Осврт
Хадсон Тејлор
​


Предговор

ЖИВОТ Хадсона Tejлopa (Hudѕon Taylor) ce завршио у самом освиту двадесетог века, али ови његови једини аутобиографски записи су задржали свој чар и силу. У њима пише о својој младости и раним искуствима као мисионара у Кини, а завршава, када је оснивањем Кинеске унутрашње мисије (Chіna Іnland Mіѕѕіon) 1865. године, дошао на праг свог правог животног позива. Његово место у аналима хришћанске цркве, обезбеђено је оним што је касније учинио и претрпео, да би омогућио да се еванђеље понуди милионима људи који живе у унутрашњости Кине. Има врло мало људи које је Бог употребио да објаве Добру вест његовог спасења тако многобројном народу и оснује толико хришћанских цркава. С обзиром на оволики успех морамо да се упитамо: Какав је то човек? Други су написали много књига о њему, али овде у најједноставнијем облику имамо срж његовог карактера. Није тешко увидети да је био човек молитве, вере и много више налик на Христа него што се то обично дешава. У томе је моћан изазов ових страница. Хришћанска црква нема веће потребе него да и даље показује овакво следбеништво.
 Дејвид Бентли-Тејлор (Davіd Bentley-Taylor)


САДРЖАЈ

1

Сила молитве

ДОГАЂАЈИ који су овде описани и који су на крају довели до оснивања и развоја Кинеске унутрашње мисије,[1] први пут су објављени на страницама листа Кинески милиони.[2]
 Многи који су их читали, тражили су да се посебно штампају. Гђица Гинис (Guinness) их је укључила у своју књигу Прича о Кинеској унутрашњој мисији, где се описује Божија доброта до почетка 1894. године.[3] Пошто су неки и даље тражили да се објављује као књижица, изашло је ово издање.
 Велики део садржаја је узет из бележака за предавања која су одржана у Кини на конференцији наших мисионара; ово објашњава директан разговорни стил који нисмо сматрали потребним да мењамо.
 Увек је добро усредсредити пажњу на Божији вид хришћанске службе и схватити да рад Божији не значи толико наш рад за Бога, колико Божији рад кроз нас. Поред тога, у нашем привилегованом положају сарадника са њим, док признајемо колико користи и благослова проповедање еванђеља и ширење Истине могу да донесу грешном свету, никад не би требало да изгубимо из вида виши аспект нашег рада — тј., нашу послушност Богу, наше прослављање његовог имена, и радост коју причињавамо своме Богу и Оцу када живимо и служимо као његова вољена деца.
 Многи догађаји из мог ранијег живота и службе показују ми веома јасно овај вид нашег рада; док размишљам о некима од њих, свестан сам колико мисијски рад дугује многима који сами нису могли ни да иду на мисијско поље — можда и многима који не могу много да дају од својих добара, a који ће се прилично изненадити на онај Велики дан када виде колико су њихова љубав, њихово интересовање и њихове молитве допринеле том раду.
 Што се тиче мене и рада који ми је Бог дозволио да радим за њега, неизмерно сам захвалан мојим драгим и поштованим родитељима који су преминули и ушли у покој, али чији животи никада неће престати да утичу на мене.
 Пре много година, вероватно око 1830. срце мог драгог оца који је онда био искрени и успешни проповедник еванђеља у домовини, било је дубоко дирнуто духовним стањем Кине пошто је прочитао неколико књига, а нарочито путописе Капетана Базила Xoлa (Baѕіl Hall). Његове прилике су биле такве да никада не би могао сам да оде у Кину да служи, али је био покренут да се моли — ако му Господ подари сина, да овај буде позван и изабран да ради у тој огромној и тако оскудној империји која је онда како се чинило, била потпуно затворена за истину. Ја нисам био свестан његове жеље и молитве, док се нисам вратио у Енглеску после више од седам година откако сам отпловио за Кину; јако ме је занимало да знам како је та молитва која је принета још пре него што сам се родио, била услишена.
 Mного година моји вољени родитељи нису ни мислили на то да бих ја постао мисионар због мог слабог здравља. Међутим када је дошло време, Бог ми је подарио боље здравље, мој живот је био поштеђен и добио сам снагу за нимало напоран рад и на мисијском пољу и код куће, док су многи са бољим здрављем подлегли.
 Имао сам много могућности у младости да научим вредност молитве и Речи Божије; мојим драгим родитељима је била радост да доказују да ако постоји такво Биће као што је Бог, најпаметније је и најбоље за мене и остале да се поуздамо у њега, да га послушамо, и да се потпуно предамо његовој служби. И поред ових корисних узора и поука, срце ми је остало непромењено. Често сам покушавао да учиним себе хришћанином; наравно, када у томе нисам успео, почео сам да мислим да из неког разлога није било могуће да будем спасен и да најбоље што бих могао да урадим јесте да се науживам овога света, јер за мене нема наде после гроба.
 Док сам био у оваквом стању, дошао сам у контакт са људима скептичних или безбожних погледа и прихватио њихово учење, захвалан за ту могућност да избегнем пропаст која, ако су моји родитељи и Библија били у праву, чека онога који се не каје. Можда то звучи чудно, али сам често био захвалан за ово искуство скептицизма.
 Недоследност хришћана који су иако верују у оно што пише у Библији ипак задовољни животом онаквим каквим би живели и кад не би постојало те књиге, био је један од најјачих доказа мојих скептичних пријатеља. У то време сам често осећао и говорио да када бих се претварао да верујем у Библију, покушао бих бар да живим према њој. Бар да добро испробам њено учење, па ако се не би показала веродостојном и поузданом, ПОТПУНО бих је одбацио. Задржао сам овакве погледе и онда када се Господу свидело да ме позове и чини ми се да могу да кажем како сам од тада заиста испробао Божију реч. Свакако да ме никад није изневерила. Никада нисам имао разлога да се покајем што сам се тако поуздао у њена обећања, или да се пожалим што сам следио вођство које сам нашао у њеним поукама.
 Дозволите ми да вам испричам како је Бог услишио молитве моје драге мајке и моје драге сестре, сада гђе Брумхол (Broomhall), за моје обраћење. Једнога дана који никад нећу заборавити, када ми је било око петнаест година, моја драга мајка је била одсутна; био сам на распусту, тако да сам после подне претраживао очеву библиотеку тражећи књигу којом бих прекратио досаду. Ништа ме није привлачило па сам почео да копам по једној корпи с књижицама. Изабрао сам један трактат који је изгледао интересантно и рекао у себи: ,,На почетку ће бити нека прича, а после проповед или наравоученије; прочитаћу причу, а остало ћу оставити онима који то воле.“
 Сео сам да читам књижицу у потпуно немарном расположењу; био сам дубоко убеђен у то време да ако и постоји спасење, оно није за мене и намеравао да оставим памфлет чим почне о озбиљним стварима. Могу да кажем да је у оно време обраћење често називано ,,уозбиљити се“ и судећи према лицима неких који су то доживели, изгледа да је то заиста била озбиљна ствар. Зар не би било добро да се народ Божији увек одаје својим лицем које би изражавало благослове и радост спасења тако јасно, да би необраћени морали обраћење да назову ,,радовати се“ уместо ,,уозбиљити се“?
 Нисам ни сањао шта се тада дешавало у срцу моје драге мајке која је била удаљена неких седамдесет или осамдесет миља. Тога поподнева је устала после ручка са дубоком чежњом да се њен син обрати; пошто није била код куће и имала више слободног времена него обично, пружила јој се јединствена прилика да се моли за мене. Отишла је у своју собу и окренула кључ у брави, са одлуком да не изиђе напоље док јој молитве не буду услишене. Та драга мајка се молила неколико сати за мене и коначно када то више није могла, била је подстакнута да слави Бога за оно што јој је његов Дух говорио да се већ остварило, а то је – обраћење њеног јединог сина.
 У међувремену сам подигао тај памфлет као што сам већ напоменуо и док сам га читао, погодила ме је реченица: ,,Свршено Христово дело“. Помислио сам: ,,Зашто писац употребљава тај израз? Зашто не каже Христово дело откупљења или помирења?“ Одмах после тога синуле су ми речи: ,,Свршено је.“ Шта је свршено? Одмах сам одговорио: ,,Потпуно и завршено откупљење и помирење за грех — дуг је платио Заменик; Христос је умро за наше грехе и не само за наше, него и за грехе целог света.“ Онда сам помислио: ,,Ако је сво дело завршено и цео дуг плаћен, шта је мени остало да урадим?“ И са овим је дошло радосно сазнање — када је Свети Дух послао светло у моју душу — ништа на свету није требало да урадим осим да паднем на колена, примим овог Спаситеља и његово спасење и да га заувек славим. Тако, док је моја мајка славила Бога на коленима, ја сам га славио у старом магацину где сам отишао да у миру читам ту књижицу.
 Прошло је неколико дана док се нисам решио да поверим мојој сестри своју радост, а то тек онда кад ми је обећала да неће никоме рећи о тајни моје душе. Када се кроз две недеље вратила наша драга мајка, ја сам је први дочекао на вратима и рекао да имам пријатну вест. Скоро да и сада осећам њене руке које су ме загрлиле када ме је привила к себи и рекла: ,,Знам сине; радујем се већ две недеље доброј вести коју имаш да ми кажеш.“ ,,Па како“, рекао сам у изненађењу, ,,није ваљда Амелија прекршила своје обећање? Рекла је да неће никоме рећи.“ Драга мајка ме је уверила да није чула ту вест ни од једног људског створа, и испричала ми мали догађај који сам већ споменуо. Сложићете се са мном да би било чудно кад не бих веровао у силу молитве.
 И то није све. После извесног времена подигао сам један џепни подсетник исти као мој, и мислећи да је мој, отворио га. Очи су ми пале на неке редове у том нотесу, који је припадао мојој сестри, где је писало да ће се молити свакога дана док год Бог не одговори на молитву за обраћење њенога брата. Тачно после месец дана Господ ме је извео из таме у светлост.
 Одгајан у таквом кругу и спасен под таквим околностима, било је можда природно што сам од почетка свог хришћанског живота схватио да су обећања стварна и да је молитва озбиљан уговор са Богом било да се молимо за себе, или за оне за које тражимо његов благослов.

САДРЖАЈ

2

Позив на службу

ПОСЛЕ извесног времена, прошла је прва радост мог обраћења и наступио је период болне умртвљености душе и многих конфликта. Прошло је и то, и дошло је до дубљег схватања личне слабости и зависности од Господа као јединог чувара и Спаситеља његовог народа. Како је слатко за душу која је преморена и разочарана у својим борбама са грехом, да се одмара уздајући се у Израиљевог Пастира.
 Свега неколико месеци после мог обраћења, имао сам једно слободно поподне па сам се повукао у своју собу да то време проведем у заједници с Богом. Добро се тога сећам. Сећам се како сам с радошћу у срцу излио своју душу пред Богом. Изражавао сам своју љубав према ономе који је све учинио за мене – који ме је спасао када сам изгубио сваку наду, штавише и жељу за спасењем. Молио сам га да ми да да радим за њега нешто што би према њему био доказ моје љубави и захвалности; неку службу самоодрицања, ма шта било, без обзира на то колико је тешко или безначајно; нешто што би њему било угодно и што бих могао да радим за њега, који је толико учинио за мене. Добро се сећам како сам у безусловном посвећењу предао на олтар и себе и свој живот, своје пријатеље, све што имам. Како је само дубоко задовољство испунило моју душу са уверењем да је моја жртва била примљена. Божије присуство ми је постало сасвим стварно и блажено. Иако ми није било још ни шеснаест година, сећам се како сам се опружио по земљи и лежао непомично пред њим, у неизрецивом страхопоштовању и неописивој радости.
 Нисам знао за какву сам службу био примљен, али ме је обузела дубока сигурност да нисам више свој и то убеђење се никада није изгубило. То је тада постало веома стварно сазнање. После две-три године неко ми је понудио веома повољну прилику за медицинске студије, под условом да будем код једног лекара који ми је био и пријатељ и учитељ. Међутим, знао сам да не смем да се прихватим такве обавезе. Нисам више био свој, па нисам могао више ни да располажем собом. Нисам знао када и како ће Онај коме једино припадам и коме је како сам био убеђен увек требало да будем на располагању, да ме позове у своју службу.
 Неколико месеци после овог мог посвећења, схватио сам у души да Господ жели да радим у Кини. Чинило ми се веома вероватно да ће ме тај рад коштати живота, јер Кина тада није била отворена као што је то сада.[4] Врло мало мисијских друштава је у то време имало своје представнике у Кини; било је јако мало књига о мисији у Кини које сам могао да читам. Сазнао сам међутим, да је Конгрегационални проповедник у мом родном месту имао примерак књиге Кина од Медхурста (Medhurst), те сам свратио до њега и замолио га да ми је позајми. Био је љубазан па ми је дао питајући ме зашто желим да је читам. Рекао сам му да ме је Бог позвао да проведем живот у мисијској служби у тој земљи. „А како намераваш тамо да идеш?“ питао је. Одговорио сам да уопште не знам и да ми се чини да ћу морати да радим као што су радила дванаесторица и седамдесеторица у Јудеји; мораћу да идем без новчаника и торбе ослањајући се на Онога који ме је позвао, да ће се он бринути за све моје потребе. Проповедник ми је љубазно ставио руку на раме и одговорио: „Ах синко мој, кад порастеш, постаћеш мудрији. Тако нешто је могло када је сам Христос био на земљи, али сад више не.“
 Од тада сам порастао, али нисам постао мудрији. Још више сам убеђен да кад бисмо више следили упутства нашег Господа и уверења која је дао својим првим ученицима, открили бисмо да она исто тако одговарају и нашем времену, као и оном у којем су првобитно дата.
 Књига Медхурста о Кини је подвукла вредност медицинских мисија у тој земљи, и то ме је навело да се посветим медицинским студијама као доброј припреми.
 Моји драги родитељи ме нису ни одвраћали ни храбрили у мојој жељи да идем у мисијску службу. Саветовали су ме са великим уверењем да развијем способности мога тела, разума, срца и душе, и да чекам у молитви на Господа потпуно спреман, ако би он показао да сам се преварио што следим његово вођство, или да идем, ако би ми временом отворио врата за мисијску службу. Имао сам више могућности да докажем како је то био добар савет. Почео сам више да се крећем на ваздуху да бих ојачао своје тело. Склонио сам свој перјани душек и још онолико телесних удобности колико сам могао, да бих се спремио за грубљи начин живота. Почео сам да се бавим оним што сам могао од хришћанског рада. Делио сам трактате, предавао у недељној школи, обилазио сиромашне и болесне кад год би се за то пружила прилика.
 Пошто сам се једно време припремао код куће, отишао сам у Хал на медицинске и хируршке студије. Тамо сам постао помоћник једног лекара који је био повезан са Халском медицинском школом, и био хирург за неколико фабрика које су доносиле многе унесрећене случајеве у нашу клинику; то ми је пружило могућност да видим и да се вежбам у малим хируршким операцијама.
 Тамо се десило нешто што не смем да пропустим. Пре него што сам отишао од куће, моју пажњу је привукло питање о одвајању првина и одређеног процента од својих добара за Господњу службу. Сматрао сам да би било добро да проучавам то питање са Библијом у руци, пре него што одем од куће и дођем у ситуацију где би притисак околних потреба и брига могао да утиче на моје закључке. Тако сам дошао до убеђења да треба да одвајам за Господњу службу бар једну десетину од свег новца који бих зарадио или добио на поклон. Плата коју сам тада примао као медицински помоћник у Халу омогућила би ми да то лако чиним. Због промена у породици мог драгог пријатеља и послодавца, било је потребно да станујем ван његове куће. Нашао сам удобан смештај код једног рођака; поред суме која је била одређена за моју плату, примио сам тачно колико је требало за станарину.
 Сада ми се наметнуло питање да ли треба да одвојим десетак и од овога. Био је то свакако део мог дохотка, и знао сам да се тај новац не би искључио када би се радило о државном порезу на доходак. С друге стране, кад бих одбио десетак и од тог новца, не би остало довољно за друге потребе. Једно време сам био у великој недоумици шта да радим. После много размишљања и молитве, напустио сам удобан стан и срећан круг где сам онда становао; нашао сам станчић у предграђу – дневну собу и спаваћу собу уједно – бринући се сам за храну. Овако сам могао без потешкоћа да дам десетину од целе моје плате. Иако ме је та промена прилично погодила, примио сам немали благослов.
 Имао сам више времена да сам проучавам Божију реч, да обилазим сиромашне, и да објављујем еванђеље у летњим вечерима; имао сам више времена него што бих то иначе имао. Пошто сам на овај начин дошао у контакт са многима који су били у неприликама, брзо сам увидео да би то била привилегија да још више штедим; није ми било тешко да дам много већи проценат од своје плате, него што сам то у почетку мислио.
 Отприлике у ово време један пријатељ ми је скренуо пажњу на лични поновни долазак нашег Господа Исуса. Дао ми је списак цитата на ту тему без даљег коментара, саветујући ми да то проучавам. Посветио сам прилично времена за проучавање Светог писма у вези с тим; увидео сам да ће тај исти Исус који је напустио нашу земљу у свом васкрслом телу, поново доћи и стати својим ногама на Маслинску гору; заузеће земаљски престо свога оца Давида који му је обећан, још пре него што се родио. Видео сам и то да је кроз цео Нови завет Господњи долазак био велика нада његовог народа; она се увек наводила као највећи разлог за посвећење и службу, као и највећа утеха у невољама и кушњама. Увидео сам и то, да датум његовог повратка по његов народ није откривен, и да је стога њихова привилегија да живе из дана у дан, из сата у сат, као људи који чекају Господа. Да када живимо тако, безначајно је такорећи, да ли долази у одређени час или не; важно је да будемо спремни, да бисмо могли кад год се појави да поднесемо рачуне са радошћу, а не са жалошћу.
 Ова блажена нада је утицала на мене на сасвим практичан начин. То ме је навело да прегледам своју малу библиотеку, да бих видео да ли имам књига које ми нису потребне или које ми убудуће неће више користити. Такође, и да прегледам своју скромну гардеробу, да бих био потпуно сигуран да ту нема ниједне ствари за коју не бих волео да поднесем рачуне када би Господ одмах дошао. Библиотека ми се услед тога знатно смањила, на корист неких од мојих комшија, и на много већу корист моје душе. Открио сам да имам нешто од одеће која би могла боље да се искористи на други начин.
 Веома ми је помогло да с времена на време поново тако урадим; никад нисам прегледао своју кућу од подрума до поткровља са овим циљем, а да нисам примио велику духовну радост и благослов. Верујем да смо сви у опасности — можда због немарности, можда због заузетости, да гомиламо ствари које би други могли да користе, а које нама нису потребне и које нас лишавају благослова када их задржавамо. Када би се све залихе Цркве Божије добро искористиле, колико би се више урадило! Колико би се више гладних нахранило и нагих обукло, колико би оних који никад нису чули еванђеље имало могућности да га чује! Препоручујем вам да ово прихватите као нешто корисно, кад год вам то околности дозвољавају.

САДРЖАЈ

3

Припрема за службу

ИМАО сам двоструки циљ: да се навикавам да трпим потешкоће и да штедим, да бих што више помогао онима међу којима сам проводио велики део времена у служби еванђеља. Ускоро сам открио да могу да живим са много мање него што сам раније мислио. Престао сам да купујем путер, млеко и друге луксузe, и открио сам да ако живим већином од овсене каше и пиринча са повременим додацима, потребно ми је веома мало новца за личне потребе. На овај начин сам могао да користим више од две трећине свога дохотка у друге сврхе. Што сам мање трошио на себе и што сам више давао, то су радост и благослов моје душе бивали већи. Имао сам срећно искуство неизрециве радости по цео дан, свакога дана. Бог, мој Бог био је жива, сјајна стварност, a мени је остало само да му радосно служим.
 Међутим, било ми је веома тешко да замислим да ћу отићи у Кину, далеко од људске помоћи, да тамо зависим искључиво од живог Бога за заштиту, потребе и било коју помоћ. Помислио сам да би требало да ми се ојачају духовни мишићи за такав подухват. Био сам сигуран да ако моја вера не откаже, неће ни Бог, али шта би било када би се вера показала недовољном? У то време још нисам научио да чак и ,,ако смо неверни, он остаје веран, јер не може да се одрекне самога себе“; зато сам озбиљно размишљао о томе – не да ли је он веран, него да ли ја имам довољно јаку веру да бих се прихватио задатка који ми је поверен.
 Помислио сам у себи: ,,Кад дођем у Кину, нећу имати коме да се обратим – једино Богу. Колико је дакле важно да научим пре него што напустим Енглеску, да покренем човека кроз Бога, само молитвом.“
 Пошто је мој љубазни послодавац у Халу увек био много заузет, желео је да га подсетим када треба да ми да плату. Решио сам да то не чиним директно, него да се молим да га Бог подсети и тиме да ме охрабри зато што је одговорио на моју молитву. Једном, када се приближавао дан да ми се исплати тромесечна плата, ја сам се као и увек молио у вези с тим. Дошао је тај дан, али мој љубазни пријатељ то уопште није споменуо. Наставио сам да се молим и пролазили су дани, али није се сетио; на крају, када сам једне суботе увече сређивао своје рачуне, установио сам да ми је остао само још један новчић — око пола круне.[5] Засада нисам ни у чему оскудевао, тако да сам наставио да се молим.
 Те недеље сам био веома радостан. Као и увек, срце ми је било пуно, препуно благослова. Пошто сам пре подне ишао на службу, после подне и вече сам посветио за ширење еванђеља по кућама, које сам обично посећивао у најбеднијем крају града. У таквим временима, мени се чинило као да је небо почињало још овде на земљи; све што могу да тражим је већа способност за радост, а не потпуније испуњење онога што сам имао. Када сам завршио своју последњу посету око десет сати увече, један сиромашни човек ме је замолио да пођем да се помолим са његовом женом која је умирала. Ја сам одмах пристао, али док смо ишли ка његовој кући питао сам га зашто није позвао свештеника, јер сам видео према његовом нагласку да је Ирац. Рекао је да је то већ урадио, али да је свештеник одбио да дође ако му не буде дао осамнаест пенија. Он их није имао. Његова породица је гладовала. Одмах ми је пало на памет да је сав новац што имам на свету, тај једини новчић од пола круне. Поред тога, већ ме је чекала чинија ретке каше која је представљала моју вечеру. У кући је било довољно за доручак ујутро, али ипак нисам ништа имао за сутрашњи ручак.
 Радост у мом срцу се некако прекинула. Уместо да себе прекоревам, почео сам сиромаху да држим придику да није добро радио што је дозволио да дође у такво стање, које ми је управо описао. Требало је да се пријави за помоћ. Одговорио је да је то већ урадио и да су му рекли да дође сутра ујутру у једанаест сати, али се бојао да његова жена неће преживети ноћ. ,,Ах“, помислио сам, ,,кад бих само имао два шилинга и шест пенија (што је такође било тридесет пенија) уместо ово пола круне, заиста бих радо дао овим сиромашним људима један шилинг!“ Нисам ни помислио да се одвојим од свог новчића од пола круне, нити сам сањао да је истина једноставно у томе, што сам могао да имам поверења у Бога плус један шилинг и шест пенија. Међутим, још нисам био спреман да се поуздам само у њега, без имало новца у џепу.
 Човек ме је увео у једно двориште, кроз које сам га бојажљиво следио. Долазио сам ту и раније, а последњи пут су грубо поступали са мном, исцепали ми трактате и рекли да више не долазим. Због тога сам био прилично забринут. Ипак, то је био пут дужности, па сам наставио да га следим. Одвео ме је уз неке трошне степенице у једну собу жалосног изгледа. Призор ме је запрепастио! Ту је стајало четворо или петоро деце, а њихови упали образи и слепоочнице су непогрешиво говорили о томе да полако умиру од глади. На бедној сламарици је лежала сирота изнурена мајка, а поред ње дете старо само тридесет и шест сати. Беба је више стењала него плакала и изгледала је исцрпљена и слаба. ,,Ах!“ помислио сам, ,,кад бих само имао два шилинга и шест пенија уместо пола круне, радо бих им дао шилинг и шест пенија!“ Нажалост невер ме је спречила да послушам побуду и да им дам све што имам, и тиме олакшам њихову невољу.
 Није ни чудо што нисам могао много да тешим ове јаднике. Мени је требала утеха. Међутим, почео сам да им говорим да не треба да очајавају, јер и поред тога што су у великим невољама, постоји љубазни Отац на небу који нас воли. Нешто ми је говорило: ,,Лицемеру! Говориш овим необраћеним људима о љубазном Оцу на небу, а сам ниси спреман да се поуздаш у њега без пола круне у џепу!“ Скоро да сам се угушио. Како бих радо направио компромис са својом савешћу, када бих имао један флорин и шест пенија! Радо бих дао цео флорин,[6] а остало задржао за себе. Међутим, тада још нисам био спреман да се поуздам у самог Бога без тих шест пенија.
 Под таквим околностима је било немогуће разговарати; чудно је рећи, али мислио сам да ми неће бити тешко да се молим. У то време молитва ми је била права радост; време које сам тако проводио, никада ми није било досадно и никада нисам остао без речи. Чинило ми се да је све што бих требало да урадим, то је да клекнем и да се помолим, па би олакшање дошло и њима и мени. ,,Замолили сте ме да дођем да се молим са вашом женом“, рекао сам човеку, ,,дакле помолимо се.“ Клекнуо сам, али само што сам отворио уста за ,,Оче наш који си на небесима“, савест је рекла: ,,Зар се усуђујеш да исмејаваш Бога? Како смеш да клечиш и да га назовеш Оцем, с новчићем од пола круне у џепу?“ Ни пре ни после нисам доживео такву борбу. Како сам успео да завршим ту молитву не знам, и да ли су изговорене речи биле повезане или не, не знам, али устао сам са колена веома узнемирен.
 Јадни отац ми се обратио и рекао: ,,Видите у каквом смо страшном стању, господине; ако можете да нам помогнете, у име Бога помозите нам!“ Одједном ми је синуло у глави: ‘Дај ономе који ти тражи’, а у речи Царевој је сила. Завукао сам руку у џеп и полако извадио пола круне и дао је човеку, говорећи да му се можда чини како ми је лако да им помогнем на овакав начин, будући да сам прилично имућан. Када сам му дао тај новчић, дао сам му све што имам. Оно што сам покушао да му кажем било је истина — Бог је стварно Отац и можемо да имамо поверење у њега. Сва радост ми се одмах вратила у срце као поток. Могао сам било шта да кажем и да тако осећам, а оно што је дотада спречавало благослов нестало је – надам се заувек. Не само да је живот те јадне жене био спасен, него сам схватио да је и мој живот био спасен! Могао је да пропадне и вероватно би пропао као хришћански живот, да тада није милост победила и да нисам послушао глас Божијег Духа.
 Добро се сећам како сам се те ноћи вратио у свој стан, са срцем које је било исто тако лако као и мој џеп. Празне улице су одјекивале песмом хвале коју нисам могао да задржим. Када сам узео чинију каше пре спавања, не бих је заменио ни за цареву вечеру. Када сам клекао поред кревета, подсетио сам Господа на његову реч, да oнaј који даје сиромашнима, дaјe Богу у зајам. Замолио сам га да не одужи с тим зајмом, јер ћу сутра остати без ручка. Провео сам ноћу у миру изнутра и споља.
 Сутрадан ујутро узео сам чинију каше, и пре него што сам је појео, чуо сам како поштар куца на врата. Нисам обично примао пошту понедељком, јер моји родитељи и већина мојих пријатеља нису слали пошту суботом. Прилично сам се изненадио када је ушла газдарица држећи писмо или пакет у мокрој руци коју је увила у кецељу. Погледао сам писмо, али нисам могао да препознам рукопис. Рукопис је био непознат, или је био намерно изврнут – и жиг је био нејасан. Нисам могао да одредим одакле је. Када сам отворио коверат, писма није било. Завијене у белу хартију, биле су ту кожне рукавице, из којих је када сам их погледао, зачудо, испало на земљу пола соверена.[7] ,,Хвала Господу!“ узвикнуо сам; ,,четиристо одсто камате за улог од само дванаест сати“; то је добра камата. Како би трговци из Хала радо позајмљивали новац уз такву камату! Тог часа сам одлучио да своју уштеђевину или зараду улажем у банку која не може да банкротира — одлука за коју се још нисам покајао.
 Не могу вам рећи колико често су се моје мисли враћале на овај догађај, или колико ми је помогао у свим тешким околностима у каснијем животу. Ако смо верни Богу у малим стварима, стећи ћемо искуство и силу, што ће нам помоћи у озбиљнијим кушњама живота.

