Sledeći problem koji bismo morali da rešimo jeste, šta bi trebalo učiniti kad neko zgreši protiv nas? Pitanje koje ćemo sada razmotriti ne sastoji se u tome šta da činimo ako zgrešimo protiv drugih, nego šta bi trebalo da učinimo ako ljudi zgreše protiv nas. Pročitajmo Matej 18:15-35, jer nam taj odlomak daje naročita uputstva u vezi sa tim predmetom.
Ako ti zgreši tvoj brat, idi i pokaraj ga u četiri oka. Ako te posluša, dobio si svoga brata. Ako pak ne posluša, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu, da se ustima dvojice ili trojice svedoka utvrdi svaka reč. A ako njih ne posluša, kaži crkvi; pa ako ne posluša ni crkvu, neka ti bude kao mnogobožac i carinik. Zaista, kažem vam, što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razrešite na zemlji, biće razrešeno na nebu.
Opet vam zaista kažem: ako se dvojica od vas na zemlji slože u svakoj stvari koju zamole, daće im Otac moj koji je na nebesima. Jer gde su dvojica ili trojica sabrani u moje ime, onde sam ja među njima.
Tada priđe Petar i reče mu: Gospode, koliko puta će sagrešiti brat moj prema meni, i ja da mu oprostim? Do sedam puta? Reče mu Isus: ne kažem ti do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam. Zato je carstvo nebesko slično kralju koji je hteo da se obračuna sa svojim slugama. A kada poče obračunavati, dovedoše mu jednoga koji je dugovao deset hiljada talanata. I kako nije imao da vrati, zapovedi gospodar da prodadu njega i njegovu ženu i decu i sve što je imao, i da se naplata izvrši. Tada sluga pade i klanjaše mu se govoreći: gospodaru, budi strpljiv prema meni i sve ću ti platiti. A gospodar se smilova na onoga slugu, otpusti ga i dug mu oprosti. Ali onaj sluga iziđe, te nađe jednog od svojih drugova u službi koji mu je dugovao sto dinara, uhvati ga i stade ga daviti govoreći: vrati ako šta duguješ. Tada pade pred njega njegov drug i moljaše ga govoreći: imaj strpljenja prema meni i vratiću ti. Ali on ne htede, nego ode i baci ga u tamnicu dok ne plati dug. Videvši dakle njegovi drugovi šta se dogodilo, ožalostiše se jako, otidoše i obavestiše svoga gospodara o svemu što se dogodilo. Tada ga pozva njegov gospodar i reče mu: zli slugo, oprostio sam ti sav onaj dug, jer si me molio; zar nije trebalo da se i ti smiluješ na svoga druga u službi kao što sam se ja na tebe smilovao? I razgnevi se njegov gospodar i predade ga mučiteljima dok mu ne plati sav dug. Tako će i otac moj nebeski učiniti vama, ako svaki ne oprosti od sveg srca svoga bratu svome.
Matej 18:15-35
Analizirajući ovaj odlomak nalazimo da može da se podeli na dva dela: oproštenje (st. 21-35), i nagovaranje (st. 15-20). Gospod nam kaže da ako neki brat zgreši protiv nas, naša prva odgovornost je da mu oprostimo pred Bogom, a druga da ga uverimo pred Bogom. Mi često pominjemo prvu stvar — praštanje, ali trebalo bi isto tako da podvučemo i drugu — uveravanje.
Prva odgovornost — praštanje
„Tada priđe Petar i reče mu: Gospode, koliko puta će sagrešiti brat moj prema meni, i ja da mu oprostim?“ (st. 21). Ovo ne nalazimo samo u Mateju nego i u Luki. A Luka to beleži malo drukčije.
1. Praštaj bezgranično
„Pazite na sebe. Ako zgreši tvoj brat, pokaraj ga i oprosti mu ako se pokaje. I ako ti sedam puta zgreši na dan pa se sedam puta vrati k tebi i kaže: kajem se, oprosti mu“ (Luka 17:3, 4). Ovo je slično onome što kaže u Mateju, ali nije sasvim isto. Reči u Mateju su nekako jače. Oproštenje tamo ne bi trebalo da se dâ samo sedam puta, nego sedamdeset puta sedam. „Sedamdeset puta sedam“ znači da bi praštanje dece Božije prema njihovoj braći trebalo da bude neograničeno. Nema brojanja koliko puta; ne sedam puta, nego sedamdeset puta sedam. Luka podvlači — ako se brat koji je zgrešio protiv nas pokaje i zamoli za oproštenje, moramo da mu oprostimo makar i sedam puta dnevno. Ne radi se o tome da li je njegovo pokajanje istinito ili lažno. Mi na to ne bi trebalo da se obaziremo. Ako kaže da se kaje, naše je da mu oprostimo i ostavimo stvar pokajanja na njemu.
Oprostiti istu stvar sedam puta u dužem vremenskom periodu možda i ne izgleda mnogo, ali oprostiti sedam puta u jednom danu je nešto drugo. Ako ista osoba dođe i kaže: „Žao mi je!“ za istu stvar koju je počinila sedam puta u istom danu, veruješ li da je njeno izvinjenje pravo? Možda ti se čini da ona to samo kaže. Nije ni čudo što apostol Luka u sledećem stihu piše: „I apostoli rekoše Gospodu: dometni nam vere“ (st. 5). Izgubili su veru jer su mnogo puta opraštali nekome ko ih je uvredio. Zašto su osećali da je to bio takav problem? Bilo im je nezamislivo da ista osoba može iskreno da dođe sedam puta i moli za oproštenje. Nisu mogli da veruju da je to bilo iskreno. Izgubili su veru. Zato su zamolili Gospoda da im je uveća. Međutim Božiji odgovor je da njegova deca moraju da praštaju i pod takvim mučnim okolnostima. Ne smemo se sećati greha onoga koji je zgrešio protiv nas.
