Odakle dolaze reči kada služitelj ustane da govori? On ne mora da mućka svojom glavom da bi pronašao mnoge reči, jer njegove reči dolaze iz drugog izvora. Pošto je odabrao izvor, jasno mu je koje su reči neprikladne i ne bi trebalo da se govore kao Božija reč. Više puta smo pominjali intimni odnos između službe reči i ljudskog elementa. Bog je taj koji daje samo nekoliko reči koje se kasnije razvijaju u mnoge naše reči. Sve ove druge reči su izvedene iz onih prvih. Naš govor se zasniva na unutrašnjim rečima. Mi jednostavno govorimo ono što nam je Bog iznutra rekao. Ljudski element je sigurno uključen; stoga moramo da obratimo veliku pažnju na to kakva je osoba govornik.
Vrsta osobe određuje vrstu izgovorenih reči. Ponekad Bog priznaje kao Svoju reč ono što je izgovoreno; ponekad On poriče da je to Njegovo. Izgleda da se čitavo pitanje vrti oko toga kakav je čovek govornik. Ovde su dve osobe. One primaju iste unutrašnje reči, ali kada ustanu da služe, predstavljaju ogromnu suprotnost. Zašto? Zato što su to potpuno različite osobe. Služenje se razlikuje u zavisnosti od osobe. Dakle, odakle dolazi ta reč? Reč prvenstveno potiče iz otkrivenja, ali je pod uticajem ljudskog elementa. Ako je osoba ispravna, njegove reči će biti ispravne; ako nije ispravan, ni njegove reči neće biti ispravne. Reči nepodobne osobe moraju biti nižeg kvaliteta – slabe su i nezrele, ljudski oštroumne i ubedljive, ali nikako i duhovne. Pogodan čovek će prirodno biti duhovan, ispravan, višeg kvaliteta i sposoban da dotakne Boga. U potrazi za izvorom izgovorenih reči moramo obratiti pažnju na samu osobu. Kakav je neko čovek određuje kakve reči izgovara.
Reči se razlikuju u skladu sa utvrđujućim delom Svetog Duha
Kada bi Bog posredstvom Svog Duha sjedinio nešto od Sebe u tebi – to jest, kada bi Duh Božiji izvršio neko delo u tebi dodirujući i slamajući tvog spoljašnjeg čoveka tako da se tvoj karakter promeni, i na taj način si bio u mogućnosti da dotakneš duhovnu stvarnost – onda bi prirodno izgovorio reči Svetoga Duha. Ono što izgovaraš sledilo bi ono što je On utvrdio u tebi. Bez utvrđujućeg dela Svetog Duha ne može biti ni reči Svetog Duha. Ne možemo da izgovorimo Njegove reči ukoliko nas On ne preuredi i ponovo utvrdi. Mi smo poput kuće koja je potpuno renovirana i štaviše ponovo sagrađena nakon mnogo godina Gospodnjeg delovanja u nama. Imaj ovo na umu: da su reči Svetog Duha zasnovane na delu Svetog Duha. Ako nismo obnovljeni, naše reči će ostati one iste stare reči. Tek nakon što smo ponovo obnovljeni i postanemo novi možemo da govorimo nove reči.
Možemo da učimo od Pavla u 1. Korinćanima 7. Sveti Duh je toliko uspešan u preoblikovanju Pavla da za njega otkrivenje postaje prirodno. On je napredovao do takvog duhovnog stanja da nije svestan da je primio otkrivenje. Otkrivenje za njega nije iznenađenje. On toliko često prima prosvetljenje da mu je teško da razlikuje prosvetljenje od sopstvene misli. Razlog zašto su ljudi danas toliko udaljeni od Božijeg otkrivenja je taj da u njima nije bilo dovoljno ponovnog utvrđujućeg dela Svetog Duha. Kako nam čudno zvuče reči iz 1. Korinćanima. Nekoga brata je Bog ovde doveo do tako napredne faze – Sveti Duh je izršio takvo delo utvrđivanja u njemu – da se njegovo sopstveno osećanje ne razlikuje mnogo od Božijeg osećanja, njegova sopstvena misao je veoma slična Božijem otkrivenju. On više ništa posebno ne oseća kada primi Božije otkrivenje. Ljudski element se uzdigao toliko visoko da je dotakao samog Boga. Pavle misli da su to njegove reči, jer mu Gospod nije govorio. Pa ipak, u njemu postoji tolika mera duhovnog utvrđivanja da je u stanju da zaključi govoreći: „mislim, uostalom, da i ja imam Duha Božijeg“ (1. Kor. 7:40).
