4 Још се нисте до крви успротивили борећи се против греха, 5 и заборавили сте опомену, која вам као синовима говори: „Сине мој, не презири карања Господњег, нити клони кад те он кара; 6 јер кога Господ љуби, онога кара, а бије свакога сина кога прима.“ 7 Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син кога отац не кара? 8 Ако сте пак без карања, у ком су сви добили део, онда сте копилад а не синови. 9 Даље, карали су нас наши телесни очеви и ми смо зазирали од њих; нећемо ли се много радије потчинити Оцу духова и тако поживети? 10 Јер они нас караху за мало дана како им се свидело, а он нас кара на корист – да дођемо до учешћа у његовој светости. 11 Свако карање, наиме, у садашње време не изгледа да је на радост него на жалост, али касније даје миран род праведности онима који су њиме извежбани. 12 Зато „исправите клонуле руке и изнемогла колена, 13 и поравните стазе ногама својим“, да оно што је хромо не ишчаши ногу, него да се радије излечи.
Јеврејима 12:4-13
Шта је то карање
„Још се нисте до крви успротивили борећи се против греха“ (Јев. 12:4). Апостол је рекао Јеврејима да иако су се борили против греха, иако су препатили много и суочили се са многим невољама и прогонством, још се нису успротивили до крви. У том погледу нису достигли оно што је наш Господ претрпео. Господ Исус је „уместо радости – која је била пред њим – поднео крст презревши срамоту, и сео с десне стране Божијег престола“ (Јев. 12:2). Искуство верника никада не може да се упореди са оним што је Господ поднео. Наш Господ, иако је презрео срамоту, поднео је муке на крсту све до смрти. Не тражи се од верника који подноси срамоту и патње да пролива крв.
Какав би живот хришћанин требало да очекује? Не смемо да дајемо браћи погрешну наду. Требало би да им покажемо да ће се суочити с многим стварима у будућности, али у свим тим стварима Бог има свој циљ. Зашто би требало да подносе многе невоље? Зашто би требало да се дотакну многих проблема? Чему заправо те невоље и потешкоће? Какво је значење хришћанских патњи? Уколико нисмо позвани на мученичку смрт, уз сво наше противљење и борбу против греха још није дошло до проливања крви. Ипак, ми се још увек противимо карању.
Због чега се те ствари дешавају? „Заборавили сте опомену, која вам као синовима говори: ‘Сине мој, не презири карања Господњег, нити клони кад те он кара; јер кога Господ љуби, онога кара, а бије свакога сина кога прима’“ (ст. 5, 6).
Апостол цитира из Прича Соломонових 3. Он каже да не смемо да презиремо карање Господње, нити би пак требало да клонемо кад нас кара. Говори нам да би верник требало да се држи два става. Када човек пролази кроз потешкоће зато што га Господ кара, могао би то да схвати олако и дозволи да то карање прође без резултата. Или пак, када се суочи са Господњим карањем, да му се учини да је Његова рука исувише тешка над њим, те клоне, сматрајући да је исувише тешко да буде хришћанин. Он у овом животу очекује благостање – хоће да носи белу одећу и хода лежерно златном улицом која води до бисерних врата. Он није ни сањао да ће наићи на потешкоће и многе невоље када постане хришћанин. Пошто није ментално припремљен да буде хришћанин под таквим околностима, он је обесхрабрен и размишља о томе да дигне руке. Међутим књига Прича Соломонових указује да такво реаговање није исправно.
Не би требало да презиремо Господње карање. Ако Господ хоће да нас кори, то морамо озбиљно да схватимо. Кад год Господ дозволи да нам се нешто деси, Он у томе има своју намеру. Он хоће да употреби те околности да би нас нечему научио. Сва Његова карања имају сврху да нас усаврше да бисмо били светији. Он нас кори да бисмо били учесници у Његовој божанској природи. Циљ карања је да нас обучи и припреми наш карактер. Господ нас никада не кара без разлога. Његова је жеља да нас искује и обликује као суд за употребу; Његова жеља никада није да Му деца само пате. Његов начин није да ти само патиш. Ако дозвољава да патимо, Он за то увек има свој разлог, а то је да жели да имамо учешћа у Његовој светости. То је сврха карања.
