Још рече Господ Мојсију и Аарону говорећи: Ово је уредба и закон што заповеди Господ говорећи: реци синовима Израиљевим нека ти доведу јуницу црвену здраву, на којој нема мане, и која још није била у јарму; и подајте је Елеазару свештенику, а он нека је изведе напоље из логора да је закољу пред њим. И узевши Елеазар крви њене на прст свој нека покропи крвљу према шатору од састанка седам пута. Потом нека заповеди да се спали јуница пред његовим очима; кожу њену и месо њено и крв њену с балегом нека спале. И свештеник узевши дрвета кедрова, исопа и црвца, нека баци у огањ где гори јуница. Потом нека опере хаљине своје и опере тело своје водом, па онда нека уђе у логор, и нека буде свештеник нечист до вечера. Тако и ко је спали, нека опере хаљине своје водом, и тело своје нека опере водом, и нека буде нечист до вечера. А чист човек нека покупи пепео од јунице и изручи га иза логора на чисто место, да се чува збору синова Израиљевих за воду очишћења; то је жртва за грех. И онај који покупи пепео од јунице нека опере хаљине своје, и нека буде нечист до вечера. То нека је синовима Израиљевим и дошљаку који се бави међу њима вечан закон. . . Он нека се очисти оном водом трећи дан и седми дан, и биће чист; ако ли се не очисти трећи дан и седми, неће бити чист. Ко се дотакне мртва тела човечјега па се не очисти, онај је оскрнавио шатор Господњи; зато да се истреби она душа из Израиља; јер није покропљен водом очишћења, зато је нечист, и нечистота је његова на њему. . . И нека за нечистоту узму пепела од јунице спаљене за грех, и нека налију на њега воде живе у суд. Потом нека узме чист човек исопа и замочи у ону воду, и покропи њом шатор и све судове и људе који су у њему били; тако и онога који би се дотакао кости или човека посечена или мртва или гроба. Чисти нечистога нека покропи трећи и седми дан; и кад га очисти седми дан, нека опере хаљине своје и себе нека опере водом, и биће чист увече.
4. Мојсијева 19:1-10, 12-13, 17-19
Ако пак ходимо у светлости, као што је он сам у светлости, имамо заједницу један с другим и крв Сина његова Исуса Христа чисти нас од свакога греха. Ако кажемо да немамо греха, сами себе варамо и истине нема у нама. Ако исповедамо своје грехе, он је веран и праведан — да нам опрости грехе и очисти нас од сваке неправедности. Ако кажемо да нисмо згрешили, правимо га лажом и његове речи нема у нама. Дечице моја, пишем вам ово да ви не згрешите. Ако ко згреши, имамо заступника код Оца, Исуса Христа, праведника; он је жртва помирења за наше грехе, не само за наше него и за грехе целога света.
1. Јованова 1:7-2:2
Откупљење на крсту и рад Светога Духа
Ако откупљени човек нехотице згреши, како је могуће да се врати Богу? Ово је веома важно. Уколико не зна пут обновљења, неће моћи да се врати Богу.
1. Разлика између Господњег дела и дела Светог Духа
Својом крвљу на крсту, Господ Исус нас је очистио и откупио од свих наших греха. Онда када смо Му пришли, Свети Дух нас је просветлио и показао нам наше грехе. Међутим, оно што нам је Свети Дух тада показао није било онолико свеобухватно колико је то Господ на крсту учинио. Добро је запазити ту разлику. Као што је жртва за грех у 3. Мојсијевој у 16. глави обухватала сваки грех, тако је и Господ Исус на крсту понео све наше грехе. Његово откупљење је обухватило сваки грех који би ти икада могао да починиш у току целог свог живота. Кад је умро на крсту, Он је заиста понео грехе целог твог живота.