Ovde prepoznajemo blizak odnos između čoveka i reči. Ovde čovek govori Božiju reč. On nije dobio nikakvo posebno otkrivenje, pa ipak on već govori Božiju reč jer je dostigao veoma visok duhovni nivo. Načelo ilustrovano kod Pavla svodi se na sledeće: ako je osoba ispravna, reči koje je izgovorio biće ispravne. Iz Božijeg utvrđivanja u njemu proizlaze Božije reči. Stoga moramo da budemo posebno pažljivi u tom pogledu da se sa nama postupa do mere takve čistote da omogućimo da reči Svetog Duha dođu i pređu preko naših usana.
Zbog razlike u tome što je Bog utvrđen u ljudima, reči izlaze drugačije. Dve osobe mogu biti podjednako upotrebljive, obe su dostigle visoki stepen duhovnosti, ali utvrđujuće delo Svetog Duha u njima možda nije isto. Možda su primili isto otkrivenje, dobili iste unutrašnje reči, pa ipak govore drugačije zbog ove razlike u delovanju Svetog Duha. Obojica su služitelji reči, ali svaki ima svoj poseban način kako govori jer su ljudski elementi koji su pri tom uključeni različiti. Jovan je drugačiji od Pavla, tako i Pavle od Petra; stoga su njihove izgovorene reči sasvim različite. Bog ih koristi u velikoj meri iako govore tako različito jedan od drugog. U Pavlu je Božija reč, na njegovim usnama su njegove sopstvene reči, pa ipak se ono što je izgovoreno smatra Božijom rečju. Ovo važi i za Petra. Obojica su prošli kroz duboko ponovno utvrđujuće delo; kao rezultat mogu da govore Božiju reč. Međutim, sudeći po njihovim spoljašnjim izgovorenim rečima, izgleda da su veoma različiti.
Nastajanje Reči
Kao što je Božija reč Osoba u Gospodu Isusu, tako i danas ona mora da bude personifikovana u nama. Gospod Isus je Reč koja je postala telo; tako je Bog govorio u telu. Danas Bog namerava da Njegove reči ponovo postanu telo, to jest, On i dalje želi da govori posredstvom ljudskog tela. Zato se On bavi ovim našim telom, nadajući se da će posredstvom njega izaći Njegova reč. Da bismo došli do ovog cilja, mora da postoji utvrđujuće delo Svetog Duha u nama. Putem Duha koji prebiva u nama, Bog je u stanju da sjedini nešto u nama tako da kada mislimo i govorimo, Božija reč prolazi. Ono što je sjedinjeno u nama Svetim Duhom pretvara Božiju reč u naše subjektivne reči. Služitelj reči mora da dozvoli Svetom Duhu da ga tako ponovo utvrdi da može da ima ovu vrstu subjektivnih reči. Njegova misao ne samo da mora da se slaže sa Božijom mišlju, nego mora da bude Božija misao. Njegove reči postaju Božije reči, ne poklapaju se samo sa Božijom rečju. Ovo je rezultat sjedinjavajućeg dela Svetog Duha u nama. A to je novozavetna služba. Čovek je tu, a i Bog je tu. Čovek govori, a govori i Bog. Kroz kakvo samo postupanje taj čovek mora da prođe ako je Božija reč predodređena da dođe njegovim posredstvom!
