Tada videh u snu da Hrišćanin nije išao sam. Pošto je bio pušten, sreo se sa jednim koji se zvao Nadoljub. Prozvao je sebe tako dok je gledao Hrišćanina i Verka na vašaru kako su se ponašali. Sada mu se pridružio i rekao da želi da mu bude drug. Tako je jedan poginuo za istinu, a drugi ustao iz njegovog pepela da pravi Hrišćaninu društvo na putu.[434] Nadoljub je rekao Hrišćaninu da ima još mnogo onih koji nameravaju da pođu za njima.
Susret sa Držštomožešom
Uskoro su izišli iz grada Taštovnika i stigli jednog čoveka koji se zvao Držštomožeš. Pitali su ga odakle je i kuda ide. Rekao im je da je iz Krasnoreči i da ide u Nebeski grad, ali im nije rekao kako se zove.
– Iz Krasnoreči! Ima li tamo nečeg dobrog?[435] – reče Hrišćanin.
– Pa valjda ima!
– Kako da te zovemo? – upita Hrišćanin.
– Vi mene ne poznajete niti ja vas poznajem. Ako idete ovim putem rado bih da idemo zajedno. Ako nećete, onda ću sam.
– Čuo sam za Krasnoreč – nastavi Hrišćanin. – Koliko se sećam, kažu da je bogat grad.
– Da, to mogu da potvrdim. Imam tamo mnogo bogatih rođaka – odgovori Držštomožeš.
– Da li smem da pitam ko su tvoji rođaci?
– Skoro ceo grad. Spomenuo bih posebno grofa Vrboklinovića, grofa Ulizicu, Grofa Leporečevića (po njegovim precima je grad dobio ime), gospodina Laskovića, g. Dvoličevića, g. Svaštakovića i gradskog sveštenika Dvojezičkovića[436] koji mi je ujak. A ja eto spadam među finiju gospodu, iako mi je deda bio samo lađar koji je gledao na jednu stranu, a veslao na drugu. I sam sâm stekao veći deo imanja istim zanatom[437] – reče Držštomožeš.
– Da li si oženjen? – nastavi da pita Hrišćanin.
– Jesam, i žena mi je jako dobra, kći jedne poštene gospođe. Majka joj se zvala Pretvarka, a to znači da potiče iz vrlo fine porodice. Tako je vaspitana da ume sa svakim kako treba; sa seljakom seljački, sa gospodinom gospodski. Ono jeste da se malo razlikujemo po pitanju religije od drugih koji su stroži, ali samo u dve sitnice. Prvo: nikada ne idemo uz vetar i nikad ne veslamo uz reku. Drugo: veoma smo revnosni kada se vera obuče u srebro, kada se javno štuje, ako je lepo vreme i ako je svi hvale.[438]
Onda je Hrišćanin prišao svome drugu Nadoljubu i rekao:
– Čini mi se da je ovo Držštomožeš iz Krasnoreči. Ako jeste, onda imamo za saputnika jednog od najgorih nevaljalaca ovoga kraja.
– Pitaj ga onda kako se zove. Valjda se ne stidi svoga imena? – reče Nadoljub.
Hrišćanin mu tada opet priđe i reče:
– Ti govoriš kao da znaš više nego ceo svet.[439] Ako se ne varam rekao bih da si g. Držštomožeš iz Krasnoreči.
– To mi nije ime već samo nadimak koji mi daju oni koji me ne trpe. Moram da ga nosim kao prekor, kao što drugi ljudi nose svoj – objasni Držštomožeš.
– Zar nisi nikad dao ljudima povoda da te tako nazovu?
– Nikad! Najgore što sam mogao da učinim i što bi moglo dati povoda za to, bilo je to što sam bio spreman da se uvek prilagodim duhu vremena u kome sam živeo. Ono što sam na taj način dobijao, mislim da je radije bilo na blagoslov, nego da me ti pakosni ljudi tako nazivaju.
– Tako sam i mislio, i da ti pravo kažem, rekao bih da ti to ime odgovara više nego što bi to hteo da priznaš – reče Hrišćanin.
– Šta ja mogu ako vi tako mislite – sleže ramenima Držštomožeš. – Ako me primite, videćete da volim dobro društvo.
– Ako hoćeš sa nama, moraćeš da ideš uz vetar i uz vodu, što čini mi se nemaš običaj da činiš. Veru moraš da slediš i kad se pojavi u dronjcima i kad prolazi ulicom pred svetom – otvoreno mu reče Hrišćanin.
