Već smo napomenuli novim vernicima važnost svedočenja. Sada ćemo ih uputiti u to kako da dovedu ljude Gospodu. Bez tog znanja njihovo svedočanstvo neće mnogo postići. Pošto je neko spasen, ne bi ga trebalo samo opomenuti na to da ide i svedoči, nego bi ga trebalo uputiti i kako da dovede ljude Hristu. Te dve stvari mora da savlada i čini.
Pogledajmo ovaj predmet — kako dovoditi ljude Gospodu, iz dva ugla: Prvo, prilaženje Bogu za grešnike; drugo, prilaženje grešnicima za Boga i način kako dovesti ljude Gospodu.
Priđi Bogu u ime grešnika
1. Pripremi beležnicu
Prvo što bi trebalo uraditi jeste da se pripremi jedna sveska. Zatim traži od Boga da ti stavi u srce imena onih koje On želi da spase. Bez sumnje na srcu će ti ležati da se moliš za nekoliko, pa čak i nekoliko desetina ljudi.
Nemoj da praviš spisak nemarno jer bi to bilo samo gubljenje vremena. Pre nego što zapišeš ta imena, važno je da prvo zatražiš od Gospoda da ti ih stavi na srce. Da bi se rad dobro obavio mora dobro i da otpočne. Pošto stvar izneseš pred Gospoda, On će ti dati imena za koja da se moliš. Imena članova tvoje porodice, tvojih prijatelja, tvojih kolega, tvojih školskih drugova i tvojih poznanika, spontano će ti doći u srce. Nadaj se da će ti ljudi uskoro biti spaseni.
Unesi ta imena u svoju svesku onako kako ih se setiš. U stupcu za datum zapiši kada si počeo da se moliš za tu osobu, a na drugoj strani ostavi prazno mesto koje ćeš popuniti kada se osoba obrati. Kada se ime jednom unese, ono se više ne može izostaviti sve dok se ta osoba ne obrati ili ne umre. Trebalo bi da se moliš za nju sve dok ne bude spasena.
Dakle, tvoja beležnica bi trebalo da sadrži sledeće pojedinosti: prvo broj; drugo datum (dan kada si počeo da se moliš); treće, ime; četvrto, još jedan datum (dan kada je osoba spasena ili preminula). Sećam se jednog brata koji se molio osamnaest godina za osobu iz njegove beležnice, pre nego što se ova obratila. Mnogi bi iz tvoje molitvene knjige mogli da budu spaseni u roku od godine dana; neki bi mogli da se obrate posle tri meseca; jedan ili dvoje bi mogli da budu naročito teški — ali neka ti niko ne izmakne.
2. Molitva je osnovni rad u spasavanju duša
Zašto bi trebalo da pripremaš takvu svesku? Zato što postoji jedno osnovno načelo u spasavanju duša, a to je da pre nego što progovoriš čoveku, prvo moraš da se moliš Bogu. Prvo pitaj Gospoda, a onda govori sa ljudima. Apsolutno je neophodno da govoriš s Bogom u vezi sa osobom sa kojom ćeš kasnije razgovarati. Ako prvo govoriš s njom, nećeš ništa postići.
U jednom mestu sam sreo dva odgovorna brata koja su bila veoma revnosna u dovođenju ljudi Gospodu. Ali čim sam ih sreo, odmah sam zapazio da nešto u osnovi ne valja. Nisu se molili za one koje su hteli da zadobiju za Hrista. Zainteresovanost za ljude bez bremena pred Bogom je jednostavno nedovoljno, pa stoga i neefikasno. Čovek prvo mora da bude opterećen pred Bogom, a zatim da se upusti u rad sa ljudima.
Zato, prva stvar koja mora da se uradi jeste da zamolimo Boga za nekoliko duša. ,,Sve što mi daje Otac doći će k meni“ (Jovan 6:37), rekao je Gospod Isus. A sećamo se i toga kako je Bog svaki dan dodavao crkvi one koji su se spasavali (Dela 2:47). Mi moramo da se molimo Bogu za duše. Moramo se ovako moliti: ,,O Bože, daj duše Gospodu Isusu, i dodaj ljude crkvi.“ Duše dobijamo ako ih tražimo. Ljudska srca su toliko prepredena da se ne obraćaju lako. Zato, pre nego što razgovaramo s nekim, moramo se za njega verno moliti. Molitva je veoma važna! Moli se poimence za ljude koje želiš da dovedeš Hristu, veruj da će ih Bog spasti, a zatim ih dovedi Gospodu.
Ko god je mudar u dovođenju ljudi Hristu, spretan je i u umetnosti molitve. Ako je nekome teško da prima odgovor na molitvu, biće mu teško i da ide i svedoči za Gospoda. Neka novi vernici shvate da molitva ide pre svedočenja. Svi koji su mudri u dovođenju ljudi Gospodu, efikasni su i u molitvi.
