Pošto je neko uzverovao u Gospoda, kod njega sigurno postoje neke stvari iz prošlosti sa kojima bi trebalo da raskine. Pred nama se nalazi pitanje: kako?
Učenje Biblije
U Bibliji, naročito u Novom zavetu, ne nalazimo da Bog mnogo ističe ono što je neko počinio pre nego što se pouzdao u Gospoda. Pokušaj da od Mateja do Otkrivenja pronađeš odlomke koji govore o raskidanju s prošlošću. Ako to uradiš, moraćeš da priznaš da je takve odlomke veoma teško naći. Istina, poslanice govore o našem prošlom neprimernom načinu života; takođe nam ukazuju i na to kakvo bi naše buduće ponašanje trebalo da bude, ali nam ne preporučuju šta da učinimo sa svojom prošlošću. Na primer, i Efescima i Kološanima poslanice pominju našu prošlost, međutim ni u jednoj od njih ne piše kako bi trebalo da je okončamo. One govore samo o tome šta bi trebalo ubuduće da činimo. Isto važi i za poslanice Solunjanima. U njima takođe piše o prošlosti, iako ne navode detalje kako s njom završiti jer se i ovde podvlači budućnost – kao da prošpost više ne predstavlja nikakav problem.
Bez sumnje, sa prošlošću treba raskinuti. Mnogi propovednici duhovnog probuđenja neumorno propovedaju da bi novi vernici trebalo da prekinu sa svojom prošlošću. Zar je moguće da oni ovaj predmet isuviše podvlače? Proučavajući Božiju reč, dolazimo do zaključka da ni apostoli ni Jovan Krstitelj, nisu na ovo obraćali neku naročitu pažnju.
1. Odgovor Jovana Krstitelja
Kad je mnoštvo upitalo: ,,Šta da radimo?” Jovan Krstitelj im je rekao: ,,Ko ima dve haljine neka da onome koji nema, i ko ima hrane neka čini isto tako.” Vidite, on nije upućivao na prošlost već na budućnost. Prišli su mu i carinici pitajući: ,,Učitelju, kako da postupimo?” On im je odgovorio:
,,Ne tražite ništa više od onoga što vam je određeno.” A pitali su ga i vojnici: ,,Šta da činimo?” A on im je odgovorio: ,,Ne zlostavljajte nikoga i ne optužujte lažno, i budite zadovoljni svojom platom” (vidi Luka 3:10—14). Ovo nam pokazuje da čak ni Jovan, koji je propovedao pokajanje, nije isticao prošlost već je podvlačio budućnost.
2. Pavlovo učenje
Ako se upustimo u istraživanje Pavlovih pisama, naći ćemo da on uvek ističe budućnost, ne pominjući prošlost. Zašto? Zato što se prošlost nalazi pod skupocenom krvlju. I najmanje odstupanje od ovoga bi pokvarilo Evanđelje, izopačilo učenje o pokajanju, pa čak upropastilo i način namirenja. Zbog toga pred Bogom ovo pitanje moramo pažljivo da rešimo. Istina, postoje neke stvari iz prošlosti s kojima bi trebalo raskinuti, ali za to postoje naročiti razlozi. Naš stav bi trebalo po ovom pitanju da bude sasvim jasan.
3. Učenje prve poslanice Korinćanima
,,Ili zar ne znate da nepravedni neće naslediti carstva Božijega? Ne zavaravajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubočinci, ni mekušci, ni pederasti, ni kradljivci, ni gramžljivi, ni pijanice, ni opadači, ni razbojnici neće naslediti carstva Božijeg. I neki od vas su bili ovakvi. Ali ste se oprali, i posvetili, i opravdali imenom Gospoda (našega) Isusa Hrista i duhom Boga našega” (1. Kor. 6:9-11). Iako je Pavle napomenuo kakvi su Korinćani bili i šta su nekad činili, on im ne daje nikakav predlog kako toga da se reše. Govoreći o njihovom opranom stanju, posvećenju i opravdanju u imenu Gospoda Isusa Duhom Božijim, on svakako ne podvlači to zato što bi ovo ukazivalo na raskidanje s prošlošću. Naš Spasitelj je već sredio našu prošlost. Ono što bi danas trebalo podvući, jeste život od sada. Onaj koji je spasen, taj je opran i posvećen i opravdan.
