Прељубочинци, не знате ли да је пријатељство са светом непријатељство према Богу? Ко, дакле хоће да буде пријатељ свету, постаје непријатељ Божији.
Јаков 4:4
Не вуците са неверницима јарам који је за вас туђ; јер чега заједничког има праведност са безакоњем? или какву заједницу има светлост са тамом? У чему се Христос слаже са Велијаром? или какав удео има верни са неверником? Како се храм Божији слаже са идолима? Ми смо, наиме, храм Бога живога, као што Бог рече: „Становаћу и живећу међу њима, и бићу им Бог, а они ће бити мој народ. Зато отидите од њих и одвојте се, говори Господ, и не дотичите оно што је нечисто, па ћу вас примити, и бићу вам отац, а ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ сведржитељ.“
2. Кор. 6:14-18
Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји, и у друштву неваљалих људи не седи, него му је омилио закон Господњи и о закону његовом мисли дан и ноћ! Он је као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје време, и коме лист не вене: што год ради, у свему напредује. Нису такви безбожници, него су као прах који расипа ветар. Зато се неће безбожници одржати на суду, ни грешници на збору праведничком. Јер Господ зна пут праведнички; а пут безбожнички пропашће.
Псалам 1
Библија не истиче пријатељство
Веома је необично што Библија једва да помиње пријатељство у односима Божије деце, иако се реч „пријатељ“ јавља много пута. Појављује се у књизи Постанка, Причама Соломоновим, Матеју и Луки. У већини случајева та реч се односи на људе који не припадају Христу. Ређе је коришћена за пријатеље у Господу. Ако се добро сећам, реч „пријатељи“ користи се два пута у вези с Павлом, оба пута у Делима апостолским. Први пут у Ефесу „А неки од азиарха, који су му били пријатељи, послаше к њему и саветоваше га да се не појави у позоришту“ (Дела 19:31). Затим на путу у Рим: „ . . . и Јулије, који је с Павлом људски поступао, допусти му да оде до својих пријатеља – и да се ови постарају за њега“ (Дела 27:3). Трећи пут се појављује у Новом завету кад Јован пише, „Мир ти. Поздрављају те пријатељи. Поздрави пријатеље поименце“ (3. Јованова 15). Чињеница да има тако мало места која се односе на хришћанске пријатеље, показује нам да Библија то много не истиче.
Зашто Библија има овакав став према пријатељству? Зато што Божија реч истиче један други однос – однос између браће и сестара. На првом месту, и од основне важности је однос брата и сестре у Господу. Ово треба јачати, а не пријатељство.
Значење пријатељства
1. Заснива се на љубави
Шта значи бити пријатељ, посебно у односима међу вернима? Пријатељство може да постоји између старог и младог, мужа и жене, оца и сина, брата и брата, или сестре и сестре. Бити пријатељ значи моћи волети и имати заједништво са другима. То превазилази природне односе.
Многи људски односи засновани су на браку или крвној вези. Међутим, пријатељство све ово оставља по страни и говори само о љубави. Пријатељство је нешто што може да се дода односу између мужа и жене, оца и сина, мајке и кћерке, или учитеља и ученика. Такође и људи истог друштвеног положаја, истих година, или истог занимања могу да имају пријатељске односе.
2. Један важан светски систем
Пре него што се поверује у Господа Исуса, пре него што се Oн прихвати као Спаситељ, не постоји однос брат-сестра у Господу. Зато је за неверне, односно људе из света, пријатељство веома важно. Међутим, за нас то више не важи. То је разлог зашто се пријатељство ретко спомиње у посланицама Новог завета. Његова важност је умногоме умањена у животима деце Божије.
Човек није тако сачињен да може да буде у потпуности задовољан само са породичним односима и слабим друштвеним контактима. Њему су потребни пријатељи који ће задовољити његове унутрашње потребе, јер пријатељство је засновано на љубави, а не на крвној вези. Својим рођењем улазимо у многе односе, а пријатеље сами бирамо. Због тога нам је пријатељство било веома важно пре него што смо узверовали у Господа. Свакоме су потребни пријатељи – три, пет, осам, десет. Особе које су веома друштвене могу да имају стотине пријатеља. Пријатељи могу бити блиски и могу се у љубави односити једни према другима. Пре него што смо постали хришћани, пријатељи су заузимали заиста значајно место у нашим животима.
