|
Кад је остао сам у Долини Понизности, сиромах Хришћанин је доживео многе муке. Само што је кренуо, угледао је једно страшно чудовиште које му је долазило у сусрет. Био је то Аполион.[262] Онда се тек уплашио и није знао да ли да стане или да се врати. Сетио се и да нема оклопа на леђима;[263] ако окрене леђа Аполиону овај ће га лако пробости својим стрелама. Зато је одлучио да стане и да се одупре, те је рекао: „Најбоље је истрајати до краја!“
Тада је кренуо напред и састао се са Аполионом. Било је страшно погледати у то чудовиште. Имало је крљушт као риба (и њом се веома поносио), а крила као змај; ноге као у медведа, а из грла су му сукљали пламен и дим; уста су му била као у лава.[264] Када је пришао Хришћанину, погледао га је презриво и почео овако да га пита:
– Одакле идеш и куда си пошао?
– Идем из града Пропада који је пун свакога зла и путујем на Гору Сион.
– Значи да си један од мојих поданика јер сва та земља припада мени и ја сам тамо кнез и бог – рече Аполион. – Зашто си онда побегао од свога цара? Кад се не бих надао да ћу те искористити за нешто боље, срушио бих те на земљу једним ударцем.
– Заиста сам се родио у твојој царевини – узврати Хришћанин – али је твоја служба била тешка и од плате се није могло живети јер је плата за грех смрт;[265] кад сам зашао у зреле године, тражио сам да се поправим као што раде и други разумни људи.[266]
– Нема тог кнеза који би тако лако пустио своје поданике, па ни ја тебе нећу пустити. Пошто се жалиш на услове и плату, врати се лепо кући и обећавам да ћу ти дати што је могуће више[267] – рече помирљиво Аполион.
– Ја сам се већ одазвао другоме, и то Цару над царевима. Како бих онда могао да се вратим са тобом? – рече Хришћанин.
– Ти си као што каже пословица: „Пао из зла у горе.“ Обично се дешава код оних који се издају за Његове слуге да Му после краћег времена окрену леђа, те се врате мени. Хајде дакле и ти, па ће све бити у реду.[268]
– Дао сам реч и заклео сам се на верност Њему – рече Хришћанин. – Како бих сада могао да одустанем. Зар не бих заслужио да будем обешен као издајник?
– Тако си мене изневерио, а ето ја сам спреман да ти опростим само ако ми се вратиш.
– Теби сам се заклео у незнању. Рачунам да Кнез коме сада служим може да ме ослободи те моје заклетве и да ми опрости оно што сам починио док сам тебе слушао. Поред свега тога разорниче Аполионе, да ти кажем истину: волим Његову службу, Његову плату, Његове слуге, Његову власт, Његово друштво и Његову земљу више него све твоје. Зато престани да ме наговараш – Његов сам слуга и Њему ћу да служим – одврати Хришћанин.
– Мало се освести па размисли шта те чека на путу којим идеш. Ти знаш да Његове слуге већином лоше пролазе јер су преступници мојих путева. Колико је њих досада већ срамно погинуло! Ти кажеш да више волиш Његову службу него моју, али Он никада није сишао оданде где је сада да помогне онима који Му служе. Што се мене тиче, цео свет зна колико сам пута ослободио од Њега и Његових слугу оне који су Му верно служили, било силом било преваром. Тако ћу и тебе ослободити! – рече самоуверено Аполион.
– Он се засада уздржава да их ослободи, јер хоће да испроба њихову љубав и види да ли ће Му остати верни до краја; што се тиче зла које их стално сналази, као што кажеш то им се ипак рачуна у славну заслугу. Они не полажу много на садашње избављење. Трпе ради вечне славе коју ће да приме када њихов Цар дође у Својој слави и слави Својих анђела.[269]
– Ти си Га већ изневерио. Како мислиш да ћеш примити плату?
– У чему сам био неверан, Аполионе?
– Поколебао си се чим си кренуо на пут када си се скоро удавио у мочвари Очајници – поче да клевета Аполион. – Онда си покушао на погрешан начин да се ослободиш терета уместо да си се стрпео док ти га твој Кнез не скине. Заспао си грешним сном и изгубио оно што ти је најдрагоценије. Умало се ниси вратио кад си угледао лавове. Када говориш о путу и о свему што си чуо и видео, што год радиш хвалиш се тиме у свом срцу.
– То је све истина – признаде Хришћанин – али има још много чега што си изоставио, а Кнез коме служим и кога љубим је милостив и спреман да опрости. Поред тога, те слабости су већ биле у мени док сам био у твојој земљи; тамо сам их задобио. Под њима сам стењао и кајао се и примио опроштење од мога Кнеза.[270]
Борба с Аполионом
Онда се Аполион силно разбеснео и рекао:
– Ја сам непријатељ тога Кнеза; мрзим Њега, Његове законе, Његов народ. Дошао сам и теби да се успротивим.