– Ne smete da mi zapovedate! – obrecnu se Držštomožeš. – Ostavite vi meni moju slobodu pa ću ići sa vama.
– Ni koraka dalje, ako ne prihvatiš ovo što sam ti rekao[440] – reče strogo Hrišćanin.
– Nikada neću ostaviti svoje stare poglede, jer su bezopasni i korisni. Ako ne mogu sa vama, ići ću sam kao i ranije dok ne naiđem na nekog ko će rado da mi pravi društvo.[441]
Držštomožeš ima novo društvo
Tada videh kako su ga ostavili i nastavili da idu malo ispred njega. Jedan od njih se okrenuo i ugledao trojicu kako idu za Držštomožešom. Kad su ga stigli veoma su se nisko poklonili u znak pozdrava. Zvali su se g. Pijavica Držisvetković, g. Srebroljub Novčarević i g. Cicija Tvrdičević, njegovi bivši poznanici. Kao deca su zajedno išli u školu kod g. Zakidala Globarevića, učitelja u Dobitovcima, maloj varoši u pokrajini Lakomoj na severu.[442] Taj učitelj ih je učio kako da stiču, bilo nasiljem, bilo laganjem, bilo laskanjem, bilo varanjem, bilo pobožnim pretvaranjem. Ova četvorica su tako mnogo naučila od svoga učitelja da su mogli i sami da otvore takvu školu. Kada su se pozdravili g. Srebroljub Novčarević je upitao Držštomožeša:
– Ko su oni ljudi što idu pred nama na putu (jer su se Hrišćanin i Nadoljub još uvek nazirali u daljini.)
– To su ljudi iz neke daleke zemlje koji idu na pokloničko putovanje po svom običaju – odgovori Držštomožeš.
– Zašto nisu sačekali da idemo svi zajedno? – upita Novčarević. – I oni i ti i mi idemo u istom pravcu.
– Tako je! – složi se Držštomožeš – ali ti ljudi su tako strogi i toliko drže do svoga mišljenja, da malo mare za mišljenje drugih. Ma koliko bio pobožan, ako se ne složiš sa njima u svemu, neće uopšte da se druže s čovekom.[443]
– To nije dobro, ali čitam da ima ljudi koji su preterano pravedni i zbog svoje strogosti osuđuju sve druge osim sebe – dodade Cicija Tvrdičević. – Nego reci mi u čemu su bile razlike između vas?
– Oni su tako nestrpljivi, da misle da treba da putuju po vremenu i nevremenu – odgovori Držštomožeš. – Ja sam za to da se čeka povoljan vetar. Oni sve žrtvuju za Boga, a ja koristim svaku priliku da obezbedim život i imanje. Oni se drže svojih pogleda, makar im se svi protivili.
Ja sam za veru u tolikoj meri u kolikoj vreme i moja sigurnost to dozvoljavaju. Oni su za veru makar se obukla u dronjke i preziranje, a ja sam za veru kada se obuče u zlato pri svetlosti sunca pred ljudima.[444]
– Samo se ti drži toga Držštomožeš – reče Pijavica Držisvetković. – Sa moje strane, smatram za budalu svakog onog koji ima slobodu da zadrži sve ono što ima, a svojom ludošću to odbacuje. Budimo mudri kao zmije. Treba kositi kad je lepo vreme. Vidite kako se pčela odmara celu zimu i izlazi samo kad može lako da radi na svoju korist. Bog nekad šalje kišu, nekad sunce. Ako su oni tako glupi da idu po kiši, mi ćemo se držati našeg lepog vremena. Što se mene tiče, ja volim tu veru koja je sigurna zbog svih Božijih blagoslova, jer koji razuman čovek neće da čuva sve što nam je dao od dobrih stvari u ovom životu? Avraam i Solomon su se obogatili kroz svoju veru, i Jov kaže neka valjan čovek nagomila na zemlji zlata.[445] Ne valja biti kao što su ti ljudi pred nama, ako su onakvi kako si ih opisao.[446]
– Mislim da se svi slažemo u ovome i tome nema šta da se doda – reče Cicija Tvrdičević.