САДРЖАЈ

4

Још неки одговори на молитву

ТО дивно и милостиво избављење о коме сам говорио, учинило ми је велику радост и ојачало моју веру, али ма колико економисао са тих десет шилинга, они не могу дуго трајати. Ипак је било потребно да наставим да се молим и тражим да већа сума која је још требало да ми се исплати не буде заборављена. Међутим, испало је као да су све моје молбе остале неуслишене. Није прошло ни петнаест дана, а нашао сам се у сличној ситуацији у којој сам био оне недеље увече, а које се врло добро сећам. У међувремену сам наставио да молим Бога све усрдније, да он својом милошћу подсети мог послодавца да је већ прошао рок за моју плату. Наравно, није ме узнемиравала оскудица у новцу — требало је само да тражим и одмах бих га добио. Највише ме је окупирало питање: Да ли могу да идем у Кину, и да ли ће недостатак моје вере у Божију силу да буде толико озбиљна препрека, да нећу моћи да се упустим у ову толико вредну службу?
 При крају недеље сам био веома збуњен. Нисам мислио само на себе. У суботу увече је требало да платим газдарици која је била хришћанка, и знао сам да не може без новца. Да ли би требало ради ње да споменем своју плату? Када бих тако урадио, тиме бих признао барем себи, да нисам спреман за мисијску службу. Посветио сам скоро све време док нисам радио — цео четвртак и петак, у искреном рвању са Богом у молитви; када је дошла субота, још увек сам био у истом положају. Сада сам ревносно тражио да ми се покаже да ли сам дужан да прекинем ћутање и разговарам с мојим послодавцем, или да и даље чекам Божије време. Колико сам могао да просудим, примио сам уверење да је најбоље чекати његово време, и да ће Бог на неки начин да се умеша. Зато сам чекао с миром у срцу и без осећања терета.
 Око пет сати после подне, када је доктор завршио писање рецепата и обишао последњег пацијента, срушио се у фотељу и почео да говори о Богу по свом обичају. Био је прави хришћанин и често смо имали радосну духовну заједницу. Ја сам био заузет чувањем посуде у којој је врила нека смеса, и на коју је требало добро да пазим. Било је добро што сам тако учинио, јер је он без неке очигледне везе са оним што је пре тога било, одједном рекао:
 ,,Тејлоре, да није већ време за твоју плату?“ Можете замислити шта сам осећао! Морао сам да прогутам два-три пута пре него што сам могао да одговорим. Држећи очи на посуди и окренут лекару леђима, рекао сам што сам могао тише да је рок већ прошао. Како сам био захвалан! Бог је сигурно чуо моју молитву, и учинио у време моје велике потребе да се лекар сети моје плате, без иједне речи или сугестије с моје стране. Одговорио је: ,,О, жао ми је што ме ниси подсетио! Знаш колико сам заузет; штета што се нисам раније сетио, јер сам управо послао сав новац што сам имао код себе у банку, иначе бих те одмах исплатио.“ Немогуће је описати осећања која је ова неочекивана изјава изазвала у мени. Нисам знао шта да радим. Сва срећа, смеса је проврила и имао сам добар разлог да излетим из собе с посудом. Радо сам отишао и склонио се док доктор није отишао кући. Био сам веома захвалан што није приметио како сам се осећао.
 Чим је отишао, морао сам да одем у свој собичак и излијем своје срце пред Господом, док ми се нису повратили мир — и више него мир — захвалност и радост. Знао сам да Бог има свој пут, и да ме неће изневерити. Тражио сам његову вољу раније тог дана и колико сам могао да просудим, требало је стрпљиво да чекам, а Бог ће сада радити на неки други начин.
 Провео сам то вече као и обично, читајући Реч и спремајући предмете за које сам мислио да ћу о њима морати сутра да говорим по кућама. Чекао сам можда мало дуже него обично. На крају, негде око десет сати, пошто нико није долазио обукао сам капут и спремао се да пођем кући, захвалан што ћу морати сам да откључам врата, јер је моја газдарица имала обичај да легне рано. Сигурно неће бити помоћи те вечери, али можда ће Бог учинити нешто за мене до понедељка; тада ћу моћи да дам газдарици новац који бих јој иначе дао раније, да сам га имао.
 Таман сам хтео да угасим гас-лампу, кад сам чуо докторов корак у дворишту које је било између његове куће и ординације. Смејао се сам себи веома срдачно, као да га је нешто јако забављало. Када је ушао у ординацију, тражио је књигу рачуна и рекао ми да је за велико чудо, један од његових најбогатијих пацијената малопре дошао да плати свој рачун. Зар то није чудно? Није ми пало на памет да то има везе са мојим случајем, јер бих се иначе можда збунио; гледано очима незаинтересованог посматрача, веома ме је занимало то што је човек који се просто ваљао у новцу, дошао после десет сати увече да плати лекару рачун. Могао је да га плати било када, једноставно чеком. Изгледа да некако није могао да се смири док не среди ствар и зато је дошао да плати што дугује у ово неуобичајено време.
 Новац је уведен у књигу и лекар је хтео да изађе, али се одједном окренуо и понудио ми неколико новчаница које је управо примио, и рекао на моје велико изненађење и захвалност: ,,Узгред Тејлоре, боље ти узми овај новац; немам ситно, али остатак ћу ти дати идуће недеље.“ Поново сам био сâм — нисам показао своја осећања; вратио сам се у своју собицу да славим Господа с радошћу у срцу, што ћу ипак моћи да идем у Кину.
 За мене тај догађај није био ситница. Много ми је помогао и тешио ме када бих га се понекад присетио у Кини, док сам пролазио кроз тешке ситуације.
 Полако се приближавало време када се сматрало да би требало да напустим Хал и одем на медицинску обуку у Лондонску болницу. Тамо бих провео неко време, а онда бих како сам веровао, отпочео мој животни задатак у Кини. Иако сам се радовао Божијој спремности да чује и услиша молитве и помаже свом полупоузданом, полуплашљивом детету, знао сам да не могу да одем у Кину док не развијем и испробам своју способност да се ослањам на његову верност. За то ми се пружила једна нарочита прилика.
 Мој драги отац је понудио да ми плати све трошкове док сам у Лондону. Међутим, знао сам да би због недавних губитака које је претрпео, ово била знатна жртва за њега. То се десило управо онда када је изгледало да би требало да идем даље. Непосредно пре тога сам се упознао са одбором Друштва за Евангелизацију Кине,[8] ca кojим сам касније и отишао у Кину, а нарочито са секретаром, мојим цењеним и драгим пријатељем господином Џорџом Пирсом (George Pearѕe). Он је тада радио на берзи, али је сада већ много година и сам мисионар. Пошто није знао предлог мога оца, и одбор је понудио да плати моје трошкове док сам у Лондону. Због ове две понуде, испрва ми није било јасно шта би требало да урадим. Када сам писао и оцу и секретарима, рекао сам им да ћу се молити неколико дана у вези с њиховим понудама, док не решим како да поступим. Споменуо сам оцу понуду одбора, а секретарима, његову понуду.
 После, док сам чекао на Бога у молитви за вођство, постало ми је јасно да могу лако да одбијем обе понуде. Секретари друштва неће знати да сам се потпуно предао Богу за своје потребе, а отац ће закључити да сам прихва-тио другу понуду. Дакле, писао сам и одбио обе понуде. Размишљао сам да пошто се сада нико други не брине о мени, једноставно сам у Божијим рукама; а он, који познаје моје срце, ако жели да ме охрабри за одлазак у Кину, благословиће моју одлуку да зависим само од њега, док сам још код куће.

САДРЖАЈ

5

Живот у Лондону

САДА нећу покушавати да описујем у детаље како се Господу свидело — често на моје велико изненађење као и на моју радост — да ми помаже с времена на време. Убрзо сам открио да у Лондону није могуће живети тако јефтино као у Халу. Да бих смањио трошкове, делио сам собу с мојим рођаком четири миље далеко од болнице, а бринуо сам се за храну сам. После неколико покушаја, увидео сам да је најјефтиније живети скоро искључиво од црног хлеба и воде. Тако сам могао најбоље да користим оно што ми је Бог давао. Неке од мојих трошкова нисам могао да смањим, али исхрана је била већином под мојом контролом. Једна велика векна црног хлеба, коју сам куповао сваког дана за два пенија док сам ишао пешке од болнице, била ми је довољна за вечеру и доручак. Уз ову храну и неколико јабука за ручак, имао сам снаге да пешачим осам или девет миља дневно — поред тога што сам пешачио по болници и медицинској школи.
 Морам да споменем један случај који се десио отприлике у то време. Муж моје бивше газдарице из Хала је био први официр на броду који је пловио из Лондона, и пошто сам ја примао његову плату и слао њој, није морала да плаћа никоме проценат. Ово сам радио неколико месеци. Једном ми је писала и молила да јој пошаљем следећу плату што пре, јер је ускоро требало да плати кирију. Та молба је стигла у незгодно време. Много сам учио за испите надајући се да ћу добити стипендију која би ми добродошла, и нисам имао времена да одем у најпрометније доба дана у град да тражим тај новац. Међутим, имао сам довољно новца код себе, па сам јој послао с намером да идем и тражим плату одмах после испита, па бих то задржао за себе.
 Пре него што је дошао испит, медицинска школа се затворила на један дан због сахране грофа Велингтона (Wellіngton), и имао сам могућност да одем у канцеларију која се налазила у једној попречној улици код Чипсајда, и затражим суму коју је требало да исплате. Нa моје изненађење и запрепашћење, службеник је рекао да не може да ми да плату, јер је дотични официр побегао са брода и отишао да копа злато. ,,Ох“, рекао сам, ,,веома ми је незгодно, јер сам тај новац већ дао и знам да његова жена неће имати могућности да ми га врати.“ Службеник је рекао да му је веома жао, али мора да слуша наређење. Дакле, из тог правца није било помоћи. После кратког размишљања, дошао сам до утешног закључка; пошто сам се ослањао на Господа за све, а његове залихе нису ограничене, мала је ствар да ли долазим раније или касније у положај где ми треба новац од њега. Због тога моја радост и мир ниcy били задуго прекинути.
 Ускоро после тога, можда још исте вечери, док сам ушивао неколико листова хартије да бих хватао белешке на предавањима, случајно сам се убо у кажипрст на десној руци и после неколико минута потпуно заборавио на то. Сyтрадан у болници сам наставио са сецирањем као и пре. Било је то тело једне особе која је умрла од заразне грознице, те је било непријатније и опасније него обично. Не морам ни да кажем да смо ми који смо радили на том телу сецирали са посебном пажњом, знајући да најмања огреботина може да нас кошта живота. Убрзо сам почео да осећам велики умор. Док сам у подне обилазио хируршка одељења, морао сам да излетим и нагло повраћам што је врло необично за мене, пошто сам врло мало јео и то ништа што ми не би пријало. Пошто ми се већ вртело у глави, освежио сам се хладном водом и могао да се придружим осталим студентима. Међутим, било ми је све горе и пре него што се завршило послеподневно предавање из хирургије, нисам више могао да држим оловку и пишем. До краја следећег предавања, цела рука и десна страна су ме страшно болеле. Изгледало је и осећао сам да сам јако болестан.
 Пошто више нисам могао да радим, отишао сам у салу за сецирање да увијем део на коме сам радио и склоним своје ствари, те сам рекао професору који нас је обучавао и који је био веома добар хирург: ,,Не знам шта ми се десило“, и описао му симптоме. Рекао је: ,,Сасвим је јасно шта се десило; мора да сте се посекли док сте сецирали, а и сами знате да је то случај злоћудне грознице.“ Уверавао сам га да сам много пазио, и да сам потпуно сигуран да се нисам посекао или огребао. ,,Ма мора да јесте“, одговорио је. Пажљиво је прегледао моју руку, али није могао ништа да нађе. Одједном сам се сетио да сам се синоћ убо иглом у прст, и упитао сам га да ли је могуће да је убод иглом још увек био отворен. Његово мишљење је било да је то вероватно узрок моје невоље, и посаветовао ме је да нађем кочије и да се што пре вратим кући и све средим, јер сам, ,,мртав човек“.
 Моје прво осећање је била жалост што нећу моћи да идем у Кину, али ускоро је следила мисао: ,,Ако се не варам, имам шта да радим у Кини и нећу умрети. Радовао сам се што сам могао да говорим томе пријатељу који је убеђени скептик по питању духовних ствари, о радости коју ми је дало очекивање да ћу ускоро бити код мог Господа. Том приликом сам могао да му кажем да сматрам да нећу умрети, јер ако се не варам, чека ме посао у Кини. Ако је тако, морам да преживим, ма колико борбе биле тешке. ,,Добро“, одговорио је, ,,само узмите кочије и вратите се што брже кући. Немате времена за губљење, јер ускоро нећете бити у стању да средите своје ствари.“
 Насмејао сам се предлогу да се вратим кући кочијама, јер за тако нешто више нисам имао новца. Зато сам решио да идем пешке, ако то икако будем могао. Ускоро ме је издала снага и закључио сам да не вреди покушавати пешке. Ухватио сам омнибус од Вајтчапел Цркве до Фарингдон Улице, а затим од Фарингдон Улице пресео, и уз велику муку стигао у близину Сохо трга иза кога сам становао. Када сам ушао у кућу, тражио сам топле воде од служитеља и замолио га веома усрдно — као умирући човек, да прими вечни живот као дар од Бога, кроз Исуса Христа. Опрао сам главу и пробо прст да пустим затровану крв. Страшно ме је болело. Онесвестио сам се и лежао једно време у несвести. Кад сам дошао себи, приметио сам да ме је неко однео до кревета.
 Дошао је један од мојих ујака који је становао у близини и послао некога по свог лекара — помоћног хирурга Вестминстерске болнице. Уверавао сам ујака да медицина не може да ми помогне и да не желим толико да трошим. Он ме је умирио у вези с тим и рекао да је позвао свога лекара и да ће сам платити. Када је дошао хирург и сазнао све детаље, рекао је: ,,Ако сте живели умереним животом, можда ћете преживети, али ако сте узимали пиво и сличне ствари, нема никакве наде.“ Помислио сам да ако помаже умерени живот, мало их има који имају бољу шансу од мене, јер сам већ дуже времена био само на хлебу и води. Рекао сам му да сам живео умерено, јер ми то помаже при студирању. ,,Али сада“, рекао је, ,,морате да ојачате, јер ће борба бити жестока.“ Препоручио ми је да свакодневно узимам по флашу порто вина и онолико крменадли колико могу да поједем. Опет сам се у себи насмејао, јер нисам имао чиме да купим такве луксузне ствари. Међутим, мој ујак је решио тај проблем шаљући ми све што је било потребно.
 Нисам хтео, иако сам преживео страшне болове, да моји драги родитељи чују за моје стање. Помно размишљајући и молећи се, био сам сигуран да нећу умрети, већ да ме чека рад у Кини. Ако би моји драги родитељи дошли и нашли ме у оваквој ситуацији, изгубио бих могућност да видим како ће Бог да поступа са мном, јер сам новца скоро сасвим потрошио. Зато, помоливши се за вођство, замолио сам ујака и брата да не пишу мојим родитељима, него да оставе мени да им ја пишем. Знао сам да је то јасан одговор на молитву када су обећали да ће тако и урадити. Ја сам решио да одложим писање док не прође криза и највећи напад. Код куће су знали да спремам испите, па се нису чудили што им не пишем.
 Полако су пролазили дани и ноћи у патњама, али коначно, после неколико недеља, довољно сам се опоравио да изиђем из собе. Тада сам сазнао да су двојица, који нису били из Лондонске болнице и који су се посекли у исто време као и ја, подлегли, док сам ја био поштеђен у одговору на молитву да бих служио Богу у Кини.

САДРЖАЈ

6

Ојачан вером

ЈЕДНОГА дана када је дошао лекар, затекао ме је на канабету и изненадио се када је чуо да сам уз мало помоћи сишао у приземље. Рекао ми је: ,,Најбоље би било да одете ван града, чим се будете осећали довољно јаки за такво путовање. Морате да се одмарате док вам се не поврате здравље и снага, јер ако почнете да радите прерано, то би могло да остави озбиљне последице.“ Када је отишао, док сам лежао исцрпљен на канабету, казао сам Господу о свему томе. Рекао сам му да се устручавам да онима који би волели да ми помогну, кажем у каквом сам стању; верујем да би ми се ојачала вера када примим помоћ од њега, у одговору на молитву. Шта да радим? Чекао сам његов одговор.
 Чинило ми се да ме он доводи до закључка да би требало поново да идем у бродску канцеларију, да се распитам о плати коју раније нисам могао да подигнем. Подсетио сам Господа да немам пара за превоз и да мислим да вероватно нећу успети да добијем онај новац. Зато сам га питао да није ово само хватање за сламку — неко моје лично мишљење, уместо његово вођство и учење. Међутим када сам се помолио и опет чекао на Господа, био сам убеђен да ме он упућује да пођем до канцеларије.
 Следеће питање је било: ,,Како да одем?“ Нисам могао да силазим низ степенице без помоћи, а то место је било удаљено бар две миље.[9] Примио сам јасно уверење да што год затражим од Бога у име Христово, биће учињено да би се Отац прославио кроз Сина. Зато би требало да тражим и снагу за дуго пешачење, да то вером примим и кренем. Без оклевања сам рекао Господу да сам потпуно спреман да пођем ако би ми он за то дао снагу. Молио сам га у име Христово да ме одмах оснажи. Послао сам служитеља у собу да ми донесе шешир и штап па сам кренуо, не да покушам да идем, него и да стигнем у Чипсајд.
 Иако ми је вера очигледно давала снагу, никада се нисам толико интересовао за излоге, као на том путу. Код сваког другог или трећег корака, наслањао сам се на стакло продавница и разгледао шта има унутра, пре него што бих пошао даље. Био је потребан велики напор вере када сам дошао до краја Фарингдон улице да бих се попео уз Сноу Хил. У оно време није постојао холборнски вијадукт, и морао сам да се пењем. Бог ми је дивно помогао, те сам на крају стигао у Чипсајд и скренуо у попречну улицу где се налазила канцеларија. Сео сам исцрпљен на степенице које су водиле на први спрат, где је требало да се попнем. Осећао сам се глупо у тој ситуацији — седео сам на степеницама, очигледно исцрпљен — а људи који су летели горе-доле по њима, гледали су ме испитивачки. После кратког одмора и још молитве, успео сам да се попнем на спрат. Утешио сам се кад сам у канцеларији затекао истог службеника са којим сам раније разговарао. Када је видео како сам блед и исцрпљен, био је љубазан и распитивао се за моје здравље. Рекао сам му да сам био озбиљно болестан и да би требало да одем из града. Међутим, мислио сам да би било добро да прво свратим да се распитам, да није била грешка кад су ми рекли да је први официр побегао да копа злато. ,,Ох“, рекао је, ,,баш се радујем што сте дошли, јер је испало да је тај који је побегао у ствари други човек, са истим именом. Први официр је још увек на броду. Брод је већ у Грејвсенду и ускоро ће стићи овамо. Радо ћу вам дати његову плату, јер ће сигурно боље стићи до његове жене преко вас. Свима нам је познато у каква искушења долазе морнари, када стигну кући после пловидбе.“
 Пре него што ми је дао новац, службеник је инсистирао да пођем са њим на ручак. Схватио сам да се то Господ брине за мене, и пристао сам са захвалношћу. Кад сам се освежио и одморио, дао ми је лист хартије да напишем пар речи тој жени и да јој објасним шта се десило. На повратку сам купио у Чипсајду уплатницу за остатак суме коју је требало да јој платим, и то јој послао. Мислио сам да је било оправдано да кући идем омнибусом.
 Пошто ми је сутрадан било много боље и могао сам да средим неке мале послове, упутио сам се у ординацију лекара који ме је лечио. И поред тога што је мој ујак понудио да плати рачун, осећао сам да би било добро да затражим да га ја платим, пошто сам сада имао нешто новца. Љубазни хирург ми није дозволио да му било шта платим за његове посете, зато што сам био студент медицине. Пошто ми је давао кинин, дозволио ми је да му за то дам осам шилинга. Када сам то платио, увидео сам да ми је остало тачно толико да стигнем кући и разумео сам да је то све био доказ Божијег дивног старања за мене.
 Знао сам да је лекар скептик, и рекао сам му да бих веома волео да му отворено говорим, ако не буде имао ништа против. Рекао сам му да сматрам да Божијом милошћу дугујем свој живот његовој нежној бризи, и да бих веома желео да и он дели драгоцену веру коју сам ја имао. Испричао сам му зашто сам у Лондону и какве су ми околности, и зашто сам одбио помоћ и од оца и од вођа мисијског друштва са којим ћу вероватно ићи у Кину. Испричао сам му како је Бог у последње време поступао са мном, и како је мој положај јуче изгледао безнадежан када ми је рекао да идем на село, уколико му не откријем своју потребу. Међутим, ја сам одлучио да то не урадим. Описао сам му како сам све размишљао, али када сам додао да сам устао са канабета и ишао пешке до Чипсајда, погледао ме је с неверицом и рекао: ,,Немогуће! Па, ја сам вас оставио више као духа него као човека.“ Морао сам више пута да га уверавам да сам стварно ишао ојачан вером. Рекао сам му колико ми је остало новца и шта сам морао да платим. Показао сам му да ми је остало тачно за пут кући у Јоркшир, за освежење успут и коначно за пут омнибусом.
 Мој љубазни пријатељ је био потпуно ошамућен, и са очима пуним суза, рекао је: ,,Дао бих цео свет за веру као што је ваша.“ Мени је с друге стране било драго што сам могао да му кажем да она може да се добије без новца и без цене. Никада се више нисмо срели. Када сам се после свог опоравка вратио у Лондон, чуо сам да је имао срчани напад и да је отишао на село. Касније сам чуо да никада није оздравио. Нисам могао да сазнам у каквом је духовном стању био када је преминуо, али сам увек био захвалан што ми се указала могућност коју сам искористио, да му посведочим о Богу. Не могу а да се не надам да му је сам Господ проговорио кроз оно што је учинио у мени, и да ћу га срести у оној Бољој Земљи. Веома бих се радовао када би ме он тамо дочекао после завршетка моје службе.
 Сутрадан сам већ био код мојих драгих родитеља. Толико сам се радовао Божијој помоћи и избављењу, да то нисам могао да задржим за себе. Пре него што сам се вратио у Лондон, моја драга мајка је знала за моју тајну. Не морам ни да кажем да ми по повратку у град нису дозволили да живим онако оскудно као пре болести. Сада ми је требало више, и Господ се побринуо.

