|
Кад је Хришћанин наставио пут, дошао је до једног узвишења које је било направљено да би путници видели како изгледа напред.[308] Хришћанин се попе и када је бацио поглед унапред, угледао је испред себе Верка. Онда га је Хришћанин позвао:
– Сачекај да идемо заједно – али Верко је одговорио:
– Не могу. Ради ми се о животу и осветник иде за мном.[309]
То је Хришћанина мало збунило, али је убрзао корак и стигао Верка; штавише престигао га је, тако да је послед-њи био први. Онда се Хришћанин охоло насмеја што је престигао свога брата. Није пазио где стаје, те се одједном спотаче и паде. Није могао да устане све док му Верко није помогао.[310]
Верко прича своје доживљаје
Затим видех у сну како иду заједно као два добра друга, разговарајући о свему што им се десило на путу.[311] Хришћанин је овако почео да прича:
– Добри и поштовани пријатељу Верко, радујем се што сам те стигао и што је Бог тако подесио да нас двојица идемо заједно овом лепом стазом.[312]
– Хтео сам драги пријатељу да заједно пођемо из нашега града, али ти си ми измакао, па сам све довде морао да идем сам.
– Колико си дуго остао у граду Пропаду пре него што си одлучио да пођеш за мном на пут? – питао је Хришћанин.
– Остао сам колико сам могао,[313] јер кад си ти отишао сви су говорили о томе како ће наш град изгорети до темеља од огња са неба.
– Шта? – изненади се Хришћанин – зар су моји суседи о томе причали?
– Да, једно време су само о томе говорили.
– Како? Зар су још неки пошли као ти да избегну пропаст?
– Много се о томе причало, али ми се чини да нису у то баш поверовали. У живом разговору неки су тебе и твој „очајнички пут“ (тако су назвали то путовање) исмејавали.[314] Но ја сам веровао и још увек верујем да ће ватра са неба ипак прождрети наш град и зато сам побегао.
– Да ли си чуо шта се говори о комшији Витку? – упита Хришћанин.
– Јесам Хришћанине. Кажу да је ишао са тобом све док није стигао до мочваре Очајнице. Неки кажу да је ту пао. Није хтео да призна да му се то десило, али рекао бих да се поштено искаљао.
– А шта су му суседи рекли?
– Откако се вратио, много су га исмејавали – рече Верко. – Смеју му се и презиру га и многи неће да имају никаква посла са њим. Сада му је седам пута горе, него што је било пре поласка на пут.[315]
– А зашто су толико против њега кад и сами презиру пут са којег се вратио?
– Кажу да је издајник – одговори Верко. – Није се држао своје намере. Чини ми се да је Бог покренуо Своје непријатеље да га исмејавају, да им постане ругло што је оставио пут којим је кренуо.
– Да ли си разговарао са њим пре поласка?
– Једном сам га срео на улици али је прешао на другу страну као да се стиди онога што је учинио, тако да нисам имао прилике.[316]
– Кад сам пошао – рече Хришћанин – имао сам наде у тог човека, али се сада бојим да ће да пропадне када град изгори. Њему се десило оно што стара пословица каже: „Окупана свиња враћа се да се ваља у каљузи.“[317]
– Тога се и ја бојим, а ко може спречити оно што мора бити?
– Добро драги суседе, оставимо њега и разговарајмо о стварима које се тичу нас лично. Испричај ми шта ти се десило на путу, било би право чудо да ти се ништа није десило – рече Хришћанин.
Верко прича о блудности
– Срећно сам прешао мочвару Очајницу[318] у коју си ти упао и дошао до врата без опасности. Тада ме је срела једна жена која се звала Наслада[319] и која је могла да ми причини велико зло.
– Добро је да си избегао њеној мрежи. И Јосиф је био у опасности због ње, али јој је измакао као и ти. Умало што није платио својим животом.[320] А шта је теби учинила?
– Не можеш ни замислити, ако сам не знаш како уме својим језиком да очарава. Навалила је да скренем са пута за њом, нудећи ми свакојака уживања.