– Da, ne treba više dodavati; ko ne veruje svetom Pismu ni zdravom razumu (a kao što vidite i jedno i drugo su na našoj strani) ne mari za svoju slobodu niti traži svoju sigurnost – odobravao je Srebroljub Novčarević.
– Braćo, kako vidite, svi idemo istim putem i da bi što bolje izbegli ono što ne valja, dozvolite da vam postavim jedno pitanje – reče Držštomožeš. – Pretpostavimo da se čoveku, propovedniku ili trgovcu ukaže prilika da stekne neko blago ovoga sveta do kojega ne može da dođe drukčije nego putem revnosti bar na izgled, po nekom pitanju vere u koje se dotada nije mešao. Zar ne bi smeo tako da radi da bi postigao svoj cilj, a ipak ostane pošten čovek?
– Već vidim čemu ciljaš! – reče Srebroljub Novčarević – i ako mi ostali to dozvole, pokušaću da ti odgovorim. Prvo da odgovorim u vezi s pravednikom. Pretpostavimo da jedan propovednik, sposoban čovek, koji ima vrlo malu platu, čuje za neki mnogo unosniji položaj. Pruža mu se prilika da ga dobije, ali samo ako bude više revnostan, propoveda češće i sa većim žarom, a pošto narav njegovog naroda tako zahteva, malo i promeni svoje poglede. Ja sa moje strane ne vidim zašto ne bi tako uradio (ako se smatra pozvanim za to), zar neće ipak ostati čestit? Evo kako:
1) Njegova želja za tim boljim položajem je po zakonu dozvoljena (to ne može da se porekne), pošto mu ga je dalo Božije proviđenje. Zato sme da ga uzme mirne savesti.
2) Pored toga, njegova želja za tim boljim položajem ga čini revnosnijim i vrednijim propovednikom itd.; čini ga boljim čovekom i razvija njegove sposobnosti, što je Bogu ugodno.
3) Što se tiče toga što mora malo da ublaži svoje mišljenje da bi ugodio svojim slušaocima, to pokazuje:
a) da je spreman na samoodricanje,
b) da je pažljiv i ume ljude da privuče k sebi,
v) da je sposobniji za propovedničku službu.
4) Zaključujem dakle, da propovednik koji zamenjuje malo za veliko ne treba da se smatra gramzivim, nego naprotiv, pošto je time razvio svoje sposobnosti i postao revnosniji, treba da se smatra da je sledio svoje pozvanje i iskoristio mogućnost koja mu se pružila.[447]
A sada da se okrenem drugom delu pitanja, koji se tiče zanatlije koga smo spomenuli. Pretpostavimo da čoveku loše ide posao, ali ako postane pobožan može time da poboljša svoju situaciju, recimo da uzme bogatu ženu ili da privuče imućnije mušterije u svoju radnju. Ja ne vidim nikakvoga razloga zašto ne bi. A evo kako:
1) Postati pobožan je vrlina, pa ma kako to čovek postao.
2) Steći bogatu ženu i imućnije mušterije nije protiv zakona.
3) Pored toga, čovek koji to postigne time što postaje pobožan, prima ono što je dobro od onih koji su dobri i to zato što je postao pobožan, a to je samo po sebi dobro. Dakle, postati pobožan radi svega toga je dobro i korisno.[448]
Tako je Srebroljub Novčarević odgovorio na Držšto-možešovo pitanje. Svi su odobravali i zaključili da je to veoma dobro i korisno. A pošto im se činilo da to niko ne može da opovrgne, a Hrišćanin i Nadoljub nisu bili baš tako daleko, rešili su da im postave to pitanje čim ih stignu, pošto su se ovi ranije protivili Držštomožešu. Pozvali su ih i oni su ih sačekali. Ali rešili su da g. Pijavica Držisvetković, a ne g. Držštomožeš treba da im to iznese, jer su mislili da će Hrišćanin odgovoriti bez ljutine koja mu se raspalila protiv Držštomožeša kada su se ranije razišli.
Hrišćaninov odgovor
Kad su ih stigli i pozdravili, Držisvetković je postavio pitanje Hrišćaninu i njegovom drugu i zamolio ih da odgovore ako mogu.
– I onaj koji je beba u veri može da odgovori na deset hiljada takvih pitanja – reče Hrišćanin. –Ako nije dozvoljeno slediti Isusa zbog hleba,[449] još manje je dozvoljeno da se od toga pravi čitava religija i dođe do blaga i svetskog uživanja. Mi nalazimo da samo neznabošci, licemeri, đavoli i veštice imaju takvo shvatanje.
