|
Начин ЦрквеУ 2. и 3. глави Откривења говори се о седам цркава. У време када је Јован писао књигу Откривења, у Малој Азији је било много локалних цркава, али од њих је Бог посебно изабрао седам. Његов циљ је био да их употреби као пророчке цркве; у Откривењу 1:3 пише да је то пророштво. Изабравши тих седам цркава, Бог нам пророкује о стању цркве на земљи.
Зашто морамо нарочито да обратимо пажњу при проучавању Откривења 2 и 3? За то постоји веома важан разлог. Божија намера је да нам у овим поглављима покаже шта ће црква да доживи за две хиљаде година после Откривења – какву цркву Он осуђује, а какву одобрава. Неопходно је, дакле, да разумемо ова два поглавља, да бисмо знали којим путем црква иде. Знаћемо да само живећи исправно у исправној цркви можемо угодити Господу. Без тога не можемо бити добри верници.
Анђелу цркве у Ефесу напиши: ово говори онај што држи седам звезда у својој десници, што ходи сред седам златних свећњака: знам твоја дела и твој труд и твоју стрпљивост, и да не можеш да сносиш зле људе, и искушао си оне који говоре да су апостоли а нису, и нашао си да су лажљивци; и имаш стрпљивости, и поднео си за моје име, и ниси сустао. Али имам нешто против тебе, што си оставио своју прву љубав. Сећај се, дакле, одакле си пао и покај се и чини прва своја дела; иначе ћу ти доћи и уклонити твој свећњак с његовог места, ако се не покајеш. Него ово имаш: мрзиш дела Николаита – која и ја мрзим. Ко има ухо нека чује шта Дух говори црквама: ономе који побеђује даћу да једе од дрвета живота које је у Божијем рају. Откривење 2:1-7 Прва црква је у Ефесу, и представља цркву крајем првог века у време када је писана књига Откривења. Ситуација у црквама у то време је била као у Ефесу.
И анђелу цркве у Смирни напиши: ово говори Први и Последњи, који би мртав и оживе: знам твоју невољу и твоје сиромаштво, али ти си богат, знам и хулу оних који говоре да су Јудеји, а нису, него сатанска синагога. Не бој се ничега што ћеш имати да трпиш. Види, ђаво ће неке од вас бацити у тамницу да будете подвргнути искушавању, и имаћете невољу десет дана. Буди веран до смрти па ћу ти дати венац живота. Ко има ухо нека чује шта Дух говори црквама: ономе који побеђује даћу да једе од дрвета живота које је у Божијем рају. Откривење 2:8-11 Друга црква је у Смирни и представља цркву после Јованове смрти, од другог века до почетка четвртог века. За ово време Римско царство је прогањало цркву десет пута. Црква у Смирни осликава стање цркве за време прогонства после апостола све до времена када је цар Константин прихватио хришћанство.
И анђелу цркве у Пергаму напиши: ово говори онај који има оштри мач са две оштрице: знам где обитаваш, где је Сатанин престо. И држиш моје име, и ниси се одрекао вере у мене ни у дане када је мој верни сведок Антипа убијен код вас – где Сатана обитава. Али имам нешто мало против тебе: имаш онде таквих који држе науку Валаама, који је поучавао Валака да баци саблазан пред синове Израиљеве, да једу месо жртвовано идолима и да се одају блуду. Тако и ти имаш оне који на исти начин држе науку Николаита. Покај се, дакле, иначе ћу ти убрзо доћи и заратићу са њима мачем својих уста. Ко има ухо нека чује шта Дух говори црквама: ономе који побеђује даћу од скривене мане, даћу му и бео камен и на камену написано ново име, које не зна нико сем онога који га прима. Откривење 2:12-17 Трећа црква је у Пергаму. Почетком четвртог века, то јест, лета Господњег триста тринаестог када је Константин прихватио хришћанство као државну веру, црква је ушла у раздобље Пергама. Реч „Пергам“ значи „брак“ јер су се у то време црква и свет венчали и ујединили. Раније је свет прогањао цркву: сада је свет радо примао цркву. На тај начин када је свет ушао у цркву, природа цркве се драстично променила. На грчком, гамос значи „брак“. Реч „полигамија“ долази од грчког корена гамос. „Пергам“ значи: „гле, сада је брак.“
Од седам цркава прве три су већ прошле, али задње четири настављају. Када је прва црква прошла, дошла је друга; са нестанком друге трећа је настала; и завршетак треће је довео четврту. Међутим четврта није нестала када се пета родила; четврта и пета су наставиле заједно. И шеста је наставила са четвртом и петом, а исто тако и седма. Дакле, када се појавила седма, четврта, пета и шеста су још увек постојале. Седам цркава у Откривењу 2 и 3 се деле на два дела; прве три које су већ прошле и задње четири које остају до другог доласка Господа Исуса.