3. Greh je najveća prepreka u molitvi
Novi vernici bi trebalo da obrate naročitu pažnju na to da odbace sve svoje poznate grehe. Moramo se učiti da pred Bogom živimo svetim životom. Ako je neko nemaran po pitanju greha, sasvim sigurno će imati prepreke u molitvi. Greh predstavlja veliki problem. Mnogi ne mogu da se mole zbog toga što tolerišu greh u svom životu. Greh ne samo da će se isprečiti našim molitvama, nego će nam narušiti i savest.
Posledica greha je dvojaka: U objektivnom smislu ona je usmerena ka Bogu; u subjektivnom, ona je usmerena ka nama.
Objektivno — greh sprečava Božiju milost i Božiji odgovor. ,,Bezakonja vaša rastaviše vas sa Bogom vašim, i gresi vaši zakloniše lice njegovo od vas, da ne čuje“ (Isaija 59:2). Božija milost i milosrđe su najveća sila na svetu. Ništa im se ne može usprotiviti osim greha. U Psalmima piše: ,,Da sam vidio u srcu svom bezakonje, ne bi me uslišio Gospod“ (Psalam 66:18). Ako čovek zanemaruje da se oslobodi greha, to će biti smetnja između njega i Boga. Svaki greh koji nije priznat, svaki greh koji nije stavljen pod krv, postaje velika prepreka pred Bogom — sprečava odgovor na molitvu. To je objektivna posledica greha.
Subjektivno — greh remeti čovekovu savest. Kad god neko zgreši, njegova savest postane slaba i utučena bez obzira koliko pokušavao da ubedi sebe, bez obzira koliko čita Bibliju i koliko se grčevito drži biblijskih obećanja i dostojne milosti Božije. Njegova savest je kao brod (vidi 1. Timoteju 1:19). Ne mari što je brod star, ali ne sme da se ošteti. U redu je i to što je brod mali, ali ne sme da bude probušen. Isto tako ni savest ne sme da doživi brodolom. Ako savest nije mirna, čovek će imati smetnje u sebi pred Bogom.
Ja često razmišljam o odnosu između vere i savesti. Vera je kao tovar, a savest kao lađa. Tovar se nalazi u lađi. Ako se lađa ošteti, tovar će propasti. Kad je savest jaka i vera je jaka; ali kad je savest oštećena — vere nestaje. Božije srce je veće od našeg; ako sami sebe osuđujemo, koliko će nas još više Bog osuđivati. To je ono što nam apostol Jovan kaže u 1. Jovanovoj 3:20.
Novi vernici bi trebalo da vide da pitanje greha mora da se reši, ukoliko žele da budu spretni u molitvi. Zbog toga bi naročito trebalo da zapaze dragocenost krvi. Živeli su toliko dugo u grehu da im neće biti moguće da ga se u potpunosti oslobode ako su mu makar i malo naklonjeni. Trebalo bi pred Bogom da priznaju svoje grehe, da ih jedan po jedan stave pod krv, da odbace svaki pojedini i tako ih se oslobode. Na taj način savest će im biti obnovljena. Kroz očišćenje krvlju, savest se trenutno obnavlja. Oprana u krvi, savest više ne osuđuje i čovek može sasvim prirodno da gleda Božije lice. Nemoj nikada dozvoliti sebi da budeš slab pred Bogom, jer ti tada neće biti moguće da zastupaš druge u molitvi. Dakle, pitanje greha je prva stvar kojoj moraš svakodnevno da posvećuješ pažnju. Reši pitanje greha, pa ćeš moći da se moliš Bogu kako valja i dovodiš ljude Hristu. Ako u veri svakodnevno pominješ ljude pred Bogom, uskoro ćeš ih zadobiti za Hrista.
Ovo je veliki ispit. Ovo će ispitati tvoje duhovno stanje pred Bogom. Ako ti je duhovno stanje u redu i pravilno, zadobićeš ljude sa svoje liste jednog po jednog. Uporno se moli za njih. Posle nekoliko dana — pola meseca ili mesec dana, jedan ili dvojica bi mogli da se spasu, i tako dalje. Ako posle tri ili četiri meseca tvoje molitve još uvek nisu uslišene, mora da sa njima nešto nije u redu. Dakle vidiš da je molitva tvoj najveći ispit. Ona otkriva da li si bolestan pred Bogom. Ako jesi, to je razlog zašto ti molitva nije uslišena. Ako si zdrav pred Bogom, posle izvesnog vremena videćeš jednog ili dvojicu da su se spasli.
4. Moli se s verom
Kad vernici jednom raščiste sa svojim gresima i pred Bogom imaju čistu savest, treba im pomoći da sagledaju važnost vere.