1) Neznabošci: Jer kad su Emor i Sihem bacili oko na kćerku i na stoku Jakovljevu i videli da nema drugog načina da ih se domognu nego da se obrežu, rekli su svojim sugrađanima: „Ako se svako muško između nas obreže, kao što su oni obrezani, zar neće njihova stoka i blago i sva goveda njihova biti naša?“ Oni su tražili njegovu kćerku i njegovu stoku, a religija je bila sredstvo koje su hteli da upotrebe. Možete da čitate o tome u 1. Mojsijevoj 34:20–23.
2) Licemeri: Fariseji su pripadali ovoj veri. Njihove dugačke molitve su bile samo pretvaranje da bi dobili udovičke kuće, i zato ih je Bog još više osudio.[450]
3) I Juda, Satanin sluga je pripadao toj veri. Bio je pobožan u pogledu kese da bi dobio ono što je bilo u njoj. Ali zato je bio izgubljen, odbačen i nazvan sin propasti.[451]
4) I Simon vračar je pripadao toj veri, jer je tražio Svetoga Duha da bi time stekao novac.[452] Petar mu je tada izrekao osudu.
– Ne mogu a da ne pomislim da će onaj koji prihvata pobožnost za ljubav sveta, pre ili kasnije odbaciti pobožnost za ljubav sveta. Jer kao što se Juda odrekao sveta kada je prihvatio veru, isto tako je prodao i verovanje i svoga Gospoda za svet.[453] Odgovoriti dakle potvrdno kao što ste vi učinili, i prihvatiti takav odgovor je nešto neznabožačko, licemerno, đavolsko i nagrada će ti biti po tvojim delima.
Oni su se samo zgledali, i nisu znali kako da odgovore Hrišćaninu. I Nadoljub je odobravao Hrišćaninov odgovor, te su svi ućutali. Gospodin Držštomožeš i njegovo društvo su malo zaostali da bi Hrišćanin i Nadoljub malo odmakli od njih. Onda je Hrišćanin rekao svome drugu:
– Ako ovi ne mogu da opstanu na ljudskom sudu, kako će se tek održati na Božijem? I ako ćute pred nama, zemljanim sudovima, šta će učiniti kad ih dohvati plamen vatre koja proždire?[454]
Zatim su Hrišćanin i Nadoljub nastavili put dok nisu došli do jedne prekrasne ravnice koja se zvala Lakoća. Preko nje su napredovali sa velikim zadovoljstvom, ali ravnica nije bila široka, tako da su je brzo prešli.[455] Na drugoj strani ravnice nalazilo se brdo po imenu Novac, gde je bio rudnik srebra do koga su neki idući putem svratili; pošto su se suviše približili ivici, zemlja se odronila te su poginuli. Neki su ostali osakaćeni do kraja života.[456]
Dimino nagovaranje
Tada videh u snu da je pored rudnika malo dalje od puta, stajao Dimas i pozivao prolaznike da svrate i razgledaju rudnik. Ovaj reče Hrišćaninu i njegovom drugu:
– Skrenite ovamo da vam nešto pokažem.
– Da li vredi da skrećemo s puta da to pogledamo? – upita Hrišćanin.[457]
– Ovde je rudnik srebra gde se kopa blago – reče Dimas. – Ako svratite, uz malo truda možete lepo da se obogatite.
Hajde da vidimo – predloži Nadoljub.
– Ja neću! – reče odlučno Hrišćanin. – Čuo sam za ovo mesto i koliko ih je tamo već poginulo. Pored toga, bogatstvo je zamka onima koji ga traže jer im smeta na putu.[458]
Onda se Hrišćanin obratio Dimi:
– Da nije možda mnogima zasmetalo na putu? Da li je to mesto opasno?
– Nije mnogo, opasno je samo za one koji ne paze. (Ali dok je to govorio sav je pocrveneo).
– Bolje da mi produžimo – reče Hrišćanin.
– Garantujem ti da će Držštomožeš, ako i njega pozove, sigurno svratiti – reče Nadoljub.