Razmotrimo kako Bog vrši ovo utvrđujuće delo u nama posredstvom Svog Duha. Bog mora da stvori reči u nama. One nastaju kroz svakodnevne nevolje koje Bog postavlja u naše okolnosti. Možda ćemo u ovih nekoliko dana ili meseci proći kroz razne nevolje. Ponekad smo pobednici, ponekad smo poraženi. Moglo bi da nam izgleda kao da napredujemo, pa ipak nekako nam se čini kao da smo priterani uza zid. Sve je to u stvari uredio Gospod. Dani prolaze i počinjemo pomalo da učimo. Možda ispočetka imamo nekoliko reči. Tih nekoliko reči nam pružaju uvid o tome šta nam se dešava. One nam omogućavaju da govorimo, jer su to reči koje su nam prenete. Bog je stvorio nekoliko reči u nama. Tako nastaju reči. One pripadaju nama kao i Bogu. Od vitalnog je značaja da znamo gde i kako da naučimo da imamo reči. Na primer, u ranim fazama karanja možeš biti zbunjen jer nemaš reči. Možda si prilično zbunjen zbog Božijeg postupanja sa tobom. Ali posle nekog vremena počinješ da shvataš: „O, to je ono što Bog traži. On je postupao sa mnom da bih mogao ovo da posedujem.“
Pa ipak, stvari nisu baš tako jednostavne, jer ne dolaziš odjednom do određenog razumevanja. Izgleda da ti je jasno, pa ipak ti je nekako još uvek nejasno. Dok prolaziš kroz ovu podvojenost između jasnoće i nejasnoće, postepeno ti ipak postaje jasnije. Kada ti je jasno do određenog stepena, ti imaš odgovarajuće reči. Ono što ti je jasno postaju tvoje reči. Ponekad ti Gospod priredi veoma teške nevolje. Ne možeš jasno da preneseš slušaocima poruku. Ponekad misliš da bi mogao da im je preneseš, zaista veruješ da možeš, ali ti to ipak ne uspeva. Uprkos tome, u ovom procesu prenošenja i neprenošenja, ti konačno nesvesno prenosiš poruku. A tvoje prenošenje iznosi i prave reči.
Dakle, shvatimo da Bog stvara reči u nama dok nas vodi kroz ovaj dvostruki proces jasnoće i nejasnoće. U našim nevoljama, u dvostrukom procesu kroz koji prolazimo, Bog stvara reči u nama. Izgleda kao da komuniciramo, ali smo se ipak zaglavili; izgledamo poraženo, ali nismo u potpunosti potučeni. Nakon nekoliko dana Gospod nas konačno provodi kroz to. Ovo prenošenje predstavlja Božiju reč. Što više napreduješ to ti postaje sve jasnije i poseduješ više reči. Tako nastaju reči. Reč službe nije nešto izmišljeno, nego stvoreno. Koliko se izmišljene reči razlikuju od stvorenih reči. Pipaš po mraku; jedva da nešto nazireš; zatim postaje određenije. Dodavanjem tih jasnoća ti obezbeđuješ reč. Ono kroz šta si prošao postaje tvoja reč.
Služitelj reči treba da pazi kako govori. Reči koje govori moraju da dođu kroz disciplinu, pošto Bog stvara reči za nas tako što nas disciplinuje. Mera discipline određuje količinu reči. Naše iskustvo pred Bogom daje nam odgovarajući stepen reči. Sada bi trebalo da shvatimo da Gospod oblikuje ovo naše telo da bismo mogli da dotaknemo Božiju reč. Iz oblikovanog tela izlazi Božija reč. Koliko možeš da govoriš zavisi od toga koliko si naučio iznutra. Tvoje reči su zasnovane na iskustvu pred Gospodom. Božiji cilj je da te sjedini sa Svojom rečju. To je više nego tvoje propovedanje Njegove reči; ti kao osoba moraš da budeš tako oblikovan i proveren od Njega da reč koja izlazi iz tebe bude Božija reč.
Pođimo korak dalje. Gde vidiš svetlost otkrivenja? Najverovatnije ćeš reći da se to vidi u duhu. Zašto onda to ne vidiš uvek u svom duhu? Zašto tvoj duh ponekad prima otkrivenje, a ponekad ne? Kada tvoj duh prima otkrivenje? Onda kada si pod disciplinom. Rasuđivanje u duhu je vođeno ophođenjem prema nama. U vreme karanja duh vidi svetlost. Svetlost otkrivenja se vidi i dobija dok doživljavamo karanje Svetog Duha. Kada je Božije karanje retko, prosvetljenje u duhu takođe postaje retko. Mi dobijamo svetlost u duhu, a ona dolazi u vreme disciplinovanja. Shodno tome, svako vreme postupanja sa nama pruža nam još jednu priliku za otkrivanje.
Propuštanje karanja znači gubljenje mogućnosti primanja otkrivenja. Kada prihvatimo Božije postupanje sa nama, možemo da dobijemo i otkrivenje – novo otkrivenje. Trebalo bi da prepoznamo ruku našeg Gospoda. Često je Njegova ruka na nama, dotiče nas i bavi se nama iz trenutka u trenutak; i tako malo-pomalo popuštamo. Ili će On možda morati da nas dotakne mnogo puta pre nego što donekle pristanemo govoreći: „Gospode, sada sam voljan da se predam i da se više ne trudim.“ Tada i tamo dobijamo prosvetljenje. Gospod nastavlja da postupa sa nama i mi Mu se postepeno prepuštamo. Svako popuštanje Njemu donosi prosvetljenje našem duhu. Tako vidimo svetlost i u toj svetlosti primamo reč. Putem testiranja, Bog nam daje reč kao i svetlost. Reči koje koristimo u propovedanju nisu nešto što mi samo zamišljamo; one su stvorene posredstvom Božijeg karanja kroz koje nas On propušta.
