Ј. О. Frejzer
Frejzer i Molitva
Frejzer i Molitva
|
SadržajMolitva vere 1. Odluka za molitvu 2. Molitvena saradnja 3. Složnost u molitvi 4. Molitvena procedura 5. Molitva vere 6. Rezultati molitve 7. Molitva danas MemoariDogodilo se u Kunmingu, glavnom gradu Junana — veoma lepe planinske pokrajine. Svi stranci su primili pozivnice da dođu u YMCA (Young Men’ѕ Chrіѕtіan Aѕѕocіatіon – Udruženje mladih hrišćana), gde je Frejzer (J. O. Fraser), nedavno postavljeni starešina rada CIM (China Inland Mission – Kineska unutrašnja misija) u pokrajini, trebalo da održi klavirski koncert. Ja sam već dosta čula o Frejzeru. Bio je neženja i imao je preko četrdeset godina. Čula sam i to da je muzički genije i da živi sam već više godina iza visokih planinskih venaca, daleko na zapadu. Pošto je toliko dugo živeo sam, bio je okružen izvesnom tajanstvenošću. Bilo je veoma malo onih koji su ga zaista poznavali. Ipak, o njemu se znalo da živi teškim životom pionira u najprimitivnijim uslovima, da je veoma nadaren i izgleda da mu je gospodin Houst (Hoste), generalni direktor, veoma naklonjen.
Sećam se kako sam se jednog sunčanog junanskog popodneva uputila stazom pored potoka u CIM. Sedela sam u pozadini prostorije, posmatrajući sve sa velikim interesovanjem. Misionari retko kada imaju priliku za ovako nešto. Konzuli, poslovni ljudi i stranci svakojake vrste su došli da uzmu učešća na ovom skupu. Uskoro je ušao i Frejzer. Zapazila sam da je visok i dobro građen, prefinjen u ponašanju, prirodan i duhovit, ali iznad svega, svima je bilo jasno da on u sebi nosi karakteristike pravog Božijeg čoveka. Svi su bili zaprepašćeni brzinom kojom su mu prsti preletali po klavijaturi i bili veoma dirnuti melodijom koju su izvijali. Iako je godinama živeo bez klavira, ipak je mogao da sedne i satima svira klasičnu muziku bez nota. Sedela sam i pitala se kakav je kao čovek? Kakav je u svakodnevnom životu i šta je sam radio tolike godine?
Kad smo izašli iz zgrade vraćajući se pored potoka, načula sam mnogo štošta. Neki su rekli da je apsolutno pogrešno da čovek sa takvim talentom jednostavno ode i zakopa ga. Od kakve je koristi takav talenat kada se drži u tajnosti i kada se živi u uslovima gde je potpuno nemoguće da svira? Oni nisu znali da je Frejzer na svojoj prvoj londonskoj recitalnoj večeri čuo poziv za nešto mnogo uzvišenije. Te večeri, u Udruženju mladih hrišćana, po završetku predstave, ja sam samo ukratko zahvalila pijanisti u duhu prave engleske rezervisanosti, ni ne sanjajući da mu je te večeri bilo otkriveno nešto u vezi sa našom zajedničkom budućnošću. Zbog toga je u stvari i ceo recital bio organizovan.
Nekoliko nedelja kasnije, u Kunming je došao hongkonški biskup, koji je vodio englesko bogosluženje za strance u nedelju popodne. Frejzer se negde zadržao, pa je stigao sa zakašnjenjem. Sećam se da mu je organista klimnuo glavom istog momenta kada je ušao i ustupio mu orgulje. Na kraju službe, ostala sam pozadi da pokupim pesmarice i preuredim prostoriju. Biskup mi se obratio rečima: „Ko je taj čovek koji je zakasnio i kome su odmah bile ustupljene orgulje?“ „Gospodin Frejzer, novi starešina rada Kineske unutrašnje misije u pokrajini“, odgovorila sam. „Aha“, uzviknu biskup koji ga pre toga još nije upoznao, „on je izvanredan čovek — veoma je nadaren.“
Narednih meseci sam imala priliku da upoznam gospodina Frejzera. Vodio je brigu o tome da ništa ne remeti naš rad, a pošto se nalazio u Kini, cela situacija je bila prilično komplikovana. Uprkos tome, Frejzer je znao jedno mesto gde smo mogli satima neometano da razgovaramo. Kao da sada gledam to mesto; krov pokriven crepom i svetlosne zrake kako se probijaju između njih. Zatim, mnogo paučine i kineska stolica sa uspravnim naslonom. Tu mi je govorio o svojim putovanjima u Junansku Kansu, o svojoj voljenoj majci i bezbroj drugih stvari. Međutim, nijednom mi nije pričao o tome kako je bio upotrebljen među Lisuima. To je prećutao, isto kao što ni svojoj majci nije ništa pisao o tome da je postavljen za starešinu rada u Junanu. Frejzer je inače bio veoma razgovorljiv. Voleo je život i nalazio je da je svet pun interesantnih stvari. Čitao je veoma mnogo i putovao na sve strane. Bio je vrlo oštrouman. Imao je veliki smisao za šalu. Teško da bi nekolicina onih koji su ga poznavali mogli da zaborave kako bi zabacio glavu i razdragano se smejao. Ovaj smisao za šalu se pokazao veoma značajnim na misijskom polju. Sećam se jednog slučaja nekoliko godina kasnije, kada su mu razbojnici opljačkali sve, osim lanenog kineskog odela. Bio je primoran da poseti najbližu misijsku stanicu i pozajmi muško odelo. Nijedno mu nije bilo po meri, tako da je stigao kući u odelu nekoliko brojeva manjem, vrlo kratkom i tesnom. Rekao je smejući se grohotom, da se oseća kao Oliver Tvist sa crteža.
Bio je prirodan i zainteresovan za sve i svašta, ali postojalo je i nešto posebno u vezi sa Frejzerom. Živeći na način kao što je on živeo daleko u čarobnim planinama, činilo se kao da je upio nešto od njihove neobičnosti. Godinama je bio odvojen od svake tričave površnosti i uobičajene svakidašnjice, od kojih je sačinjen veliki deo života u civilizovanim zemljama. Živeo je među priprostim narodom, provodeći vreme u razmišljanju o bitnim pitanjima Boga i ljudske duše. Za vreme koje sam provela sa njim u jednoj kineskoj gostionici, počela sam da uviđam nešto o pravom Frejzeru. Počela sam da saznajem o njegovim odgovornostima, čežnjama i predanosti Bogu. Uvek bi se pre odlaska spustio na kolena i izlio svoje srce pred njim. Da bi neko zaista upoznao Frejzera, trebalo je da ga čuje kako se moli. Molitva mu je bila životni dah. Kada se molio, činilo se kao da prelazi iz ovoga sveta u večnost.
Postepeno mi je rekao sve što mu je Bog otkrio u vezi sa mnom. Jednoga dana, otvoreno je rekao: ,,Roksi (Roxie), voleo bih da si mi već žena i da je ovo naš dom.“ Sećam se kako sam pogledala u crepove i rupe između njih, pa paučinu, a zatim njega. Bio je tako otmen, a ipak ravnodušan prema udobnosti i materijalnim stvarima. ,,Znaš, uvek mi je bio san“, dodao je s oduševljenjem, ,,da moja žena bude na jednoj mazgi, ja na drugoj, a sva moja zemaljska imovina na trećoj.“ To je bila neobična ideja, ali tako smo i živeli najveći deo svog bračnog života, sve zahvaljujući njegovoj vrsti posla kao starešine misijskog rada, na tako prostranom terenu.
Ipak, prošlo je mnogo meseci pre nego što se ovo i ostvarilo. Frejzer je proveo mnogo vremena u molitvi i postu, čekajući na Boga da i meni jasno pokaže svoju volju. Pisao je govoreći o sebi, da je najusamljeniji čovek u Kini. Postepeno, Božija volja mi je bivala sve jasnija, tako da mi je postala sasvim jasna u vreme velike katastrofe u gradu. Tom prilikom je eksplozija baruta odnela stotine života i Frejzer je proveo većinu svoga vremena na spasavanju i otkopavanju mrtvih i ranjenih iz ruševina.
Naše venčanje je bilo u oktobru, u divnom vrtu obasjanom jarkim junanskim suncem. Primila sam tada pismo od gospodina Housta u kome je pisao da mi skoro zavidi na društvu koje ću imati, jer niko nije mogao da živi sa Frejzerom, a da mu život pored njega ne bude obogaćen. Gospodin Houst je potpuno odobravao moja putovanja sa mužem.
Nekoliko dana posle venčanja, pošli smo na pet i po mesečno kružno putovanje u poznata i nepoznata plemena zapadnog Junana. Tada je zapadni Junan bio malo poznat, jer put za Burmu nije postojao, a karavanske staze su bile isuviše strme, krševite i krivudave. U početku sam putovala u planinskoj nosiljci, ali sam uskoro morala da se premestim na mazgu. Veći deo putovanja smo proveli jašući dve velike mazge, jer su one mnogo sigurnije od konja po ovakvom terenu.
Kada smo putovali po kineskim pokrajinama, obično smo spavali u kolibama ili gostionicama sa stajama za konje. One su često bile prepune pacova, ali daleko čistije od običnih gostionica. Frejzer je bio neverovatno izdržljiv. Često bi proveo većinu dana trčeći pored moje mazge, preskačući preko odrona i verući se po stenovitim mestima. Razgovarao bi sa mnom, i satima govorio o svojim doživljajima i uspomenama. Pošto je živeo po pustarama, bilo mu je sasvim svejedno kako se odeva (posle venčanja — na njegovo iznenađenje, trebalo je malo da se promeni!). Ipak, kada smo boravili u mestima malo boljim od svinjca, uvek je bio najotmeniji. Kad god je bilo moguće zadobiti nekoliko ljudi, noću bi uzimao svoj fenjer i propovedao. Po povratku bi uvek proveo dugo vremena u molitvi.
Posle višenedeljnog putovanja, stigli smo na daleki zapad u Frejzerovo uobičajeno mesto boravka među Lisuima. Na domaku nekih sela, naišli smo na ispaljeni plotun u našu čast i uzvik: ,,Dolazi Veliki Brat Broj Tri!“ To je bilo ime koje su mu Lisui dali, jer je bio treći sin u porodici. Lisui su se i ovoga puta po svom starom običaju postrojili u dugačku vrstu, pa smo morali da se rukujemo sa svakim čovekom, ženom i detetom, štaviše i sa svakim odojčetom na majčinim leđima. Rukovanje je postalo među Lisuima znak hrišćanstva. Videli su kako to stranci rade, pa su to i sami prisvojili kao hrišćanski običaj. Putujući po ovim krajevima, hrišćane je bilo lako naći upravo po tom znaku. Onima koji su bili isključeni iz crkve, nije bilo dozvoljeno da to čine. Hrišćani među Lisuima, dok bi se rukovali, često bi vam dali jaje na poklon. Sećam se kako su nam torbe, šeširi i drugi različiti delovi odeće bili puni jaja koja smo dobili. Jednom prilikom smo putujući ceo dan po planinama, i satima se penjući i spuštajući strmim obroncima, stigli u sumrak u jedno lisuansko selo. Posle mnogog rukovanja i pozdravljanja, obedovali smo na brzinu, a zatim se uputili u crkvicu na bogosluženje. One su uvek bile male, jednostavne kolibe od bambusa, sa zemljanim podom, osvetljene uljanicama ili pak borovim cepkama. Službe bi trajale satima i sećam se kako se ovom prilikom produžila do kasno posle ponoći. Dremež me je savladao. Niko nije primetio kad sam spustila jastuk na pod u pozadini crkvice i utonula u dubok san. Kad sam se probudila, videla sam da su mi ljubazne lisuanske ruke stavile na jastuk malo masne svinjetine s paškanatom da me obraduju kad se probudim.
Lisui su voleli pesmu. Veoma su muzikalni i brzo su učili četvoroglasno pevanje. Bili su puni života i šale, a vera im je bila prožeta toplinom i stvarnošću. Ne samo da su prekinuli s mnogim gresima iz svoje prošlosti, nego su bili spremni i da uzmu svoj krst i slede Gospoda. U ranim godinama njihovog hrišćanskog života, Frejzer im je vazda ponavljao reči našega Gospoda:
,,Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe i uzme svoj krst svaki dan, pa neka ide za mnom.“ Ovo učenje o samožrtvovanju je bez sumnje bila moćna sila Lisua. Si Ti Stad (C. T. Studd) je to nazivao: ,,Izgubljeni akord rane Crkve.“ Uprkos svom vlastitom siromaštvu, mnogi Lisui su davali mnogo, a neki su čak položili i svoje živote, noseći evanđelje u Gornji Saluen.
Više nedelja smo putovali s Lisuima u nove pokrajine. Obično bi se ulogorili noću, blizu nekog potoka ili kakvog drugog izvora. Spavali smo pod vedrim nebom. Život je bio veoma jednostavan. Lisui su nosili pirinač, a s vremena na vreme lukom i strelom bi ulovili po neku pticu, majmuna ili vevericu, pa smo se tako snabdevali i mesom. Prelazeći preko Šana —države severne Burme, putovali smo do Divljeg Vaua. Kinezi se mnogo boje ovih ljudi, jer su lovci na glave, ali Lisui nose otrovne strele od kojih se pak Vauaci boje, jer prouzrokuju smrt u strašnim mukama.