2. Praštaj velikodušno
Gospod zatim govori u priči:
Zato je carstvo nebesko slično kralju koji je hteo da se obračuna sa svojim slugama. A kada poče obračunavati, dovedoše mu jednoga koji je dugovao deset hiljada talanata. I kako nije imao da vrati, zapovedi gospodar da prodadu njega i njegovu ženu i decu i sve što je imao, i da se naplata izvrši. Tada sluga pade i klanjaše mu se govoreći: gospodaru, budi strpljiv prema meni i sve ću ti platiti. A gospodar se smilova na onoga slugu, otpusti ga i dug mu oprosti.
Matej 18:23-27
Ima nekoliko tačaka na koje bi naročito trebalo da obratimo pažnju. Ono što sami dugujemo, beskrajno prevazilazi ono što bismo mogli da nadoknadimo. Svi mi treba da imamo ispravnu procenu svoje zaduženosti kod Boga, tako da bismo mogli velikodušno da praštamo bratovljev dug. Ako zaboravimo koliko je velika milost koju smo od Boga primili, onda postajemo najnemilosrdniji od svih ljudi. Da bismo videli koliko nam ljudi malo duguju, trebalo bi da vidimo koliko mnogo mi Bogu dugujemo.
Sluga u priči je dugovao svome gospodaru deset hiljada talanata. To je bila ogromna suma novca i on nije imao načina da je vrati („i kako nije imao da vrati“). Ne zaboravite da je čovečije dugovanje Bogu uvek veće od njegove mogućnosti da vrati. Razlika između onoga što nam ljudi duguju i što mi Bogu dugujemo je veoma velika. Čak kada „zapovedi gospodar da prodadu njega i njegovu ženu i decu i sve što je imao,“ ni onda se nije moglo sve nadoknaditi. „Tada sluga pade i klanjaše mu se govoreći: gospodaru, budi strpljiv prema meni i sve ću ti platiti.“
PO BOŽIJOJ MERI
Zaista, ljudi ne znaju šta je to milost. Mi ne razumemo jasno šta je to evanđelje. Mi imamo sklonost da kažemo Bogu da ćemo učiniti kasnije, ono što ne možemo da učinimo danas. Kako je besmisleno što je sluga preklinjao kad ni ono što bi se dobilo od prodaje i njega i svega onoga što je imao nije nikako moglo da namiri njegov dug. On je preklinjao: „Gospodaru, budi strpljiv prema meni i sve ću ti platiti.“ Kao da je hteo da kaže: „Daj mi vremena. Moje namere su dobre. Ne mislim da se izvučem iz duga. Samo molim da mi se da još vremena da bih mogao da vratim.“ Spasenje međutim ne dolazi u saglasnosti sa čovekovim mišljenjem, nego u saglasnosti sa Božijom merom.
Mi volimo da vidimo da se ljudi mole, i naročito volimo da vidimo kako Bog odgovara na molitvu. Međutim, njegov odgovor nije obavezno u saglasnosti sa molitvom. Bog čuje molitvu, ali On možda ne čuje ono što tražimo! Razbojnik na krstu se molio: „Isuse, seti me se kad dođeš sa svojim carstvom.“ Gospod je čuo da Ga moli, ali mu nije odgovorio u saglasnosti sa njegovom molitvom. Gospod mu je odgovorio: „Zaista, kažem ti: danas ćeš biti sa mnom u raju“ (Luka 23:42-43). Bog nas spasava po Njegovoj zamisli, a ne po grešnikovoj. Spasenje ne sledi čovekovu ograničenu misao o tome kako bi Bog trebalo da ga spase. Ono je radije formulisano po Božijoj sopstvenoj misli, po onome što bi On želeo da učini. Gospod je hteo da pokajani razbojnik bude sa Njim u Raju istoga dana; On nije hteo da čeka dok Njegovo carstvo dođe pa tek onda da ga se seti.
Carinik se molio u hramu, udarajući svoja prsa govoreći: „Bože, budi milostiv meni grešnome“ (vidi Luka 18:9-14). Najviše što je mogao da učini bilo je da moli za milost. Bog ga je čuo, ali ne onako kako se molio, pošto je Gospod Isus rekao: „Ovaj se vratio kući opravdan.“ Vidite li kako ovo daleko prevazilazi ono što bi grešnik mogao da zamisli? Grešnik moli za milost; on nikada ne bi mislio o opravdanju, ali Bog je rekao da je taj čovek opravdan. To je kao da nikada nije zgrešio; ne samo da nije bio grešan, nego je u stvari postao pravedan. Ne samo da su mu gresi bili oprošteni, nego se vratio kući opravdan. Spasenje koje Gospod ostvaruje nije po čovekovoj zamisli, nego po Božijoj.
