БракДа би неко био добар хришћанин мора да буде веран у свим својим основним животним питањима. Ако у било којој од тих области долази до моралне дилеме, било да се ради о породици, професији или ма чему другом, онда ће касније доћи и до других невоља. И само једна потешкоћа, са којом се није правилно поступило, биће довољно јака да спречи раст и онемогући човеку да хода у честитости.
У овој лекцији ћемо размотрити питање брака. Млади верници би нарочито требало да знају шта Господња реч има да каже у вези са тим. Погледајмо дакле, тај предмет са различитих гледишта.
Људи су свесни своје полне потребе баш као што су свесни и своје глади. Ако је глад природан, телесни захтев, онда је и полност природни захтев тела. Природно је да неко осећа глад и то није грех. Али ако украде храну, то онда јесте грех. То је нешто неприродно. Исто тако је и свесност о полности природна и не треба је сматрати као грешну. Само онда када особа користи неисправан начин да задовољи своју жељу, пада у грех.
Бог је дао човеку полну свесност. Бог је одредио и створио брак. Брак је уведен пре, а не после човековог пада у грех. То је било пре онога што се десило у 3. глави књиге Постања. У ствари, Бог је брак установио у 2. глави Постања. Одатле следи да је полна свесност постојала пре, а не после доласка греха на свет. Важно је да знамо да у томе што смо полно свесни нема ничег грешног. Грех првенствено са тим нема везе, зато што је и само присуство те свесности Бог створио.
За тридесет година мог уздања и службе Господу дошао сам у контакт са великим бројем младе браће и сестара. Увидео сам да неке људе није лако узнемирити, док су други веома узнемирени непотребним оптужбама своје савести. Њихова савест је узнемирена неоснованим оптужбама зато што не познају Божије мисли нити им је јасно шта говори Божија реч. Они мисле да су згрешили зато што су свесни своје полности. Нека браћа су отишла толико у крајност, да сумњају у Божије дело у њима зато што су још увек свесни своје полности. Сматрати полност као нешто грешно је незнабожачка идеја. Као што није грешно осећати глад, исто тако ни потреба за полношћу није нимало грешна. То је нешто природно.
Господ нам каже кроз свога апостола: „Сви да поштују брак“ (Јев. 13:4). Не само да би га требало поштовати него је брак нешто свето. За Бога је полност света и природна.
Др Мејер (F. B. Meyer) је написао много добрих књига у којима подвлачи важност изградње хришћана. Он каже да само прљав ум може да сматра полност као нешто прљаво. Ја се слажем са њим. Човек везује прљаве мисли за полност зато што је он сам прљав. Онима који су чисти све је чисто. Нечистима је све нечисто. Полни односи у браку које је Бог одредио, свети су, чисти и неокаљани.
Павле нам говори о томе да ће у последња времена доћи демонска учења, међу којима ће бити и забрана ступања у брак (1. Тим. 4:3). Ово демонско учење даје утисак да се путем њега долази до светости. У својим чланцима Пембер (G. H. Pember) јасно указује на то како људи који забрањују ступање у брак траже светост. Мисле да ће их то учинити светима. Али у Првој посланици Тимотеју јасно је изнесено да је забрана ступања у брак демонска наука. Бог никада није забранио брак.
Ниједан верник не сме да има лошу савест због незнабожачког учења. Свесност о полности је природна – није грешна. Невоља није у присуству такве свесности, него у томе, што је она претворена у грех. Та свесност није грешна, али начин на који би она могла да се третира чини је грешном.
Бог је установио брак. Бог је рекао: „Није добро да је човек сам“ (1. Мој. 2:18). Све оно што је Бог створио је добро. Првога дана стварања Бог је видео светлост и рекао да је добра. (Други дан је био изузетан по томе што је створен свод, место сатаниног обитавања.) Али шестога дана, када је Бог створио човека, Он је рекао: „Није добро да је човек сам“ (1. Мој. 2:18). То не значи да човек није добро створен, него да је човек само допола створен.
Тако је Бог дао човеку друга према њему. И Ева је створена шестога дана, а затим ју је Бог довео Адаму. Она је створена изричито за брак.