Ако неко нема пријатеља, други ће помислити да са њим нешто није у реду. Мора да та особа није нормална или да има необичну нарав, или да је непоуздане природе. Углавном, човек мора да има пријатеље.
Пријатељства у свету престају
Чим неко узверује у Господа Исуса, позван је од Бога да оконча са дотадашњим пријатељствима.
1. Непријатељство према Богу
„Пријатељство са светом је непријатељство према Богу“ (Јаков 4:4). „Свет“ овде представља „људе овога света“. Ако бисмо били пријатељи са људима из овог света зато што волимо свет, били бисмо непријатељи Божији. „Ако неко воли свет, нема у њему љубави према Оцу“ (1. Јован. 2:15).
Нагласите новим верницима, да кад постану хришћани, једна од првих ствари коју морају да учине је да у потпуности промене своје пријатеље. (Има неколико „првих ствари“ за нове вернике у овим Основним лекцијама.) Обично сам говорио новим верницима, „Сада пошто си узверовао у Господа, мораш да промениш све своје пријатеље; учини потпуну промену као кад би мењао своју гардеробу или неке друге ствари.“ Врло добро знам о чему говорим. Ако нови верник не промени своје пријатеље, његова ће духовна будућност бити слаба и плитка. Кад неко узверује у Господа, он мора да се ослободи својих дотадашњих пријатељстава. Предивно је знати да када Господња љубав улази, она истискује човечију љубав. Када примимо Господњи живот, немогуће нам је да будемо пријатељи свету.
Међутим, морамо да кажемо да наш Господ није рекао да морамо бити непријатељски настројени према свету ако хоћемо да волимо Њега. То не значи да не смемо да климнемо главом кад сретнемо људе на улици. „Пријатељство са светом је непријатељство према Богу“ – не саветује нас да се према људима овог света понашамо као према непријатељима. То само значи да бивша дубока пријатељства и присне везе не могу више да опстану. Још увек можеш да волиш свог пријатеља, али твој циљ је да се он спасе. Ти можеш да се дружиш са њим, али твој циљ је да га позовеш да чује радосну вест. То је оно што је Корнелије учинио, када је позвао две групе људи у своју кућу да чују Петра. У једној групи су били његови рођаци, а у другој блиски пријатељи. И ти доведи своје рођаке и блиске пријатеље да чују еванђеље. Твој циљ није да одржиш пријатељске везе, већ да пријатеље доведеш Господу. Када једном упознаш некога, не можеш да престанеш да га познајеш. Онај који је био пријатељ и даље остаје пријатељ. Како можеш да прекинеш свако дружење после толиких година пријатељства? Оно што желимо да кажемо јесте, да када искусимо промену у нашем животу са Господом, да се наше старе пријатељске везе кидају саме по себи. И даље, кад видимо своје старе пријатеље, још увек причамо са њима, поразговарамо ако имају неки проблем. Али, постоји линија раздвајања између нас која се не да прекорачити – ми смо примили вечни живот, а они још увек нису.
На путовањима и тркама се зна – што је лакши терет то је боље. У духовним стварима је исто: што више поступамо с грехом, то је и терет мањи; што више враћамо туђе то је и бреме лакше. Ако се одвојимо од неких старих пријатеља и тиме ћемо олакшати товар, али ко трчи да стиче нове пријатеље, вероватно је да ће пасти под тим теретом. Виђао сам браћу и сестре до земље натоварене пријатељима. Та браћа и сестре нису била у стању да трче у правцу који им је Бог одредио. Неверници имају различите моралне стандарде; ако те и неће вући доле, сигурно је да те неће гурати ни напред.
2. Неприкладан јарам
„Не вуците са неверницима јарам“ (2 Кор. 6:14). Многи људи изгледа мисле да се ово искључиво односи на брак. Верујем да у то заиста спада и брак, али не само он. Ту спадају све врсте пријатељстава и односа између верника и неверника. Овде нам се показује та крајња нескладност између верника и неверника.