Ако је тако онда ће пророчанства у вези с Тијатиром, Сардиса, Филаделфије и Лаодикеје садржавати речи које показују да ће те цркве остати до Господњег доласка. На пример у писму Тијатири пише: „Само чврсто држите оно што имате, док ја не дођем“ (Отк. 2:25); а писмо Сардису: „Сећај се, дакле, како си примио и чуо, па држи и покај се. Ако ли се, дакле, не пробудиш, доћи ћу као лупеж и нећеш никако сазнати у који час ћу доћи на тебе“ (Отк. 3:3); Филаделфији: „Долазим брзо; држи што имаш, да нико не узме твој венац“ (Отк. 3:11). И задњој цркви, у Лаодикији: „Ономе који побеђује даћу да седне са мном на мој престо, као што и ја победих и седох са својим Оцем на његов престо“ (Отк. 3:21). Пошто је задња, Лаодикијска црква остаје до другог доласка Господа Исуса. Значи прве три цркве (Ефес, Смирна и Пергам) немају обећање Господњег доласка које задње четири имају. Из овога можемо закључити да ће задње четири да трају све до другог доласка Господа Исуса.
Да бисмо као деца Божија знали пут, морамо пажљиво да проучавамо задње четири цркве. Пошто сада на земљи постоје четири различите цркаве, које ће остати све до другог доласка Господа Исуса, шта би требало да радимо? Какав однос би требало дете Божије да има према тим црквама? Морамо пажљиво да бирамо између ове четири да не бисмо остали у цркви коју је Господ осудио. Ако то учинимо претрпећемо велики губитак пред Господом. У овој лекцији ми смо само додирнули прве три, зато што су све три већ прошле. Сада желимо пажљиво да погледамо последње четири.
И анђелу цркве у Тијатири напиши: ово говори Син Божији који има очи као ватрени пламен, а ноге су му као сјајни метал. Знам твоја дела и твоју љубав и веру и службу и твоју стрпљивост, и твоја последња дела којих има више него оних првих. Али имам нешто против тебе, што допушташ жени Језавељи, која за себе говори да је пророчица, те учи и доводи у заблуду моје служитеље – да блудниче и да једу месо жртвовано идолима. И дадох јој времена да се покаје, али она неће да се покаје за своје блудничење. Види, бацићу је на болесничку постељу, и с њом оне који блудниче с њом, у велику невољу, ако се не покају за своја дела. И побићу јој децу, па ће све цркве знати да сам ја тај који испитује бубреге и срца, и даћу вам сваком по делима вашим. А вама осталима у Тијатири, који год немају ове науке, који – као што говоре – не познаше сатанске дубине, говорим: не намећем вам друго бреме; само чврсто држите оно што имате, док ја не дођем. И ономе који побеђује и држи моја дела до краја, томе ћу дати власт над многобошцима, и бићу им пастир са гвозденом палицом, као што се разбија земљано посуђе, као што сам и ја примио од свога Оца, и даћу му звезду Даницу. Ко има ухо нека чује шта Дух говори црквама. Откривење 2:18-29 Четврта црква је у Тијатири. Када је римски цар прихватио хришћанство за државну религију, њу је подржавала политичка сила. У прошлости политичка сила је коришћена да се угуши хришћанство; сада се користи да га подржава, штавише, почела је да га унапређује. Због тога не само да се хришћанство спојило са светом већ се и уздигло у свету. Реч „Тијатира“ на грчком, значи „висока кула“. Сада је постала висока кула, видљива, поштована и обожавана од света.
Они који проучавају Библију слажу се да црква у Тијатири указује на Римокатоличку цркву, јер су се у том систему црква и свет спојили. Због тога је црква заузела прилично истакнуто место у свету. Какву потешкоћу то ствара? Производи пророчицу по имену Језавеља која учи Божије служитеље. Црква пада под њену власт и она влада њом. Проблем у Римокатоличкој цркви је сличан ономе који се описује у четвртој причи из Матеја 13 у којој једна жена скрива квасац у три мере брашна. Библија користи ову жену да означи Римокатоличку цркву.
Шта је са том женом? „Али имам нешто против тебе, што допушташ жени Језавељи, која за себе говори да је пророчица, те учи и доводи у заблуду моје служитеље – да блудниче и да једу месо жртвовано идолима“ (Отк. 2:20). Два главна греха Језавеље су блуд и идолопоклонство. Они који греше на ова два начина могу да буду искључени из цркве. Господ осуђује учење Језавеље.
„И дадох јој времена да се покаје, али она неће да се покаје за своје блудничење. Види, бацићу је на болесничку постељу, и с њом оне који блудниче с њом, у велику невољу, ако се не покају за своја дела“ (ст. 21, 22). Црква у Тијатири је следила учење Језавеље. Блуд означава пометњу. Када су људи у пометњи, сматра се да су учинили прељубу. Овде видимо пометњу коју је изазвала мешавина Римокатоличке цркве са светом.
Све религије широм света имају своје посебне богиње. Будисти имају своју богињу; Грци су се клањали Афродити, а Римљани су је обожавали под именом Венера. Али нико није могао да нађе богињу у хришћанској вери. Зато су узели Девицу Марију да буде богиња у хришћанској вери. Иако се користи име Марија, она је у ствари грчка и римска богиња. Ово је блуд, јер је пометња.
Многи Римљани су веровали и клањали се сунцу. Узели су као посебан дан 25. децембар да то сваке године буде рођендан Сунца. Изабрали су тај дан зато што је 22. децембар најкраћи дан у години – зимска краткодневица. Зато су ови обожаваоци Сунца начинили 25. децембар да буде рођендан Сунца. То је за њих било време за велику прославу. Многи од оних који су прихватили хришћанство нису могли да поднесу да гледају како њихови безбожни пријатељи усхићено славе Сунце, док они нису имали шта да славе. Зато су дошли на идеју да претворе 25. децембар у Господњи рођендан, зато што је, како су тврдили, Господ Исус право сунце. Зато данас имамо Божић на тај дан. По називу Божић припада хришћанству; међутим, то је у ствари дан који припада религији обожаватеља Сунца. Запазимо да је ово пред Богом блуд – пометња.
