Пробуђени грешник се радује што има сапутника, а жао му је што други нису схватили да пропадају под теретом греха. Зашто их има тако мало који се решавају да напусте свет? Чини им се да се Бог шали када каже да ће спалити Содом и једноставно не верују да ће да погину ако се не обрате. „Не маре за богатство његове доброте, подношења и стрпљивости, и не знају да их Божија доброта води покајању“ (Рим. 2:4).
Да ли су речи истините? Људско срце је толико отврднуло да радије верује људским речима него Богу који не може да лаже. Ева је пре веровала ђаволу него свом најбољем пријатељу Богу, чију љубав је већ доживела. Али Хришћанин добро одговара. Библија потиче од Бога који не може да лаже. „Јер су ношени Духом Светим свети људи говорили од Бога“ (2. Пет. 1:21). Када Библија не би била поуздана не би било никаквог сигурног темеља вере. Зато ђаво настоји да поткопа веру у исправност Светога писма. Ко може да нам говори сигурно и јасно о Светом писму? Онај који га је надахнуо – Свети Дух. Он ће ти све открити ако се будеш држао Спаситељевих речи: „Моја наука није моја, него онога који ме је послао. Ако ко хоће да чини његову вољу, знаће да ли је ова наука од Бога, или ја говорим сам од себе“ (Јован 7:16, 17).
Круне ће примити они који су победили а беле хаљине они који су их избелели у крви Јагњетовој. Многи би хтели да царују са Христом, али неће да умру са Њим; то јест да умру греху, свету и себи. Нису спремни да трпе. Исусов живот ће се показати само на онима који носе Христово умирање на свом телу (2. Кор. 4:10; 2. Тим. 4:8; Отк. 22:5, 3:5; Матеј 13:43; 1. Пет. 5:4, 1:4).
„Блажени су жалосни, јер ће се они утешити.“ (Матеј 5:4). „Блажени сте ви који сада плачете јер ћете се смејати“ (Лука 6:21). „Који су са сузама сијали, нека жању с певањем“ (Пс. 126:5). Ко није овде плакао зато што тако мало љуби Бога, неће бити утешен на небу (Иса. 35:10; Отк. 7:16, 17, 21:4).
Какво дивно обећање! Колико би само требало да презиремо грех и његове сласти да бисмо постали чланови тог небеског збора. Ко љуби светско друштво више од Господа, неће моћи да стоји пред Његовим престолом. Ко на овом свету није марио да се сакупља са осталом браћом и сестрама, а пред овим светом се стидео Господа и Његовог народа, неће моћи са онима које је Бог заволео да ужива у слави Божијој (2. Кор. 5:2-4; Отк. 3:5).
Разговор између Хришћанина и Витка нам јасно показује њихове мисли. Хришћанин говори са дубоким уверењем о својој грешности и гневу који долази. Стално га узнемирава савест. Али то је управо знак пробуђене душе. Он не таји терет и свој грех већ се стално тужи на њега и настоји да га се ослободи. То упорно настојање је искра живота у њему и подсећа га на оно што му још недостаје - ново рођење. „Ма шта се десило ја морам да нађем опроштење греха и мир!“ Он на то стално мисли.
Витко је друкчији. Радује се ономе што му Хришћанин говори, али не познаје своје срце, не весели се у Христу и не осећа потребу за Спаситељем. Има их много који су се у почетку одушевили када су слушали и разговарали о Божијој слави, али су се касније охладили. Мислили су да је довољно ако о свему понешто знају и да њихов грех није тако страшан, па зато нису осетили страх пред пропашћу која долази. Па ипак, пошли су. Већина их је дошла до прве препреке – Мочваре Очајнице. Неки су пошли и даље, неки су чак дошли у цркву, а неки су опет у својој лакомислености, мислећи да су прави путници – верни хришћани – у тој заблуди и умрли. А кад су покуцали на небеска врата нису били примљени већ бачени у језеро које гори огњем и сумпором. Читаоче, без новог рођења и без опроштења греха нико неће ући у Царство небеско.