Шта значи не вући исти јарам
„Не вуците јарам са неверницима“ је једна уопштена изјава, после које Писмо износи детаље. Да бисмо сазнали шта ова реченица значи, прочитаћемо пет наредних питања: „Јер чега заједничког има праведност са безакоњем? или какву заједницу има светлост са тамом? У чему се Христос слаже са Велиаром? или какав удео има верни са неверником? Како се храм Божији слаже са идолима? Ми смо, наиме, храм Бога живога, као што Бог рече: ‘Становаћу и живећу међу њима, и бићу им Бог, а они ће бити мој народ’ (2. Кор. 6:14-16). Ових пет питања нам говоре о нескладу и немогућности да верници и неверници вуку исти јарам.
Вући тај јарам не пружа благослов, већ само тугу. Надам се да ће хришћани увидети да не смеју да одржавају блиску везу са неверницима, било да је та веза у домену друштва, посла, пријатељства, или брака. Верници имају један стандард, а неверници други. Верници треба да се уче вери док неверници прате своја сопствена учења невере. Верници посматрају све са становишта вере док неверници настављају са својим гледиштем пуним невере. Када покушаш ово двоје да спојиш, резултат није благослов, већ бол. Њихови ставови, мишљења, морални стандарди и просуђивања су толико различити од наших, и то доводи до неслагања. Ако се ово двоје ставе под један јарам или ће се јарам сломити, или ће верник почети да следи неверника.
Желео бих да сви нови верници схвате да пријатељство с неверницима значи подносити сталне губитке. Немој да мислиш да можеш да извучеш неверника. Не мораш да будеш његов близак пријатељ да би га извукао. Ја се нисам упуштао у блиско заједништво са својим бившим пријатељима, када сам их извлачио из овог света. Могуће је пружити помоћ и без блиског пријатељства. Међутим, ако и даље наставиш стара пријатељства, вероватно ће те она повући доле.
Сперџен (C. H. Spurgeon) је дао добру илустрацију у вези с овим. Прича која следи, по мени заиста одише мудрошћу. Једном је једна млада девојка посетила Сперџена, и упитала га је да ли она може да се дружи са неверним младићем. Рекла је како је њен циљ да тог младића доведе Христу и због тога је одлучила да се ускоро са њим вери. Сперџен је тада замолио младу даму да се попне на сто. Није баш била одушевљена, али га је ипак послушала. Сперџен, који је био у поодмаклим годинама, пружио јој је своју руку и рекао јој да га повуче на сто. Она је покушала и дала све од себе, али наравно, било је узалуд. Онда је Сперџен рекао да ће он њу да повуче доле. Само је једном повукао и она је одмах слетела са стола. Сперџен је затим рекао: „Лако је бити повучен доле, али је врло тешко повући некога горе.“ Тако је ова сестра добила јасан одговор на своје питање.
Реци својим бившим пријатељима да си узверовао у Господа Исуса. Када се видиш са њима, говори им о Господу. Док сам био млад, имао сам много другова у школи. Кад год би посетио своје другове, пошто сам узверовао у Господа, увек сам са собом носио Библију и говорио о Њему. Признавао бих им ствари из своје, не баш славне прошлости. Пре сам се коцкао и често одлазио у биоскоп. Моји другови су могли лако да ме наговоре. Али, кад сам поверовао у Господа, сео бих с њима и извадио своју Библију. Шта би се са мном убрзо догодило сигурно вам је лако претпоставити. Од тада ме другови нису више обавештавали кад су ишли да се коцкају или у биоскоп. Боље је да ниси више добродошао код својих старих пријатеља, него да те они повуку доле. Добро је остати у контакту са њима, али немој чезнути за блиским пријатељством. Буди пристојан и пријатељски настројен према њима, али немој дубље да се везујеш. Ти припадаш Господу и мораш Њега да им објавиш. Ако верно служиш Господу, и ако Га објављујеш својим пријатељима, видећеш ускоро да ће се твоји пријатељи обратити или ће те напустити. То су једине алтернативе. Ретко бива другачије.