Реч „друг“ значи „помоћник“, што ће рећи да она прво мора да одговара или да буде прикладна Адаму пре него што може да му буде од помоћи.
Када је Бог створио човека, Oн га је створио као мушко и женско. То је као да је прво створио једну половину човека, а затим другу, да би тако добио целину. Тек онда када су се две половине спојиле човек је постао комплетан. Бог је тада рекао: „Веома добро“ (1. Мој. 1:31).
Пре свега, требало би указати на то да је Бог успоставио брак, а не човек. Даље, он није настао после, него пре човековог пада у грех. Човек није згрешио првога дана када га је Бог створио, него је тог првог дана ступио у брачну заједницу. Када је Бог створио Еву, тог истог дана је довео Адаму. Тако стоји да је Бог установио брак.
У 1. Мојсијевој у 2. глави је забележено стварање човека; у 2. глави Еванђеља по Јовану имамо венчање у Кани када је Господ Исус претворио воду у вино. Овај догађај нам не говори само о томе да је Господ Исус дозволио брак, него и да га је одобравао. Био је на венчању и учинио да оно буде срећно и успешно. Бог је успоставио брак, а Господ Исус га је потврдио.
Божија намера је да муж има жену да му помаже. Зато је жена и названа „друг“ или „помоћник“. Бог хоће да муж и жена заједно живе, да имају духовну заједницу и да се узајамно помажу.
2. Да би се спречио разврат
У Старом завету читамо да је Бог успоставио брак пре него што је грех дошао на свет. Али у овим новозаветним данима, грех се већ налази на свету. Зато нам Павле показује у 1. Коринћанима у 7. глави да због тога што је грех дошао, брак не само што није забрањен, него је штавише, неопходан.
Да би се спречио разврат, Павле нам каже да би сваки човек требало да има своју жену и да би свака жена требало да има свога мужа. Он не осуђује полну свесност, већ каже да брак може да спречи развратан живот.
Павле каже: „Не старајте се за тело“ (Рим. 13:14). То је дивно. На пример: претпоставимо да је неко ухваћен у греху охолости. Павле не може да му каже: „Зато што си склон охолости, дозвољавам ти да будеш охол код куће да не би био охол на свим другим местима. Ако имаш једно место где ти је дозвољено да будеш охол, нећеш бити охол на другим местима.“ Кад би Бог то рекао, значи да би се старао за тело. Бог тако нешто никада не дозвољава. Ако неко воли да краде, ти му не кажеш: „Зато што волиш да крадеш, дозволићу ти да крадеш само оно што припада томе и томе брату – да не би крао на другим местима.“ Напротив, рећи ћеш му: „Није ти дозвољено да било где крадеш.“ Крађа је у потпуности грех. Због тога немој да мислиш како би могао да је одобриш. Охолост је један неовлашћени грех и због тога му се не сме попуштати. Али полност није категорички грешна и зато би сваки човек требало да има своју жену и свака жена да има свога мужа. Свесност о полности није грех. Да јесте, Павлове речи би одобравале угађање телу. Међутим зато што знамо да апостол не одобрава угађање телу, одатле следи да полност није грех. Не заборавимо да Бог не попушта телу тиме што дозвољава брак. Брак је свет, и сам Бог га је успоставио.
Када је грех дошао на свет, брак је постао неопходан да би се спречио разврат. То ни у ком случају не би требало да се сматра као попуштање телу.
Када је Павле говорио о браку, он је у 1. Коринћанима 7:4 рекао: „Жена не располаже својим телом, него муж; исто тако и муж не располаже својим телом, него жена.“ Његово учење по овом питању је сасвим јасно. Он даље у стиху 5 каже: „Не ускраћујте се једно другом, сем по договору за извесно време, да се предате молитви, а затим да се опет састанете, да вас сатана не искуша због ваше неуздржљивости.“ Уопштено говорећи, муж и жена не би требало да се раздвајају да не би дошло до разврата. Зато је Бог установио брак и наредио да муж и жена остану заједно.