4. Učenje poslanice Efescima
,,Bog je Hristom oživeo i vas koji ste bili mrtvi zbog svojih prestupa i grehova, u kojima ste nekada živeli po duhu ovoga sveta, po vladaru vazdušnih sila, po duhu koji sada dejstvuje u sinovima nepokornosti; među ovima smo i mi svi nekada živeli u svojim plotskim požudama čineći plotske želje i smeranja, pa smo kao i ostali po prirodi bili podložni Božijem gnevu. Ali Bog, koji je bogat u milosti, zbog svoje velike ljubavi kojom nas je zavoleo, oživeo je Hristom i nas koji smo bili mrtvi u svojim prestupima, blagodaću ste spaseni” (Ef. 2:1-5). Ovde nema nikakvog učenja o tome kako bi najbolje mogli da prekinemo sa svim plotskim delima, jer je jedan i sveobuhvatni zaključak da je Gospod — velikom ljubavlju i blagodaću Božijom — u potpunosti rešio našu prošlost.
,,Ovo, dakle, govorim i svedočim u Gospodu da ne živite više kao što žive mnogobošci u ništavnosti svoga uma. Njihova misao je pomračena, daleko su od božanskog života — zbog neznanja koje je u njima, zbog okorelosti njihova srca. Izgubivši moralno osećanje oni su sami sebe predali raspojasanosti — da čine svaku nečistotu u lakomosti . . . vi treba da skinete sa sebe staroga čoveka koji propada zbog varljivih požuda, pa da se obnovite duhom svoga uma, i da obučete novoga čoveka koji je prema Bogu stvoren u istinitoj pravednosti i svetosti” (Ef. 4:17-24). Sve ovo se odnosi na naše stanje u prošlosti.
,,Stoga odbacite laž . . .” (Ef. 4:25a). On sada postupa sa budućnošću. Međutim, samo kaže da od sada odbacimo laž, a ne kako da postupamo s prošlim lažima. ,,Govorite istinu svako sa svojim bližnjim, . . . Možete se i srditi, ali nemojte grešiti; sunce da ne zađe nad vašim gnevom, i ne dajite mesta đavolu” (st. 25b-27). Ništa ne piše o prošlosti već samo o budućnosti. ,,Kradljivac da ne krade više” (st. 28a). Ponovo podvlači od sada pa ubuduće; ne govori o prošlosti — kako vratiti ono što je bilo ukradeno. ,,Nego neka se radije trudi i svojim rukama radi ono što je dobro . . . Nijedna ružna reč da ne izlazi iz vaših usta, nego samo koja je dobra za nazidanje — gde je potrebno, da slušaocima bude blagotvorna. I ne žalostite Božijeg Svetog duha . . . Svaka gorčina, i jarost, i gnev, i vika, i hula da se ukloni od vas sa svakom zloćom”(st. 28b-31). No ova uputstva slede isti tok i govore samo o životu čoveka od sada, pa nadalje.
,,Blud i svaka nečistota ili lakomost da se ni ne spominje među vama, kao što dolikuje svetima, ni gadost, ni budalasti razgovori, niti lakrdije, što ne bi priličilo, nego radije zahvaljivanje” (Ef. 5:3, 4). Prema istom načelu, ove reči se odnose radije na vernikovo ponašanje u budućnosti, nego na vreme kad još nije verovao.
U poslanicama možemo da otkrijemo divnu istinu — ono što Bog podvlači jeste vernikova budućnost. On ne brine o prošlom načinu života niti naglašava ono što bi trebalo da učinimo u vezi sa svojom prošlošću. Ovo je osnovno shvatanje koje bi vernici trebalo da poseduju.
Zbog jednog pogrešnog poimanja evanđelja, potreba da se raščisti sa prošlošću je ponekad toliko podvučena, da dovodi ljude u ropstvo. Mi ne bismo hteli da kažemo da s prošlošću ne bi trebalo postupati, jer ima nekoliko stvari koje moraju da se srede. Međutim, ostajemo pri svome da to nije od nekog bitnog značaja. Bog nam kaže da se svi naši gresi nalaze pod krvlju. Zbog toga što je Gospod Isus umro za nas, sve nam je oprošteno. Spaseni smo kroz Hrista koji je naša zamena, a ne na osnovu našeg raskidanja s prošlošću. Niko nije spasen zato što se pokajao od svoje zle prošlosti. Spaseni smo kroz otkupljenje koje je Gospod Isus ostvario na krstu. Samo je ovo temelj na kome čvrsto stojimo.