Stoga, u različitim vremenima služenja, pazi na to da vidiš da li će tvoje reči da rastu. Ako postoji napredak u ovom pogledu, znaš da se sa tobom postepeno postupalo. Prvi put kada govoriš u Božije ime, imaćeš samo nekoliko reči. Bez obzira na to koliko si bistar, koliko ti je dobro pamćenje, i koliko si informacija dobio od drugih, kada je u pitanju govor, smatraš da si potpuno nesposoban. Da bi ti dao reč, Bog mora da postupa sa tobom s vremena na vreme i iz trenutka u trenutak. Svako oblikovanje donosi neke reči. Bog daje reči progresivno. Posle mnogih takvih postupanja, ne oskudevaš u rečima kada stojiš za propovedaonicom. Ali zapazi kako nastaju ove reči – nastaju disciplinovanjem Svetog Duha.
Pavle nam kaže u 2. Korinćanima 12 da je primio veoma veliko otkrivenje – otkrivenje o trećem nebu i Raju. Treće nebo je najviše nebo, dok je Raj u najnižem delu zemlje. Prvo je nebo nad nebesima, drugo je središte zemlje. Pavle je primio otkrivenje koje obuhvata i jedno i drugo. Naravno, takvo otkrivenje ima tendenciju da Pavla učini oholim. Toliko se pribojava toga da bi neko mogao isuviše mnogo da misli o njemu, zato se suzdržava da o tome govori. Dalje, dat mu je trn u telu, satanin glasnik, da ga uznemirava. Tri puta traži od Gospoda da ga ukloni, a Gospod odgovara: „Dosta ti je moja blagodat; jer sila nalazi svoje ispunjenje u slabosti“ (2. Kor. 12:9). Ovo novo otkrivenje nije nešto mentalno nego duhovno. Otuda Pavle može da kaže: „Stoga ću se najradije hvaliti svojim slabostima . . . jer kad sam slab, onda sam silan“ (2. Kor. 12:9-10). On je zaista primio novo otkrivenje i novo znanje. Možda je ovo deo divnog otkrivenja koje je primio. Možda će naći više pomoći u ovoj reči, nego u onome što je video i čuo na trećem nebu i u Raju. Mi nikada nismo bili u Raju; nikome nikada nije rečeno šta se tamo govori. Niti smo bili na trećem nebu; mi nemamo predstavu o svim stvarima koje ćemo posedovati u tom carstvu. Ali skoro dve hiljanje godina crkva prima više pomoći od onoga što je Gospod rekao Pavlu – „Dosta ti je moja blagodat“ – nego od apostolovog iskustva trećeg neba i Raja.
Odakle dolazi služba reči? U Pavlovom slučaju, ona proizlazi iz testiranja i nevolja kroz koje je prošao kada ga je Gospod doveo u takvo stanje da se hvalio da je jak kad god je slab. Pavle ima službu reči kada prepoznaje da mu je Božija milost dovoljna. Na ovaj način se stvara njegova služba. To dolazi putem discipline. Takvo otkrivenje koje se nalazi u 2. Korinćanima 12:9 rezultat je karanja Svetog Duha. Bez discipline nema otkrivenja; bez trna nema ni milosti.
Trn u Pavlovom telu je težak, i to nije običan trn, nego satanin glasnik. Reč „mučiti“ znači udarati, tući, tlačiti, maltretirati, činiti bolnim. Pavle je prošao kroz mnogo toga; on nije od onih koji se plaše bolesti, pa ipak je bio žestoko iskušavan. Ako on kaže da je bolno, mora da je zaista bolno. Pavle je imao trn, a Satana šalje svog glasnika da uznemirava Pavla koristeći taj trn. U tako teškoj nevolji Bog mu daje blagodat: „Dosta ti je moja blagodat.“ Tako Pavle prima otkrivenje. On prepoznaje Božiju blagodat kao i Božiju silu. On zna i sopstvenu slabost. U crkvi Božijoj ima bezbroj vernika koji su prošli kroz nevolje i testiranje zbog ovog Pavlovog otkrivenja. Kad bismo znali koliko smo samo slabi! Čim nas slabost napusti, sila isto tako odlazi. Gde je slabost, tamo je sila. Ovo je duhovno načelo koje donosi disciplinovanje. Dobijamo svetlost posredstvom disciplinovanja; isto tako dobijamo i reč posredstvom disciplinovanja. Mi se stalno učimo da govorimo, kao i dete koje se uči da govori.