„Боље (је) ступати у брак него распаљен патити“ (1. Кор. 7:9). Павле је овде строг. Они који имају јаку жељу за браком и запаљују се, требало би да ступе у брак. Он их овде не кори због њихових јаких осећања, као да су она грешна, нити пак даје одушке телу. Он само каже да ако неко има јаку жељу за браком боље је да ступи у брак, него да се распаљује. Божија реч је јасна по том питању. Свесност о полности није грех. Чак ни јака сексуална жеља није грех. Али Бог таквима преписује брак. Не би требало да се устежу од брака да у противном не би пали у грех.
3. Ради примања заједничке милости
Говорећи мужевима и женама, Петар каже: „Мужеви, живите увиђавно са женом као слабијим судом указивајући им поштовање као сунаследницама животне благодати“ (1. Пет. 3:7). Другим речима, Богу је мило да Му муж и жена заједно служе. Он тражи Аквилу и Прискилу, а исто тако и Петра и његову супругу као и Јуду и његову супругу да Му служе.
Млади верници би требало да знају три основна разлога за хришћански брак. Прво: ради узајамне помоћи; друго: ради спречавања греха; и треће: ради заједничког примања Божије благодати. Брак се не састоји само од једног хришћанина, него од двоје хришћана који живе у Божијем присуству. Не само да једна особа прима милост, него две, као сунаследници животне благодати.
Библија је заиста дивна књига зато што нам с једне стране показује да полност није грешна и да је Бог успоставио и одредио брак да би спречио грех, а ипак с друге стране говори да је добро да они који немају јак полни нагон и који немају велику потребу да задовоље ту жељу задрже своју девственост.
1. Сврха девствености
Девственост није светија од брака, али девственици имају то преимућство што могу да се брину за дело Господње свом својом физичком снагом.
Павле нам показује да они који су у браку имају три потешкоће. Пре свега брак је веза. Он каже: „Јеси ли се привезао за жену?“ (1. Кор. 7:27). Када си већ једном ожењен онда мораш да обратиш пажњу на многе ствари. Друго, они који су у браку имаће невоље. „Али ће такви имати телесну невољу“ (ст. 28). Природно је да се после ступања у брак повећавају телесне невоље, тако да не можеш да служиш Господу без ометања. Треће: они који су у браку брину се за ствари овога света (ст. 32-34). Такве бриге, о којима Господ Исус говори у Матеју 13, могу лако да спрече жито да доноси род, зато што бриге овога света гуше зрно и онемогућавају му да донесе плод. Дакле, брак има своје потешкоће: везаност, невоље и бриге.
Павле не говори само хришћанским радницима него свој браћи и сестрама. Онај који чува своју девственост поштеђен је многих потешкоћа. Павле не захтева девственост, али јој је наклоњен. У ствари он само открива чињенице. Добро је да браћа и сестре буду у браку, зато што ће избећи опасност падања у грех разврата; али биће везани, доживеће више невоља у телу и имаће више овоземаљских брига.
2. За кога је девственост
Павле нам говори ко су они који могу да задрже своју девственост.
Онај који је примио дар од Бога може да задржи своју девственост. Девственост је дар. „Али свако има свој благодатни дар од Бога, један овако, а други онако“ (1. Кор. 7:7). Неки би требало да ступе у брак зато што су примили дар за брак. Без тог дара нико не може да ступи у брак. Као што је девственост Божији дар, тако је и брак дар од Бога.
По питању девственика, први услов је да и поред тога што су полно свесни, ипак нису под сексуалном принудом. Неки људи имају јак полни нагон, док други имају само полну свесност, а не и нагон. Само они могу да остану девственици.
„Али ако неко мисли да неприлично поступа са својом девственошћу, и ако је зашао у године, и тако мора да буде, нека чини шта хоће; не греши; нека ступају у брак. Ко међутим, чврсто стоји у свом срцу и нема нужде него има власт над својом сопственом вољом, па је ово одлучио у свом сопственом срцу, да сачува своју девственост, добро чини“ (ст. 36, 37 - Дарбијев превод). У грчком реч указује на девственост, а не на кћерку, као што стоји у неким преводима. Ако неко сматра да према себи није поступио како ваља у вези са својом девственошћу, нека се жени. Али онај ко жели да задржи своју девственост и чврсто тако одлучи у свом срцу нека тако и учини.