САДРЖАЈ

7

Моћан да спасе

КАДА сам се довољно опоравио, вратио сам се у Лондон да наставим са студијама и поново сам отпочео живот по болници и на предавањима. Често сам налазио освежење недељом у заједници са другим верницима, нарочито у Лондону или Тотенхаму. Свуда су се пружале прилике за службу, а ја нисам био изузетак. Споменућу сада само један догађај који ме је веома охрабрио да тражим да се људи обрате Богу, чак када изгледа да за то нема наде.
 Бог ми је дао радост да му доводим душе, али никада под нарочито тешким околностима. Богу је све могуће и нико не може да му се обрати, осим кроз свемоћну силу Светога Духа. Велика потреба сваког хришћанског радника је да познаје Бога. У ствари, ово је разлог због чега нам је дао вечни живот, као што Спаситељ каже у Јовану 17:3, који се често погрешно цитира: ,,А ово је (циљ) вечног живота (не ‘да познају’ него) да би познавали тебе, јединог правог Бога, и Исуса Христа кога си послао.“ Требало је сада да докажем како је Бог спреман да одговори на молитве за духовни благослов, под најнеповољнијим околностима, и на тај начин боље упознам Бога који услишава молитву, као онога који је ,,моћан да спасе“.
 Непосредно пре одласка у Кину, била ми је дужност да сваког дана превијам ногу једном пацијенту који је имао старачку гангрену. Ова болест је почела као и обично безопасно и болесник није имао појма да умире и да неће још дуго живети. Нисам био први који га је лечио, али кад је прешао код мене, наравно да сам се бринуо и за његову душу. Људи код којих је становао били су хришћани. Од њих сам сазнао да је атеиста и веома непријатељски расположен према свему што се тиче религије. Позвали су једног проповедника да га посети без његовог пристанка, али он га је с великим гневом истерао из собе. Локални свештеник је такође свратио с намером да поразговара са њим, али му је овај пљунуо у лице и није хтео да га чује. Рекли су ми да је веома груб кад се наљути. Случај није могао бити безнадежнији.
 Када сам почео да га лечим много сам се молио, али му два-три дана нисам ништа говорио о духовним стварима. С великом пажњом превијајући му болесну ногу, успео сам да му умањим болове те је почео да показује захвалност за моју помоћ. Једнога дана са зебњом у срцу, искористио сам његову топлу захвалност да му кажем који је извор моје љубави, и да му говорим о његовом озбиљном положају и потреби за Божијом милошћу кроз Христа. Било је очигледно да је само уз велики напор могао да држи уста затворена. Окренуо ми је леђа и није проговорио ни речи.
 Нисам могао да истерам из мисли тог јадника. Врло често сам током сваког дана, молио Бога кроз његовог Духа да га спасе, пре него што га узме. Сваки пут кад сам му превио рану и умањио бол, увек бих му рекао пар речи, надајући се да ће Господ да их благослови. Он ми је увек окретао леђа као да се љути, али никада није ништа одговорио.
 После дужег времена, срце ми је клонуло. Чинило ми се да ништа не помаже, него чак да можда чиним да буде још окорелији и да само повећавам његово осећање кривице. Једнога дана када сам му превио ногу и опрао руке, уместо да се вратим до његовог кревета да му нешто кажем, пошао сам до врата и застао за неколико тренутака размишљајући у себи: ,,Ефрем се вратио својим идолима, остави га.“ Погледао сам човека и приметио да се изненадио што сам по први пут откако сам почео да му говорим, намеравао да одем, уместо да приђем кревету и да му нешто кажем о мом Господару. То више нисам могао да поднесем. Бризнуо сам у плач, прешао преко собе и рекао: ,,Пријатељу, слушали ви или не, ја морам ово да скинем са своје душе.“ Говорио сам му веома усрдно и са много суза колико желим да ми дозволи да се помолим са њим. На моју неизрециву радост није ми окренуо леђа, већ је одговорио:
 ,,Ако ће вам то помоћи, можете!“ Не морам ни да кажем да сам пао на колена и излио своју душу Богу за њега. Верујем да је Господ тог часа учинио промену у његовој души.
 Отада никад није одбио да му говорим или да се молим са њим, тако да је после неколико дана стварно примио Христа као свог Спаситеља. О, колико сам се радовао што могу да гледам тог драгог човека како се радује у нади славе Божије! Рекао ми је да за четрдесет година није ни привирио у цркву, и да је тада – то јест, пре четрдесет година — био у цркви само да се венча, а да на сахрани своје жене није чак хтео ни да уђе. Сада хвала Богу, верујем да је његова душа која је била толико укаљана грехом, била опрана, очишћена и оправдана у име Господа Исуса Христа и у Духу нашега Бога.
 Често, када сам тих првих година у Кини због тешких околности скоро изгубио наду, сетио бих се обраћења тог човека. То би ме охрабрило да устрајем у проповедању Речи – било да људи слушају или не.
 Срећни болесник је живео једно време после ове промене и никада му није досадило да говори о Божијој милости. Иако је његово стање било жалосно, промена у његовом карактеру и понашању је тешку обавезу претворила у радост. После тога, често сам се присећао речи у вези с овим случајем и Божијег рада уопште: „Иде и плаче који носи семе да сеје; поћи ће с песмом носећи снопове своје.“ Када би било више те дубоке бриге за душе која нас доводи до суза, можда бисмо чешће видели резултате које очекујемо. Некад се можда жалимо на тврда срца оних којима хоћемо да помогнемо; али прави разлог нашег неуспеха је можда наше окорело срце и наше слабо разумевање озбиљне стварности вечних вредности.

САДРЖАЈ

8

Путовање у Кину

УСКОРО после овога, стигло је тако дуго очекивано време када је требало да из Енглеске отпутујем за Кину. Пошто су ме рукоположили уз много молитава за службу Божије Речи међу безбожним Кинезима, отпутовао сам из Лондона за Ливерпул, деветнаестог септембра 1853. године. Oдржана је мала служба у задњој кабини на Дамфрису, коју ми је обезбедило Друштво за Евангелизацију Кине, под чијим покровитељством сам отишао.
 Моја драга, сада покојна мајка, дошла је у Ливерпул да ме испрати. Никада нећу заборавити тај дан, нити како је са мном ушла у малу кабину која ми је скоро шест месеци била боравиште. Затегла је кревет с мајчинском љубављу. Села је поред мене и заједно смо отпевали последњу песму пре растанка на дуже време. Клекли смо и она се помолила — последња молитва моје мајке, коју сам чуо пре одласка за Кину. Онда су јавили да је дошао час растанка и морали смо да се опростимо, не очекујући да ћемо се икад више видети на овој земљи.
 Задржавала је своја осећања колико је могла ради мене. Растали смо се. Сишла је са брода и дала ми свој благослов. Стајао сам на палуби, а она је пратила брод када смо кренули према излазу из луке. Кад смо прошли кроз капију, дошао је тренутак правог растанка и никада нећу заборавити болни цик који јој се отео из срца. Зарио се у мене као нож. Никада нисам тако добро разумео шта значи: „Бог је тако заволео свет.“ Потпуно сам сигуран да је моја драга мајка више научила о Божијој љубави према изгубљенима у том часу, него икад пре у свом животу.
 О, како то мора да жалости Бога када види како су његова деца равнодушна према потребама великог света, за који је умро његов љубљени јединородни Син:


   Чуј кћери, погледај, обрати к мени ухо своје,
   Заборави народ свој и дом оца свога.
   И Цару ће омилети лепота твоја;
   Јер је он Господ твој, и њему се поклони.


 Слава Богу што се повећава број оних који откривају неограничене радости, дивна откривења његове милости, која су обећана онима који га следe; одрекавши се себе, остављају све у послушности његовој великој поруци.
 Деветнаестог септембра 1853. Дамфрис се отиснуо за Кину, и тек сам првога марта у пролеће следеће године стигао у Шангај.
 Наше путовање је имало буран почетак, али многи су обећали да ће стално да се моле за нас. Ово је била не мала утеха, јер само што смо напустили реку Мерсеј, стигла нас је јака равнодневничка бура, која нас је носила дванаест дана тамо-амо по Ирском каналу, те нисмо могли да испловимо на пучину. Бура је све више јачала и после скоро недељу дана, савили смо једра на неко време. Међутим, пошто смо се опет приближавали обали ношени силином ветра, морали смо поново да подигнемо једра и покушамо да му пловимо насупрот. Иако су се капетан и чланови посаде много трудили, ништа није помагало. У недељу увече 25. септембра, ветар нас је носио у Канарвон залив, све ближе обали док нисмо дошли тако близу стена, колико може да се добаци каменом. Отприлике у то време, пошто брод није хтео да се заустави, окренули смо га у другом правцу. Капетан који је био хришћанин, рекао ми је: ,,Није нам остало више од пола сата живота; шта ће бити с вашим позивом да радите за Господа у Кини?“ Ја сам раније прошао кроз жестоке борбе, али то је прошло. Веома сам се радовао што могу да осећам и говорим да не бих ни за шта био на неком другом месту, и да се надам да ћу стићи у Кину; ако не, онда би Господ ипак рекао да је добро што желим да послушам његову заповест.
 После неколико минута капетан је пришао компасу и рекао: ,,Ветар се померио за два степена; моћи ћемо да изиђемо из залива.“ Тако је и било. Косник се извукао и једрењак је био озбиљно оштећен. Кроз неколико дана смо испловили на отворено море и неопходне поправке су извршене тако добро да се наше путовање у Кину успешно завршило.
 Те ноћи ми је једна ствар много сметала. Био сам веома млад верник и нисам имао довољно вере у Бога да га видим у средствима и кроз њих. Помислио сам да ми је дужност да пристанем на жељу моје драге и поштоване мајке, и стога сам ради ње набавио појас за спасавање. Чинило ми се у души да не могу једноставно да се уздам у Бога све док носим тај појас. Срце ми се није смирило, све док нисам те ноћи — када смо изгубили сву наду на спасење — појас за спасавање дао некоме. Тада сам добио савршени мир. Чудно је рећи, али спремио сам неколико лаганих ствари које би плутале уколико бисмо налетели на стене, не мислећи да је то недоследно. Од тада сам увидео како сам погрешио. Грешка која је уобичајена у ово време када погрешно учење о исцељивању вером чини много штете — једнима даје погрешно схватање о Божијим циљевима, другима уздрмава веру и многима узнемирава срце. Употреба средстава не би требало да нам умањује веру у Бога, а наша вера у Бога не би требало да смета да користимо она средства која нам је дао за испуњење његових циљева.
 После тога сам годинама носио појас за спасавање и никад нисам имао било каквих потешкоћа у вези са тим. Када је бура прошла, ово питање сам решио кроз проучавање Писма уз молитву. Бог ми је тада дао да видим како сам погрешио, вероватно да би ме ослободио великих невоља по питању сличних ствари, које се сада тако често дешавају. Када сам имао некога на медицинској или хируршкој нези, никад нисам ни помислио да не тражим Божије вођство и благослов у употреби одговарајућих средстава, нити да му захвалим за услишене молитве и повраћено здравље. Мени би изгледало исто тако дрско и погрешно занемарити та средства која нам је он сам ставио на располагање, као и кад би занемарили свакодневно узимање хране и очекивали да живот и здравље могу да се одржавају само молитвом.
 Путовање је било веома досадно. Изгубили смо много времена на екватору због нестанка ветра. Кад смо коначно стигли до Источног архипелага, опет смо се задржали из истог разлога. Обично би задунуо ветрић после заласка сунца и трајао до зоре. Користили смо га колико год смо могли, али у току дана смо стајали мирно с лепршавим једрима, често пловећи унатраг, губећи доста од онога што смо прешли у току ноћи.
 Добро се сећам једног случаја када се ово десило и када смо се нашли у опасној ситуацији северно од Нове Гвинеје. У суботу увече смо стигли до места које је било удаљено од копна тридесет миља. У недељу, у току преподневне службе, која се одржавала на палуби, нисам могао а да не приметим да је капетан изгледао забринут и често прилазио боку лађе. Када је служба била завршена, рекао ми је зашто је то чинио — струја од четири чвора нас је носила на подводни гребен, а већ смо тако близу да изгледа невероватно да ће послеподне проћи без опасности. После ручка су спустили чамац, и сви покушаји да веслањем одвуку брод од обале остали су без успеха.
 Пошто смо једно време стајали на палуби у тишини, капетан ми је рекао: ,,Ето, учинили смо све што смо могли; сада можемо само да чекамо да се деси шта ће се десити.“ Нешто ми је синуло у глави те сам одговорио: ,,Не, има нешто што још нисмо урадили.“ ,,Шта?“ упитао је. ,,Нас четворица смо хришћани!“ одговорио сам (шведски столар и наш кувар црнац, осим мене и капетана); ,,нека сваки од нас пође у своју кабину, и сложно у молитви замолимо Господа да нам одмах пошаље ветар. Он може исто тако лако да га пошаље сада, као и увече.“
 Капетан је пристао на овај предлог. Отишао сам да разговарам са другом двојицом, и пошто сам се помолио са столаром, сва четворица смо отишли да чекамо на Бога. Провео сам лепо, али веома кратко време у молитви. Био сам толико сигуран да је наша молитва услишена да више нисам могао да тражим, те сам се убрзо попео на палубу. Први официр, који је био атеиста, био је на дужности. Пришао сам му и замолио га да спусти угао главног једра, које су скупили да не би толико ударало у опрему брода. Одговорио је: ,,Како би то помогло?“ Рекао сам му да смо тражили ветар од Бога, да одмах долази и да смо већ тако близу гребена да не би требало ни минут да одуговлачимо. Са изразом неверице и презира, рекао је уз псовку да би пре желео да види ветар него што само чује за њега! Али док је говорио, пратио сам његово око како се подигло до највишег једра — и тамо без сумње, на долазећем ветру угао једра је почео да се тресе. ,,Зар не видите да ветар долази? Погледајте једра!“ узвикнуо сам. ,,Не, то је само ‘мачија шапа’ (само лахор).“ „Свеједно да ли је ‘мачија шапа’ или не!“ узвикнуо сам, ,,молим вас развијте главно једро, па да искористимо прилику!“
 Ово је брзо урадио. У року од једног минута, тешки кораци морнара по палуби су натерали капетана да изиђе из своје кабине да види шта се дешава. Увидео је да је ветар стварно дошао. Кроз неколико минута смо секли воду шест или седам чворова на сат. Брзо смо се извукли из опасности, и мада је ветар био понекад несталан, нисмо га изгубили све док нисмо прешли Палау острва.
 Тако ме је Бог охрабрио, пре него што сам стигао у Кину. Знам да сваку врсту потребе треба да принесем њему у молитви, и очекујем да ће он поштовати Име Господа Исуса, и дати помоћ коју сваки хитан случај захтева.

САДРЖАЈ

9

Прва мисионарска искуства

КАД сам стигао у Шангај првог марта 1854. године, наишао сам на сасвим неочекиване потешкоће. Једна група бунтовника, позната под именом „Црвени Турбани“, заузела је стари град, а против њих се улогорила царска војска од четрдесет до педесет хиљада људи, који су Eвропљанима чинили много више неприлика и опасности, него сами бунтовници. Кад сам сишао са брода, рекли су ми да је немогуће живети ван Насеља,[10] док се у њему станови скоро нису могли наћи, ни по коју цену. Долар који сада вреди око три шилинга, попео се на вредност од осам шилинга и девет пенија и за мене, који сам имао само малу плату у енглеском новцу, изгледало је веома црно. Међутим, имао сам три писма с препорукама, и рачунао сам на савет и помоћ — нарочито од једног од оних којима су ме препоручили, а чије пријатеље сам добро познавао и високо ценио. Наравно, одмах сам га потражио, али сам сазнао да су га сахранили пре месец-два, јер је умро од грознице за време мог путовања.
 Ожалошћен овим вестима, распитао сам се за мисионара коме је било упућено друго писмо. Чекало ме је још једно разочарање — отишао је у Америку. Остало ми је још треће писмо; пошто ми га је дао неко кога сам једва познавао, мање сам очекивао од њега, него од друга два. Испало је да је баш оно било начин на који ми је Бог помогао. Др Медхурст (Medhurѕt) из Лондонске Мисије[11] коме је било упућено, упознао ме је са др Локхартом (Lockhart), кojи je био љубазан и дозволио ми да станујем код њега шест месеци. Др Медхурст ми је нашао првог учитеља кинеског језика; др Едкинс (Edkіnѕ) и пoкojни Александер Bajли (Alexander Wylіe) много cy ми помогли са језиком.
 То су стварно била тешка и опасна времена. Једнога дана када сам излазио из града са г. Вајлијем, док смо чекали код Источне капије да нас стигне један пријатељ, овај се упустио у разговарао са двојицом носача. Пре него што нас је пријатељ стигао, почела је топовска паљба с оне стране реке а како се зујање ђулади много приближило, склонили смо се мало даље. Носачи су се међутим сувише задржали и због тога су били рањени. Када смо стигли у Насеље, задржали смо се неколико минута да нешто купимо, a затим наставили до зграде Лондонске Мисије, где смо код врата болнице нашли двојицу носача са којима је г. Вајли раније разговарао. Обојици су ножни чланци били тешко повређени. Јадници, одбили су да им ампутирају ноге, и обојица су умрла. Увидели смо да смо се једва извукли.
 Други пут, рано ујутро, отишао сам код једног од мисионара да са његове веранде посматрам битку; био је удаљен једно три четвртине миље од нас. Одједном је једно ђуле пролетело између нас и зарило се у зид веранде. Другом приликом, мој пријатељ г. Вајли је оставио књигу на столу и изашао на једно пет минута. Када се вратио да је узме, видео је да је наслон столице на којој је седео био потпуно разнет. Ипак, усред ових и многих сличних опасности, Бог нас је заштитио.
 После шест месеци код др Локхарта, изнајмио сам кућу изван Насеља. Започео сам мали мисијски рад међу мојим кинеским суседима — што је било могуће неколико месеци. Када су се Французи придружили империјалистима у нападу на град, положај моје куће је постао толико опасан да последњих неколико недеља због сукоба, ноћу нисам ни покушавао да спавам — осим пo дану. Једне ноћи пуцњава је изгледала сасвим близу. Попео сам се на малу осматрачницу коју сам направио на крову куће, да бих видео да ли треба да бежим. Док сам ту стајао, једно ђуле је ударило у ивицу крова на другој страни дворишта и обасуло ме парчићима разбијеног црепа, док је само ђуле одлетело у двориште. Било је тешко око четири-пет либри.[12] Да је летело пар центиметара више, вероватно би ударило у мене, а не у зграду. Моја драга мајка је годинама чувала то ђуле. Ускоро после тога сам морао да напустим кућу и да се вратим у Насеље. Било је то у прави час, јер пре него што су моје последње ствари биле пренете, кућа је изгорела до темеља.
 Једва је могуће дати добру слику невоља тог почетног периода. За моју осетљиву природу, страхота, грозота и беда тога рата биле су тешко искуство. У то време сам прилично оскудевао. Када сам се доселио у Насеље са дохотком од само осамдесет фунти годишње, био сам приморан да дам сто двадесет за кирију и издам део куће. И поред тога што ми је одбор Друштва за Евангелизацију Кине повећао плату, када је дошао др Паркер, сазнали су како живимо и требало је ипак проћи кроз многа болна искуства. Многи не могу ни да замисле како су ове потешкоће узнемириле тако младог и неискусног радника, или колико је дубока усамљеност пионира, који не може ни да спомене своје потребе, да на тај начин не би затражио помоћ.
 Велики непријатељ је увек спреман са својим честим понављањем да нас наведе да мислимо: ,,Све је против мене.“ Али то је велика лаж! Зима, чак и глад, бесане ноћи, опасности и повремена осећања потпуне изолације и беспомоћности, мудро су и нежно изабрани и с љубављу распоређени. Какве прилике би начиниле Реч Божију слађом, присуство Божије стварнијим, помоћ Божију драгоценијом? То су заиста била времена чишћења и понижавања, али искуства којих се не стидим. Она су ојачала моју жељу да идем напред како ме Бог води, са његовим потврђеним обећањем: „Нећу одступити од тебе нити ћу те оставити.“ Види се и сада да је „пут . . . Божији веран“, али можемо да се радујемо због тога што је данашњи мисионарски пут прилично гладак и лак.
 Било је против уговора да се путује у унутрашњост земље и веома тешко, нарочито после битке код Блатњаве равнице. Тада је англоамерички одред од око триста морнара са мање од сто добровољаца из народа, нaпao царски логор и потиснуо од тридесет до педесет хиљада кинеских војника. Кинеска артиљерија није могла ништа против наших метака и топова. У јесен 1854. године, успео сам да остварим путовање од можда недељу дана са др Едкинсом, који је наравно говорио и проповедао, док сам ја делио литературу.

САДРЖАЈ

10

Први покушаји ширења еванђеља

ПУТОВАЊЕ на које сам ишао у пролеће 1855. године са проповедником Бердоном (J. Ѕ. Burdon) из Црквеног Мисијског друштва,[13] (сада епископом Викторије у Хонгконгу), било је веома опасно.
 Код великог ушћа реке Јангци, неких тридесет миља северно од Шангаја, лежи група острва међу којима су Цунмин и Хајмен[14] највећа и најважнија. Даље уз реку где се сужава, налази се утицајни град Тунгчао близу Ланг-шана или Вучијих планина, које су познате као место ходочашћа. Провели смо једно време на тим острвима објављујући еванђеље, а затим смо отишли у Ланг-шан, где смо проповедали и делили књиге хиљадама присталица које су дошле на идолопоклонички празник. Одатле смо отишли у Тунгчао, а о нашим тешким искуствима тамо нека вас обавести следећи запис из дневника:

Четвртак, 26. април 1855.
 После доручка смо се предали Небеском Оцу и тражили његов благослов, пре него што смо кренули у тај велики град. Дан је био тмуран и кишовит. Били смо убеђени да Сатана неће дозволити да нападамо његово царство што смо намеравали, без озбиљног противљења. Исто тако, били смо потпуно уверени да је Божија воља да проповедамо Христа у том граду и делимо Реч Истине међу његовим становницима. Било нам је жао што нам је остало само мало књига за тако важан град, али је испало да је то ипак било најбоље.
 Наши кинески учитељи су учинили све што су могли да нас одврате од тог пута. Међутим, ми смо решили да уз Божију помоћ идемо и ништа није могло да нас одврати. Рекли смо им да остану у једном од једрењака и ако се ми не вратимо, да сазнају што је могуће више о нашој судбини и да се што пре врате у Шангај. Уредили смо исто тако да нас чека друга барка ако се не вратимо до ноћи, да се не бисмо задржавали због недостатка пловила кад би се касно вратили. Напунили смо две торбе с књигама и са једним слугом, који нас је увек пратио на оваквим путовањима, пошли смо у град који је био удаљен око седам миља. Због лоших путева било је немогуће ићи пешке, па смо изнајмили колица на један точак – једино превозно средство у тим крајевима. Колица су јефтинија од носиљке, пошто их само један човек гура, али уопште није удобно превозно средство по лошим путевима.
 Нисмо доспели далеко, када је слуга изразио жељу да се врати јер се много уплашио због лоших вести о војницима тога краја. Ми смо наравно одмах на то пристали, не желећи да друге увлачимо у невоље. Решили смо да сами носимо књиге, а да телесну и духовну снагу тражимо од онога који је обећао да ће се бринути за наше потребе.
 Утом је наишао један финији човек и усрдно нас молио да не идемо даље, јер ћемо се у противном уверити на своју жалост, каква је народна војска у Тунгчаоу. Захвалили смо му за љубазни савет, али нисмо могли да га послушамо јер смо у срцу већ одлучили. Нисмо знали да ли нас чекају окови, затвор, смрт, или ћемо делити Библије и трактате без опасности и вратити се неповређени. Решили смо милошћу Божијом да не дозволимо да Тунгчао буде и даље без eванђеља, нити да оставимо толике хиљаде људи да умру у незнању Пута живота.
 После овога мој носач није хтео да иде даље, па сам морао да потражим другог, што није било тешко. Вожња по блату и киши је била далеко од пријатне и није било могуће а да не осећамо опасност своје ситуације, иако нисмо оклевали ни момента. С времена на време смо храбрили један другог обећањима из Светог писма и стиховима духовних песама. Следећи стих је посебно одговарао нашим приликама, и много ме је утешио:


   Опасности мора, опасности земље,
   Нека вас не плаше: Господ је увек близу.
   Ако вам дух клоне у невољи и прогонству,
   Обећање му је верно, и умириће ваше душе.