Размишљајући о ономе што ће доћи и о великој слави која чека верне, заборавили су на своју дужност да пазе. То се често догађа. Тумачи еванђеља су у ватреним дискусијама о доктринама вере заборавили да верују у Господа Исуса, и у дубоким размишљањима о посмртном животу заборавили да живе у правди и љубави на овом свету. Тако ће бити и са тобом. Ако више говориш него што се молиш, пашћеш и сам у такво искушење.
Мочвара Очајница представља мисли које лакомислени људи имају о себи и о свом духовном животу. Удовољавајући жељама свога срца, ваљају се у блату својих греха, уместо да замоле Господа да их избави. Сами се извлаче, али све више пропадају и зато падају у очајање. Виде себе да су све гори и гори, а пошто не разумеју еванђеље, немају чврстог тла под ногама и не знају где су и шта да чине. Читаоче, да ли се и ти налазиш у таквој мочвари? Да ли и ти осећајући своје грехе покушаваш сам да се поправиш и извучеш из блата. Ово говорим теби: Све је узалуд! Осећаћеш се све горе и западаћеш све дубље у грех. Ослобођење можеш да нађеш једино код Господа Исуса.
Уверење о властитим гресима, борба са неверoм и сумњом, разоружава нас и духовно убија. Грешник сумњајући губи тло под ногама и не зна где је. Он зна да пропада и да не може никога да води.
Чим упадне у мочвару Витко одмах заборавља сву небеску славу. Не мисли да је узрок његовог пада у блато његов грех, већ Хришћанинов. Тако обично сваки себе оправдава а друге криви. Онај кога Свети Дух није пробудио можда ће радо да слуша о ономе што ће да дође, али чим му се мало оштрије проговори хоће све да остави и да се врати у град Пропад.
То су обећања која се у Исусу Христу дају пробуђеним грешницима. На пример: Иса. 1:18, 40:2, 28-31, 41:10, 13, 14, 43:1, 2, 55:1, 2, 3, 6, 60:1-4, 19,20; Матеј 11:28. Јован 3:16, итд.
Ако се управљамо по својој вољи и ослањамо на себе, а не маримо за Господа и Његову Реч, нећемо нигде стићи. Зато гледајмо на Исуса, Зачетника и Усавршитеља вере (Јев. 12:2). Да Петар није гледао противан ветар већ Исуса, сигурно не би почео да тоне.
Еванђеље је у овоме: „Дај да ти помогнем, да те извучем, повери се мојој милости.“ Дај Му само руку, Он ће све остало да учини, повери се Њему као рањеник милостивом Самарјанину. Све је готово, спремно је – зар ћеш као Витко да се вратиш у неверу? Зар да се из страха пред паклом одрекнеш Бога и његовог суда?
Банјан је то написао око 1661. године. Посао су од онда наставили још преко 300 година, али Мочвара Очајница постоји још и данас. Тако дуго се већ проповеда и учи како човек може да се ослободи од пропасти кроз веру, али све то остаје глас онога што виче у пустињи. Помоћник – сам Исус, мора да дође и милостиво нас извуче из мочваре на чврсто тло вечнога спасења.
Пре него што се наново родимо Сатана покушава свим силама да нас савлада. Према томе, где душа обрати свој поглед, у Исуса или у град Пропад, настаје промена у животу, било добра било зла.
Та врата су Господ Исус (Јован 10:9). Нећемо наћи сигурност на путу док год не уђемо вером у Христову заједницу и док год се не учврстимо на Њему као стени. Ко је ушао кроз Њега, тај је сигуран, јер га из Његових руку нико неће истргнути и никада неће погинути, него ће ући у живот вечни (Јован 10:9, 28).
Ко не истраје до краја мора да поднесе срамоту. „И ти си био са Галилејцем,“ рећи ће свет. И да га не би исмејавали он се одриче Господа Исуса и Његовог народа па се сам руга Хришћанину. У почетку ћути а касније и сам постаје „вук који граби и распуди“ овце Христовог стада.