Frejzer je voleo svoj posao i uživao u putovanjima. Nikada ne bi propustio priliku da pomogne svojim Lisu pratiocima ili pak da stupi u vezu sa novim plemenima. Mnoga od tih plemena nikada ranije nisu videla stranca. Sećam se kako su mi na obronku postavili stolicu i dok sam na njoj sedela, dolazili su da me vide jer sam bila prva bela žena koju su ikada sreli. Putujući natrag južnim delom pokrajine, proveli smo osamnaest dana idući kroz plemenska sela i kineske gradove, gde se nije nalazila ni jedna jedina misijska stanica, niti ijedan Hristov svedok.
Za vreme putovanja, Frejzer mi je često pričao o svojim ranim iskustvima. Ispričao mi je kako se ponudio tri puta Kineskoj unutrašnjoj misiji pre nego što je bio primljen, a odbijali su ga samo zbog neznatne mane koju je imao na jednom uvetu. Kada se ponudio po treći put, dodao je u pismu da će ići — primili ga oni ili ne, jer mu je Bog tako naredio. Tek kasnije sam čula kako je Frejzer bio određen za Junan. Nekada je Kineska unutrašnja misija ozbiljno razmišljala o napuštanju rada u toj mračnoj i zaostaloj provinciji. Veze su bile teške, duhovnih radnika malo, a potrebe u Kini su bile ogromne. Gospodin Makarti (McCarty) je već bio veteran, ali se ipak ponudio da vodi rad u toj oblasti, samo ako misija još uvek namerava da tamo nastavi sa njim. Gospodin Houst je zamolio Makartija da ode do lingvističke škole u Anking, ne spominjući razlog svoje posete i da izabere nekoliko kandidata za rad u Junanu. Ubrzo posle toga, telegrafom je u Šangaj poslao poruku sledeće sadržine: ,,Pošaljite mi Frejzera i sa njim koga hoćete.“ Frejzer je tada bio zauzet obučavanjem novopridošlih u lingvističku školu. Učio ih je osnove kineskog, koje je već sam bio savladao. Gospodin Makarti nije imao pojma koliko će Frejzer zavoleti tu pokrajinu. Strme planine naseljene veoma siromašnim i primitivnim narodom, neverovatno su privlačile njegovo celo biće.
I tako su mali, debeljuškasti, dugogodišnji i zaslužni duhovni radnik, i brzi mladi dvadesetdvogodišnji regrut, putovali zajedno kroz Burmu jašući preko planina u Junan. Frejzer je jašući konja imao običaj da čita. Jednoga dana, zadubivši se u čitanje za vreme putovanja, prenulo ga je kaskanje Makartijevog konja. Kada se osvrnuo, imao je šta da vidi. Konj je negde izgubio svoga jahača. Vraćajući se stazom, uvideo je da je Makartijev konj iznenada zbacio svog jahača i odgalopirao za njegovim konjem. Hrabri, stari veteran je ležao na zemlji ošamućen, ali je kasnije ipak mogao da nastavi putovanje.
Prizivajući uspomene iz svoje rane mladosti provedene u Junanu, Frejzer mi je pričao kako je dok je bio u kineskom gradu Tengjue — nastojao da živi po zapovesti Pisma: ,,Daj onome koji od tebe traži . . .“ Pošto je ovo postalo poznato, jednom se našao u situaciji da je skoro sasvim ostao bez novca. Tada je odlučio da proda svoj divni jeger (Jaeger — poznati proizvođač odeće u Engleskoj, op. prev.) kućni kaput, koji mu je neko ranije poklonio. Nekoliko nedelja kasnije, Frejzer je bio pozvan na svečanu večeru u britanski konzulat, na koju su bili pozvani i kineski činovnici, carinici i mnoge druge zvanice. Možete zamisliti Frejzerovo zaprepašćenje i želju da prsne u smeh, kada je ugledao pristiglog kineskog činovnika ,,veoma doteranog“, u jegerovom kućnom kaputu. U ovim krajevima stranci nisu bili dobro poznati, te je ovaj kineski činovnik pomislio da je njegov kaput kao poručen za ovu večernju priliku.
Frejzer mi je takođe pričao o tome kako su on i njegov drug Gauman (Gowman), nameravali da usvoje jednu malu Kineskinju. Pre odlaska u lisuansko pleme, živeli su u Tengjueu. Jednoga dana, dok je Frejzer hodao ulicom prepunom sveta, začuo je nedaleko viku i žustru svađu. Raspitao se u čemu je stvar i otkrio da je u pitanju jedna mala robinja. Učinilo mu se da je dete veoma bolesno, međutim zbog gomile nije mogao ništa da učini. Nekoliko sati kasnije, Frejzer se vratio i raspitivao šta se desilo sa devojčicom? ,,A“, odgovorio je jedan čovek, ,,ona je umrla. Eno je leži tamo u mrtvačnici“, pokazao je prstom preko puta. Frejzer se osećao nekako nelagodno, te je odlučio da pređe preko ulice i raspita se malo podrobnije. Čuvar mu je rekao da je istina da je devojčica umrla i da sada leži u mrtvačkom sanduku. Frejzer je zatražio da je vidi, na šta mu je vlasnik odgovorio:
,,Oni će vam kuću raskopati ako saznaju da ste kao stranac bilo šta dodirnuli na ovom mestu.“ Frejzer je insistirao. Mrtvački sanduk je ležao u jednoj mračnoj sobi, pokriven daskama sa velikim kamenom na njemu. Proturio je ruku između dasaka i osetio da joj puls još uvek bije. I pored svih protesta grobara, podigao je kovčeg i odneo ga do vrata. Na svežem vazduhu devojčica je otvorila oči. Izveo je napolje i odneo kući. On i Gauman su nadgledali mladi život, negujući je s velikom pažnjom. Odlučili su da je pošalju u kinesku misijsku školu. Nažalost, posle nekoliko dana, jadni mladi život koji se toliko napatio, konačno se ugasio. ,,Mislio sam da će postati moja mala usvojenica“ rekao je, ,,ali je Bog uzeo.“
Gospodin Čeng iz Manjina u Burmi, svedočio je o Frejzerovoj praktičnoj samilosti u jednom sličnom slučaju, objasnivši da je zbog toga poželeo da postane hrišćanin. Posle više godina, gospodin Čeng je ispričao jednom misionaru kako je video stranca čije ime nije znao, kako je stigao u Tengjue noseći nekog kulia (kuli – radnik za najteže poslove u istočnoj i jugoistočnoj Aziji, o.p.) na leđima. Stranac je naišao na tog potpuno bespomoćnog čoveka koji je umirao pored puta i nosio ga šest ili sedam engleskih milja (engleska milja ima 1.609 metara) do Tengjuea. Gospodin Čeng je opisao stranca i doista — bio je to Frejzer. ,,Pitate me zašto želim da postanem hrišćanin?“ rekao je Čeng, ,,zato što pobožnost koja je u stanju da nagna čoveka na takvo delo, mora da je istinita.“
Frejzer mi je govorio jednom prilikom kako je bio doveden do mesta gde je bila sagrađena lisuanska matična crkva u Mučengpou. Pre toga, dugo se o ovome molio bez ikakvog jasnog vođstva. Gospodin Embri (Embery), njegov stariji kolega misionar, živeo je u to vreme u Tengjueu. Frejzer je putovao mesecima po planinama i za to vreme se o njemu ni reči nije čulo. Gospodin Embri se zabrinuo, te je poslao pomoćnike sa hranom i lekovima da ga traže. Trebalo je odmah da se vrate zajedno sa Frejzerom, te one u Tengjueu oslobode brige. Frejzerov najkraći put je vodio preko strmih planinskih venaca. Dok se vraćao preko vrleti, iznenada se pojavila jedna žena iz obližnjeg lisuanskog sela vičući: ,,Čula sam o tebi Veliki Brate Tri! Zašto si došao u Kinu?“ On joj je odgovorio da je došao s namerom da propoveda ljudima o Isusu Hristu, oproštenju greha i nadi za nebo. ,,Fino, dođi onda pa nam pričaj malo više o svemu tome,“ rekla je žena. Frejzer je odgovorio da ovom prilikom ne može da se zaustavlja, ali da obećava da će se kasnije vratiti. No na priprost, grub način plemenskog običaja, ona mu je oštro odgovorila: ,,Zašto kažeš da si došao da nam pričaš o tim stvarima, a onda kažeš — nemam vremena za razgovor?“ Frejzeru su se ove reči duboko urezale u sećanje i mada je bilo mnogo prepreka, on se ipak vratio, a ta žena je postala odana hrišćanka. Bilo je to ovde, na istom mestu odakle ga je ta žena zvala — da je kasnije i matična crkva bila sagrađena. Bilo je nekih poteškoća oko raskrčivanja terena za izgradnju crkvene zgrade i misijske stanice, te su ostale isuviše blizu jedna drugoj. Međutim, to Lisuima uopšte ne smeta, jer i sami kažu da su navikli da žive po ,,majmunskim mestima!“
Drugom prilikom, gospodin Houst se zabrinuo za mladog misionara koji je živeo iza planinskih venaca. Retko se pojavljivao i malo toga se o njemu čulo. Pisao mu je moleći ga da dođe u Šangaj i vidi misijski centar i upozna se sa članovima glavnog sedišta. Frejzer je odgovorio da ima jedna misionarka koja se ne oseća dobro kojoj je promena potrebnija. Da li bi ona mogla da ide umesto njega? Gospodin Houst mu je odgovorio telegrafom sa nekoliko reči u svom karakterističnom vojničkom stilu:
Trinaest godina je prošlo pre nego što je Frejzer uzeo svoje prvo odsustvo. Božiji Duh je radio u zapadnom Junanu te nije mogao tek tako da ode.
Ne sećam se da je Frejzer ikada bio žalostan ili u depresiji. Ipak, opisao mi je kako je prošao kroz sve to u svojim mlađim godinama, ali i pored svega, nikada nije bio pobeđen silama tame. Ispričao mi je kako je proveo tri godine u planinama bez ijednog obraćenika. Borio se, molio, i postio u svojoj usamljenosti. Spavao je na daskama i jeo najjednostavniju hranu, ali ipak ga je samo jedno mučilo. Bila je to beskrajna jalovost u radu. Došao je do momenta u svom životu kada je tražio od Boga da mu radije uzme život, nego da mu dozvoli da nastavi s radom bez ikakvih rezultata. Tada mi je govorio o molitvama braće kod kuće koja su prihvatila njegovo breme. Video je kako se mračni oblak podiže sa njegove duše. Dalje mi je govorio o daru vere koji mu je bio dodeljen i kako mu se činilo kao da je Bog stupio u celu situaciju, odbacio sile tame i preuzeo vlast.
Frejzer je često pominjao da u njegovom životu postoje dve osobe kojima on sve duguje. Bili su to njegova mati i gospodin Houst. Sećam se naše posete Šangaju i susreta sa gospodinom Houstom. Visok, mršav i veoma ukrućen — gospodin Houst je uvek zadržao svoje vojničko ponašanje. Bio je veliki čovek molitve i discipline. Premda je u misiji bio mnogo poštovan i cenjen, ipak je u svom načinu ponašanja bio povučen, tako da je bilo malo onih koji su ga zaista poznavali. Činilo se da je Frejzer uspeo da se probije kroz tu njegovu rezervisanost, te su njih dvojica provodili sate zajedno, deleći sve. Oni su bili skoro kao otac i sin. Za vreme našeg boravka u Šangaju, imali smo običaj da poslepodne, po završetku rada, idemo u šetnju. Pošto je gospođa Houst bila invalid, gospodin Houst bi nas s vremena na vreme zamolio da nam se pridruži. Ponekad bismo sedeli u parku i tada bi otpočinjao veoma interesantan razgovor. Ne samo da su pretresali duhovne stvari, misijsku strategiju i Kinu u celini, nego su razmatrali i istorijske ličnosti i događaje. Frejzer je voleo dobru diskusiju i često bi se razilazili u mišljenju. Tada bi obojica iznosili svakojake činjenice u dokazivanju dotične stvari. Gospodin Houst je uvek bio potpuno smiren i kao da ih sada gledam kako se obojica od srca smeju.