 Успут смо прошли кроз један мали град од око хиљаду становника; у њему сам на мандаринском дијалекту проповедао Исуса, прилично великом броју људи. Никад се нисам толико радовао говорећи о љубави Божијој и откупљењу кроз Исуса Христа. Моја душа је била веома благословена, и испунила се радошћу и миром. Говорио сам са необичном слободом и лакоћом. Како сам се само радовао када сам после чуо како један од слушалаца на свом језику, препричава онима који су касније стигли, истине о којима сам говорио! О, како сам био захвалан што чујем како Кинез сам од себе, прича својим земљацима да их Бог воли, да су грешници, али да је Исус умро уместо њих и платио казну за њихову кривицу. Тај тренутак ми је надокнадио све невоље кроз које смо прошли. Помислио сам да ако Господ учини да његов Свети Дух промени срце тога човека, онда нисмо узалуд дошли.
 Поделили смо неколико трактата и Нових завета, јер су људи умели да читају и нисмо могли да их оставимо без еванђеља. Добро је што јесмо, јер кад смо стигли у Тунгчао, једва смо имали снаге да их носимо.
 Пошто смо стигли на крај пута и приближили се источном предграђу, сетио сам се молитве првих хришћана када је почело прогонство: ,,И сада, Господе, погледај на њихове претње, па дај својим служитељима да потпуно слободно објављују твоју реч.“ Ми смо се усрдно удружили у тој молби. Пре него што смо ушли у град, направили смо план да бисмо радили удружено и рекли својим носачима где да нас чекају, да не би запали у невољу због нас. И онда гледајући на нашег Небеског Оца, предали смо се његовој бризи, понели књиге и пошли у град. Ишли смо једно време без сметње главном улицом предграђа, која је водила до Западне капије. Био нам је смешан необичан надимак Хе-квеј-чи (црни ђаволи) који су нам дали. Питали смо се зашто су нас тако прозвали, али смо касније открили да је то због наше одеће, а не због наше коже. Прошли смо поред неколико војника. Рекао сам г. Бердону да су то ти људи о којима смо толико чули и да ми изгледа да су спремни да нас мирно приме. Пре него што смо стигли до капије, један висок и снажан човек који је изгледао десет пута опаснији зато што је био полупијан, дао нам је на знање да народна војска ипак није мирољубива. Ухватио је господина Бердона за рамена. Мој пријатељ је покушао да га се отресе. Ја сам се осврнуо да видим шта се дешава и одједном нас је опколило дванаест или више људи насилника, који су нас терали у град брзим темпом.
 Торба ми је сада постала врло тешка, а нисам могао да променим руку да би ми било лакше. Ускоро сам се страшно презнојавао и једва могао да држим корак са њима. Захтевали смо да нас одведу до главног судије, али су нам одговорили да знају где нас воде, и шта да раде c таквим људима као што смо ми, све уз страшно псовање. Човек који је први ухватио г. Бердона, ускоро је оставио њега и ухватио мене и постао мој главни мучитељ. Ја нисам био ни толико висок, ни толико јак као мој пријатељ и нисам могао много да му се отимам. Више пута је хтео да ме обори. Ухватио ме је за косу, зграбио за крагну, тако да ме је скоро удавио. Толико ми је стезао руке и рамена, да су ми од тога остале модрице. Да су нас још мало малтретирали, ја бих се сигурно онесвестио. Иако сам био скоро сасвим исцрпљен, окрепила ме је песма коју ми је мајка навела у једном од последњих писама која сам примио од куће:


   Ми славимо небеско царство
   И блажених духова збор.
   Осећамо с њима ту сродство,
   Ал’ како ће бит’ истом гор’!


 Изићи из тела! Бити код Господа! Ослободити се греха! И то је крај оног најгорег што може људски гнев да нам нанесе.
 Док смо тако ишли, г. Бердон је покушао да подели неколико књига које је носио, јер није знао да ли ће му се за то поново указати прилика. Страшни бес војника и његово инсистирање да се донесу лисице које срећом нису могли да нађу, уверило нас је да у нашем положају није препоручљиво да делимо литературу. Није било друге него да се покоримо и идемо даље са својим мучитељима.
 Пар пута су се наши спроводници посвађали око тога шта да раде са нама. Они сталоженији су говорили да треба да нас воде судији, а други су хтели да нас одмах поубијају и не преносе ствар властима. Имали смо савршени мир. Када смо једном оваквом приликом опет били заједно, сетили смо се да су се апостоли радовали што су били удостојени да претрпе понижење за име Исусово. Успео сам да завучем руку у џеп и извадим кинеску личну карту (ако би велики црвени папир са именом онога који га носи могао тако да се назове). После тога су нам показали више поштовања. Тражио сам да се то преда главном чиновнику тога краја и да нас воде у његову канцеларију. Ма шта говорили пре тога, нисмо могли да их убедимо да смо странци иако смо обојица носили енглеску одећу.
 По каквим су нас само дугачким и монотоним улицама вукли! Мислио сам да им нема краја. Ретко сам био тако захвалан, као кад смо се зауставили на месту где су рекли да станује неки мандарин. Био сам потпуно исцрпљен, окупан у зноју, а језик ми се лепио за непце. Наслонио сам се на зид и приметио да се г. Бердон такође налазио у сличном стању. Замолио сам их да нам донесу столице, али су нам рекли да чекамо. Када сам их преклињао да нам донесу мало чаја, они су опет одговорили исто. Велика гомила народа се окупила око врата. Прикупивши мало снаге, г. Бердон им је проповедао Христа Исуса. Однели су наше личне карте и књиге мандарину, али се показало да је овај био нижег ранга. Задржао нас је једно време, а онда нас је даље предао својим претпостављенима.
 Када смо то чули и сазнали да намеравају да нас поново терају улицама, нисмо хтели да идемо даље и захтевали смо да нам донесу столице. После мало оклевања то су и учинили. Ми смо сели а они су нас понели. Било нам је врло драго што смо могли да се одмарамо седећи на столицама и били смо веома захвални јер смо могли да проповедамо Исуса и поред Сатанине злоће. Лица су нам била озарена радошћу. Успут смо чули како неки говоре да не изгледамо баш тако зли, док су нас други сажаљевали. Кад смо стигли до канцеларије где је био судија, питао сам се где нас даље носе. Иако смо прошли кроз велику капију која је личила на капију у градским зидинама, било је очигледно да смо се налазили још увек у граду. Кад смо угледали другу капију помислили смо да нас носе у затвор. Међутим, спазивши велику плочу са натписом „Минг чи фу му“,[15] били смо сигурни да су нас довели на добро место јер је то била титула мандарина.
 Опет су нам узели личне карте и после кратког чекања увели нас у присуство Ч’ен Та Лao-иea.[16] Како је испало, он је пре био Тао-тај Шангаја и зато је знао како са странцима треба учтиво поступати. Кад смо дошли пред њега, неки су пали на колена и клањали му се до земље. Онај што је мене водио дао ми је знак да и ја треба тако да урадим – али ја нисам пристао. Мандарин који је изгледа био врховна власт у Тунгчаоу и носио непрозирно дугме на капи, изашао је да нас дочека, указавши нам све могуће поштовање. Увео нас је у једну унутрашњу мању собу, али за њим се нагурао велики број писара, курира и других мање важних службеника. Испричао сам зашто смо дошли и замолио га да прими нешто од наших књига и трактата, за које ми је захвалио. Када сам му дао један примерак Новог завета са делом Старог (од Прве Мојсијеве до Руте) и неке трактате, покушао сам да му нешто објасним из тих књига и уз то да му укратко изложим наше учење. . . Слушао је веома пажљиво, као и остали присутни. Онда је поручио освежење што нам је добро дошло, па се и сам послужио.
 После дужег времена, замолили смо га да нас пусти да обиђемо град и поделимо књиге пре нашег одласка. Био је љубазан и пристао. Онда смо споменули како су веома грубо поступали са нама када смо дошли, али да за то много не хајемо; знамо да његови војници не знају боље. Пошто нисмо желели да се тако нешто понови, замолили смо га да нареди да нам његови људи више не причињавају непријатности. Обећао је да ће тако учинити и испратио нас до врата своје резиденције са великим поштовањем, и послао неколико курира да осигурају да нас људи не нападају. Поделили смо књиге брзо и без проблема, и напустили град уз велику свечаност. Било нам је смешно како су се курири служили својим кикама. Када би гомила народа закрчила улицу, они би их претворили у бичеве и ударали лево-десно људе по раменима.
 Нисмо одмах могли да нађемо своја колица. Коначно смо ипак успели и када смо платили оне који су нас носили по граду, попели смо се у наша скромна возила и вратили до реке. Пола пута нас је пратио један од судијиних службеника. Рано увече смо стигли безбедно до наших чамаца, искрено захвални свом Небеском Оцу за његову милостиву заштиту и помоћ.

САДРЖАЈ

11

Са проповедником Вилијамом Бернсом

КАДА су империјалисти поново заузели Шангај у фебруару 1855. године, успео сам да изнајмим једну кућу унутар зидова старог града. Радо сам прихватио ову прилику да станујем међу толиким народом који је живео у рушевинама које су остале после рата. Тамо сам се настанио, иако сам често био одсутан на дужим или краћим путовањима.
 На предлог др Медхурста, старог вође Лондонске Мисије, прихватио сам народни начин облачења уместо стране одеће, да бих лакше путовао и становао по унутрашњости. Кинези су дозволили једном страном предузећу да подигне фабрику свиле на већој раздаљини од обале – услов је био да зграда буде потпуно у кинеском стилу и да се споља ништа не види, што би показивало да припада странцима. Много ми је помогло то што сам променио начин одевања. Ја и већина мојих сарадника смо то задржали све до сада.[17]
 Тајпинг буна која је почела 1851. дотада је достигла врхунац свог краткотрајног успеха. Велики град Нанкинг је пао пред нападачима. Тамо су на мање од двеста миља од Шангаја устаници успоставили свој главни штаб и почели да се припремају за даља освајања. У току лета 1855. године више пута смо покушали да посетимо вође устанка. Хтели смо да имамо некакав хришћански утицај на њих, али пошто нисмо имали успеха, нисмо више покушавали.
 Био сам међу онима који су хтели да дођу у Нанкинг, али пошто је било немогуће, усредсредио сам се на објављивање еванђеља по острву Цунг-минг. После неког времена, успео сам да смирим предрасуде и страх народа толико да сам могао да се настаним међу њима. Ово ме је веома радовало и храбрило. Међутим, после неколико недеља неки су се пожалили британском конзулу, који ми је наредио да се повучем. У то време је француски конзул сам обезбедио стан римокатоличким мисионарима, три-четири миље од куће коју сам ја морао да напустим. Веома обесхрабрен овом неочекиваном сметњом, нерадо сам решио да се вратим у Шангај, не сањајући о благослову који ми је Господ тамо припремио.
 Неколико месеци пре тога, Вилијам Бернс (Wіllіam Burnѕ) из Енглеске Презвитеријанске Мисије, путујући од куће дошао је у ту луку. Пре него што је продужио до свог претходног поља рада у јужној покрајини Фукијену, покушао је као и ја да посети побуњенике у Нанкингу. Пошто му то није успело, настанио се у Шангају на извесно време и посветио се ширењу еванђеља, по околним веома густо насељеним местима. Тако сам ја на јесен те године, дошао у контакт с тим драгим и поштованим слугом Божијим.
 Путовали смо заједно, проповедајући по градовима и варошима у јужном Киангсу и северном Чекјангу. Становали смо у нашим једрењацима и путовали по каналима и рекама које се шире као мрежа, по тој богатој и плодној земљи. Г. Бернс је у то време носио енглеску одећу, али је увидео да и поред тога што сам ја млађи и по свему мање искусан, да људи мене мирно слушају, док су њега пратили дрски и радознали дечаци па и немарни људи. Увидео је да мене позивају у своје куће, док су њему говорили да не могу да га позову зато што га прати гомила људи. После неколико недеља посматрања и он је присвојио народни обичај одевања и одмах му се пружило више могућности за рад.
 Тих неколико срећних месеци су ми причињавали неизрециву радост и задовољство. Његова љубав према Речи Божијој је била дивна и његов свети побожни живот и непрестана заједни-ца са Богом задовољили су дубоке чежње мога срца. Његово излагање о пробуђењу и прогонствима у Канади, у Даблину и у Јужној Кини, било је веома поучно и интересантно. Са правом духовном проницљивошћу, често је указивао на Божије циљеве у невољи на такав начин, да је цео живот добио нов изглед и вредност. Његови погледи у вези са ширењем еванђеља као највећег задатка Цркве, као и то да су обични верници заборављено оруђе за објављивање еванђеља – које Свето писмо тражи да се поново користи, били су семе које је касније донело рода у организацији Кинеске Унутрашње Мисије.
 Гледајући са људске стране наш пут није увек био гладак, али кад год смо смели да останемо мало дуже у неком граду, добро би искористили такву прилику. Имали смо обичај да се прво помолимо за благослов, а онда изиђемо из наших чамаца око девет сати ујутро, носећи лаку столицу од бамбуса. Нашли бисмо згодно место и један од нас би се попео на столицу и говорио двадесетак минута; за то време би се други молио за благослов, а онда би се заменили, и први говорник је могао да одмори своје грло. Тако би радили по сат-два, а онда би променили место, отишли мало даље и поново говорили. Обично би се вратили до наших чамаца око подне ради ручка, заједнице и молитве, а затим наставили да радимо напољу док се не смркне. Тада би вечерали и опет се мало одморили, а затим пошли са носачима до неке чајџинице, где бисмо провели неколико сати у разговору са људима. Кад смо одлазили из неког града, често смо били под утиском да су људи доста схватили. Делили смо много Библија и књига онима који су били заинтересовани.


 Г. Бернс је следеће писмо написао својој мајци у Шкотској:

 ДВАДЕСЕТ И ПЕТ МИЉА ОД ШАНГАЈА

26. јануар 1856.

 „Данас пада киша и не могу да напустим чамац, те користим прилику да ти напишем пар речи и још једно писмо у Данди, које садржи детаље које не морам да понављам. До сада је прошло четрдесет и један дан откако сам последњи пут отишао из Шангаја. Један млади енглески мисионар, г. Тејлор из друштва за евангелизацију Кине, прати ме ових неколико недеља. Он је у свом чамацу, а ја у свом. Доживели смо много благослова и понекад знатан напредак у раду.
 „Морам и теби да испричам оно што сам досада већ неколико пута причао. Пре четири недеље, 29. децембра, обукао сам кинеску ношњу коју и сада носим. Г. Тејлор је то урадио пре неколико месеци и увидео сам да је имао много мање сметњи при проповедању, па сам дошао до закључка да и ја морам да следим његов пример. Били смо у то време дупло даље од Шангаја него сада, и отишли бисмо још даље да нисмо наишли на групу безаконика који су од нас тражили новац, претећи да ће нам разбити чамце ако им га не дамо. Наше чамџије су се веома уплашиле и захтевале да се вратимо мало ближе кући. Ти исти људи су раније оштетили један део чамаца г. Тејлора, зато што нисмо хтели да им дамо велики број књига.
 „Ми у овом крају имамо веома велико поље рада, и било би тешко да се човек утврди на једном месту. И поред тога што људи пажљиво слушају, нама треба сила са висине да их убеди и обрати. Има ли духа молитве за нас мeђy Божијим народом у Килсајту? Да ли траже тај дух? Колико је само велика потреба и колико само молитве треба! Овде је заиста велика жетва, а посланика је мало и нису много обдарени за овакав рад. Милост може кроз то мало слабо opyђe да учини велике ствари – ствари које су веће него што бисмо могли и замислити.“
 Случај који се спомиње у овом писму и који је довео до тога да се вратимо у Шангај раније него што смо првобитно планирали, десио се на северној граници Чекјанга. Стигли смо у једну варош која се звала Вукен или Црни Град, где су људи како су нам други рекли, веома дивљи и најнепоштенији у том делу земље. Тако је и било. Кријумчари соли и друге врсте лопова су нашли добро склониште у граду. Следећи одломци су узети из мог дневника, који сам у то време водио.


8. јануар 1856.

 Данас смо започели рад у Вукену, расподелом велике количине трактата и неколико Нових завета. Људи су били веома изненађени и колико смо могли да сазнамо, ту још никада није било странаца. Два пута смо говорили — једном у храму бога рата, а други пут на чистини која је остала после пожара, који је уништио много кућа. Послеподне смо проповедали на истом месту, пред великом гомилом људи који су пажљиво слушали. Увече смо отишли у једну чајџиницу где смо имали добру прилику да говоримо, док се није рашчуло да смо ту. Када се окупило јако много људи, морали смо да одемо. Наши кинески помоћници Цијен (Tѕіen) и Куејхуа (Kueіhua), могли су да остану. Вратили смо се до својих чамаца где смо разговарали са неким људима који су стајали на мосту. Схватили смо да имамо много разлога да будемо захвални и охрабрени, због успеха који смо имали нашег првог дана.


10. јануар

 Послали смо Цијена и Куејхуа да деле трактате. Када су се вратили, отишли смо заједно са њима, и раздвојили се на једном месту које је пожар рашчистио. Сваки је говорио пред својом групом народа. Кад смо се вратили на чамце за ручак, затекли смо као и обично људе који чекају и траже литературу. Поделили смо нешто онима који су знали да читају, а онда их замолили да нас извине док ручамо, те сам ушао у кабину свога чамаца и затворио врата.
 Само што сам сипао чај у шољу, зачула се лупа и кров се провалио. Изишао сам на задњу страну и угледао четири-пет људи како подижу велике комаде смрзнуте земље с једне њиве која је недавно била поорана. Мислим да је грумење које су бацали на наше чамаце било тешко од три до седам килограма. Није вредело да се свађамо са њима. Ускоро су разбили добар део горњег дела чамаца, а све у њему је било прекривено земљом. На крају је Цијен прешао у чамац који је туда пролазио, изашао на обалу мало даље од наших чамаца, одвукао људе делећи им трактате, и на тај начин прекинуо опсаду.
 Сазнали смо да су само двојица од оних који су нас напали били из тог места; други су били кријумчари соли, а напали су нас зато што им нисмо дали велику количину литературе коју су тражили. Нико није био повређен. Када се све мало смирило, сви смо се састали у чамацу г. Бернса и захвалили Богу што смо сви били поштеђени личних повреда. Молили смо се за оне који су нас напали, тражећи да се све окрене на добро и нама и нашим помоћницима. Када смо ручали и изашли из чамаца, на само неколико корака даље, говорили смо великој гомили људи која се брзо окупила.
 Било је посебно благословено. Никад нас људи нису слушали тако пажљиво и није се чуо ниједан глас који је бранио наше нападаче. Увече је по чајџиницама владао исти дух и неки су, како нам се чинило, радо слушали добру вест о спасењу кроз распетог и васкрслог Спаситеља.
 На путу кући пролазили смо поред бријачнице која је још била отворена. Ја сам ушао, и док су ми бријали главу имао сам прилику да разговарам са неколицином људи, а после и да залепим пар трактата на зид за будуће муштерије.
 Један поштени трговац који се звао Јао (Yао), који је првог или другог дана наше посете Вухену примио Нови завет и један трактат, дошао је јуче када су нам разбијали чамац да тражи још литературе. Пошто је била велика пометња, због штете која је учињена и због земље набацане на чамац, замолили смо га да се врати кроз дан-два па ћемо му радо дати још. Јутрос се појавио и уручио нам писамце следећег садржаја:
 „Пре неки дан сам замолио Бернса и Тејлора, двојицу равија да ми дају добре књиге. Десило се у то време, да су се људи из нашег града чија је срца Сатана заслепио и који не познају Сина Давидовог, усудили да направе рака и морех и оштете ваш цењени брод. Захваљујем вам што сте обећали да ћете ми дати литературу, и молим следеће: цео Нови завет, ‘Говор доброг човека када се приближава смрти’, ‘Важне хришћанске доктрине’, један алманах, ‘Начела хришћанског живота’ и ‘Како учинити свет срећним’ — од сваког пo један примерак. Надам се да су Сунг и Цијен и сви учитељи здрави. Остали комплименти нису записани.“
 Ово писмо је интересантно, зато што се из њега види да је пажљиво читао Нови завет, по речима написаних курзивом. Кад употребљава ‘рака’ и ‘морех’ у смислу исмејавати, види се да разуме шта значе.
 Пошто смо му дали оно што је тражио, отишли смо са Цијеном и Куејхуаом у источни део града и мало проповедали на улици. Када смо дошли до чамаца дошла су ми два човека из Чихлија који овде раде у канцеларији код судије.
 Примио сам велики благослов док сам им говорио о распетом Спаситељу на мандаринском језику; иако један није много обраћао пажњу, други јесте и својим питањима показао да је заинтересован. Када су отишли, изашао сам из чамаца и разговарао са људима који су се окупили, којима је Куејхуа проповедао. Употребио сам залазак сунца као илустрацију, јер ме је подсећао на Исусове речи: ,,Доћи ће ноћ када нико не може да ради.“ Када сам говорио о пролазности овога живота и о томе како не знамо када ће се Исус вратити, владало је озбиљно расположење на које никада раније нисам наишао у Кини. Док сам се молио владао је савршени мир. Вратио сам се у чамац са једним будистичким свештеником који је био међу слушаоцима, и признао да је будизам само превара, која не може да пружи наду на самрти.


12. јануар

 Послеподне смо разговарали са људима на обали близу наших чамаца, на улицама града и у једној чајџиници. При том смо сваки пут делили књиге. Увече смо по обичају ишли да проповедамо по чајџиницама, али овог пута смо решили да одемо у други део града да бисмо онима који тамо живе пружили бољу могућност да се сретну са нама. Град се простирао на скоро три километра. Пошто смо г. Бернс и ја имали обичај да говоримо кинески међу собом, остали са наших чамаца су знали шта смо решили.
 Кад смо се мало удаљили, предомислили смо се и отишли у чајџиницу где смо иначе одлазили, мислећи да су можда неки отишли тамо да нас сачекају. Овог пута нас нису пажљиво слушали као што је то раније био случај. Г. Бернс је зато предложио да се вратимо раније него обично, што смо и учинили. Цијеву и Куејхуау смо рекли да могу да остану још мало. Док смо се враћали ка чамцима, поделили смо нешто литературе. Оно што нам је пало у очи било је да смо остали сами — нико нас није пратио као што се то обично дешавало. Више није било ведро као кад смо кренули, већ се страшно смркло. Успут смо срели чамџију који се чудно понашао и без икаквог објашњења нам угасио фењер. Ми смо га поново упалили и рекли му да га више не гаси. На наше изненађење, он је извадио свећу из фењера, бацио је у канал, а онда се попео на низак зид који је водио до реке и погледао у воду. Нисам знао шта му је, па сам потрчао да га ухватим плашећи се да се не удави, али на моје велико олакшање, вратио се мирно. Кад смо га испитивали, рекао нам је да не говоримо јер су неки зли људи хтели да нам униште чамаце, па су чамџије отпловили да би им заварали траг. Онда нас је одвео до места где је један од чамаца био сакривен. Ускоро су дошли Цијен и Куејхуа и ушли у чамац, а прикључио нам се и учитељ Сунг (Sung), те смо кренули.
 Сада су нам објаснили шта се десило. Човек који се правио да је полицајац, дошао је до чамаца док смо ми били одсутни, носећи писмени захтев за десет долара и извесну количину опијума. Рекао је да има преко педесет сељака (кријумчара сољу) који чекају наш одговор у оближњој чајџиници. Ако им дамо што траже и још триста каша[18] у готовом да плате за чај, оставиће нас на миру, а ако не, одмах ће доћи и уништити наше чамце. Сунг им је рекао да не може да пристане на њихове захтеве, пошто се нисмо бавили трговином него само проповедањем и дељењем литературе; нисмо имали ни трунке опијума, а потрошили смо скоро сав новац. Човек је међутим рекао да у то не верује и Сунгу није остало ништа друго него да нас потражи, а овога је замолио да сачека наш одговор. Пошто није знао да смо променили план, тражио нас је на погрешној страни — и наравно, није нас нашао.
 У међувремену, чамџије су успеле да се удаље. Били су веома уплашени и пошто су недавно видели шта су ти људи урадили по дану, нису желели да виде шта би могли да ураде по ноћи. Када су се удаљили, раздвојили су се – ако један чамац буде оштећен, могли бисмо да се склонимо у други. После тога смо наишли на чамџију који нас је довео до чамаца. Када је Сунг поново прошао поред места где су чамци раније били привезани, видео је између дрвећа дванаестак људи који су се распитивали где су чамци. Нико није могао да им каже. Срећом, узалуд су тражили.