Povratak izgubljenog sina govori o istoj stvari. Po povratku kući, on moli da bude kao jedan od najmljenih slugu. Čak dok je još bio u udaljenoj zemlji, dok se još nije sastao sa svojim ocem, on se pripremio da dođe kući kao sluga. Ali kad je stigao kući, on nikako nije postao sluga. Otac ga je obukao u najbolju odeću, stavio mu prsten na ruku i obuću na noge, i zaklao ugojeno tele da proslavi njegov povratak. Sviđa mi se reč „του (ton)“ (u grčkom određeni član), jer označava najuhranjenije tele među uhranjenom teladi. Otac je naredio da se baš to uhranjeno tele — tele za koje su svi znali, dovede, zakolje i pojede. Pozvao je sve susede i prijatelje da se pridruže jelu i veselju: „Jer je ovaj moj sin bio mrtav i oživeo je, bio je izgubljen, ali je nađen“ (Luka 15:11-32). Dozvolite da opet kažem da Bog nije učinio po onome što je grešnik mislio nego po onome što je On sam odredio.
Nekoliko ljudi je donelo oduzetog čoveka Gospodu Isusu. Očekivali su da će Gospod isceliti oduzetoga. Gospod ih je uslišio, ali ne po njihovom određenom traženju. Nadali su se da će videti oduzetog čoveka kako hoda, no Gospod Isus je rekao: „Sinko, opraštaju ti se gresi“ (vidi Marko 2:1-12). Šta je dakle, evanđelje? Evanđelje je da će Bog raditi sve dotle dok on sam ne bude zadovoljan. Dakle, dovedimo ljude Bogu i molimo se za njih. Zaista nije mnogo važno da li se mi molimo dobro ili ne, jer će Bog raditi sve dok On sam ne bude zadovoljen. On ne samo da će zadovoljiti grešnika; On mora i sebe da zadovolji. Misao bludnog sina je bila da će i samo hleb biti dovoljan. Ali ono što je dovoljno za bludnog sina, nije dovoljno i za njegovog oca. Spasenje mora da se ostvari tako da Otac bude zadovoljan, a ne samo izgubljeni sin. Trebalo bi da posmatramo spasenje sa Božijeg gledišta.
Sluga je preklinjao svoga gospodara: „Strpi se, sve ću vratiti. Pokušaću da učinim što najbolje mogu. Vratiću u budućnosti. Možda ću moći sve da vratim.“ Ko god prilazi Bogu i moli za milost, milost će mu biti data iako malo zna o tome šta je to milost. Ovo je jedno načelo koje moramo da sagledamo — Gospod se raduje što pruža milost. Ako izraziš i najmanju želju za milošću, milost će ti biti data. Gospod se samo boji da nećemo zatražiti. Osoba koja se nada milosti, primiće milost. Mogao bi da moliš za jedan dolar, jer je toliko dovoljno za tebe; ali On ti neće dati jedan dolar — daće ti hiljadu dolara. On mora da radi dok On sam ne bude zadovoljan. On ne može da se odrekne sebe. Ako daje, On daje po svojoj sopstvenoj prirodi.
Sluga je rekao da će platiti kasnije. „A gospodar se smilova na onoga slugu, otpusti ga i dug mu oprosti.“ Vidite li da je ovo evanđelje? Bog ne deluje u saglasnosti sa tvojom željom. Pošto kažeš: „Gospode, imaj strpljenja sa mnom, dozvoli mi da Ti vratim malo-pomalo dok sve ne isplatim,“ Gospod ne odgovara: „Dobro. Sada plati koliko možeš, a ostatak duga namiri kasnije.“ Kažem vam da naša molitva za milost nikada nije dovoljno velika. Kad proučavam Bibliju, kasnije me uvek obuzme osećanje da su sve naše molitve i iskanja daleko ispod onoga što nam je Gospod dao. Naš Gospod uslišava naše molitve u saglasnosti sa onim što On ima, te sa nama postupa na isti način. Ono za šta smo se molili uključeno je u Njegov odgovor, ali, On takođe čini i daleko više od toga. Gospodar je oslobodio slugu i oprostio mu sav dug. To je bilo daleko više od onoga što je tražio. Bog uvek čini neizmerno mnogo iznad svega onoga što mi molimo ili mislimo. To je milost Božija.
KAD PRIMIŠ MILOST, UČI SE DA I SAM BUDEŠ MILOSTIV
Ipak, Bog ima svrhu u tome što nam je milostiv. Oni kojima je potrebna milost trebalo bi da uče i kakva je ta milost u praksi. Svi oni koji su primili milost trebalo bi da se uče da budu milostivi prema drugima. Bog očekuje da oni koji su primili njegovu milost, budu milostivi. On ne traži samo pravednost nego i milostivost. „Ali onaj sluga iziđe, te nađe jednog od svojih drugova u službi koji mu je dugovao sto dinara, uhvati ga i stade ga daviti govoreći: vrati ako šta duguješ. Tada pade pred njega njegov drug i moljaše ga govoreći: imaj strpljenja prema meni i vratiću ti“ (Matej 18:28-29). Gospod nam ovde pokazuje da se ne može uporediti ono što mi Njemu dugujemo i ono što drugi nama duguju. Ono što mi dugujemo je deset hiljada talanata (10.000.000 dolara), a ono što drugi nama duguju je sto rimskih dinara (20 dolara). Kad preklinjemo Gospoda: „Gospode, imaj strpljenja sa nama, platiću ti jednoga dana,“ Gospod nam oprašta dug. Međutim, on ne sluša drugi deo naše molitve zato što nam je sve oprostio.