Gospodin Houst je uvek bio svestan da je Frejzeru bila potrebna žena. Često je pokušavao da mu da i poneki praktičan predlog, no Frejzer bi to samo olako prihvatio kao šalu. Sećam se kako mu je jednom rekao dok mu je izvlačio klapnu na džepu: ,,Frejzeru, baš kao što sam ti uvek govorio — nije ti dovoljna jedna žena, nego barem pet da te doteruju!“ Ali sa šale, gospodin Houst je brzo prelazio na ozbiljnost. Sećam ga se kako je jednom koračao veoma odlučno govoreći: ,,Znaš Frejzeru, nama nisu potrebne lake jahte za uživanje po plićacima uz obalu — nego ratni brodovi da zagazimo u dubinu!“
Sve vreme, gospodin Houst je činio sve što je mogao da bi zadržao Frejzera u Šangaju da tu pomaže, no ovaj je verovao da mora natrag pionirskom radu. Između ova dva čoveka je postojala duboka naklonost i vreme koje su proveli zajedno u molitvi, nikada nisu mogli da zaborave. Frejzer se po svakom pitanju uvek obraćao gospodinu Houstu. Gospođa Houst mi je rekla na rastanku:
,,Gospodin Houst nikada nikoga nije voleo toliko kao gospodina Frejzera, osim možda pastora Sija (Hѕi).“
Frejzer je znao da su lični obziri na svim misijskim poljima jedan od najstvarnijih problema. Bio je veoma pažljiv da nikada ništa ne govori protiv bilo koga, pa čak ni da gaji loša osećanja u srcu prema bilo kome. Jednoga dana dok smo boravili u jednom velikom misijskom domu, desio se jedan sasvim tipičan slučaj. Jednoga jutra je sišao da pogleda nešto i kad se vratio, primetila sam da je vrlo bled. Kada sam ga upitala šta se desilo, nije hteo da mi kaže. Nekoliko dana kasnije, dok sam bila sama u sobi, začula sam kucanje na vratima. Otvorila sam i koleginica misionarka mi je rekla: ,,Strašno mi je žao što sam prošlog utorka onako govorila sa g. Frejzerom. Bila sam jednostavno izvan sebe od ljutine i brzopletosti.“ Gledala sam je začuđeno, rekavši da ja o tome ništa ne znam. ,,Ne mislite valjda da on čak ni vama nije ništa rekao?“, uzviknula je. ,,Ni reči,“ odgovorila sam. Tada mi je objasnila kako je iznenada izgubila kontrolu nad sobom i izvikala se na njega u prisustvu nekoliko osoba. Po povratku u sobu, pitala sam ga zašto mi nije ništa rekao? Odgovorio je: ,,Poznato mi je da si oduvek volela gospođicu N. N. i znam da o njoj više ne bi imala isto mišljenje da sam ti bilo šta rekao!“ Sledećeg dana je stiglo pismeno izvinjenje s potpisom: ,,Vaša vatrena poštovateljica.“
Posle našeg povratka u Junan, ponovo smo počeli s putovanjima, samo ovoga puta po celoj pokrajini na istok i na zapad. Još jednom smo se penjali po čarobnim planinama zapada i zaustavili se na kratko vreme u Mun Čengpou. U to vreme, gospodin i gospođa Gauman su bili na dužnosti. Kasno jedne večeri, kada se ogromna hrapava linija planinskog venca oštro ocrtavala kao crni fenjer prema nebu — na vratima se začulo kucanje. Jedan pripadnik Kačin plemena je stajao tu s molbom. Kačinski starešina ga je poslao da kaže da je odnos sa Lisuima postao daleko lakši otkada su postali hrišćani i da li bismo mogli da pošaljemo misionare Kačinima? Okupili smo se na molitvu u vezi sa ovom molbom. Da li je to bio ,,makedonski“ poziv? Kačini su bili divlji i bezakoni narod, Kinezima poznati kao ,,Ie ren“, što znači: ,,divlji ljudi“. Frejzer je nekoliko puta ranije bio među njima. Jednom je bio gonjen uz brdo i niza stranu u jednu dolinicu od strane nekog Kačina, koji je dugačkim nožem vitlao za njim. Frejzer mu je na kraju utekao. Uveravao me je da je to bila najbrža trka po raznolikom terenu u kojoj je ikada učestvovao. Drugom prilikom, sa obližnjeg brda tri Kačina su otvorila vatru na njega, ali na sreću, svaki put su promašili. I eto sada, Kačini su poslali ovaj poziv! Tri čoveka: Gauman — Kanađanin, Ficvilijam (Fitzwilliam) — Amerikanac i Frejzer — Englez, molila su se neko vreme sve dok ubeđenje nije uzraslo do tačke u kojoj su znali da je to bio poziv od Boga. No priča o pionirskom radu u ovim delovima je bila opasna i skupo plaćena i to daleko više nego što je uopšte poznato. Posle ovog ,,makedonskog“ poziva nije prošlo mnogo vremena, a sva trojica su bila sahranjena u zapadnom Junanu — položivši svoje živote za Gospodnji rad među ovim primitivnim narodom.
U našem domu su se rodile dve devojčice i teško je opisati ushićenje koje su pričinjavale Frejzeru. Uvek je bio ljubitelj dece i uvek je pokazivao naročitu naklonost prema plemenskoj deci. Otkrio je da kad bi se Kačini naljutili i postali neprijateljski raspoloženi, izraz lica bi im se sasvim promenio kada bi uzeo malo musavo kačinsko dete na koleno i dozvolio mu da se igra njegovim džepnim satom. Frejzer je bio odan svojim devojčicama i uživao je slušajući kako mu ćeretaju. One su takođe putovale sa nama, a Lisui su ih nosili u korpama. Noću su spavale pod vedrim nebom i hranile se pirinčom iz zajedničke zdele. Primile su sve ovo kao normalan način života i bile su savršeno zadovoljne, pod uslovom da su sa nama.
Pored sveg putovanja, propovedanja i posla u misiji, Frejzer je uvek stavljao molitvu na prvo mesto. Voleo je da ode daleko u brda i da se moli naglas. Kada smo bili u gradovima pretrpanim svetom, otišao bi do otvorenog mesta u pozadini nekog hrama i tamo izlio svoje srce u molitvi. To je bio izvor njegove snage, te bi se uvek posle toga vraćao obnovljen. Kroz molitvu je primao vođstvo, a ponekad verovatno i neposredno vođstvo Svetoga Duha, o kome su rani kvekeri imali običaj da govore kao o vođstvu unutrašnjim svetlom. O njegovoj prvoj svesti o vođstvu među Lisuima, duboko ubeđenje Božijeg poziva je došlo kroz molitvu. Sećam se da mu je jednom prilikom blagajnik misije pisao o jednoj ponudi. Neki britanski konzul je bio ubijen u zapadnom Junanu i njegova sestra je pisala misiji, pitajući da li bi mogla da izdržava jednog misionara koji radi u toj pokrajini? Bilo je jasno da bi to trebalo da bude Frejzer, te je blagajnik tu ponudu njemu uputio. Frejzer je to primio kao predmet za molitvu, ali dok se molio, unutrašnji mir mu nije dolazio. Konačno je pisao blagajniku i rekao da što se više moli, sve manje oseća da bi tu ponudu trebalo da primi. Blagajnik se malo zbunio, ali je napisao toj gospođi objasnivši kako Frejzer ne želi to da prihvati. Mesec dana posle ovog događaja, umro je muž dotične gospođe i ova se našla u situaciji sa veoma ograničenim mogućnostima da bi izdržavala bilo koga osim same sebe. Kasnije sam se upoznala sa njom na molitvenom sastanku Kineske Unutrašnje Misije (SIM) u Londonu. Rekla mi je kako je to na nju ostavilo veliki utisak, jer nikada pre toga nije čula da bi neko mogao da dobije tako jasno vođstvo isključivo kroz molitvu.
Malo je onih koji prolaze kroz život bez kritike. Tako je i Frejzer primio dobru porciju. On je bio oduševljen i beskrajno posvećen svom radu, tako da ga drugi nisu uvek razumeli. Dok je bio neženja, bez sumnje nije sasvim jasno razumeo sve poteškoće kroz koje je trebalo da prođu oni koji imaju malu decu — jer je želeo da svi bez razlike jednostavno budu ,,na gotovs“ za rad. On je bio za to da se osnivaju domaće crkve i to u vreme kada je ova zamisao mnogima bila sasvim nova. Pokušavao je da uveri druge da prihvate ova načela kada ona nisu uvek bila cenjena. Predvideo je da ćemo mi možda morati da ostavimo mlade crkve da vode svoje vlastite poslove bez pomoći misionara.
Bez sumnje, bio je pun zamisli, novih planova i programa, tako da su oni koji su više voleli stare utvrđene puteve nalazili njegov žar nešto zamarajućim. Na primer, u njegovoj naročitoj zainteresovanosti da žene uzimaju aktivni udeo u radu misije i crkve — davao je prilično nepraktične predloge nameravajući da ih oslobodi njihovih domaćih poslova. Ovo je delimično došlo zbog njegovog velikog poštovanja prema neudatim misionarkama na misijskom polju. Nekada bi rekao da je siguran da će u nebu biti iznenađenja, jer prvi nisu bili oni o kojima mi toliko mnogo slušamo, nego neke od ovih neudatih žena koje su radile tako verno na žetvi.
Kritike su dolazile, ali Frejzer ih nikada nije smatrao kao lične uvrede. Samo bi se nasmejao i rekao: ,,Naravno, oni imaju prava na svoje mišljenje, baš kao što i ja imam na svoje.“
Starešina je ponekad suočen s velikim iskušenjima, naročito kada mu se čini da bi trebalo da prekrši svoja načela, da bi ugodio svojim kolegama misionarima koji su mu poverili tu odgovornost. Sećam se Frejzera kako je jednom bio nezadovoljan delovanjem jednog misionara. Rekao je da mora da mu piše. ,,Nemoguće,“ rekla sam, ,,oni će se strašno uzrujati!“ Sećam se njegovog odgovora — kao da je danas; odgovorio je tako karakteristično za njega:
,,Ja nisam ovde da bih sticao popularnost, Roksi, već da radim.“
Kada je Frejzer ozbiljno oboleo od tifusa, usledilo je njihovo drugo odsustvo. Za vreme bolesti morao je da bude negovan u prljavoj kineskoj gostionici. Veoma je patio od čireva na proširenim venama, te je gospodin Houst pisao kako misli da mu je potreban odmor.
Bio je divan prolećni dan, kada je naša mala porodica stigla pred kuću njegove majke. Ja sam se veoma radovala što ću da je upoznam, znajući kako joj je on oduvek bio duboko odan. Kada su se kućna vrata otvorila, na njima se pojavila visoka gospođa, pomalo viktorijanskog izgleda (za vreme vladavine kraljice Viktorije1 formiran je čitav jedan kulturni stil koji se naziva ,,viktorijanski“, op. prev.). Majka i sin su se zagrlili, posle mnogo godina koje su ih do tada razdvajale. Teško bi se mogla zamisliti veća razlika između lisuanskih mesta koja je Frejzer često posećivao, i kuće gospođe Frejzer koja je bila u viktorijanskom stilu i bez mane! Sve je bilo veoma pedantno, a vrt je bio savršeno negovan. I ako je pažljivo pratila putovanja svoga sina na mapi i znala imena mesta i ljudi u detalje, često sam je promatrala pitajući se koliko ona zaista zna o životu koji je on vodio. Prljavština gostionica, pacovi i ,,kineski milioni“ su verovatno bili izvan domašaja njene mašte! Ipak je bila Frejzerova iskrena pratilja u molitvi, njegova uzdanica i potpora u toku ovih dugih godina usamljenosti. Počela sam da volim njegovu majku onoliko koliko ju je i on voleo. U njenom prisustvu niko nije mogao da učini nešto nedostojno. Bila je to kuća neobičnog reda i tačnosti. Naše dve devojčice koje su učestvovale u svim putovanjima i boravile u gostionicama i lisuanskim kolibama sa nama, trebalo je sada da jedu u kuhinji sa paziteljem i služavkom, dok smo mi jeli na snežno-belim stolnjacima sa svetlucavim srebrnim priborom u sobi za ručavanje. Kao da sada gledam kako se Ketrinina mala kudrava glava pojavljuje na kuhinjskim vratima s prekornim pogledom, posmatrajući nas kako odlazimo u trpezariju.
Za vreme odsustva smo bili veoma zauzeti. Gospodin Houst je predvideo duge turneje i to ne samo po britanskim ostrvima, nego je trebalo otići i do Kanade da posetimo glavno sedište misije. Zatim u Sjedinjene Države, a po završetku odsustva u Los Anđeles na šestonedeljni odmor. To je bila turneja za pamćenje; mnogo različitih događaja i novih susreta s prijateljima, ali kada se Frejzer vratio u Šangaj, ispričao je gospodinu Houstu o svojoj čežnji za povratkom u Junan. Frejzer se vratio među plemena sa osećanjem kao da se vratio svojoj kući.
Nekoliko meseci smo živeli među Kačinima. Poglavica ovog plemena se oženio jednom devojkom iz Burme koja je bila nominalna hrišćanka i ovo je doprinelo kršenju nekih od njegovih predrasuda prema strancima. Sva su mu braća bila pobijena u očinskoj kući i mesto gde se kuća nekada nalazila, bilo nam je sada ponuđeno, jer se narod plašio tog mesta zbog duhova mrtvih koji bi mogli da im se osvete. Mi smo ovo rado prihvatili i tu sagradili našu malu bambusovu kolibu. Ja nikada nisam savladala lisuanski jezik, zato što za vreme našeg boravka nikad nismo stanovali ni u jednom plemenu. Moj rad među njima je bio u učenju ljudi i školske dece na Kineskom. Kada sam pokušala da učim kačinski, počela sam da shvatam koliki je to posao učiti neki jezik samo putem slušanja bez ikakve pomoći pisanih simbola. Frejzer je posedovao dar za jezike i muzikalno uvo, i uspeo je da savlada ovaj plemenski jezik za mesec dana do tolike mere, da je na njemu mogao da propoveda jednostavniju poruku. Međutim, među Kačinima nismo mogli dugo da ostanemo, zato što je Frejzerova dužnost bila da posećuje i druge stanice. Tokom ovih godina, najveći deo vremena je proveo na putovanjima.