 После неког времена, два чамца су се поново нашла и пловила једно време заједно. Било је већ касно и опасно путовати ноћу по том делу земље и зато смо се питали шта да радимо. То смо оставили чамџијама да реше. Они су сами кренули са места где смо били и осећали смо да ма шта желели, не можемо натерати друге да остану у опасном положају због нас. Молили смо их међутим да брзо ураде оно што намеравају, јер је сутра недеља, а недељом нисмо желели да путујемо. Рекли смо им да без обзира на то где се налазили, морамо да испунимо своју дужност и проповедамо еванђеље. Нама је дакле свеједно где ћемо пристати, јер ако бисмо и успели да прођемо ноћу незапажени, они би нас свакако нашли ујутро. Зато су закључили да се врате на место одакле смо кренули. Ми смо се сложили са тим, те су окренули натраг. Али, да ли је то било случајно или не, нисмо могли да знамо — ушли су у другу реку и веслали једно време не знајући куда иду. На крају, пошто је било веома мрачно, привезали су чамце да преноћимо.
 Позвали смо чамџије и заједно са нашим кинеским помоћницима прочитали деведесет први Псалам. Можете замислити како је овај одломак из Божије Речи одговарао нашем положају и потреби, и како нас је утешио:


   Који живи у заклону ВИШЊЕГА,
   под кровом СВЕМОГУЋЕГА почива.
   Говори Господу:
   „Ти си уточиште моје и бранич мој,
   Бог мој у кога се уздам.“
   Он ће те избавити од замке ловачке,
   и од љутога помора.
   Перјем својим осениће те,
   и под крилима његовим заклонићеш се;
   истина је његова штит и ограда.
   Нећеш се бојати страхоте ноћне,
   стреле која лети дању.

   ....................................

   Кад ме љуби, избавићу га,
   заклонићу га, кад је познао име моје.
   Призваће ме, и услишићу га;
   са њим ћу бити у невољи,
   избавићу га и прославићу га.
   Дуга живота наситићу га,
   и показаћу му спасење своје.


 Предали смо се у молитви Ономе који нас је покрио густим мраком и дозволио да побегнемо из руку насилника и легли на спавање. Захваљујући милостивој заштити ЧУВАРА ИЗРАИЉА који никад не дрема нити заборавља народа свога, ноћ је прошла у миру и тишини и могли смо донекле да схватимо истину драгоцених речи: ,,Ти си заклон мој и штит мој.“


Недеља, 13. јануар

 Око четири сата изјутра, пробудио ме је јак бол у колену. Ударио сам га јуче, и дошло је до јаког запаљења. На моје велико изненађење, чуо сам како киша лије потоцима. Време је до тада било изузетно лепо. Кад смо мало провирили напоље, видели смо да смо близу места где смо се раније укотвили. Да се ништа није десило што би нас спречило, знали смо да би отишли да проповедамо у граду као и раније. Међутим, киша је цео дан толико падала, да нико није могао да напусти чамце. Тако смо добили диван дан за одмор, какав одавно нисмо имали, а због лошег времена нико се није много распитивао о нама. Да је било лепо време вероватно би нас нашли, штавише и да нисмо изашли из чамаца. Могли смо на миру, са дивљењем и захвалношћу да размишљамо како је Бог милостиво поступао са нама, и довео нас на ‘пусто место’ да се мало одморимо.


Понедељак, 14. јануар

 Освануо је дан без облачка. Један од наших кинеских помоћника је отишао пре зоре да узме веш који смо дали на прање. Вратио се са вешћу да су нас људи тражили на све стране и поред тога што је јуче киша онолико падала; ми смо били сачувани у миру и безбедности, ‘у сену Свемогућега’.
 Чамџије су сада били толико уплашени да више нису хтели да остану и у зору су кренули. Нисам могао да излазим због моје ноге и морао сам да пођем са њима. Послеподне смо на путу за Шангај стигли у Пингван.


   Зло благословено од Бога на наше добро је,
   И добро које није благословено, зло је,
   И све је у реду што изгледа лоше,
   Ако је по дивној вољи његовој.


САДРЖАЈ

12

Позвани у Сватао

БИЛО нам је веома жао да овако неочекивано напустимо околину Црног Града, јер смо хтели да останемо дуже ради објављивања eванђеља. Kасније смо видели да се то није десило случајно, него да су околности биле потребне карике у ланцу Божијег плана, које су нас водиле на друга и шира поља рада.
 Бог не дозвољава да прогонство дође без разлога. Водио нас је путем који нам није био познат, али ипак је то био његов пут.


   О Господе, врло би се радовали
   Кад би бриге своје на тебе бацили,
   Не мислећи на себе – но на тебе горе.
   Јер на добро водиш све,
   У љубави и својој мудрости!


 Кад смо стигли у Шангај с намером да се вратимо кроз неколико дана са новим књигама и новцем, срели смо капетана брода који је био хришћанин и бавио се трговином у Сватаоу. Изнео је пред нас веома убедљиво велике потребе тога краја, и рекао да британски трговци живе на Дуплом острву, продају опијум и баве се трговином кулијима (скоро као трговина робљем). Није било ниједног британског мисионара који би проповедао еванђеље. Дух Божији ме је уверио да је ово његов позив, али сам неколико дана осећао да не могу да послушам. Никада нисам имао таквог духовног оца као што је г. Бернс и никад нисам знао за такву свету, срећну заједницу. Рекао сам себи да не може бити Божија воља да се разиђемо.
 Са великим немиром у души ишао сам једно вече са г. Бернсом на вечеру код г. Лаурија (Rev. R. Lowrіe) из Америчке Презвитеријанске Мисије, близу јужне капије Шангаја. После вечере гђа Лаури нам је одсвирала „Мисиј-ски Позив“. Нисам га раније чуо и оставио је на мене дубок утисак. Био сам дирнут док је свирала и рекао сам Господу речима које је певала --


   Ићи ћу!
   Више се нећу устручавати да оставим
   пријатеље и лажне наде,
   И сваку везу која ми срце држи.
   Од сада не мари да ли је олуја или сунце,
   да ли је чаша горка или слатка;
   Само те молим Боже, начини ме светим,
   И ојачај мој дух за жестоке борбе.


 Кад смо пошли кући, замолио сам г. Бернса да дође у моју кућицу где сам још увек становао у старом делу града. Тамо сам му уз много суза испричао како ме је Господ водио и како сам се противио, јер нисам био спреман да га оставим и пођем на ново поље рада. Он је слушао са необичним изразом чуђења, у коме је било више задовољства него бола. Одговорио ми је да је то исто вече одлучио да ми каже да је чуо Божији позив да пође у Сватао, и да му је једино било жао што ће морати да се прекине наша срећна заједница. Кренули смо заједно и тако смо поново у том делу Кине започели рад, који је касније био веома благословен.
 Још давно пре тога, проповедник Лехлер (Rev. R. Lechler) из Базелског Мисијског друштва је често обилазио околину Сватаоа. Путујући тако од места до места, започео је рад који се није заборавио, иако је на крају морао да се повуче у Хонгконг. Овај одани слуга Божији се већ више од четрдесет година труди у раду Божијем. Недавно је оставио Хонгконг са својом драгом женом, да би се поново вратио у унутрашњост да проведе остатак свога живота међу људима које тако дуго и искрено воли.
 Капетан Бауерс (Bowerѕ), хришћанин кога је Бог употре-био да нам скрене пажњу на потребе у Сватаоу, веома се обрадовао када је чуо за нашу одлуку да се посветимо објављивању еванђеља, у том прометном и важном трговачком граду. Пошто се спре-мао да отплови кући, радо нас је примио да бесплатно путујемо бродом Џилонг, којим смо путовали из Шангаја почетком марта 1856.
 Путовање је било мирно и за шест дана смо стигли на Дупло острво. Нашли смо се у малом, али веома безбожном друштву странаца, који су се бавили трговином опијума и другим пословима. Нисмо желели да се мешамо са нашим земљацима, па смо хтели одмах да нађемо смештај у старом граду. Тај део се налазио на једном рту осам километара даље, на ушћу реке Хан. Имали смо велике тешкоће око смештаја међу народом. Чинило нам се да нећемо успети и остало нам је да се молимо Господу. Бог се ускоро побринуо за нас. Једног дана смо срели трговца из Кантона, који је био рођак главног чиновника у граду. Господин Бернс му се обратио на кантонском дијалекту, на шта се овај човек толико обрадовао што га је један странац ословио на његовом матерњем језику, да нам је постао пријатељ и нашао смештај. Имали смо само једну малу собу, и нећу баш лако заборавити дугачке летње месеце по великој врућини у њој. Било је вруће као у пећи. Руком смо могли да додирнемо загрејане црепове, али било је немогуће наћи веће или боље место.
 Путовали смо по околини, али потешкоће и опасности кроз које смо овде пролазили биле су велике и непрекидне. Наш рад на северу је у поређењу са овим изгледао сасвим безопасан и лак. Мржња и презир Кантонаца су нам много сметали. Звали су нас „Страни ђаволи“, „Страни пси“ и „Стране свиње“. Све ово нас је довело у заједницу, дубљу него што сам икад доживео, са оним који је био „презрен и одбачен од људи“.
 На нашим путовањима је могло лако да се деси да нас ухвате и траже новац да би нас пустили. Људи су често говорили да је цео тај крај „без цара, без владара и без закона“. Свакако, у то време је важила пословица која каже: „У праву је онај који је јачи.“ Једном кад смо дошли у један градић, чули смо да су становници ухватили бога-тог човека из другог племена. Тражили су велику суму новца да би га пустили, а када је одбио да плати, разбили су му чланке мочугом и тако га силом натерали да им да оно што су тражили. Само је Божија заштита спречила да и нас не снађе иста судбина. Сви су градови били окружени зидинама и у свакоме би било десет или двадесет хиљада људи из истог племена, са истим презименом, и често водили рат са људима из суседног града. Кад би нас лепо примили у једном граду, било би веома опасно отићи у суседни. У оваквим околностима смо често осећали заштиту нашег Бога.
 После извесног времена, разболео се тамошњи мандарин и кинески лекари нису могли да му помогну. Чуо је да сам неке лечио и да сам им помогао, па је затражио нашу помоћ. Бог је благословио лекове које смо му дали, и у знак захвалности дозволио је да изнајмимо кућу за болницу и апотеку. Са његовом дозволом смо могли да добијемо целу кућу, као и собу у којој смо дотада становали. Ја сам оставио лекове и хируршке инструменте код мог пријатеља покојног г. Вајлија у Шангају, те сам одмах пошао по њих.
 Господин Бернс је дошао из града Ампаоа, који смо неколико пута заједно посетили, да би ме испратио. Кад сам отпловио, вратио се са двојицом кинеских еванђелиста, које је проповедник Џонсон (Rev. J. Johnѕon) из Америчког Баптистичког Мисијског Савеза послао из Хонгконга. Људи су били спремни да чују њихово проповедање и да приме књиге на поклон, али нису хтели да их купе. Једне ноћи су дошли лопови и однели све што су имали осим књига, јер су сматрали да ништа не вреде. Сутрадан рано изјутра су их пробудили људи који су желели да купе њихове књиге. До доручка су имали не само довољно новца за храну, него и да једном човеку плате пут до Дуплог острва, да би могао да потражи новац од Бернсовог агента. Тога дана и следећег су долазили да купују књиге, тако да нашим пријатељима није ништа недостајало. Међутим, трећег дана нису могли да продају ниједну. Када се сав новац од продаје књига потрошио, вратио се човек с новцем.
 Отпутовао сам за Шангај почетком јула, после четворомесечног боравка у Сватаоу. Намеравао сам да се вратим кроз неколико недеља и донесем своје хируршке инстру-менте, да бих наставио да сарађујем са Вилијамом Бернсом. Изгледало је да се ново поље рада које је много обећавало отварало пред нама, те смо имали велике наде за будући рад. Заиста је требало да дође велики благослов у град Сватао и околину, aли није била Божија воља да ми останемо да сабирамо жетву. Док је путовао по унутрашњости, Кинези су убрзо после мог одласка ухватили г. Бернса и послали га у Кантон. Иако се вратио у Сватао после, кад је букнуо рат,[19] био је позван да служи на другом месту, тако да се више није враћао; мој пут у Шангај је био први корак на путу који ме је одвео на друга поља рада.


   МИСИЈСКИ ПОЗИВ
   Моја душа не мирује.
   Ево страног, тајног гласа духу моме,
   Као сан у ноћи
   Говори ми да на светом месту сам.
   Чујем глас мога одсутног Господа,
   Који ноћу на ухо моје пада —
   Иди учи све народе.
   Што живим овде?
   Обавезан Богу сам и не смем сенком да се играм
   Да берем цвеће овог света
   Док посао не завршим свој
   И рачун не поднесем.
   ИЋИ ЋУ!
   Више се нећу устручавати да оставим
   пријатеље и лажне наде,
   И сваку везу која ми срце држи.
   Од сада не мари да ли је олуја или сунце,
   да ли је чаша горка или слатка;
   Само те молим Боже, начини ме светим,
   И ојачај мој дух за жестоке борбе.
   Кад тамо стигне онај, за кога се Сатана толико борио,
   На блажену обалу
   Како ће из овог срца захвалност и љубав сјати.
   У вечним вековима горе, душа ће се моја радовати
   Свом труду и болу овде доле.


САДРЖАЈ

13

Човек снује, а Бог одређује

ЗАНИМЉИВО је гледати како су се уклопили догађаји кроз Божију милост, да ме спрече да се вратим у Сватао и довели до тога да се на крају доселим у Нингпо. Ту је започео центар за развијање даљег рада.
 Када сам стигао у Шангај, запрепастио сам се када сам открио да је зграда у којој сам чувао све лекове и инструменте изгорела до темеља. Сви лекови и велики део мојих инструмената потпуно су били уништени. Учинило ми се да је ово велика невоља и био сам више склон да кажем са неверним Јаковом: ,,Све је против мене“, него да схватим да „све иде на добро“. Joш нисам научио да мислим на Бога као на Велико Биће у коме „живимо, и мичемо се, и јесмо“. Требало је да сматрам да су све моје околности најмудрије и најбоље зато што их је он пустио или дозволио. То ми је причинило велико разочарање и искушење.
 Лекови су у Шангају били скупи а средства су ми била ограничена, те сам зато пошао у унутрашњост до Нингпоа. Надао сам се да ћу моћи да добијем нешто од др Вилијама Паркера, члана исте мисије којој сам и ја припадао. Понео сам са собом оно мало ствари што ми је остало. Главне су биле мој сат, неколико хируршких инструмената, хармоника и уџбеници кинеског језика, који су онда били веома скупи. У Шангају сам оставио одређену суму новца.
 Крај кроз који сам пролазио много је патио због суше. Било је увелико лето и водостај у великом каналу је био врло низак. Вода се трошила за околна пиринчана поља и испаравала је на великој врућини. Решио сам да направим од тог пута мисијско путовање, колико год будем могао. Зато сам понео доста хришћанских трактата и књига. Четрнаест дана сам путовао полако кроз те веома насељене крајеве. Проповедао сам и делио књиге. Коначно сам стигао у велики град по имену Шихменуан и решио да се више не задржавам на путу, пошто сам поделио све књиге. Путујући преко Хајнинга желео сам да што пре стигнем у Нингпо.


4. август 1856.

 Даље од Шихменуана у реци више није било воде. Платио сам вожњу чамцем, изнајмио носача да ми понесе ствари до Чангуана, и чим је изгрејало сунце, кренули смо даље. Ишао сам напред, а слуга ме је следио са носачима, који су често застајали да се одморе. Кад смо стигли до једног града кроз који смо морали да прођемо, чекао сам их у једној чајџиници код северне капије. Носачи су ходали веома споро и кад су стигли, изгледали су уморно. Ускоро сам открио да су обојица били пушачи опијума. Иако су носили терет који би јак човек могао лако да понесе три пута даље, изгледали су стварно исцрпљени.
 Када су узели мало пиринча и чаја и одморили се један сат — сигурно су за то време попушили лулу — мало су се окрепили. Предложио сам да пођемо даље, да бисмо стигли у Чангуан док сунце не припече. Међутим, мој слуга је имао једног пријатеља у том граду, па је хтео да ту проведе дан и настави сутрадан ујутро. Ја сам се томе противио, јер сам хтео ако је икако могуће да стигнем у Хајнинг те вечери . . .
 Кренули смо, ушли на северну капију и прешли већ једну трећину града. Носачи су стали да се одморе и рекли да не могу да носе терет до Чангуана. На крају су пристали да га понесу до јужне капије, где сам им платио према раздаљини коју су прешли. Слуга се заузео да позове друге носаче и дође са њима.
 Ишао сам напред као раније, и пошто је место било удаљено само четири миље (око шест и по километара), брзо сам стигао у Чангуан и чекао да се они појаве. У међувремену сам изнајмио носаче за остали део пута до Хајнинга. Пошто сам дуго чекао, почео сам да се чудим што их нема. Коначно је било исувише касно да наставимо пут и стигнемо у Хајнинг те вечери. Мало сам се наљутио – да нисам нажуљио ноге и да није била толика врућина, вратио бих се да их пожурујем. На крају сам дошао до закључка да је мој слуга ипак отишао своме пријатељу и да се неће појавити до увече. Дошло је и вече, а од њих ни трага.
 Осећао сам се веома нелагодно. Почео сам да се распитујем за њих и на крају је неко рекао:


 ,,Да ли сте гост из Шихменуана?“ — Одговорио сам да јесам.
 ,,Да ли идете у Хајнинг?“
 ,,То ми је циљ.“

 ,,Ваше ствари су већ отишле напред. Ја сам седео у једној чајџиници када је ушао један носач, попио је шољу чаја и у великој журби пошао у правцу Хајнинга. Рекао је да су сандук од бамбуса и кревет који носи из Шихменуана — изгледали су баш као они што сте описали. Рекао је да вечерас треба да их носи у Хајнинг, где ће добити десет каша по либри.“
 Закључио сам да су моје ствари отишле напред, али нисам могао одмах да кренем за њима. Био сам исувише уморан за пешачење, а већ се било смрачило.
 У таквој ситуацији, остало ми је само да тражим преноћиште за једну ноћ, што није било нимало лако. Подигао сам срце ка Господу да потражим његову помоћ и пошао на крај града. Мислио сам да је вест о доласку једног странца можда већ стигла и потражио сам гостионицу. Брзо сам је нашао и ушао, надајући се да ме неће испитивати, јер је већ био мрак. Када сам питао шта имају за вечеру, рекли су да имају хладан пиринач који је био више него „мало загорео“, змије пржене на уљу за лампе, и ништа више. Пошто нисам желео да ми постављају питања о мом држављанству, морао сам мало да наручим и покушао да једем, али с мало успеха.
 Док сам се тиме бавио, упитао сам власника гостионице:
 ,,Да ли бих могао да преноћим овде?“ Он је одговорио да могу, али је извадио једну књигу и почео да пита:
 ,,У овим немирним временима власти траже да водимо евиденцију о гостима, смем ли да питам за ваше цењено презиме?“
 ,,Моје скромно презиме је Тај“ одговорио сам.
 ,,А ваше цењено име?“
 ,,Моје скромно име је Јако.“
 ,,Како необично име! Никад га нисам чуо. Како се пише?“ — Рекао сам му и додао:
 ,,То име се често чује у крају одакле ја долазим.“
 ,,Да ли смем да питам одакле долазите и где путујете?“
 ,,Путујем из Шангаја за Нингпо преко Хангчаоа.“
 ,,Шта је ваше цењено занимање?
 ,,Ја лечим болеснике.“
 ,,О, ви сте лекар,“ рекао је газда и на моје велико олакшање затворио књигу, али његова жена је наставила разговор.
 ,,Ви сте значи лекар,“ рекла је „то ме радује, јер имам кћерку болесну од губе. Ако је излечите, вечера и преноћиште ће вам бити бесплатни.“
 Питао сам је из радозналости колико кошта вечера са преноћиштем уколико бих ипак хтео да платим. Било ми је смешно када сам сазнао да у нашем новцу коштају мање од пени и по!
 Пошто нисам могао да помогнем девојци, одбио сам да им препоручим било какве лекове. Рекао сам да је губа веома упорна болест, и да код себе немам никаквих лекова.
 Жена је међутим изнела оловку и хартију и рекла:
 ,,Можете бар да напишете рецепт, неће шкодити макар и да не помогне.“
 Међутим, ја сам одбио да то учиним и замолио их да ми покажу кревет. Одвели су ме у јако бедну собу у приземљу. Ту сам на даскама подигнутим на две столице провео ноћ — без постељине или јастука, осим кишобрана и ципела, и без мреже против комараца. У соби је било још десет или једанаест гостију, па нисам смео да се свучем да ме неко не би покрао. Око поноћи ми баш није било много топло.


5. август

 Као што се могло претпоставити, кад сам устао, нисам био ни много освежен ни много одморан. Нисам се осећао баш најбоље, а морао сам дуго да чекам и на доручак. После сам опет чекао да разменим једини долар који сам имао, јер је био мало окрњен на пар места. Због тога су одбили више од триста каша од праве цене,[20] што је за мене био велики губитак у тој тешкој ситуацији.
 После сам обишао цео град распитујући се за мог слугу и носаче, јер сам мислио да су можда стигли касније или пак дошли ујутро. Град је велик и дугачак скоро две миље од једног до другог краја, па ми је требало доста времена, али ништа нисам сазнао. Уморан и са нажуљаним ногама, пошао сам по највећој врућини за Хајнинг. Требало ми је много времена да превалим пут од око осам миља. У једном селу на пола пута, могао сам да се одморим и попијем чај, што ми је добро дошло. Када сам хтео да пођем даље, наишао је велики пљусак. Док сам чекао, имао сам прилику да мало разговарам са људима о истинама еванђеља.
 Послеподне је већ доста одмакло, кад сам пришао северном предграђу Хајнинга. Ту сам почео да се распитујем, али ништа нисам могао да сазнам у вези с мојим слугом или мојим стварима. Рекли су ми да бих пре нешто чуо код источне капије, јер су тамо пристајали морски једрењаци. Отишао сам тамо и потражио их код мале источне капије, али без успеха. Веома уморан, сео сам да се одморим у једној чајџиници. Док сам седео, ушли су неки људи из мандаринове канцеларије и распитивали се ко сам, одакле сам дошао, итд. Кад је чуо шта тражим, један од људи у чајџиници је рекао:
 ,,Неко је пре једно пола сата прошао са сандуком од бамбуса и креветом као што сте описали. Изгледа да је ишао или према великој источној капији или према јужној. Најбоље би било да одете тамо и да се распитајте по „хонговима“.[21] Један други се понудио да пође са мном, па смо отишли заједно и распитали се и унутра и споља код две капије, али узалуд. Онда сам изнајмио једног човека да се добро распита, нудећи му добру награду ако успе. У међу-времену сам ручао и проповедао великом броју људи који су се окупили.
 Кад се човек вратио без успеха, рекао сам:
 ,,Ја сам сада потпуно исцрпљен; да ли бисте хтели да ми помогнете да нађем преноћиште, па ћу вам онда платити за ваш труд?“ Хтео је да ми помогне, и заједно смо кренули да тражимо смештај. На прва два места људи нису хтели да ме приме – иако су у почетку кад смо ушли били вољни, уплашили су се видећи да нас следи један човек који како сам сазнао, ради у државној канцеларији — те су ме одбили. Отишли смо на треће место без тог мандариновог слуге, где су нам нудили смештај и донели мало чаја. Ту сам исплатио човека који ме је водио.
 Кад је отишао, ушли су неки чиновници. Убрзо су и они отишли, али због њихове посете рекли су ми да не могу ту да преноћим. Један младић који се ту нашао изгрдио их је због њиховог бездушног понашања и рекао:
 ,,Не мари, пођите са мном, па ако не можемо да нађемо бољи смештај, преноћићете код нас.“ Пошао сам са њим, али људи у његовој кући нису хтели да ме приме. Уморан и једва ходајући, морао сам поново да тражим смештај. На крају ми је неко обећао место, али кад се испред врата окупило много људи, замолили су ме да одем до једне чајџинице и сачекам док се људи не разиђу — иначе неће моћи да ме приме. Нисам могао ништа друго него да пођем и заједно са оним младићем чекам до после поноћи. Кад смо кренули према месту где су ми обећали смештај, мој водич није могао да га нађе, па ме је одвео у други део града. На крају, негде између један и два сата, оставио ме је да проведем остатак ноћи како најбоље знам и умем.
 Нашао сам се преко пута једног храма, али је био затворен. Легао сам на камене степенице испред њега и ставио торбицу испод главе уместо јастука. Брзо бих заспао и поред хладноће, да нисам осетио како ми се неко прикрада. Док је прилазио, мислио сам да је један од просјака којих толико има у Кини. Био сам сигуран да има намеру да ми украде новац. Нисам се померио, већ само пратио његове покрете и замолио свога Оца, да ме не остави у овом часу невоље. Човек је пришао, гледао ме једно време да би се уверио да спавам (било је тако мрачно да није могао да види да сам пиљио у њега) и почео полако да ме претреса. Рекао сам му врло тихо да бих га уверио да не спавам, а да ни пре тога нисам спавао,
 ,,Шта хоћеш?“ Није ништа одговорио, већ се само удаљио.
 Био сам веома захвалан што је отишао. Када се изгубио из вида, новац који није могао да ми стане у џеп, завукао сам у рукав. Као јастук употребио сам један избочени део зида. Ускоро сам почео да дремам, али су ме пробудили једва чујни кораци двеју особа које су прилазиле. Мој нервни систем је постао тако осетљив због изнурености, да ме је и најмањи шум будио. Поново сам тражио заштиту Онога који ми је био једина потпора. Лежао сам мирно као и раније, док ми један није пришао и почео да тражи новац испод моје главе. Опет сам проговорио. Сели су код мојих ногу а ја сам их питао шта ту раде. Одговорили су да и они хоће као и ја да ту преноће. Замолио сам их да оду на другу страну јер је било довољно места, а да мене оставе на овој страни. Међутим, они нису хтели да се помакну од мојих ногу, па сам се усправио и наслонио на зид. Они су рекли:
 ,,Боље лезите и спавајте, иначе сутра нећете моћи да ходате. Не бојте се — ми вас нећемо оставити и нико вас неће дирати.“
 ,,Слушајте“, одговорио сам, ,,не желим вашу заштиту, није ми потребна. Ја нисам Кинез и не клањам се вашим бесмисленим и беспомоћним идолима. Ја штујем Бога. Он је мој Отац — ослањам се на њега. Знам добро ко сте и какве су вам намере. Пазићу на вас и нећу да спавам.“
 Кад сам то рекао, један од њих је отишао, али се убрзо вратио са још једним. Био сам веома узнемирен, али сам затражио помоћ од Бога. Пар пута је један од њих устајао да види да ли спавам. Ја сам само рекао:
 ,,Не варајте се, не спавам.“ С времена на време би ми глава клонула, при чему би један од њих одмах устајао, али ја бих се одмах пробудио и нешто проговорио. Кад је ноћ полако одмакла, осећао сам се јако уморним. Да не бих заспао и да бих се охрабрио, певао сам и рецитовао наглас одломке из Светог писма. Молио сам се на енглеском, што је много сметало моме друштву, које би — чинило ми се, дало све само кад бих престао. Ускоро после тога престали су да ми досађују. Оставили су ме пред зору, те сам успео мало да одспавам.