Црква је храм Божији. У Старом завету Божији храм је био саграђен од дрвета или камена. Али у новозаветно време видимо да је Бог дозволио да се стари храм разори тако да није остао камен на камену. Данас су верници храм Божији: „Или зар не знате да је ваше тело храм Духа Светога?“ (1. Кор. 6:19). Дакле то је право хришћанство. Међутим данашња Римокатолича црква је подигла огромне грађевине. Грци су били познати по својим уметничким здањима. Римљани који су следили Грке, такође су били веома вешти неимари. Сви њихови богови су имали храмове. Само хришћани нису имали храм који би људи могли да посете. Зато су римски хришћани оставили апостолско учење и подигли огромне зграде. Вероватно ниједно здање на свету не може да превазиђе хришћанске катедрале по велелепности и величанствености. Те катедрале се називају Божијим храмовима. Било да се ради о катедрали у Милану или катедрали Светог Петра у Риму или катедрали Нотрдам у Паризу, све су то огромне зграде. Али не заборавимо да та идеја потиче од паганских религија. Идеја о паганским храмовима се пренела у хришћанске храмове. Дакле, по имену су хришћански, а у суштини пагански. Хришћанство је учинило духовни блуд са паганима.
Осим тога, по библијском Новом завету сва Божија деца су свештеници. Сви они који верују у Господа Исуса су свештеници Божији – тако сви служе Богу. Али Римокатоличка црква је била привучена свештенством у Јудаизму, као неком посредничком класом. На једној страни је Божији народ, а на другој Божији рукоположени свештеници. Тако су пренели старозаветно јеврејско схватање у цркву и поделили римске вернике у две класе. Једна класа носи свештеничку одежду и свештеничку митру[4]. Одевају се као старозаветни свештеници, осим што су додали још много украса. Не само да су копирали јудаизам, него су примили и ствари из грчких и римских религија. Тако су променили Божији поредак. То је блуд, јер према Библији блуд је пометња.
Даље, Римокатоличка црква је позајмила многе старозаветне свештене предмете за своју употребу – као што су свеће, свећњаци и кадионице. Додали су ове ствари, онима које су преузели из паганских религија. Ако ово није блуд, шта је? Усвојили су паганске ствари, које припадају идолопоклонству, сујеверју, ствари које су Римљани називали тајнама и назвали их хришћанским. Ово је блуд, нечистоћа. Ово није хришћанство, него велика забуна.
Господ опомиње цркву у Тијатири не само због блуда већ и због идолопоклонства. Зар није чудно што Бог опомиње цркву због идолопоклонства? Но остаје чињеница да се црква клањала идолима. У време Старог завета људи су се клањали бронзаној змији. У римокатоличкој цркви клањају се распелу. Говоре људима да су нашли крст и од тог дрвета праве многе мале крстове. Буквално се клањају распелу.
Господ Исус је Бог, а Бог нема облика, али они праве лик да би му се клањали. Праве ликове Марије, Петра и Марка. Пуне свет сликама! Наравно изглед лика зависи од степена културе. Што је виша култура, то је лепша и слика. Римокатоличке цркве су сада пуне идола! Када се католици моле, не моле се Богу на небу; уместо тога пале свеће испред ликова, и крсте се са знаком крста. Праве ликове Оца, Господа Исуса, Марије, Павла и Петра. Чак су од мученика из историје направили слике. Ако неко умре и проглашен је за свеца, направи се његов лик и људи им се моле.
Реликвије мученика су такође постале предмети клањања. Може да буде нога мученика или једна кост која је закопана испод олтара, те почињу да му се клањају. Ако сте упознати са Римокатоличком црквом, знаћете како је пуна идола.
Црква у Тијатири представља Римокатоличку цркву. То је црквени систем који је Бог осудио. Зато реч Господња онима који су у Римокатоличкој цркви јесте: „Изиђите из њега, народе мој, да не будете учесници у његовим гресима, и да не примите од његових зала“ (Отк. 18:4).
Према Откривењу 2 и 3 Тијатира је четврта црква. Она је наследила цркву у Пергаму. Црква у Ефесу је већ нестала, као и цркве у Смирни и Пергаму. Али када дође Тијатира, она не пролази. Наставља све до поновног доласка Господа Исуса. Ми који верујемо у Бога и који смо деца Божија требало би да покушамо да не дирамо ствари у Римокатоличком систему. Немојте да дирате те нечисте ствари, да се не бисте заразили. Сећам се како је господин Пантон (D. M. Panton) једном рекао да иако су њихове књиге пуне грешака, можда их ипак нећете приметити док их читате. Пошто садрже толико грешака прилично је тешко одвојити грешке од истине. Само се збуњујете. Дакле, не следимо Римокатоличку цркву.