Ипак, сасвим је могуће да Божија деца буду хришћани осам или десет година, а да Божије карање не схватају озбиљно. Она можда никада нису признала пред Господом и рекла: „Господ ме кори; Господ поступа са мном. Његова је жеља да ме искује и обликује као суд.“ Зато што не виде сврху у Божијем шибању, деловању и поткресивању, пропуштају те дисциплинске мере. Дозвољавају да оно што им се дешава једноставно свакодневно пролази. Не знају шта је Господња намера. Њихов став према овим стварима изгледа као да Бог нема циљ и оставља људе да се муче. Зато први став који би Божија деца требало да савладају, јесте да озбиљно схвате Господње карање. Кад год се нешто деси, прво питање би требало да буде: „Шта ово значи?“ или „Због чега је ово?“ Учи се да на то гледаш озбиљно иначе ће проћи а да од њега немаш никакве користи.
Ми не би требало олако да схватамо карање, али с друге стране не би требало да претерујемо. Ако хришћански живот значи патње од јутра до мрака, могли бисмо лако да се обесхрабримо. То је претерано схватање. Потребно је да прихватимо Господње карање и да схватимо шта оно значи.
Природа карања
„Јер кога љуби Господ онога кара, као отац сина који му је мио.“ Овде имамо цитат из Прича 3:12. Он нам показује „зашто“ сва та карања.
Бог не поступа исто са свима на свету. Он само кара оне које воли. Он нас кара зато што смо му драги. Он жели да од нас направи одговарајућу посуду. Зато Он са својом децом проводи време да би их дисциплиновао. Карање је дакле дело љубави. Љубав удешава те догађаје. Љубав одређује оно са чим би требало да се суочимо. Љубав планира појединости наших околности. Ми то називамо карањем, зато што то увек има за свој циљ највеће добро и што је то крајња намера стварања.
Кара сваког „сина који му је мио.“ Они које Господ кара, свакако су они које Бог прима. Карање није знак одбацивања; напротив, то је доказ Божијег специјалног одобравања. Бог не поступа тако са свима; Он се усредсређује да дисциплинује оне које воли – са онима које прима као своје синове.
Као хришћанин мораш да будеш спреман да примаш Божије карање. Ако ниси Божије дете, Он ће ти дозволити да идеш својим путем и да живиш својим немарним животом. Али кад већ једном примиш Господа Исуса као свог Спаситеља и када си наново рођен, постајеш дете Божије; зато мораш да будеш вољан да примаш карање. Отац не покушава да кара туђе синове; да ли је суседов син добар или лош њега се то не тиче. Али добар отац се веома труди да обучава свога сина. Има одређених ствари у којима ће Он бити строг према своме сину; то нису споредне ствари које могу без много труда да се науче. Отац лично мора да одлучи у чему ће да обучава свога сина. Он ће желети да се његов син учи поштењу, марљивости, издржљивости и вишим идеалима. Отац, такорећи, планира наставни програм да би свога сина начинио особом какву он жели. На сличан начин, Бог је припремио наставни програм за тебе, да би могао да се учиш како да будеш учесник у Његовој природи. У неким стварима Он жели да ти будеш као Он. Тако он припрема та карања.
Дакле, на самом почетку хришћанину би требало показати да дете Божије мора да прихвати све лекције које му је Бог припремио. Бог је припремио разне околности, дешавања и многе патње с намером да створи у своме детету одређену природу и карактер. То је оно што Бог жели да учини. Због тога што жели да оствари одређени карактер у теби, Бог припрема твоју околину за тебе.
Кад постанеш хришћанин видећеш како те Божија рука води. Десиће ти се многе одавно припремљене ствари. Шибање ће такође доћи. Зашто шибање? Зато што кад год не будеш ишао путем који ти је Бог одредио, Бог ће те шибати и терати да се вратиш на пут који ти је одређен. Свако дете Божије мора да буде спремно да прихвати ову Божију дисциплинску меру. Зато што си Му син Он те кара. Ако ниси Његово вољено дете, Он се неће трудити да те кара. Дакле, када нас Бог кара и шиба то значи да нас Он воли и прима. Само хришћани пролазе кроз Његово карање и шибање.