6. август

 Пробудио ме је младић који ме је претходне вечери водио погрешним путем. Био је веома дрзак и натерао ме је да устанем да бих му платио за тај труд. Чак је покушао на то силом да ме примора. Ово ме је потпуно пробудило и не мислећи шта радим, шчепао сам га за руку тако јако — јаче него што је мислио да бих могао — и запретио му да ме више не дира и да престане да ми досађује. Он је потпуно променио држање. Оставио ме је на миру док се није зачуо топовски пуцањ, који означава да је градска капија отворена. Тада ме је замолио да му дам новац да купи опијум. Сувишно је и да помињем да сам то одбио. Дао сам му довољно за две свеће, за које је рекао да је синоћ потрошио док је био са мном и ништа више. Сазнао сам да има везе с једном од канцеларија мандарина.
 Чим је било могуће, купио сам мало каше од пиринча и чај за доручак, а онда сам још једном потражио своје ствари. Неколико сати сам узалуд тражио. Кренуо сам натраг одакле сам дошао и после дугог, заморног и болног пута, стигао у Чангуан око подне. Иако сам се распитивао, ни овде нисам могао да нађем своје ствари. Отишао сам да поједем нешто кувано у чајџиници, умио се и опрао отекле ноге, а после ручка сам се одморио и спавао до четири сата.
 Пошто сам се добро освежио, кренуо сам натраг у град где сам оставио слугу и носаче пре два дана, код јужне капије. Успут сам размишљао о Божијој доброти. Сетио сам се да се нисам молио у вези с преноћиштем. Осуђивао сам себе што сам се толико бринуо за своје ствари, а нисам марио за многе драге душе свуда око мене. Дошао сам као грешник кроз крв Исусову, признајући да сам примљен у њему — помилован, очишћен, посвећен. Како ми се само Исусова љубав чинила велика! Сазнао сам више о томе шта значи бити презрен и одбачен и немати где ставити главу. Осетио сам више него икад раније, колика је та љубав која га је нагнала да напусти свој дом у слави, да тако пати за мене и да положи свој живот на крсту. Размишљао сам о њему — како „Презрен беше и одбачен између људи, болесник и сколон болестима.“ Сетио сам га се код Јаковљевог студенца — уморног, гладног и жедног — како је своје јело и пиће налазио у извршавању Очеве воље. Упоредио сам то са својом слабом љубављу. Тражио сам од њега опроштење за прошлост, а милост и снагу да чиним његову вољу убудуће; да ходам ближе његовим стопама и да све више њему припадам. Молио сам се за себе, за пријатеље у Енглеској и за сараднике. Текле су слатке сузе радости помешане са тугом. Потпуно сам заборавио на пут и стигао до циља, а да то нисам ни приметио. Код јужне капије сам купио шољу чаја, распитао се за мој изгубљени пртљаг и говорио о Исусовој љубави. Затим сам ушао у град и после дугог и узалудног распитивања, изашао кроз северну капију.
 Осећао сам се толико освежен у духу као и у телу, кроз заједницу с Богом коју сам имао на путу до града, да сам хтео да идем осталих шест миља до Шихменуана те вечери. Прво сам отишао у другу чајџиницу да купим домаће колаче и док сам их јео, ушао је један од истих носача који су ми носили ствари на првом делу пута. Од њега сам сазнао да кад сам их оставио, да су однели мој пртљаг до јужне капије. Тамо их је мој слуга оставио и када се вратио рекао је да сам ја отишао, тако да неће одмах да крене, него да ће провести дан код свог пријатеља, а онда ће ме пристићи. Однели су ствари до куће његовог пријатеља и тамо их оставили. Замолио сам га да ме одведе до те куће, и тамо сам сазнао да је човек ту провео дан и ноћ, а сутрадан је нашао друге носаче и кренуо за Хангчао. То је било све што сам могао да откријем. Пошто више ништа друго нисам могао да урадим, одлучио сам да се вратим у Шангај и поново изашао из града. Већ је било касно да пођем у Шихменуан. Замолио сам мога Оца да се брине за моје потребе. Тада сам примио још један доказ његове непрестане љубави и бриге, када су ме неки позвали да преноћим на једној хонг-лађи,[22] која је сада стајала насред исушеног корита реке. Ноћу је било веома хладно и комарци су били веома досадни. Ипак сам успео мало да се одморим, а кад је изашло сунце кренуо сам даље.


7. август

 У почетку сам се осећао веома лоше. Болело ме је грло, али размишљао сам о дивној Божијој доброти која ми је омогућила да поднесем врућину по дану, а хладноћу по ноћи. Исто тако сам осетио и како ми се скинуо велики терет. Предао сам себе и своје бриге Господу. Знао сам, ако је за моје добро и његову славу, ствари ће ми бити враћене; ако не, да ће ипак све бити најбоље. Надао сам се да се већ завршава најтежи део мог путовања. Ово ми је помогло да идем даље, иако сам био уморан и ноге су ме болеле. Кад сам стигао у Шихменуан и доручковао, видео сам да ми је остало осамсто десет каша; знао сам да пут са хонг-лађом до Кашинга кошта сто двадесет каша, а одатле до Шангаја још триста шездесет. Остало би ми триста тридесет — или дванаест пенија и нешто — за храну за три-четири дана. Одмах сам отишао у бродску канцеларију, али на моје велико разочарање, открио сам да због веома ниског водостаја роба није стигла. Лађа неће кренути тога дана, а можда ни следећег. Питао сам да ли иде поштански брод за Кашинг. Одговорили су ми да је већ отишао. Остало је само да видим да ли плови нека приватна лађа којом бих могао да путујем. Тражио сам узалуд. Нисам могао да нађем ниједан брод који би ишао за Шангај и моје невоље приведе крају.
 Управо сам тада испред себе угледао код једног завијутка у каналу, поштански брод који је ишао у правцу Кашинга. Дошао сам до закључка да је то један од бродова за Кашинг који се неочекивано задржао, и полетео сам колико су ме нада и потреба носиле. Моментално сам заборавио на умор и бол у ногама. После трке од отприлике једне миље стигао сам га.
 ,,Да ли идете у Кашинг?“ викнуо сам.
 „Не!“ гласио је одговор.
 ,,Да ли идете у том правцу?“
 „Не!“
 ,,Да ли бисте хтели да ме повезете колико можете у том правцу?“
 Опет „Не!“ и ништа више.
 Потпуно обесхрабрен и исцрпљен, пао сам на траву и онесвестио се.
 Кад ми се повратила свест, зачуо сам неке гласове и установио да говоре о мени. Један је рекао: „Говори правим шангајским нагласком“, и из њиховог разговора сам увидео да су из Шангаја. Подигао сам се и угледао да се налазе на великој хонг-лађи на другој страни канала. После пар речи послали су по мене чамац, па сам се попео на њихову лађу. Били су веома љубазни и дали ми мало чаја. Кад сам се освежио и могао да једем, дали су ми и мало хране. Онда сам скинуо ципеле и чарапе да бих олакшао ногама, а лађар је био љубазан, па ми је донео топле воде да их оперем. Кад су чули моју причу и видели жуљеве на мојим ногама, очигледно су ме сажаљевали и зато су довикивали свакој лађи која је пролазила, у случају да иде у мом правцу. Нису нашли ниједну, те сам после пар сати спавања сишао са лађе с капетаном, у намери да проповедам у храму Куан-ти.
 Пре него што сам сишао са лађе, рекао сам капетану и осталима да не могу даље. Нисам имао снаге да пођем пешице у Кашинг, а пошто нисам успео да нађем лађу тога дана, нећу имати довољно да платим поштански брод — који је био скупо превозно средство. Рекао сам да не знам како ће Бог коме служим да ми помогне, али да не сумњам у то да хоће, и да сам дужан да му служим тамо где се налазим. Објаснио сам им да помоћ коју знам да ћу примити, треба да им буде доказ истини-тости религије коју ја и други мисионари у Шангају проповедамо.
 Док смо ишли према граду и док сам разговарао са капетаном, угледали смо један поштански бродић како се приближава. Капетан ми је скренуо пажњу на њега, али ја сам га подсетио да више немам чиме да платим путовање поштанским бродом. Он га је међутим ипак позвао и сазнао да иде до једног места око девет миља удаљеног од Шангаја. Одатле ће морнари носити пошту копном у град. Онда им је рекао:
 ,,Овај човек је странац из Шангаја, опљачкали су га и нема више чиме да плати. Ако га повезете докле вам то буде могуће, а за даље изнајмите носиљку, он ће вам платити у Шангају. Видите како је моја лађа насукана због ниског водостаја и даље не могу. Ја гарантујем за њега. Ако не плати кад стигне у Шангај, платићу ja кад се вратите.“ Ова нетражена љубазност од стране једног потпуно непознатог Кинеза, учиниће се још чуднијом онима који познају кинеску ћуд — јер ретко када ризикују свој новац. Пошто су људи на бродићу пристали на те услове, примили су ме као путника. О, колико сам био захвалан што се Бог тако побринуо за мене и што сам опет био на путу за Шангај!
 Поштански бродићи као што је овај на коме сам путовао, дугачки су и узани, а изнутра веома тесни. Мора да се лежи док плови, јер и најмањи покрет може лако да га преврне. Ово ми није било тешко – напротив, радо сам лежао. То су најбржи чамци које сам видео у Кини. Покрећу га двојица, који се стално смењују дан и ноћ. Веслају и ногама и pyкaмa, aли ако је повољан ветар, веслају ногама – док једном руком управљају малим једром, а другом кормилом.
 После пpиjaтног и брзог путовања, стигао сам у Шангај 9. августа, уз помоћ Онога који је рекао: „Нећу одступити од тебе нити ћу те оставити.“ „Ево ја сам с вама у све дане до свршетка света.“

САДРЖАЈ

14

Божије вођство

САДА је изгледало сасвим јасно да је моје ствари намерно украо мој слуга и побегао с њима у Хангчао. То је било све што сам поседовао у Кини, осим мале суме новца коју сам оставио у Шангају. Морао сам прво да размислим како најбоље да поступим за добро тог човека, који ми је задао толико брига. Не би било тешко да предузмем мере да се казни, мада није било много наде да бих добио неку накнаду за штету. Највише ме је узнемиравало то што сам се много трудио и молио за спасење тог лопова. Мислио сам да кад бих га гонио, не бих истицао учење Проповеди на Гори у којој смо заједно читали: „Не противите се злу“, и на другим местима сличне поуке. На крају сам дошао до закључка да његова душа вреди више од 40 фунти — колико су вределе ствари које сам изгубио, па сам му писао и то му рекао. Уверавао сам га да треба да се покаје и да узверује у Господа Исуса Христа. Ово решење се свидело мојим хришћанским пријатељима у Енглеској и један од њих ми је касније послао чек на 40 фунти, први од многих које сам после примио од истог љубазног дародавца.[23]

 Када сам узео мало новца који сам оставио у Шангају, опет сам кренуо за Нингпо да тражим помоћ др Паркера и набавим друге лекове, уместо оних који су били уништени у пожару. Пошто сам то успешно урадио, вратио сам се поново у Шангај, а успут до Сватаоа. Надао сам се да ћу се придружити свом драгом пријатељу г. Бернсу у раду у том важном центру. Међутим, Бог је другачије хтео и време које сам изгубио због крађе, било је довољно да ме спречи да кренем на југ, као што сам намеравао.
 На политичком хоризонту су се већ скупљали црни облаци, гласници рата; и почетком октобра ове године (1856.) догађај око „Ловца Стреле“ у Кантону, довео је до правог почетка рата. За кратко време Кина се по други пут заглавила у дугу борбу са иностраним силама.[24] Мисијски рад, бар на југу, морао је да буде прекинут. Вести о овим догађајима, заједно са писмима од г. Бернса, стигле су на време да ме затекну у Шангају, док сам се спремао да пођем у Сватао. Пошто сам био овако спречен, нисам могао а да не видим у томе Божију руку која ми затвара врата, кроз која сам толико желео да прођем.
 Док сам био у Нингпоу, упознао сам се са Џоном Џонсоном (John Johnѕon), који је заједно са др Паркером представљао Друштво за Евангелизацију Кине у том граду. Кад већ нисам могао да идем у Сватао, решио сам да се прикључим овој браћи у раду у Нингпоу, и одмах кренуо на пут. Послеподне другога дана када смо били већ тридесет миља далеко од Шангаја, г. Џонсон и ја смо пришли великом граду Сункјангу. Предложио сам да изиђемо на обалу да проповедамо еванђеље великој маси људи, који су туда шетали.
 Међу путницима на броду налазио се један интелигентан човек који је доста путовао по иностранству, па је чак посетио и Енглеску, где су га прозвали Питер. Као што се могло претпоставити, чуо је еванђеље, али никада није доживео његову спасавајућу силу. Претходне вечери сам започео са њим озбиљан разговор о спасењу његове душе. Човек је пажљиво слушао. Био је дирнут до суза, али још се није видео неки одређени резултат. Обрадовао сам се дакле кад је затражио да пође са мном и чује како проповедам.
 Ушао сам у кабину да спремим трактате и књиге за дељење, да имам када будем изашао са мојим кинеским пријатељем. Одједном ме је изненадило пљускање воде и запомагање. Истрчао сам на палубу и једним погледом схватио шта се десило. Питера је нестало! На палуби је било људи који су беспомоћно зурили на место где је потонуо, али ништа нису предузели да га спасу. Јак ветар је носио брод напред, упркос јакој струји у супротном правцу. Ниска обала без жбуња није имала никаква истакнута обележја, према којима бих могао да одредим колико је дављеник заостао иза нас.
 Одмах сам спустио једро и скочио у воду да га тражим. Пошто ми није успело да га нађем, погледао сам унаоколо, и у великом болу душе, угледао близу себе један рибарски чамац са необичном мрежом, пуном кука. Био сам сигуран да би њоме могли да га извуку.
 ,,Овамо!“ викнуо сам, док је у мом срцу оживела нада. ,,Ходите и вуците овде; човек се дави!“
 ,,Вех бин (није згодно)“, гласио је одговор.
 ,,Ма не говорите о погодности!“ узвикнуо сам у великом болу; ,,зар не чујете, човек се дави?“
 ,,Ловимо рибу — немамо времена“, одговорили су, ,,не можемо да дођемо.“
 ,,Оставите рибу“, узвикнуо сам, ,,даћу вам више новца него што можете да зарадите од много дана рибарења; само дођите — дођите одмах!“
 ,,A колико ћете нам дати?“
 ,,Немамо сада времена да се погађамо о томе! Дођите док не буде касно. Даћу вам пет долара“ (у то време око тридесет енглеских шилинга).
 ,,Нећемо за те паре“, одговорили су. ,,Дајте нам двадесет па ћемо да вучемо.“
 „Немам толико; дођите брзо па ћу вам дати све што имам!“
 ,,А колико имате?“
 ,,Не знам тачно — око четрнаест долара.“
 Коначно, али и тада доста полако, довезли су чамац и спустили мрежу. Требало је мање од минута да извуку тело дављеника. Рибари су викали и негодовали што су морали да чекају своју прекомерну награду док сам покушавао да га повратим у живот, али све је било узалуд — живот се угасио.
 Мени је овај догађај био веома жалостан и веома значајан. Говорио ми је о много озбиљнијој стварности. Зар нису ти рибари криви за смрт тог јадног Кинеза; имали су могућност да га спасу само да су хтели. Свакако да су криви. Ипак, застанимо мало док их не осудимо, док не одговори онај који је већи од Натана: „Ти си тај.“ Да ли је тако немилостиво, толико зло, занемарити спасење тела? Колико је већу казну онда заслужио онај који оставља душу да гине и каже као Каин: „3ар сам ја чувар брата свога?“ Господ Исус наређује – наређује мени, наређује теби, да идемо у све народе и проповедамо еванђеље свакоме створењу. Да ли ћемо му одговорити: „Не, није згодно?“ Да ли ћемо да му кажемо да смо заузети риболовом и да не можемо да идемо? Купили смо пет јармова волова, или смо се управо оженили, или смо пак заузети неким другим послом па не можемо да пођемо? „Јер сви ми треба да се појавимо пред Христовим судом, да свако прими према ономе што је учинио за време свога живота у телу.“ Не заборавимо да се трудимо за Кинезе који нису чули еванђеље, да се не бисмо огрешили о сопствену душу. Сетимо се ко је рекао: „Избављај похватане на смрт, и које хоће да погубе немој се устегнути од њих. Ако ли речеш: гле нисмо знали за то; неће ли разумети онај који испитује срца, и који чува душу твоју неће ли дознати и платити свакоме по делима његовим?“[25]


   Кроз поноћну тмину из Македоније,
   Вапај многих као један глас
   Речита тишина
   У јаду јасном молитвом се моле
   У страшном болу душе која мре:
   „Изгибосмо, у помоћ нам дођите!“
   Горки узвик, крајње очајање:
   Жалосно одзвања усклик тај.
   Пола света та Македонија је,
   Брат брата овим речима зове.
   Кроз љубав која љуби свет,
   И живот који за све њих је дат,
   Вичу: „Ви живи, ми гинемо!“
   Нешто га вуче на другу страну,
   Не чује свет тај македонски зов;
   То је хука светских уживања,
   Што даје све у душе замену,
   Глас из туђине не слуша:
   „Чуј, помози јер гинемо.“
   На македонски позив тај,
   Јавља се ХРИСТОС сам;

   Он добро чује:

   „Долазим; нека ми припреми пут.
   Ко жели опстат’ на Страшни Дан;
   Ја вичем кроз њихове узвике.
   Помозите им да ви не изгинете.“

   ИСУСЕ, Сине Човечији за све нас,
   Из Македоније нас зовеш ти:
   Нека власт и cилa царства Твога,
   Пробуди срца наша и вољу,
   Да чујемо тај њихов глас:
   Помози нам да им помогнемо
   Јер ћемо и сами да помремо.


САДРЖАЈ

15

Како сам се сместио у Нингпоу

ЈЕСЕН 1856. године је већ прилично одмакла кад сам стигао у Нингпо, један од најстаријих и најутицајнијих градова на обали Кине. Отворен странцима за становање 1842. нанкиншким уговором, дуго је био средиште мисијског рада. Његовим претрпаним улицама живот брзо тече. Четири стотине хиљада људи станује унутар или око његовог старог зида дугачког око пет миља, а сваки од тих људи је душа коју Исус љуби и за коју је умро.
 Када је стигла зима, изнајмио сам једну кућу у Ву-гијао-део, или Улици на крају језера. Тада то није било много удобно боравиште. Добро се сећам како сам написао своје иницијале у снегу који је у току ноћи пао по мом покривачу, у великој горњој соби која је личила на амбар. Сада је та просторија подељена на четири или пет мањих соба, свака са својим плафоном. Црепови на кинеској кући без плафона, могу да заштите од кише ако су у добром стању — али не дају много заштите од снега, који пролази кроз пукотине и отворе унутра. Ма колико била недовршена изнутра, кућица је била згодна за рад међу народом, и тамо сам се са захвалношћу сместио. Било је увек могућности за службу — ујутро, у подне, ноћу.
 Крајем те године, много сам размишљао о својој даљој сарадњи са мојим мисијским друштвом, које је често дуговало новац. Ја сам лично увек избегавао дугове и живео у границама својих прихода, иако некад само веома пажљивом штедњом. Сад ми то није било тешко јер ми се повећао доходак, а пошто је ситуација у земљи била мирнија, ствари су биле јефтиније. Међутим, само мисијско друштво је било у дугу. Чекове које смо ја и други требали да уновчимо свака три месеца, често су исплаћивани позајмљеним новцем. Између нас је отпочела преписка због тога и наредне године се коначно прекинула пошто сам раскинуо са друштвом због савести.
 Учење Божије Речи ми је било сасвим јасно: „Не дугујте никоме ништа.“ Према мом мишљењу, било је против Светог писма узајмљивати новац — то би значило признати да нам је Бог ускратио неко добро и да смо се сами одлучили да узмемо оно што он није дао. Да ли оно што један хришћанин не сме да ради, сме да ради једно друштво хришћана? Да ли примери других могу то да оправдају? Ако ме Реч ишта учи, то је да не смем да имам било какав дуг. Нисам могао да замислим да је Бог сиромашан, да су му средства ограничена, или да није спреман да се побрине за сваку потребу неког рада који је заиста његов. Изгледало ми је да ако нема новца за одређени посао, онда у то време то не може да буде рад Божији. Да бих смирио своју савест, морао сам да дам отказ мисијском друштву које ме је дотада издржавало.
 На моје велико задовољство, мој пријатељ и сарадник г. Џоунс, такође из друштва за Евангелизацију Кине, дошао је до истог закључка. Обојица смо били дубоко захвални што је раскид прошао без икаквих лоших осећања са било које стране. Напротив, били смо срећни што смо знали да се корак који смо предузели свидео неколицини чланова одбора, мада друштво у целини то није могло да прихвати. Сада смо зависили од Бога за све своје потребе. Могли смо да одржавамо везе са својим досадашњим помагачима и да шаљемо кући писма да се штампају као и пре, док год је то друштво постојало.
 Корак који смо предузели био је велика проба вере. Нисам био сигуран шта Бог жели да радим, или да ли ће се бринути за моје потребе тако да бих могао да наставим са оним чиме сам се раније бавио. Нисам знао која ће средства Господ употребити. Био сам спреман да се потпуно посветим раду међу паганима, ако би ми он на неки начин дао макар и најмању суму за живот. Ако му се не свиди да то учини, био сам спреман да прихватим било какав посао да бих имао од чега да живим, одвајајући све време које бих могао за мисијски рад. Бог ме је благословио и дао напретка. Како сам био радостан и захвалан када је дошло до раскида! Могао сам да гледам моме Оцу у очи задовољним срцем, спреман, кроз његову милост да урадим следећу ствар коју ће ми показати, безбедан у његовој љубави и бризи.
 Никада нећу моћи да испричам о свему, како ме је дивно водио и бринуо се за мене. То је било као наставак мојих ранијих искустава код куће. Моја вера није остала неиспробана. Врло често је и отказивала и био сам постиђен што се нисам уздао у таквог Оца, али почињао сам да га упознајем. Не бих ни за шта пропустио ту пробу. Постао ми је тако близак, тако стваран, тако интиман. Повремене новчане потешкоће никад ниcy долазиле од недостатка средстава за моје личне потребе, него зато што сам се бринуо за потребе гладних и умирућих око себе. И пробе много веће на други начин су потпуно засениле ове невоље; а пошто су бивале веће, рађале су богатијим плодом. Како сам сада радостан не само штo знам, заједно са драгом госпођом Хавергалом:


