Onda su svi zajedno stigli pod brdo koje se zvalo Teškoća u čijem je podnožju bio izvor. Tu su se nalazila još dva puta pored onoga koji je vodio pravo od vrata. Jedan je vodio nalevo, a drugi nadesno oko brda, dok je uzani put išao pravo uzbrdo do vrha Teškoće.[199] Hrišćanin je otišao do izvora, napio se i osvežio,[200] te počeo da se penje pevajući:
Na brdo visoko ja želim ići, Pored svih teškoća na vrh njega stići; Jer vidim da me put u život vodi, Ohrabri se sada i bez straha hodi; Bolje je i s mukom na to brdo doći, Negoli bez muke u pogib’o poći.
Propast Formaliste
I ona dvojica su došla do podnožja brda. Kada su videli kako je strmo i visoko a da postoje još dva puta, i pretpostavljajući da se ova dva puta opet sastaju sa onim kojim je Hrišćanin išao sa druge strane brda, rešiše da pođu njima. Jedan put se zvao Opasnost, a drugi Propast. Dakle, jedan je pošao putem opasnosti i uskoro stigao do jedne guste šume. Drugi je krenuo putem propasti koji ga je odveo do mesta punog rupa gde se sapleo i pao u nepovrat.[201]
Hrišćanin okrepljen, a zatim ophrvan snom
Gledah kako se Hrišćanin penje uzbrdo i videh kako je prestao da trči, te ide običnim korakom, a zatim četvoronoške, jer je put bio vrlo strm.[202] Negde na pola puta do vrha, nalazilo se lepo odmorište koje je Gospodar tog brda napravio za osveženje umornih putnika.[203]
Hrišćanin je svratio i seo da se odmori. Izvadio je savijeni list iz nedara i počeo da čita i da se teši. Pogledao je odelo koje je primio pred krstom i u tome našao veliko zadovoljstvo,[204] te je na kraju zaspao tvrdim snom i spavao tako sve do uveče. Dok je spavao, savijeni list mu je ispao iz ruke. Tada ga je probudio jedan čovek i rekao mu:
– Idi mravu lenjivče, gledaj putove njegove, i omudraj.[205]
Hrišćanin se trže i požuri svojim putem sve dok nije stigao na vrh brda.
Plašljivko i Neverko
Kad je stigao na vrh brda, dotrčala su mu dva čoveka u susret. Jedan se zvao Plašljivko, a drugi Neverko.[206]
Hrišćanin ih upita:
– Šta vam je kad tako trčite u pogrešnom pravcu?
Plašljivko mu je ispričao kako su išli u Grad Sion i kako su stigli do ovog opasnog mesta, dodavši:
– Što dalje idemo, to je put sve opasniji. Zato smo se okrenuli i vraćamo se natrag.
– Tako je – dodade Neverko – jer se baš tamo malo napred nalaze dva lava na putu. Ne znamo da li spavaju ili su budni, ali bili smo sigurni da bi nas rastrgli samo da smo im se približili.
– Vi i mene plašite – reče Hrišćanin – ali kuda da bežim? Ne mogu da se vratim u svoju zemlju, jer joj je suđeno da izgori u vatri i sumporu. Tamo bih sigurno propao. Samo da dospem u Nebeski grad! Znam da ću tamo biti van svake opasnosti. Moram napred! Vratiti se natrag znači sigurnu smrt. Napred je opasnost od smrti, a posle toga večni život. Ipak idem napred!
U potrazi za izgubljenim listom
I tako Plašljivko i Neverko potrčaše nizbrdo, a Hrišćanin sam nastavi put. Ali razmišljajući o onome što su mu ova dvojica rekla, zavuče ruku u nedra da izvadi savijeni list da čita i primi utehu, i grdno se iznenadi kad ga ne nađe.[207] Hrišćanin se zbog toga veoma uznemirio i nije znao šta da radi. Nedostajao mu je taj svitak koji ga je tešio i radi kojeg je trebalo da bude primljen u Nebeski grad. Mnogo se zbunio i nije znao šta da preduzme. Konačno se prisetio da je spavao na odmorištu pored puta. Pao je na kolena i zamolio Boga da mu oprosti tu nesmotrenost, a zatim se vratio da potraži svitak.