Posle toga se sretneš sa svojim drugom, svojim bratom, koji ma koliko da te je uvredio, ne može da ti duguje više od sto dinara. Samo ti toliko malo duguje i moli te da budeš strpljiv sa njim, jer će ti jednoga dana vratiti dug. Njegova molitva je ista kao što je i tvoja bila — još malo vremena da otplatiš dug. Međutim, sluga u priči nije hteo da bude milostiv. „Ali on ne htede, nego ode i baci ga u tamnicu dok ne plati dug“ (Matej 18:30).
Gospod koristi ovu priču da bi pokazao kako je u Božijim očima nerazumna osoba koja ne prašta. Natan je morao da kaže Davidu: „Ti si taj“ (2. Sam. 12:7). Ako ne praštaš svome bratu, i „ti si taj“ koji je zgrešio. Dok čitamo ovu priču u Mateju 18, osećamo koliko je taj sluga bio nerazuman. Pitamo se „Kako je taj čovek mogao da odbije molbu svoga druga i da ga baci u tamnicu zbog toga što nije mogao da mu vrati sto dinara, kad je njemu njegov gospodar oprostio dug od deset hiljada talanata?“ Da, sluga je pravedno zahtevao da mu se dug vrati, ali vernikov život sa drugim ljudima se ne zasniva na pravednosti nego na milostivosti. Svakako da to ne znači da ti brat ništa ne duguje, jer i Gospod zna da ti on duguje. Pa ipak, Gospod želi da mi jasno vidimo ako vernik ne oprašta drugom verniku, onda ne postupa po milosti. U Božijim očima on je bez milosti.
Načelo koje bi trebalo da rukovodi zajednicu vernih je milost. To ne znači da ti drug ništa ne duguje; ali ako ga oteraš u zatvor, Gospod će i tebe odmah staviti u zatvor. Njegov dug je stvaran, ali isto tako je i tvoj. Osnova zajednice vernika nije pravednost nego milost. Biblija nas uči da bi trebalo da budemo pravedni u onome što mi drugima dugujemo; a što se tiče onoga što drugi nama duguju, mi ne smemo da isterujemo pravdu, nego bi trebalo da se učimo da budemo milostivi. Kada te vernik uvredi i kada ti duguje nešto, za tebe postoji samo jedno pravilo: moraš biti milostiv.
POŠTO SI PRIMIO MILOST, BUDI MILOSTIV
Videvši dakle njegovi drugovi šta se dogodilo, ožalostiše se jako, otidoše i obavestiše svoga gospodara o svemu što se dogodilo. Tada ga pozva njegov gospodar i reče mu: zli slugo, oprostio sam ti sav onaj dug, jer si me molio; zar nije trebalo da se i ti smiluješ na svoga druga u službi kao što sam se ja na tebe smilovao?
Matej 18:31-33
Gospod očekuje od tebe da postupaš sa drugima onako kako je On postupao prema tebi. On od tebe ne zahteva po pravdi, pa zato ne želi da ni ti ne postupaš po pravdi i zahtevaš od drugih. Gospod ti prašta dug po milosti. Onako kako je On tebi odmerio, tako bi i ti trebalo da odmeriš drugima. On ti daje dobru meru, nabijenu, protresenu i koja se preliva; Njegova je želja da i ti tako činiš. Onako kako On postupa prema tebi, tako bi trebalo da i ti postupaš prema svome bratu.
U Božijim očima je veoma ružno da osoba kojoj je oprošteno ne oprašta drugima. Nema ničeg lošijeg nego kada je osoba kojoj je oprošteno ne prašta, koja je primila milost a ne postupa milostivo i koja je primila blagodat a ne postupa po blagodati prema drugima. Moramo se učiti pred Bogom da postupamo sa drugima kao što je On postupao prema nama. Budimo toliko ponizni zbog onoga što smo primili, da se prema drugima ophodimo po istom načelu.
U Bibliji nalazimo mnoge stvari koje Bog ne voli, jedna od njih je ta što njegova deca nisu voljna da praštaju. Sramota je da oni koji su primili milost i oproštenje neće da budu milostivi i praštaju. Kada dužnik zahteva da mu se dug vrati, Bog to osuđuje. Kada se krivac seća tuđe krivice Bog to mrzi.
Poslušajmo šta je gospodar tražio od sluge: „Zar nije trebalo da se i ti smiluješ na svoga druga u službi kao što sam se ja na tebe smilovao?“ Bog želi da po ovom pitanju budemo kao i On.
„I razgnevi se njegov gospodar i predade ga mučiteljima dok mu ne plati sav dug“ (Matej 18:34). Ovde je sluga pao pod disciplinske mere svoga gospodara koji ga je predao mučiteljima dok ne plati sve.
„Tako će i otac moj nebeski učiniti vama, ako svaki ne oprosti od sveg srca svoga bratu svome“ (Matej 18:35). Neka niko od nas ne padne pod Božiju disciplinu. Mi moramo da oprostimo svome bratu od sveg srca kao što je i Bog nama oprostio. Ne smemo se sećati tuđih greha, niti bi trebalo da tražimo da nam se plati. Iako je to pravedno, ipak je grešno. Božija deca bi trebalo da obiluju velikodušnošću kao i Bog.