   Да они који се потпуно у Њега поуздају
   Виде да је Он потпуно веран,


 него да када се не уздамо потпуно у њега, он ипак остаје непроменљиво веран. Он је потпуно истинит, било да се ми поуздајемо у њега или не. „Ако смо неверни, он остаје веран, јер не може да се одрекне самога себе.“ Али колико обешчашћујемо нашег Господа када се не уздамо у њега; какав миp, благослов и победу губимо када тако грешимо против онога који је веран! Не сумњајмо више у њега!
 Година 1857. је била веома бурна и завршила се злогласним бомбардовањем Кантона од стране Велике Британије. Тада је почео наш Други кинески рат. Свуда су кружили гласови о невољама, и мисионари су у многим местима прошли кроз велике опасности. Ово је посебно важило за Нингпо, и јасно се видела Божија заштита кроз одговор на молитву. Када је стигла ужасна вест о бомбардовању Кантона, Кантонци у Нингпоу су се толико разбеснели и разјарили, да су одмах планирали да униште све странце у граду и околини. Било је добро познато да су се странци скупљали на службу недељом увече у кући једног мисионара. Једном приликом је било планирано да опколе место, и да све присутне среде по кратком поступку, а касније доврше оне који не буду присутни.
 Лако су добили одобрење од Тао-та’иа, или главног градског судије. Ништа није могло да спречи извршење завере, о којој странци наравно, нису били обавештени. (Слична завера против Португалаца је била извршена пар месеци касније и између педесет и шездесет их је било заклано усред бела дана). Десило се међутим да је један од завереника имао пријатеља, који је радио за мисионаре. Забринут за његову безбедност, упозорио га је на претећу опасност и наговарао га да напусти службу странаца. Тај слуга је то саопштио свом господару и тако је мала заједница сазнала за опасност. Схвативши озбиљност ситуације, решили су да се окупе у кући једног од њих и траже заштиту Свемогућег — да се склоне под сеном његових крила. Нису се узалуд састали.
 У исто време кад смо се молили, Господ је радио. Довео јe једног нижег мандарина – надзорника царине, да посети Тао-та’иа, да му говори како је глупо дозволити тај покушај и да ће то сигурно да побуди странце из других места, па ће доћи с оружаним снагама да се освете због смрти својих земљака и спале град до темеља. Уколико би странци дошли да то учине, Тао-та’и је одговорио да ће он peћи да ништа не зна о завери, и тиме скрене њихов бес на Кантонце, који ће бити уништени.
 ,,Тако ћемо се ослободити и Кантонаца и странаца једним ударцем,“ рекао је. Надзорник царине га је уверавао да неће успети да се тако извуче. На крају је Тао-та’и писао Кантонцима, поништио своје одобрење и забранио напад. Ово се десило баш у време када смо тражили Божију заштиту — иако смо то сазнали тек после неколико недеља. Тако смо могли још једном да докажемо оно што пише:


   „Довољна је Његова рука,
   И сигурна нам је заштита.“


 Не могу да дам историјски запис о догађајима из овог периода, али док није прошла 1857. докази благослова су охрабрили г. Џоунса и мене. Занимљиво је сетити се како је дошло до првог признања вере у Христа, и како нас је то охрабрило.
 Једном сам проповедао радосну вест о спасењу кроз Исусово свршено дело, када је стао један средовечан човек, и посведочио пред својим сакупљеним земљацима о његовој вери у силу еванђеља.
 ,,Дуго сам тражио Истину“, рекао је искрено, ,,као што су радили моји оци пре мене; али никад је нисам нашао. Путовао сам нашироко, али је нисам открио. Нисам нашао мира у конфучијанизму, будизму, таоизму; али налазим мир у ономе што сам чуо овде вечерас. Одсада верујем у Исуса.“
 Тај човек је био један од вођа једне секте реформираних будиста у Нингпоу. Ускоро после његовог признања вере у Спаситеља, састала се секта у којој је доскора био вођа. Ишао сам са њим, и тамо је пред својим бившим сувереницима сведочио о миру који је нашао у вери. Ускоро после тога, један од његових бивших колега се обратио и крстио. Обојица су сада заспала у Исусу. Први од њих је дуго наставио да проповеда својим земљацима о радосној вести. Једно вече ускоро после његовог обраћења, питао је колико се дуго ово еванђеље проповеда у Енглеској. Речено му је да га ми знамо већ неколико стотина година.
 ,,Шта!“ рекао је зачуђено, ,,зар је могуће да стотине година знате за радосну вест, и тек сада сте дошли да нам је објавите? Мој отац је више од двадесет година тражио истину и умро је не нашавши је. О, зашто нисте дошли раније?“
 Прошао је цео један нараштај откако су те жалосне речи изговорене, али колико њих би могло да постави исто питање данас? У међувремену је много више од двеста милиона отишло у вечност без понуде спасења. Колико ће то трајати, а речи нашега Господа – „сваком створењу“, остати неуслишене?

САДРЖАЈ

16

Потреба подмирена у право време

БОГ често доводи свој народ у потешкоће с циљем да га упозна, јер другачије он то не би могао. Открива им се затим као „помоћник који се у невољама брзо налази“ и испуњава срце радошћу, при сваком новом откривењу Очеве верности. Ми који видимо само мали део дивних резултата невоља, осећамо да их не би ни за шта пропустили; колико ћемо га више благосиљати и величати његово име, када се открије све оно што је скривено! У јесен 1857. само годину дана по настањивању у Нингпоу, догодило се нешто мâло, али нам је много ојачало веру у Божију љубав и његову бригу.
 Брат у Господу Џорџ Квортерман (Rev. John Quarterman) из Америчке презвитеријанске мисије, разболео се од заразних великих богиња. Моја жалосна привилегија је била да га негујем за време ове тешке болести, која се завршила његовом смрћу. Када је све прошло, било је потребно да уништим ствари које сам носио док сам га неговао, да се зараза не пpeнece нa друге. Нисам имао довољно новца да купим оно што ми је требало да се пресвучем, па ми је остало само да се молим. Господ је одговорио тако што је неочекивано стигла једна кутија одеће из Сватаоа, коју сам давно изгубио из вида. Остала је код Вилијама Бернса, и нашао је кад сам отишао у Шангај почетком лета претходне године. Ово је било невероватно и донело је дивно сазнање Очеве бриге за нас.

 Око два месеца касније забележио сам следеће:


18. новембар 1857.

 Изгледа да многи мисле да сам веома сиромашан. То и јесте истина у једном смислу, али захваљујем Богу што смо „као сиромашни, али обогаћујемо друге; као они који ништа немају, и све поседују.“ И мој Бог ће испунити сваку моју потребу. Њему припада сва слава. Ја не бих био и не бих могао да будем другачији него што јесам — потпуно зависим од Господа, који кроз мене помаже и другима.
 У суботу, после четири месеца, од куће је стигла наша редовна пошта. То јутро смо као и обично дали доручак сиромашнима — њих седамдесет. Некад их нема ни четрдесет, некад преко осамдесет. Долазе нам сваки дан осим недеље, јер тога дана не можемо да стигнемо да се бринемо за њих и обавимо све своје друге обавезе. Те суботе ујутро платили смо све трошкове и снабдели се за сутра, али после тога нам није остало ни долара. Нисмо знали како ће Господ да се побрине за нас у понедељак, али изнад камина су висила два плаката на којима је писало кинеским словима: Евен-Езер — „довде нам Господ поможе“; на другом, Јахве-Јирех — „Господ ће се постарати“; то нам је помогло да не сумњамо ни тренутак. Тог истог дана је стигла пошта, недељу дана раније него што смо очекивали, а г. Џоунс је примио чек на двеста четрнаест долара. Захвалили смо Богу и охрабрили се. Однели смо чек једном трговцу; иако се обично чекало по неколико дана да се чек уновчи, овога пута је рекао:
 ,,Пошаљите некога по новац у понедељак.“ Тако смо и учинили; иако није могао да откупи све доларе, дао нам је седамдесет унапред и све је било у реду. О, како је дивно живети овако у потпуној зависности од Господа, који нас никада неће изневерити.
 У понедељак су сиромаси доручковали као и обично, јер им нисмо рекли да не долазе; били смо сигурни да је то Божији рад и да ће се Господ побринути. Очи су нам се напуниле сузама захвалности, кад смо видели како су биле подмирене не само наше потребе, него су и удовица и сироче, слеп и хром, усамљен и бескућник — сви примили из обиља Онога који храни гавране. „Величајте Господа са мном, узвисујмо име његово заједно . . . Испитајте и видите како је добар Господ; благо човеку који се узда у њ. Бојте се Господа, свети његови; јер који се њега боје, њима нема оскудице. Лавови су убоги и гладни, и који траже Господа, не недостаје им ниједнога добра.“ Па ако није добар зашто га тражити?
 Двеста долара не могу да трају заувек и до Нове Године, наше залихе су се знатно смањиле. На крају, 6. јануара 1858., остао нам је један једини каш — двадесети део пенија. Иако смо били стављени на пробу, чекали смо на Господа да нам још једном покаже своју милост и бригу. У кући се нашло довољно за скроман доручак. После тога, за остатак дана није остало ни хране ни новца којим бисмо је купили. Морали смо да прибегнемо њему, који је кадар да испуни сваку нашу потребу са молбом: „хлеб наш насушни дај нам данас.“
 После молитве и размишљања, мислили смо да би можда требало да продамо нешто да бисмо подмирили своје садашње потребе. Када смо погледали по кући, нисмо видели ништа што нам је непотребно, а мало од онога што би Кинези купили за готове паре. Могли смо да добијемо кредита колико хоћемо, али сматрали смо да то није у складу са учењем Библије, нити са ситуацијом у којој смо се налазили. Имали смо заправо једну ствар — гвоздену пећ — за коју смо знали да би је Кинези радо купили, али било нам је жао да је продамо. На крају смо ипак кренули у ковачницу и после дужег пешачења, дошли до реке. Намеравали смо да је пређемо понтонским мостом који је био подигнут на чамцима. Међутим, Господ нам је овде затворио пут. Вода је прошле ноћи однела мост и могло је да се пређе само скелом, која је коштала два каша по особи. С обзиром да смо имали само један каш, било нам је јасно да треба да се вратимо и чекамо да се Господ побрине за нас.
 Када смо стигли кући, открили смо да је гђа Џоунс отишла са децом на ручак код једне пријатељице која ју је позвала још пре неколико дана. Иако је и г. Џоунс био позван, није хтео да ме остави да сам постим. Дали смо се на посао и претресли све ормане. Иако није било ничега за јело, нашли смо мало паковање какаоа који нас је уз мало топле воде, донекле окрепио. После овога, поново смо се молили Господу у својој невољи, и Господ нас је услишио и избавио из потешкоће. Док смо још били на коленима, стигло је писмо из Енглеске са новцем.
 Овај благовремени дар је био довољан и то не само за тренутне и хитне потребе тога дана; били смо убеђени да Бог чији смо и коме служимо, неће осрамотити оне који се уздају у њега.
 Заказали смо моју женидбу кроз петнаест дана. Ово очекивање се није изјаловило, јер „ако ће се горе помакнути и хумови се поколебати, опет милост моја неће се одмакнути од тебе, и завет мира мојега неће се поколебати.“ Иако је у наредним годинама наша вера била често испробавана, понекад много, он је остао веран своме обећању, и никада нам није недостајала ниједна добра ствар.
 Можда никад није било брачне заједнице у којој се остварила благословена истина: „Ко је нашао жену, нашао је добро, и добио љубав од Господа.“ Моја мила жена ми је била не само драгоцени дар; Бог ју је благословио за многе друге, за време дванаест значајних година кроз које је била поштеђена због оних који су је волели, и због Кине.
 Цео њен живот је био везан за мисијски рад у тој великој империји, јер њен отац — драги и одани Самјуел Дајер (Ѕamuel Dyer), био је један од првих представника Лондонске Мисије на истоку. Стигао је у Мореуз[26] још 1827. године и шеснаест година се трудио међу Кинезима у Пененгу и Сингапуру. У исто време је направио збирку металних кинеских слова, прву која је икада била направљена. Умро је 1843. и никад није имао привилегију да оствари своју наду да ће се настанити на кинеском тлу. Међутим, његова деца су доживела да се та земља отвори за проповедање еванђеља, и учествовала су у великом раду који је њему био толико драг. Моја драга жена је пре удаје живела неколико година у Нингпоу са својом пријатељицом госпођицом Олдерсеј (Alderѕey), са којом је учествовала у разним мисијским активностима и била од велике користи.

САДРЖАЈ

17

Бог нам је уточиште

МАЛО другачији али исто тако јасан одговор на молитву примио сам почетком 1859. Моја драга сyпрyгa ce озбиљно разболела и изгледало је да нема више наде на оздрављење. Ниједан лек није помогао. Др Паркер који ју је лечио, није имао више шта да предложи. Живот јој се ближио крају. Једина нада нам је била да ће се Богу свидети да је подигне, као одговор на покорну молитву вере.
 Стигло је поподне кад су се мисионари обично сaстајали да се заједно моле, и ја сам их затражио да се моле за нас — нашта су се топло одазвали. Управо тада ми је пао на памет један лек који дотле нисмо пробали. Осећао сам да морам брзо да одем код др Паркера да га питам да ли га препоручује. Био је то тренутак велике борбе. Упале слепоочнице, усахле очи и скупљене црте показивале су да је смрт близу. Било је у питању да ли ће се одржати док се не вратим. До куће др Паркера је било скоро две миље и сваки тренутак се веома одужио. Док сам ишао, борећи се снажно са Богом у молитви, драгоцене речи су ми се јако урезале у душу: „Призови ме у невољи својој, избавићу те, и ти ме прослави.“ Одмах сам их употребио у молитви вере и донеле су ми дубок и неизрециви мир и радост. Нисам више осећао раздаљину коју је требало да превалим. Др Паркер је свесрдно одобрио употребу тога лека, али кад сам стигао кући схватио сам једним погледом да се тражени ефекат остварио без овог или било којег другог лека. Укоченост црта лица је заменио миран сан, и више није било ниједног симптома који би успорио опоравак.
 Пошто ми је драга супруга била поштеђена кроз услишену молитву, осећао сам веће саучешће и тугу са др Паркером када је на јесен те исте године његова жена изненада преминула. Пошто је доктор морао одмах да се врати у Глазгов са децом која су остала без мајке, требало је наћи некога ко би привремено водио бригу око мисијске болнице у Нингпоу, за коју је он сам био одговоран. Под таквим околностима замолио је мене да преузмем ту дужност, бар што се тиче давања лекова. После неколико дана чекања на Господа за вођство, знао сам да треба да преузмем не само рад апотеке, већ целе болнице, ослањајући се на верност Бога који чује молитву, да прибавља средства за одржавање.
 Дотада су финансије за одржавање болнице долазиле од лекареве праксе у Кини, а са његовим одласком су престале. Зар није Бог рекао да шта год тражимо у Име Господа Исуса да ће учинити? Зар не пише да треба прво да тражимо царство небеско, а не средства за његово унапређење, те ће нам се све ове ствари додати? Таква обећања су довољна. Осам дана пре него што сам преузео дужност, уопште нисам знао да ће ми то бити посао; још мање су пријатељи код куће могли то да предвиде. Господ је знао потребу и финансије су већ биле на путу.
 Понекад је било бар педесет болесника у болници, поред великог броја оних који су сваки дан долазили на преглед. Тридесет кревета је обично било одвојено за болеснике који нису плаћали и њихове помоћнике, а исто толико за пушаче опијума, који су плаћали смештај док су се лечили. Пошто је за болеснике у болници све било бесплатно, поред материјала за оне који су долазили на преглед, свакодневни трошкови су били знатни. Поред тога требало је плаћати и неколико кинеских помоћника.
 Кад ми је др Паркер предао болницу могао је да остави довољно новца за плате и трошкове за мало више од месец дана. Пошто није могао да гарантује плату помоћницима — дали су отказ. Онда сам споменуо ситуацију члановима наше цркве; неки од њих су се јавили да помажу, ослањају-ћи се на Господа као и ја. Заједно смо чекали на Господа да се на неки начин побрине за свој рад. Дан за даном, залихе су се смањивале и биле су скоро сасвим потрошене, када јe једнога дана стигло необично писмо од једног пријатеља у Енглеској, у коме се налазио чек на 50 фунти. У писму је писало да је пошиљалац недавно изгубио оца и наследио његову имовину. Пошто не жели да увећа своје лично богатство, хтео би да употреби новац који му је остављен, за унапређење Господњег рада. Приложио је 50 фунти говорећи да можда знам за неку посебну потребу, али да сам слободан да га употребим за своје личне трошкове, или на било какав други начин — онако како ме Господ буде водио. Само је молио да зна како се новац користи и да ли ће га још требати.
 Пошто смо се моја драга супруга и ја захвалили у молитви, позвао сам моје кинеске помоћнике у нашу малу цркву и превео им писмо. Не морам ни да кажем колико су се радовали и како смо заједно славили Бога. Вратили су се на своје послове у болницу са препуним срцима и сведочили пацијентима какав је наш Бог. При том су их питали, да ли су им њихови идоли икад тако помогли. И помоћници и пацијенти су били духовно благословени кроз неочекивану помоћ. Господ се отада бринуо за све што је било потребно за одржавање установе, поред онога што је било потребно за моју породицу и друге гране мисијског рада којим сам се бавио. Када сам кроз девет месеци морао да оставим ту дужност због слабог здравља, могао сам да оставим више новца за одржавање болнице, него кад сам је преузео.
 Међутим, нису само новчана средства стизала као одговор на молитву — многи животи су били поштеђени; људи у безнадежним степенима болести су се опорављали и озбиљне и опасне операције су биле успешне. У случају једног човека коме смо морали да ампутирамо ноге под веома неповољним околностима, дошло је тако брзо до оздравље-ња, да су обадве ране зарасле за мање од две недеље.
 Примили смо и трајније благослове. Многи су били уверени у истину хришћанства. Није мали број тражио Господа кроз веру и молитву, и доживео силу Великог Лекара да исцели душе од греха. У току девет месеци које сам горе споменуо, шеснаест пацијената из болнице се крстило, а више од тридесет су били кандидати за примање у неку од цркава у граду.
 Тако је година 1860. почела са могућностима које су се јављале са свих страна, али су време и снага нажалост били сувише ограничени, да бисмо их могли све искористити на најбољи начин. Већ смо једно време осећали потребу за још неколико сарадника. У јануару смо се молили Господу од жетве одређено, да пошаље још радника у овај део светске жетве. Писао сам рођацима 16. јануара 1860. и овако сам изразио дубоку чежњу наших срца:
 Да ли познајете искрене одане младе људе који желе да служе Богу у Кини, који би били спремни да дођу овамо да раде, не тражећи више осим средстава за свој живот? О, кад бих имао четворо или петоро таквих помоћ-ника! Вероватно би почели да проповедају на кинеском кроз шест месеци. У одговору на молитву, нашла би се потребна средства за њихово издржавање.
 Нико није дошао да нам помогне. Под непрестаним физичким и менталним притиском који је изазивала брига око болнице за време одсуства др Паркера и испуњавање осталих мисијских обавеза, моје здравље је почело нагло да попушта. Морао сам озбиљно да се питам, да ли би требало да се вратим у Енглеску, за неко време.
 Било ми је тешко да се суочим са том могућношћу. Због пораста цркве и рада, изгледало је да смо потребни у Кини. Није било лако раставити се од оних које смо искрено заволели у Господу. Тридесет или четрдесет је сачињавало домаћу, недавно основану цркву, а добро посећивани састанци и топла искреност обраћеника су много обећавали за будућност. На крају, пошто сам потпуно онемоћао од сталних напада болести, изгледало је да је једина нада на оздрављење у томе да отпутујем за Енглеску и да неко време боравим у њеној здравијој клими. Иако нас је то много болело, ова потреба је показала да је то још једна могућност да нам он покаже верност и љубав Онога, „који све чини сходно саветовању своје воље.“
 Као и досада, Господ се побринуо за средства. Добили смо новац за путовање и то толику суму да смо могли да поведемо са собом једног домаћег хришћанина да помаже у превођењу или неком другом раду на литератури, и да поучава кинески оне које би Господ подигао за увећање мисије. Нисмо сумњали да ће нам дати сараднике, јер смо могли да их тражимо у искреној молитви вере већ неколико месеци.
 Дан пре нашег одласка писали смо овако нашем пријатељу г. Бергеру (W. T. Berger), кога смо познавали у Енглеској и који нам је увек помагао док смо били у тој далекој земљи:
 Водимо са собом једног младог брата Кинеза да нам помаже у раду на литератури, и надам се да ће поучавати језик оне које ће Господ позвати да пођу натраг са нама.
 За време целог путовања, наша искрена молитва Богу је била да наш боравак код куће води на добро Кине и да га користи, да позове бар пет помоћника који ће радити у провинцији ЧЕК-ЈАНГ.
 Начин на који се Господу свидело да одговори на ове искрене молитве вере, и оно „преко свега и изнад свега“ којим их је крунисао, описаћемо у следећој глави.

САДРЖАЈ

18

Потреба за новом организацијом

„ЈЕР мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви, вели Господ; него колико су небеса виша од земље, толико су путеви моји виши од ваших путева, и мисли моје од ваших мисли.“[27]
 Колико су ове речи истините! Када Господ доноси благослов на најбољи начин, наша маловерна срца често то осећају; штавише, могла би и да говоре као Јаков: „Све је против мене.“ Некад се испунимо страхом као Исусови ученици, када се Господ идући по води, приближио да утиша немирно море и да их брзо одведе на чврсто тло. Наш сопствени разум би требало да нам каже да онај чији је пут савршен, не може да греши; да онај који је обећао да ће завршити за нас и чија брига зна број власи на нашој глави, обликује наше околности. Он зна како да ради у корист наших правих интереса и да прославља своје име.


   Слепa верa, сигурно ће погрешити
   И узалуд Његов рад гледати.
   Бог зна шта хоће
   И све ће једноставним учинити.