– Аполионе, пази шта радиш јер ја сам на Царевом путу, на путу светости. Чувај се дакле!
Тада се Аполион испречио преко целог пута и рекао:
– Ја се тога ништа не бојим. Спреми се да погинеш. Заклињем се мојим паклом да нећеш крочити даље. Овде ћу ти погубити душу.
Изустивши то, баци огњену стрелу Хришћанину у прса.[271] Али Хришћанин је подигао штит који је држао у руци те њиме одби стрелу. Затим трже мач из корица, јер је видео да му се ваља борити. Аполион је бацио кишу стрела на њега и мада се Хришћанин срчано бранио, неке су га ипак погодиле у главу, руке и ноге. Хришћанин је мало устукнуо а Аполион је још жешће навалио, док се Хришћанин није охрабрио и јуначки опет успротивио. Ова жестока борба потрајала је око пола дана. Хришћанин је био скоро потпуно исцрпљен због задобијених рана, тако да је све више слабио.[272]
Када је Аполион то видео, уграби згодну прилику те поче сасвим изблиза да напада. Хришћанин је пао и при том испустио мач из руке.
– Сад си мој – рикну Аполион и хтеде да му зада последњи ударац. Хришћанин је изгубио сваку наду на спасење, али док је Аполион одмеравао тај смртоносни ударац, Хришћанин по Божијој вољи брзо дограби мач, подиже га и рече:
– Немој се радовати непријатељу мој, ако падох, устаћу![273] – и зададе му смртоносну рану, тако да овај устукну. Кад то виде, Хришћанин навали и узвикну: – Али у свему томе ми надмоћно побеђујемо помоћу онога који нас је заволео.[274]
Затим Аполион рашири своја змајевска крила и одлете тако да га Хришћанин није више видео.
Нико не може ни да замисли такву борбу, уколико је није видео као ја.[275] Како је само Аполион за све време борбе вриштао и урликао – управо као змај. Са друге стране, Хришћанин је уздисао и јецао. Колико сам приметио, није се ниједном насмешио све док није увидео да је ранио Аполиона својим двосеклим мачем. Од тога двобоја нисам видео ништа страшније.[276]
Такву чудну борбу, ретко ћеш видети када, Захвалио Богу Кад борба би завршена, Хришћанин рече:
– Овде ћу захвалити Ономе који ме је ослободио из чељусти лавових – Ономе који ми је помогао против Аполиона,[277] па запева:
Велзевул, тај кнез најцрње таме, Исцељен и окрепљен
Онда видех како се према њему пружа нека рука која је држала лишће узбрано са дрвета живота. Хришћанин узе то лишће и зави своје ране које је задобио у борби, тако да су одмах зарасле.[278] Затим је сео да једе хлеб и пије вино из чутурице коју су му дали у дворцу.[279] Када се окрепио, пошао је својим путем са исуканим мачем у руци и рече: „Не знам да ли овде има још непријатеља?“[280] Аполион га више није нападао до краја те долине.
ПОЧЕТАКTHE PILGRIM'S PROGRESS by John Bunyan LSVTM 2020 [262] Отк. 9:11
[263] Бог не наоружава за бежање, него за бој, јер Он обећава победу.
[264] Не бој се кад се противник твоје душе постави у најгрознијој слици и хоће да те прождере. Јачи је Онај који је у теби. „Ако је Бог за нас, ко ће против нас?“ (Рим. 8:31). То је Божија борба и Он нам је дао победу кроз Господа нашега Исуса Христа, који је већ надвладао. Само једна реч Господа Исуса руши Сатану.
[265] Рим. 6:23
[266] Коме Дух Божији показује слободу Божијег Сина, он мрзи на Сатанино ропство. Ипак се нађу многи који знају да је плата за грех смрт, а опет иду путем пропасти одбацујући слободу Царства Божијег.
[267] Сатана прво зове са својим обећањима, после плаши гресима, па прети и распаљује телесне страсти, а на крају ватрено напада. Ко се ослања на Господа, ако и прима многе ране греха и често пада, ипак побеђује у име Христово. Тада Господ исцељује ране задобијене у борби, удељује милост, праштајући грех, а душа хвали Његово име.
[268] Сатана указује на друге који се хвале Христом, али Га се животом одричу. Он овако говори: „Кад су се други одрекли Христа, можеш и ти. Ето видиш да су и многи људи из Библије сагрешили па им је ипак било опроштено – биће и теби. Кад су други изневерили Христа, зашто не би и ти могао. Неће ти се ништа десити.“ На тај начин Сатана је већ многе упропастио. Али ти путниче, имај свагда пред очима свој узвишени циљ, па и поред тога што други нису били прави хришћани – ти буди!