Они који могу да задрже своју девственост су они, који прво: немају полну нужност, него само полну свесност; друго: који су чврсто одлучили у свом срцу да пред Господом одрже своју девственост; и треће: немају потребу због околности – „нема нужде“ (ст. 37). Неки људи имају невоље из природних разлога, и због тога им није лако да среде питање девствености. На њих можда породица врши притисак или се пак срећу с другим потешкоћама тако да им није могуће да остану девственици. Због тога је девственост могућа само онда када то природни услови дозвољавају.
3. Однос између девствености према царству небеском и узнесењу Цркве
Онај који може да одржи своју девственост заиста добија много пред Богом. Мислим да нам Матеј 19 јасно говори о томе да је девственику лакше да уђе у царство небеско. Морамо да признамо да постоји значајан однос између девственика и царства из речи коју читамо у 12. стиху: „Има ушкопљеника који су сами себе ушкопили ради царства небескога.“ Не усуђујемо се да кажемо у чему се састоји тај значај, али ипак можемо да кажемо да девствеништво има својих преимућстава за улазак у царство небеско. Због тога је Господ рекао како има оних који су сами себе ушкопили ради царства небеског.
У Откривењу у 14. глави видимо сто четрдесет и четири хиљаде оних који су првенци од људи Богу и Јагњету. То су девственици (ст. 4) и они иду за Јагњетом куда оно иде. Одатле можемо да видимо да се девствеништво налази у једном нарочитом односу према узнесењу Цркве.
По учењу Библије брак је свет, а исто тако је свето и не улазити у брак. Брак је добар, али не улазити у брак је боље. Не ступати у брак пружа особи слободу да служи Господу. Ово се мора јасно изнети пред браћу и сестре да би могли сами да одлуче пред Богом.
Господ је поставио дефинитивне услове са ким неко може или не може да ступи у брак. Библија јасно говори о томе да би брак у Божијем народу требало да буде ограничен између оних који њему припадају. Другим речима, ако неко жели да ступи у брак, онда такав мора да тражи брачног друга међу онима који припадају Божијем народу. Није дозвољено да ступа у брак са неким изван оквира Божијег народа.
1. Учење Старог завета
Стари Завет садржи довољно опомена да би потврдио да не би требало да ступимо у брак са онима који не припадају Божијем народу.
Нити се пријатељи с њима; кћери своје не даји за сина њихова, нити кћери њихове узимај за сина свога. Јер би одвратила сина твога од мене, и служио би боговима другим, те би се разгневио Господ на вас и потро вас брзо. 5. Мој. 7:3,4 Израелцима није било дозвољено да ступају у брак с Ханаанцима. Млада браћа и сестре би то требало да виде. По учењу Старог завета брачни друг мора да буде неко ко је у Господу. Немој да тражиш мужа или жену изван вере. Највећи проблем је у томе што постоји могућност да би та друга особа могла да те одвуче од Господа да служиш другим боговима. Веома је лако да жена следи мужа и да муж следи жену у клањању идолима. Пошто су у браку, лако је клањати се идолима оног другог.
Јер ако се одвратите и пристанете за остатком тих народа што су још остали међу вама, и с њима се опријатељите и помешате се с њима и они с вама, знајте заиста да Господ Бог ваш неће више изгонити тих народа испред вас, него ће вам они постати замка и мрежа, и бич боковима вашим, и трње очима вашим, докле не изгинете на овој доброј земљи коју вам је дао Господ Бог ваш. Исус Навин 23:12,13 Исус Навин их је такође упозорио на народе који су живели у земљи, зато што би им постали мрежа и замка. Стране жене и мужеви би им били трње, те би их ухватили и држали док их не униште.