Kakav god da je Frejzer bio u javnosti među misionarima ili sa Lisuima, ono što bi bilo najznačajnije da se kaže za njega, to je njegova pobožnost kod kuće. Jedna od njegovih izrazitih osobina je bila njegova beskrajna nesebičnost — jedan od kvaliteta koji se najviše proverava u domaćem životu i u kome prava duhovnost dolazi do punog izražaja. On bi nenametljivo birao manje udobnu stolicu ili pak tvrđe sedlo za svoga konja. Ako bih ja na to dala primedbu, on bi samo dodao kao u šali: ,,Vidiš, ja ne osećam kao drugi ljudi.“ Čini mi se da mu nikada nije bilo teško da ide ,,drugu milju“. Često bi uzeo dečiju odeću, odneo je na reku i oprao umesto mene, ili bi pomagao u kućnim poslovima, iako po prirodi nije bio domaćinskog tipa.
U Frejzerovom karakteru se naročito isticalo ljudsko saosećanje. Po prirodi je bio veoma nežan i sa dubokim osećanjem privržen svojoj porodici. Pored toga, imao je i veliki smisao za šalu. Nikada nije bio uvredljiv ili razdražljiv, a i pored toga je imao onu neprocenjivu osobinu da ume da se smeje na sopstveni račun i da se lako prilagođava željama drugih.
Kako su godine prolazile, došli smo u Paošan gde nam je domaći život postao malo više ustaljen, a on se sve više posvećivao svome domu. Sudeći po savremenim standardima, imao je malo u smislu materijalnih stvari. Ipak je imao neke male raskoši koje su mu pričinjavale zadovoljstvo. Uvek je govorio da mu je bilo milo što je bio sačuvan od iskušenja koje bi mu klavir zadavao, zato što bi sviranjem trošio isuviše vremena. Dok je bio u sedlu, uživao je uz note koje mu je majka poslala. Kao da mu sada vidim ramena kako se u ritmu njišu, dok jaše s otvorenim notama pred sobom. Kad god smo bili na primorju u većim kineskim gradovima, posetio bi prodavnicu muzičkih instrumenata zamolivši da mu po-zajme klavir za jedno popodne, te bi se na taj način potpuno opustio. U Paošanu je mogao da svira na malim orguljama, i to mu je pričinjavalo krajnje zadovoljstvo. Takođe je zadržao i nekoliko knjiga više matematike, koje su mu bile dragocene. Jednom je izjavio da mu je umna gimnastika putem proučavanja matematike, nedostajala više od svega. Dobro građen i pun snage, Frejzer je takođe voleo da dođe kući i sedne za svoj sto; tu je mogao bez ustručavanja da jede onoliko krompira i onoliko čanaka pirinča do mile volje. Uvek je tražio samo jednostavnu hranu. Kada su mu dolazili pokloni u novcu, čak i kao svadbeni darovi, Frejzer bi uvek gledao oko sebe ne bi li našao kolegu misionara koji je imao neku potrebu. Tražio je da novac koji mu je ostavljen od očevine bude uložen u misijski rad. Taj predlog je gospodin Houst odbio, rekavši da bi želeo da on taj novac zadrži i pomogne onima koje nađe da imaju lične potrebe.
Sećam se da je jednom putovao za Šangaj trećom klasom, dok je jedna porodica u isto vreme putovala drugom, ne znajući o tome da je anonimni novčani dar koji im je omogućio da putuju drugom klasom, došao od saputnika koji putuje istim vozom u trećoj klasi.
Njegov nesebični duh je proizlazio od njegove istinske želje da sledi Gospoda. Bio je neobično ravnodušan prema mišljenjima ljudi, ali vrlo duboko zainteresovan za svoj odnos sa Bogom. Od dana kada se suočio sa osobom Isusa Hrista kroz svedočanstvo jednog studenta u Imperijal koledžu, do dana kada je prešao u njegovo prisustvo — njegova jedina misao je bila da ugodi svome Gospodaru. Godinama usamljen u plemenima, a u svom vlastitom domu sa decom na krilu — njegova odanost Isusu Hristu nije se menjala. Niko nije mogao da ima srećniji brak od mene, živeći sa bračnim drugom čija je najveća ambicija bila da ugodi Gospodu.
Za vreme poslednjih meseci, dok smo bili sami u gradu Paošanu, Frejzer je sa istom duhovnom razumljivošću koju je pokazivao i ranije — bivao sve ubeđeniji da mu se boravak na zemlji bliži kraju. Jednoga dana dok smo sedeli na planinskom obronku gledajući dole prema reci Saluen, neočekivano je rekao: ,,Roksi, kada mi se život ugasi, rad koji sam započeo u Junanu neće biti završen.“ Ponekad bih se oneraspoložila kada je govorio o svršetku svoga života jer se osećao dobro i bio je još uvek jak, a i poslednji čovek za koga bi se moglo reći da je poremetio pameću. Jednog dana dok sam bila u vrtu, pozvao me je iz sobe rekavši: ,,Čuj Roksi, ovde imam nešto novca koji je namenjen gospodinu Pejnu (Payne). Kada za dve nedelje bude ovuda prolazio, trebalo bi da mu se to preda. Ako mi se u međuvremenu bilo šta desi, znaš gde je!“
Dugo bi sedeo sa mnom i činilo se kao da ne želi da me ostavi. Često bi govorio o budućnosti dece i pitao se šta će se desiti sa maleckim koji je trebalo da se rodi, a on ga možda nikada neće videti. Nisam mogla da razumem to njegovo raspoloženje. Dve nedelje kasnije kada je gospodin Pejn stigao, Frejzer više nije bio tu. Ozbiljno se razboleo, pao u krevet i u roku od dva dana se našao u svom večnom domu.
Za vreme poslednjih nekoliko meseci, Frejzer je iznajmio sobu u jednoj kineskoj kući i tu se zatvarao od sveta da bi se posvetio molitvi. Osećao je veliko breme u svom duhu i tamo je odlazio svakog jutra da se moli, propuštajući da nam se pridruži za doručak. Ovo breme je bivalo sve veće, a počelo je još na odsustvu. Na srcu mu je bila poruka o potrebi moćnog duhovnog probuđenja među duhovnim radnicima kod kuće i u inostranstvu.
Video je ogroman blagoslov izliven na kineske crkve u zapadnom Junanu, koji je usledio dolaskom gospođice Ane Kristensen (Anna Christensen) iz Danske — te je duboko ubeđenje o grehu i strah od suda došao na sve. Uvideo je neophodnu potrebu za velikim i rasprostranjenim probuđenjem među crkvama. Na odsustvu, Frejzeru je bila ukazana i čast da se upozna s Džonatanom Gofortom (Jonathan Goforth). Zajedno smo ručali sa njim i njegovom suprugom u Vankuveru, a kasnije ga i čuli onako starog i slepog na sastanku. Pošto je stari Božiji čovek ustao da propoveda, neodoljivi osećaj Božijeg prisustva je ispunio prostoriju. Dok je govorio, svi smo bili ganuti silinom njegovih reči, i svima je bilo jasno da je Gofort bio pomazan svetim pomazanjem od samog Boga. Frejzer je čuo još ranije o moćnim probuđenjima kojima je Gofort bio svedok dok je radio u Kini, ali čuti ga kako govori, bilo je nešto nezaboravno i to je navaljalo veliko breme na Frejzerovu dušu. U njegovim mislima se postavljalo veliko pitanje, da li smo do sada uopšte radili u sili koju je Bog obećao? Frejzer je video kako Bog radi među Lisuima, ali sada mu je čežnja bila za nečim što je daleko obimnije i dalekosežnije. Oblaci rata su se već skupljali. Video je vrveće milione nedostignutih Kineza i šačicu misionara. Ali i pored toga što je potreba za misionarima bila ogromna, postojala je jedna još veća potreba, a to je da mi, koji smo ovde napolju (na misijskom polju), budemo pomazani daleko većom silom. Na Frejzeru je bilo breme zbog toga što mu se činilo da su crkve i kod kuće i u inostranstvu vršile tako mali uticaj na svet. Proveo je sate u molitvi pitajući se ne bi li za silu trebalo da se okrenemo primeru apostola i Pedesetnici? Bog ga je upravo tada uzeo.
MOLITVA VEREOdluka za molitvuPpvi misionar među lisuanskim narodom u Gornjem Saluenu prolazio je kroz velika iskušenja. Nije to bila ni oskudica, ni usamljenost ove izolovane stanice, niti pak teško penjanje po strmim planinskim liticama u potrazi za plemenskim naseobinama; čak ni poteškoće u prilagođavanju na ovaj beskrajno primitivni narod — ne, nijedna od ovix stvari ga nije mučila, nego nedostatak večnog ploda y srcima lisuanskog napoda. Ovo ga je stalno pritiskalo. ,,Daj mi obraćenike među Lisuima,“ vapio je od srca, ,,pa ću tada odista peći da sam srećan čovek, makar živeo i u oboru za svinje.“ 1. januar 1916. Moram da pazim da u ovim hladnim jutrima ne ustajem isuviše kasno. Hristos koji prebiva u meni, moje je uspešno oružje protiv greha ovih dana — slava mu!
Nedelja, 2. januar. Imam iskrenu želju za spasavanjem duša, ali mi je molitva nestalna. Moram da povratim ravnotežu molitvenog života. Takođe moram da ostanem nepokolebljiv y Hristu kroz neprestanu molitvu (u sebi), koju sada nalazim blagosloveno mogućom. Moje oružje sada nije više toliko Rimljanima 6, koliko Jovan 15.
Utorak, 4. januar. Završio sam s Finijevom (Finney) autobiografijom. Ona mi je mnogo pomogla. Finijeva jaka tačka je u korišćenju sredstava koji privode cilju. I sam sâm, nemalo vođen u saglasnosti sa ovim. Ne nameravam da budem jedan od onih koji oplakuju male rezultate, a istovremeno govore: ,,Počivam u Božijoj vernosti.“ Moj zadatak je da se prihvatim Božije vernosti i koristim neophodna sredstva za ostvarenje velikih rezultata.
Nedelja, 16. januar. Ni jedna jedina osoba nije došla na prepodnevno bogosluženje . . . Zidovi Jerihona su bili ,,verom“ oboreni. Od svih primera vere u Jevrejima 11, ovo se skoro najviše podudara sa mojim slučajem. Ali nije samo vera bila potrebna; zidovi su popadali posle sedmodnevnog obilaženja. Ono što se zahtevalo, bilo je sedam dana strpljenja i marljivo svakodnevno obilaženje situacije redovnom, sistematskom molitvom. Eto tako ovde vidimo Božiji put uspeha u svom radu — ma šta on predstavljao — i to trojstvom: molitve, vepe i strpljenja.
18. januar. Molitva je danas radije u uopštenom, nego nekom naročitom obliku. Strpljenje — glavna misao. Bog je pozvao Avraama i ovaj je pošao slepom verom. Kada je stigao do obećane zemlje, nije našao ništa drugo do glad — kao i ja za ove dve godine sa Lisuima. No kasnije, Avraam — to jest njegovi potomci, zaposeli su med i mleko te cele zemlje. Božije vreme je došlo Avraamu, ali ne i Amorejima. Božije vreme je došlo za mene, ali verovatno još ne ovoga meseca ili ove godine i za Lisue. Na mene takođe ostavlja duboki utisak i to, što ja još uvek ne znam kojim će se putem Božija milost pojaviti među ovim narodom. Zbog toga, uopštena molitva ima prednost i to sve do onog vremena, dok mi se Božiji plan malo više ne otkrije.
Nekoliko duša je priznalo Hrista, ali su se u iskušenju povukle na stari način života. Frejzer je došao do jasnog raspoznavanja sila koje su bile uperene protiv njega, a takođe i do shvatanja potrebe za vernicima u njegovoj zemlji koji bi sa njim sarađivali u molitvi.
4. februar. Ne uzimam više crno, očajno mišljenje o stvarima koje sam juče imao. Ovaj otpor neće biti prevaziđen putem umovanja ili planiranja, nego (prvenstveno) nepokolebljivom, istrajnom molitvom. Nisu to ljudi s kojima bi trebalo postupati (veoma je obeshrabrujuće pokušavati da se pomogne Lisuu koji je zaposednut duhom straha) — nego prvo treba pobediti sile tame. Postavljam se potpuno odlučno prema stvarima: ako se čini da rad ne uspeva, onda se moli; ako bogosluženja, itd. potpuno omanu, onda se moli još više; ako meseci prođu s malim ili nikakvim rezultatima, onda se moli još više, a pozovi i dpyge da ti pomognu.
13. mart. Izgleda da se oblak razišao — možda zato što je molitveno breme bilo do kraja izboreno . . . Posle velikog pritiska, štaviše i ropca u molitvi za duše Lisua, omogućeno mi je da se probijem u slobodu i da se molim nedvosmislenom molitvom vere, kao znak najavljivanja blagoslova među Lisuima, za vreme predstojećih nekoliko meseci . . . Prva nadmoćna molitva — po prvi put posle nedelju ili više dana — vredna muke koja je vodila do nje . . . Mnogo mira i odmor duše posle te nedvosmislene molitve, i skoro zanesenjačka radost pri pomisli na lisuanske hrišćanske porodice koje ću zadobiti.
27. avgust. Krst će zadati bol — neka ga zada! Radiću vredno i moliću se vredno, i to Božijom milošću.