Међутим, када нас Свети Дух надахне да узверујемо у Господа, Он може да нас покрене да се покајемо само за своје прошле грехе; не и за грехе почињене целог нашег живота. Опомена Светог Духа се заснива на гресима које смо већ починили, а не на гресима које још нисмо починили! Одатле следи да смо онога дана када нас је спасао, били опоменути светлошћу Светога Духа за далеко мање греха него што је наш Господ понео на крсту уместо нас. Оно што је Господ Исус учинио на крсту је свеобухватно; оно за шта ме Свети Дух кара и за шта примам опроштење, односи се само на оне грехе које сам починио до дана када сам се по први пут поуздао у Господа. Свети Дух никада не покушава да ме опомиње за грехе које још нисам починио. Ја за њих не знам нити се због њих осећам кривим. Дакле, постоји разлика у делима Господа Исуса који носи наше грехе, и Светога Духа који нас опомиње за наше грехе. То је оно што апостол Јован покушава да нам објасни.
2. Основа за познавање Господње благодати
Сви наши прошли греси, све које смо починили, све до дана нашег спасења, сасвим сигурно су нам били опроштени, без обзира колико смо били стари у то време. Ипак, требало би да знамо да је оних греха који су нам опроштени тада било мање од оних које је Господ стварно понео на Себи за нас. Ми схватамо Господњу благодат само у мери са својим личним искуством о сопственим гресима. Међутим, Господ је понео све наше грехе у сагласности са Његовим потпуним знањем о нама — што ће рећи, и све наше грехе које ћемо починити у будућности.
Ако неко згреши после спасења
Онај ко је спасен а касније згреши, могао би због тога веома да се узнемири. Од када сам почео да служим Божијем народу 1921. године, многи су ме питали о проблему греха после спасења. Они кажу: „Знам да ми је Бог опростио све грехе и да сам већ спасен и да ми је све опроштено, али откако сам спасен, поново сам починио много греха. Ти греси ме веома муче. Шта да радим?“
1. Шта је Господ понео на крсту
Надам се да си схватио да су сви греси које би могао да починиш, пошто си спасен, били укључени у откупљењу Господа Исуса — штавише и да не осећаш да ти је опроштено.
Претпоставимо да је неки млади брат спасен кад му је било шеснаест година и да је дотада починио хиљаду грехова. Пропорционално, кад напуни тридесет и две године, он ће удвостручити своје грехе — што ће рећи, починиће две хиљаде грехова. Међутим када се поуздао у Господа кад му је било шеснаест година, без сумње се молио: „Господе, хвала Ти што си ми опростио све грехе. Све си их понео на крсту.“ Зар то не значи да му је опроштен сваки од тих хиљаду грехова? Но претпоставимо сада да није био спасен кад му је било шеснаест година, него кад му је било тридесет и две године. Шта би он тада рекао Господу? Зар његова молитва не би била иста: „Господе, Ти си понео све моје грехе“? Даље, могли бисмо да размишљамо, ако је спасен кад му је шездесет и четири године, он би се и тада исто молио: „Господе, понео си све моје грехе.“ Дакле јасно је да без обзира када је неко спасен, он прима јамство о томе да је Господ понео све његове грехе.
2. Разлике у искуству
Ако си спасен у својој шеснаестој години, Господ је свакако понео све твоје грехе од рођења до шеснаесте године твога живота. Али буди уверен да је Он исто тако понео све твоје грехе од шеснаесте године живота до шездесет и четврте. Било да си био спасен пре или касније нема никакве везе са Господњим уклањањем твојих греха. Зато, пошто си спасен, не постављај бесмислена питања о томе шта Господ може да учини са твојим гресима. Да си спасен неколико година касније, да ли је могуће да Он не би понео твоје грехе? Не, Господ је понео све твоје грехе на крсту. Разбојник на крсту је узверовао у Господа својим последњим дахом, а Господ је ипак понео све његове грехе. Другим речима, Господ је стварно понео грехе нашег целокупног живота, иако у време када нас је спасао доживљавамо опроштење само оних греха које смо починили у прошлости.