Sa čime bi trebalo postupati
Šta bi dakle trebalo da učinimo s prošlošću? Ako pažljivo istražujemo Novi zavet naći ćemo nekoliko mesta gde se spominje taj predmet raščišćavanja s prošlošću. Ali svi ovi slučajevi su samo primeri; nijedan ne predstavlja učenje. Dakle, naš Gospod nam je ostavio nekoliko primera da se u vezi rešavanja s prošlšću upravljamo po njima.
1. Ono što se odnosi na idole mora se privesti kraju
„. . . od idola obratili (se) Bogu” (1. Sol. 1:9). Ono što se tiče idola nije toliko jednostavno koliko to zamišljamo. Ne zaboravite da smo hram Svetoga Duha. Kako se hram Božiji slaže sa idolima? Čak i apostol Jovan opominje vernike pišući im: ,,Dečice, čuvajte se od idola” (1. Jovanova 5:21).
Mi moramo da razumemo stav Pisma prema idolopoklonstvu. Bog zabranjuje pravljenje bilo kakvog rezanog lika ili bilo kakve slike od onoga što je gore na nebu ili što je dole na zemlji ili u vodi. On takođe zabranjuje i pomisao na to da su ovi likovi živi. Čim se jedna takva misao prihvati, ti likovi postaju idoli. Likovi sami po sebi nisu ništa, ali ako ih počnemo smatrati živima — preobražavaju se u nešto đavolsko. Zbog toga je štovanje ovakvih likova strogo zabranjeno; nijednom srcu se ne dozvoljava da im se obraća. Jedna od deset zapovesti zabranjuje pravljenje likova (vidi 5. Mojsijevu 5:8).
„. . . da ne potražiš (ispituješ) bogova njihovih, i rečeš: kako su ovi narodi služili svojim bogovima?” (5. Moj. 12:30b). Nemoj iz radoznalosti da se raspituješ o drugim bogovima. Ne ispituj kako narodi služe svojim bogovima. Bog nam zabranjuje da činimo takva istraživanja, jer će nas ona samo navesti da pođemo putevima kojima i narodi idu.
Kako se hram Božiji slaže sa idolima? Primedba je jasna: hrišćani ne bi trebalo da posećuju hramove osim u posebnim okolnostima, kao kad ih zatekne noć u planini te ne mogu da nađu nikakvo drugo noćište.2 Oni ne bi trebalo da posećuju te hramove zbog zabave. Ne priliči im da se isuviše približavaju idolima. ,,Čuvajte se od idola” znači da im ne prilaziš suviše blizu.
,,Niti ću metnuti imena njihovih (drugih bogova) u usta svoja” (Psalam 16:4). Trebalo bi da pazimo da čak ni sa propovedaonice ne pominjemo imena drugih bogova, ukoliko to već nije bezuslovno neophodno zbog ilustracije.
Isto tako, trebalo bi da okončamo i svako sujeverje, ne dozvoljavajući čak ni strah od nesreće. Isuviše vernika se još uvek uzda u sreću obraćajući pažnju na dobre znakove koji se čitaju sa oblika njihovih lica i dlanova. To je zabranjeno. Šta god je u bilo kakvoj vezi sa idolopoklonstvom, pred Bogom se mora u potpunosti i zauvek odbaciti.
Počevši svoj život vere u Hrista, vernik još od prvog dana mora da se odvoji od idola i svega onoga što je u vezi sa idolopoklonstvom. Više ne sme da pominje imena idola, niti pak da pita za savet gatare. Trebalo bi da se drži daleko od bezbožničkih hramova, i ne misli o štovanju likova. Ne bi trebalo da se raspituje o obredima drugih religija. Sa prošlošću se mora u potpunosti raskinuti. Ako poseduje bilo kakve idolopokloničke predmete, trebalo bi da ih razbije — ne da ih proda, nego da ih uništi. Ovo je veoma ozbiljna stvar, zato što je Bog ljubomoran na idole.
Ako vernici danas nisu u potpunosti odvojeni od idola, kako će izbeći najveći od svih idola u budućnosti — lik antihrista? Ne samo da ne bi smelo da se štuje ono što je rezano ili liveno, nego ne bi trebalo štovati ni bilo šta što je živo. Dolazi dan kada će čovek bezakonja imati svoj živi lik. Nikakav se lik ne sme štovati, čak ni likovi Hrista i Marije. Mora se negovati navika da se nikakvi idoli ne štuju.