Molitvena saradnjaDa li je moguđe da je uspešan pad za Boga u kome su obuhvaćene xiljade duša, proizišao iz našeg molitvenog života — na dpygoj polovini zemaljske kugle?
Rad na kolenima. Najzad osećam sve više i više da su molitve Božijeg naroda te koje doprinose izlivanju blagoslova nad radom, bilo da je on uključen direktno u taj rad, ili ne. Pavle može da poseje, a Apolo da zalije, no Bog je taj koji daje uzrast; a ovaj uzrast može da se dobije s neba molitvom vere — bilo da je ona prineta u Kini ili u Engleskoj. Mi smo, moglo bi se reći, Božiji zastupnici koje on koristi za svoj, a ne naš rad. Mi učinimo svoj deo, a tada uperimo poglede u njega zajedno sa ostalima, očekujući njegov blagoslov. Ako je to tako, onda hrišćani kod kuće mogu da urade za strana misijska polja isto onoliko koliko i oni koji su lično na tim poljima. Verujem da će se samo u poslednji dan saznati koliko je toga bilo ostvareno u misijskom radu putem molitava iskrenih vernika kod kuće. Ovo je naravno srž problema, i ovaj posao se ne sastoji u izložbama, prosvetnim predavanjima, interesantnim raportima itd. Ove stvari mogu biti dobre same po sebi, ali one su samo ukrašena ivica, a ne i koren predmeta. Temeljan i trajan misijski rad obavlja se na našim kolenima. Ono što ja neizmerno želim više od svega, jeste usrdna molitva vere, i ja vam ovo pišem, moleći vas da nastavite sa molitvama za mene i za rad ovde.
Kad dođe plima. Ja nisam u stanju da dovoljno podvučem stanje svoje vlastite bespomoćnosti među ovim ljudima, osim da kažem da je Božija milost dovoljna. Iako živim već deset godina u Kini i stekao sam prilično iskustvo i sa Kinezima i sa Lisuima, osećam se bespomoćnim da učinim bilo šta, ukoliko Bog ne ide ispred mene sam radeći među njima. Bez toga se osećam kao čovek čiji se čamac nasukao u plićaku. Vukao ga ili gurao kako mu drago, nije u stanju da pomeri svoju barku više od nekoliko centimetara. Ali, kad nadođe plima i podigne čamac — tada će sa lakoćom i bez otpora moći njime da upravlja i ide tamo kuda mu je volja. Za mene je odista neophodno da idem među naše Lisue i da im propovedam, da ih učim, opominjem i korim, a napredak koji je ovim postignut, zavisi skoro isključivo od duhovne plime u tom selu — stanje koje možete kontrolisati na svojim kolenima i vi isto tako kao i ja.
Obim vere. Molitva bez vere je isto kao kad pokušavaš da sečeš tupim nožem — mnogo uloženog truda sa malo rezultata. Da li će se posao ostvariti kroz molitvu, sve zavisi od naše vere: ,,Neka ti bude kako si verovao (ne kako si radio).“
U poslednje vreme imam utisak da ljudi ne uspevaju da se mole molitvom vere, zato što ne veruju da je Bog već odgovorio, nego da će on tek nekada — neizvesno kada — odgovoriti na njihovu molbu! Ovo nije vera koja čini molitvu delotvornom. Vera se proslavlja u sadašnjem vremenu, a za budućnost se ne sekira. Božija obećanja su u sadašnjem vremenu i sasvim su cigypna, tako da mogu da umire naša srca. Njihovo potpuno ispunjenje je često u budućnosti, ali Božija Reč je isto tako dobra kao i on sam i stoga se ne treba uznemiravati. Ponekad nam daje samo svoje obećanje.2 Verovatno da se on više proslavlja u ovom poslednjem slučaju, jer se kroz to naša vera isprobava i jača. Ja iskreno i žarko želim obimne molitve za moj rad među Lisuima, ali takođe i ogromnu vepy. Da li biste hteli to da mi podarite?
Složnost u molitviFrejzer je imao običaj da kaže: ,,Ja sam inženjer i stoga verujem da ctvapi mogu da funkcionišu. Dakle, želim da ix vidim kako funkcionišu.“ To je bilo zato što je vepovao da molitva delyje — ,,Ako me što zamolite . . . ja ću učiniti,“3 i da je Bog želi, pošto sam gapantyje rezultate, ako se svesrdno molimo4. Frejzer je unapred odlučio da pribavi molitveni materijal za još više pomagača u molitvi, tako da bi broj prinetih molitava za Lisue bio u stalnom popacty.
Znam da me nikada nećeš izneveriti po pitanju posredovanja u molitvi (pisao je svojoj majci), ali da li bi mogla da razmisliš i da se moliš o okupljanju grupa prijatelja istomišljenika — nekoliko ili mnogo, u jednom mestu ili raštrkane — koji bi ti se pridružili u ovom poslu? Ako bi mogla da osnuješ mali molitveni kružok, ja bih svakom članu redovno pisao.
Koliko je samo iskrenih duhovnih hrišćana kod kuće (pisao je Frejzer po povratku u Tengjue posle napornog obilaženja), i kako su samo bogate molitvene snage Crkve! Kako samo želim bar malo od ovog bogatstva za sebe i za Lisue. Već sam ga i primio u izvesnoj meri, ali zaista mnogo želim veći krug zastupnika.
Naš rad među Lisuima, u duhovnom smislu, neće biti put posut ružama. O Satani znam dovoljno, da mogu da razumem da će spremiti sve oružje za odlučan otpor. Za onoga koji očekuje mirnu plovidbu u bilo kojem Božijem radu, on je misionarska naivčina. Ja neću — Božijom milošću neću — da mi bilo šta smeta u napredovanju na putu kojim me on vodi, ali bih se osećao mnogo jačim kad bih znao da postoji određena grupa zastupnika koji me podržavaju. Siguran sam da će ovde među Lisuima Bog pre ili kasnije početi da deluje.
(Oko tri godine kasnije.) Poznavajući stanje rada, njegovu veličinu (potencijalnu), poteškoće i otpor na koje nailazim u njemu, čvrsto sam rešio — uz Božiju pomoć —da proširim mesto na kome sam razapeo šator, da produžim molitvene konopce i učvrstim svoje zastupničke kočiće — da učinim korak napred po pitanju molitvenih grupa.
Ubeđen sam da je domovina bogata pobožnim i povučenim ljudima molitve u svim denominacijama. Možda ih brojčano nema mnogo, ali su ,,bogati verom“, štaviše ako je među njima i mnogo onih koji su siromašnog i skromnog položaja. Baš molitve ovakvih priželjkujem više od ofirskog zlata — molitve dobrih ljudi i žena koji znaju šta znači imati silu u Bogu i pobeđivati. Da li biste mi pomogli uz molitvu i pažljivo razmišljanje da zadobijemo ovakve da se pridruže kružoku? Rad za koji tražim molitvu jeste: propovedanje i učenje čiste i jednostavne Božije Reči i potpomaganje ovog naroda u nemaštini; niušta nemam poverenja, osim u evanđelje Golgote.
(Nešto kasnije, kada su u radu počele da se ocrtavaju stvari koje je trebalo da se dogode.) Lisuanski i kačinski obraćenici bi lako mogli da izdržavaju svoje vlastite pastore, učitelje i evangelizatore, kada bi ih neko posavetovao kako da obrađuju svoje prostrane obronke, jer su ove planine pogodne za proizvodnju hrane za potrebe onih čije su ,,noge lepe na njima“. Ali u duhovnom smislu oni su još odojčad i zavisni od nas kao što je dete zavisno od svoje majke. Oni su ovde od nas zavisni za pouke, uputstva, organizaciju; no za duhovni život i silu zavise i od domaćih crkava u Engleskoj i Americi u jednom dubljem smislu. Ja odista verujem da bi ove mlade crkve bile preplavljene silama tame kad bi molitve koje se uzdižu za mlade crkve na misijskom polju od strane domaćih crkava bile zanemarene. U stvari, čini mi se da se ovo i događalo u istoriji Crkve! Crkve su gubile svu svoju silu i život i postajale samo prazno ime, ili su se pak sasvim ugasile. Isto kao što biljka može da uvene zbog neredovnog zalivanja, tako isto može i pravi Božiji rad da ugine i istruli zbog nedostatka molitava.
Bezbožništvo se može uporediti sa ogromnom planinom koja preti da smrvi mladu crkvu, ili sa velikom močvarom ustajale vode, koja stalno preti da ugasi plamen života i sile domorodačkih crkava, koji su im dati Svetim Duhom. Ovo se može sprečiti samo Božijom silom. Bog je u stanju da učini ovo i mnogo više, ali on to neće učiniti ako vi tamo kod kuće i mi ovde, sedimo u svojim udobnim foteljama s prekrštenim rukama. Zašto je molitva tako neophodna, mi ne znamo, ali ipak bi bilo bolje da prihvatimo tu činjenicu, čak ako i nismo u stanju da sve objasnimo. Mislite li da bi Božija Crkva danas bila živa da nije prvosvešteničkog zastupanja Gospoda Isusa Hrista pred Prestolom? Ne verujem! Verujem da bi odavno bila mrtva i pokopana. Ispitujući Bibliju kao izveštaj Božijeg rada na ovoj zemlji, verujem da ona daje jasnu, zvonku poruku njegovom narodu — od 1. Mojsijeve do Otkrivenja — MORATE DA UČINITE SVOJ DEO!
Crkva protestantskih zemalja je sasvim u stanju da neguje mladu crkvu na Orijentu putem nepokolebljivih, moćnih i opsežnih zastupničkih molitava. Primenjujući ovo u radu sa plemenskim narodom u Tengjueu, čini mi se da bih mogao da kažem da ćete vi i oni koje će Bog još pozvati da vam se pridruže u ovom molitvenom radu, biti sasvim u stanju da potkrepite duhovni život obraćenih Lisua i Kačina, a takođe, mnogostruko uvećate i njihov broj. Može biti da je on pripremao i tebe da budeš nevidljivi duhovni roditelj ovim mladim lisuanskim obraćenicima, bez obzira na to koliko hiljada milja si udaljen od njih.
Ja vas ne molim da pomažete u molitvi koja bi vama bila nešto uzgred, nego pokušavam da navalim na vas glavnu odgovornost ovog rata. Želim da vi uzmete BREME za ove ljude na svoja vlastita ramena. Želim da se vi rvete s Bogom za njih. Ne bih hteo da budem komandant puka u ovoj stvari, već radije, samo obaveštajac. Rekao bih da odgovornost sve više i više leži na meni da vas dobro izveštavam. Gospod Isus gleda odgore sa neba i vidi ovaj jadni, poniženi i zanemareni plemenski narod. Njegova je duša bila i za njih uznemirena. On je dovoljno dugo čekao. Zar nećete da učinite svoj deo, tako da dođe dan kada će on ,,biti zadovoljen“?
Moramo sve da učinimo samo da ne dozvolimo da ova molitvena služba propadne, čak da ne dozvolimo ni da stagnira. Često govorimo o zastupničkom radu kao nečem neophodno važnom. Hteo bih da dokažem da ja to verujem, i da u stvari dajem svoje prve i najbolje snage za nju, u saglasnosti sa tim kako me Bog vodi. Osećam se kao trgovac koji shvata da se neka od njegove robe prodaje bolje od sve druge u radnji i zato namerava da u nju najviše uloži. On u stvari vidi neiscrpivu mogućnost da je nabavi, a sa druge strane skoro neograničenu potražnju za tim korisnim artiklom, te namerava da za njim ide više no za bilo kojim drugim. Potražnja je: izgubljeno stanje desetine hiljada Lisua i Kačina — njihovo neznanje, njihovo praznoverje, njihova grešnost, njihova tela, njihove misli, njihove duše; nabavka je Božija milost koja je u stanju da zadovolji ove potrebe — koja im se daje istrajnom molitvom velike grupe Božijeg naroda. Sve što hoću da budem, jeste posrednik koji sastavlja nabavku i potražnju.
Molitvena proceduraKroz cvoj vlastiti kontakt sa ,,tamom koja je mogla da ce opipa“ y bici za duše, Frejzer je odlučio da podeli sa svojom molitvenom grupom neke misli i stanja srca — koji vode delotvornoj molitvi.
Priprema za molitvu. ,,Ako se dvojica od vas na zemlji slože“ — Čini mi se, čak da kad se neko sam moli, da i tada dvojica učestvuju u molitvi — Bog i ja . . . Ubeđen sam da molba koja nije u saglasnosti sa Božijom voljom nikada neće biti uslišena.5 Ja lično osećam potrebu da se pouzdam u njega da me vodi, i u molitvi isto onako kao i u ostalim stvarima. Nalazim da nije dovoljno samo kroz razmišljanje preći na molitvu, već bi se trebalo definitivno moliti da nas Sveti Duh uputi za šta da se molimo. Takođe nalazim da je od pomoći ako pre svakog određenog vremena za molitvu napravim mali spisak — sličan pripremljenim beleškama za propoved. Razum bi trebalo da bude upućen isto tako kao što i duh mora da se podesi. Na taj način sam u stanju da sredim svoje misli. Pripravljen za svoju molitvu, sada mogu da stavim spisak na sto ili stolicu, kleknem i dam se na posao.