– А није ти нудила да уживаш добру савест! – додаде Хришћанин.
– Знаш на шта мислим, нудила је само телесна и плотска уживања – узврати Верко.
– Хвала Богу кад си јој измакао. „На кога се гневи Господ пашће у јаму уста њених.“[321]
– Не знам да ли сам јој сасвим умакао.[322]
– Ниси ваљда пристао на њене понуде?
– Нисам, јер сам се сетио да пише: „До пакла[323] допиру кораци њени.“[324] Зато сам затворио очи да ме не очара својим погледом.[325] Онда је почела да ми се руга, а ја сам кренуо даље.
– Да ли си имао још некаквих невоља на путу? – упита Хришћанин.
Избављен од закона
– Кад сам дошао до брда Тегобе, срео сам једног веома старог човека који ме је упитао ко сам и куда идем. Рекао сам му да сам путник и да идем у Небески град. Старац је затим рекао: „Чини ми се да си поштен; хоћеш ли да останеш код мене за плату коју ћу ти дати?“ Ја сам га упитао како се зове и где станује. Рекао је да се зове Адам Први,[326] и да станује у месту Варљиво.[327] Питао сам га какав му је посао и колику плату нуди. Одговорио је да му је посао уживање, а плата, да ћу на крају постати његов наследник. Питао сам га затим какву кућу има и колико слугу. Рекао је да му је кућа пуна свих светских угодности и да има доста слугу које су му се родиле у кући. Запитао сам га да ли има деце. Рекао је да има само три кћери: Грешну Чулну Пожуду, Пожуду Очију и Разметање Земаљским Благом,[328] и да бих могао све три да узмем за жене ако хоћу. Онда сам га упитао колико дуго жели да останем код њега. Рекао ми је, док год је он жив.
– Па како сте се на крају погодили? – упита Хришћанин.
– У почетку сам се накањивао да пођем са њим – рече Верко – јер ми се чинило да лепо говори. Али док смо тако разговарали, погледао сам му чело на коме је писало: „Скините са себе старог човека који пропада због варљивих пожуда“ (Еф. 4:22).[329]
– А онда?
– Онда су његове речи почеле да ме пеку у души и било ми је јасно да и поред тога што ми ласкаво говори, продаће ме у ропство кад ме одведе својој кући. Зато сам му рекао да престане са таквим речима, јер његовој кући нећу ни да приђем. Онда је почео да ме псује и да ми прети да ће послати за мном једнога који ће ми загорчати путовање. Окренуо сам се да идем, али кад сам хтео да кренем осетио сам како ме је зграбио и толико цимнуо, да ми се учинило да ми је откинуо парче тела.[330] Узвикнуо сам: „Бедан сам ја човек; ко ће ме избавити од овог смртног тела?“ Тада сам наставио да идем узбрдо. Кад сам стигао на пола пута погледао сам и видео једнога који иде за мном брзо као ветар. Стигао ме је отприлике тамо где је одмориште.[331]
– Тамо сам и ја сео да се одморим – упаде му Хришћанин у реч – али савладао ме је сан те сам испустио овај мој свитак из недара.
– Чекај добри брате да ја завршим – рече Верко учтиво. – Чим ме је човек стигао почео је да ме удара и оборио ме је полумртвог на земљу. Када сам се мало опоравио, запитао сам га зашто ме је тако тукао. „Због твоје тајне склоности ка Адаму Првом“,[332] те ми зададе смртоносну рану у прса. Оборио ме је на леђа тако да сам опет лежао као мртав пред њим. Кад сам се освестио молио сам га да ми се смилује, а он је одговорио: „Ја не знам за милост,“ па ме је опет срушио на земљу. Сигурно би било готово са мном да није неко наишао и наредио му да престане да ме туче.
– А ко је то био? – упита Хришћанин.
– Нисам га одмах препознао, али док је прилазио, видео сам ране у Његовим рукама и ребрима. Онда сам закључио да је то наш Господ, а затим сам се попео на брдо.
– Тај што те је стигао био је Мојсије – рече Хришћанин. – Он никога не штеди нити зна да се смилује онима који крше његов закон.