И анђелу цркве у Сарду напиши: ово говори онај што има седам Божијих духова и седам звезда: знам твоја дела, имаш име да си жив, а мртав си. Пробуди се и учврсти остало што беше на умору; јер нисам нашао твоја дела као савршена пред Богом својим. Сећај се, дакле, како си примио и чуо, па држи и покај се. Ако ли се, дакле, не пробудиш, доћи ћу као лупеж и нећеш никако сазнати у који час ћу доћи на тебе. Али имаш мало имена у Сарду, која не опоганише своје хаљине, ти ће ходити са мном у белим хаљинама, јер су достојни. Који побеђује обући ће се тако у беле хаљине и нећу избрисати његово име из књиге живота, те ћу признати његово име пред својим Оцем и пред његовим анђелима. Ко има ухо нека чује шта Дух говори црквама. Откривење 3:1-6 Пета црква је у Сарду. Ова црква представља обновљену цркву или остатак цркве – оно што остаје. Она следи цркву у Тијатири, иако Тијатира не престаје да постоји. Дакле, следи цркву у Тијатири али је не замењује.
Какво је стање цркве у Сарду? Стихови 1-4 показују да је карактеристика цркве у Сарду да има име да је жива, а мртва је.
Сардска црква представља Протестантску цркву. Протестантска црква следи Римокатоличку цркву. Иако је реформација укључена у Сард, она не представља реформацију. Представља Протестантску цркву.
Римокатоличка црква не само да је постала моћна, већ је постала деспотска и свирепа. Због тога европски народи нису могли више да издрже њено угњетавање па су започели покрет који је тежио ка реформацији. За време Реформације развиле су се две струје; једна је била од Бога, а друга од човека.
Оно што је било од Бога види се у Мартину Лутеру. Иако је био сам устао је против папе, кардинала, свештеника и читаве Римокатоличке цркве. У том периоду, Бог је дао људима две ствари: отворену Библију, и истину о оправдању вером. У разним местима они који су волели Бога устали су да предузму задатак реформе. Дали су своје животе да запечате истину о којој су сведочили. Иако су били угњетавани и нападани од Рима, ипак су веровали да ће Господ учинити дело обнове. Све су жртвовали да би предузели задатак реформације. Свети Дух је моћно радио у тим данима да охрабри људе да буду верни у служби Господњој и да разумеју Библију у светлу које Он даје. Број спасених се веома повећао. Објавили су да су спасени, не својим делима нити преко свештеника већ ослањајући се на Бога. Ово је заиста било велико дело Светога Духа.
У међувремену било је много политичара који су се противили Риму. Искористили су Реформацију да би задовољили своје политичке тежње. Дакле, покрет реформације је био сложен и постао како политичка тако и верска реформа. Ово је било и због чињенице што је Римокатоличка црква била не само верска сила већ и политичка. Њена власт се протезала по целој Европи. Оно што је првобитно била верска реформа, попримило је тон политичке реформе када су краљеви, владари и политичари у многим земљама искористили прилику да се ослободе римског јарма и постану слободне нације. Раније су им цркве и владе биле под контролом Рима; али сада су се ослободиле.
Због тога је Протестантизам постао покрет који је ујединио силу цркве и силу света да би оборио Рим. Није само да се црква противила Тијатири; и политичке силе су биле против Тијатире. Због тога су настале такозване националне цркве: у Немачкој и Шведској Лутеранска, у Енглеској Англиканска, у Холандији Низоземска Реформована – развиле су се све те националне цркве.
У почетку је многи Божији народ изишао из Римокатоличке цркве са јединим циљем, да оставе блуд и идолопоклонство Рима. Али касније су други људи пришли да помажу Божијем народу; штавише и политичке силе су хтеле да им олакшају задатак. Хришћани су прилично наивно прихватили помоћ од политичких сила, али је то утицало на њих да у неку руку имитирају Рим при оснивању нове цркве. Као што је Рим била црква у којој су се политика и вера измешале, тако су и цркве које је Протестантизам произвео постале мешавина политике и религије. Ово је неоспорна историјска чињеница.
Римска црква је решавала и политичка и духовна питања. На пример, да су верници у Немачкој хтели да се врате Новом завету када су напустили Рим, увидели би да је црква – то јест народ Божији – сиромашно тело без одбране на земљи. Али због недостатка светлости и деловања политичких сила, Немачка је основала своју националну цркву, Немачку цркву, независну од Римске. Израз „Немачка црква“ је значио да сви Немци припадају тој цркви. Енглези су то исто урадили када су основали Англиканску цркву. Ко год се родио као Енглез могао је да тражи од Англиканског свештеника да га крсти. Према правилима националне цркве, таква црква обухвата цео народ. Није само да су сви верници чланови те цркве, већ да сви грађани дотичне земље могу да се крсте у тој цркви. Тако је у књизи Откривења Протестантска црква проглашена да је жива док је у стварности мртва.
Ово је карактеристика Сарда, да има име да је жив, а мртав је. Оно што обележава Протестантску цркву јесте стална мешавина света и цркве. Раније је Рим владао целим светом; сада сваки народ има своју цркву. Постоји дакле велика мешавина Божијег народа са невернима. Такво је стање Протестантске цркве.
Ово, међутим није спречило присуство многих духовних вођа у Протестантској цркви, јер је било доста људи које је Бог употребљавао. Зато Господ каже, „Али имаш мало имена у Сарду, која не опоганише своје хаљине, ти ће ходити са мном у белим хаљинама, јер су достојни.“ И ово је посебна црта Протестантске цркве. Духовни великани су се стално појављивали, али то су појединци, а не уједињено тело.