– Svakako, jer ga njegovi principi vode tim putem. Sasvim je sigurno da će poginuti. – Zatim se Hrišćanin opet obrati Dimi:
– Dima, ti si neprijatelj Gospodara ovoga puta, i sudija Njegovog Kraljevskog Veličanstva te je već osudio zato što si skrenuo (2. Tim. 4:10); hoćeš sada i nas da odvedeš u sličnu propast. Ako samo i za trenutak svratimo, naš Gospod i Car će sigurno saznati o tome te ćemo se osramotiti, umesto da stanemo hrabro pred Njega.
Dima je opet viknuo da pripada njihovom društvu i ako sačekaju malo, pridružiće im se.
– Kako ti je ime? – upita Hrišćanin. – Zar se ne zoveš kako sam te maločas nazvao?
– Da, ime mi je Dimas. Sin sam Avraamov.
– Znam ja tebe. Gijezije[459] ti je bio pradeda i Juda otac. Išao si njihovim stopama. Sada koristiš đavolovu zamku. Otac ti se obesio kao izdajnik,[460] a ni ti nisi bolje zaslužio. Budi siguran, kad dođemo kod Cara, javićemo Mu šta si učinio. – Zatim nastaviše svojim putem.
Držštomožeš i Dimas se slažu
Sada su već Držštomožeš i njegovo društvo stigli do toga mesta, i čim ih je Dimas pozvao, odmah su skrenuli. Da li su se nagnuli nad bezdanom i propali, ili su pošli da kopaju, ili ih je udavila magla koja se obično skupljala na takvim mestima – ne znam. Jedno znam: Više ih nikad nisu videli na putu.[461]
Držštomožeš i Dimas čine isto,
U pakao obojicu mami srebro čisto,
I put u nebo oni napustiše,
A bogatstva propadljivog sveta prihvatiše.
Lotova žena
Tada videh da su putnici izišli na drugu stranu ravnice, upravo kod jednog starog spomenika koji je stajao pored samog puta. Kad su ga ugledali začudili su se, jer je ličio na ženu koja se pretvorila u kamen. Dugo su ga gledali ali nisu mogli da raspoznaju šta je. Na kraju je Nadoljub opazio iznad glave natpis na nekom nepoznatom jeziku. Ali pošto nije znao sam da ga pročita, pozvao je Hrišćanina koji je bio dobro školovan, da on rastumači pismo. Malo je sricao, ali je na kraju otkrio da piše: „Setite se Lotove žene.“[462] Pročitao je to svom saputniku i obojica su zaključila da je to slan kamen u koji se Lotova žena pretvorila zato što se okrenula srcem bežeći iz Sodoma. Gledajući kip, u čuđenju su počeli ovako da razgovaraju:
– Brate moj – reče Hrišćanin – ovo je došlo u pravo vreme. Znaš da smo odbili Dimin poziv da razgledamo brdo Novac. Da smo skrenuli kao što si ti hteo, brate, mi bismo se i sami pretvorili u kamen kao ova žena i ostali kao poruga ostalim putnicima.
– Žao mi je što sam bio tako glup, i čudim se da me nije zadesila ista sudbina kao i Lotovu ženu – priznade Nadoljub. – Kolika je samo razlika između njenog i mog greha! Ona se samo okrenula, a ja sam hteo da skrenem. Neka je slava Bogu za Njegovu milost, a meni sramota što sam tako nešto poželeo u srcu.[463]
– Trebalo bi da prihvatimo pouku koju smo ovde primili da nam pomogne ubuduće! – reče Hrišćanin. – Ova žena je izbegla jednom sudu; nije propala pri uništenju Sodoma, ali je propala na drugom i pretvorila se u slan kamen.[464]
– Tako je – složi se Nadoljub. – Ona može da nam bude i opomena i primer. Opomena da se čuvamo greha koji je ona učinila, a kao primer, kakva osuda čeka one koji ne slušaju ovu opomenu. Tako su i Korej, Datan i Aviron i 250 ljudi koji su propali u svom grehu, postali znak i primer drugima.[465] Ali iznad svega drugog, mene čudi kako Dimas i njegovi drugovi mogu tako samouvereno da traže blago zbog kojeg se ova žena (koja se samo okrenula) pretvorila u slan kamen, pogotovo što stoji kao primer drugima tako blizu. Morali bi da je vide samo kad bi podigli svoje oči.[466]
– To je za čuđenje – reče Hrišćanin. – Vidi se koliko su im srca otvrdnula; ne znam s kim da ih uporedim, da li sa onima koji kradu pred samim sudijom ili sa onima što odsecaju kese kada već stoje na vešalima.[467] Za ljude iz Sodoma se kaže da su bili veliki grešnici zato što su grešili pred Bogom, to jest pred Njegovim očima i pored svih milosti koje im je ukazao, jer dotada je zemlja sodomska bila kao „Vrt Edemski“.[468] Ovo ga je još više izazvalo, zato je pustio na njih veliku vatru. Razumno je zaključiti da takve ljude koji javno greše i pored primera koji im se stalno iznose da ih opominju, čeka najstrožija kazna.