– Знам! То није било први пут да ме је срео. Он је тај који ми је дошао кад сам још био код куће и рекао да ће ми спалити кућу ако ту останем.[333]
Верко прошао поред палате на брду
– Зар ниси приметио палату на врху брда где си срео Мојсија? – упита Хришћанин.
– Јесам, видео сам је. Видео сам и лавове кад сам прилазио. Чини ми се да су спавали, јер је било подне; пошто је било још доста до ноћи, прошао сам поред вратара и сишао низ брдо.[334]
– Он ми је рекао да те је видео кад си пролазио – рече Хришћанин – штета што ниси свратио у кућу, јер да јеси, видео би разне драгоцености које не би до смрти заборавио. Него реци ми, да ниси можда некога срео у Долини Понизности?
Сусрет са Зловољком
– Срео сам се са једним по имену Зловољко,[335] који је хтео да ме наговори да се вратим са њим, јер рече: „Та долина је потпуно без части.“ Додао је да ако будем ишао њом, увредићу све своје пријатеље као што су Понос, Охолост, Уображеност, Сујета и још многе друге.
– Па како си му одговорио? – упита Хришћанин.
– Рекао сам му да и поред тога што има право кад каже да су ми ови род, кад сам пошао на пут они су се мене одрекли, и ја њих, тако да их више не рачунам за родбину. Рекао сам му да је погрешно схватио ту долину, јер „пред пропашћу подиже се срце човеку, али пре славе иде понизност.“[336] Дакле, више волим да прођем долином ради части коју мудри толико цене, него да изаберем част за коју он сматра да нам највише годи.[337]
Сусрет са Стидовићем
– Да ли те је још нешто задесило у тој долини?
– Да, срео сам Стидовића. Од свих људи на које сам наишао на путу, чини ми се да њему најмање одговара то име. Други би после краћег разговора одустали, али овај безобразник никако.
– Па шта је рекао? – упита Хришћанин.
– Још питаш! Нападао је саму веру. Рекао је да је за човека да се бави вером нешто вредно стида, нешто што је ниско и подло. Рекао је да мушкарцу не приличи да има осетљиву савест. Рекао је да ће онај који обуздава свој језик и своје жеље тако себе да лишава слободе на коју су дрски људи нашега времена навикли, постати ругло и предмет исмејавања. Рекао је да се врло мало моћних, богатих или мудрих људи слаже са мном, а да ни они не би, да их није неко наговорио да постану луди и све жртвују ни сами не знајући за шта.[338] Рекао је да су путници већином сиромашни људи и ниског порекла који се ништа не разумеју у природне науке. Говорио је још о многим стварима које нисам споменуо, као на пример да је срамота плакати и уздисати док се проповеда; да је срамота затим доћи кући па уздисати и туговати, да је срамота тражити опроштење од ближњега за ситне мане или враћати покрадено. Рекао је да вера отуђује човека од великих људи због неких ситних погрешака (које је он називао финијим именима), да га она понижава јер га поистовећује са нижим људима који такође верују. „Зар није срамота, тражити братску заједницу са таквима?“[339]
– А шта си ти њему одговорио? – упита Хришћанин.
– Шта сам му одговорио? Нисам одмах знао шта да кажем. Толико ме је збунио да ми је сва крв ударила у лице; Стидовић ме је толико изазвао тако да ме је скоро сасвим завео. Али после сам се сетио да оно „што се међу људима сматра као нешто високо, пред Богом је мрзост.“[340] Онда сам помислио – настави Верко – „Овај Стидовић ми говори какви су људи, али ми ништа не каже о Богу или Божијој Речи.“ Помислио сам на то да нам се на судњем дану неће судити према дрском духу овога света, него према мудрости и закону Свевишњега. Зато помислих да је оно што Бог говори увек најбоље, макар се томе противили сви људи на свету. Пошто Бог дакле тражи веру и осветљава савест и како су најмудрији они који постају будале ради Царства небеског и пошто је сиромах који љуби Христа богатији од највећег човека који Га мрзи, рекох; „Стидовићу, одлази одавде јер си непријатељ мога спасења. Зар да ја теби служим радије него моме Господу! Како бих Му погледао у лице на дан када дође?[341] Када бих се сада постидео Његових путева и Његових слугу, како бих могао да очекујем благослов?“[342] Тај Стидовић је био заиста дрзак противник. Једва сам могао да га се отресем. Стално ме је пратио и шапутао на уво час о једној, час о другој слабости вере. Али на крају сам рекао да се узалуд труди да ме наговори, јер баш у ономе што он одбацује, ја видим највећу славу. Тако сам га се на крају ослободио. Онда сам почео да певам:
Путника има много На путу кушње и бола, Ал’ победити их може сигурно, Душа не охола.