Оно што примамо није казна, него карање. Казна служи да би се наплатило оно што не ваља, али карање за своју сврху има васпитавање. Казна служи за обрачунавање са прошлошћу – човек трпи казну зато што је учинио нешто што не ваља. Карање гледа једним оком на будућност, иако поступа и са прошлим грешкама. Дакле, карање садржи та два елемента – васпитавање и обучавање за будућност. Чим неко дође Христу и припада Господу, требало би да буде спреман да дозволи Богу да га обликује као суд за част. Ја поуздано могу да кажем да Бог жели да учини да Га свако Његово дете прославља на одређени начин. Сви хришћани ће Га прослављати, али свако од њих у некој другој области. Неки Га прослављају на један начин, а неки на други. Он мора да се прослави у разним ситуацијама да би могао да прими савршену славу. Свако прославља Бога на специјалан начин – кроз нешто у своме карактеру које је Господ остварио у њему. То је исход Божије дисциплинске руке над њим. Због тога је апсолутно немогуће да Божије дете избегне Божију руку над собом.
Они који не схватају Божије карање на великом су губитку. Искрено говорећи, многи годинама живе тако неозбиљно пред Богом да коначно постану људи без циља. Не знају шта Господ чини са њима. Због тога живе по својим сопственим нахођењима, без икаквих Божијих ограничења. Јуре бесциљно и без сврхе, као по пустињи. То није Божији начин. Он има јасне намере – да у нама развије посебан карактер – карактер који ће прославити Његово име. Сва Његова карања нас воде на тај пут.
Садржај карања
Када је апостол писао Јеврејима, цитирао им је речи из Прича Соломонових. Почевши од 7. стиха у Јеврејима 12, покушао је да им објасни шта значи цитат: „Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима.“ Нови завет тумачи Стари завет. Тумачење је овде веома важно, зато што нам апостол показује да су бол и карања једно те исто. Оно што подносимо то је Божије карање.
Неки би могли да питају: шта је то Божије карање? Стихови 2 до 4 помињу презирање срамоте, подношење крста и противљење у борби против греха, док стихови 5 и 6 говоре о дисциплиновању и карању. У чему је веза између ова два одломка? Шта је то дисциплиновање и карање? Шта се подразумева под срамотом, патњом и борбом? Једноставно се сетите да стих 7. обухвата стихове 2 до 6 тиме што нам показује да је Божије карање оно што подносимо. Дакле, патња је Божије карање; подношење срамоте је Божије карање; и борба против греха, иако још не до крви, јесте Божије карање.
Како нас Бог кара? Све оно кроз шта те је Бог провео, све оно што је Он дозволио да трпиш – то је Његово карање. Немој да замишљаш да је Његово карање нешто посебно. Не, Божије карање се налази у ономе што ти свакодневно подносиш – тешка реч, мргођење, оштар језик, неучтиво опхођење, неумесно критиковање, непредвиђен догађај, разноразне немилости, неодговорност чланова твоје породице – свакојаке боли и потешкоће са којима се срећеш, и велике и мале. Понекад мораш да подносиш болест, оскудицу, тугу и потешкоће. Све је то Божије карање. Све што трпите, како каже апостол, то је Божије карање.
Проблем је дакле у овоме: Ако ми се неко руга како ћу да реагујем? Зар то није Божије карање? Како ћу се опходити према некоме који ми својим немаром наноси велику штету? Ако је његов немар Божије карање, како ћу се понашати према њему? Ако добијем заразну болест како ћу се поставити? Ако доживим неку невољу шта ћу да кажем? Браћо и сестре, овакве ствари су веома значајне. Немојте мислити да је оно што дожиљавате у својој околини случајност и да га сматрате безначајним. Када бисте схватили да су све те ствари део Божијег карања, сигурно би вам став био другачији. Јасно је из речи апостола да је оно што трпите Господње карање. Дакле, никада не смете да закључите да је оно што трпите неподношљиво. Поред тога, немојте у незнању да га сматрате за случајност. Требало би да знате боље: Бог вам ово сваког дана одређује. То вам је Његово одмерено карање.
„Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син кога отац не кара?“ (Јев.12:7). Све ово карање долази зато што Бог поступа са нама као са својим синовима. Запамтите: карање је израз Божије милости, а не непријатељства. Многи погрешно мисле да их Бог, карајући их, злоупотребљава. Не, Бог поступа са нама као са синовима. Има ли сина кога отац не кара? Када вас кара Бог вам показује своју благонаклоност. Пошто сте постали Божија деца, Он вас кара. Жели да вас доведе до места благослова и славе.