Пет библијских питања
Прво, „Чега заједничког има праведност са безакоњем?“ Једном кад упознаш Господа, почињеш да сазнајеш шта је то праведност. Пре неколико дана, један брат је посведочио да је увидео да није било праведно то што је ушао у градски парк са позајмљеном сезонском улазницом. Верници треба да покажу шта је праведно, а шта није. Морају да се обрачунају са неправедним делима из прошлости и старим дуговањима. Најморалнији људи света не знају шта је праведност. Праведност и безакоње су у сукобу и међу њима нема заједништва. Да ли увиђаш да хришћани не би требало никога да варају, чак ни у најмањим стварима? Људи обично воле да подвале другима. Неке ствари си некад можда одобравао, а сад осећаш да су неправедне. Како можеш опет да имаш заједништво са таквим неправедним стварима? Твоје просуђивање је сада толико друкчије од њиховог. Ту нема могућности за заједништво, осим ако се праведност не промени у неправедност.
Друго, „Какву има заједницу светлост са тамом?“ Просветљен си и сада можеш заиста да видиш ствари у њиховом правом светлу. Твој светски пријатељ је ипак у мраку и не може да види право стање ствари. Чак и дете Божије које је дуго времена у Господу, налази да је тешко имати заједништво са телесним хришћанином који живи у тами. Колико је још више немогуће за једног напредног хришћанина да буде близак са особом која никада није видела нимало светла! Запамти где је основни сукоб: не може да буде заједнице између светла и таме. Они у тами могу да чине многе ствари које ти не можеш. Њихова филозофија, етика, гледиште и сврха живота разликују се од твојих. Ти си у светлу, а они су у тами. Како можеш имати заједништво с њима, кад постоји разлика у природи.
Треће, „У чему се Христос слаже са Велиаром?“ Велиар овде указује на Сатану, јер то име означава „презир“ или „неваљалство“. Сатана је заиста достојан презира и заиста је опак. Ми припадамо Христу, док су неверници деца Велиара. Кроз Христа ми постајемо цењени у Божијим очима, док су они презрени. Ми смо скупо купљени, не пропадљивим златом или сребром него драгоценом крвљу Божијег Сина. Постоје многе ствари које ми не можемо да радимо, јер би угрозиле нашу хришћанску позицију и наше достојанство као хришћана.
Људи који припадају Велиару могу да раде ствари које ми не можемо. Они могу да варају, да се богате искоришћавајући друге. Ми хришћани имамо славни положај. Како ова два света могу да се сложе? Како могу да носе исти јарам? Један ће вући у једном правцу, а други у супротном. Сигурно је да ће се јарам поломити!
Четврто, „Какав удео има верни са неверником?“ Овде видимо још једну врло јасну супротност. Ти си човек вере, док он уопште нема вере. Ти верујеш, а он не верује. Ти кроз веру познајеш Бога, док га он нити познаје нити верује. Ти живиш вером и можеш се поуздати у Бога, а пошто он нема вере мора сам у себе да се узда. Ти сведочиш да је све у Божијим рукама, а он каже да су све ствари у његовим рукама. Ти и он различито гледате на одређене ситуације. Какав удео има верни са неверником? За тебе је вера у Бога природна као дисање, док је за њега тешко да верује, јер о томе и не размишља. Он ће те исмејавати зато што си конзервативан, застарео, будаласт. Дакле, можемо ли имати неверне пријатеље? Ако их имамо, сигурно ће нас брзо повући са собом, надоле.
Пето, „Како се храм Божији слаже са идолима?“ Хајде да видимо шта се то подразумева под храмом Божијим, а шта под идолима. Мислим да се ово прво односи на светост нашег физичког тела, јер затим следи: „Ми смо, наиме, храм Бога живога.“ У 1. Коринћанима видимо да је тело храм Божији. Овде су верни људи, чија су тела храм Божији. Онде су људи који обожавају идоле. Ти не смеш да прљаш храм Божији. Када изађеш са својим пријатељима, они често раде ствари које имају везе са телом, као што су коришћење алкохола и пушење. Али твоје тело је Божији храм. Не смеш да га квариш или каљаш. Зато убудуће одржавај своје тело као Божији храм. Живи Бог пребива у теби, немој га ниподаштавати. Како се ми као храм Божији слажемо са идолима? Неверници су идолски храм јер су повезани са идолима, без обзира да ли ти идоли имају некакав облик или не. Они не чезну за посвећењем тела, а ми томе тежимо. Зар не видимо како су неверници немарни према свом телу, а ми поштујемо своје тело и одржавамо га у светости. Немогуће је учинити да се ове две врсте људи сложе.