Увек мораш бдити, Мушки се борити, па нећеш залутати, Нити се у злу створити!
– Радујем се што си се тако храбро одупро том ниткову – рече Хришћанин – јер као што кажеш, није му добро име. Није га срамота да нас јури по улицама да би нас осрамотио пред свим људима, то јест да учини да се стидимо онога што је добро. Не би тако радио да није бестидан. Успротивимо му се, јер и поред свег његовог хвалисања он помаже само будалама и никоме другом. „Мудри ће наследити славу, а безумнике ће однети срамота.“[343]
– Требало би да затражимо помоћ против Стидовића од Онога који тражи да бранимо истину по свету[344] – рече Верко.
– Право кажеш. Него да ли си још некога срео у тој долини?
– Нисам! Отада ми је све време сијало сунце, па и кроз Долину Сена Смртнога.[345]
Хришћанин прича о својој борби
– Теби је још било добро! Ја сам много горе прошао. Чим сам ушао у долину морао сам дуго и страшно да се борим са гадним непријатељом Аполионом. Мислио сам да ће ме убити, поготово кад ме је оборио и пригњечио. Чинило ми се да ће ме смрскати. Кад ме је срушио на земљу испао ми је мач из руке. Чак се продерао да је готово са мном. Али завапих Богу и Он ме услиша и избави од свих мојих невоља. Онда сам ушао у Долину Сена Смртнога и скоро до пола пута сам ишао по мраку. Више пута сам помислио да ћу да погинем, али на крају је свануло и изгрејало сунце, те сам могао много лакше да напредујем.[346]/p>
ПОЧЕТАКTHE PILGRIM'S PROGRESS by John Bunyan Copyright © 2020 LSVTM Сва права задржана. [308] Бог нам даје у својој Речи да загледамо у будућност. Ту можемо да видимо траг Господа Исуса, блаженство које нас очекује, борбе које су пред нама, као и Јордан преко којега морамо да пређемо да бисмо дошли у место чији је градитељ Бог и где нам је Спаситељ припремио вечни стан. Не мораш да идеш путем који није припремљен. Свака недеља треба да нам буде узвишено место, са којег можемо да разгледамо Божије милосрдно вођство до идуће недеље.
[309] Верко се жури напред, зато не може да чека на свакога, јер не зна ко га зове. Ако је онај који га прати искрен стићиће га. Многи су чекајући на друге док се обрате и узверују, много закаснили, те се најзад показало да им својим чекањем нису нимало помогли, а себи много штете нанели. Ако хоћеш да наследиш вечни живот, иди за Христом и не чекај оне који су ти најмилији. Ако су искрени, употребиће све силе да те стигну, ако нису, твоје чекање им ништа не помаже
(4. Мој. 35:6, 12). [310] Брзо нас обузима духовна охолост кад видимо да напредујемо у нечему. Тада Господ дозволи да се осрамотимо и научимо понизности, и да ходамо у страху пред лицем Божијим. О, кад ћемо да научимо да познајемо Божију милост у сваком дару, који Господ даје коме хоће по угодности своје добре воље!
[311] Господ даје Хришћанину друга са којим може да путује путем живота. Много цени сваког брата кога ти Господ даје за друга да с њим можеш заједно у миру да путујеш. Немој се свађати на путу, него објављујте милост Божију којом вас Господ милосрдно води стазом вашег живота (Пс. 48:9).