Mi ne bi trebalo da služimo u telu; trebalo bi da služimo u duhu, jer Bog traži one koji će ga služiti u duhu a ne u telu. Bog je duh. On nije nekakav lik. Ovo znanje će osloboditi mnoge vernike od pada u rimokatoličku crkvu, čiji će se uticaj jako uvećati pri dolasku antihrista.
Odatle proizilazi da bi kao prvo trebalo odbaciti sve idole iz prošlosti. Moramo se okrenuti od idola da bismo čekali na Božijeg Sina i njegov drugi dolazak. Ne bi trebalo da držimo nikakav lik Gospoda Isusa Hrista, jer nijedan od njih nije njegova prava slika pa je zato i beskoristan. U Vatikanskom muzeju se nalazi preko dve hiljade različitih likova Gospoda Isusa. Svi su oni proizvod umetnikove mašte. Mnogi umetnici lutaju po svetu plaćajući ljudima da im poziraju. Dozvolite da kažemo da je to huljenje. Bog je ljubomorni Bog i zato to neće trpeti. Svako sujeverje mora da se odbaci; čak bi i svaku nijansu idolopoklonstva trebalo potpuno očistiti.
2. Neke stvari zahtevaju da se s njima prekine
„Od onih pak koji su se bavili vračanjem priličan broj donese svoje knjige na gomilu, pa ih spališe pred svima; proračunaše njihovu vrednost i nađoše da vrede pedeset hiljada srebrnika” (Dela 19:19). I ovo je nešto što bi novi vernik trebalo da odbaci. Mada u vezi s tim nema nikakve zapovesti niti učenja, ipak je sasvim jasno da je ovakvo ponašanje prouzrokovano delovanjem Svetog Duha. Sveti Duh u vernicima radi na takav način da su primorani da stvari koje više ne bi trebalo da drže, donesu i spale. Knjige pomenute u Delima 19 su vredele pedeset hiljada srebrnika — veliki novac. One nisu prodate s namerom da se novac zarađen na njima da crkvi, nego su spaljene. Da je tamo bio prisutan Juda, on bi se svakako usprotivio tom spaljivanju, jer je vrednost tih knjiga daleko prevazilazila trideset srebrnika; novac je mogao da se iskoristi za pomoć siromašnima. Gospodu je međutim bilo milo što su te knjige spaljene.
Ima nekoliko stvari s kojima bi trebalo postupiti. Likovi su jedna, a knjige o vračanju druga. Načelo je jednostavno: svi likovi se moraju odbaciti kao i sve ostale sumnjive stvari. Primeri u Pismu nam govore da stvari koje su u neposrednom odnosu s grehom, kao predmeti za kockanje ili bestidne knjige, moraju se spaliti.
Kako stoje stvari u vezi s onim što je neprikladno za svete? Sasvim je prirodno da se u neverničkom domu mogu naći stvari koje su u vezi s grehom i koje ne priliče svetima. Zbog toga bi trebalo da onaj koji je uzverovao u Gospoda ode kući i pregleda ono što ima. Stvari koje imaju veze sa grehom treba spaliti — ne prodati. Druge stvari koje ne priliče svetima, tamo gde je to moguće trebalo bi prepraviti — kao odeću — ili ih pak prodati.
U knjizi Levitskoj 13 i 14 nalazimo lepu sliku o haljini gubavca. Takva haljina bi se mogla uporediti sa stvarima sa kojima bi trebalo nešto učiniti. Posle pregleda, našle su se haljine zaražene gubom, i pošto ih je bilo nemoguće oprati morale su vatrom da se spale. Neka odeća je međutim mogla da se opere, pri čemu se i zaraza izgubila; ona je ponovo mogla da se koristi. Isto tako i neki delovi naše odeće mogu da se preprave skraćivanjem ili produživanjem, jer se radi čisto o pitanju mode. Drugi su međutim toliko bili u službi greha, da ih je nemoguće iskoristiti; dakle, moraju se spaliti.
Novi vernik bi ovu lekciju trebalo da savlada još na samom početku, tako da je čitavog života više ne zaboravi. Trebalo bi mu pomoći da razume da je život hrišćana nešto veoma stvarno. On uključuje mnogo više nego odlaženje u crkvu i slušanje propovedi.