U stvari, molitveni život novih vernika uglavnom zavisi od savesti i vere. Iako je molitva nešto veoma duboko, za nove vernike ona je stvar savesti i vere. Ako im je savest pred Bogom mirna, lako je da im vera bude jaka. A ako im je vera dovoljno jaka, molitva će im biti lako uslišena. Dakle, neophodno je da imaju veru.
Šta je vera? Ona nije sumnjanje u molitvi. Bog je taj koji nas pokreće na molitvu. Bog je taj koji kaže da mu se možemo moliti. Ako mu se molimo On ne može drugačije nego da odgovori. Kaže: ,,Kucajte i otvoriće vam se.“ Kako bih mogao da kucam, a da On ne otvori? Kaže: ,,Tražite i naći ćete.“ Mogu li ja da tražim, a da ne nađem? Kaže: ,,Molite i daće vam se.“ Apsolutno je nemoguće da molim, a da mi se ne da. Kakav je to Bog? Trebalo bi da uvidimo koliko su Božija obećanja verna i sigurna.
Možda već verujemo u Gospoda nekoliko godina, ali možemo još uvek da se setimo kako je nekada bilo prilično teško verovati, jer se vera zasniva na poznavanju Boga. Dubina našeg poznavanja Boga je merilo dubine naše vere. Da bismo imali više vere, trebalo bi da više poznajemo Boga. Spasenje se zasniva na poznavanju. Sada, pošto smo spaseni — upoznali smo Boga — možemo lako da verujemo. Ako verujemo Bog će nam odgovoriti. Učimo se od početka da budemo ljudi puni vere. Nemoj da živiš ni po osećanjima ni po mislima; uči se da živiš po veri. Kada naučimo da verujemo Bogu, uvidećemo kako su nam i molitve uslišene.
Vera dolazi rečju Božijom, jer je Božija reč kao gotov novac koji može da se uzme i koristi. Božije obećanje je Božiji rad. Obećanje nam govori šta je Božiji rad, a rad nam pokazuje Božije obećanje. Ako verujemo reči Božijoj i ne sumnjamo, ostaćemo u veri i videćemo kako je sve ono što je Bog rekao pouzdano. Naše molitve će biti uslišene.
5. Teži za tim da znaš kako da se moliš
Ohrabri mlade vernike da budu ambiciozni ljudi koji znaju kako da se mole. Ohrabri ih da traže da budu moćni pred Bogom. Neki ljudi su moćni pred Bogom, a neki nisu. Bog neke sluša, a druge ne čuje. Šta znači kad kažemo — biti moćan pred Bogom? To jednostavno znači da kad se osoba moli, da je Bog čuje. Reklo bi se da Bogu pruža zadovoljstvo kad ljudi utiču na Njega. Neki ljudi zaista utiču na Boga. Bog ne prima molitve onih koji su bez sile. Takvi se mogu moliti satima, ali Bog na to ne obraća pažnju. Uslišena molitva je potvrda svega.
Ovo je divna prilika da ispitaš da li je Bog Bog koji čuje molitvu i da li znaš kako da se moliš. Zabeleži nečija imena u svoju svesku i moli se za njih pojedinačno pred Bogom, te vidi kako će ih Bog brzo spasti.
Ne znam kako to da izrazim, ali želim da ulijem u nove vernike želju da im sve molitve budu uslišene. To je mnogo bolje od bilo čega drugog — daleko bolje od propovedanja sa propovedaonice. Trebalo bi da zamolimo Boga za jedno: da Mu bude ugodno da nas čuje. Trebalo bi da žudimo da budemo moćni pred Bogom.
Predivno je to što je Bog voljan da sluša tvoje molitve — što može da se pouzda u tebe do tolike mere da ti daje sve ono za šta Ga moliš. Od samog početka tvog hrišćanskog života, neka to bude tvoje iskreno očekivanje. Zabeleži u svoju svesku imena onih za koje imaš duboku želju da se spasu i moli se za svakog ponaosob. Ako izgleda da je vreme isteklo, a tvoje molitve još nisu uslišene, trebalo bi da Bog sa tobom postupa na specijalan način. Bez sumnje mora da nešto nije u redu. To nam ukazuje na vrednost takve jedne sveske. Ona nam pomaže da saznamo da li su naše molitve uslišene. Takođe nam pomažu da postanemo svesni kad nešto ne valja. Bog je daleko osetljiviji prema grehu nego mi. Mi smo često nesvesni onoga što je Bog već osudio i to će sprečiti odgovor na naše molitve.
Činjenica da su molitve mladih vernika neuslišene može da se pripiše ili lošoj savesti ili mani u veri. Zbog toga moraju da priznaju svoje grehe i da se bore protiv njih da bi dobili veru. Moraju da veruju u potpunosti da će Bog učiniti sve ono što je u saglasnosti sa njegovim obećanjem. Tada će stvarno videti spasenje onih za koje su se molili. Trebalo bi da stalno doživljavaju takve odgovore na molitvu.