Како да се вратимо Богу пошто смо згрешили
Наша намера уопште није да храбримо младу браћу и сестре да живе неодговорним животом. У једној другој лекцији указаћемо им на пут победе (26. лекција, „Ослобођење“). Наша намера је да у овој лекцији пока-жемо како онај који згреши може да се врати Богу.
1. Старозаветна слика
Сада ћемо погледати једну старозаветну слику која илуструје враћање Богу пошто неко згреши.
ЈЕДИНСТВЕНО ПРИНОШЕЊЕ ЦРВЕНЕ ЈУНИЦЕ
4. Мојсијева 19 је једно од најнеобичнијих поглавља у Старом завету. Сви приноси у Библији су јунци и овнови, али овде имамо један изузетак — јуницу, женско говече. Све жртве у Старом завету се убијају и приносе Богу, али ово приношење црвене јунице, иако се убија и спаљује, веома се разликује од осталих. Док се све друге жртве приносе Богу да би намириле садашње потребе — што ће рећи, принос за жртву, жртва паљеница или жртва помирења у складу са садашњом потребом — црвена јуница се издваја тиме што се није односила на садашњу потребу. Била је приношена да би намирила будуће потребе. Млађа браћа то не би требало да забораве.
Господ је заповедио народу преко Мојсија и Аарона да Му принесу црвену јуницу. Запазите да то није било јуне него јуница. Наглашавање пола у Библији има свој значај. Све оно што се односи на истину и сведочанство, представљено је мушким полом, док све оно што се односи на искуство и живот симболизовано је женским полом. То је једно од начела за проучавање Библије. Авраам представља оправдање вером, док Сара говори о послушности. Вера је објективна, истинита, сведочанство; послушност је субјективна и експериментална. Кад се говори о цркви, онако како се види у Библији, онда се о њој говори као о нечему што је представљено именицом женског рода, зато што она представља субјективни рад Господњи међу људима. Дакле дело црвене јунице је по својој природи субјективно, а не објективно.
Крв црвене јунице
Шта је требало учинити са црвеном јуницом? Пошто је убијена, њеном крвљу је требало да се покропи седам пута према улазу у шатор од састанка. То је требало учинити да би се показало да је крв принета Богу. Крв је увек усмерена према Богу. Ако није за Бога, онда је бескорисна. Ми смо данас откупљени због тога што нам је Бог опростио грехе. Покропити седам пута крвљу црвене јунице према шатору од састанка, значило је да је жртва била за Бога. У том смислу ова жртва је иста као и остале жртве. Као што су друге жртве ради откупљења греха пред Богом, тако је и ова за откупљење од греха.
Спаљивање црвене јунице
Овде налазимо један нарочити поступак с црвеном јуницом. „Потом нека заповеди да се спали јуница пред његовим очима; кожу њену и месо њено и крв њену с балегом нека спале“ (5. стих). Требало је спалити целу јуницу; ни један једини део није остао а да није сагорео. „И свештеник узевши дрвета кедрова, исопа и црвца, нека баци у огањ где гори јуница“ (6. стих). Кедар и исоп представљају свет, целокупну васиљену. Описујући мудрост Соломонову, речено је: „Говорио је о дрвећу, од кедра на Ливану до исопа који ниче из зида“ (1. Цар. 4:33а). Дакле, фигуративно говорећи, са црвеном јуницом изгорео је и цео свет. Скерлет, рекао бих, представља наше грехе, као што нам је то описано у књизи пророка Исаије: „Ако ваши греси буду као скерлет“ (Иса. 1:18). Другим речима, са овом јуницом која је Богу принета, спаљени су греси целога света.
У овој слици налазимо крст. Када је Господ Исус принео Себе Богу, Он је понео са Собом на крст све наше грехе — грехе целога света. Ту су обухваћени и велики и мали греси, греси од јуче, греси од данас и греси од сутра. Штавише и греси који би се са људског становишта могли сматрати неопростивима, такође су део те жртве. Сви греси би били натоварени на црвену јуницу, а затим заједно са њом спаљени.