 Мени је изгледало да је моје слабо здравље велика сметња, зато што сам због тога морао да напустим рад за Бога у Кини, управо онда када је био плодоноснији него икад раније. Било ми је веома жао да оставим малу групу верних у Нингпоу, којима је требала велика нега и обука. Није било боље ни када су ми лекари по мом доласку у Енглеску тврдили, да је немогуће да се вратим у Кину за неколико година. Нисам ни сањао да је велико одвојење од Кине потребан корак према оснивању рада, који ће Бог благословити као што је благословио КИНЕСКУ УНУТРАШЊУ МИСИЈУ. Док сам био на мисијском пољу, потребе су свуда око мене биле толико велике, да нисам могао много да мислим на још веће потребе даље у унутрашњости. А и да сам мислио, нисам могао ништа да учиним у вези са тим. За време мог боравка у Енглеској оних неколико година, свакодневно сам посматрао целу земљу на великој карти на зиду моје радне собе. Био сам исто тако близу огромних пространстава унутрашњости Кине, као и најмањих покрајина у којима сам се лично трудио за Бога. Често сам само у молитви могао да нађем олакшање мом оптерећеном срцу.
 Пошто је изгледало да ћу бити дуго одсутан, требало је да се реши питање како најбоље служити Кини док сам у Енглеској. Зато сам се заједно са покојним Ф. Ф. Гофом (F. F. Gough) из ЦРКВЕНОГ МИСИЈСКОГ ДРУШТВА, неколико година дао на припремање новог издања Новог Завета на нингпошком наречју, за Британско и Инострано Библијско Друштво. Када сам прихватио овај посао, нисам у својој кратковидости видео ништа друго него корист, коју би та књига са својим маргиналним цитатима донела домаћим хришћанима. Касније сам више пута увидео, да није било тих месеци када сам се хранио из Божије Речи, не бих уопште био припремљен да оснујем друштво, као што је КИНЕСКА УНУТРАШЊА МИСИЈА.
 Проучавајући Божију Реч, сазнао сам да нису потребна нека разрађена апеловања за пoмoћ да бисмо добили добре раднике, него као прво, усрдна молитва Богу да пошаље раднике, а друго, јачање духовног живота цркве, тако да људи осећају да не могу да остану код куће. Видео сам да апостоли нису налазили путеве и начине, него су ишли и радили, ослањајући се на сигурну Реч Онога који је рекао: „Тра-жите прво царство небеско и праведност његову, а све ово додаће вам се.“
 У међувремену су услишаване молитве за сараднике за Чекјанг. Први је био г. Медоус (Meadows). Отпловио је за Кину са својом младом женом у јануару 1862. кроз љубазну сарадњу и помоћ нашег пријатеља г. Бергера. Други је отишао из Енглеске 1864. и пут му је платило ИНОСТРАНО ЕВАНГЕЛИЗАЦИОНО ДРУШТВО. Трећи и четврти су стигли у Нингпо 24. јула 1865. Пети их је убрзо следио и стигао у Нингпо септембра 1865. Тако је услишена молитва за пет радника, што нас је охрабрило да тражимо још више од Бога.
 После неколико дугих месеца искрене молитве и неколико неуспелих покушаја, дошли смо до дубоког уверења да је обавезна нека посебна организација за ширење еванђеља по унутрашњости Кине. У то време ми је помогла не само свакодневна молитва и разговор са мојим драгим пријатељем и сарадником Ф. Ф. Гофом, него и непроцењива помоћ и савет г. и гђе Бергер, са којима смо ја и моја драга жена (чији су добро просуђивање и побожност били од неизрециве вредности у то време), провели многе дане у молитви и размишљању. Осећали смо велику потешкоћу и опасност да бисмо могли да сметамо раду других мисијских организација у домовини. Дошли смо до закључка да би се кроз једноставно поуздање у Бога, могла основати одговарајућа организација која би се одржавала без неповољног утицаја на већ постојећи рад. Долазио сам до све већег убеђења да ЈА треба да тражим од Бога потребне раднике, и са њима кренем. Недовољна вера ми је дуго сметала да направим први корак.
 Колико је невера увек недоследна! Нисам сумњао у то да кад бих се молио за раднике у име Господа Исуса Христа, да ће ми их дати. Нисам сумњао да би као одговор на такву молитву вере, средства за наш одлазак била обезбеђена, и да ће нам се отворити врата у деловима Царства где еванђеље још није стигло. Међутим, још нисам научио да се ослањам на Бога да подржава својом милошћу, па није ни чудо што нисам могао да се ослоним на њега да пази и на друге који би били спремни да пoђy ca мном. Плашио сам се да ће се усред опасности, потешкоћа, и искушења, хришћани обесхрабрити и горко ми замерити што сам их навео да прихвате посао за који нису способни.
 Шта да радим? Моје осећање кривице је стално расло. Једноставно, пошто сам одбио да их тражим, радници се нису јављали – нису одлазили у Кину — а сваки дан су десетине хиљада одлазиле у гроб без Христа. Кина је толико заокупљала моје срце и мисли да дању нисам имао мира, а ноћу нисам могао да спавам, док ми коначно није попустило здравље. На позив мог драгог и поштованог пријатеља Џорџа Пирса (који је онда радио на берзи), отишао сам код њега у Брајтон, на неколико дана.
 У недељу 25. јуна 1865. нисам могао да гледам скуп од хиљаду или више хришћана како се радују у својој сигурности, док милиони гину у незнању. Шетао сам плажом у великој душевној борби. Тамо је Господ победио моје неверовање, те сам се предао Богу за његову службу. Рекао сам му да сва одговорност за последице припада њему. Као његовом слузи, мени преостаје да послушам и следим Њега — да сам његов, да ме он води, да се брине за мене, и да управља са мном и са онима који ће радити са мном. Не морам ни да говорим како је мир испунио моје преоптерећено срце. Одмах сам затражио од њега двадесет и четири сарадника – по два за сваку од једанаест покрајина и два за Монголију. Записао сам ту молбу на маргини странице у Библији коју сам носио. Вратио сам се кући срца пуног мира који нисам имао већ месецима, са убеђењем да ће Господ благословити свој рад и да ћу учествовати у том благослову. Раније сам се молио и тражио да се јаве радници за једанаест провинција где дотада није било ниједнога, и да их пошаље и поведе бригу о њима, али се сам нисам предавао да им будем вођа.
 Отприлике у ово време уз помоћ моје драге супруге, написао сам књижицу Духовне потребе и захтеви Кине. Свака реченица је била натопљена молитвом. Уз помоћ г. Бергера, који ми је много помогао у исправљању рукописа и који је сносио трошкове издања од 3.000 примерака, убрзо је изашла из штампе. Говорио сам јавно о плану раду кад год ми се за то пружила прилика, нарочито на конференцијама у Перту и Мајлдмеју 1865. Наставио сам да се молим за сараднике који су се убрзо јавили. После кратког дописивања са њима, позвани су у моју кућу, тада у источном Лондону. Када је моја кућа постала мала, одселио се станар из суседне куће, па сам могао и њу да изнајмим. Када је и то било мало, нашли смо смештај у околини. Ускоро је било неколико људи који су се припремали и објављивали еванђеље, што је донекле испробало њихове способности за придобијање душа.

САДРЖАЈ

19

Оснивање
Кинеске Унутрашње Мисије

ТАКО се десило да је 1865. основана Кинеска Унутрашња Мисија и радници који су већ били на пољу рада, прикључили су се г. Бергеру који је онда становао у Сејнт Хилу, близу Источног Гринстеда. Без његове помоћи и охрабрења нисам могао да идем даље. Он би прихватио управу рада у домовини док бих ја био одсутан у Кини. Предложио сам да чим то буде могуће, да средимо да ја пођем са добровољцима и управљам радом на мисијском пољу. Наши пријатељи код куће су с времена на време слали доприносе за издржавање радника који су већ отишли у Кину – иако их нисмо тражили, тако да је свака потреба била подмирена.
 Међутим, сада је требало да се пошаље група од шеснаест или седамнаест особа, и рачунали смо да ће то коштати између 1.500 и 2.000 фунти за опрему, пут и трошкове за почетак рада. Написао сам књижицу, коју сам назвао: „Повремено издање број 1“ (с намером да у наредним бројевима опишем пријатељима и даваоцима рад који је учињен кроз нас у Кини). У тој књижици сам изнео предвиђене трошкове за почетак рада. Очекивао сам да ће Господ деловати на срца неких од читалаца да пошаљу прилоге. Решио сам да никад лично не тражим, или да сакупљам колекту, или да делим коверте за сакупљање новца. Сматрали смо да могу да се користе мисијске кутије. Припремили смо неколико уколико би их неко затражио, и наставили смо да их користимо све до сада.
 6. фебруара 1866. послао сам у штампарију рукопис „Повременог издања број 1“, са нацртом за корице. Истог датума започели смо свакодневни молитвени састанак од дванаест до један, да тражимо потребни новац. Следеће цифре које показују пристигле суме, потврдиће да се нисмо узалуд молили:


   1864. јануар-децембар £51 14s. 0d.
   1865. јануар-јуни £221 12s. 6d.

јуни-децембар £923 12s. 8d.

   1866. јануар-6. фебруар £170 8s. 3d.

6. феб.-12. март £1974 5s. 11d.

12. март-18. април £529 0s. 0d.



 6. фебруара 1866. много нас је охрабрила сума од l70 фунти 8 шилинга и 3 пенија која је стигла за мало више од месец дана. Нисмо је тражили ни од кога — осим од Бога. Било је очигледно да морамо да молимо Бога да учини веће ствари за нас, иначе група од десет до шеснаест људи неће моћи да отпутује средином маја. Зато смо свакодневно уједињени у молитви приносили Богу молбу за потребне финансије за опрему, и путовање за онолико особа колико он жели да крене у мају.
 Због закашњења у припремању плоча и штампања, „Повремено издање“ није било спремно да изађе до 12. марта. Тог дана сам поново прегледао касу Мисије и приметио сам веома упадљиву разлику између двају сличних периода, сваки од по месец и шест дана — један пре, а други после посебне молитве за 1.500 до 2.000 фунти.
 „Приметићете да је ово пре него што је лист изишао и зато није могло да буде због њега. То је био одговор верног Бога на удружене молитве оних које је позвао да му служе у еванђељу његовог драгог Сина.
 „Сада можемо да упоредимо ова два периода са трећим исте дужине. Од 12. марта до 18. априла примили смо 529 фунти, што показује да пошто се Бог побринуо за посебну потребу, посебно примање је престало. Заиста постоји живи Бог који чује и одговара на молитву.“
 Али овај милостиви одговор на молитву је довео до поте-шкоћа при слању листа, јер је спомињао потребу која је била већ подмирена. Обишли смо ту потешкоћу стављајући у сваки примерак један лист друге боје на коме је писало да су финансије за опрему и пут већ стигле у одговору на молитву. Сетили смо се Мојсијеве потешкоће која се не јавља баш често у данашње време — прогласио је по логору да више не доносе за прављење Шатора од састанка, јер је већ било превише. Ми смо убеђени да кад би се мање тражило новца и више ослањало на силу Светога Духа и јачање духовног живота, Мојсијево искуство би се често дешавало у свакој грани хришћанског рада.
 Одмах су започете припреме за одлазак у Кину. Отприлике у ово време сам примио позив да одржим предавање о Кини у једном селу недалеко од Лондона. Прихватио сам под условом да не буде колекте и да то наведу на огласима. Организатор који ме je позвао и који је требало да води састанак, рекао ми је да нико раније није постављао такав услов. Међутим, прихватио га је, и истакнути су огласи за други или трећи мај. Уз помоћ велике географске карте, изнео сам податке о пространству, бројности становништва и дубокој духовној потреби Кине. Многи су очигледно били задивљени.
 На крају састанка водитељ је рекао да сам ја замолио да се не скупља колекта, али да му се чини како би многи присутни били ожалошћени и осећали терет на души, ако им се не би дозволила могућност да допринесу нешто за планирани рад. Надао се да пошто тај предлог долази искључиво од њега и што је био у сагласности са осећањима многих присутних, да се ја нећу томе противити. Међутим, ја сам га замолио да се држи услова указавши на неколико разлога зашто не би требало да се скупља колекта, а да је разлог који је он изнео један од најубедљивијих да то не би требало учинити. Нисам желео да присутни смире своју савест неким доприносом на лицу места под утицајем тренутних осећања, него да се сваки врати кући оптерећен великом потребом Кине, и моли Бога да му покаже шта он жели да учини. Ако буде сигуран после размишљања и молитве да Бог од њега тражи новчани допринос, исти би могао да се пошаље неком мисијском друштву које има своје представнике у Кини, или да се пошаље у нашу канцеларију у Лондону! Вероватно да у многим случајеви-ма Бог не жели новчани допринос, него лично посвећење његовој служби у иностранству. Можда жели да се неко одрекне сина или кћери за Његову службу, који су драгоценији од сребра или злата. Додао сам да сматрам да сaкупљање колекте даје утисак да је најважнија ствар новац, док никаква сума не може да обрати ниједну душу. Оно што је у ствари потребно, то је да људи и жене пуни СВЕТОГА ДУХА посвете себе раду – за издржавање таквих новац никада не би недостајао. Пошто је моја жеља очигледно била јака, председавајући је љубазно пристао, и закључио састанак. Рекао ми је међутим за време вечере да сматра да сам погрешио, и да су му неки дали мале доприносе и поред свега што сам рекао.
 Сутрадан је мој домаћин мало закаснио за доручак и признао да није добро спавао. После доручка ме је позвао у своју канцеларију, дао ми доприносе који су синоћ били сакупљени и рекао: ,,Синоћ сам мислио, г. Тејлоре, да сте погрешили у вези с колектом; али сада сам убеђен да сте у праву. Док сам ноћас размишљао о тој реци душа у Кини која стално одлази у таму, могао сам само да вапим онако како сте ви рекли: ‘Господе, шта ти желиш да ЈА учиним?’ Чини ми се да сам примио вођство које сам тражио, и ево га!“ Пружио ми је чек на 500 фунти додајући: ,,Да је била колекта дао бих можда неколико фунти, но овај чек је резултат не малог дела ноћи проведене у молитви.“
 Не морам ни да кажем колико сам се изненадио и колико сам био захвалан за тај дар. За време доручка сам добио писмо од Килика, Мартина и Компаније (Meѕѕrѕ. Kіllіck, Martіn & Со.), бродске агенције, у коме је писало да нам нуде сав путнички смештај на броду Ламермур. Отишао сам право на брод, и пошто је одговарао у свему, одмах сам положио предујам. Као што сам горе споменуо, већ смо једно време имали потребне финансије, али подударност понуде смештаја на броду и овог дара — Божије „преко свега и изнад свега“ — много ме је охрабрило у срцу.
 26. маја смо Ламермуром отпловили за Кину. Међу двадесет и два путника налазила се и група од шеснаест мисионара. Г. Бергер је водио послове Мисије у домовини, и тако је била основана КИНЕСКА УНУТРАШЊА МИСИЈА КУМ (C. I. M.).[28]

САДРЖАЈ

20

Поговор

Написао: Дејвид Бентли-Тејлор

КАДА је Ламермур група стигла у Кину 1866. године, суочили су се с очевидно безнадежним задатком да задобиjу и евангелизирају унутрашњост земље. Међутим, употребивши оружје вере и молитве, из своје базе у Хангчаоу и Нингпоу полако су проширили своје деловање на југ у обалску провинцију Чекианг. Затим, пошто су нови мисијски радници стекли веће искуство, отишли су у Киангсу, Анхвеи и Киангси. За то им је требало око десет година. При том су искусили многе болести, смрт и огорчено противљење необуздане руље, која их је често истеривала из градова у које су хтели да се настане и у њима објављују еванђеље. Осим њиховог труда, велики дeо унутрашње Кине је био без протестантског сведочанства за Христа, све до 1876. када им је Бог довео замашно појачање, и пут у унутрашњост био потпуно отворен. Затим, током две изванредне године, ови мисионарски пионири су успели да продру на југозапад до Бурме, на северозапад до Монголије и централне Азије, и дубоко у земље Тибета. Кад се узме у обзир огроман број становништва Кине и пространство земље, мора се доћи до закључка да је то био неупоредиви подухват у аналима савременог мисионарског рада. То се постигло упорном молитвом и жртвом, не само оних који су били на самом мисијском пољу, него и њихових пријатеља и оних који су их подржавали.
 Ово почетно пробијање и истраживање региона на које је КИНЕСКА УНУТРАШЊА МИСИЈА била позвана да проповеда Христа, пропраћено је периодом консолидације које је трајало од 1878. до 1900. године. За то време чланство Мисије је порасло на више стотина људи и жена привучених са Британских острва, из Северне Америке, Аустралије, Скандинавије, Немачке, Швајцарске и других земаља. Уједињени под генералним вођством Хадсона Тејлора, сложили су се да оставе по страни мале националне или деноминационе разлике, заједничком лојалношћу Господу Исусу Христу и централним истинама еванђеља по Светом писму. Њихов првенствени циљ је био да задобију душе за Христа и да их изграде у живу цркву која ће бити вредна његовог имена. У том пионирском периоду мисијске историје, видљиви резултати нису били велики, а већина оних који су се обратили Христу, били су једноставни, слабо образовани људи са села. Мисионар је био непопуларан, сумњичен и потцењен од стране образованих у кинеском друштву. Он је обично био вођа хришћанске заједнице у области у којој је живео, чији се живот углавном вртео око њега и финансиран преко њега.
 Ова млада црква и растућа Мисија је морала да прође кроз тешке кушње 1900. за време боксерског устанка. У лето за три месеца, само је Кинеска Унутрашња Мисија изгубила педесет и шест мисионара и двадесет троје деце, који су погинули мученичком смрћу, док је на стотине кинеских хришћана убијено. Многи други чланови Мисије су претрпели екстремне невоље покушавајући да се докопају сигурности. Гледајући уназад овај огроман губитак живота и здравља је обележио прекретницу приче о Божијем делу у унутрашњости Кине, којим се свршава и строго пионирско доба Мисије. Уследила је деценија када је мисионар често сматран за представника западне цивилизације, постао збуњујуће популаран. Многи су се трудили да стекну његово пријатељство из сасвим недостојних мотива, међутим таква ситуација је такође стварала и јединствене прилике, тако да је у том периоду дошло до пораста у свакој области службе. За време тих охрабрујућих одзива еванђељу, Хадсон Тејлор је умро у Чангшаоу у срцу унутрашњости Кине, овенчавајући једно христолико предање и неустрашиво сведочанство без премца. Мало је мисионара видело толико очигледних одговора на молитву и испуњење жеље срца као он.
 Рад који је оставио за собом, поново је био стављен на озбиљну пробу када је дошло до Кинеске револуције 1911. године, која је нарушила сигурност претходних десет година и довела до дугачког периода грађанског рата. Усред очајничког безакоња, разбојништва и крвопролића, рад на изградњи Христове цркве и објављивање еванђеља се наставило с повећаном плодношћу, нарочито међу некима од домородачких племена који су се у великом броју обраћали на хришћанство. Међународна заједница Мисије је преживела притисак Првог светског рата, међутим услови у Кини су се још више погоршали после њега. Од 1920. године атеизам и поновно заступање револуционарних идеја се све више ширило, све до 1926. и 27. када је по трећи пут постало нужно да се мисионари повуку у сигурност – што их је много коштало. Међутим, као што се то и раније десило, није дуго потрајало пре него што су се вратили у унутрашњост, те су невоље још једном учиниле да се еванђеље прошири.
 Од 1927. Мисија је све више признавала да би вођство хришћанских цркава требало пребацити са страних мисионара на кинеске хришћане. Сада је лако видети да без овог прелаза не би било могуће да се домаћа црква утврди. Временом су страна новчана средства све мање коришћена, осим за подршку страних радника, док су главну иницијативу рада и правац цркава преузели кинески верници, којима је Бог дао духовне дарове. За време тог периода, када су се мисионари повукли у позадину организованог црквеног живота, КУМ је позвала велико појачање људи и жена да понесу еванђеље многим милионима који га дотада још нису чули. Као резултат, две стотине нових радника је отпловило из домовине у периоду од 1920-1930. године. Мисија је 1936. достигла свој врхунац од 1.387 чланова.
 Управо када је изгледало да ће под националистичком владом осванути период веће стабилности, разбуктао се сукоб с Јапаном и убрзо је КИНЕСКА УНУТРАШЊА МИСИЈА била подељена на мањину која је живела у областима које су окупирале јапанске снаге, а остатак у такозваној „слободној Кини“. Крајем 1941. по нападу на Перл Харбор, први су били одведени у заробљеништво и нису били ослобођени све до 1945. Мисијски радници на западу земље су били приморани да се повуку пред јапанском инвазијом, док је појачање од куће скоро у потпуности било одсечено. Активно чланство Мисије свело се на око двеста педесет људи. Па ипак, те године привидне спутаности, биле су богате благословима. Одмах по завршетку рата, библијске школе за обуку кинеских хришћанских вођа почеле су да се множе. Изванредан Божији рад на универзитетима је довео на стотине студената вери у Христа, и почели су да допуњују редове кинеских пастора једном новом врстом вођства. Када је 1945. земља била поново широм отворена, увидело се да су цркве које су биле у изолацији дуго времена нарасле и узнапредовале.
 Међутим, тек након 1945. године почела је дотада највећа жетва. Мисионари које је рат задржао код куће, или они који су били ослобођени из заробљеништва, почели су да се враћају у Кину да би искористили преимућство надолазеће духовне плиме. Невоље из прошлости као да су преорале душу Кине, учинивши је повољним тлом за поруку о спасењу кроз Исуса Христа. Оно за шта су се Хадсон Тејлор и рани радници трудили и молили, сада је било дано у огромној мери њиховим наследницима. У неким местима велики састанци су постали одлика мисијског рада, а људи из свих слојева друштва су се обраћали. Разне могућности у блиској будућности су изгледале неограничене, све док плима грађанског рата није кренула, и у јесен 1948. године, земља је почела да пада под контролу комуниста.
 Ова велика револуција је довела до једне у потпуности друге ситуације. Власти које су толерисале, штавише имале и повољно мишљење према мисионарима и хришћанском раду, замењене су онима чији се поглед на живот заснивао на атеизму, материјализму и непријатељству према утицајима са Запада. Било је немогуће да се одржавају велики састанци, прогонство је бивало све жешће, хришћани су сумњичени као они који шире реакционарне тенденције, странцима је строго ограничено кретање, нови мисионари нису могли да путују и тотални број мисионара у Кини је брзо опао. Нико не би могао да процени тачан значај тих кретања, нити да предвиди какву будућност Господ има за дело које је започео преко Хадсона Тејлора. Охрабрујуће је када се узме у обзир да су се сва велика осујећења и привидне несреће у прошлости, коначно показали као средство за веће ствари. Једно је сигурно, а то је да је дело на које је Бог позвао свога слугу 1865. године, било средство којим је веома велики број Кинеза пронашао спасење – настао је веома велики број хришћанских цркава у областима где се раније није знало за име Христово. Богу припада сва слава. Ма какав да је службени став према страним мисионарима, еванђеље је ухватило тако дубоке корене у Кини да ће се сведочанство кинеских хришћана без сумње наставити.
 Живот, као што је био живот Хадсона Тејлора који је довео до тако великих резултата, заслужује детаљно проучавање као што су то учинили др и гђа Хауард Тејлор, чија је биографија у два тома још увек у продаји. То је један од најдирљивијих извештаја, како о самом Хадсону Тејлору, тако и о судбини Мисије све до његове смрти 1905. године.
 Том делу, Осврт представља идеалан увод и стога позивамо читаоца да ужива пунији извештај о овим дивним догађајима и да се молитвом укључи у спровођење заповести Господа Исуса Христа да се еванђеље проповеда свакоме створењу. Сила молитве не може се умањити растојањем. Она није ограничена нечијом старошћу, слабошћу или свакодневним обавезама; политичке промене и ограничења не могу да промене њену делотворност, јер је обећање поуздано: „Ако ме што замолите у моје име, ја ћу учинити.“ Сила молитве у животу једног послушног хришћанина може бити осујећена само занемаривањем.
 Изнад једних врата на згради КИНЕСКЕ УНУТРАШЊЕ МИСИЈЕ у Лондону стоји натпис који је био веома драг Хадсону Тејлору: „Имајте веру у Бога.“ Са обе стране натписа угравирана су два гесла кинеским словима, која је он доказао на почетку своје мисионарске каријере: „Довде нам Господ поможе“[29] и „Господ ће се постарати.“ У овом духу ми гледамо уназад и с тим поуздањем гледамо у будућност.



___________________________________________________________________

НАЗАД
1 Chіna Іnland Mіѕѕіon

НАЗАД
2 Месечни лист мисије који је касније добио име, „Милиони Источне Азије (Eaѕt Aѕіa Mіllіonѕ)“ и који излази од 1875. године.

НАЗАД
3 Ѕtory of the Chіna Inland Mіѕѕіon — ову књигу од Џералдине Гинис (Geraldine Guinness), касније, Хауард Тејлор (Howard Taylor), потиснуле су друге међу којима је и Страст за немогућим (A Paѕѕіon for the Іmроѕ-ѕіble) од Лезли Т. Лајал (Leѕlіe T. Lyall).

НАЗАД
4 1894. године

НАЗАД
5 Тридесет пенија

НАЗАД
6 Двадесет четири пенија

НАЗАД
7 Фунта стерлинга у злату, тј. десет шилинга или сто двадесет пенија.

НАЗАД
8 Chіneѕe Evangelіѕatіon Ѕocіety

НАЗАД
9 Преко три километра (1 миља је 1.600 метара).

НАЗАД
10 Међународно Насеље је основано под европском контролом у Шангају 1843. године. Враћено је Кини уговором од 1943. године.

НАЗАД
11 Обично позната као Лондонско Мисијско друштво.

НАЗАД
12 два килограма

НАЗАД
13 Church Mіѕѕіonary Ѕосіеtу.

НАЗАД
14 Острво Хајмен је нестало касније у 19. веку када су га речни наноси спојили са северном обалом реке Јангци.

НАЗАД
15 Отац и мати народа

НАЗАД
16 Велики и достојанствени Отац Ч’ен

НАЗАД
17 Ова пракса се задржала и у 20. веку и када је могуће још постоји у другим земљама Источне Азије.

НАЗАД
18 Врста новца

НАЗАД
19 Хадсон Тејлор мисли на други рат између Велике Британије и Кине који је почео 1856. године.

НАЗАД
20 Губитак од око 25%

НАЗАД
21 Пословне зграде

НАЗАД
22 Путничка лађа

НАЗАД
23 То је био Џорџ Mилер (George Muller) из Бристола.

НАЗАД
24 Први пут је био такозвани „Опијумски рат“ (1839-1842).

НАЗАД
25 Приче 24:11, 12

НАЗАД
26 The Straits Settlements – мореуз на југозападу Малајског полуострва.

НАЗАД
27 Исаија 55:8, 9

НАЗАД
28 China Inland Mission – C.I.M (Кинеска Унутрашња Мисија – КУМ).

НАЗАД
29 1. Самуилова 7:12


________________________________________________________________
Наслов оригинала:
A RETROЅPECT by J. Hudѕon Taylor.
Copyright © OMF International
Сва права задржана.
________________________________________________________________