У овоме је велика разлика. Када схватиш да свакодневна догађања долазе од Бога, цео твој став према тим околностима се мења.
Претпоставимо да ми неко приђе и покуша да ме ишиба. Ако се са њим борим, сломим му бич, и бацим му га у лице, ништа му не дугујем. Ако се ради о мом оцу, да ли бих тако поступао? Не, јер када нас отац бије, често осећамо да у томе има нешто вредно. Мадам Гијон (Guyon) је једном рекла „Пољубићу бич који ме шиба: пољубићу руку која ме бије.“ Каква је разлика ако запамтиш да је то очева рука и очев бич. Када би то био само обичан догађај, можда би се љутио. Али ово није нешто обично, јер је то Божија рука и Божији бич. Његов циљ је да створи у теби Његову природу и карактер. Када ово увидиш не можеш ни да се жалиш ни да негодујеш. Чим схватиш да то долази од Оца, промениће нијансу. Дивно је искуство када те Бог кара.
„Ако сте пак без карања, у ком су сви добили део, онда сте копилад а не синови“ (ст. 8). Карање је доказ да смо синови. Ко су синови Божији? Они које Бог кара. Који нису Божији синови? Они које не кара. Кога не кара тај нема доказа да је син. Карање је доказ да си син.
Сви синови трпе карање. Ни ти ниси изузетак. Ако ниси копиле већ син, мораш да трпиш карање. Реч апостола је веома снажна, „у ком су сви добили део“. Као син Божији, немој се надати да ће Бог са тобом другачије поступати. Карање трпе сви Божији синови. Сви који живе данас пролазе исто као и за време Петра и Павла. Нема ниједног изузетка. Како можеш да очекујеш да идеш путем којим ниједно дете Божије није ишло, путем који је без Божијег карања? Лако је увидети да је таква особа копиле. Сада схватамо да је карање знак и доказ да си Божије дете. Ко је без карања, тај је копиле; не припада Божијој породици.
Једном сам нешто видео што би могло да послужи као добра илустрација. Петоро или шесторо деце се играло у дворишту. Били су умазани блатом. Изишла је мајка и ошамарила троје деце, и забранили им да се даље играју. Једно дете је узвикнуло, „Зашто не удараш и друге?“ „Зато што нису моја деца,“ одговорила је мајка. Видите ли да родитељи не воле да карају туђу децу? Тешко нама ако нас Бог не кара. Које не кара они су копилад, а не синови. Пошто сте узверовали, бићете карани од самог почетка свог хришћанског живота. Ко може да прими посинаштво, а да одбаци карање? Ово двоје иду заједно. Сви синови морају да буду карани, па ни ти ниси изузетак.
Наш став према карању
„Даље, карали су нас наши телесни очеви и ми смо зазирали од њих; нећемо ли се много радије потчинити Оцу духова и тако поживети?“ (ст. 9). Апостол нам показује да ако поштујемо своје телесне очеве када нас карају, и признајемо да је такво карање добро и зато га прихватамо, колико ћемо се више потчинити Оцу духова и поживети.
Као синови доживљавамо карање, и у карању се потчињавамо. Пошто смо синови, бићемо карани; пошто смо карани, морамо се потчинити. Запамтите, што год Бог одређује у нашој околини намењено је за наше обучавање и усмеравање на прави пут.
Морамо да будемо послушни Богу. Морамо да прихватимо две ствари које нам даје: прво, Његову заповест, и друго, Његово карање. С једне стране, послушни смо Божијој речи, Његовој заповести, и свим одредбама које нам се дају у Библији. С друге стране, потчињавамо се свему што Бог одређује у нашој околини; потчињавамо се сваком Божијем карању. Иако смо можда послушни Божијој речи, често нисмо довољно потчињени Божијем карању. Пошто је одредио да се теби нешто дешава, требало би да имаш користи од тога и савладаш лекцију. Бог жели да имаш користи и да идеш правим путем. Требало би дакле да научимо не само да будемо послушни Божијој заповести, него и да се потчинимо Господњем карању. Иако нас кошта да прихватимо Божије карање, ипак нам омогућује да ходамо право пред Богом.