– Istinu govoriš – reče Nadoljub; kako je Gospod milostiv kad ti i ja nismo postali takav primer! Trebalo bi da zahvalimo Bogu i budemo u strahu da ne padnemo, i da se uvek sećamo Lotove žene.[469]
Gospod ne ostavlja svoje. To je radosno iskustvo svih koji veruju. Kad mislimo da smo sami, i da su nas svi ostavili, i kad nas napusti i najmiliji drug, te putujemo u samoći pustinjom ovoga sveta, Bog nam daje druga sa kojim možemo da se tešimo i zajedno putujemo. Gospod je uvek dizao iz pepela mučenika novo seme vernih koji su postali udovi Njegove Crkve. Veran život i iskrene molitve neće ostati bez roda, a isto tako, blagosloveni odlazak vernog čoveka sa ove zemlje ostavlja duboki utisak na one koji gledajući kako radosno ide svome cilju, odluče da slede njegovu veru.
Neobraćeno srce je kao srebrna pena kojom se oblaže crep. „Mrzitelj se pretvara ustima svojim, a u srcu slaže prevaru. Kad govori umiljatim glasom, ne veruj mu, jer mu je u srcu sedam gadova. Mržnja se pokriva lukavstvom, ali se zloba njena otkriva na zboru“ (Priče 26:23-26). Ima mnogo sledbenika iz Krasnoreči. Divno govore ali su kao okrečeni grobovi. Krasne reči pokrivaju pokvarenost srca.
Istina je da gde dvojezični propovednik propoveda neposvećenim jezikom, tu se skupljaju sva imenovana gospoda da ga slušaju, i hoće da veličaju njegov govor. On će uvek lepo da govori, ali neće da prikaže greh u pravim crtama, tako da kroz njega ne može da dođe duhovno probuđenje, već dovodi mnoge do spoticanja.
Ovde vidimo kakva je vera koja govori tako lepe reči. Govori o Bogu, misli o grehu; govori o miru, a u srcu kuje zlo; govori o nebu, a uživa u zemaljskim slastima. Zna lepo da razgovara, ali uvek misli na svoj dobitak, svoju slavu, svoje interese. I tako je njegovo naučeno i namešteno lice, lice licemera. Maska je lepa, a lice gadno. To su pravi licemeri kojih treba da se klonimo. Da nisi i ti takav?
Da li ti pripadaš onim sledbenicima Gospoda Isusa koji Ga slede samo kad sve ide glatko i kad hrišćanstvo prolazi kroz slavu i poštovanje? Kada treba nešto da trpe radi Hrista udare natrag i sve ostave.
Da, on mnogo zna. Zna kako da spoji i nebo i pakao, Boga sa mamonom, i hrišćanstvo sa licemerjem. Dvojezičan je. Jednom govori zlo, a drugi put govori dobro; uvek onako kako njegovi interesi zahtevaju, jer samo na to gleda i obično mu ide u korist. Ali njegov deo će biti sa licemerima.
Nemoguće je putovati zajedno sa licemerom. Kada uvidimo da neko nosi ime koje mu ne pripada, govorimo iskreno sa njim, da treba da se pokaje. Ako neće da ide pravim Božijim putem, moramo da ga ostavimo.
Neće da se odrekne svoga cilja, ma šta se desilo. Jadan čovek, učinio je zavet sa smrću! Propašće i nema ko da mu pomogne. Tvrdoglavost je užasna. Ne plaši se ni Božijeg suda, nego je sve uporniji i srlja u večnu propast. Takav pokvarenjak uvek ima svoje društvo. Čudno je kako se uvek neko nađe da ostavi put Božiji i pođe sa njim. Licemeri i oni što grabe sve što mogu, uvek imaju svoje prijatelje, ali nažalost, svi zajedno srljaju u propast.