Ko će opisati tugu koju je osećao dok se vraćao. Čas bi uzdisao, čas plakao, čas samoga sebe korio, zato što je kao nekakav bezumnik zaspao na tom mestu koje je bilo namenjeno samo zato da se prolaznici malo odmore. Vraćao se dakle, zavirujući ovamo i onamo ne bi li našao savijeni list koji ga je toliko puta utešio na putu. Tako je išao sve dok nije ugledao odmorište na kome je sedeo i spavao. Čim ga je spazio još više se rastužio zbog svog velikog propusta.[208] Hodao je tako oplakujući svoj grešni san: „Ah, ja jadni čovek što sam zaspao usred bela dana! Zašto sam zaspao usred poteškoće? Zašto sam toliko popustio svome telu i tražio da mu olakšam na tom odmorištu koje je Gospodar brda podigao samo za osveženje duha putnikovog! Koliki sam put samo nepotrebno prešao! Tako se desilo i deci Izrailjevoj zbog njihovog greha – morali su da se vraćaju putem Crvenog mora.[209] I ja moram da idem s tugom tamo gde je trebalo da idem s radošću da nisam tako zaspao. Koliko bih daleko već bio dosada! A eto, sada moram da idem tri puta po istom putu, a mogao sam da ga pređem samo jedanput. Još će me i noć zateći, jer je dan skoro na izmaku. O, samo da nisam zaspao!“[210]
Uto je već stigao do odmorišta, gde je malo posedeo i zaplakao. Konačno pogleda žalosno ispod klupe i ugleda svoj svitak, koji brzo sav drhteći zgrabi i vrati u svoja nedra.[211] Ko bi mogao da opiše koliko se obradovao kada ga je našao! Taj svitak mu je bio kapara života i ulaska u pristanište koje je želeo. Zato ga je stavio u nedra, zahvalio Bogu što mu je upravio oči na mesto gde je ležao, te sa suzama radosnicama krenu dalje. Kako se samo hitro popeo na brdo! No sunce je već bilo zašlo, a on još nije bio na samom vrhu. Opet se prisetio kako je nemarno zaspao, te poče ovako da jadikuje: „Grešnog li spavanja, zbog tebe će me zateći noć na putu. Moraću da idem bez sunčeve svetlosti. Mrak će mi obaviti stazu, a rikanje opasnih zveri će me plašiti – i to sve samo zbog mog grešnog sna.“ Tada se prisetio da su mu Plašljivko i Neverko rekli kako su se uplašili od lavova. Hrišćanin zato reče samom sebi: „Ove zveri traže noću plen, i ako me sretnu po mraku, ne znam kako bih mogao da im se oduprem. Kako da pobegnem da me ne rastrgnu?“
Išao je tako tužan putem i dok je oplakivao svoju zlu sudbinu, podigao je oči i ugledao pred sobom jedan divan zamak koji je bio sagrađen pored samog puta, a zvao se Krasan.[212]
Iza svake teškoće i nevolje sledi posebna uteha za umornog putnika. Zato se ne plaši strmih brda preko kojih vodi tvoj životni put. Ne plaši se nevolje, već hrabro idi napred, krepeći se molitvom.
Brzo je došao kraj onima koji nisu ušli kroz vrata novog rođenja. Teškoće i strmi putevi su ih savladali, a na videlo je došlo da nisu učenici nego skitalice. Hteli su da idu udobno, onako kako je telu i srcu milo – i tako su išli bez vođstva Božijeg Duha putevima propasti. Takav svršetak nalaze svi formalisti i licemeri.
Nije uvek lako ići hrišćanskim putem, ali molitvom i neprestanim i vernim pogledom prema cilju sve je moguće pregaziti. Ako ne drukčije, onda na kolenima – u molitvi.