Зато немој да будеш присан пријатељ с неверницима. Ако ипак јеси, то може проузроковати само једно – бићеш повучен надоле. Немој се хвалити да си јака и утврђена особа, којој неће нашкодити неколико неверних пријатеља. Дозволи ми да ти кажем, и поред тога што се поуздајемо у Господа већ много година, требало би да будемо опрезни када се ради о дружењу са неверницима. Такви контакти могу лако да повреде наш духовни живот. Када желиш да се нађеш с неверницима, твој циљ би требало да буде или да их одведеш на састанак, или да им сведочиш. Било који други контакт може да буде врло опасан. Када много времена проводиш у њиховом друштву, почиње и твој стандард да опада. Међу њима није лако одржати хришћански стандард.
3. Утицај лоших разговора
„Не варајте се; рђава друштва кваре добре обичаје“ (1. Кор. 15:33). „Рђава друштва“ говори о недоличним везама, док нас реч „кваре“ подсећа на дрво које су изјели црви.
Узрок кварењу
„Добри обичаји“ у блажем облику су „лепо понашање“. Недолична дружења ће угрозити твоје пристојно понашање. Ти си пред Богом побожан, а у друштву неверних пријатеља почињеш да се шалиш и смејеш. Смејеш се шалама којима не би требало да се смејеш, јер су непристојне. Али у њиховом друштву ти остављаш по страни своју самоконтролу јер знаш да они воле „слободу“.
Лоши разговори кваре лепо понашање. То су две потпуно супротне ствари. Једна је лоша а друга је добра. Зло квари добро. Они ће лоше утицати на однос верника према Господу. Верници треба да имају добре навике. Треба да посвете своје време изграђивању добрих навика пред Господом. Требало би да се уче како да се контролишу. Требало би да се постепено вежбају у побожности.
За обнову је потребно време
Сваки пут кад се упустиш у неприкладне односе са неверницима, бићеш у губитку. Можда ће ти требати три, четири, или чак пет дана да се повратиш у првобитно стање, јер ти неверници могу да утичу на твоје добре навике и понашање.
4. Не иди, не стој, не седи
Псалмиста каже: „Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји, и у друштву неваљалих људи не седи, него му је омилио закон Господњи и о закону његовом мисли дан и ноћ“ (Пса. 1:1, 2).
Не иди на веће безбожничко
Неверници дају многе савете. Међутим, врло је жалосно што деца Божија, када се суоче са проблемима, траже савет од неверника. Не можеш да урадиш оно што ти они саветују. И ја имам доста познаника који су неверни. Знам да такви људи и без твог тражења дају савете. Док их слушаш, изненада увиђаш да су њихове мисли усмерене на једно: како искористити ту прилику за себе. Не питају се да ли је то исправно, или да ли је то Божија воља. Имају само једну побуду, а то је лична корист. Можемо ли употребити савет који гледа само личну корист? Њихов савет не служи само њима на корист, већ желе корист на туђ рачун. Како може верник да има заједништво са неверником у оваквој прилици?
Ако је верник сувише близак с неверником, биће му тешко да не иде на многа безбожничка већа. Он ће те повући с твог хришћанског положаја. Ако имаш пет неверних пријатеља који се слажу у једној ствари и мисле да је известан начин користан за тебе, тада ће ти бити тешко да не послушаш њихов савет. Ипак не би требало да их слушаш, јер тај савет представља само њихово мишљење.
Не стој на путу грешничком
Постоје многа места на која не би требало да идеш. Грешници имају своје путеве и своја места. Ако си у додиру с неверницима, стајаћеш с њима на њиховом путу, ако и не идеш на њихова места. То је исто као кад отпратиш пријатеља до његових врата, а затим се вратиш. Иако ниси ушао унутра, ипак си био с њим на путу. Бог не жели да идемо на безбожничка већа, нити да стојимо на путу грешничком. Његова је жеља да се држимо даље од пута грешничког, као и од њихових места. Он нас позива да будемо свети, одвојени од њих.