Druga odgovornost — ubeđivanje
Verujem da su mnoga Božija deca savladala lekciju o oproštenju. Međutim, mnogi su zaboravili šta bi trebalo da urade pošto je neko zgrešio protiv njih. Po Mateju 18:15-20, moramo da ubedimo ili opomenemo svoga brata. Ne samo da moramo da oprostimo, nego moramo i da ubedimo.
1. Reci mu
„Ako ti zgreši tvoj brat“ (st. 15). Dešava se da deca Božija greše jedna protiv drugih. Iako ne često, to se ipak dešava s vremena na vreme. Gospod nam pokazuje šta bi trebalo da učinimo ako neko zgreši protiv nas. „Idi i pokaraj ga u četiri oka.“ Ukoliko neko zgreši protiv tebe, prvo što bi trebalo da učiniš to je da kažeš njemu o tome, a ne drugima. Ovo je reč koju bi trebalo ispravno da razumemo. Pokaži mu njegovu grešku kad ste ti i on nasamo.
Dakle, kad ti brat zgreši, nemoj da govoriš braći i sestrama o tome. Nemoj da odlaziš ni odgovornoj braći u crkvi. Gospod ti štaviše nije zapovedio da o tome kažeš Bogu u molitvi. Novim vernicima bi to trebalo da bude jasno. Kada ti brat zgreši, prvo bi trebalo da odeš njemu i da mu to kažeš. Kad bi se deca Božija pridržavala ove Gospodnje zapovesti, verujem da bi se rešile mnoge nevolje u crkvi.
Nevolja je u tome što u današnje vreme ima ogovaranja. Čim brat zgreši protiv drugog brata, stvar postane poznata svima, osim onome koji je zgrešio. Uvređeni brat je to svuda razglasio. To pokazuje koliko je slab, jer ogovaraju samo oni koji su slabi. On je moralno slab pošto nije imao snage da to kaže onome koji ga je uvredio. On samo može da kleveta jer nema hrabrosti da govori u lice. Raznositi i širiti glasine je loša, nečista i grešna navika. Mi bi trebalo da se pobrinemo o bratovljevoj grešci, a ne da o tome govorimo drugima. Prva osoba kojoj bi o tome trebalo nešto reći je ona koja je zgrešila — nikom drugom. Ako Božija deca dobro savladaju ovu lekciju, crkva će biti izbavljena od mnogih poteškoća.
Gospod kaže: „Idi i pokaraj ga u četiri oka.“ Ali kako? Gospod ne kaže da mu napišeš pismo nego da odeš kod njega. Razgovaraj sa njim u četiri oka. To je Gospodnja zapovest. Vas dvoje ste sasvim dovoljni kada se postupa sa ličnim grehom. Treća stranka je nepotrebna.
Naučimo ovu lekciju pred Bogom. Moramo da se uzdržavamo da nikada ne govorimo iza leđa brata koji nas je uvredio. Ne bi trebalo da govorimo javno protiv njega. Samo onda kada ste ti i on sami možeš da mu ukažeš na njegovu grešku. Za to je potrebna milost Božija. Kad razgovarate, trebalo bi da mu pokažeš njegovu grešku i ne govoriš o drugim stvarima. Ukazati na njegovu grešku nije prijatno, ali mora se učiniti. To je jedna od lekcija koju deca Božija moraju da nauče. Idi kod njega i reci mu: „Brate, uvredio si me time što si to učinio. Pogrešno si uradio. Zgrešio si.“
Ako ti izgleda da je stvar toliko mala da ne zahteva da ideš i da mu kažeš, u tom slučaju ne bi trebalo o tome da govoriš bilo kome drugom. Čuo sam da se mnogi bune da je teško držati se tog pravila. Svakodnevno se desi isuviše stvari da bismo išli i o tome rekli drugima. Ako ti se čini da stvar nije važna ili da je toliko mala da je ne bi trebalo reći onome koji je pogrešio, onda opet kažem, ne bi je trebalo razglašavati ni pred kim. Kako možeš da kažeš da ne bi trebalo da se kaže osobi koja je zgrešila, a ovamo govoriš o tome pred drugima? Ako je potrebno da se nešto kaže, onda to reci dotičnom bratu; u protivnom nemoj nikome o tome da govoriš. Grešiš ako to činiš.
SVRHA: DA ZADOBIJEŠ SVOGA BRATA
Božija deca bi trebalo da se uče da previde greške. Ali ako neka uvreda mora da se raščisti, onda direktno postupaj sa onim koji je zgrešio. Kod takvog postupanja, ne zaboravimo ovo osnovno načelo: „Ako te posluša, dobio si svoga brata“ (st. 15). U tome i jeste svrha da mu se kaže. Motiv se ne sastoji u tome da tebi bude lakše zbog te poteškoće, niti da se zahteva odšteta od onoga koji je zgrešio. Svrha je u tome da se brat zadobije.
Dakle problem nije u tome koliko sam mnogo ja pretrpeo niti pak kako bih ja mogao da povratim svoga brata. Ja idem da ga ubedim, jer ako on ne raščisti tu stvar, imaće poteškoća u svojim molitvama i zajednici sa Bogom.