Bog te propušta kroz nevolje; On dozvoljava da budeš proveravan od strane mnoge Njegove dece. Kad počneš da učiš, počinješ da imaš reč. U meri tvoje predanosti je i mera tvoje reči. Kada počneš da učiš, počinješ da imaš reč. Ova reč se dobija iz poslušnosti – tvoja poslušnost je reč. Dok padaš i klanjaš se pred Bogom, imaš reč. To je zapisano u tvom životu; to je urezano u samo tvoje biće. Bog dozvoljava Svojoj deci da prođu kroz mnoge i raznovrsne nevolje. Ponekad ćeš možda pre ostalih biti stavljen u neku nevolju. Prvo si ti kušan, a potom ostali. Nevolja kroz koju prolaziš usavršava reč u tebi. Ti si u stanju da ustaneš i govoriš rečju koja je bila očeličena putem nevolje, svojoj braći i sestrama koji sada i sami prolaze kroz nevolju i naizgled ne mogu da se probiju. Reč koju izgovoriš postaje svetlost i život i sila onima koji se nalaze u istoj nevolji. Dakle, još jednom si poslužio reč.
Shvatimo da služitelj reči mora prvi da bude okušan. Bez neke nevolje ne može biti ni reči. Ako druga braća i sestre uđu u nevolje pre tebe, ti nemaš čime da im pomogneš. Čak i ako pokušaš nešto da kažeš, to pada kao prazna reč. Čemu služi prazna reč? Reč nastaje u vatri. Crkva mora i sama da prođe kroz oganj; tako Bog vodi Svoje služitelje prvo u oganj da bi bili spaljeni pre ostalih. Ko je izgoreo prvi izlazi sa rečju. Kada ste sagoreli, posedujete reč. Posredstvom gorenja i popustljivosti, reči se stalno dodaju rečima. Posle toga posedujete reč da biste mogli da pomognete onima koji su isto tako okušani.
Stoga izjavljujemo da služitelj reči služi rečima kojima nas Duh uči. Ne samo da Sveti Duh govori reči mudrosti mojim usnama; On me uči kako da govorim. Poučen sam od Svetog Duha; naučio sam se u ognjenoj peći – imam reč. U suprotnom, sve što se kaže samo su prazne reči. Ovo je nešto sasvim osnovno: moramo da se učimo prilikom svakog postupanja sa nama. Naše reči moraju da prođu kroz oganj, inače će biti nedelotvorne. Mi ne možemo da tešimo one koji su žalosni. Ono što je samo spoljašnje je beskorisno. Da bismo bili zaista korisni, moramo da budemo oni sa kojima je Bog postupao.
Kako to da je crkvi dve hiljade godina pomagala ova reč u 2. Korinćanima 12? Hvala Bogu, to je zbog trna u Pavlovom telu. Da je trn uklonjen, pomoći bi nestalo. Sila ovog poglavlja manifestuje se u ovom trnu. Da nije bilo trna u Pavlovom telu, ne bi bilo ni duhovne vrednosti. Ta sila života se manifestuje u trnu. Samo onaj ko je bezuman pokušava da umanji svoj trn. Kada nestane trna, nestane i reči kao i službe. Sila naše reči nalazi se u trnu koji podnosimo.
Stoga su služitelji reči oni koji su od Boga izabrani da se sa njima prvo postupa, da budu oni koji su prvi stavljeni na probu i da prvi poznaju Gospoda, da bi mogli da posluže Hrista Božijoj deci. Zato što su prethodno izdržali, mogu da pomognu drugima. Zbog svoje velike izdržljivosti oni su u stanju da daju mnogima. Ukoliko nam je stalo da budemo služitelji Božije reči, moramo da budemo unapred okušani i da izdržimo mnogo više nego što su obični ljudi pozvani da izdrže. Bog nas je postavio da budemo sluge, i to ne nekolicini nego celoj crkvi. Pozvani smo da zadovoljimo potrebe mnogih. Stoga moramo da izdržimo pre drugih, i više od ostalih. U suprotnom, kako bismo mogli da pomognemo mnogima?