Пепео црвене јунице
Шта после сагоревања? „А чист човек нека покупи пепео од јунице и изручи га иза логора на чисто место, да се чува збору синова Израиљевих за воду очишћења; то је жртва за грех“ (9. стих). Шта значи: „за воду очишћења“? Овде лежи јединственост црвене јунице. Она није била као остале жртве, од којих се само крв узимала за кропљење пред Богом, него се пепео црвене јунице остављао за будућу употребу. Њена моћ је била у крви. Пепео који се сакупљао, пошто је црвена јуница заједно са кедром, исопом и скерлетом била спаљена, чувао се на чистом месту. У какву сврху? Да би једнога дана када неки Израиљац згреши тиме што се дотакао нечега што је нечисто, могао да оде свештенику који би помешао тај пепео са водом и покропио њом нечисту особу да би је учинио чистом. Другим речима, пепео се употребљавао да би одстранио нечистоту и грех.
Према Старом завету, сваки грех је изискивао жртву. Али овде је друкчије. Овде имамо човека који је већ принео своју жртву, а касније дотакао нешто нечисто. Због тога што се окаљао, не може да има заједницу са Богом. Шта би требало да уради? Требало би да оде до свештеника за воду очишћења да би његова нечистоћа могла да се одстрани и да му се грех опрости. Овај симбол се веома разликује од осталих жртава. Пепео спаљене јунице се чувао за очишћење од многих будућих нечистота.
Јунице су приносили људи који су били свесни својих греха. Да сам био Израиљац, могао сам да принесем Богу јунца или овцу као жртву за грех зато што сам био свестан својих многобројних греха. Али принос црвене јунице се разликовао. Она није спаљена због мојих прошлих грехова који су ми били познати, него ради будућег очишћења. У овоме видимо један други вид откупљујућег дела Господа Исуса, који се сасвим разликује од онога о коме у Старом завету говоре овце и јунци.
Нови верници би требало да знају за овај вид Господњег дела, вид који је сликовито изражен пепелом црвене јунице. Сва делотворност откупљења је утеловљена у том пепелу; обухваћени су сви греси света. У том пепелу је била крв. Од тада, кад год се неко оскврнио пошто је дотакао нешто нечисто, није требало да убије другу црвену јуницу; требало је само да буде покропљен водом очишћења у којој се налазио пепео црвене јунице. Другим речима, вернику није потребно да Господ учини за њега оно што је већ учинио, пошто је очишћење од свих његових будућих каљања већ прибављено делом откупљења нашега Господа. Господ је већ све у потпуности прибавио.
Библијско значење пепела
Неко би могао да упита шта пепео представља. Зашто црвена јуница мора да се спали док се не претвори у пепео? Зашто би требало да се тај пепео покупи?
То је због тога што се пепео у Библији употребљавао као основна предметна јединица. Пепео је у Библији последњи облик свих ствари. Било да је то крава или коњ или било шта друго, када се разложи на своју крајњу форму онда је то пепео. Пепео је дакле, последња, недељива јединица. Он није само непроменљив него и неуништив. Он не подлеже рђању или распадању. Отпоран је. Крајњи.
Откупљујуће дело Господње, сликовито изражено спаљивањем црвене јунице у пепео, открива једно стање које је стално и непроменљиво. Оно што је Господ учинио за нас својим откупљујућим делом, не може се никада променити. Не може бити константније. Немојте мислити да су планинске стене трајне, јер и оне могу да се спале у пепео. Пошто је пепео крајњи облик све материје, он је далеко трајнији од камења. Исто тако, откупљење које нам је Господ прибавио непроменљиво је, неоскврњиво и непропадљиво. Увек нам је на располагању. Јуничино месо, кожа и крв су подложни пропадању, али када се претворе у пепео, онда су непропадљиви. Дакле, наше откупљење је вечно и делотворно. Кад год се дотакнемо нечега што је нечисто те се окаљамо, није потребно да молимо Господа да још једном умре за нас. Имамо непропадљиви пепео и воду живота. Знамо да је пепео увек у стању да нас очисти.