Када се Немија вратио у Јудеју пошто је био у земљи где је робовао, открио је да због мешаних бракова многа деца Израелова не знају да говоре јеврејским језиком. Зато је иступао против њих и наредио им да се потпуно одвоје од страних жена (види Немија 13:23-27). Невоља ступања у брак са женом која је од многобожаца је у томе што ће деца пре или касније следити своју мајку, уместо да служе Богу који је са тобом. Ако се ожениш многобошкињом, видећеш својим сопственим очима како ти деца одлазе у свет. То заиста доводи до тешке ситуације.
Јуда чини неверу, и гадост се чини у Израиљу и у Јерусалиму, јер скврни Јуда светињу Господњу, коју би му ваљало љубити, женећи се кћерју туђега бога. Малахија 2:11 Женидба са кћерју незнабошца је у Божијим очима светогрђе против Његове светости. Зато је хришћански брак ограничен по питању особе која долази у обзир. Брак треба да склопе двоје верника.
Соломон је био најмудрији од свих царева, а ипак је пао у идолопоклонство тиме што се оженио странкињама.
2. Учење Новог завета
У Новом завету Павле јасно пише о томе ко би требало да буде брачни друг.
Жена је привезана док јој муж живи; а ако јој муж умре, слободна је да се уда за кога хоће, само у Господу. 1. Коринћанима 7:39 Павле нам у овом познатом одломку говори са ким можемо да ступимо у брак: „Не вуците са неверницима јарам“ (2. Кор. 6:14). Иако се ова реч не односи искључиво на брак, ту се ипак убраја и брак. Кад верник и неверник раде заједно да би стигли до истог циља то је као када би се у јарам ставиле две различите врсте домаћих животиња да ору земљу. Бог то забрањује. Бог не дозвољава да верник и неверник буду у истом јарму. У Старом завету се изричито наређује: „Не ори на волу и на магарцу заједно“ (5 Мој. 22:10). Во је спор, а магарац брз. Један жели да иде на једну страну, други на другу. Исто је и са верником и неверником. Један иде ка небу, други ка свету. Један тражи духовни благослов, други земаљско богатство. Један вуче у једном правцу, други у другом. То је немогућа ситуација. Такав јарам не може да опстане.
Најозбиљнији јарам од свих осталих је брак. Од три примера: ступање са неким у посао, заједнички подухват, и брак – последње представља најтежи јарам. Заиста је тешко да се заједно носи одговорност за породицу. Идеална особа за брак је брат или сестра у Господу. Немој да будеш немаран тиме што ћеш изабрати неверника. Ако будеш то учинио, одмах ћеш запасти у невољу. Верник вуче у једном правцу, док онај други тежи свету. Један тражи небеске дарове, а други иде за земаљским благом. Разлика између то двоје је огромна. Зато нам Библија наређује да ступамо у брак са онима који су у Господу.
Ево једног проблема. Претпоставимо да је брат већ ожењен женом која је неверна, или пак имамо сестру која је већ удата за неверног човека. Шта би он или она требало да учине? Ово се разликује од претходног случаја, зато што се онај тиче оних који још нису у браку, али траже брачног друга. Међутим проблем који овде имамо је у томе да је особа већ у браку са неверником. Шта би у том случају требало учинити?
1. Ако хоће да иде, пусти га
1. Кор. 7:12, 13 и 15 даје одговор на то питање. Господ Исус у еванђељима предвиђа да ће у породици бити проблема. Ако неко потпуно верује у Господа, у кући ће доћи до сукоба. Лука пише о томе шта је Господ рекао: „Јер ће од сад пет њих у једној кући бити раздељени; поделиће се троје против двоје и двоје против троје“ (Лука 12:52). До такве поделе долази због тога што је неко узверовао у Господа. Ако неверни муж жели да се раздвоји зато што његова жена верује, и каже: „Ја те више не желим зато што си узверовала у Господа,“ шта би требало његова жена да учини? Божија реч о томе јасно говори: „Нека се растави“ (1. Кор. 7:15). Иста ствар је и са неверном женом и верним мужем. Ако она инсистира на томе да се раздваја, нека иде.
Али једно мора да буде јасно: нека он или она буду иницијатори; верник не сме да тражи развод. Верник неће да иде, него је то жеља неверног. Неверник је незадовољан, и мисли да нема будућности зато што је брачни друг узверовао у Господа.