Но, послушност није празна реч. Многа браћа су ме питала: у чему треба да послушам? Одговор је лак. Зар мислиш да немаш шта да послушаш? Дозволите ми да вам кажем, кад би вас Бог карао само пола дана, већ бисте вероватно покушали да побегнете! Чудно је како нека браћа мисле да немају шта да послушају. Он жели да се ти потчиниш Његовој руци која те кара.
Зашто не говоримо о Божијој руци која води, већ о оној која кара? Зашто не кажемо да ме Господ води уместо да кажемо да ме Бог кара? Разлог је у томе што нас Бог исувише добро познаје. Зна да се без карања многи неће научити послушности.
Требало би да схватиш какав си пред Богом. По природи смо склони бунту и тврдоглавости. Ми смо као неваљала деца, нећемо да слушамо док не видимо прут у очевој руци. Заиста, у овоме смо сви исти. Карање нам је неопходно потребно. Дакле, упознајмо себе. Нисмо тако једноставни као што то замишљамо. Чак и после батина можемо још да будемо непослушни. Апостол нам показује да карање служи да нам помогне да слушамо и послушамо. „Нећемо ли се много радије потчинити Оцу духова и тако поживети?“ Неопходно је потчинити се. Научите да послушате Бога, и да кажете, „О Боже, спреман сам да се потчиним твом карању, јер шта год чиниш, добро је.“
Циљ карања
„Јер они нас караху за мало дана како им се свидело“ (ст.10а). Када родитељи карају своју децу показују много недостатака јер карају према својим схватањима. Зато се од таквог карања добије мало користи. „А он нас кара на корист – да дођемо до учешћа у његовој светости“ (ст.10б). Ово Божије карање не произлази из беса нити служи за казну. Све Божије карање има васпитну сврху – служи нам на корист. Карање не служи само зато да нам тек тако наноси бол, него би тај бол требало да има неку позитивну вредност. Бол има своју сврху – није само казна за грешку. Када неко гледа карање само као казну, то показује да му је разум у ропству закона.
Каква је корист? Корист је у томе што учествујем у његовој светости. Ово је заиста оно најславније. Светост је Божија природа. Може се рећи да је светост Божији карактер. Због тога Бог користи све могуће начине да кара своју децу. Од самог почетка нашег хришћанског живота Бог нас упорно кара. Он има само један циљ – жели да ми учествујемо у Његовом светом карактеру.
Светост у Библији има више значења. На пример, Библија нас учи да је Христос наша праведност и да смо освећени у Христу; То нам даје другачију слику од ове у Јеврејима. Овде освећење није нешто што се даје, већ нешто што се ствара. Слаже се са речју: уграђивати – коју већ годинама истичемо. Светост је оно што Бог постепено ствара у нама или је полако уграђује у нас. Он кроз карање и дисциплиновање свакодневно уграђује своју светост у нас. Циљ свог тог карања и труда је да нас начини учесницима у Његовој светости.
После сваког карања схватам и примам нешто више од Његове светости. Када сам под Његовим карањем, почињем да увиђам шта је то светост. Пошто сам стално под Његовим карањем, мој карактер се полако изграђује у светости; то јест, мој карактер се мења. Дозволите ми да вам кажем, да нема ничег већег од овога. Желим да сви знате да се кроз Божије карање у нас уграђује Божији карактер. Сваки поступак карања има своју вредност. Сваки пут када смо карани можемо да добијемо плод. Молим Бога да ми буде милостив да се у мени, кад год ме кара, ствара све више светости. Нека свако карање учини да научим више о светости и да у мене уграђује више Његове светости. Нека светост стално расте!
Када неко прими Господа и постане Божије дете, Божијим уређењем свакодневно ће наићи на много карања и дисциплиновања. То су драгоцене лекције. Кроз те лекције Божија светост би постепено требало да се уграђује у нас. Потребно је много карања да би се изградио свети карактер. Могуће је да нећемо бити на земљи много деценија. Ако пропустимо Божије карање и не искористимо га, то ће онда бити вечни губитак!