Posle perioda raznih teškoća i nevolja Bog pruža naročito radosne i utešne časove života. Kao što su posle ljute borbe i pobede Gospoda Isusa došli anđeli i okrepili Ga, tako Gospod sprema i onima koji veruju posle borbe, odmor i veliku radost i utehu.
Ako vernik posmatra samog sebe, svoju moć i svoje delo, brzo će duhovno da zaspi. Čim se u tebi pojavi samoljublje, lako zadremaš i ohladniš, pa i u vreme straha i tuge kada tražiš sigurnost spasenja, shvatićeš sa užasom da si je izgubio upravo onda kada si bio najviše zadovoljan samim sobom, i kada si samoljubivo razmatrao svoja dela, a zaboravio da sunce Božije milosti ide pred tobom. Nemoj da trpiš u sebi samoljublje, jer ćeš morati brzo da se vratiš natrag i nikada nećeš moći da nadoknadiš izgubljeno dragoceno vreme.
Ima ih mnogo koji samo treba da ugledaju poteškoće i protivnosti hrišćanskog puta pa da se vrate i pobegnu zbog straha, iako nisu isprobali da li su te poteškoće zaista toliko velike koliko izgledaju. Međutim Hrišćanin, iako mu je srce drhtalo, odlučio se da pođe napred. Više voli strah od smrti nego da se vrati tamo gde ga smrt i propast sigurno čekaju. Vraća se samo onaj koji neće da omrzne greh i koji neće da se odrekne samoga sebe. Ali ko je uvideo svoj greh i kome se on ogadio, taj neće natrag. Ma kakve nevolje da ga čekaju on mora napred ka cilju, pa ma ko i ma šta ga plašilo.
Najveća uteha za hrišćanina u vreme straha i žalosti je „sigurnost spasenja,“ ali strašno je onome koji hoće da se uteši, a ne nalazi sigurnost u svom srcu. Može da je izgubi kroz ugađanje telu, i kroz samoljublje i oholost, kada se zanese njima. Na taj način izgubi svoju prvu ljubav, i ne preostaje mu ništa drugo nego: „Sećaj se, dakle, odakle si pao i pokaj se!“ (Otk. 2:4,5), – moraš da se vratiš natrag.
Nemoj ugađati telesnom samoljublju kad ti Gospod daje milost. O kad bi mnoge probudio glas tog nebeskog slavuja kad spavaju pod drvetom strasti ili u senci crkve – Božije okrepe.
Ponovo prima potvrdu Božije milosti i siguran je da pripada Onome koji je za njega položio svoju dušu. Nema veće nesreće za onoga koji veruje, nego kad je u vreme tuge i nevolje Božije lice sakriveno od njega, i kada mu Isus Hristos ne dolazi. To su vremena plača i uzdisanja, kad mu ništa ne ostaje nego da traži Onoga koga je svojim telesnim ugađanjem oterao od sebe i da doživi to što spominje mlada: “Otvorih dragom svome, ali dragoga moga ne beše, otide. Bejah izvan sebe kad on progovori. Tražih ga, ali ga ne nađoh; vikah ga, ali mi se ne odazva. Nađoše me stražari (gresi) koji obilaze po gradu, biše me, raniše me, uzeše preves (ogrtač) moj s mene stražari po zidovima“ (Pesma 5:6,7). Moraš da podneseš rane koje ti stražari zadaju i da se poniziš u prašini pred Gospodom Isusom. On će u tvom jadu, plaču i uzdisanju da ti poruči kao svom učeniku mili pozdrav, ali ne samo to, On će sam doći da te ponovo uveri o svojoj večnoj ljubavi (Seti se Petra).
To je Božija Crkva kojoj putnik treba da se pridruži tako da zajedno sa ostalim vernima ide radosno i slobodno prema svome cilju. Nazvan je Krasan, zato što u njemu Gospod pokazuje svoje velike stvari i otkriva svoju milost.