Ako se radi samo o tvojim povređenim osećanjima, onda je to isuviše mala stvar da bi zahtevala da se sa njom postupa. Trebalo bi jasno da vidiš pred Bogom koje stvari treba da raščistiš sa svojim bratom, a koje ne. Ako se to tiče samo tvojih povređenih osećanja, mogao bi i da propustiš i ne kažeš svome bratu o tome, kao ni bilo kome drugom. Da li je potrebno nešto više od toga, niko ne zna osim tebe samoga. To čak ne znaju bolje ni starešine crkve. Odgovornost je na tebi. Neke stvari imaju velikog uticaja. Ima mnogo stvari koje možeš da zaboraviš, ali ima i nekih koje ne bi trebalo da zaboraviš. Ako je tvoj brat zgrešio i postoji mogućnost da on trpi gubitak, moraš otići kod njega i ukazati mu na njegovu grešku kada ste sami. Sa onim što se ne može olako propustiti, mora se postupati. Kako on može da se provuče ako između njega i Boga postoji nešto što nije oprošteno?
Božija deca bi trebalo da se uče da oslobađaju crkvu problema, a ne da joj dodaju nevolje. Moramo se truditi da držimo jedinstvo crkve. Ako vidiš brata koji živi u grešci koja stvara problem pred Bogom, onda znaš da to nije mala stvar. Osećaš da će ga to sprečiti u njegovom hodu sa Gospodom. U tom slučaju bi trebalo da tražiš povoljnu priliku da razgovaraš sa njim nasamo. Reci mu: „Brate, bilo je pogrešno da tako zgrešiš protiv mene. Zbog toga će tvoj put pred Bogom biti zatvoren. Tvoj gubitak je veliki.“ Ako te posluša, Gospod kaže: „Dobio si svoga brata,“ jer si povratio dušu.
Svrha uveravanja je obnovljenje. To ne bi trebalo činiti radi odštete niti da bi olakšao svojim osećanjima, nego da bi obnovio svoga brata. Kažem vam da deca Božija ovaj deo Svetog pisma najmanje stavljaju u praksu. Šta mi činimo umesto toga? Neki od nas razglase stvar; neki je drže u svojim srcima i neće da oproste; neki jednostavno zaborave i ništa ne čine u vezi sa tim. Međutim, nijedno od toga nije ono što bi Gospod želeo da učinimo.
Gospod ne kaže da ako ti brat zgreši, to možeš jednostavno da zaboraviš. Gospod kaže da je tvoj brat grešeći stvorio nevolju, i da ti, koji si uvređen, imaš odgovornost prema njemu. On je tebi zgrešio, ali ti moraš da misliš o njegovoj budućnosti. Moraš da izvršiš svoju hrišćansku dužnost, da odeš kod njega i porazgovaraš sa njim. Pošto si ti jedini koji znaš da je tvoj brat zgrešio, moraš da pokušaš da ga obnoviš i zadobiješ. Tvoj stav mora da bude dobar; tvoj motiv mora da bude ispravan. Trebalo bi da ga obnoviš – nadaš se da ćeš ga zadobiti. Ako je tvoj motiv da ga zadobiješ, znaćeš kako da mu ukažeš na njegovu grešku. Ali ako ne želiš da ga obnoviš, verovatno ćeš se svađati sa njim. On je ranije bio u svađi sa tobom, ali vi se sada obojica svađate. Dakle, svrha razgovora sa njim nije samo da bi mu ukazao na njegovu grešku, nego da bi ga zadobio. Gospod nije rekao da ako ti brat zgreši, idi pa ga ruži. On kaže idi i razgovaraj sa njim da bi ga zadobio.
Ako je tvoja pobuda ispravna, nećeš imati muke da znaš kako bi trebalo da postupiš. Da bi zadobio svoga brata veoma je važno da tvoje reči, tvoj stav, tvoj izraz, tvoj glas, tvoj ton, tvoje ponašanje i tvoj duh budu ispravni. Ne zaboravi da bi neprijatelj mogao da zna moju grešku, ali samo brat može da me zadobije. Ono što moj neprijatelj kaže moglo bi da bude tačno; ne mogu da poreknem da su njegove reči istinite. Pa ipak, ma kako njegove reči bile istinite, on nema načina na koji bi mogao da me zadobije.
Na primer, neko dođe da te kritikuje i grdi. Njegovo prebacivanje je opravdano; čak su i njegove najoštrije reči istinite. Ali njegov stav i izraz lica te ne zadobijaju. Lako je prepoznati nečiju grešku, ali zadobiti ga ukazujući mu na njegovu grešku je sasvim druga stvar. Svako može da se razljuti. Ne treba ti milost da bi izgubio strpljenje. U kolikoj smo samo zabludi kad mislimo da izražavamo pravedni gnev.
Ako imamo želju da neko uvidi da je zgrešio to neće biti težak zadatak, to čak i neprijatelji mogu. Ali potreban je brat da nam ukaže na naše grehe i da nas istovremeno i obnovi. Samo brat može nežno da nam ukaže na našu grešku kao i na naše stanje pred Gospodom. To je odgovornost vernika.
Ja nosim breme u sebi shvatajući koliko puta deca Božija propuštaju da slede Gospodnju reč u vezi sa greškama. To je veoma delikatna stvar koju bi danas trebalo da naučimo. Mislim da je veoma lako hvaliti brata; to svako može bez poteškoće samo ako hoće. Isto tako je lako i izgubiti strpljenje s bratom; sa malo manje kontrole nad našim osećanjima mogli bismo sve izručiti na svoga brata. Pokazati bratu njegov propust, a pri tom ga obnoviti i zadobiti, zahteva da čovek bude pun milosti. Znaš da si u pravu, a ipak se ne držiš svog prava. U pravu si ali nisi ponosan. U pravu si, ali si još uvek ponizan i nežan. Ti si u pravu, a ipak možeš da pokažeš svome bratu da je pogrešio. Dozvoli mi da ti kažem da moraš sebe potpuno da staviš na stranu, pre nego što kažeš svome bratu njegov propust. Ako si ti sam umešan u to, nikada nećeš moći da ispuniš taj zadatak.