[312] „Хоће ли двојица ићи заједно, ако се не састану?“ (Амос 3:3). То вреди и за оне који су на путу у небески Јерусалим. Морају да буду једно у Господу Исусу Христу, очишћени крвљу Његовом, свесни својих недостатака, и да схвате да зависе једино од Божије милости. Такви људи имају једну веру у Распетог Спаситеља, једну љубав к небеском Оцу, и једну наду вечнога живота, као што говори: „Један Господ, једна вера и једно крштење“ (Еф. 4:5). Благословена је заједница оних који су побегли од пропасти и иду за Исусом у небески дом.
[313] Тако смо и ти и ја остали у греховном стању необраћеног живота док смо год могли. Одупирали смо се Божијој милости тако дуго док нисмо могли да се одупремо сили Божије љубави и милости. Свемогућа милост над нама је победила. Нисмо ми нашом слободном вољом изабрали Господа, нити би Господа следили по својој жељи, него нас је Он изабрао и ми нисмо могли више да се одупиремо Његовој милости и љубави. „Милост којој се одупрети не може,“ (Gratia Dei irresistibilis – August.)
[314] И у свету се говори о Божијем суду, о Божијој праведности и о Његовој вољи. Говори се и проповеда о милости која нам је у Христу Исусу дана. Учи се о томе, али нема вере. Кад би веровали бежали би од будућег суда и Божијег гнева и не би се ругали онима који вером у Христа Исуса траже спасење својим душама, него би се и они обратили и заједно у љубави следили Христа.
[315] Ако за време Божије росе и деловања Светог Духа на твоје срце одбациш милост Божију постаћеш много гори него што си пре био. Свака прилика коју занемариш и свака истина коју одбациш, сваки указ Божије љубави који гасиш, доноси ти тешке духовне последице. Враћаш се натраг и западаш у све већи грех и пропаст душе и тела. Многи су почели да се обраћају али нису били искрени пред Господом и браћом, и зато: „последње стање онога човека бива горе од првог“ (Матеј 12:43-45). Немој да глумиш побожност, него се искрено обрати Христу!
[316] Они који су признавали Христа па су опет отпали, не могу да се састају са вернима. Остаје им жалац у савести који боде кад год се сретну са онима који их подсећају на Христа. И опет неће да се покају и признају своје грехе, него избегавају све што би Божија милост могла да им покаже, и затварају срце, тако да не може светло Божије милости да их расветли, и својевољно и страшно пропадају у вечну пропаст.
[317] 2. Пет. 2:22
[318] Сви који се обраћају Спаситељу не западају у духовне борбе. Ако верно пазимо на стопе Спаситеља и идемо за Њим избећи ћемо много духовне таме и нестабилности. Видимо дакле да сваки грешник мора да се обрати Господу Исусу, зато не мора сваки на путу ка Њему да буде задржан невером и страхом.
[319] Телесне борбе доносе многе невоље и тешко наваљују на онога који хоће да избегне грех. Оне нарочито наваљују на младе, као на Јосифа. Благо младићу и девојци који одвраћају своје очи да их телесна уживања не очарају. Немој да мислиш да у даљњем животном боју, после обраћења, можеш да попустиш. Пази и чувај се телесних уживања.
[320] 1. Мој. 39:11-13
[321] Приче 22:14
[322] Осетљива савест плаче над тајним наклоностима нечистог срца. Много је боли и жалости што та уживања налазе у срцу много одзива који долазе споља. Управо зато што у самом срцу вреба издајник „наслада“, будимо на стражи, молећи се: „И не уведи нас у искушење, него нас избави од зла“ (Матеј 6:13).
[323] Приче Соломонове лепо опомињу младиће да пазе и да се не дају завести насладом чији путеви воде у пакао (Приче 7:7-27). Ко иде за насладом „иде као во на клање“ – упада у безбожност као птица у мрежу или замку, не знајући да иде у пропаст. Такав човек пропада јер неће да прими поуку и опомену, и заплиће се у ужад својих греха, те ће лутати од мноштва своје лудости док заувек не пропадне (Приче 5:22, 23). Иако су у Светом писму постављени многи светионици, да се млади не разбију о стене нечистоте и „Насладе“, опет много младића и девојака гине! Многи пробуђени младићи су пропали, јер су попустили узду неправди и нису веровали Богу, који даје победу у Христу Исусу Господу нашем.