3. Svaki dug mora da se nadoknadi
,,Zakej pak stade i reče Gospodu: vidi, Gospode, dajem polovinu svoga imanja siromasima, i ako sam od koga što iznudio, vraćam četvorostruko” (Luka 19:8). Zakej nam daje dobar primer. Čudno je da po ovom predmetu nema nekog učenja, već svaki vernik čini onako kako ga pokreće Sveti Duh. Otuda i ono — malo više ovde, malo manje onde — svaki čini onako kako ga vodi Sveti Duh. Da je u pitanju neko načelo ili učenje, onda bi svi činili isto.
Sila Gospodnja je toliko jako pritiskala Zakeja, da je bio voljan da svakom čoveku od koga je bilo šta iznudio, vrati četvorostruko. Mi bismo svakako rekli da je dvostruka nadoknada sasvim dovoljna. Načelo u knjizi Levitskoj je da čovek ,,dometne peti deo onome čije je” (3. Moj. 6:5). Pretpostavimo da dug iznosi hiljadu dolara; onda bi nadoknada trebalo da bude hiljadu i dve stotine dolara. Međutim, kada je neko pokrenut delovanjem Svetog Duha, on to osećanje mora da sledi makar vraćao četvorostruko ili desetostruko. Dakle ne zaboravimo da nam Biblija ne daje nikakvo učenje u vezi sa ovim predmetom. Sve što nam se daje to je načelo da bi trebalo postupiti prema vođstvu Svetog Duha.
Ako je neki vernik u prošlosti nešto od nekoga iznudio, ili ga prevario ili mu pak ukrao ili uzeo nešto na nepravedan način, verujemo da bi onda trebalo da postupi onako kako mu Gospod govori. Možda mu je nemoguće da raščisti novčanu pod-valu koju je učinio, i mada to neće uticati na oproštenje koje je od Boga primio, ono će ipak imati presudne posledice po njegovo svedočanstvo.
Na primer: ako sam od nekoga, pre nego što sam bio spasen, ukrao hiljadu dolara — ja ni u kom slučaju neću mohi da mu propovedam evanđelje ukoliko prvo nisam raščistio stvar u vezi sa tom prevarom. Mogao bih i da pokušam da mu propovedam, ali njegove misli će najverovatnije biti zauzete razmišljanjem o hiljadu dolara. Bez sumnje meni je to Bog oprostio, ali pred dotičnom osobom nemam svedočanstva. Ne bih mogao da se izvučem govoreći: ,,Zar mi Bog nije oprostio?” Ova stvar je veoma povezana sa mojim svedočanstvom.
Molim vas nemojte zaboraviti da je Zakej radi svoga svedočanstva vratio četvorostruko. U vreme kada su svi gunđali: ,,Što je (Isus) grešnom čoveku došao u kuću da se odmori,” i žalili se pri tom koliko je taj čovek iznudio i nepravično zahtevao od mnogih, Zakej je stao i rekao: „. . . ako sam od koga šta iznudio, vraćam četvorostruko.” Ova četvorostruka nadoknada nije bila uslov da postane Avraamov sin, niti je pak bila nešto što se od njega zahtevalo da bi primio spasenje. Bio je to, dakako, ishod toga što je on već bio Avraamov sin i ishod toga što je u njegovu kuću spasenje već došlo. Osim toga, vrativši četvorostruko, zapušio je usta onima koji su ga kritikovali, jer je to bilo daleko više od sume za koju im je podvalio. Zbog ovog popravljenog ponašanja, zadobio je svedočanstvo pred ljudima. Ovo je dakle tlo za svedočanstvo.
Znam jednog brata u Gospodu, koji je pre nego što je bio spasen bio nepošten u novčanim pitanjima, a takođe grešan i u svom ponašanju. Imao je mnogo školskih drugova od kojih je većina pripadala naprednijoj srednjoj klasi. Pošto je bio spasen, revnosno je pokušavao da zadobije svoje školske drugove za Hrista — međutim to mu nikako nije polazilo za rukom. Iako im je evanđelje propovedao od srca, oni mu nisu mogli verovati, jer su se stalno pitali šta se desilo s njegovim prevarama i lošim vladanjem u prošlosti. Oni nisu zaboravili njegovu prošlost, jer nikada nije vratio onako kako je to Zakej učinio. Njegovi prošli gresi pred Bogom su bili oprošteni, ali su ljudima još uvek predstavljali problem. Da je priznao svoje greške i vratio dugove, njegovo svedočanstvo bi bilo prihvaćeno.