Da li služitelj ima ili nema obilje reči zavisi od toga koliko ga je Gospod stavljao na probu. Ne treba očekivati da će Bog postupati sa nama polako i nepotpuno. Ono što podnosimo mora da obezbedi potrebe mnogih; stoga moramo da izdržimo sve ono što će drugi biti pozvani da izdrže. Zašto nekoj braći lako ponestane reči? To je zato što Bog nije mnogo postupao sa njima. S nekim se mora mnogo postupati pre nego što postanu služitelji reči. Ako se s pojedincem mnogo postupalo, on će onda imati reč za različitu braću u različitim potrebama.
Služitelj bi trebalo da bude bogat rečima. Bogatstvo u ophođenju dovodi do bogatstva u reči. Ognjene nevolje donose obilje reči. Širok spektar testiranja omogućava da se zadovolje različite potrebe čoveka. Shodno tome, onaj ko „ima“ može da služi; onaj koji ima „mnogo“ može da služi. Samo posedovanje nije dovoljno da zadovolji različite čovekove potrebe. Moramo da imamo obilne zalihe, u suprotnom, ne možemo da rešavamo probleme ljudi. Hvala Bogu, Pavlova služba je sveobuhvatna, zato što je mnogo čega pretrpeo. Ono što je doživeo čini njegovu sveobuhvatnu službu. Ako očekujemo da imamo moćnu službu, trebalo bi da budemo spremni da primimo i više postupanja sa nama.
Cilj opskrbljivanja rečima
Šta je cilj našeg oprskrbljivanja ljudi rečima? Da li je to samo da im se pomogne da prebrode svoje teškoće? Postoji određena svrha u opskrbljivanju rečima, štaviše da se pomogne ljudima da upoznaju Gospoda. Sva otkrivenja su otkrivanje Hrista; odsustvo ovoga svodi vrednost otkrivenja na ništa. Konačni cilj snabdevanja rečima je dovođenje mrtvih ljudi ka poznanju Gospoda. Bog nas stavlja u takve okolnosti da ćemo naići na poteškoće. Naša velika potreba primorava nas da tražimo Gospoda. Moramo da shvatimo da disciplina Svetog Duha svaki put ukazuje na našu potrebu. Sveti Duh nam pokazuje naše potrebe putem Svojih posebno uređenih okolnosti. Ne postoji način da se prođe osim bliskog poznavanja Gospoda. Kako da Ga ljudi znaju ako nemaju potrebe? Pavle ne bi mogao da spozna Gospodnju milost da nije nosio trn u sebi. Kada je čovek okušan vatrom, to je više od pitanja kako da se probije; on treba da upozna Gospoda putem nevolje. Pavle ne steže zube govoreći: „U redu! Izdržaću!“ Naprotiv, on tvrdi: „Upoznao sam milost.“ Ovo je put ka poznavanju Gospoda.
Zbog toga Bog dosledno koristi karanje Svetog Duha da bi nas naveo da uvidimo potrebu koju niko osim samog Gospoda ne može da zadovolji. Svaka potreba nam omogućava da upoznamo određeni aspekt našeg Gospoda. Pavlovo poznavanje Gospodnje sile dolazi putem njegove slabosti. U stradanju on shvata milost. Trn ga čini slabim, ali mu pokazuje i milost. Gospod ga stavlja u slabost da bi spoznao silu, stavlja ga u stradanje da bi spoznao milost. Potreba donosi znanje. Svaka posebna potreba daje posebno znanje.
Da bismo bili savršeni u poznanju Gospoda, svakako da su potrebne mnoge nevolje. Kako neko može savršeno da poznaje Gospoda ako su njegove nevolje malobrojne? Možda si upoznat sa mnogim aspektima Gospoda, pa ipak ti možda još uvek nedostaje znanje neke posebne crte Njega. Ako želiš da ga upoznaš, onda Ga poznaj savršeno. Svaki nedostatak u primanju discipline Svetog Duha dovodi do nedostatka u poznanju Gospoda. Ako je disciplina koju primiš nesavršena, nećeš imati reči da pružiš drugima. Zamolimo Boga da nas disciplinuje. Neka nas postavi u različite okolnosti tako da bismo bili okušani sa svih strana, a da Mu ipak dozvolimo da nas svakodnevno provodi kroz njih. Dok svakodnevno živimo u takvim uslovima, Gospod će nam dati mnogo prilika da Ga bolje upoznamo. Svako novo postupanje sa nama, svako novo karanje, nagrađuje nas novim znanjem. Tako se naše znanje o Hristu povećava iz dana u dan. U stanju smo da opskrbimo crkvu Hristom kojeg poznajemo.