Бог нам није само дао своју светост, Он ће уграђивати своју светост у нас путем карања. Он мало-помало ствара светост у нама. За тако телесне људе као што смо ми, потребно је много година карања да би се Његов карактер остварио у нама. Треба врло много карања да се створи свети карактер. Колико карања, колико труда, колико вођства, колико опомена и охрабрења је потребно да се постепено створи светост у нама! Велика је то ствар! Светост нам се не даје као дар – њу треба остворити у нама. Бог ствара своју светост у нама!
Ово је главна карактеристика новозаветног спасења. Не само да нам је Бог једном дао спасење, него, када нам га је већ дао, почиње стрпљиво да га уграђује у нас. Кроз ова два процеса видимо пуно спасење. Једно долази кроз Христов дар; друго се ствара кроз деловање Светога Духа. Једно се даје, друго се гради. Бог је тај који гради светост у нама. Једна од важних речи јесте да кроз карање постајемо учесници у Његовој светости.
Плод карања
„Свако карање, наиме, у садашње време не изгледа да је на радост, него на жалост, али касније даје миран род праведности онима који су њиме извежбани“ (ст. 11). Апостол нам скреће пажњу на ‘касније’ као и на ‘садашње време’. Чињеница је да засада није све карање на радост него на жалост. Када се суочиш са Божијим карањем није погрешно осећати жалост. Треба да се осећаш ожалошћеним. Библија не каже да је крст на радост; тврди да је крст патња. Крст доноси тегобе. Истина је да је наш Господ уместо радости која је била пред Њим презрео срамоту, али Библија никада не описује крст као радост. Крст није на радост, већ на жалост. Када си под карањем, осећаш се жалосним. Добро је што се тако осећаш.
Међутим, то је време да се научиш послушности да би могао да учествујеш у Божијој светости. У току тог карања, не можеш а да не осећаш жалост, као што ју је и наш Господ осећао када је пролазио кроз кушње. Али истовремено можеш то сматрати за радост.
Дете Божије не би требало увек да гледа на садашње време, него и оно које следи. Запазите речи: „Свако карање, наиме, у садашње време не изгледа да је на радост него на жалост, али касније даје миран род праведности онима који су њиме извежбани.“ Немојте да се преоптерећујете тиме колико трпите већ очекујте миран плод праведности.
„Моав је био у миру од детињства свога и почивао на дрождини својој, нити се претакао из суда у суд, нити је у ропство ишао; зато му оста кус његов, и мирис се његов није променио“ (Јер. 48:11).
Ово је управо проблем са многима који нису прошли кроз кушње или Божије карање. Моав је био у миру од детињства. Није доживео кушње или бол. Такав живот га чини као вино у коме се слегао талог. Живот је горе, а талог је доле. Да би се вино добро пречистило треба га претакати из суда у суд. Иначе, талог на дну ће касније утицати на укус вина. При прављењу вина, прво треба да дође до ферментације грожђа или неког другог воћа које се користи у ту сврху. Када вино проври, треба га претакати из једног суда у други. При том се мора водити рачуна о томе да се и талог не преточи. Вино треба да се претаче из суда у суд све док не остане без талога. Међутим, Моав је, како Бог каже, био на миру од детињства. Почива на талогу; није се претакао из суда у суд. Дакле, талог иде за њим. Иако је при врху чист, дно се никада није испразнило. Ко није прошао кроз кушње и карање сличан је вину које се никада није претакало из суда у суд.
Када је неко у таквом стању, Бог ће можда морати да га ишчупа са кореном. Понекад се ово чини кроз посвећење. Понекад кроз патње, кушње или болест. То је оно што значи претакати из суда у суд. Рука Божија је на теби; Он жели да ти будеш потпуно сломљен. Тако ће се твој талог исцедити. Моав се никада није претакао и зато је његов талог остао са њим.
Значи, није добро живети мирним животом. Браћо и сестре, Бог нас кара зато што жели да нас очисти. Немојте да тражите удобност и комфор. Моавова удобност га је ограничила да заувек остане као Моав. „Зато му оста кус његов, и мирис се његов није променио.“
Браћо, то је оно што Бог ради. Он ради да би уклонио твој првобитни укус и променио ти мирис. Не жели твој укус и мирис. Понекад говорим да су многи хришћани још увек ‘сирови’, зато што се њихово првобитно стање није променило. Пре него што си узверовао у Господа имао си одређени укус; сада је прошло десет година откако си узверовао, а укус ти је остао исти. Твој мирис се није променио откако си постао хришћанин. То значи да Бог није могао да угради, створи и начини себе у теби.