Braćo i sestre, savladajte tu lekciju. Samim tim što je dozvolio tvome bratu da ti zgreši, Gospod je pogledao na tebe i izabrao te da budeš oruđe za njegovo obnovljenje. Dato ti je veliko breme i zato moraš da uspeš u tome. Ne smeš da se izvlačiš zbog poteškoća s kojima se suočavaš. Braćo i sestre, nevolja je ako se izvlačimo. Kroz to bi mogla da se uvuče izopačenost u Hristov život u crkvi. Neraščišćene stvari često suzbijaju silu crkve, život tela, rad različitih službi kao i snagu i rast.
Vidite li kakav je odnos između crkve i stvari sa kojima se nije postupalo? Mnoge poteškoće u telu Hristovom leže upravo ovde. Ima nekih stvari koje su pokrivene i nerešene. O njima se ne govori, pa ipak one su uvek prisutne. Posle nekog vremena, one postanu toliko teško breme da crkva skoro uopšte ne može da ide napred. Zbog toga braća i sestre moraju da olakšaju breme crkve. Kad ti neko zgreši, ne bi trebalo da zatvaraš oči, nego da verno postupaš sa ispravnim stavom i u pravom duhu. Tako ćeš zadobiti svoga brata. U protivnom stvar će kao teret ostati u crkvi. Zaista se nadam da će mladi vernici zapamtiti reči iz Mateja 18:15, tako kada se javi prilika, da znaju kako treba postupiti.
2. Povedi sa sobom jednoga ili dvojicu
Stih 16. nam kaže šta bi trebalo da učinimo ukoliko nam ne uspe da zadobijemo brata na ovaj lični način. „Ako pak ne posluša, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu, da se ustima dvojice ili trojice svedoka utvrdi svaka reč.“ Pošto si otišao kod njega i rekao mu sa ispravnim stavom, prikladnim rečima i s dobrim pobudama, ako još uvek odbija da te čuje, onda možeš da kažeš i nekom drugom. Ovde moram da podvučem da ne bi trebalo da kažeš bilo kome drugom sve dok tvoj brat ne odbije da sluša. Ako dva Božija deteta imaju nešto između sebe, oni to lako mogu da reše ako kleknu pred Bogom i u poniznosti oproste i zaborave.
Ako vest o nevolji nehotice stigne do ušiju treće osobe, ishod će biti širenje bolesti. Rana se zaceli kad nikakav strani predmet ne dođe u nju. Govoriti o tome trećoj osobi je isto kao i utrljavati zemlju u otvorenu ranu. To jednostavno pogoršava situaciju. Slomljene kosti mogu da se spoje, ali nikako ako se između njih nešto nalazi. Isto tako, ako postoji nevolja između braće i sestara, sa tim bi trebalo valjano postupati. Samo onda kada tvoje lično, privatno ubeđivanje nije uspelo, možeš da kažeš o tome nekoj drugoj osobi. Ovo nije radi ogovaranja, nego radi zajedništva.
Ako uvidiš da tvoj brat neće da primi tvoju reč, Gospod kaže: „Uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu.“ To mogu da budu starešine crkve ili pak druga braća. Čak ni sada ne smeš reći tek bilo kome. O tome govori jednom ili dvojici iskusne i duhovne braće u Gospodu. Iznesi stvar pred njih i zamoli ih za savet. „Da li je tačno da je taj brat zgrešio? Šta vi braćo mislite o tome?“ Pošto su ta dva brata razmotrila stvar uz molitvu pred Bogom i prosudila po svom duhovnom shvatanju, oni bi mogli da se slože da je taj brat zaista pogrešio. Sada se više ne radi o osećanjima tvoga srca. Ti bi sada mogao da povedeš ta dva ili tri svedoka dotičnom bratu i kažeš: „Pogrešio si u toj stvari. To će omesti tvoju duhovnu budućnost. Moraš se pokajati i priznati da si pogrešio.“
„Da se ustima dvojice ili trojice svedoka utvrdi svaka reč.“ Ta dva ili tri svedoka ne smeju da budu govorljive osobe ili oni koji nesmotreno upotrebljavaju reči; inače nema poštovanja i časti. To moraju da budu ljudi koji su pouzdani u iskrenosti, dubini i iskustvu sa Gospodom. Tada je svaka reč utvrđena u ustima dvojice ili trojice svedoka.
3. Reci crkvi
Najbolje je ako ti lično možeš da rešiš taj problem; to je i pravilo crkve. Ako je nevolja mala, mogao bi jednostavno da oprostiš i zaboraviš, ali ako ona ima uticaja na zajednicu, moraš se učiti da učiniš nešto u vezi s tim. Ako ne uspeš u svom postupanju sa tim lično, onda možeš da dovedeš dvojicu ili trojicu svedoka. „A ako njih ne posluša, kaži Crkvi“ (st. 17). Ja mislim da se ovde misli na odgovornu braću u crkvi privatno, ne kada je cela crkva okupljena. Reci odgovornoj braći o neslaganju između tebe i tvoga brata i zamoli ih za savet.