Dakle, šta je reč? Reč je Hristos. Reč koju čovek dobija u nevolji i pod karanjem dolazi od njegovog poznavanja Hrista. Koliko samo nedostaje znanje o Hristu među milionima današnje Božije dece. Mnogi poznaju Gospoda samo u jednom ili dva aspekata. Njima su potrebni služitelji reči koji će im pomoći da steknu bogatije znanje o Gospodu. Zbog svojih mnogostrukih nevolja, ovi služitelji reči su Ga upoznali u Njegovim različitim aspektima; stoga oni poseduju mnogostrane reči. Njihove reči su da bi pribavili Hrista. Dakle, Božija reč je Božiji Sin, Božija reč je Hristos. Ono što prepoznajemo u reči je ono što znamo o Hristu. U crkvi nekima nedostaje znanja o Hristu u jednoj oblasti, nekima nešto manjka u drugoj oblasti; ali ako smo primili Božije milosrđe i ako smo imali iskustva u ovim konkretnim oblastima, možemo da koristimo reči da zadovoljimo njihove potrebe. Možemo da obezbedimo ono što im nedostaje jer smo naučili određene lekcije. Ako naša služba bude uspostavljena na ovom temelju, naša reč će biti Božija reč.
Ponekad koristimo iskustvo drugih ljudi. Ali korišćenje iskustva drugih nije lako jer ima tendenciju, ako nismo pažljivi, da nam previše aktivira razum. Mnoge oštroumne osobe, bez sopstvenog iskustva, neprestano koriste tuđa iskustva. A sami su prazni i beskorisni pred Bogom. Neophodno je da imamo sopstvena postupanja u Gospodu pre nego što zaista budemo u stanju da koristimo iskustva drugih ljudi. Ako treba da negujemo sopstveno iskustvo u duhu, moramo da gajimo i iskustvo drugih ljudi u duhu. Živo je samo ono što je sačuvano u duhu.
Možeš da učiniš da drugi upoznaju Hristovo telo samo ako prvo ti lično znaš šta je Hristovo telo, i ako si to znanje negovao u svom duhu. Dozvoljeno ti je da koristiš iskustvo drugih samo ako imaš tu stvar u svom duhu. Ako si individualista, nemaš razumevanja niti poseduješ stvarnost Hristovog tela, i ne bi trebalo da koristiš iskustvo drugih ljudi. Ti sam moraš da živiš u Hristovom telu, i moraš da neguješ to iskustvo u svom duhu, pre nego što budeš u stanju da opskrbiš druge rečima stvarnosti. U suprotnom, sve što kažeš biće samo teorija i ničemu ne koristi. Možda smatraš da je tvoj govor najlogičniji i najrazumljiviji, ali nisi dotakao pravu stvar. A oni koji te čuju takođe nisu u stanju da dotaknu stvarnost.
Ovo isto načelo se primenjuje i na korišćenje Biblije. Danas želiš da koristiš Sveto pismo. Dotaknut si određenim predmetom; odmah ti dođe pet i više stihova. Ove stihove treba da neguješ u svom duhu, a ne u razumu. Ono što tako zadržavaš u duhu jeste ono što možeš da pružiš i drugima. Beskorisno je imati nešto, ali ne negovati to u duhu. Iskustvo koje si imao pre pet godina mora da neguješ u svom duhu. Jer samo na taj način tvoj duh može da ga upotrebi kada se za to ukaže potreba. Čak ni stihovi iz Svetog pisma ne mogu da se koriste za službu, ukoliko tvoj duh nije u stanju da ih koristi.
Sve se svodi na ovo: da Bog mora da stvori naše reči u nama. One nisu ono što mi sami zamišljamo niti su naučene od drugih; one su u nama stvorene od Boga. Nakon mnogo godina prečišćavanja, nekoliko reči ističe. One su proizvod višegodišnjeg oblikovanja. One su utvrđene u nama Svetim Duhom. Ove reči su nam poverene od Boga. Mi ih zaista govorimo; ipak su one i dalje Božija reč. Naučili smo ih putem mračnih dolina. To su reči koje je Bog oprao i očistio. Jasno je da se izvor takvih reči može tražiti u onome što smo videli i naučili pred Gospodom. Takve prosvetljene reči zasnovane su na karanju od Svetog Duha. Čak i ako citiramo reč drugih, ona i dalje mora da bude zasnovana na karanju od Svetog Duha. Da bismo nešto progovorili sa visine, moramo to da naučimo dole – u dubini. Samo ono što smo videli u duhu može da postane svetlost za druge. Sve reči koje govorimo nastaju u dubini pod pritiskom. Samo onaj ko je prošao kroz posebnu vrstu nevolja i naučio svoju lekciju može da izgovori tu vrstu reči.