I sa razumom, takođe. Uvek se sećam ovoga: ,,Moliću se Bogu duhom, ali moliću su i umom.“6 Dozvoli duhu i umu da rade podjednako. Prvo razmišljaj o potrebama, uzimajući u obzir bilo kakvo breme u duhu. Moli se okušavajući ova bremena, ne-prestano moleći Boga da ti usredsredi molitve. Kad nabrojiš sve ove predmete u molitvi i ako ne dolazi do odgovora, najbolje bi bilo sa tim odmah prestati. Nemoj u ovome da se žuriš, ali nemoj ni da navaljuješ u sili ploti.
Anina molitva. Bio sam bolno razočaran stavom Lisua prema evanđelju, u području blizu Tanca. Isprva su sa radošću primili Reč, kako se to sa njima obično dešava. Nekoliko njih je izjavilo da hoće da se obrate hrišćanstvu, a jedan starac sa svojim sinom je izgledao naročito iskren. No tada, kao da ih je zaposeo duh straha, jedan za drugim su otpadali sve dok ni poslednji nije više mogao čvrsto da stoji. Morali smo da ih ostavimo kao neznabošce kakve sam ih i našao kada sam ih prvi put sreo. Ovo je bilo bolno iskustvo i neko vreme mi se činilo kao da sam omamljen tim udarcem.
Koliko se naša molitva podudara sa Aninom kada se molila Gospodu ,,tužna srca“? Koliko smo puta mi ,,plakali mnogo“ pred Gospodom? Možda smo se mnogo molili, no čežnje nam nisu bile tako duboke u poređenju s njenim. Provodili smo mnogo vremena na kolenima — to je možda tačno, ali naša srca se nisu izlivala kroz muku istinske želje. Istinsko zaklinjanje je proizvod želje koja dolazi iz dna duše i bez nje ono ne može postići svrhu. To mora da bude želja koja ne proizlazi iz naših vlastitih srca, nego je prouzrokovana u nama — samim Bogom. O, kad bi bilo takvih želja i Anine usrdnosti, ne samo u meni nego i u svima onima koji mi se pridružuju u molitvi za ove jadne bezbožne domoroce!
Zar ne postoji dovoljno razloga za takvom usrdnošću? Mi imamo svoje Fenine,7 i to je tako sigurno, kao što ju je i Ana imala zajedno sa Božijim svetima koji su živeli u svim prošlim vekovima. Davidove oči su lile potoke zato što bezbožnici nisu držali Božiji zakon.8 Jeremija je plakao gorkim plačem zbog razorenja Svetoga grada. Nemija je postio, tužio i plakao kada je čuo o nedavnim nedaćama koje su snašle Jerusalim. Naš Gospod je plakao nad njim zbog okorelosti njegovoga srca. Apostolu Pavlu je bilo ,,vrlo žao,“ i kaže da ga ,,srce boli bez prestanka“ zbog braće po telu.9
Da, i mi imamo ono što nas ,,cveli prkoseći“ nam10, ili bi to bar trebalo da imamo! Zar ne bi trebalo da se drukčije osećamo kad vidimo bezbožništvo i neverovanje na svakom koraku oko sebe? Da li je normalno da nas pod ovakvim uslovima spopada bezbrižna ravnodušnost? Zaista ne! I ja bih, molim vas, želeo da mi se pridružite, ili radije da podelite sa mnom ovaj ,,prkos“, koji je svakodnevno prisutan u mom radu među Lisuima. Neka ta strahovita sila zlih duhova među njima, bude prkos vama. Neka njihova grešnost, njihov strah, njihova žalosna slabost i nesigurnost bude prkos vama. Molite Boga da stavi breme na vas i to tako teško — da bi vas ono primoralo na kolena. Moja molitva za vas je da Bog u vama izazove takvu tygy da ne bi imali nijednog drugog izlaza, osim da se molite. Želim da budete ,,ucveljeni prkosom“ kao što sam ja ucveljen.
Takvo stanje misli i srca je od koristi, dakako, samo ako je preokrenuto u molitvu. Želja, ma kako duboka, sama po sebi ne može ništa da ostvari, isto kao što ni pritisak vodene pare u kotlu nije ni od kakve koristi, ukoliko joj se ne dozvoli da pokreće mašineriju. Ovo je u stvari duhovni zakon. Ako se jaka duhovna želja zanemari — onda će umesto dobra, donositi štetu. Iskrena želja u duhovnim stvarima je zvono koje poziva na molitvu. Nije da bi trebalo da čekamo na takvu želju, nego bi trebalo da se molimo u svako doba, bez obzira na to da li želimo ili ne želimo da se molimo. Ako imamo zdrav molitveni apetit, utoliko bolje. Međutim, ako nam ovaj apetit nedostaje ili pak nije zadovoljen, spopašće nas nekakva tupost i oslabićemo u duhu. Isto kao što bi nas i nedovoljna ishrana oslabila. Pogledaj 1. Samuilovu 1:15,11 kako je Ana postupila sa željom danom joj od Boga. Duša joj je bila tužna i ona ju je izlila pred Gospodom. Blagoslovena tuga! No ona mora da se izlije.
Molitva vereSveto pismo govori o nekoliko vrsta molitve.
Postoji zastupanje, a postoji i zaklinjanje, postoji rad u molitvi a postoji i molitva vere; sve su one možda iste u osnovi, ali ipak predstavljaju različite vidove ove velike i divne teme. Bilo bi korisno proučavati razlike između tih biblijskih pojmova.
Postoji razlika između uopštene molitve i određene molitve. Kada kažem određena molitva, onda mislim na molitvu po uzorcima na Matej 21:21, 2212 i Jovan 15:713, u kojima se sadrži određena molba, propraćena određenom verom za njeno ispunjenje. Naravno, vera takođe mora da se primenjuje i u drugim oblicima molitve; to je kada se molimo za mnoge i različite stvari, a da ne poznajemo Božiju volju u svakom pojedinom detalju.
U uopštenoj molitvi ograničen sam svojim neznanjem. Ali ma kako da je neodređena, ova vrsta molitve je dužnost svih nas14. Ja možda znam malo detalja o predmetu moje molitve, ali u svakom slučaju mogu sve da preporučim i ostavim Bogu. Dobro je i pravo moliti se neodređeno i to za sve ljude, sve zemlje, sve predmete i u svako doba.
No određena molitva je nešto sasvim drugo. Ona je u jednom naročitom smislu ,,molitva vere“. Učinjena je određena molba putem određene vere, za određeni odgovor.
Uzmimo slučaj kanadskog doseljenika kao sliku molitve vere. Primamljen nadom koju daje ,,zlatno zrnevlje“ on ostavlja svoj dom i upućuje se na zapad Kanade. U planu mu je određeni cilj. Tačno zna za čim ide. Ide za pšenicom. Razmišlja o dobroj žetvi i novcu koji će mu ona doneti — isto kao i Božije dete koje se odlučuje na molitvu vere, koje takođe ima u vidu određeni predmet. To bi moglo da bude obraćenje sina ili kćeri, sila u hrišćanskoj službi, vođstvo u zamršenoj situaciji ili sto i jedna stvar — ali određena. Razmotri koje su slične tačke između dalekovidog kanadskog farmera i verujućeg hrišćanina:
1. Širina područja. Razmisli o neograničenim mogućnostima farmera u Kanadi. Tamo se nalaze bukvalno, milioni jutara koja čekaju da budu obrađena. Nema potrebe da ljudi tamo gaze jedan drugome na prste! Mesta za sve — ogromne površine nenaseljene zemlje jednostavno odlaze u pustoš, a zemlja dobra. Naravno, tako je i sa nama. Postoji veoma ogromno polje za nas da odemo i položimo pravo na njega kroz veru. Toliko je greha, toliko žalosti, toliko uništavajućeg satanskog uticaja u svetu, da bi moglo da upije sve naše molitve vere i sto puta više od toga. ,,Ostalo je mnogo zemlje da se osvoji.“
2. Vlada podstiče naseljavanje. Razmisli takođe i o naporu koji kanadska vlada ulaže da bi podstakla naseljavanje. Sva nenaseljena zemlja pripada njoj i za naseljenicima je veoma velika potražnja, te im se pruža svaki podsticaj — daju se prekomorska i železnička putovanja s popustom, a dozvole na zemlju su besplatne! Bog ne poziva svoj narod s manjom hitnjom da moli molitvu vere: ,,Ištite — ištite — ištite,“ govori nam bez prestanka. On takođe nudi i svoja ohrabrenja: ,,Tražite i dobićete da vaša radost bude potpuna.“15 Svo nenaseljeno područje vere pripada njemu, i on nas poziva da dođemo i slobodno ga zaposednemo. ,,Dokle ćete oklevati, te ne idete i uzmete zemlju?“
3. Utvrđena ograničenja. Ipak, ovaj vid ne sme biti isuviše podvučen. Iako je činjenica da je zemlja veoma široka, moguće je preuveličati sliku očekivane proporcije. Ono što je važno nije veličina područja, nego koliko nam je u stvari dodeljeno. Kanadska vlada će dati farmeru doseljeniku dozvolu na 160 jutara i ne više. Zašto ne više? Zato što ona vrlo dobro zna da on nije u stanju da obradi više. Ako bi mu dala 160 kvadratnih milja, umesto 160 jutara, on ne bi znao šta da radi sa svom tom zemljom. I tako, ona ga mudro ograničava na veličinu zemlje u saglasnosti s njegovim sredstvima.
Ovo je veoma slično nama kada molimo definitivnu molitvu vere. Sama reč ,,definitivno“ znači ,,sa određenim ograničenjima“. Često bivamo opomenuti, i to sa razlogom, da tražimo velike stvari od Boga. Ipak, u svemu postoji ravnoteža i mi bismo u ovom pogledu mogli da odemo isuviše daleko. Moguće je čak i u molitvi ,,odgristi više nego što možemo da sažvaćemo.“ Postoji jedno načelo koje podvlači 2. Korinćanima 10:13 ,,Samo u meri (ograničenja) pravila koje nam je Bog kao meru odmerio,“ i može da se primeni u ovoj našoj stvari. Vera je, moglo bi se reći, kao mišić koji sa upotrebom postaje sve jači i jači, a ne kao guma koja je rastezanjem oslabljena. Prenapregnuta vera nije čista vera; u njoj se nalazi mešavina elementa ploti. U veri ,,koja počiva“ nema naprezanja. Ona traži određene blagoslove na način kako to Bog vodi. Ona nije zadržavana bojažljivošću ploti, niti navaljuje isuviše napred kroz telesnu pohlepnost.
Ja sam se određeno molio da mi Gospod da nekoliko stotina lisuanskih porodica. U pokrajini Tanca postoji preko dve hiljade lisuanskih porodica. Neko bi mogao da kaže: ,,Zašto ne tražiš hiljadu?“ Ja sasvim iskreno odgovaram: ,,Zato što nemam vere za hiljadu.“ Verujem da mi je Gospod dao veru za više od stotinu porodica, ali ne i za hiljadu. Ja ovako prihvatam ograničenja koja Gospod hoće i koja mi je verujem dao. Možda će mi Bog dati hiljadu; možda će me kasnije povesti da se predam i ovakvoj određenoj molitvi vere. Ovo je svakako u saglasnosti sa Efescima 3:20 — ,,Iznad svega što mi ištemo ili mislimo.“ Ali veru ne smemo da preopteretimo; moramo da budemo razboriti i praktični. Ne polažimo pravo kroz veru na suviše malo, ali ni na suviše mnogo. Seti se 160 jutara kanadskog doseljenika. Razmotri takođe, kako kolonijalna vlada deluje s autoritetom po pitanju položaja. Vlada ima pravo da mu kaže gde, isto kao i koliko može da uzme. Nije mu dozvoljeno da luta po preriji kako mu je volja i da se ulogori na mestu koje sam izabere. Čak i po pitanju svoje farme, mora da se posavetuje sa vlastima.
Činimo li mi uvek ovo u našim molitvama? Da li se i mi savetujemo od samog početka sa nebeskom Vladom, ili se molimo za prvu stvar koja nam dođe na pamet? Provodimo li vreme u čekanju na Boga da bismo spoznali njegovu volju, pre nego što se upustimo u njegova obećanja? Da je ovo način na koji Bog radi, on nam o tome veoma jednostavno govori kroz 1. Jovanovu 5:14, 15 —,,I ovo je pouzdanje koje imamo u njega: da nas sluša kad što molimo, znamo da stvarno imamo ono što smo od njega iskali.“ Ne mogu a da ne mislim da je ovo jedan od razloga za mnoge neuslišene molitve. Jakov 4:3 ima široku upotrebu i mi bi trebalo da ispitamo naša srca u ovom svetlu: ,,Vi ištete i ne primate, zato što zlo ištete, — da u svojim slastima potrošite.“ Neuslišene molitve su me naučile da tražim Gospodnju, a ne svoju volju. Pretpostavljam da je većina od nas imala ovakva iskustva. Molili smo se i molili i molili, no odgovora nije bilo. Nebo nad nama je bilo kao bronza. Da, blagoslovena bronza, samo ako nas je naučila da ovo uvek prisutno JA, utopimo još malo više u krst Hristov. Ponekad je naša molba po svim izgledima tako dobra, ali to još ne znači da je i od Boga. Mnoge ,,dobre želje“ su proizvod naših neraspetih JA. Sveto pismo i iskustvo se sasvim poklapaju u tome, da oni koji žive najbliže Bogu, jesu oni koji najtačnije znaju njegovu volju. Mi smo pozvani da se ispunimo ,,poznanjem njegove volje“.16 Moramo da znamo više o zajednici u Hristovoj smrti. Trebalo bi da se hranimo iz Božije reči još više nego do sada. Potrebno nam je više svetosti i više molitve. Tada nećemo biti u velikoj opasnosti da promašimo Njegovu volju.
