! Сваки грех доноси зле последице. Зато остани на Божијем путу, на коме нема сумњиваца и очајника - сумње и превртљивости. Ако си сада без светла у сумњи и неодлучности, добро размисли да ли си уопште у вери: „Испитајте сами себе - да ли сте у вери, проверите сами себе. Или не познајете сами себе - да је Христос у вама? Иначе нисте осведочени“ (2. Кор. 13:5). На Божијем путу сија светлост Божијег лица према којем идемо. Ако бежимо од лица Божијега као Каин (1. Мој. 4:16), онда смо у тами и ходамо у својој сопственој сенци.
[494] Зашто су у Светом писму записана зла дела и греси Божијих људи, ако не да би нас опомињали и да би нас чували од греха који доноси зле последице. Немој да попушташ телу, да не би морао негде у тамници сумње да болно уздишеш и плачеш. Опомени се жалосним падом других, и не иди путем греха као што су они ишли. Не знаш да ли ћеш се вратити као они. Многи су згрешили као Давид, али сваки се није покајао као Давид. Запамти изнад свега да је сумњичавост део оних који се дају завести својим телесним побудама.
ПОЧЕТАК |
|
|