Не седи у друштву неваљалих људи
Ретко срећемо невернике који се, у присуству верних, не шале с именом Господњим. Током прве четири године мог хришћанског живота, срео сам многе невернике који су се у мом присуству тако шалили. То што су они говорили, заиста је било богохуљење. Можеш ли да седиш с тим људима и допустиш да хуле на Господа? Можда они међу собом, кад су сами, никад не помену име Господње, нити имају намеру да хуле, али када се ти појавиш, њима се за то пружа прилика. Исмејаваће Господа Исуса и хришћанство. Како можеш да седиш у таквом друштву? Да не би седео у друштву неваљалаца, немој бити близак пријатељ са њима.
Нова врста пријатељства у цркви
Реците новим верницима, да убрзо после обраћења, треба да реше питање пријатељстава. Морају да промене своје пријатеље. Требало би да кажу својим старим пријатељима шта су доживели. Иако они још увек могу да одржавају неки контакт са њима, сигурно је да не би требало да настављају дубља и приснија пријатељства. Штавише, требало би да се уче да у цркви буду браћа и сестре. Требало би да замене своје старе пријатеље браћом у цркви. Међутим, не смемо отићи у крајност. Не мрзимо невернике нити ћемо их запоставити. Сада се дружимо с њима на другачији начин. Трудимо се да им сведочимо и да их доведемо Господу. Када их посетимо не би требало да се код њих задржимо више од пет минута, пола сата, или пак највише сат времена. Немој дуго да седиш и разговараш о светским стварима. Научи да се држиш свог новог става. Дај све од себе да их доведеш Господу. Одведи их у цркву и проповедај им еванђеље. Замоли некога од браће и сестара да их посети и да им каже радосну вест. Тежи за тим да од њих учиниш браћу и сестре у Господу, али немој настављати пријатељство на стари начин.
Потребно је да кажем још једну ствар: верник који има сувише неверних пријатеља осуђен је на пад. Иако можда неће грешити, ипак ће бити светован. Немогуће је да хришћанин има много световних пријатеља, ако заиста воли Господа и верно Му служи. Није добро да имамо нечисте усне, нити је добро да боравимо међу људима нечистих усана. Не само да није добро да грешимо, већ је лоше и да пребивамо међу грешницима. Потребно је да признамо грех што смо били с људима нечистих усана, исто као кад и сами згрешимо својим нечистим уснама. Тражимо од Бога да нам да милост да ни ми сами не грешимо, ни да желимо даље да одржавамо дубока и присна пријатељства с грешницима.
Прво питање које би требало себи да поставимо јесте: Какво је моје стање пред Богом? Друго питање је: Какво је моје заједништво с верницима? Људи нас познају прво по томе ко смо, и друго какво нам је друштво. Ако неко жели да буде јак пред Богом, не може да буде слаб у изградњи заједништва и пријатељства. Када једном постане немаран у вези с пријатељством, пораз убрзо долази. Млади верници посебно не смеју да буду немарни у вези са овим. Морају строго да се одвоје од својих дотадашњих пријатеља и да пронађу оне са којима би желели да се друже у цркви. Тако ће моћи да имају заједништво једни с другима у Господу. Ово заједништво у Господу требало би да замени стара пријатељства.
Пријатељство у цркви
1. Више од обичног дружења
Да ли видите да је пријатељство нешто посебно? Пријатељство је однос који превазилази друштвени положај. То није нешто површно или званично. То је једна врста заједништва која руши све препреке које стварају положаји. Већ сам рекао да су неки очеви и синови постали пријатељи, иако отац остаје отац целог живота, а син остаје син. Знамо такође да неке мајке и кћерке никада нису постале пријатељице. Њихов однос као мајке и кћерке је толико званичан да никада нису напредовале у томе. У многим породицама, мужеви и жене нису пријатељи; прилично се хладно опходе једно према другом. У друштву, многи шефови и њихови потчињени никада не постају пријатељи, мада се и то понекад дешава. Пријатељство значи уздићи се изнад званичног односа.