Ako je crkva ujedinjena u vezi sa tim i ako savest crkve osudi brata, on mora da je pogrešio. Ako je on brat koji živi pred Bogom, on će ostaviti po strani svoje sopstveno gledište i primiti svedočanstvo dvojice ili trojice svedoka. Ako odbije da primi njihovo svedočanstvo, on bi trebalo bar da primi odluku crkve. „Pošto sva braća i sestre kažu da sam pogrešio, mora da sam pogrešio bez obzira da li ja mislim da je nešto pogrešno ili ispravno.“ Opšte mišljenje crkve je Gospodnja misao. Gospod je ovde u crkvi; to je njegov sud. Veoma je potrebno da se učimo da budemo ponizni i osetljivi kad čujemo šta crkva ima da nam kaže. Ne bi trebalo da se uzdamo u svoje sopstveno osećanje, niti bi trebalo da budemo samopouzdani. Trebalo bi da prihvatimo osećanje crkve.
Šta bi trebalo učiniti ako on odbije da posluša crkvu? „Pa ako ne posluša ni crkvu, neka ti bude kao mnogobožac i carinik“ (st. 17). Kako je samo ozbiljna ova reč. To znači da nijedan brat ni sestra u crkvi neće imati zajednicu sa njim. To ga u stvari čini osobom koja ostaje po strani. Pošto ta poteškoća nije rešena, crkva gleda na njega kao na mnogobošca i carinika – nemaju zajednicu sa njim. Svi mi dakle moramo da se učimo da primamo odluku crkve.
Novi vernici bi trebalo da vide da je reč u Mateju 18:18-20 zasnovana na onome što smo upravo pomenuli. „Zaista, kažem vam, što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razrešite na zemlji, biće razrešeno na nebu“ (st. 18). To se odnosi na onoga sa kim je crkva postupala. Prirodno, opseg ovoga stiha obuhvata više od toga; no ipak, u ovoj stvari koja je pred nama crkva gleda na onoga koji neće da posluša, kao na neznabošca i carinika. Ne zaboravimo da ono što svežemo na zemlji biće svezano na nebu, i ono što razrešimo na zemlji, biće razrešeno na nebu. Ono što crkva čini na zemlji, Gospod potvrđuje na nebu. Odatle sledi da bi Božija deca trebalo da se uče da primaju odluku crkve.
Ono što je rečeno u stihovima 19 i 20, takođe sledi istu liniju. „Opet vam zaista kažem: ako se dvojica od vas na zemlji slože u svakoj stvari koju zamole, daće im Otac moj koji je na nebesima. Jer gde su dvojica ili trojica sabrani u moje ime, onde sam ja među njima.“ Ovo se odnosi na dva ili tri svedoka u crkvi. Crkva je pogledala na onoga koji je zgrešio kao na neznabošca i carinika. Ono što je crkva učinila, Gospod kaže da će i on učiniti na nebu.
Možda bi neko mogao da upita od kakve je koristi da dvojica ili trojica pođu sa tobom? Ne zaboravi da je načelo dvojice ili trojice načelo crkve. Ako se dvoje ili troje pred Bogom slože u vezi sa nečim, Gospod obećava da će on to priznati na nebu. Reči u Mateju 18:18-20 proizlaze iz slučaja pri postupanju sa bratom. Od dvojice ili trojice ide se na celu crkvu. Nadam se da će braća i sestre naučiti da se povinuju odluci crkve.
Šta bi novi vernici trebalo da nauče
Ako neko zgreši protiv tebe, trebalo bi da učiniš dve stvari: prvo, moraš da ga opomeneš ili ubediš; drugo, moraš da mu oprostiš.
Ako osoba koja te je uvredila neće to da prizna ni pošto mu je crkva došla da ga posavetuje, problem ostaje. Ne radi se o tome da li ćeš mu oprostiti ili ne (ti bi lično ipak trebalo da mu oprostiš). Bog kaže da on treba da ti bude kao neznabožac. To je bolje nego da mu se dozvoli da ostane u crkvi, jer će ta poteškoća opteretiti crkvu. Bolje je osloboditi se takvog pritiska.
Novi vernici bi trebalo da nauče da odmah oproste čim ih neko uvredi. Tako će mnoge stvari biti rešene, naročito one koje vuku manje posledice. Ponekad, međutim, greška je takve prirode da osećaš da bi trebalo da dođe do obnovljenja pred Bogom; u tom slučaju idi svome bratu te ga ubedi i zadobi. Ako prizna svoju grešku, oprosti mu, i stvar je rešena. Ako neće da sluša, moramo to uz molitvu pred Bogom da razmotrimo i da pokušamo da rešimo stvar na ispravan način. Naš stav prema onome koji nas je uvredio mora da bude ispravan. Jasno nam je da pošto smo i sami primili milost, moramo da budemo milostivi prema drugima. Pošto je nama dug oprošten, ne možemo da prisiljavamo one koji su nama dužni. Pazimo na to da ne govorimo iz nepažnje. Neka naši motivi budu da praštamo, a ne da iznalazimo greške. Ako stojimo na ovom tlu i postupamo u saglasnosti s Božijom rečju, crkva će biti pošteđena mnogih grešaka. Neka nam Bog bude milostiv.
