|
Онда су сви заједно стигли под брдо које се звало Тешкоћа у чијем је подножју био извор. Ту су се налазила још два пута поред онога који је водио право од врата. Један је водио налево, а други надесно око брда, док је узани пут ишао право узбрдо до врха Тешкоће.[199] Хришћанин је отишао до извора, напио се и освежио,[200] те почео да се пење певајући:
На брдо високо ја желим ићи, Пропаст Формалисте
И она двојица су дошла до подножја брда. Када су видели како је стрмо и високо а да постоје још два пута, и претпостављајући да се ова два пута опет састају са оним којим је Хришћанин ишао са друге стране брда, решише да пођу њима. Један пут се звао Опасност, а други Пропаст. Дакле, један је пошао путем опасности и ускоро стигао до једне густе шуме. Други је кренуо путем пропасти који га је одвео до места пуног рупа где се саплео и пао у неповрат.[201]
Хришћанин окрепљен, а затим опхрван сном
Гледах како се Хришћанин пење узбрдо и видех како је престао да трчи, те иде обичним кораком, а затим четвoроношке, јер је пут био врло стрм.[202] Негде на пола пута до врха, налазило се лепо одмориште које је Господар тог брда направио за освежење уморних путника.[203]
Хришћанин је свратио и сео да се одмори. Извадио је савијени лист из недара и почео да чита и да се теши. Погледао је одело које је примио пред крстом и у томе нашао велико задовољство,[204] те је на крају заспао тврдим сном и спавао тако све до увече. Док је спавао, савијени лист му је испао из руке. Тада га је пробудио један човек и рекао му:
– Иди мраву лењивче, гледај путове његове, и омудрај.[205]
Хришћанин се трже и пожури својим путем све док није стигао на врх брда.
Плашљивко и Неверко
Кад је стигао на врх брда, дотрчала су му два човека у сусрет. Један се звао Плашљивко, а други Неверко.[206]
Хришћанин их упита:
– Шта вам је кад тако трчите у погрешном правцу?
Плашљивко му је испричао како су ишли у Град Сион и како су стигли до овог опасног места, додавши:
– Што даље идемо, то је пут све опаснији. Зато смо се окренули и враћамо се натраг.
– Тако је – додаде Неверко – јер се баш тамо мало напред налазе два лава на путу. Не знамо да ли спавају или су будни, али били смо сигурни да би нас растргли само да смо им се приближили.
– Ви и мене плашите – рече Хришћанин – али куда да бежим? Не могу да се вратим у своју земљу, јер јој је суђено да изгори у ватри и сумпору. Тамо бих сигурно пропао. Само да доспем у Небески град! Знам да ћу тамо бити ван сваке опасности. Морам напред! Вратити се натраг значи сигурну смрт. Напред је опасност од смрти, а после тога вечни живот. Ипак идем напред!
У потрази за изгубљеним листом
И тако Плашљивко и Неверко потрчаше низбрдо, а Хришћанин сам настави пут. Али размишљајући о ономе што су му ова двојица рекла, завуче руку у недра да извади савијени лист да чита и прими утеху, и грдно се изненади кад га не нађе.[207] Хришћанин се због тога веома узнемирио и није знао шта да ради. Недостајао му је тај свитак који га је тешио и ради којег је требало да буде примљен у Небески град. Много се збунио и није знао шта да предузме. Коначно се присетио да је спавао на одмoришту поред пута. Пао је на колена и замолио Бога да му опрости ту несмотреност, а затим се вратио да потражи свитак.
Ко ће описати тугу коју је осећао док се враћао. Час би уздисао, час плакао, час самога себе корио, зато што је као некакав безумник заспао на том месту које је било намењено само зато да се пролазници мало одморе. Враћао се дакле, завирујући овамо и онамо не би ли нашао савијени лист који га је толико пута утешио на путу. Тако је ишао све док није угледао одмoриште на коме је седео и спавао. Чим га је спазио још више се растужио због свог великог пропуста.[208] Ходао је тако оплакујући свој грешни сан: „Ах, ја јадни човек што сам заспао усред бела дана! Зашто сам заспао усред потешкоће? Зашто сам толико попустио своме телу и тражио да му олакшам на том одморишту које је Господар брда подигао само за освежење духа путниковог! Колики сам пут само непотребно прешао! Тако се десило и деци Израиљевој због њиховог греха – морали су да се враћају путем Црвеног мора.[209] И ја морам да идем с тугом тамо где је требало да идем с радошћу да нисам тако заспао. Колико бих далеко већ био досада! А ето, сада морам да идем три пута по истом путу, а могао сам да га пређем само једанпут. Још ће ме и ноћ затећи, јер је дан скоро на измаку. О, само да нисам заспао!“[210]
Уто је већ стигао до одмoришта, где је мало поседео и заплакао. Коначно погледа жалосно испод клупе и угледа свој свитак, који брзо сав дрхтећи зграби и врати у своја недра.[211] Ко би могао да опише колико се обрадовао када га је нашао! Тај свитак му је био капара живота и уласка у пристаниште које је желео. Зато га је ставио у недра, захвалио Богу што му је управио очи на место где је лежао, те са сузама радосницама крену даље. Како се само хитро попео на брдо! Но сунце је већ било зашло, а он још није био на самом врху. Опет се присетио како је немарно заспао, те поче овако да јадикује: „Грешног ли спавања, због тебе ће ме затећи ноћ на путу. Мораћу да идем без сунчеве светлости. Мрак ће ми обавити стазу, а рикање опасних звери ће ме плашити – и то све само због мог грешног сна.“ Тада се присетио да су му Плашљивко и Неверко рекли како су се уплашили од лавова. Хришћанин зато рече самом себи: „Ове звери траже ноћу плен, и ако ме сретну по мраку, не знам како бих могао да им се одупрем. Како да побегнем да ме не растргну?“
Ишао је тако тужан путем и док је оплакивао своју злу судбину, подигао је очи и угледао пред собом један диван замак који је био саграђен поред самог пута, а звао се Красан.[212]
ПОЧЕТАКTHE PILGRIM'S PROGRESS by John Bunyan LSVTM 2020 [199] Иза сваке тешкоће и невоље следи посебна утеха за уморног путника. Зато се не плаши стрмих брда преко којих води твој животни пут. Не плаши се невоље, већ храбро иди напред, крепећи се молитвом.