[324] Приче 5:5
[325] Јов 31:1
[326] Први Адам, то је прва стара природа нашег тела, са којом смо дошли на овај свет. То је прирођена поквареност и наследство грешности, о којој Давид у свом псалму говори: „Гле, у безакоњу родих се, и у греху заче ме мати моја“ (Пс. 51:5). „Посредством једног човека је грех ушао у свет, а грехом смрт, тако је смрт прешла на све људе, јер су сви згрешили (Рим. 5:12). Адам је корен свих нас, а кад се покварио корен, покварила се и свака гранчица – а то смо ми. Кроз ту прирођену поквареност долази само неправда и зло. Ту злу и покварену природу нашег тела описује Дух Свети кроз Павла овим речима: „Бедан сам ја човек“ (Рим. 7:24).
[327] Еф. 4:22
[328] 1. Јован. 2:16
[329] Не гледај на оно што је мило телу и крви, него на оно што говори Божија Реч. Јер је свако тело трава и све добро његово као цвет пољски. „Суши се трава, цвет опада, али Реч Бога нашега остаје довека“ (Иса. 40:6-8).
[330] Рим. 7:24
[331] Божији закон не суди и не кара само спољашње преступе, већ унутарње: зле мисли и зле жеље, лоше намере и наклоности срца. Божији закон је духован и он тражи апсолутну духовност и светост, коју је човек својим падом изгубио. У том захтеву не зна за сажаљење, јер иста правила важе за сваку душу: „То чини и бићеш жив!“ Божији закон јасно показује човеку да је изгубљен, и ако тражи оправдање у закону, наћи ће само осуду. Само милост Господа Исуса Христа и заслуге Његових рана могу осуђеног грешника да ослободе и спасе душу од смрти. Читаоче, да ли си већ примио то оправдање, које је учињено у Спаситељу Исусу Христу, кога је Бог дао за наше помирење? (Рим. 3:24, 25). Ако то оправдање ниси примио вером забадава, узалуд га тражиш у делима закона (у суботи, храни итд.). То ће на крају да те упропасти.
[332] Различити доживљаји верних путника. Хришћанин је прошао строгост закона и доживео све његове ударце пре него што је дошао до врата. Верко опет на путу Божијем, кад је већ прошао кроз врата, уместо да се одмара био је испробан законом и искушан тако да би могао да увиди своју стару природу, у коју би могао да се поузда и тако отпадне од Господа.
[333] Закон узнемирава душу и плаши је па јој тиме постаје чувар (тутор) до Христа. Кога закон још није пробудио из сна греха и немарности, тај не тражи Христа који је уточиште за грешнике.
[334] Верко не тражи одмор у дворцу Красном, видљивој Цркви, већ имајући дан светлости у својој души иде напред да ради док је дан и не спотиче се (Јован 11:9, 10; 1. Сол. 5:7-9). Многи кад постану чланови цркве само се одмарају, седе и слушају шта Црква проповеда. Верко не улази у Цркву да се одмара, него у љубави са Хришћанином иде напред да ради. То не значи да он не припада Цркви Исуса Христа, него да га је Господ позвао у специјалну службу. На пример апостол или мисионар се не задржава у некој локалној заједници већ је увек у покрету.