Novi vernik bi trebalo da se upita da li je učinio nekome nešto nažao ili pak nekoga prevario, da li je poneo kući nešto što mu ne pripada, ili pak da li poseduje nešto što je zadobio prevarom. Ako jeste, onda bi to trebalo sasvim da raščisti, rešavajući svaku stvar ponaosob. U hrišćansko pokajanje se uračunava i priznavanje prošlih grešaka. Ono nije kao obično pokajanje koje se sastoji jednostavno u promeni ponašanja. Na primer: ako sam se kao svetski čovek u prošlosti često ljutio, da bih pokazao svoje pokajanje, bilo bi dovoljno da to više ne ponavljam. Ali kao hrišćanin, pored toga što pokazujem promenu u svom ponašanju, ja moram takođe da priznam da je srdnja nešto što ne valja. Ne samo da bi na svoju narav trebalo da pazim pred Bogom, nego moram da priznam i pred ljudima da sam grešio kada sam se gnevio. Tako će se i sa ovom nevoljom završiti.
Ako je neko imao običaj da krade, sada je pred Bogom čist ukoliko je to prestao da čini, ali to ga ne čisti i pred ljudima. Štaviše ako nije ukrao ništa ni za tri uzastopne godine, ljudi će ga još uvek smatrati lopovom. Dakle, zbog svedočanstva ne samo da bi trebalo da prestane da krade, nego svoju grešku u prošlosti mora da prizna i pred ljudima. Zbog toga što je spasen po milosti, u stanju je da to učini.
Komplikovani problem
Evo i jednog komplikovanog problema: pretpostavimo da sam ukrao deset hiljada dolara, ali sada od toga nemam više ni hiljadu. Kako da rešim to pitanje? Po načelu moram da priznam svoje nepoštenje, kao i da mi sada nije moguće da platim. Nadoknada je jedna stvar, a priznanje druga. Bilo da sam u stanju da izvršim nadoknadu ili ne, ja ipak moram da priznam; u protivnom nikada neću moći da svedočim. Bez obzira na to što bi priznanje često moglo da znači nevolju, ono ipak mora da se izvrši.
Šta bi trebalo učiniti da bi se raščistilo s prošlošću kada je u pitanju naročita okolnost kao što je ubistvo? U Bibliji su izneta dva takva slučaja: jedan u kome je osoba bila direktno umešana u ubistvo, a drugi u kome je bila umešana indirektno. Prvi slučaj se odnosi na razbojnika na krstu. Grčka reč ,,razbojnik” ne podrazumeva običnog pljačkaša nego onoga koji ubija ljude — ne običnog lopova, nego onoga koji ubija za novac. Ali pošto je ovaj razbojnik uzverovao u Gospoda, gresi su mu bili oprošteni, jer nema greha koga skupocena krv ne bi mogla da izbriše. Gospod mu je rekao:
,,Zaista, kažem ti: danas ćeš biti sa mnom u raju” (Luka 23:43). Ovaj razbojnik nije ništa učinio sa svojom prošlošću, niti je pak imao prilike da bilo šta učini. Drugi slučaj se odnosi na Pavla koji je indirektno bio umešan u ubistvo. On lično nije ubio nikoga, ali je ipak bio saučesnik u Stefanovom ubistvu, jer je čuvao haljine onih koji su kamenovali Stefana. Pismo ništa ne govori o tome kako da se postupi sa prošlošću ni u ovom slučaju, niti pak u onom prvom.
Kada naiđemo na ovakve slučajeve, uopšteno načelo je da ne preopterećujemo savest novoobraćenog vernika ukoliko Bog u njegovom srcu već ne radi na osobit način. U ova dva slučaja koja su nam data u Novom zavetu, reklo bi se da Bog ne obraća pažnju na prošlost. Nekim vernicima bi dakako, zbog toga mogao da nedostaje mir, pošto Sveti Duh radi u njima. U tom slučaju, u poređenju sa običnim optužbama ima razlike. Ako bi ožalošćenim porodicama mogli da izraze svoje kajanje, onda to svakako ne bi trebalo braniti. Ipak, ovo nije ni učenje niti zapovest.