[200] Пс. 36:91; Јоил 3:18; Иса. 49:10
[201] Брзо је дошао крај онима који нису ушли кроз врата новог рођења. Тешкоће и стрми путеви су их савладали, а на видело је дошло да нису ученици него скиталице. Хтели су да иду удобно, онако како је телу и срцу мило – и тако су ишли без вођства Божијег Духа путевима пропасти. Такав свршетак налазе сви формалисти и лицемери.
[202] Није увек лако ићи хришћанским путем, али молитвом и непрестаним и верним погледом према циљу све је могуће прегазити. Ако не друкчије, онда на коленима – у молитви.
[203] После периода разних тешкоћа и невоља Бог пружа нарочито радосне и утешне часове живота. Као што су после љуте борбе и победе Господа Исуса дошли анђели и окрепили Га, тако Господ спрема и онима који верују после борбе, одмор и велику радост и утеху.
[204] Ако верник посматра самог себе, своју моћ и своје дело, брзо ће духовно да заспи. Чим се у теби појави самољубље, лако задремаш и охладниш, па и у време страха и туге када тражиш сигурност спасења, схватићеш са ужасом да си је изгубио управо онда када си био највише задовољан самим собом, и када си самољубиво разматрао своја дела, а заборавио да сунце Божије милости иде пред тобом. Немој да трпиш у себи самољубље, јер ћеш морати брзо да се вратиш натраг и никада нећеш моћи да надокнадиш изгубљено драгоцено време.
[205] Приче 6:6; Јона 1:6
[206] Има их много који само треба да угледају потешкоће и противности хришћанског пута па да се врате и побегну због страха, иако нису испробали да ли су те потешкоће заиста толико велике колико изгледају. Међутим Хришћанин, иако му је срце дрхтало, одлучио се да пође напред. Више воли страх од смрти него да се врати тамо где га смрт и пропаст сигурно чекају. Враћа се само онај који неће да омрзне грех и који неће да се одрекне самога себе. Али ко је увидео свој грех и коме се он огадио, тај неће натраг. Ма какве невоље да га чекају он мора напред ка циљу, па ма ко и ма шта га плашило.
[207] Највећа утеха за хришћанина у време страха и жалости је „сигурност спасења,“ али страшно је ономе који хоће да се утеши, а не налази сигурност у свом срцу. Може да је изгуби кроз угађање телу, и кроз самољубље и охолост, када се занесе њима. На тај начин изгуби своју прву љубав, и не преостаје му ништа друго него: „Сећај се, дакле, одакле си пао и покај се!“ (Отк. 2:4,5), – мораш да се вратиш натраг.
[208] 1. Сол. 5:4-8
[209] 4. Мој. 14
[210] Немој угађати телесном самољубљу кад ти Господ даје милост. О кад би многе пробудио глас тог небеског славуја кад спавају под дрветом страсти или у сенци цркве – Божије окрепе.
[211] Поново прима потврду Божије милости и сигуран је да припада Ономе који је за њега положио своју душу. Нема веће несреће за онога који верује, него кад је у време туге и невоље Божије лице сакривено од њега, и када му Исус Христос не долази. То су времена плача и уздисања, кад му ништа не остаје него да тражи Онога кога је својим телесним угађањем отерао од себе и да доживи то што спомиње млада: “Отворих драгом своме, али драгога мога не беше, отиде. Бејах изван себе кад он проговори. Тражих га, али га не нађох; виках га, али ми се не одазва. Нађоше ме стражари (греси) који обилазе по граду, бише ме, ранише ме, узеше превес (огртач) мој с мене стражари по зидовима“ (Песма 5:6,7). Мораш да поднесеш ране које ти стражари задају и да се понизиш у прашини пред Господом Исусом. Он ће у твом јаду, плачу и уздисању да ти поручи као свом ученику мили поздрав, али не само то, Он ће сам доћи да те поново увери о својој вечној љубави (Сети се Петра).
[212] То је Божија Црква којој путник треба да се придружи тако да заједно са осталим вернима иде радосно и слободно према своме циљу. Назван је Красан, зато што у њему Господ показује своје велике ствари и открива своју милост.
ПОЧЕТАК |
|
|