Да то поставимо друкчије: пепео црвене јунице пред-ставља завршено дело на Крсту за данашњу употребу, исто тако као и за будуће потребе. Ми тврдимо да пошто је црвена јуница једном спаљена у пепео, довољна је за све потребе целог нашег живота. Захваљујемо Богу за сведовољно откупљење Господа Исуса. Све нам је јасније и јасније да је Његова смрт на крсту остварила надокнаду за све наше грехе.
2. Ходање у светлости
„Ако пак ходимо у светлости, као што је он сам у светлости, имамо заједницу један с другим и крв Сина његова Исуса Христа чисти нас од свакога греха“ (1. Јованова 1:7). На шта се „светлост“ овде односи? Она има два могућа значења: једна могућност је светлост светости; друга могућност је светлост еванђеља, што ће рећи, Бог који је откривен и објављен у еванђељу.
Многи би волели да се „светлост“ овде односи на светлост светости. Тако би први део овога стиха могао да се преприча овако: „Ако ходамо у светости као што је Бог у светости. . .“ Међутим, такав превод би учинио бесми-сленим оно што следи. Сасвим је јасно да нам крв Исусова — крв Божијег Сина, није потребна за чишћење од греха ако смо већ свети.
Бог је изричито објавио да долази да нас спасе и да нам да благодат. Ако смо у овој светлости као што је Бог у светлости благодати, светлости еванђеља, онда можемо да имамо заједницу један с другим. Ми благодаћу долазимо Богу као што и oн исто тако долази нама с благодаћу. Тако имамо заједницу с Богом, и крв Исуса Његовог Сина чисти нас од сваког греха. Ово је заиста благодат.
Господин Дарби (J. N. Darby) је једном водио састанак негде на северу Сједињених Држава. Један добар човек из методистичке цркве по имену Даниjел Стил (Daniel Steele) му се много дивио. Међутим ова два човека нису увек имала исто мишљење. Дарби је снажно наглашавао благодат Божију, док је Стил подвлачио Божији поступак са нама. Иако се њихови погледи нису слагали, Стил је увек одлазио да чује Дарбија. Једном приликом Дарби је говорио на текст из 1. Јованове 1:7, објашњавајући га као начело еванђеља — „Ако ходамо у светлости еванђеља пошто је Бог у светлости еванђеља.“ Некада ми нисмо познавали Бога – Бога који се открива у еванђељу; сада га знамо кроз откривење еванђеља, пошто је Бог открио себе у светлости своје благодати. Пошто смо дошли Богу у светлости благодати његовог еванђеља, сада имамо заједницу с Богом.
У овом тренутку г. Стил више није могао да издржи, јер је такво учење разбило на парампарчад његово вез-лијанско учење. Зато је устао и успротивио се: „Али брате Дарби, претпоставимо да један прави хришћанин окрене своја леђа светлости, шта ће се онда десити?“ „Онда ће му светлост сијати у леђа,“ одговорио је Дарби. Током свога живота Дарби је изговорио многе дивне мисли, али бих рекао да је ова била најбоља. У Стиловим очима није било наде за онога ко би се успротивио светој Божијој светлости. Пошто га је добро познавао, Дарби је једноставно одго-ворио: „Онда ће му светлост сијати у леђа.“
Касније је један други методиста по имену Грифит Томас (Griffith Thomas) признао да је светлост о којој се овде говори требало да буде светлост еванђеља, пошто је Бог у еванђељу у потпуности открио Себе. Ми данас имамо заједницу с Богом који нам се открио у еванђељу; и резултат тога је да нас крв Исуса његовог Сина чисти од сваког греха. То чишћење зависи од тога да ли ходамо у светлости.