Рана историја Протестантске цркве је у основи запис о националним црквама, али каснија историја је пуна цркава које су се одвојиле. У националним црквама људи су улазили у цркву крштењем, а не вером. Чланство је било на основу крштења, а не на основу вере. Касније, многи су осећали да националне цркве нису библијске, зато што се дете Божије постаје вером. Тако су се развиле дисидентске цркве.
Други верници су можда схватили неку нову истину или су почели да истичу једну одређену истину. Пошто се национална црква више бавила одржавањем својих институција него службом Божијом, Бог је наравно, ту и тамо подигао људе који су открили одређену истину или осудили одређени грех. Ти људи би организовали независне цркве, такозване дисидентске цркве. Многи од тих људи су доживели тешко прогонство и противљење. Прича Џона Бањана, прогонство Презвитеријанске Цркве у Шкотској, миграција Пуританаца у Нови Свет, и противљење Методистима, нарочито Џону Везлију и Џорџу Витфилду, све је добро познато.
Када су се одвајили од националних цркава, ове људе су оптуживали да праве раздор. Пошто су се одвајали, називали су их секташима. У ствари, нису они стварали поделе, већ националне цркве, зато што су примале у своје чланство превише (неверних) људи. Божија деца би требало да следе Божију реч и да изиђу из њихове средине.
Требало би да видимо да се јединство не састоји у олаком прелажењу преко греха, већ у осуђивању греха. Данас нам људи говоре да морамо да трпимо грех ако хоћемо да будемо једно, јер ако сви научимо да подносимо, бићемо једно. У националним црквама има много тога што није од Бога. Ако Свети Дух такне нечију савест и тај постане свестан неких својих грехова и почне да их одбацује, онда ће они који не одбацују такве грехе да га назову оним који раздваја. Заправо, прави проблем није у њему – јер он види – него у онима који не виде.
Када би сва Божија деца осудила грех, ујединила би се. Јединство Божије деце није нешто телесно, већ духовно; то је јединство са Господом. Ако не осуђујемо грех, можемо да постанемо једно са људима, али не и са Господом.
У историји Протестантске цркве Бог је стално подизао појединце којима је откривао своје мисли. Они који не виде или неће да виде, често оптужују оне који виде и слушају Бога, да уносе раздор. Међутим, ако би сва деца Божија данас осудила грех и одбацила оно што није од Бога, сви би били једно са Господом и једни с другима. Дакле, осуда греха је прави темељ јединства.
Постоји још једна одлика у историји Протестантске цркве. Прво што Бог ради то је да подигне човека. Кроз благодат коју човек прима долази велики благослов. Прва генерација доживљава много благословених дана. За време друге генерације стање се можда много не мења. Али пред крај друге генерације, људи почињу да размишљају како да сачувају Божију благодат међу собом. Можда ће доћи до закључка да би требало да се организују да би сачували ту благодат. Тако се до краја друге генерације појављује организација. Понекад се са организацијом почиње већ крајем прве генерације; понекад касније – у трећој генерацији.
Ти верници могу да верују Богу да ће дати своју благодат, али не могу да верују да ће је и сачувати. Верују да Бог може да благослови, али не верују да ће он и наставити да благосиља. Због тога, смишљају људска правила и методе да би сачували благослов који су примили. Међутим, ако се Божији извор затвори, језеро може само да се суши – не може и да се пуни. Тако да је њихово стање у трећој генерацији потпуно мртво. Исто тако мртво као и црква из које су изишли. После тога, Бог мора да стави своју руку на другу особу или онога коме може да дâ ново откривење, нови благослов, ново одвајање, нову милост. Тако ће опет настати време пробуђења. Прва генерација ће поново бити пуна благослова, друга ће почети да организује, а трећа да стагнира. Таква је историја Протестантске цркве.
Раније су људи напуштали националне цркве и оснивали нове. Сада су приморани да напуштају те нове цркве. Када су људи излазили из националне цркве, то су радили зато што су биле мртве; сада људи морају да напуштају те нове цркве зато што су и оне мртве. Целу историју Протестантске цркве обележава живо име, а мртво тело. Протестантизам стално живи на међи живота и смрти. Живи се и умире се. Није потпуно мртав зато што још има имена која се нису опоганила, која Бог посебно употребљава. То су великани Протестантске цркве. Они су достојни да ходају са Господом у белом.
Господ је прекорио обе цркве и у Сарду и у Тијатири – и Протестантску и Римокатоличку. Који је дакле прави пут за вернике?
И анђелу цркве у Филаделфији напиши: ово говори Свети, Истинити, који има Давидов кључ, који отвара и нико не затвара, и који затвара и нико не отвара: знам твоја дела. Види, учинио сам да су пред тобом отворена врата која нико не може да затвори; јер ти имаш мало моћи, па ипак си сачувао моју реч и ниси се одрекао мога имена. Види, дајем ти неке из синагоге сатанине, који за себе говоре да су Јудеји, а нису то него лажу. Види, учинићу да они дођу и да се поклоне пред твојим ногама, и да сазнају да сам те заволео. Зато што си сачувао моју реч о стрпљивости, и ја ћу сачувати тебе од часа искушења, који ће доћи на сав свет, да искуша оне који станују на земљи. Долазим брзо; држи што имаш, да нико не узме твој венац. Онога који побеђује учинићу стубом у храму свога Бога и неће више изићи напоље, па ћу на њему написати име свога Бога и име града мога Бога, новог Јерусалима који силази са неба од мога Бога, и моје ново име. Ко има ухо нека чује шта Дух говори црквама. Откривење 3:7-13 Овде имамо шесту цркву, цркву у Филаделфији. „Филео“ значи „волети“ и „аделфос“ значи „брат“. Филаделфија је братска љубав.