[335] Има разних непријатеља који нападају верне путнике у Долини Понизности. Хришћанина је напао Аполион; Верка Зловољко. Пази и ти, и чувај се твог непријатеља који хоће да поремети мир твоје душе. Одакле долази Зловољко? Ако смо поносити, самољубиви и светољубиви, не можемо да будемо задовољни, јер то све може да нас засити. Поред тога желимо више него што можемо да досегнемо и зато посрћемо и падамо. Кад нам се у срцу налази понос који не може да поднесе понижење и укор, онда смо туробни и жалосни кад нас нешто понизи и укори. Кад је у срцу самољубље, оно не може да поднесе кад нас нешто немило дотакне. Услед тога долази много жалости, плача и туге на оне који верују, а све због поноситог и охолог срца. Лек против те охолости је Реч Господа Исуса који каже: „Узмите мој јарам на себе и научите од мене, јер ја сам кротак и смеран у срцу, и наћи ћете одмор у својим душама (Матеј 11:29). Кад послушамо тај мили савет нашег Господа, онда ћемо с радошћу примати сва понижења и увек ћемо опомињати своју растресену душу: „Врати се, душо моја, у мир свој, јер је Господ добротвор твој“ (Пс. 116:7).
[336] Приче 18:12
[337] Гледајући на Исуса који је тихог и покорног срца, надвладаћеш незадовољство и „Зловољка“ и заволећеш Његов јарам који је мио и благ.
[338] 1. Кор. 1:26; Фил. 3:7, 9, 18
[339] Хришћанин мора да се бори са тим дрским непријатељем стидом – не само на почетку свог хришћанског пута, већ на целом свом путу, јер га тај безобразни непријатељ напада и наговара да се стиди Исуса и Његовог еванђеља (јер каже да је вера само за децу и баке); да се стиди Божијег народа (јер каже да су то само простаци – будале овога света). И тако прати хришћанина све док га овај силом не одбије од себе. Можда си и ти један од оних који не можеш да се ослободиш тог непријатеља. Свет ти се руга, а ти се бојиш. Пријатељи те остављају, а ти то не волиш. Сатана долази у обличју стида па те наговара: „Одреци се Исуса. Зар не видиш да је то срамота? Који богати човек иде твојим путем? Сви ће да се одврате од тебе. Имаћеш свакојаке невоље. Одреци се тог пута и буди жив, и весео као сви остали људи!“ Али не дај се померити. Кад се Исус Јединородни од Оца не стиди да нас назива браћом (Јев. 2:11), зар ми да се стидимо Њега у овом злом и прељуботворном свету? Поред тога, не заборавимо да је Господ Спаситељ рекао: „Јер ко се постиди мене и мојих речи у овом прељуботворном и грешном роду, њега ће се постидети и Син човечији када дође у слави свога Оца са светим анђелима“ (Марко 8:38). Пут за Исусом не води кроз свет и част, али ти, учениче, не мари за то, него сматрај „Христову поругу већим богатством од блага египатског (светског)“ (Јев. 11:26).
[340] Лука 16:15
[341] Марко 8:38
[342] Не можеш да се ослободиш лажног стида док год саосећаш са светом и са њим си у телесном пријатељству, и док су ти миле угодности и сласти тела. Само онај који вером гледа на Исуса и излази из своје средине носећи Његову срамоту, може сасвим да се реши тог непријатеља (Јев. 10:13).
[343] Приче 3:35
[344] Ми смо слаби и тако лако затајимо Онога који нас је толико љубио. Свеопште је искуство да имамо врло мало одважности и храбрости да се у сваком случају покажемо као Христови следбеници и да се заузмемо за Божију ствар када је већина руши и гази. То искуство су доживели и ученици Господа Исуса. Кад је Исус чинио велика и славна дела, радо су били уз Њега, а кад су се злобне руке спустиле на Њега, сви су Га оставили и разбежали се. Свесни дакле своје плашљиве и стидљиве нарави, бдимо и молимо Господа да нам Он удели одважност и духовну силу. „И сад, Господе, погледај на њихове претње, па дај својим служитељима да потпуно слободно објављују твоју реч“ (Дела 4:29).
[345] Господ не води све путнике на исти начин – једне кроз таму, друге кроз светло. Он зна зашто тако поступа са њима. Радуј се што те води онако како Он то налази за сходно.
[346] „Много сам лакше ишао даље.“ Он чини свим невољама радосни крај. И твојим ће само ако будеш ишао Његовим путем.
ПОЧЕТАК |
PDF
|
|
|