Zato što bi nešto moglo i da bude Božija volja, to još ne znači da će on bezuslovno voditi i tebe da se za to moliš. On za tebe možda ima druga bremena. Mi cvoje molitve moramo od Boga da primimo, i zato moramo da se molimo za poznanje njegove volje. Za ovo je potrebno vreme. Trebalo je da prođe petnaest godina pre nego što je Bog Hadsonu Tejloru (Hudson Taylor) položio na srce breme da se izričito moli u vezi sa osnivanjem Kineske unutrašnje misije. Bog nije u žurbi. On ne može sa nama da radi sve dotle dok ne budemo pripremljeni za rad. Možemo biti cigypni da on za nas ima dalekosežniju službu u budućnosti, a i dalekosežniju molitvu, no tek onda kada smo za to već bili pripremljeni.
4. Potvrđeno pravo. Okrenimo se ponovo naseljeniku. Došao je u saglasnost sa kanadskom vladom; saglasio se sa njenim rokovima, prihvata njene uslove, slaže se da preuzme zemlju koja mu je dodeljena. Tada podnosi svoje pravo u određeno nadleštvo i ono je odmah potvrđeno potpisom. Može li biti jednostavnije? Nema potrebe ni da naše pravo koje polažemo u Božijem prisustvu, bude manje jednostavno. Kad već jednom imamo duboku, smirenu sigurnost o njegovoj volji u nekoj stvari, onda podnesimo pravo na zahtev — onako kao što bi to učinilo i dete pred svojim ocem. Jednostavna molba i ništa više. Bez uvijanja, bez preklinjanja, bez suza, bez rvanja. Takođe, bez naknadnog iskanja.
U mom slučaju, molio sam se neprestano četiri godine za tengjuanske Lisue, tražeći mnogo puta da se nekoliko stotina porodica okrene Bogu. Međutim, ovo je bila uopštena molitva. U međuvremenu, Bog me je oblikovao. Znate kako roditelji kore svoje dete zato što ponekad traži na nepravilan način. Možda će roditelj u slučaju da dete traži nešto na nepristojan način reći: ,,Traži kako treba!“ To je tačno ono što je izgledalo da Bog i meni govori: ,,Traži kako treba. Molio si me poslednje četiri godine da učinim nešto, a da nisi verovao da bih ja to zaista i mogao učiniti — traži sada y vepi.“
Jasno sam osetio to breme. Jednog popodneva sam otišao u svoju sobu i klekao u molitvi. Znao sam da je došlo vreme za molitvu vere. A tada, znajući u potpunosti šta činim i koliko bi me to moglo koštati, definitivno sam se predao ovoj molbi — y vepi. Prebacio sam svoje breme na Gospoda i ustao sa kolena s dubokim i spokojnim ubeđenjem da sam odgovor već primio. Posao je bio završen. I od tog vremena (sada skoro godinu dana), nisam imao ništa drugo nego mir i radost (kada sam u dodiru sa Bogom), u potpunom ubeđenju da sam odgovor već primio. Nikada nisam ponovio tu molbu niti ću to ikada više učiniti — nema potrebe. Traženje, uzimanje i primanje zauzimaju samo nekoliko trenutaka (Marko 11:24). Svečana je to stvar ući u zavet s Bogom. Obavezivanje se dešava na obe strane. Podigni svoju ruku Bogu, definitivno traži i definitivno primi njegov ponuđeni dar — a tada ne idi natrag protiv svoje vere, makar živeo i sto godina.
5. Početak rada. Da se još jednom vratimo kanadskom farmeru. Podneo je svoj zahtev, zemljište mu je odobreno, ugovor je napisan i potvrđen službenim potpisom. Da li je tu kraj? Nije! Tu je tek početak! On još nije postigao svoj cilj. Njegov cilj je pšenična žetva, a ne komad neobrađene zemlje; između ovo dvoje postoji ogromna razlika. Vlada mu uopšte nije obećala džakove s brašnom spremne za izvoz — samo zemlju koja je mogla da se obradi i donese ih. On mora da sagradi svoje domaće ognjište, nabavi inventar, pozove radnike, raščisti zemljište, poore ga i zaseje. Vlada mu u stvari kaže:
,,Mi smo ti podarili pravo — ti sada idi pa radi.“
No ovo obeležje nije manje važno ni u duhovnom području. Bog nam daje zemljište kao odgovor na molitvu vere, ali ne i žetvu. Za nju mora da se radi u saradnji sa njim. Vera mora da bude propraćena radom — molitvenim radom. Spasenje je po milosti, ali ono mora da se gradi,17 ako ćemo da postane naše. Tako je i sa molitvom vere. Data nam je besplatnom milošću, ali mora da se iskoristi i primeni. Vera i dobra dela nikada ne smeju da se odvoje, jer lenjost u duhovnom svetu neće žeti nikakvu žetvu. Mislim da ovo važi u bilo kojem slučaju gde je prineta molitva vere, ali bez sumnje uvek gde su satanska utvrđenja napadnuta, i gde bi trebalo oteti plen od ,,jakoga“.
Razmišljajte o deci Izrailjevoj pod vođstvom Isusa Navina. Bog im je dao zemlju Hananeja — zapazite da im je dao putem besplatne milosti — ali vidite kako su morali da se bore, kada su već jednom otpočeli sa zauzimanjem svoga poseda!
Čini se da Satanina taktika ide po ovom redosledu: pre svega, on će se suprotstaviti svim silama koje ima na raspolaganju da nas spreči u probijanju do položaja prave i žive vere. Gnuša se molitava vere, jer su mu one naredba na povlačenje bez pogovora. (On ne mari toliko za tumarajuće, telesne molitve, jer ga one mnogo ne vređaju.) Zato je tako teško postići definitivnu veru u Boga, za definitivni cilj. Često moramo da nastojimo i rvemo se u molitvi pre nego što postignemo ty tihu, mirnu veru.18 No sve dok se ne probijemo sasvim do kraja i ne spojimo ruke s Bogom, mi u stvari uopšte nismo ni dokučili pravu veru. Vera je Božiji dar — ako ovo propustimo, onda jednostavno koristimo telesnu snagu ili pak silu volje, oružja koja su beskorisna u ovoj borbi. Međutim, kada jednom postignemo pravu veru, tada su sve snage pakla potpuno nemoćne u nastojanju da je ponište. Šta zatim? One se povlače prikupljajući svoje snage prema ovom komadu zemlje koji je Bog svečano obećao da će nam dati, i bore se za svaki njegov centimetar. Prava bitka počinje onda kada je molitva vere već izrečena. No slava Gospodu! Mi smo na pobedničkoj strani. Čitajmo i ponovo čitajmo desetu glavu knjige Isusa Navina a zatim, nikada više ne govorimo o porazu. Poraz, zaista!? Ne. Pobeda! Pobeda! Pobeda!
Molim vas pročitajte 2. Samuilovu 23:8-23. Sve o čemu sam vam govorio, nalazi se sažeto u stihovima 11 i 12.19 Uzmimo da Sama predstavlja hrišćanskog ratnika. Neka David predstavlja raspetog i vaskrslog Hrista — zapazite da je Sama bio jedan od Davidovih junaka. Neka ,,njiva“ predstavlja molitvu vere. Neka sočivo, ako hoćete, predstavlja jadne izgubljene ljudske duše. Neka Filisteji predstavljaju vojsku zloga. Neka ,,narod“ predstavlja hrišćane savladane duhovnom malokrvnošću.
Mogu da zamislim šta su ovi ljudi govorili kada su ugledali dolazeće Filisteje i bežali pred njima! ,,Možda nije Gospodnja volja da nam da tu njivu? Moramo se pokoriti Gospodnjoj volji.“
Da, svakako da se moramo potčiniti Bogu, ali se isto tako moramo ,,usprotiviti đavolu“.20 Činjenica da se neprijatelj silno okomio na nas, nije dokaz da smo izvan linije Božije volje. Stalno ponavljanje izraza: ,,Ako je Tvoja volja,“ u našim molitvama, jednostavno je izgovor za naše neverovanje. Prava pokornost Bogu nije protivna muževnosti i smelosti. Zapazite šta je Sama učinio — jednostavno je držao što mu je ppipadalo. Toga trenutka nije pokušavao da osvoji nove zemlje. Samo je ostao tamo gde je bio i razmahnuo se na levo i na desno. Obratite pažnju na ishod njegove akcije i kome je pripala slava!
6. Molitva do pobede. Ponavljam, ovo ne mora da važi za svaku vrstu molitve. Jedan lisuanski mladić voli da svedoči o svom iskustvu od pre nekoliko meseci. Jedne večeri dok je šetao poljem, dobio je neobjašnjive bolove. Bacio se na kolena, spustio glavu do zemlje i zamolio Isusa da ga izleči. Bol u stomaku je odmah iščezao. Slava Gospodu! Bez sumnje postoji mnoštvo ovakvih slučajeva — jednostavna vera i jednostavan odgovor, ali mi ne smemo da se zadovoljavamo samo ovakvim molitvama. Moramo da prevaziđemo bolove u stomaku ili bilo šta drugo, i stupimo u dublju zajednicu s Božijim namerama. ,,Da ne budemo više mala deca.“21 Mi moramo napred, u zrelost. Moramo da dostignemo ,,savršenog čoveka, do punine mere Hristovog rasta,“ a ne da ostanemo u Božijim jaslama na neodređeno vreme. Ako u duhovnom životu uzrastemo do muževnosti, sukob nećemo izbeći. Sve dok se Efescima 6:10-18 nalazi u Bibliji, mi moramo da budemo spremni za ozbiljnu borbu — ,,Da se održite (stojite) — pošto sve svršite.“ Moramo se do kraja izboriti, a onda pobedonosno ctajati na bojnom polju.
Nije li ovo druga tajna mnogih neuslišenih molitava — nisu izborene do kraja? Ako se rezultat ne vidi onda kada je očekivan, hrišćani su skloni obeshrabrenju; ako se to čekanje oduži, čak i potpunom napuštanju cele stvari.
Pre nego što molimo molitvu vere, moramo da razmislimo o tome koliko će nas to koštati. Moramo da budemo voljni da platimo cenu. U ovom poslu moramo biti ozbiljni. Moramo se usredsrediti da ,,bdijemo . . . u svakoj istrajnosti.“22 Prirodna snaga će nas izneveriti i stoga nam je potrebna vera data božanskim putem. Tada ćemo moći istovremeno i da se odmaramo i da se rvemo. U ovoj molitvenoj borbi, posle primenjivanja definitivne vere, nema više potrebe da ponovo tražimo. Mislim da bi to bilo protivrečno veri. U ovim okolnostima, rekao bih da bi molitva trebalo da uzme sledeće oblike:
(a) Čvrsto stajanje na Bogomdanom tlu, i stalno potvrđivanje vere i polaganja prava na pobedu. Nalazim da pomaže ponavljati odlomke iz Svetoga pisma, koji bi mogli da se primene u dotičnoj stvari. Vera mora neprestano da se jača i hrani iz njenog pravog izvora — Božije Reči.
(b) Definitivna borba i protivljenje satanskim silama u Hristovo ime za vreme molitve, kao direktno oružje protiv Satane. Volim da čitam odlomke Svetoga pisma kao što su: ,,Zato se javio Sin Božiji — da razori dela đavolova,“23 kao i ,,oni ga pobediše Jagnjetovom krvlju.“24 Često nalazim da je ovo jedan od načina za borbu, na koji mi se pridodaje snaga i sloboda u molitvi. Ništa ne seče bolje od Reči živoga Boga.25
(v) Treba se moliti detaljno, za svaku potrebu. U slučaju mog rada meću Lisuima ovde, ja se uvek molim Bogu da mi da svežu spoznaju njegove volje, više mudrosti u ophođenju s ljudima, kako da se molim, kako da održavam pobedu, kako da učim ljude evanđelju, pevanju ili molitvi, za pomoć u proučavanju jezika, pomoć u svakodnevnom razgovoru, pomoć u propovedanju, vođstvo gde da postavim centar odakle bih delovao, vođstvo o građenju kuće (ako to postane neophodno), vođstvo po pitanju mojih ličnih stvari (novca, hrane, odela, itd.), pomoć i blagoslov u drugim selima, da mi budu dodeljeni starešine i pomoćnici, za svakog hrišćanina poimence, takođe za svakog pojedinog pomoćnika u molitvi – poimence. Ovako opširna molitva je iscrpljujuća, ali verujem i delotvorna u pogledu otkrivanja Božije volje i zadobijanja njegovog najuzvišenijeg blagoslova.
Rezultati molitveProšlo je deset godina. Temelj molitve, vepe i strpljenja je bio dobro postavljen u Lisulendu. Polagano, teško koračanje oko tog jerihonskog zida nastavljalo se godinama, ne samo od strane Frejzera lično, nego i od strane vernih molitvenih snaga kod kuće. Kada će doći Božije vreme i molitva vere biti ostvarena? Da li bi trebalo da Frejzer ostane da čeka i da ce moli, dok dpyga, više osetljiva polja uzalud leže zbog nedostatka žetelaca?