Аврам, Божији пријатељ
Понекад човек може да постане пријатељ Божији. Аврам је то био. Да се Аврам понашао званично, на начин својствен човеку и да се Бог понашао званично, као Бог, они никада не би постали пријатељи. Бог је морао да занемари свој положај, а Аврам је морао да заборави на самог себе да би постао пријатељ Божији.
Христос, пријатељ грешника
Господ Исус је пријатељ грешника. Да се он строго држао свог положаја, никада не би могао да постане пријатељ грешника. Постао је пријатељ зато што је напустио своје узвишено место. Да није тако, могао би да буде Спаситељ, али не би могао да буде пријатељ. Надам се да увиђате шта значи када је Христос пријатељ. Господ и грешници су две непомирљиве стране. Он је судија, а ми смо они којима се суди. Он је спаситељ, ми смо они који се спасавају. Али Господ је све ово ставио на страну да би био пријатељ грешника. Људи га зову пријатељ грешника. Као пријатељ у стању је да нас доведе до тога да га прихватимо као свог Спаситеља.
Пријатељи апостола Јована
Верујем да када дете Божије проведе у заједници довољно времена и дође у дубљу спознају Господа, оно може да постане пријатељ са некима у цркви. То пријатељство показује да је та особа превазишла свој званични положај. По овоме можемо да препознамо 3. Јованову.
Апостол Јован је био веома стар кад је писао ову посланицу. Вероватно је написана тридесет година након што је Павле умро мученичком смрћу. Када је Јован написао ову посланицу, стари Петар је већ био отишао, Павла није више било, а и остатак од дванаесторице је отишао са овога света. Није писао као апостол, већ као старешина (ст. 1). Био је заиста у поодмаклим годинама. Веома волим његову трећу посланицу. Прилично се разликује од претходне две. У првој он каже: „Очеви“, „младићи“, „дечице“ и „дечице моја“ као да им се званично обраћа. Али у последњем стиху треће посланице, налазио се у једном посебном положају. Спремао се за одлазак са ове земље. Био је врло стар, вероватно у својим деведесетим. Толико је знао о Господу, толико је дуго ходао с Богом, да када је писао ово писмо, уместо да их назове браћом, сестрама, дечицом, младићима, или очевима, рекао је, „Поздрављају те пријатељи. Поздрави пријатеље поименце.“ Да ли можеш да осетиш то што је он осећао? Ако осетиш тај дух, разумећеш смисао. Другачије нећеш моћи. Овде имамо човека који је толико стар да је надживео све своје пријатеље. Петар је био мртав, Павле такође, али Јован је још увек могао да каже: „Поздрављају те пријатељи. Поздрави пријатеље поименце.“ Колико је он био богат. Стигао је до врхунца богатства. Више година је следио Господа и искусио много тога. Тако времешан, слободно је могао да поглади по глави човека од шездесет или седамдесет година, и да му каже „Дете моје“. Али није то учинио. Уместо тога рекао је: „Пријатељу мој.“ Она званична нота је била заборављена. Говорио је са узвишеног положаја, а ипак је могао и друге да узвиси. Као што је Господ постао пријатељ грешника, као што је Бог учинио Аврама својим пријатељем, тако се и Јован понаша према овој деци, младићима и очевима као према пријатељима.
2. У духу братства
Можда ће једног дана млади у цркви стићи до овако узвишеног положаја, али данас морају да науче како да имају заједништво с браћом и сестрама. Пријатељство у цркви заузима значајно место. Једног дана кад будеш веома зрео, моћи ћеш да учиниш децу својим пријатељима. До тада ћеш морати добро да их надмашиш у духовности. А све до тог дана, оно што црква наглашава нису пријатељи, већ браћа и сестре.
Зар није чудно што црква истиче многе ствари више него пријатељство? То је зато што пријатељство у цркви превазилази положаје и званичне односе, и почива на једном другом тлу. Велики људи су у стању да уздигну друге, називајући их својим пријатељима. Наравно ово није применљиво на обичан однос између браће и сестара. Млади људи и нови обраћеници морају да уче да гаје и негују тај однос. Од њих се очекује да се одвоје од својих старих пријатеља и да започну заједништво с браћом и сестрама у цркви. То ће их поштедети многих потешкоћа док следе Господа.