Novi vernici moraju svakodnevno da odvoje određeno vreme za to delo zastupanja. Bilo da je to pola sata, sat ili pak samo četvrt sata — vreme mora da se odredi. Bez tako utvrđenog vremena verovatno se uopšte neće moliti.
6. Neki vredni primeri
Sada ću dati neke primere kako dovesti ljude Hristu:
Časovničar
U Engleskoj je živela jedna žena koja je imala mnogo satova. Da bi svi satovi pokazivali isto vreme, zaposlila je jednog čoveka da ih svakodnevno doteruje. Ona se molila za neke druge ljude i imala je svoju molitvenu svesku. Jednoga dana se iznenada setila tog radnika. Taj čovek joj je svako-dnevno dolazio u kuću, pa ipak, nijednom nije spomenula njegovo ime pred Gospodom, niti se ikada molila za njega.
Razumela je da joj je Gospod stavio tog radnika u srce, te ga je zabeležila u svoju svesku. Počela je da se ovako moli za njega: „O Bože, ovaj čovek dolazi da dotera moje satove; molim te dozvoli mi da ja doteram njegovu dušu.“ Tako se svakodnevno molila za njega.
Ispočetka mu nije govorila, ali je kasnije postepeno počela da razgovara sa njim. Kad god bi mu govorila, on je uvek odgovarao sa da, da, iako uopšte nije bio dirnut. To se nastavilo petnaest meseci sve dok njegova duša nije bila doterana.
Što se tiče molitve za duše, moramo da provedemo vreme pred Bogom prisećajući se neprestano tih duša, i spominjući svaku po imenu. Vreme između prve molitve i odgovora može da varira, ali mi moramo da se molimo sve dok ne budu spasene.
Ložač
Opet u Engleskoj, bio jednom jedan ložač na brodu. Od jutra do mraka lice i celo telo su mu bili prekriveni čađu. Jednoga dana se obratio. Tada je upitao onoga što ga je doveo Hristu šta bi kao prvo trebalo da uradi za Hrista? Ovaj mu je odgovorio da se moli za jednog od svojih kolega ložača — za onoga koga mu Gospod položi na srce. Bilo je više od deset ložača sa kojima je radio, ali jedan mu je naročito često dolazio na pamet. Tako se za njega molio i danju i noću.
Prijatelj za koga se molio, nekako je to doznao i prilično se naljutio. Međutim kada je u grad došao jedan evangelizator, čovek za koga se njegov prijatelj molio, ustao je i rekao: „Mogu li i ja da budem spasen? Hteo bih da budem spasen.“ Propovednik ga je upitao zašto želi da bude spasen. „Zato što se jedan čovek stalno moli za mene. Zato želim da budem spasen”, odgovorio je ložač. Tako je jedan ložač doveo drugog ložača Gospodu.
Šesnaestogodišnji dečak
Jedan šesnaestogodišnji dečak je radio kao crtač u jednom arhitektonskom preduzeću. U istom preduzeću je radio i glavni inženjer koji je imao tako gadnu narav da ga se svako bojao. Kad se dečak obratio, savladao je lekciju o molitvi. Iako se nije usudio da propoveda evanđelje tako velikom čoveku kao što je bio glavni inženjer, svakodnevno se molio za njega. Uskoro je glavni inženjer prišao dečaku i upitao: „Reci mi zašto se ti jedini razlikuješ od ostalih dve stotine ljudi koji rade u ovom preduzeću?“ Inženjer je bio sredovečan čovek, a dečak samo tinejdžer. No mladić je rekao inženjeru kako je uzverovao u Gospoda Isusa. Istoga momenta inženjer je rekao da bi i on voleo da veruje. Kasnije je došao u zajednicu i uskoro se obratio.
Dve sestre iz Engleske
U Engleskoj su nekad bile velike familije koje su često otvarale svoje domove za goste. Nisu to bili hoteli, nego domovi porodica viših klasa koje su volele da primaju goste. Dve sestre su imale takav dom, te su ga otvorile za goste. Svi gosti su bili ljudi iz visokih krugova, i ponekad je sa njima boravilo po dvadeset ili trideset gostiju. Primetile su da su svi ti gosti svetski ljudi koji su se oblačili po modi. Kad bi gosti zaseli oko stola, njihov razgovor se često odnosio na svetovne stvari uz mnoge šale. Te dve sestre su htele da se ovo stanje popravi — ali kako? One su bile u manjini. Kada su porazmislile o tome, odlučile su da sednu na suprotne krajeve sobe i udruže srca u molitvi za svakog pojedinog gosta.
Prve večeri, posle obeda, svi su otišli u gostinsku sobu. Dve sestre su zauzele svoja mesta i počele da se mole. Jedna je počela da se moli sa jednog kraja, a druga sa drugog, sve dok se nisu pomolile za sve. Zbog njihovih molitava gosti su primetili da više ne mogu da budu neozbiljni, da se šale i razgovaraju. Pitali su se zašto. Te večeri jedan se obratio, a druge večeri još jedan. To se nastavilo tako sve dok nisu svi bili spaseni.