Божије карање је заиста драгоцено. Он ће нас ишчупати, претакаће нас из суда у суд. Много ће нас карати и кушати да би одстранио наш првобитни укус и створио у нама миран род – род праведности.
Свиђају ми се речи „миран род“, јер само када је неко миран пред Богом може да донесе род. Требало би да избегавамо да се жалимо, да негодујемо и да се бунимо под Његовим карањем. Дозвољено је ожалостити се, али не би требало гунђати и бити непослушан. Приметио сам да они који се жале немају мира. Потребно је дакле имати миран род у карању. Како можемо да имамо миран род? Прво, ако научимо да прихватимо Божије карање и да се не свађамо и препиремо с Богом. Миран род је род праведности. Када имаш мир, произићи ће праведност. Ово је заиста невероватно. Када неко није миран пред Богом и почне да се препире одмах губи праведност. Где има препирке тамо је сукоб. Мир је нем.
Научите, дакле, да се потчините карању јер ће донети миран род. Кажите Господу да Његово карање не може да буде грешка, да је оно што се десило управо оно што ти треба. Реците Му да ћете се потчинити. Ово ће онда постати ваш миран род, из којег ће произићи род праведности. Мир је праведност. Ако у себи имате род мира, споља ћете имати праведност.
Надајмо се да нисмо као Моав који је био у миру од детињства и почивао на талогу. Није се претакао из суда у суд, нити је у ропство ишао. Зато му је остао укус и мирис му се није променио. Неки хришћани су као Моав. Иако су верни већ десет, двадесет, или више година никад нису стварно прихватили оно што Бог чини у њима. Пошто се годинама никада нису потчинили Божијем деловању, укус им је остао исти. Ако смо и ми такви, никада нећемо донети миран род пред Богом. Према томе, никада нећемо имати свети карактер који Бог жели да изгради у нама.
Завршна реч
„Зато ‘исправите клонуле руке и изнемогла колена’“ (ст. 12). Када нас Бог кара руке су склоне да клону и колена да изнемогну. Апостол нас охрабрује да не малакшемо, јер ма колико клонуле руке и изнемогла колена, још увек имамо миран род праведности.
Немојте се обесхрабрити и мислити да вам после свих кушњи и карања ништа није остало. Исправите клонуле руке и изнемогла колена јер су дисциплиновање и карање произвели у вама миран род који је род праведности. Ако имате мир пред Богом, имате и праведност. Ако можете да будете тихи пред Богом онда је све у реду. Ако можете да се потчињавате, онда се Његов свети карактер гради у вама. Не морате да тражите праведност, само треба да тражите мир и покорност и отвореност пред Богом. Ако сте били отворени, послушни и тихи, доживећете светост. Запамтите: иако сте прошли кроз многе кушње и многе потешкоће у прошлости, сада би требало да подигнете клонуле руке и исправите изнемогла колена.
У међувремену, „Поравните стазе ногама својим, да оно што је хромо не ишчаши ногу, него да се радије излечи“ (ст. 13). Када сте прошли тим путем можете и другима да укажете на прави пут да не би ни хроми скренули са пута, него радије да се излече. Ко не може да хода моћи ће да хода са вама зато што сте исправили пут. Запамтите само ово: ако се потчините под Божију моћну руку када сте у кушњама, не само да ће се Божији свети карактер изградити у вама, него ћете моћи да водите и друге да ходају право.
Ако онај који иде напред мало скрене, може другима да одузме прави пут. Из тог разлога морамо да будемо послушни, морамо да донесемо род праведности. Не само да ће нам пут бити прав, него ћемо водити и друге на прави пут. Онда хроми неће да ишчаше ногу, него ће се излечити. Ово нас подсећа на хромог човека у Делима 3 како су му ноге и зглобови ојачали. „Те скочи, стаде, и ходаше, па уђе у храм идући и скачући, и хвалећи Бога.“ (ст. 8). Овај хроми човек је био исцељен. Има много хромих који би требало да се излече. Отворимо пут својој браћи.