Од седам цркава само две избегавају критику и од те две само једна, Филаделфија, потпуно се одобрава и хвали. Само Филаделфија добија хвалу без прекора.
Каква је карактеристика Филаделфије? „Знам твоја дела (Види, учинио сам да су пред тобом отворена врата која нико не може да затвори); јер ти имаш мало моћи, па ипак си сачувао моју реч и ниси се одрекао мога имена“ (Отк. 3:8). Оно што обележава Сард је борба са смрћу. Пошто се црква у Сарду помешала са светом, морала је да се бори за живот и да стално изнова започиње. Али Филаделфија је братска љубав. Овде се поново истиче љубав према браћи. Ово није више свет, него је сваки брат. Нема потребе да се бори да би се ослободила смрти и ствари од смрти које се лепе за њу. Филаделфија је враћање на првобитно стање браће пред Богом где влада љубав.
Као што је Сард изишао из Тијатире, тако Филаделфија излази из Сарда. Протестантска црква излази из Римокатоличке цркве, док Филаделфија излази из Протестантске цркве. Не можемо да укажемо на то која група представља Филаделфију, али је очигледно да је то ново деловање Светога Духа. Ово ново деловање подиже људе из мртвог Сарда и ставља их у стање братске љубави – другим речима, у положај тела где је једина призната заједница љубав. Ово је Филаделфија.
Филаделфија има две посебне црте: прво, што држи Реч Господњу, и друго, не одриче се Његовог имена. Овде је група људи које Бог води да науче како да држе Божију реч. Бог им отвара своју реч тако да могу да је разумеју. Међу њима нема вероисповести – само Божија реч. Нема доктрине – само Реч. Нема традиције – само Реч. Нема прилика за људско мишљење – само реч Божија. После апостола ово је прва црква коју Господ хвали. Зато што се сада група људи у потпуности вратила Господњој речи. За њих нема другог ауторитета него Господњег – никакво учење и никаква вероисповест нема значаја.
Могуће је да људи умеју да проповедају и разумеју доктрину, а да не познају Библију. Могуће је научити и прихватити вероисповест без знања речи Божије. Да ли ово звучи мало чудно? Када би цркви требала вероисповест Господ би јој то дао. Данас људи анализирају Библију и састављају вероисповест. Библија је по природи неограничена, док је вероисповест ограничена. Библија је сложена док је вероисповест једноставна. И безумник може да разуме вероисповест али сложеност Библије може да разуме само одређена група људи, јер је потребно одговарајуће стање да би се она разумела. Реч Божија је широм отворена онима који имају живот да уђу; али вероисповест је толико широк појам да свако ко жели може да уђе. Библија може да се разуме једино ако читалац има живот и просвећени разум пред Господом, док вероисповест може да разуме било ко је бистар чим је прочита.
Људи би могли да мисле да је пут сувише узан; зато покушавају да га прошире да би задобили друге. Али Филаделфијци одбацују све вероисповести; једноставно се враћају речи Божијој. „Сачувао си моју реч“ говори Господ. Кроз целу црквену историју, само се у ери Филаделфијске цркве реч Божија толико разуме. Само у Филаделфији реч Божија има своје право место. У другим раздобљима, људи су прихватали вероисповести и традиције, док црква у Филаделфији не прима ништа осим речи Божије. Ходају по Божијој речи. Кроз целу црквену историју, никада није било толико служитеља Божије речи колико их има у Филаделфији.
„Ниси се одрекао мога имена“ говори Господ. И ово је посебна карактеристика Филаделфије. После дуге историје цркве, име Господа Исуса је неочекивано постало последње име. Људи више обраћају пажњу на људска имена – можда на Петрово или имена других апостола. Можда хришћани бирају да се зову према нечем другом, као што је на пример неко учење или национална припадност. „Ја сам лутеранац“, или „Ја сам везлијанац“ – људска имена. Многи се са поносом изјашњавају да су копти или англиканци – према називу места или земље. Оваква имена потпуно раздвајају Божију децу! Изгледа као да једно име, име Господа Исуса, није довољно да нас одвоји од света.
Када би те неко упитао „Које си вере?“ а ти одговориш, „Ја сам хришћанин“, тај неће бити задовољан. Инсистираће на томе да зна која си врста хришћанина. Сећам се када сам једном био у иностранству да ме је неко упитао шта сам. Одговорио сам: „Хришћанин.“ Дотични је рекао: „То је бесмислено.“
Сам Господ сматра да је Његово име потпуно довољно за Његову децу. Само у Филаделфији се рачуна да је Његово име довољно. Нема потребе за многим именима – посебним именима. Његово име је довољно! Запамтите да је то Господу веома важно.