Ne zaboravi da je molitva neophodna. Te dve sestre su bile veoma mudre. Umesto da su sedele među svojim gostima i bile pod njihovim uticajem, sele su na dva kraja sobe i okružile ih molitvom, tako da nijedan nije umakao, nego su svi bili spaseni.
Priđi grešnicima u ime Boga
Nije dovoljno samo moliti se za grešnike i prilaziti Bogu za njih. Mi takođe moramo da priđemo grešnicima u ime Boga. Moramo im reći kakav je Bog. Mnogi se usuđuju da govore Bogu, ali nemaju hrabrosti da govore ljudima. Mlade bi trebalo učiti da budu slobodni i govore pred drugima. Oni ne smeju samo da se mole, nego i da traže priliku da govore.
U razgovoru sa ljudima ima nekoliko stvari kojih bi trebalo naročito da se pridržavaju.
1. Nikada se ne raspravljaj bez potrebe
U razgovoru sa ljudima potrebno nam je malo umeća. Pre svega, ne smemo se upustiti u raspravu bez potrebe. To ne znači da se nikada ne bi trebalo raspravljati, jer u Delima, na nekoliko mesta nalazimo da se raspravljalo; čak se i apostol Pavle raspravljao. Ako već moraš da se raspravljaš, raspravljaj s jednom osobom da bi treća koja sluša izvukla korist. Obično je bolje ako se ne raspravljaš sa onim koga želiš da zadobiješ za Hrista. Ne raspravljaj se sa njim ni zato da bi te on čuo. Zašto? Zato što raspravljanje može da odvrati, umesto da privuče ljude. Moraš da pokažeš blag duh, inače će ljudi pobeći od tebe.
Mnogi misle da rasprava može da pokrene čovekovo srce. Ali to nije tačno. Najviše što rasprava može da učini jeste da dovede ljudske misli do pokornosti. Zbog toga je bolje manje govoriti reči koje proizilaze iz uma, a više svedočiti. Reci ljudima kako si doživeo radost, mir i odmor otkako si uzverovao u Gospoda Isusa. To su činjenice koje niko ne može da ospori.
2. Drži se činjenica
Drugi metod u dovođenju ljudi Gospodu jeste da u svome govoru koristiš činjenice, a ne doktrine. Ljudi ne stupaju u veru zbog doktrina. Mnogi vide logiku učenja, ali ipak ne veruju.
Često, baš oni koji su jednostavni mogu da spasu duše. Cilj je da se duše spasu, a ne da se ispravlja njihovo mišljenje. Kakva je korist ispravljati njihovo mišljenje, a ostaviti ih nespasene?
Sećam se jednog starca. Redovno je bio na crkvenim sastancima, ali ipak nije bio spasen. Iako nije bio spasen ipak je smatrao da je odlaženje u crkvu dobra navika. Tako je redovno sam odlazio i insistirao na tome da i cela njegova familija ide sa njim. Često bi se posle bogosluženja kod kuće razbesneo. Cela familija ga se bojala.
Jednoga dana njegova udata kćerka im je došla u goste. Ta kćerka je pripadala Gospodu. U posetu je dovela i svoju četvorogodišnju devojčicu. Deda je, prirodno, poveo svoju malu unuku u crkvu. Posle službe na izlazu, mala unuka je pogledala svoga dedu i osetila da on nije pravi vernik u Gospoda Isusa. Tiho ga je upitala dok su išli putem da li veruje u Isusa. Deda je oštro odgovorio da dete ne bi trebalo da govori. Posle nekoliko koraka, dete je ponovo reklo: „Meni izgleda da ti ne veruješ u Isusa.“ Starac je još jednom odgovorio: ,,Malo dete ne sme da govori.“ Malo kasnije, devojčica je opet progovorila: ,,Zašto ti ne veruješ u Isusa?“ Ovoga puta starac je bio uhvaćen. Taj, koga su se drugi toliko plašili, bio je doveden Gospodu tim jednostavnim pitanjima.
Dakle, ne zaboravite da nije stvar u propovedanju. Malo dete je imalo oštrije oko od odraslih. Primetila je da je njen deda drugačiji i pored toga što je išao u crkvu. Rekla je: ,,Ne izgledaš kao neko ko veruje”, a zatim opet upitala: „Zašto ne veruješ u Gospoda Isusa?“ Tako ga je dovela Hristu.