2. Ако остане, Господ ће га избавити
Ако су неверна жена или неверни муж задовољни тиме да живе са брачним другом који верује, Павле каже, нека не оставља своју жену или свога мужа. Бог нас је позвао да живимо у миру. Неверни је посвећен у верном. Можда ће неверна жена или неверан муж бити спасени. Ако дође до раздвајања, то мора да дође на иницијативу неверног, а не верног. Али, ако неверни не тражи развод, уздамо се у то да ће Господ да спасе душу. Сасвим је лако да Господ спасе такве. Зато се држимо овога.
Понекад су брат или сестра већ верени са неверником. Шта би у том случају требало да учине?
1. Неверник може да прекине веридбу
Јасно је да Господ не жели да за брачног друга узмемо неверну особу. Али, ако је особа већ верена, онда је то друга ствар. Најбоље би било да неверни вереник или вереница добровољно затражи раскид веридбе, пошто још нису ступили у брак. Ако Господ учини да неверни затражи раскид веридбе, због тога што је онај други узверовао у Господа, то је у реду. У противном доћи ће до извесних потешкоћа.
2. Верник не би требало олако да поништи уговор1
Такав добровољни предлог се не дешава увек. И поред тога што супротна страна схвата да ти верујеш у Господа, он или она би још увек могли да се држе веридбе. Не би требало да заборавиш да си тиме што си се верио са другом особом, учинио уговор – обећање које је пред Богом дато њему или њој. Хришћанин не би олако требало да поништи такав уговор, јер у Божијим очима такав уговор је свет. И ти, исто тако као и онај други, можеш да предложиш поништење веридбе. Такав предлог не мора да покрене само неверна особа, као што је то случај међу онима који су већ у браку. Ово је само веридба, и зато можеш да даш такав предлог. Међутим, ако друга особа инсистира на томе да испуниш своје обећање, мораћеш да га испуниш. Када хришћанин да реч, онда мора и да је изврши; она не сме да се поништи. Зато што Бог држи своју реч, ми имамо спасење. Кад је не би држао, не би било ни спасења. Зато, ми можемо да преговарамо, али својевољно не можемо да поништимо уговор. Ако се друга страна не слаже, уговор мора да се спроведе у дело.
„Ко може почивати на светој гори твојој? . . . ко се заклиње ближњем па не пориче“ (Пса. 15:1, 4). То можемо да илуструјемо догађајем о Гаваоњанима (Исус Навин 9). Они су сковали лукав план против израелског народа и преварили га на основу сувог и убуђалог хлеба, старе обуће и похабане одеће. Рекли су да су дошли из далеке земље и навели Исуса Навина да са њима направи мировни уговор и да их остави у животу. Касније се испоставило да су им били суседи. Али, због тога што је завет већ био учињен, Бог није дозволио Израелу да их побије, него им је дато да буду дрводеље и водоноше целом Израелу. Ово нам говори о томе како је држање завета у Библији веома озбиљна ствар.
Ако друга страна жели да поништи завет, онда сам слободан да га поништим. Али ако он инсистира да се држим заветних услова, морам да их испуним.
Завет са Гаваоњанима је довео до озбиљних последица. Саул је у својој ревности побио Гаваоњане (види 2. Сам. 21). Због тога је небо задржало кишу и у земљи је завладала глад. Давид је питао Гаваоњане шта желе да учини за накнаду. Гаваоњани су захтевали да се седам Саулових синова обеси на дрво. Давид је морао да се сложи са тим захтевом. Бог нам неће дозволити да олако поништимо завет. Дакле, због тога морамо да се учимо да држимо завете које смо учинили.
Одатле следи, по питању брака: ако неверна особа неће да раскине веридбу, онда верна не сме то да учини силом. Завет мора да се одржи тиме што ће ступити у брак.
