|
Видех затим како су пожурили напред, док их је Незналица полако пратио. Онда Хришћанин рече своме другу:
– Много ми је жао овога човека, јер ће напослетку лоше проћи.
– Нажалост има их много у нашем граду који су у његовом положају; читаве породице и читаве улице, све сами поклоници.[603] А кад их је толико у нашем месту, колико их је тек тамо где се он родио – рече Надољуб.
– Реч Божија каже: „Заслепио им је очи, и окаменио је њихова срца, да не виде очима, и не разумеју срцем, и не обрате се – и не излечим их.“[604] Али сад кад смо сами, шта ти мислиш о таквим људима? Зар они никад нису покарани за грех? Да ли их је икада страх од положаја у коме се налазе?
– Боље ти сада одговори на та питања јер си старији – рече Надољуб.
– Мени се чини да некад јесу – рече Хришћанин; – пошто су по природи незналице, не разумеју да такво карање води на добро; зато покушавају свом силом да га угуше, те настављају да се хвале својим сопственим путевима.
– И ја верујем као и ти да страх води људе на добро и да их подстиче да крену на овакво путовање – сложи се Надољуб.
– Свакако – додаде Хришћанин – само ако је то прави страх, јер Реч Божија каже: „Почетак мудрости је страх Господњи.“[605]
– Како би ти описао прави страх?
– Прави страх се познаје по следећем:
1. Он почиње тиме што у души побуђује спасоносна убеђења о греху,
2. Гони душу да се чврсто држи Христа ради спасења,
3. Буди и подржава у души велико поштовање према Богу, Његовој Речи и Његовим путевима, те је чини осетљивом; боји се да скрене на лево или на десно или на било шта што би Бога обесчастило, пореметило, уништило унутрашњи мир, ожалостило Духа или дало непријатељу повода да говори прекорно.
– Добро си то рекао – Рече Надољуб. – Ја верујем да си истину говорио. Него да ли смо сада већ изишли из Зачаране земље?
– Зашто? Да ли ти је досадио овакав разговор?
– Није, него бих хтео да знам где смо.
– Остало нам је још само мало да пређемо – рече Хришћанин. – Али вратимо се на нашу тему. Незналице не знају да су та убеђења која утерују страх намењена за њихово добро и зато покушавају да их угуше.
– Како покушавају да их угуше? – упита Надољуб.
Хришћанин му на то изнесе следеће одговоре:
– 1. Мисле да тај страх долази од ђавола (када у ствари потиче од Бога) и мислећи тако, противе му се као нечему што ће да их упропасти.
2. Мисле да таква страховања кваре њихову веру кад је у ствари јадни људи уопште и немају, те зато отврдњавају своја срца.
3. Сматрају да не треба да се плаше, па се праве да су пуни поверења.
4. Виде да их таква страховања одвлаче од њихове жалосне самосветости[606] и зато им се противе свим силама.
– Знам и ја нешто о томе – рече Надољуб – јер сам тако и сам радио док нисам себе упознао.[607]
– Добро, оставимо за сада нашег суседа Незналицу и пређимо на неки други кориснији разговор – предложи Хришћанин.
– Драге воље, али ти почни.
– Хоћу – поче Хришћанин. – Да ли си познавао пре једно десет година неког Привременика из твог краја који је онда био истакнути човек у религији?
– Како да не! Становао је у Безблагодатнику, једном граду близу Поштења, и био је сусед неког Вратише Пишмановића – одговори Надољуб.
– Тачно! – рече Хришћанин. – Становали су у истој кући. Тај се једном пробудио. Верујем да је онда имао неко схватање о греху и плати која чека грешника.
– И ја тако мислим, јер моја кућа није била много далеко од његове – додаде Надољуб. – Често је свраћао код мене и много је суза пролио. Било ми га је веома жао и нисам био сасвим без наде за њега, али види се да није веран сваки који виче: „Господе, Господе!“
– Једном ми је рекао како је решио да пође на поклоничко путовање као што ми сада идемо, али се упознао са неким Самоспасом и није ми више долазио[608] – рече Хришћанин.