Ne boj se da ćeš ispasti budala kad propovedaš evanđelje ili kad svedočiš za Hrista. Veliki mozgovi retko kada spasavaju ljude. Ja još nisam video kako neki „veliki mozak“ spasava duše, jer kad koristi svoj razum, on se uvek okreće doktrinama. On razgovetno iznosi učenje, ali to nije način koji evanđelje zahteva. Moraš da poznaješ Božiji put. Ako čovek peca sa ravnom udicom, nikada neće uloviti ribu. Udica mora biti savijena da bi mogla da zakači ribu. To je ono što bi novi vernici trebalo da nauče.
3. Zadrži iskren i srdačan stav
Pri svedočenju naš stav mora biti iskren i srdačan, a ne neozbiljan. Ne smemo se prepirati već samo izneti činjenice o onome što smo doživeli pred Bogom. Ako se tako postavimo, moći ćemo mnoge da dovedemo Gospodu. Nemoj da pokušavaš da budeš suviše pametan – samo podvuci činjenice. Po pitanju drugih stvari možemo da se šalimo, ali u ovome moramo biti ozbiljni.
Jednom sam sreo čoveka koji je želeo da dovodi ljude Hristu. Bio je voljan da se moli, ali je njegov stav bio pogrešan. Dok je govorio o Gospodu, šalio se i bio neozbiljan. Ovo dvoje ne ide zajedno. Kroz svoju lakoumnost izgubio je silu koju je mogao da ima. Nije imao načina da dovede ljude Hristu. Dok svedočimo, naš stav mora biti iskren. Trebalo bi da ostavimo utisak na druge da se radi o veoma ozbiljnim stvarima.
4. Zamoli Gospoda za prilike
Trebalo bi da se molimo za dobre mogućnosti da razgovaramo sa ljudima. Ako se budemo molili, povoljne prilike će nam se ukazati.
Sećam se jedne sestre koja je vodila mali biblijski čas. Okupila je mnoge prodavačice koje nisu bile verne i održavala im biblijsko predavanje jednom nedeljno.
Radila je to jedno vreme, ali bez vidnih rezultata. Tada je među devojkama primetila jednu koja je bila obučena pomodno. Ta devojka je bila uobražena i nije imala srca za duhovne stvari. Zato je ta sestra počela da se moli za nju. Posle nekog vremena pozvala je devojku na večeru. Devojka je mislila da će imati lep izlazak, i odazvala se. Ali čim su sele, sestra je počela da je ubeđuje da uzveruje. Devojka je odgovorila: „Ne mogu da verujem jer volim karte, pozorište i svet. Nisam spremna da izgubim sve to i zato ne mogu da verujem u Gospoda Isusa.“ Sestra se saglasila da je to tačno ako neko uzveruje u Gospoda Isusa — mora da ostavi karte, pozorište i zadovoljstva ovoga sveta. Devojka je odgovorila: „Cena je suviše visoka; ne mogu da je platim.“ Sestra ju je zamolila da kod kuće porazmisli o tome.
Kada se vratila kući, klekla je da se pomoli. Posle molitve je odlučila da sledi Gospoda Isusa. Iznenada se preobrazila. Nije znala zašto, ali srce joj se promenilo. Njena odeća i šminka su se takođe promenile. Bila je iznenađena. Šef joj je rekao da su imali sastanak i na njemu odlučili da ukoliko nastavi još samo nedelju dana onako kako se ponašala, da će je isterati sa posla. Bila je tako nabusita, neučtiva prema mušterijama, suviše nalickana i površna da je mislila samo na sebe, a ne na dobro preduzeća. Ali začudo — u toku nedelje se promenila. Zato je šef zaželeo da sazna razlog tome. Devojka mu je posvedočila da je primila Gospoda Isusa. U roku od godinu dana dovela je Gospodu stotinu prodavačica jednu za drugom.
Izgleda da je sa nekima teško razgovarati. Ali ako se moliš za njih, ukazaće ti se prilika da im progovoriš, te će se promeniti. Pogledaj gore pomenutu sestru. Ona se ispočetka plašila da razgovara s tom devojkom, jer je ova bila veoma nabusita i oblačila se po svetskim standardima. Gospod je međutim toj sestri dao breme za molitvu. Zatim, jednoga dana, dao joj je i hrabrost da joj i progovori.
Dakle, moramo se učiti da se molimo, a isto tako i da govorimo. Mnogi se ne usuđuju da otvore usta pred svojim prijateljima i rođacima. Možda su prilike čekale i na tebe, ali si ih ti propustio zbog toga što se bojiš.
5. Traži ljude istog položaja
Iz iskustva vidimo da je bolje da ljudi traže i govore onima koji su na istom položaju. To je opšti zakon. Bolničarke mogu da rade među bolničarkama, lekari među lekarima, pacijenti među pacijentima, službenici među službenicima, studenti među studentima. Radi sa onima koji su ti najbliži. Ne treba da počinješ sa sastancima na otvorenom prostoru, nego sa svojom porodicom i poznanicima. Prirodno je da lekari rade sa svojim pacijentima, nastavnici sa svojim učenicima, poslodavci sa svojim radnicima, gospodari sa svojom poslugom.