Reči se rađaju u nevolji, stradanju, porazu i tami. Neka se služitelj reči ne boji da ga Bog uvede u takve okolnosti. Ako neko razume Božije puteve, može da počne da slavi Gospoda govoreći: „O, Gospode, da li mi opet daješ reči?“ Možda ćeš biti neupućen prvih nekoliko puta, ne znajući zašto si doveden u takve okolnosti, ali nakon toga ćeš sigurno početi da shvataš. Trebalo bi da znaš da svaka nevolja proizvodi neku reč. Kako se broj nevolja povećava, tako se i tvoja reč obogaćuje. Postaješ mudar na putu za dobijanje reči. Služitelj reči mora da živi pred crkvom ne samo sa rečima, nego naročito u nevoljama. Ako ne uspeš da napreduješ pod karanjem Svetog Duha, ti nemaš apsolutno nikakvu reč koja bi mogla da crkvi da nešto. Ovo je veoma ozbiljna stvar. Moraš da ideš pred crkvom u nevolji ako želiš da imaš nešto čime bi služio crkvi, u suprotnom tvoje reči su prazne. Obmanjuješ i crkvu i sebe. Ona divna duhovna pesma „Razmišljajmo o priči o vinovoj lozi“, uzdiže se sve više i više u svom osećaju dok na kraju ne istakne da onaj ko se najviše odriče, ima najviše i da dâ. Ako se nisi ničega odrekao, nemaš ni šta da daš. Služba reči je zasnovana na unutrašnjim rečima. Ovde je izvor naše reči.
Konačno, ne zaboravimo onaj osnovni zakon o kojem nam Pavle govori u 2. Korinćanima 1: „Ne želimo, braćo, da ne znate za nevolju koja nas je snašla u Aziji. Bili smo prekomerno, preko svoje snage, opterećeni, tako da smo već strepeli i za život. Ali, u sebi smo se pomirili sa smrtnom presudom da se ne bismo uzdali u same sebe, nego u Boga, koji vaskrsava mrtve“ (2. Kor. 1:8-9, SSP). Šta je smrtna presuda ostvarila u njemu? On nam kaže govoreći da Bog ima određenu svrhu, i da je ta svrha da se on u datim okolnostima ne može osloniti na sebe, nego na Boga koji vaskrsava mrtve, i da može da bude toliko utešen od Boga da može biti upotrebljen i za utehu drugih koji prolaze kroz iste nevolje: „Jer, kao što nas Hristova stradanja obilno snalaze, tako je – zahvaljujući Hristu – obilna i naša uteha. Ako smo u nevolji – za vašu utehu i spasenje, ako se tešimo – to je za vašu utehu, koja se pokazuje u strpljivom podnošenju istih stradanja koja i mi podnosimo. I mi se čvrsto nadamo za vas znajući da vi učestvujete kako u stradanjima tako i u utesi“ (2. Kor. 1:5-7).
Ovo objašnjava osnovno načelo službe reči. Prvo smo isprobani u svim vrstama nevolja da bismo kasnije mogli da pružimo drugima ono što smo naučili. Mi sami smo utešeni, pa možemo i druge da tešimo svojom utehom. Usuđujemo li se da govorimo na nižem nivou? Trebalo bi da govorimo rečima koje se uče kroz mnoga usavršavanja. Mnoge reči i mnoge ilustracije ne možemo da upotrebimo, jer ćemo njihovim korišćenjem umanjiti moć našeg govora. Moramo da se naučimo da govorimo tačno u našem običnom razgovoru. Gospod će nas prečišćavati sve dok naše reči ne budu dovoljno blizu rečima u Bibliji. Nauči da koristiš reči i izraze koje Bog koristi. Reči služitelja Božije reči moraju biti iznutra prečišćene.
Pošto naše reči imaju svoj izvor u disciplinovanju, kako možemo da prezremo karanje Svetog Duha? Sve što ne dolazi kao rezultat Njegovog disciplinovanja su prazne reči. One nikada ne mogu da budu na korist crkvi. Braćo, ne prezirite Gospodnje karanje, nego naučite pouke iz tih ognjenih nevolja.