3. Пре брака, верник би требало да преговара о условима
Верник може да учини једну ствар, а то је да пре него што ступи у брак постави извесне услове. Прво, верник мора да убеди неверног да се сложи са тим да ће он или она да служи Господу. Не би требало да буде ни скривања ни претварања. Застава мора потпуно да се развије. Као хришћанима, њему или њој мора се дозволити слобода да без ометања служи Господу. Друго, када се деца роде у породици, она морају да се васпитају у Господњој науци. Брачни друг можда не верује у Господа, али деца морају да се подижу у страху Господњем. Ове две ствари морају да се среде пре ступања у брак, иначе ће доћи до потешкоћа. Ако верна особа ступи у брак или је дата да се уда за неверног, то је без сумње велики губитак. Наша је жеља да умањимо губитак и потешкоће сведемо на најмању меру. Морамо да затражимо слободу да служимо Господу и да доведемо децу Господу. Ми смо хришћани. Нећемо да идемо у свет, него хоћемо да следимо Господа. Ако се онај други сложи са нашим условима, у реду. Ако неће, нека поништи веридбу.
Библија јасно говори о разводу. Развод је дозвољен само под једним условом. Разни народи по свету дозвољавају многе и различите разлоге за развод, али Библија дозвољава само један. Један једини услов за развод је прељуба. Другог нема. Ментална окрутност или физичка одсутност не представља библијску основу за развод брака. Господ Исус јасно износи, у Матеју 19 и у Луки 16 да се развод брака дозвољава само у случају прељубе.
1. Брак да се не крши
Могао би да питаш: зашто је развод дозвољен ако је дошло до прељубе? Зато што оно што је Бог спојио, човек не треба да раставља (Матеј 19:6). Другим речима, у Божијим очима муж и жена су једно. Развод је објава да је то јединство нарушено. Прељуба га је уништила, зато што је онај који је починио прељубу уништио јединство мужа и жене.
2. Развод се дозвољава тек пошто је јединство разбијено
Зашто је развод брака у случају прељубе дозвољен? Зато што је јединство већ разбијено. Када муж или жена учини грех прељубе, јединство између мужа и жене је уништено. Дакле, брачни друг је слободан. Испочетка је било јединство и зато мора да се одржава. Али када се то јединство изгуби, брачни друг је слободан. Зато је прељуба једини услов за развод. Ако муж почини прељубу, његова жена може да га остави ако то жели. Исто тако, муж може да остави жену, ако је она учинила прељубу. Црква то не би требало да спречава. Брачни друг може да тражи развод брака и да ступи у нови брак.
Развод је само објава. Развод објављује чињеницу да је јединство сломљено. Зато оштећени брачни друг може поново да ступи у брак.
Дакле, шта је развод? То је разбијање јединства. То се дешава у време када се почини прељуба, а не у време развода. Развод брака је само један поступак којим се објављује да јединство више не постоји. Као што венчање објављује почетак брачног јединства, тако развод говори о његовом завршетку. Зато је развод брака дозвољен пошто је учињена прељуба. Развод у случају да није дошло до прељубе, сасвим је друга ствар. Сваки други разлог за развод брака има прељубу као последицу.
Дакле, брак је сједињеност. Два бића нису више два, него једно тело. Прељуба уништава ту сједињеност, а развод објављује да је дошло до распадања тог јединства. Зато, оно што је Бог саставио, човек нека не раставља.
Библија дозвољава онима који су изгубили свога мужа или жену да поново ступе у брак.
Брак се завршава смрћу. Када дође васкрсење, брачне везе више неће бити, јер у васкрсењу мушкарци се не жене нити се жене удају. Брак је нешто што припада овом свету. Анђели се не жене, нити ће пак човек да се жени када дође васкрсење. Брак припада овом добу, а не добу које ће доћи. Због тога се брак завршава смрћу. После смрти животног друга, онај који је још жив може поново да ступи у брак, или пак због прошлих осећања може да остане удовац или удовица.