Sećam se da je u Šangaju u jednoj uličici bilo dvanaest kuća. Jedna služavka se obratila. Odlučila je da počne da svedoči u prvoj kući s desne strane. Uskoro se služavka u toj kući obratila. Zatim služavka u drugoj kući s desne strane i tako redom. U vreme kad sam čuo za to, već je šest služavki bilo obraćeno.
Neka deca rade među decom. Najpogodnije je da se radi po ovom pravilu — da se ograniče na istu kategoriju. Neka ljudi rade sa ljudima, a žene sa ženama. Ja ne kažem da to uvek mora da bude tako, ali iz našeg iskustva čini mi se da je to najefikasnije.
Novi vernici bi trebalo da znaju gde pripadaju, a zatim da traže one koji pripadaju istoj kategoriji. Izuzevši prijatelje, rođake ili susede kojima bi svakako trebalo da svedočiš, ovo pravilo je i efikasno i može da se primeni u praksi.
Ja ne kažem da izuzetaka nema — ima ih. Naš Gospod Isus je sam dao nekoliko izuzetnih primera. Međutim, navedeno pravilo je uopšteno govoreći poželjnije. Izuzetno je ako rudar propoveda u koledžu. Mada Gospod ponekad čini izuzetne stvari, ipak ne možemo očekivati da ih čini svakodnevno. Na primer, nije sasvim prikladno da veoma obrazovana osoba govori nosačima na pristaništu. Ali, ako se nekoliko obalskih radnika obrate i krenu da svedoče ostalima, čini mi se da je to bolje i lakše.
6. Dovedi ljude bogu kroz svakodnevnu molitvu
Nikada se neće desiti da nema ljudi za koje bi trebalo da se moliš. Možeš se moliti za svoje drugove iz škole, prijatelje, bolničarke sa kojima radiš i kolege sa posla. Zamoli Boga da ti jednoga ili dvojicu od njih naročito stavi na srce. Kad ti stavi nekoga u srce, zabeleži njegovo ime u svoju svesku, te se svakodnevno moli za njega. Pošto si počeo da se moliš za dušu, trebalo bi i da razgovaraš sa njom. Ispričaj joj o Gospodnjoj milosti prema tebi. To je nešto čemu se neće moći odupreti ili zaboraviti.
7. U vreme i u nevreme
Na kraju, hteo bih da napomenem da ti nije zabranjeno da razgovaraš sa onima za koje se nisi molio. Biće onih sa kojima ćeš razgovarati kada ih sretneš po prvi put. Ugrabi svaku priliku; govori u vreme i u nevreme, jer ne znaš ko bi mogao da promakne. Moraš redovno da otvaraš usta, isto tako kao što bi uvek trebalo i da se moliš. Moli se za one čije ime znaš, i moli se za one čije ime ne znaš. Moli se da Gospod spasi grešnike. Kad god se slučajno sretneš s grešnikom, ako te tako Duh Božiji vodi, progovori mu.
Sećam se jedne priče o britanskom pomorskom oficiru koji je prisustvovao trci u Londonu. Velika gomila ljudi se iskupila da posmatra trku. Desilo se da je pored njega stajala jedna sredovečna gospođa koja je pripadala plemstvu. On se pitao u sebi da li ta gospođa poznaje Spasitelja. Zato joj se okrenuo i rekao: „Oprostite, molim! Hteo bih da vas upitam nešto veoma važno. Da li poznajete moga Spasitelja?“ Žena se zapanjila i iznenadila zbog takvog pitanja. Objasnio joj je da je Gospod Isus Spasitelj, te joj je predložio da ga prihvati. Gospođa je izrazila želju da primi Gospoda Isusa. Klekli su da se pomole i gospođa se divno obratila.
Dozvolite mi da naglasim: ako smo i malo nemarni, duše će nam umaći. Neka Božiji ribari danas bace gustu mrežu tako da nijedna riba ne bi mogla da umakne.
Traži se praksa
Kad god pokušaš da dovedeš grešnika Gospodu, moraš o tome slučaju dobro da razmisliš. Moraš biti kao doktor koji drugačije postupa u svakom slučaju. Ne možeš svima bez razlike da daješ iste recepte. Isto je i sa svedočenjem dušama — moraš ih tretirati kao posebne slučajeve. Priznaj svaki neuspeh, i nađi razlog za svaki uspeh.
Niko u svetu ne može da bude knjigovođa, učitelj, lekar, bolničarka, pa ni nosač nosiljke, a da nema odgovarajuću pripremu. Isto tako, kako bismo mogli da zadobijamo duše, a da prethodno nismo naučili kako da dovodimo ljude Gospodu? Ima mnogo onih koji su postali veoma umešni u zadobijanju duša. Oni svaki slučaj pažljivo proučavaju.