Наша је нада да ће млади верници увидети да је Бог такав Бог који открива себе. Он се види и не скрива се у мраку као што је то чинио у време Старог завета. Бог данас може да се познаје и види. Атињани су се клањали непознатом богу, кога није било могуће упознати и који се скривао у тами. Али данас, кроз еванђеље, Бог је изишао на видело. Он је у светлости, и том светлошћу можемо да га видимо. Познајемо га као Бога зато што нам је открио себе. Имамо заједницу са Њим у Његовој светлости; а исход је да нас крв Исуса Христа, Његовог Сина, чисти од сваког греха.
3. Признавање греха и благодат опроштења
„Ако кажемо да немамо греха, сами себе варамо и истине нема у нама“ (1. Јованова 1:8). Ми сами себе лажемо ако кажемо да немамо греха, и јасно је да у нама нема истине. То је сасвим сигурно.
„Ако исповедамо своје грехе, он је веран и праведан — да нам опрости грехе и очисти нас од сваке неправедности“ (9. стих). Ако знамо да смо згрешили и то признамо, Бог ће нам опростити наше грехе и очистити нас од сваке неправде. Он је веран својој Речи и праведан према свом сопственом делу; веран је своме обећању и праведан је према откупљујућем делу свога Сина на крсту. Он не може друк-чије него да опрости, пошто је тако обећао; Он мора да опрости због дела откупљења. Због своје верности и праведности, Он ће нам опростити грехе и очистити нас од сваке неправедности.
„Ако кажемо да нисмо згрешили, правимо га лажом и његове речи нема у нама“ (10. стих). Како можемо да кажемо да никада нисмо згрешили? То би учинило Бога лажом и оповргло неопходност откупљења. Бог нам обезбеђује откупљење зато што смо згрешили.
„Дечице моја, пишем вам ово да ви не згрешите. Ако ко згреши, имамо заступника код Оца, Исуса Христа, праведника“ (1. Јованова 2:1). „Пишем вам ово“, односи се на речи из поглавља 1:7-10; он ту у начелу сликовито приказује наша различита стања пред њим када згрешимо. Због крви Исуса, његовога Сина, Бог нам опрашта све грехе. Због Његове верности и праведности, Он нас чисти од сваке неправедности. Без обзира какве смо грехе починили, сви су нам опроштени.
Оно што је Господ учинио, било је да нам потпуно опрости и да нас потпуно очисти од сваког греха и сваке неправде. Кад Он каже „сваког,“ Он без сумње и мисли „сваког“. Немојте да мењате Његову Реч. Он не само да нам опрашта прошле грехе него све наше грехе — грехе којих смо свесни као и оне којих нисмо свесни. Ми имамо савршено и потпуно опроштење.
„Пишем вам ово,“ указује дакле на то како су нам греси опроштени кроз опроштење и дело Божије. Бог нам је говорио да не бисмо грешили. Кад видимо Господње огромно опроштење које нам је дао, далеко од тога да ћемо постати немарни; напротив, уздржаваћемо се и нећемо хтети да грешимо.
Следи нешто што је сасвим специфично. Греси који су већ поменути по својој природи су више уопштени, а опроштење које је доживљено у начелу је такође уопштено. Али шта је са гресима које смо починили пошто смо узверовали у Господа? Какво је специфично опроштење за то? „Ако ко згреши“ — то се односи на дете Божије — „имамо заступника код Оца, Исуса Христа, праведника.“ Ово „код Оца“ нам показује да је то породична ствар. Убрајамо се међу Божију децу; припадамо породици. Имамо заступника код Оца, Исуса Христа, Праведника; Он је жртва помирења за наше грехе. Због тога што је Својом смрћу постао жртва помирења за наше грехе, он је сада код Оца наш Заступник.