Vernima se uvek zamera da su nesnošljivi. Istina je da ne mogu da trpe greh, niti mogu da imaju duhovni kontakt sa svetom. Paze na duhovno blago koje im je Gospod poverio. Crkva je samo za one koji veruju. Ko neće da ide Božijim putem, već ide po želji i mišljenju svoga srca i običajima ovoga sveta, ne može da zahteva prava i blagoslov zajednice vernih.
Držštomožeš otvoreno razgovara sa onima koji su mu ravni, dok je sa vernim putnicima drukčije govorio. On svoju kabanicu uvek okreće prema vetru; nemoj ti tako, nego govori onako kako misliš. Kad imaš Isusa, uvek Ga prizivaj, svedoči svakome o Njemu, ma stekao čast, prezir ili sramotu.
Svetsko mišljenje uvek može da nađe opravdanje za sebe. Koristi čak i Sveto pismo da potvrdi svoju pokvarenost. Vrlo je poučno kako Satana citira Božiju Reč – samo što joj daje drugi smisao. Evi je posejao seme nepoverenja u srce izvrtanjem Božije Reči. I samog Gospoda je kušao izabranim rečima Svetog pisma, kojima je davao drugi smisao. Eva je pala; Gospod je pobedio. On je i za nas pobedio, da bismo mogli u Njemu da pobedimo satanske prepredene zasede kad upotrebljava izabrane stihove iz Svetoga pisma. Gledaj na Isusa! Pomazan od Svetoga Duha prosuđuješ sve, čak i lažno tumačenje Božije Reči, kroz koje Satana hoće da odvrati duše od Boga. Svaki je stih Svetoga pisma istinit, ali krivo tumačenje nekih stihova dovodi do raznih verskih neslaganja.
Zar ne polaze mnogi u teološku školu samo radi ugodnijeg života? Nemaju Gospoda u srcu i nisu bili određeni od Božijeg Duha za dušebrižničku i propovedničku službu. Takvi su na sramotu toj uzvišenoj službi i već su primili svoju platu (čast, dostojanstvo, slavu i dobitak.) Ali ne čekaju platu od Gospoda, koji je obećao: „I razumni će se sjati, kao svetlost nebeska, i koji mnoge privedoše k pravdi, kao zvijezde, vazda i doveka“ (Dan. 12:3). Ti koji si propovednik Božije Reči, stoj uvek uz Gospoda i daj da te upravlja Sveti Duh u službi. Idi tamo gde te Gospod šalje, ne gledajući na novac, čast ili sramotu.
On je tražio novac a ne Učitelja – Gospoda. Dok je očekivao telesnu korist od Gospoda, sledio Ga je, a kad mu je svet ponudio trideset srebrnika za Gospoda, prodao Ga je. Ali teško njemu! Zlo mu je plaćeno kao što će biti plaćeno svakome koji radi svog telesnog interesa stupa u zajednicu Božijeg naroda, pa je opet ostavlja za telesnu korist, te naružuje i oblaćuje zajednicu Božijeg naroda.
Opet te pitam: „Kako ćeš opstati?“ Božije oko te vidi skroz-na skroz. Ne možeš ništa da zatajiš pred Njim. Bog zna i vidi da li si iskren ili tražiš samo zemaljske stvari. Nemoj da zaboraviš da je pred tobom sud. Zato se obrati svim srcem Spasitelju Isusu Hristu. I ti koji veruješ, uvek budi u dodiru sa Gospodom, pa ćeš moći da prepoznaš lukavstvo ovoga sveta. Misli o Božijoj Reči pa ćeš znati da se snađeš i onda kada svet dođe na tebe sa lažnim rečima koje liče na istinu i sa kojima vara i zaslepljuje sve koji ne gledaju prema uzvišenom cilju večnoga života.
Posle iskušenja i borbe, Gospod daje odmor i radost ali ne zadugo. Putnik mora da putuje dalje kroz borbu, a kad stigne u Nebo, tamo će se zauvek odmarati.
Ko pogleda sa požudom za dobitkom ovoga sveta, vara svoje srce. Pazi ako ti raste bogatstvo da ti srce ne prione za njega. Mnogi su tako izgubili mir svoga srca, a navukli na sebe velike nevolje. Mnogi su radi blaga ovoga sveta izgubili večni život, a sa njim izgubili sve.