Многа браћа ме питају, „Шта браћа у Филаделфији побеђују?“ Да ли схваташ у чему је овде проблем? Победници у Ефесу су победили склоност да оставе своју прву љубав; победници у Смирни су победили спољашњу претњу смрћу; победници у Пергаму су победили ропство и искушење света; победници у Тијатири су победили учење жене; победници у Сарду су победили духовну смрт; и победници у Лаодикији ће победити стање млакости и превару поноса. Али шта треба победници у Филаделфији да победе? Пошто је Господу мило све што су урадили (од седам писама, ово је једино које показује како их Господ потпуно прихвата) шта још треба да победе? Све је прихваћено, све је у реду. Филаделфија је црква по Божијем срцу. Но ипак, Господ нешто обећава победницима у овој цркви. Шта морају да победе? Рекло би се да нема ничега што би требало посебно да се победи, јер изгледа да нема проблема.
Међутим, Господ и овде упозорава: „Долазим брзо; држи што имаш, да нико не узме твој венац“ (Отк. 3:11). Ово је једина опомена у писму Филаделфији. Филаделфијанци треба да пазе да чврсто држе оно што имају. У овоме морају да победе. Другим речима, не смеју да изгубе оно што већ имају. Не замењујте и не поправљајте. Чувајте оно што имате и не испуштајте га. Ово је једина опомена Филаделфији. Господ има само један захтев: Држи оно што имаш. Ни у чему ниси погрешио, али мораш да наставиш да радиш оно што си досада радио. Доживео си Божији благослов у ономе што си радио. Гледај сада да продужиш у истом правцу.
Верници у Филаделфији су опоменути, да ако не чувају оно што имају, Бог ће подићи друге људе да узму њихову круну, коју су првобитно примили. То ће бити њихова победа, да не изгубе оно што већ имају. Ово се сасвим разликује од осталих седам цркава. Запазимо оно што пише у Божијој речи. Само једна црква, црква у Филаделфији, јесте по Божијем срцу. Њена карактеристика је у томе што се држи Божије речи и не одриче се Његовог имена. Немојте никада да занемаримо ове ствари.
И анђелу цркве у Лаодикији напиши: ово говори Амин, верни и истинити сведок, почетак створења Божијег: знам твоја дела, да ниси ни хладан ни врућ. Камо среће да си хладан или врућ. Овако, зато што си млак и ниси ни врућ ни хладан, избљуваћу те из својих уста. Зато што говориш: богат сам и обогатио сам се и ништа ми не треба, а не знаш да си бедан и кукаван и сиромашан и слеп и го. Саветујем ти да купиш од мене злата жеженог у огњу – да се обогатиш, и беле хаљине – да се обучеш и да се не покаже срамота твоје голотиње, и масти – да помажеш своје очи, да видиш. Ја карам и кажњавам све које волим; буди, дакле, ревностан и покај се. Види, стојим на вратима и куцам; ако ко чује мој глас и отвори врата, ући ћу к њему и јешћу с њим – и он са мном. Ономе који побеђује даћу да седне са мном на мој престо, као што и ја победих и седох са својим Оцем на његов престо. Ко има ухо нека чује шта Дух говори црквама. Откривење 3:14-22 Од седам цркава, пет добијају укор, једна је без укора (Смирна), а једна се сасвим одобрава. Црква која се потпуно одобрава је у Филаделфији. Римокатоличка црква, Протестантска црква и Филаделфијска настављају до другог доласка Господа Исуса. И седма, Лаодикијска, наставља до Господњег поновног доласка. Ако Сард излази из Тијатире, а Филаделфија из Сарда, онда Лаодикија излази из Филаделфије. Да ли видиш како се из једне рађа друга?
Проблем је сада у овоме: ако Филаделфија пропадне, постаће Лаодикија. Немојте мислити да је Лаодикија Протестантска црква, јер њу представља Сард. Протестантска црква данас може само да буде Сард; никако не може да буде Лаодикија. Потребан је пад Филаделфије да би настала Лаодикија. Сард је бољи од Тијатире. Излази из Тијатире и напреднији је. Филаделфија излази из Сарда и напреднија је од њега. Лаодикија излази из Филаделфије али је назаднија. Све ове четири цркве настављају до Другог доласка Господа Исуса.
Лаодикија је осакаћена или извитоперена Филаделфија. Када се једном изгуби братска љубав, одмах преовладају људска права и мишљења. Ово је значење речи „Лаодикија“. То је било име града којем је један Римски кнез дао, по имену своје жене која се звала Лаодиос. Кнез је променио то име у Лаодикија, што на грчком значи „људска права или мишљења“.
Када Филаделфија падне, више се истичу „људи“ него „браћа“, више „људска права“ него „братска љубав“. Љубав се претвара у права или мишљења. Када је братска љубав жива ствар, људска права су мртва ствар; али кад год братска љубав јењава (и заједница тела у животу ће јењавати), људска мишљења почињу да преовлађују. Не тражи се мисао Господња; ствари се решавају на основу мишљења већине. Филаделфија је спала на Лаодикију.
„Знам твоја дела, да ниси ни хладан ни врућ. Камо среће да си хладан или врућ“ (Отк. 3:15). Ово је карактер Лаодикије. „Зато што говориш: богат сам и обогатио сам се и ништа ми не треба, а не знаш да си бедан и кукаван и сиромашан и слеп и го“ (ст. 17). То је Лаодикија. Иако није ни врућа ни хладна пуна је духовног поноса пред Господом. Требало би да буде довољно да каже „Богат сам“, али Лаодикија то истиче и говори, „и обогатио сам се“ и још додаје „и ништа ми не треба!“ Али Господ то другачије види, јер одговара, „ти си бедан и кукаван и сиромашан и слеп и го.“ Одакле тај духовни понос? Нема сумње да се оснива на прошлој историји. Лаодикејци су некада били богати; зато сада још увек замишљају да су богати. Некад им је Господ пружао своју милост; сада се сећају те прошле историје иако нису више у контакту са њеном стварношћу.
