Da ne ostavljamo svoje skupštine, kao što neki imaju običaj, nego da bodrimo jedan drugoga utoliko pre ukoliko vidite da se približava sudni dan.
Jevrejima 10:25
Jer gde su dvojica ili trojica sabrani u moje ime, onde sam ja među njima.
Matej 18:20
Bili su istrajni u apostolskoj nauci i zajednici, u lomljenju hleba i u molitvama.
Dela 2:42
Ako se, dakle, sva crkva okupi na jedno mesto . . .
1. Korinćanima 14:23
Šta onda, braćo? Kad se skupljate, svaki ima psalam, ima nauku, ima otkrivenje, ima čudni jezik, ima dar tumačenja tog jezika; sve neka bude na nazidanje.
1. Korinćanima 14:26
Bog na skupu daje blagodat
Božija reč nas opominje da ne ostavljamo zajedničke skupove. Zašto? Zato što je Božija blagodat prema ljudima dvojaka: lična i udružena. Ako je biti hrišćanin samo lične prirode, čovek bi mogao da ostane kod kuće i lično primi blagodat od Boga. Međutim Bog daje zajedničku blagodat isto tako kao što daje i ličnu blagodat, a ta zajednička blagodat može da se primi samo na skupu zajednice.
Mnoge molitve mogu privatno da se prinesu. Bog uslišava ako se čovek moli s verom ne sumnjajući. Međutim ima i jedna druga vrste molitve i ta vrsta mora da se prinese na skupu ako želimo da primimo odgovor. Ona mora da se moli u ime Gospodnje od strane dvoje ili više ljudi.
Božija udružena blagodat može da se podari samo na skupu – ne daje se pojedinačno svakom ponaosob. Mnoga pitanja koja su od velikog značaja ne mogu da se reše ukoliko se ljudi ne okupe na sastanku. Tako dakle možemo da vidimo da Bog odgovara na dve vrste molitava: privatne i udružene molitve. Ako se ljudi ne okupe, neke molitve će ostati neuslišene.
Isto važi i za proučavanje Božije Reči. Rekli smo već ranije da kad otvorimo Bibliju očekujemo da nam Bog podari svetlost. Čitajući Bibliju odista nam je data blagodat da razumemo što čitamo. Pa ipak, određeni delovi Pisma nam se neće otvoriti osim na skupu svetih. Oni se ne mogu shvatiti pojedinačno; ali na skupu se daje naročita blagodat da bi se razumeli.
Mnogi Božiji radnici mogu da posvedoče da su delovi Svetog pisma koje su razumeli na sastanku isto tako puni svetlosti kao i oni koje im je Bog rasvetlio u samoći. Često na sastancima Bog vodi od jedne reči do druge. Svetlost se odbija od jedne osobe ka drugoj, tako da se stepen svetlosti pojača. Tako primamo udruženu blagodat. Kad bismo ostavili svoje skupštine, najviše što bismo mogli primiti bilo bi lična blagodat. Izgubili bismo jako mnogo od udružene blagodati.
Hrišćanstvo je kolektivno
Dalje nemojmo zaboraviti da je hrišćanstvo jedinstveno po tome što nije lične nego zajedničke prirode. Ono podvlači zajedničke skupove svetih. Sve ostale religije zastupaju pojedinačnu pobožnost; samo hrišćanstvo poziva ljude da se okupe. Božija naročita blagodat dolazi na skup vernih.
Zbog toga nam Božija reč zapoveda da ne ostavljamo svoje skupštine. Čak i u Starom zavetu Bog je odredio da se Jevreji okupljaju na sastanke koje je on nazivao saborom Gospodnjim. Da bi bili sabor, trebalo je da se okupe. Tako je već u Starom zavetu Bog podvukao okupljanje njegovog naroda. U Novom zavetu postaje mnogo jasnije da bi ljudi trebalo da se okupe da bi mogli da prime njegovu blagodat. Zapovest Biblije jeste: „Da ne ostavljamo svoje skupštine.“ Niko ne može da ostavi takva okupljanja, a da pri tom ne izgubi blagodat. Bezumno je ne okupljati se sa svetima.