[269] Вера у Христа Исуса је штит, о који се могу погасити све стреле нечастивога. Три младића која су имала такву веру, нису марила да ли ће Бог да их избави из огњене пећи, јер су се надала награди славе небеске. Тако и ти настој да увек имаш такву мисао. Тада ћеш бити увек добре воље и поред свих невоља, па макар те водили и на губилиште.
[270] Истина је да смо јадни и несрећни и да нас „тужилац браће“ оптужује и узнемирује, али знамо да нам Свети Дух показује наше кривице још јасније, и да нас Он води кроз тугу и жалост, да би нас на крају утешио вечном и савршеном утехом. Јер нам је отворен извор воде, која пере сваку нечистоту (Зах. 13:1). Тако ћемо дакле победити опадача и тужиоца крвљу Јагњета Божијега (Отк. 12:10,11). Против свих сатанских напада одазивај се једино на крв Исуса Христа, која чисти од свакога греха (1. Јован. 1:7). Понизи се, признај своју кривицу, али изнад свега признај богатство Божије милости којом си изабран за вечни живот. Тада Сатана мора да ућути. Господ је рекао Сатани: „Господ да те укори, Сатоно, Господ да те укори, који изабра Јерусалим“ (Зах. 3:1-4). Кад је ђаво оптуживао Лутера због великог списка греха, Лутер је одговорио: „То је све истина, али сада испод свега напиши: „Крв Сина његова Исуса Христа чисти нас од свакога греха“ (1. Јован. 1:7). Тада је Сатана побегао (Еф. 1:7).
[271] Разне напасти и искушења су огњене стреле којима Сатана бије хришћанина у прса – у срце – да спали Господњи врт и распали огањ који се не гаси. Како ћеш да се браниш? Вером! Вера у свемогућег Спаситеља ће ти бити штит о који ће се погасити огњене стреле. То је тај добар рат вере. Такав ће завршити као победник.
[272] Колике су борбе Божијег народа! Како Сатана жестоко напада, само да нас упропасти! Ти сустајеш, јер борба тако дуго траје и чини ти се да мораш да попустиш. Још само мало па ће Господ да те избави тако да ће напасник морати да те остави.
[273] Михеј 7:8
[274] Није ли то чудно да такво слабашно створење сруши тако силног дива? Одакле Давиду снага да смрви Голијата? Давид одговара: „Ти идеш на ме с мачем и копљем и са штитом, а ја идем на те у име Господа над војскама, Бога војске Израиљеве, кога си ружио“
(1. Сам. 17:45). Тако и ти хришћанине, иако си слаб црвић, победићеш и надвладаћеш моћ таме и искушења тела и света, ако пођеш у име Господње, ослањајући се на Божија обећања! Ако си пао, устаћеш поново у тој Његовој сили, те ћеш истрајати у вери ходајући са Богом. То све бива кроз Онога који нас љуби и види нашу борбу те нам долази у помоћ и сам задобија победу (Рим. 8:37-39; Јак. 4:7). [275] Банјан је то доживео пуном мером у својим великим напастима из којих није видео излаза, и у којима му је Сатана избио мач из руке – Божију Реч. Чувајмо се да и нама Божија Реч не постане мало важна и да је не истиснемо из срца другим читањем и наукама овога света, биле оне обучене и у најлепше одело и богословне знанствености.
[276] Душа која се уздишући бори са напастима, не може да се смеје. По томе се види и обележје света и обележје путника. Свет живи у гресима, смеје се и радује, а небески путник плаче и уздише док не победи. После су му уста пуна небеског смеха, а срце испуњено радошћу, те и он као Ана отвара своја уста од радости и хвали Бога (1. Сам. 2:1).
[277] Немој да заборавиш да захвалиш Богу за сваку победу, знајући да те је Божија милост сачувала од лавовских чељусти.
[278] Спаситељ лечи све ране које се задобију у борби против Сатане. Дођи Њему, Он ће све излечити. Види само Његову љубав и старање. Он се брине за тебе као Отац, да ти буде добро. Иако су твоје ране – греси – страшне, Он има лека за све.
[279] Крепио се гледајући у Исуса, који је тај прави Хлеб живота, и Његове милости су боље него вино. О, кад би увек, када славимо Вечеру Господњу хвалили Бога за победу коју смо одржали кроз Христа и да се припремимо и јачамо за нови бој и победу.
[280] Кроз борбе учимо да ценимо Божију Реч, јер смо познали да је она заиста мач оштар са обе стране, којим можемо да победимо над очајањем, сумњом и свакојаким искушењима. Да ли си већ окушао тај мач Духа?
ПОЧЕТАК |
|
|