У данашњој Протестантској цркви ретко срећете некога који се хвали својим духовним богатством. Срео сам много вођа Протестантске цркве и у Кини и у иностранству. Њихово је мишљење овакво: Попустили смо, нисмо оно што би требало да будемо. Још нисам срео поносног човека у Сарду. Међутим они који су некад припадали Филаделфији, који су некад држали реч Божију и нису се одрекли Његовог имена, али који су сада изгубили пунину живота, ти се хвале. Сећају се своје прошлости, иако су изгубили тај прошли живот. Сећају се како су се обогатили и ништа им није недостајало; али су сада бедни и слепи. Дозволите ми, само пала Филаделфија, Филаделфија која је изгубила свој живот и силу, само она може да се хвали својим богатством.
Према томе, браћо и сестре, ако желимо да наставимо путем Филаделфије, морамо да научимо да будемо понизни пред Богом. Понекад чујем браћу како говоре, „Божији благослов је међу нама.“ Признајем ту истину али сматрам да би требало веома да пазимо када то говоримо, да то не би случајно звучало као да је из Лаодикије. Ако смо једном склони да говоримо да смо богати и да смо се обогатили, и да нам ништа не треба, веома смо близу Лаодикије.
Запамтите, да нема ничег што није примљено. Чак ако су људи око вас сиромашни, не морате да знате да сте богати. Они који живе пред Господом нису свесни свог богатства. Они који излазе из Божијег присуства богати су, али нису свесни свог богатства. Нека нам Бог буде милостив да можемо да научимо да тако живимо пред Господом да иако смо богати, не знамо за своје богатство. Боље је да Мојсије не зна како му се лице сија, јер чим то сазна, може да се претвори у Лаодикију. Ако се зна може на крају да постане млакост. Они који су из Лаодикије све знају, али ништа није стварно пред Богом. Ако говоримо да имамо све, а ништа не може да нас натера да се одрекнемо свог живота, ако се сећамо своје прошле славе али заборављамо своје садашње стање пред Богом, онда је наша прошлост заиста била Филаделфија, док нам је, нажалост, наша садашњост Лаодикија.
Данас вам показујем ове четири цркве. Римокатоличку, Протестантску, Филаделфијску и Лаодикијску; све ће наставити да постоје до поновног доласка Исуса Христа. Зато свако дете Божије мора да одлучи данас који је начин цркве за њега. Да ли желим да будем Римокатолик или се одлучујем да будем Протестант? Да ли ћу следити спољашње јединство Римокатоличке цркве или ћу следити велики број деноминација у Протестантској цркви? Или бих више волео да идем путем Филаделфије? Да ли сам некада био у Филаделфији али сада живим у прошлој слави и хвалим се својом прошлошћу као што раде Лаодикијци? Запамтите следеће: Ако се људи узохоле пред Богом и оставе овај живот занемарујући стварност, сећајући се само прошле славне историје, ускоро ће спасти на стање људских права и мишљења. Звучи демократски, али немају прави однос у телу Христовом. Како могу да знају за братску љубав ако не знају за везу тела, ауторитет тела и живот тела?
Пошто све ове четири цркве и даље постоје морамо да изаберемо да останемо у Филаделфији. Немојте бити радознали у вези са Римокатоличком црквом. Радозналост често доводи до катастрофе. Не упуштајте се у разне секте Протестантске цркве, јер то није Божији пут. Библија нам јасно показује да иако је цео Протестантски покрет благословен од Бога, ипак у њему има много ствари које Господ осуђује и прекорева.
Требало би да научимо да стојимо у положају Филаделфије. Држите реч Господњу и немојте се одрицати Његовог имена. Стојте на тлу браће, а не на именима. Немојте бити поносни. Немојте да се хвалишете пред Римокатоличком црквом. Немојте да се хвалишете пред Протестантском црквом. Немојте да се хвалишете пред многобројним сектама и деноминацијама. Чим се узохолите постаћете Лаодикија. Нисте више Филаделфија. Браћо и сестре, којим путем идете? Нека Бог да милост Својој деци да сви ходају правим путем цркве.
Пут цркве како је Господ одредио је Филаделфија. Господњи пут за нас је један – Филаделфија. Идите тим путем. Пазите да не будете поносни. Највеће искушење за филаделфијски пут је понос: „Ја сам бољи од тебе! Моја истина је јаснија и шира од твоје! Ја имам само Господње име – нисам као ви који имате друго име!“ Понос ће вас срушити у Лаодикију. Они који следе Господа немају чиме да се поносе. Господ ће их избљувати. Нека нам Господ буде милостив. Немојте говорити охоле речи. Живите у присуству Божијем и уздржавајте се од охолих речи. Живећи стално у Божијем присуству, нећемо видети своје богатство. Стога нећемо бити ни поносни.
__________4 Књига IV Не ја него Христос, лекција 22. - назад ПОЧЕТАКCopyright © 1975 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Сва права задржана. |
|
|