Biblija govori o mnogim zajedničkim skupovima. Dok je naš Gospod bio na zemlji, on se često sastajao sa svojim učenicima. Iako je On sa njima ponekad razgovarao pojedinačno, ipak ga je više zanimalo da budu zajedno na okupu. On se sastajao sa njima u čamcu, po kućama, na planini, pa čak i u iznajmljenoj sobi one noći kad je bio izdat. Posle svog vaskrsenja sastao se sa njima iza zatvorenih vrata. Pre Pedesetnice svi učenici su bili zajedno na jednom mestu moleći se uporno i jednodušno. Na dan Pedesetnice, ponovo su bili svi zajedno na jednom mestu. Zatim u Delima u drugom poglavlju opet nalazimo da su svi oni koji su primili Reč i bili kršteni „bili istrajni u apostolskoj nauci, zajednici, u lomljenju hleba i u molitvama“ (Dela 2:42). Kasnije, za vreme proganjanja, otišli su svojima gde su se vernici okupili na molitvu. Kada je Petar bio na čudotvoran način oslobođen iz tamnice, i on je otišao do kuće gde su se ljudi okupili na molitvu. Poslanice takođe zapovedaju vernicima da ne ostavljaju svoje skupštine. U pismu Korinćanima naročito se pominje okupljanje cele zajednice. Niko od onih koji pripadaju crkvi ne bi trebalo da odstupa od takvih skupova.
Kakvo je značenje grčke reči „crkva“ (tačnije „sabor“ ili „skupština“)? Ek znači „iz“, a klesis znači „pozvanje“. Ecclesia znači „pozvani iz sveta“. Bog danas nije samo pozvao ljude, nego on hoće da se oni i okupe zajedno. Kad bi svaki onaj koji je pozvan ostao u svojoj nezavisnosti, ne bi bilo crkve. Tako nam je pokazana važnost zajedničkih skupova.
Telo je u odnosu sa skupom
Svi mi znamo da poglavlja 12 i 14 prve poslanice Korinćanima govore o darovima Svetoga Duha. Razlika između ova dva poglavlja je u tome što se u 12. poglavlju govori o darovima u Telu, a u 14. poglavlju o darovima na skupu. Čitajući ova dva poglavlja zajedno, jasno je da Telo u 12. poglavlju, funkcioniše u 14. poglavlju. Darovi se naročito manifestuju na skupu. Telo deluje kooperativno: oči pomažu nogama, uši rukama, a ruke ustima. Ti udovi utiču jedni na druge i podržavaju jedni druge; njihove funkcije se najbolje primećuju na sastanku. Odatle sledi da oni koji se retko kad sastaju imaju malo prilike da saznaju kakvo je delovanje Tela.
Zbog međusobnog odnosa jednog člana sa drugima, Bog naše molitve na zajedničkom skupu bolje čuje, a isto tako primamo i više svetla. Ono što vidimo sami, ne prevazilazi ono što vidimo na sastanku, zato što se sve službe koje je Bog postavio manifestuju na saboru. Bog je postavio te službe radi svetih koji su se okupili.
Božija svetlost je u Svetinji nad svetinjama. U spoljašnjem dvorištu se nalazi sunčeva svetlost. Svetinja je obično u mraku zato što do nje ne dopire sunčeva svetlost. Ipak je osvetljena uljanom lampom. Međutim u Svetinji nad svetinjama nema ni prirodnog ni veštačkog svetla — osim svetlosti koja dolazi od Boga. Božija svetlost se ne nalazi u svetinji nego u Svetinji nad svetinjama. Da bi neko video tu svetlost, potrebno je da bude u Svetinji nad svetinjama. Kad je neko sam, on može da primi nešto svetlosti, ali za to se ipak ne može reći da je čovek u Svetinji nad svetinjama. Samo onda kad se sveti Božiji narod zajedno okupi, crkva postaje mesto Božijeg prebivališta, i tada Božija svetlost zasija svojom punom lepotom. Onda kada se crkva okuplja, tada je vreme i kada Bog pokazuje svoju svetlost. Ne znamo zašto, no ipak možemo da kažemo da u to vreme udovi Tela zajedno rade i omogućavaju Bogu da zasija svojom svetlošću.
Novi vernici možda ne razumeju šta je to svetlost Tela Hristovog. Oni verovatno ne obraćaju veliku pažnju na skupove, te zato i ne vide svetlost Svetinje nad svetinjama. Mnoga osnovna duhovna zbivanja se dešavaju u Telu. Kroz česta okupljanja zajednice možemo mnogo da naučimo kroz ta zbivanja. Dakle, okupljajmo se s radošću.