Veran prijatelj uvek opominje. Ako imaš takvog prijatelja koji te opominje i pazi na tebe, poštuj ga, jer mnogo vredi. O, kad bi svaki onaj koji pada u iskušenje lakomstva dao da se opomene kroz Reč Gospoda Isusa koji kaže: „Pazite i čuvajte se svakog lakomstva, jer u izobilju ničiji život ne počiva na njegovom imanju“ (Luka 12:15). Apostol Pavle opominje opet: „Koji pak žele da se bogate upadaju u napast i zamku i mnoge nerazumne i škodljive želje koje guraju ljude u propast i pogibao. Jer srebroljublje je koren svih zala; neki mu se predadoše, zastraniše od vere i sami sebi mnoge muke pričiniše. A ti, čoveče Božiji, izbegavaj sve to; idi za pravednošću, pobožnošću, verom, ljubavlju, strpljivošću, blagošću! (1. Tim. 6:9-11).
Osloni se na Gospoda, i čekaj ga. Nemoj se žestiti gledajući koga gde napreduje na putu svom, čoveka, koji radi što namisli. Utišaj gnjev i ostavi jarost; nemoj se dražiti da zlo činiš. Jer će se istrebiti koji čine zlo, a koji čekaju Gospoda naslijediće zemlju. Još malo, pa neće biti bezbožnika; pogledaćeš na mesto njegovo, a njega nema. A smerni će naslediti zemlju, i naslađivaće se množinom mira“ (Ps. 37:7-11). Imali su veliki uticaj, moć i silu. Ljubili su novac, svet i sve što je na njemu. Putnici Božijeg puta su sa užasom gledali na to i pitali se: „Da li je moguće da ovi lakomi i nezasiti ljudi idu sa nama istim putem? Vidi kako ih više nema! Nisu opstali, nego su otišli tamo gde su pripadali.“ Neka to bude svima za pouku, da ne misle da Božije naredbe važe samo za neke. Važe za svakoga jednako. Sve će se vremenom pokazati. Ti samo idi napred.
Lot se spasio, žena mu je propala. I ona je bila na putu, ali samo svojim nogama, jer srce joj je ostalo u Sodomu. Gde je tvoje srce? Mnogo sam se čudio Lotu. Žena mu se okrenula da gleda Sodom i propala. A zar se on nije okrenuo da vidi gde mu je žena? Ne, radilo se tu o životu. Srce mu je bilo za bežanje, i dobro je učinio što je bežao i nije se osvrtao. Pred njim je gora Sigor – za njim sumpor i oganj. (1. Moj. 19:22-26). I ti se seti Lotove žene, (Luka 17:32), i beži, gledajući u Isusa. On je ta gora spasenja, gora Sigor. Ne obaziri se ni na šta, pa ni na svoje najmilije. Ako oni neće da idu, ti beži! Hrišćanin se na putu sreće sa raznim ljudima koji su nekada bili putnici, ali su ipak poginuli.
I u nama je grešna sklonost, a srce nam više puta zaželi ono čime se svet hvali. Stidimo se našeg prepredenog i opakog srca (Jer. 17:9-10). To što smo dosad sačuvani i spaseni, nije od nas, nego od uzvišene milosti Božije koja nas drži. Ponizimo se, dakle, pod silnu Božiju ruku, da nas uzvisi kad dođe vreme (1. Pet. 5:6).
Mnogi imaju za sobom divna iskustva kako ih je Gospod izbavljao i sačuvao od raznih padova, i oslanjajući se na ta iskustva ne idu predano ka Isusu, te na kraju postanu plen tela, i zato moraju da saznaju kako je „Strašno pasti u ruke Boga živoga“ (Jev. 10:31). Dokle god nisi sakriven u Hristu, nisi siguran da ćeš opstati pred sudom pravednog Boga.
Ne možeš da pobegneš od dolazećeg Božijeg suda, a ujedno da sačuvaš zemaljsko blago. Ko hoće da sačuva svoju dušu, mora da se odrekne svega što mu smeta na putu, pa i samoga sebe. Zar ne vidiš svaki dan Božije sudove?
„Ko misli da sigurno stoji, neka pazi da ne padne“ (1. Kor. 10:12). Da li želiš da budeš so sveta ili slan kamen? Da li želiš da budeš grad koji stoji na gori, ili Sodom i Gomora pokopani u Mrtvom moru? Moraš da izabereš između života i večne slave, ili smrti i večnog prokletstva!