Ако хришћанин погреши, има заступника код Оца. Отац-Син однос још увек постоји и ако верник згреши. Реч заступник у грчком језику је параклитос што значи: „позван да буде поред (некога)“. Та реч се двојако употребљава: у друштвеном смислу означава онога који стоји поред некога и који је увек спреман да помогне; у законском смислу значи саветник или адвокат, онај који узима на себе сву одговорност у судском случају. Наш Господ нас је увео онда када смо по први пут дошли његовом крсту. Како је Он преузео наш случај? Тиме што је постао „жртва помирења за наше грехе, не само за наше него и за грехе целога света“ (1. Јованова 2:2).
Помирење овде може да се упореди са пепелом црвене јунице у 4. Мојсијевој у 9. глави. Као што смо већ рекли, оно што је било приправљено у 4. Мојсијевој у 19. глави, било је за будућу употребу. Исто тако, опроштење наших грехова, убрајајући и садашње и будуће, заснива се на завршеном делу на Крсту. Нема потребе за неким новим крстом, пошто је дело откупљења на крсту делотворно за вечност.
Младе вернике би требало јасно упозорити да не греше. Они не би требало да греше, и стварно је могуће да не греше. Али ако се деси да би случајно погрешили, нека не забораве да крв Господа Исуса још увек може да их очисти од сваког греха. Он је њихов Победник; Он је Праведник. Сама чињеница што је Он сада са Оцем, обезбеђује опроштење њихових грехова.
Због тога не би требало да одуговлачиш са срамотом греха као да ће ти такво страдање донети светост. Немој мислити да је одуговлачење свесности о греху на било који начин знак светости. Ако човек згреши, прво што би требало да учини то је да иде Богу и призна: „Згрешио сам!“ То је оно што значи судити себи, називајући грех његовим правим именом. „Ако исповедамо своје грехе, он је веран и праведан — да нам опрости грехе и очисти нас од сваке неправедности.“ Ако то учиниш, видећеш да ти Бог прашта и да је твоја заједница са Њим одмах обновљена.
4. Пут ка обнови
Ако дете Божије згреши и настави у том греху а да га не призна, оно ипак остаје Божије дете и Бог је још увек његов Отац. Међутим његова заједница са Богом ће бити изгубљена. У његовој савести постоји слабост; немогуће му је да стане пред Бога. Тај човек би могао да покушава да има заједницу са Богом, али ће увидети да је то нешто веома болно и ограничено. То је као дете које учини нешто лоше. Иако његова мајка можда не зна за то и не кори га, оно се код куће осећа веома нелагодно. Оно налази да му је немогуће да има блиску заједницу са њом, пошто се у њему налази осећање удаљености.
Има само један начин како је могуће бити обновљен. Морам да одем Богу и признам свој грех. Верујем да је Господ Исус мој заступник и да се побринуо за све моје грехе. Дакле, ту сам пред Богом и у понизности му признајем свој грех. Ослањам се на Господа да одсада више нећу бити толико осоран и непажљив. Схватио сам колико сам склон падању. Нисам бољи од осталих. Зато се молим Богу да ми буде милостив да бих могао да наставим са Господом корак за кораком. Слава Богу што имамо Заступника код Њега, Онога који је одиста поред нас.
Молитва
О Господе, молимо те да нас упутиш. Ако је могуће, нека ове речи буду од користи младим верницима. Господе заиста смо заинтересовани за њихово добро. Наша велика жеља је да млади верници свуда могу да напредују и да прославе Твоје име. Нека сви буду на добром путу. Нека савладају праве лекције еванђеља да би били теби од користи. Научи нас како да им помогнемо и како да их упутимо на прави пут. Признајемо да су ове речи непотпуне, као да нису од неке велике користи, али ми се ипак уздамо у Тебе за милост и благодат. Ако нам будеш милостив, моћи ћемо да им помогнемо. Ми који смо нико и ништа уздамо се у Тебе за милост, пошто Те молимо у име Господа Исуса. Амин.