U Starom zavetu je zapisano: „Kako bi jedan gonio hiljadu a dvojica terala deset hiljada“ (5. Moj. 32:30). Mi ne znamo kako je to moguće, ali znamo da je ipak činjenica. Mi bismo rekli, ako jedan tera hiljadu, onda će dvojica poterati dve hiljade. Međutim Bog kaže da će dvojica terati deset hiljada — dodatak od osam hiljada! Taj dodatak je višak koji se nalazi na zajedničkim skupovima. Ne budimo dakle zadovoljni ličnom blagodaću, nego radije idimo za tim da dobijemo udruženu blagodat.
Gospodnje prisustvo je na skupu
Dalje, Gospod nam dva puta obećava svoje naročito prisustvo: jednom u Mateju 18, a drugi put u Mateju 28. Poslednje: „Evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta,“ odnosi se na svedočenje za Hrista; prethodno: „Jer gde su dvojica ili trojica sabrani u moje ime, onde sam ja među njima,“ odnosi se na okupljanje u njegovo ime. Ova dva obećanja njegovog prisustva se razlikuju od Gospodnjeg prisustva sa nama lično.
Mnogi samo znaju njegovo prisustvo na ličan način, međutim takvo poznavanje je nedovoljno. Njegovo najsnažnije i neodoljivo prisustvo se može znati samo na skupu. Iako postoji njegovo prisustvo lično sa tobom, ono je svakako manjeg stepena. Samo kad si na okupu sa braćom i sestrama ti doživljavaš njegovo prisustvo na način kako ga nikad ranije nisi doživeo. Uči se dakle, da upoznaješ to prisustvo na skupu. To je ogromna blagodat koja se nikako drukčije ne može zadobiti.
Kako je divno okupljanje Božije dece! Mi ne znamo kako Telo radi, ali ipak znamo da ono funkcioniše. Jedan brat ustane — ti ugledaš svetlost. Kad drugi brat ustane, osetiš Božije prisustvo. Treći brat otvori usta u molitvi, dotakneš Boga. Neko opet kaže nekoliko reči, a ti primiš život koji teče. Kako Telo Hristovo skupno radi, ne može se lako objasniti. To nećemo razumeti sve dok ne stanemo pred Gospoda kada se vrati. Danas možemo da sledimo samo ono što je Gospod odredio.
Kako bi trebalo da se okupljamo
Kako bi trebalo da se okupljamo? Biblija nalaže jedno osnovno načelo: svako okupljanje mora da bude u imenu Gospodnjem. To jednostavno znači da se okupljamo pod Gospodnjom vlašću i da se usredsređujemo na njega. Svrha našeg okupljanja je da bismo se sastali sa Gospodom, jer nas On privlači. Neka nam bude jasno da ne idemo na sastanak da bismo videli neku braću ili sestre, jer to nije ono što nas privlači na okupljanje. Gospod je naše središte. Mi se sastajemo sa mnogom drugom braćom i sestrama da bismo se pred njim pokazali.
Zašto se okupljamo u ime Gospodnje? Gospod telesno tu nije prisutan. Da je On telesno prisutan, njegovo ime ne bi bilo toliko istaknuto. Ali pošto je On odsutan, Njegovo ime se više zapaža. Naš Gospod je danas telesno u nebu, pa ipak On nam je ostavio svoje ime na zemlji. Danas se okupljamo u Njegovo ime da bismo Mu se približili. On nam obećava da ako se tako okupljamo da će On biti među nama: što će reći, njegov Duh će biti među nama na našem skupu.
Kad se okupljamo mi ne idemo da bismo čuli nekog propovednika, nego radije da bismo se sreli sa Gospodom. Taj pojam mora dobro da se učvrsti u nama. Ukoliko bi se sastajali da čujemo nekog čoveka, tada bi se sastajali u ime toga čoveka, a ne u ime našega Gospoda! Mnogi objavljuju imena govornika po časopisima; te tako i ne znajući zovu ljude da se okupljaju oko ljudi.
Iako je naš Gospod u nebu, On je ipak među nama, zato što je Njegovo ime među nama, isto tako kao i njegov Duh. Sveti Duh je čuvar Gospodnjeg imena. On je poslan da brani i čuva Gospodnje ime. On je ovde da bi uzvisio to ime koje je iznad svih drugih imena. Zato moramo da se okupljamo u ime Gospodnje.