Запазимо шта Римљанима 7 учи. Одавде видимо да је сваки хришћанин у неку руку поново ступио у брак. Кроз Христову смрт и васкрсење, ми смо поново у браку. Божија реч нам говори: „Удата жена, наиме, везана је законом за мужа док је он жив; ако пак муж умре, разрешена је од закона којим је везана за мужа. Стога ће се звати прељубочиница – ако за мужевљева живота пође за другог човека; ако пак умре муж њен, слободна је од закона и није прељубочиница, ако пође за другог човека“ (ст. 2 и 3). Римљанима 7 учи да не бисмо могли да припадамо Христу, да закон није умро, јер би у том случају били прељубочинци зато што смо били у заједници са законом. Али кроз Христа смо умрли закону. Данас можемо да изаберемо Христа, и при том не будемо прељубочинци. Сада смо сједињени са Христом, зато што смо умрли закону. Данас црква не би требало да забрањује удовицама да се поново удају. Такав појам је у принципу незнабожачки.
Наравно, добро је да удовица остане удовица и живи по истим начелима као и они који желе да задрже своју девственост. „А неожењенима и удовицама велим: добро им је ако остану као што сам и ја“ (1. Кор. 7:8). Живети сам као девственик да би се служило Господу је апсолутно исправно. Али не ступати у брак због критиковања и светских начела, није исправно.
Павле је писао Тимотеју: „Хоћу, дакле, да се млађе удовице удају“ (1. Тим. 5:14). Те младе удовице би требало да се удају, исто тако као што би и удовци требало да се поново жене. Питање је само у томе да ли особа има такву потребу, како у психолошком, тако и у физиолошком смислу. Неки се осећају усамљени. То је психолошки проблем. Неки имају породичне потребе. Зато је у реду да брат који је изгубио супругу или жена која је изгубила мужа да поново ступају у брак. Хришћани не би требало због тога да их критикују.
Полни однос изван брака је грех. Бог у својој Речи говори да је полност у реду – полна свесност је исправна. Штавише и полни однос је у реду. Бити полно свестан не само да је исправно него је и свето. Само мора да буде ограничено брачном везом. Ако је у границама брака, онда је и исправно и свето. Новим верницима би требало показати да полна свесност или потреба за сексом није грех. То је нешто свето. Међутим Бог ограничава и ограђује полни однос. Полни однос је исправан само у браку – у сједињености мужа и жене. Било каква сексуална спознаја или чин изван брака је грех. Видите ли шта је грех? Полност постаје грех када се практикује изван брака. Зашто? Зато што полност изван брака разбија јединство мужа и жене. Полност сама по себи није грешна. То морамо јасно да сагледамо пред Богом.
2. Сагласност воље је грех
У Матеју 5, Господ Исус говори: „А ја вам кажем да сваки који гледа жену с тим да је пожели, већ је учинио прељубу с њом у срцу своме“ (ст. 28). Реч „гледа“ овде укључује вољу. Не ради се само о томе да се жена види, него да се жена гледа. Видети је нешто пасивно, а гледати је нешто активно. Не ради се о томе да се жеља буди када се види жена, него о томе да се гледа зато што се родила жеља. Прво иде жеља, а затим гледање. Дакле то гледање је други поглед, а не први. Други поглед је у ствари трећи корак. Први је у томе што види жену, затим се у срцу пробуди пожуда и коначно је гледа са страшћу. Неки људи су без самоконтроле. Долазе им пожудне мисли које им Сатана убацује, а они их примају. Осврћу се да још једанпут погледају. То је грех.
Другим речима, оно што Матеј 5 подразумева то је, да је човек који гледа жену са пожудним мислима већ починио прељубу у свом срцу. Овде се не разматра први поглед. Човек може случајно да види жену на улици, али није згрешио ако се успротивио пожудним мислима које Сатана покушава да му убаци у разум. Онда када се окрене и погледа по други пут, он одиста згреши. Не заборавите, дакле, полна свест није грех, али сагласност воље јесте грех, зато што воља пристаје на секс изван брака. Онај који тако пристаје, већ је уништио брачно јединство у својој вољи. Грех је да се та сједињеност уништи чином; али исто тако пред Богом је грешно да се такво јединство уништи и у вољи.
__________1 У западној култури врло мало људи би се придржавало тако строгих правила по питању вереништва као што то писац износи у следећа три пасуса. Ипак, начело је добро и сви верници би требало да га размотре. Завете не би требало олако кршити. (Преводилац) - назад ПОЧЕТАКCopyright © 1974 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Сва права задржана. |