4. Nedovršene stvari se moraju zaključiti
Kad se neko spasi, on bez sumnje još uvek ima u rukama mnogo toga što je nezavršeno. To bi lako moglo da mu se ispreči na putu dok sledi Gospoda. Šta Pismo ima da kaže o zaključivanju tih stvari? Kada je neko u Novom zavetu prišao Gospodu rekavši: ,,Gospode, dopusti mi najpre da odem i ukopam svoga oca”, Gospod mu je odgovorio: ,,Hajde za mnom i ostavi da mrtvi ukopavaju svoje mrtve” (Matej 8:21, 22). Dakle, u stvarima koje se tiču zemaljskih odgovornosti, Reč Gospodnja glasi: ,,Hajde za mnom i ostavi da mrtvi ukopavaju svoje mrtve.”
Ovde imamo jednog nevernog oca koji je još uvek živ. Misao učenika je da najpre ide kući i čeka dok mu otac umre i sahrani ga, a onda pođe za Gospodom. No Gospod mu uzvraća načelom da se mrtvi ostavljaju da ukopavaju mrtve. Prvo ,,mrtvi” se odnosi na ljude iz sveta koji su duhovno mrtvi. Drugo, ,,mrtvi” pak govori o onima koji su fizički mrtvi. Gospod ga poziva da ga sledi i ostavi sahranu svetskima. Ovo nije predlog novim vernicima da ne bi trebalo da se brinu o svojim roditeljima; ovde se radi o jednom načelu koje bi trebalo prihvatiti. Neka ljudi koji pripadaju ovom svetu nastave sa završavanjem nesvršenih poslova. Ako bi ove poslove trebalo mi da radimo, onda bi nam se moglo desiti da nam uopštene ne ostane vremena da budemo hrišćani.
Uvek postoji mogućnost da otac još dugo živi. Dakle, moramo ostaviti mrtvima da ukopavaju svoje mrtve. To ne znači da se mi nećemo pobrinuti za stvari; to jednostavno znači da takvim stvarima nećemo dozvoliti da nas sprečavaju. Ko može da bude hrišćanin ako prvo mora da se pobrine za hiljadu i jednu porodičnu stvar? Nemojmo čekati da prvo sve ovozemaljske stvari budu rešene pre no što dođemo Hristu. Ako to budemo činili onda nikada nećemo ni slediti Gospoda. Ko bi ikada našao povoljne izglede da veruje u Gospoda ako prvo mora da posvršava sve svoje poslove? Dakle, nemojte dozvoliti da nas vezuju stvari koje pripadaju mrtvima. Mi te stvari možemo da ostavimo i nedovršene. Pošto smo počeli da sledimo Gospoda one se mogu ostaviti.
Što se tiče raskidanja s prošlošću, sve ono što u Božijoj reči u vezi s tim možemo da pronađemo jesu ove četiri tačke koje smo gore razmotrili. Novi vernik bi trebalo da nauči kako sa svakom da postupi.
Pitanje
Postavljeno je pitanje: šta ako oštećena osoba to nije svesna o tome? Da li bi i taj greh trebalo priznati?
Odgovor: da li je u pitanju nekakav materijalni dug? Ako jeste, on se onda mora priznati. Najbolji način da se to učini je zajedno sa crkvom. Na primer: ako si ti zbog mene izgubio hiljadu dolara, onda bi trebalo da ja budem voljan da ti to priznam i izvršim nadoknadu. Ali ja to moram da učinim na način koji će tebi biti najkorisniji. Novi vernik je sklon da zapada u krajnosti i zbog toga bi mogao da upropasti stvar. Zato je najbolje to pitanje izneti pred crkvu i dozvoliti iskusnijoj braći da mu pomogmu pri donošenju odluke. To je važno zato što novi vernik lako može da padne pod osudu svoje savesti, ili pak zbog poteškoća koje bi se mogle javiti da se jednostavno okane cele stvari. Ono što je učinjeno na sastancima duhovnog probuđenja ne može nikada da se uporedi sa onim što je učinjeno u crkvi. U prvom slučaju vernik mora sam da se upusti u stvar; u drugom slučaju nalazi pomoć koja dolazi kroz zajednicu crkve.
__________ 2 Ovo se često dešavalo u Kini.
-
nazad