Drugo načelo koje vodi naše okupljanje je popravljanje i izgradnja Božijeg naroda. Po 1. Korinćanima 14, ta svrha se nalazi u svim našim skupovima — da drugi, a ne mi, mogu da se izgrade. Pavle objašnjava kako govorenje jezikom izgrađuje samoga sebe, ali da je potrebno tumačenje da bi drugi primili pomoć. Ako nema tumačenja, onaj koji ima jezik, trebalo bi da ćuti u crkvi. Drugim rečima, načelo govorenja jezikom je za samoizgradnju, a ne za izgradnju drugih, dok je tumačenje davanje onoga što neko ima za druge, za njihovu izgradnju. Ono što izgrađuje sebe, a ne i druge, ne bi trebalo da se iznosi na sastanku.
Dakle, kad se okupimo, trebalo bi da razmotrimo da li će drugi biti izgrađeni. Čak ni postavljanje pitanja nije tek za našu ličnu korist. Ma šta ja činio, trebalo bi da se pitam, da li time potpomažem ili kvarim sastanak? Mesto na kome se ličnost najviše izražava je sastanak. Neki ljudi su sposobni da misle samo na sebe. Ako imaju duhovnu pesmu, hoće da se ona peva; zato se trude da je nekako ubace. Svakako, oni bi kroz to mogli da se izgrađuju, ali da li je to i za skupštinu od koristi?
Nemoj da zaboraviš da i naše govorenje i naše ćutanje može da bude na štetu drugima. Ako ne mislimo na druge, sastanak će trpeti štetu.
Govorili mi ili ćutali, to mora da bude da bi sastanak primio korist izgrađujući ljude. Nemoj da se uzdržavaš kad je tvoj govor potreban. Sve bi trebalo da bude za izgradnju.
U mnogim mestima ima poteškoća zbog toga što se mladi vernici ne obučavaju u vezi sa ovim. Oni su kao konji pušteni na slobodu, jureći nekontrolisano. Kako bismo pod takvim uslovima mogli da očekujemo dobar sastanak?
Ako hoćemo da skup bude od koristi, odgovorna braća bi trebalo da drže dizgine.
Konačno, hteli bismo da ponovimo da bi svi oni koji dolaze na sastanak trebalo da imaju jedan cilj pred sobom: izgrađivanje drugih, a ne samih sebe. Trebalo bi da se uzdržavam od svega onoga što bi moglo da ometa druge. Ako moje ćutanje može da koči druge, onda ću govoriti. Ja u svemu moram da izgrađujem druge.
Nažalost, mnogi su već godinama hrišćani, a ipak ne znaju kako da se sastaju. Oni se ne brinu ni za koga drugog osim za same sebe. Oni ne poštuju ni Gospoda ni Svetog Duha. Misle da su oni sastanak. Samo su oni prisutni na sastanku i niko više. Neka se mladi vernici pouče na ovome. Nemoj nikad da dođeš na sastanak s mišlju šta ćeš ti moći da primiš; nego neka sve ono što činiš bude za dobrobit drugih. Ako je govorenje dobro za druge, onda govori; ako je ćutanje bolje, onda ćuti. Osnovno načelo sastanka je izgrađivanje drugih.
Čovek ne bi trebalo da govori na sastanku da bi bio zadovoljan sobom. On bi mogao da bude zadovoljan, ali stotinu drugih bi moglo da se uznemiri. On bi mogao da oseti breme i progovori, ali ako progovori njegova braća će morati da ponesu teret kući. Ako jedna osoba govori bez ikakvog smisla, cela skupština će trpeti. Dozvolite mi da ponovo naglasim: Sveti Duh ne bi trebalo da se vređa na sastanku. Ako se on uvredi, izgubiće se duhovni blagoslov. Kada nam je cilj da se namire potrebe drugih i da se drugi izgrađuju, onda će Sveti Duh biti počastvovan te će izgrađivati i nas i druge.
Budi ponizna duša od samog početka. Ako neko nije siguran da li njegovo govorenje služi za izgrađivanje drugih ili ne, najbolje bi bilo da se posavetuje sa odgovornom braćom i da ih pita: „Braćo, šta mislite da li bi trebalo da govorim više ili manje na sastancima?“ Budi ponizan i nemoj da misliš isuviše visoko o sebi, kao da si ti čudo proteklih dvadeset vekova — da si najbolji pevač i najbolji propovednik! Učimo se poniznosti da bi naši skupovi bili jaki. Kad god ljudi dođu u našu sredinu, trebalo bi odmah da osete Božije prisustvo. To je rad Svetoga Duha. To će učiniti da padnu ničice pred Bogom i kažu da je Bog zaista među nama.