Došao je dan kada je Frejzer osetio da rok mora da ce odpedi. Još jedno kružno putovanje po pokrajini od cela do cela, gde su ga dobro poznavali; a onda, ako Gocpod ne pokaže drukčije, ponudiće se na izvesno vreme za neko dpygo polje — dok ovde, među Lisuima, ne dođe dan za žetvu. Pošao je na to ,,poslednje“ putovanje. Reakcija je bila — typa ravnodušnost. No da li je zaista bilo tako? Drugog jutra kada je pošao, njegov domaćin koji prethodne večeri nikako nije xteo da ce preda, izjavio je da kao porodica žele da ostave cvoje štovanje demona i pođu Božijim putem. Frejzer je jedva povepovao svojim ušima. Kada je ova prva porodica probila led, dpyge su sledile. Za vreme tog celog putovanja pozivi su dolazili sa planinskih obronaka, iz dubokih gydypa ili pak preko doline. Ne samo da cy porodica za porodicom otvoreno ictypale y odluci da ce okrenu od tame ka svetlu, od sile Satanine ka Bogu — nego i selo za selom. Da li je to bilo isuviše dobro da bi bilo i istinito? Ne! Božiji pokret za koji su se molili toliko dygo, postepeno se širio kroz celu oblast. Stiglo je Božije pravo vreme.
Verujem da je to bilo 12. januara 1915. kada sam osetio vođstvo da od Boga tražim nekoliko stotina porodica među Lisuima. Neko bi mogao peći: ,,Tvoja molitva je konačno uslišena.“ Ne! Ja sam primio odgovor još onda. Verovao sam još tada da sam ih pridobio. Doista, ostvarenje je tek sada došlo, ali Bog nas ne drži u stanju čekanja na njegove odgovope. On ix odmah daje.26
Voleo bih da ste bili sa mnom kada sam išao od sela do sela, da vidite kraljevski doček koji su mi priredili! Vi biste u tome takođe uživali. Svirka na gajdama, plotun iz pušaka, svi seljani postrojeni u redu — ljudi i žene, mladi i stari — da se rukuju (oni pri tom koriste obe ruke, misleći da je to učtivije). Imate utisak da ste zasuti ljubaznošću zbog njihove prevelike radosti.
Možete li zamisliti šta znači imati pet-šest stotina porodica (što predstavlja nekih tri hiljade duša) koje gledaju u vas kao u oca, mater, učitelja, pactipa i savetnika? Velika je to odgovornost.
Kada sam uzeo na sebe plemenski rad, pošao sam za velikim stvarima, ali se ne kajem zbog toga. Verujem da od Boga uglavnom dobijamo ono za šta mu se molimo — samo što ponekad grešimo u očekivanju na koji će se način to i ostvariti. Radujte se sa mnom i molite se za sve njih i za svaki stepen razvoja koji možete da zamislite da je njima potreban.
Ovi ljudi možda drhte u svojim prnjama! Siromašni su, prljavi, neuki i sujeverni, ali su za nas Božiji poklon. Molite Boga za duhovnu decu i on će vam ih sam izabrati. Rukujem se sa braćom i sestrama i majkama koje mi je on pronašao. Sedam sa njima na zemlju, a dečaci i devojčice svuda oko mene. Ja daleko radije učim lisuansku decu da pevaju: ,,Da, moj Isus voli me,“ nego da učim integralni račun najinteligentnije studente koji nemaju nikakvog interesovanja za Kinu.
U mojim mislima se jasno ističu dve stvari, prvo: kako su naši novi obraćenici smešni i slabi; i drugo: Bog ih je zaista izabrao. Ono što kaže u 1. Korinćanima 1:27 i 28 ispunjeno je pred mojim očima!27 Kad biste mogli da dođete ovamo i vidite kako su samo obično propovedanje i ubeđivanje beskorisni među ovim narodom — sve biste bolje razumeli. Osećam se tako bespomoćan pred njihovom neukošću i bedom! No rad među Lisuima u ovoj pokrajini sa preko dve stotine porodica sa obe strane reke Saluen (ukupno preko četiri stotine porodica), bio je spontan od samog početka.
Oni će vas odvesti u selo u koje nikada niste kročili, čak o kojem ranije niste ni čuli, i tu ćete naći nekoliko obraćenih porodica, a neki među njima sada mogu prilično dobro da pišu i čitaju, i već su podigli crkvicu! Oni jednostavno uče jedan od drugoga — i sa tom namerom pozivaju obraćenike iz susednih sela. Jednostavno žele da budu hrišćani — uz pomoć misionara ili bez njega. Ko je stavio to ,,želim“ u njihova srca? Ako nisu Božiji izabranici — šta su?
Ranije sam mislio da bi molitva trebalo da zauzima prvo mesto, a učenje drugo. Sada mislim da bi bilo bolje dati molitvi prvo, drugo i treće mesto, a učenju četvrto.
Ovi ljudi ovde nisu samo neuki i sujeverni — nego su okruženi i nekom bezbožnom atmosferom. To u stvari može i da se oceti. Mi nemamo posla s neprijateljem koji gađa samo u glavu — nego sa neprijateljem koji u napadu koristi otrovni gas, koji obavija ljude svojim smrtonosnim dejstvom, a pored toga on je nevidljiv i lukav. Šta biste rekli o budalastom vojniku koji bi ispalio iz puške u otrovni gas, da bi ga na taj način ubio ili odbio od sebe? Isto tako, učenje ili propovedanje ovim Lisuima ne bi bilo od veće koristi, jer ih zadržava ova nevidljiva sila. Pretpostavljam da otrovni gas ne može da se rastera ni na jedan drugi način nego vetrom koji se iznenada pojavi i raznese ga. Čovek je u tome nemoćan.
Božiji Duh je u stanju da oduva sve otrovne pare iz atmosfere nekog sela i to u odgovoru na vaše molitve. Naša borba nije protiv tela i krvi. Kada se molite protiv poglavarstava i sila ovog mračnog sveta, zlih duhova u nebeskim visinama,28 tada postupate temeljito u radu među Lisuima.
Verujem da Božije delovanje ponekad ppati nekog čoveka ili porodicu, selo ili oblast, još pre nego što ih stvarno na vidljiv način dostigne. To je tix, neclyćeni posao, ne u njihovim mislima ili srcima, nego u neviđenim oblastima koje se nalaze iza ovih. Tada, kada im se prinese svetlost evanđelja, nema više ni problema ni sukoba. To je onda jednostavno: ,,Stanite pa (gledajte) kako će vas Gospod izbaviti.“
Ovo bi trebalo da nam posluži kao pouzdanje u moljenje s razumom, za one koji su daleko od svetlosti evanđelja. Što je priprema duža, to je i rad solidniji. Što koren ide više u dubinu, to će i biljka biti čvršća kad se već jednom probije na površinu zemlje. Verujem da negde bez duge pripreme nijedan ozbiljan rad za Boga ne može imati korena.
S ljudskog stanovišta evanđeoski rad na misijskom polju je kao kada čovek ide po mračnoj, vlažnoj dolini sa upaljenom šibicom u ruci pokušavajući da nešto zapali. Međutim, sve je potpuno vlažno do srži i neće da se upali ma koliko on to pokušavao. U drugom slučaju, Božiji dah i sunce su radili na pripremama odranije. Dolina je na nekim mestima suva i kada se tim mestima prinese upaljena šibica — ovde žbun, onde drvo, ovde nekoliko grančica, tamo gomila lišća — upale se i daju svetlost i toplotu još dugo vremena posle prolaska upaljene šibice i onoga koji ju je doneo. To je ono što Bog hoće da vidi i što želi — male goruće površine raširene svuda po svetu.
Molitva danasSada je 1966. Crkva kojoj je Frejzer bio pionir,
nalazi se u Kini iza ,,bambusove zavese“ — čiji se ogranci protežu preko granice u Burmu. Rad Frejzerovih misionarskih naslednika u Prekomorskoj misijskoj zajednici (Overѕeaѕ Miѕѕionary Fellowѕhip) je prenesen u pogranične zemlje: Singapur, Tajland, Laos, Maleziju, Indoneziju, Vijetnam, Filipine, Hongkong, Tajvan i Japan.
U većini slučajeva, oni su i ovde suočeni sa istim oblikom pionirskog rada kao što je i Frejzer bio još 1912. sa svim fizičkim, mentalnim i duhovnim poteškoćama. Bitka se zanosi čas unazad, čas unapred, sa velikim talasima nade i dolinama razočaranja.
Rat sa silama tame i danas zahteva istu podršku putem koncentrisane molitve, baš kao i onda — pojedinačni molitveni partneri i obrazovane molitvene grupe, koji će prihvatiti rad u molitvi kao svoj Bogomdan poziv.
U severnom Tajlandu i Laosu sela Lisua i drugih plemenskih grupa predstavljaju iste, potpuno nedosegnute objekte sa kakvima je i Frejzer bio suočen u početku stoleća, dok su starosedeoci na Filipinima još primitivniji. Ove i druge nedosegnute grupe čekaju na apso-lutnu strategiju molitve, vere i strpljivosti.
FRASER AND PRAYER The Memoirѕ by Mrѕ. J. O. Fraѕer, The Prayer of Faith compriѕes excerptѕ from Behind the Rangeѕ (by Mrѕ. Howard Taylor) which were edited by Mary Eleaonor Allbutt. Copyright © C.I.M. OVERSEAS MISSIONARY FELLOWSHIP 1 Kraljica Viktorija (Victoria, 1837-1901). NAZAD 2 „Zato vam kažem: sve što molite i tražite, verujte da ste primili, i biće vam“ (Marko 11:24). NAZAD 3 Jovan 14:14 NAZAD 4 Jakov 5:6-18 NAZAD 5 „I ovo je pouzdanje koje imamo u njega: da nas sluša ako šta molimo po njegovoj volji“ (1. Jovanova 5:14). NAZAD 6 1. Korinćanima 14:15 NAZAD 7 1. Samuilova 1:3-6 NAZAD 8 „Oči moje liju potoke, zato što ne čuvaju zakona tvoga“ (Psalam 119:136). NAZAD 9 Rimljanima 9:2 NAZAD 10 1. Samuilova 1:6 NAZAD 11 „Ali Ana odgovori i reče: Nisam pijana, gospodaru, nego sam žena tužna u srcu; nisam pila vina ni žestokog pića; nego izlivam dušu svoju pred Gospodom“ (1. Samuilova 1:15). društvo. NAZAD 12 „A Isus odgovori i reče im: zaista vam kažem, ako imate veru i ne posumnjate, učinićete ne samo što se dogodilo sa smokvom, nego ako i ovoj gori kažete: digni se i baci se u more, biće; i sve što zatražite u molitvi verujući, primićete“ (Matej 21:21, 22). NAZAD 13 „Ako ostanete u meni i moje reči ostanu u vama, ištite što god hoćete, i biće vam“ (Jovan 15:7). NAZAD 14 „Molim, dakle, pre svega da se vrše moljenja, molitve, molbe, zahvaljivanja za sve ljude, za kraljeve i sva poglavarstva, da miran i tih život provedemo u svakoj pobožnosti i čestitosti (1. Timoteju 2:1, 2). NAZAD 15 Jovan 16:24 NAZAD 16 Kološanima 1 :9 NAZAD 17 „Stoga, dragi moji, kao što ste svagda bili poslušni, ne samo kad sam kod vas, nego sad još više u mom odsustvu, gradite svoje spasenje sa strahom i trepetom“ (Filipljanima 2:12). NAZAD 18 „Uostalom jačajte u Gospodu i u sili njegove snage. Obucite se u sve oružje Božije, da biste mogli odoleti đavolskom lukavstvu. Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima“ (Efescima 6:10-12). NAZAD 19 „A za njim Sama sin Agejev Araranin; kad se Filisteji skupiše u gomilu, i onde beše njiva puna sočiva, i narod pobeže od Filisteja, stade usred njive, i odbrani je, i pobi Filisteje, i Bog dade veliko spasenje“ (2. Sam. 23:11, 12). NAZAD 20 Jakovljeva 4:7 NAZAD 21 Efescima 4:14 (Karadžić). NAZAD 22 Efescima 6:18 NAZAD 23 1. Jovanova 3:8 NAZAD 24 Otkrivenje 12:1 NAZAD 25 „Jer je reč Božija živa, i delotvorna, i oštrija od svakog mača s dve oštrice, te doseže do rastavljanja duše i duha, zglavaka i moždine, pa sudi mislima i smeranjima srca“ (Jevrejima 4:12). NAZAD 26 „U početku molitve tvoje iziđe reč, i ja dođoh da ti kažem, jer si mio; zato slušaj reč, i razumi viđenje“ Danilo 9:23). NAZAD 27 „Nego je Bog izabrao ono što je pred svetom ludo – da time posrami mudre, i što je slabo pred svetom, to je Bog izabrao – da posrami jako, i što se u svetu smatra neplemenitim i prezrenim Bog je izabrao, i ono što se smatra za ništa – da uništi ono što važi kao nešto“ (1. Kor 1:27, 28). NAZAD 28 „Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima“ (Efescima 6:12). |