Uvek bi trebalo da se pitamo zašto je neko primio Gospoda. Da li je uzverovao zbog toga što smo mi nešto rekli? Ili, zašto je neko slušao tako pažljivo, a kasnije ipak izmakao? Da li je to zato što nismo upotrebili pravi mamac? Nemoj uvek da kriviš druge za poteškoće; radije pogledaj sebe da bi uvideo u čemu je problem, kao što obično čine svi koji su vešti u zadobijanju duša. Ako se ljudi ne spasavaju, mora da nešto nije u redu sa nama. Ne možemo sedeti pored obale i pitati se zašto riba ne uskače u čamac. Moramo provesti vreme ispitujući zašto se ljudi ne obraćaju. Postoji određena tehnika u zadobijanju duša, a ta tehnika se uči kroz praksu. Kako možemo da učimo kroz svoje neuspehe, tako možemo da učimo i kroz svoje uspehe.
Danas mogu da vam posvedočim da ako se zaista upustite u ovaj posao, otkrićete da on uopšte nije težak. Možeš mnoge da zadobiješ bez ikakve poteškoće. U stvari, u svetu postoji samo nekoliko vrsta ljudi. Za svaku vrstu ljudi potrebna ti je specijalna reč da bi se obratili. Ako upotrebiš pogrešan pristup samo ćeš prouzrokovati nevolju.
Pošto smo jednom naučili da postupamo sa različitim vrstama ljudi, moći ćemo da svedočimo bilo kome. Čak ćemo znati kako da govorimo onima koje slučajno sretnemo. Čim nam se ukaže prilika da svedočimo za Hrista, brzo ćemo otkriti kakvu vrstu osobe imamo pred sobom. Tada ćemo znati kakav pristup da upotrebimo. S pravom rečju, čovek će biti spasen. Ukratko, priznajemo istinitost reči da je mudar onaj koji zadobija duše.
Traktati
1. Bez vremenskog ograničenja
Za poslednjih dve ili tri stotine godina, Bog je naročito koristio evanđeoske traktate da spasi ljude. Traktati imaju nekoliko naročitih preimućstava. Jedno preimućstvo je u tome, što dok je govor ograničen na jedno vreme kao i na određeni broj ljudi, jer ne možeš da govoriš dvadeset i četiri sata dnevno, niti će ljudi uvek biti prisutni da te čuju — sa traktatima takvog ograničenja nema. Traktate možeš deliti bilo kada, a ljudi ih mogu čitati kad im to najviše odgovara. Neki ljudi možda nemaju vremena da idu na sastanke i slušaju propovedanje evanđelja, ali im se uvek može dati traktat da pročitaju.
2. Traktati mogu u potpunosti da predstave evanđelje
Ljudi često imaju žar da svedoče za Gospoda, ali nisu u stanju da u potpunosti predstave evanđelje. Dobar način za nove vernike je da izaberu i dele nekoliko dobrih evanđeoskih traktata. Oni će ti pomoći da ostvariš ono što sam inače ne možeš.
3. Traktati ne padaju pod uticaj ljudi
Kad razgovaramo s ljudima, ponekad nam je nemoguće da predstavimo evanđelje do onolike mere i onoliko ozbiljno koliko bi trebalo. Mi lako padamo pod uticaj ljudskih razmatranja i osećanja. Sa traktatima takvog problema nema. Oni govore ono što treba da se kaže bez obzira ko ih čita. Kad mi propovedamo evanđelje, ne možemo da se oslobodimo uticaja ljudi, ali propovedanje traktatima je potpuno iznad takvog uticaja. Dakle, novi vernici bi trebalo da počnu da koriste traktate.
„Baci hleb svoj povrh vode; jer ćeš ga naći posle mnogo vremena“ (Propovednik 11:1).
4. Bog zaista koristi traktate da spasi ljude
Da bi spasao ljude, Bog ponekad koristi traktate na zaprepašćujući način. Sećam se kako je jednom neki čovek bacio traktat na ulicu. Drugi čovek je tuda prolazio. Desilo se da je baš tada počeo da ga bode ekser u cipeli zadajući mu bol u stopalu. Osvrnuo se u potrazi za parčetom hartije koju bi stavio u cipelu. Podigao je traktat i stavio ga u cipelu. Kasnije, dok mu je obućar popravljao cipelu, pročitao je traktat i obratio se.
Mogao bih da vam ispričam mnoge divne priče o tome kako su traktati bili upotrebljeni za spasenje duša.
5. Moli se verno i radi iskreno
Kada se upustimo u ovaj rad dovođenja ljudi Hristu, moramo se moliti verno i uzimati stvar iskreno. Uz traktat možemo dodati reč-dve – štaviše ne moramo reći ništa; ali ipak očekujmo da vidimo kako ljudi prilaze Gospodu.