Зашто неки одступају
– Кад већ разговарамо о њему, хајде мало да испитамо разлоге зашто он и други тако одступају.
– То би можда било корисно – рече Хришћанин. – Него сада ти почни!
– Добро! По мом мишљењу има четири разлога:
1. Иако се савест таквих људи пробуди, дух им се не промени. Дакле кад осећање кривице ослаби, оно што их је натерало на побожност престане, па се враћају на своје старе путеве, као и пас када му се огади оно што је појео, па поврати. Он то не чини од своје слободне воље (ако може да се каже да пас има слободну вољу) него зато што му смета у стомаку, али кад му прође мука, и стомак му се смири, не гади му се да поново поједе оно што је избљувао. Зато пише: „Вратио се пас на своју бљувотину.“[609] Тако се и ти људи загреју за небо само због страха од мука у паклу, а када се тај страх охлади и њихове жеље за небом и срећом се охладе, враћају се на своје старе путеве.[610]
2. Њима господари ропски страх од људи. „Страшив човек меће себи замку.“[611] Тако да изгледа да су ватрени за небо када им је пламен пакла пред очима. Али када их мало прође страх, промене мисли. Мисле да је добро бити мудар, али да не треба ризиковати (не знају ни сами шта) да изгубе све или доведу себе у непотребне невоље, те поново падају у свет.[612]
3. Смета им срамота која прати веру. Поносни су и охоли, а вера је у њиховим очима ниска и презрена, тако да кад изгубе осећање пакла и гнева који долази, поново се враћају на стари пут.[613]
4. Тешко им је да размишљају о својој кривици и о страху. Не воле да гледају пропаст пре него што им се приближи. Када би је видели можда би прибегли тамо где беже праведни и налазе сигурност; пошто се клоне мисли о кривици и ужасу, као што сам већ рекао, кад се једном ослободе осећања страха и Божијег гнева који се управо будио у њима, отврдну своја срца и бирају путеве који ће их још више отврднути.
– Погодио си у мету – рече Хришћанин – јер је главни разлог у томе што им се нису промениле мисли и воља.[614] Зато су као лопов који стоји пред судијом, сав дрхти од страха, и рекло би се да се искрено каје, али њега само плаши то што би могао да оде у затвор. Осећа неку одвратност према свом злочину, и то се јасно види, али кад би га пустили, ипак би остао лопов. Међутим кад би му се промениле мисли, друкчије би се понашао.
– Ето, ја сам теби показао зашто отпадају, а ти сада мени покажи како они то чине.
– Хоћу, врло радо! – рече Хришћанин.
1. Одвлаче своје мисли колико год могу од сећања на Бога, смрт и суд који долази.
2. Затим постепено остављају своје личне дужности као што су тајна молитве, обуздавање својих страсти, покајање од греха, итд.
3. Затим избегавају заједницу живих и ватрених хришћана.
4. Постају хладни према верским дужностима као што су слушање, читање, побожни разговори, итд.
5. Затим почињу да траже замерке у побожним људима и то зато да би имали разлога да оставе веру (што су открили неку ману у овима).
6. Затим почињу да се друже са телесним и разузданим људима.
7. Затим се тајно упуштају у телесне и грешне разговоре и радују се кад нађу такве ствари у онима који се рачунају у поштене, да би нашли подршку ономе што сами чине.
8. После тога почињу отворено да чине мале грехе.
9. Затим, кад им срце сасвим отврдне, покажу се какви су. И тако бачени натраг у бездан жалости, заувек пропадају у својим заблудама, уколико се не спасу чудом милости.[615]
ПОЧЕТАКTHE PILGRIM'S PROGRESS by John Bunyan Copyright © 2020 LSVTM Сва права задржана. [603] Зар и путника? Заиста има много таквих који би радо дошли у небо, и већ су пошли на пут али нису упознали Господа Исуса, јер нису ушли кроз уска врата наново рођења. Зато не знају оно што верни знају, јер они имају помазање од Светога и све знају (1. Јован. 2:20). Могу радосно да сведоче: „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот“ (1. Јован. 3:14). „Знамо да ћемо – кад се он покаже – бити њему слични. Јер ћемо га гледати онаквог какав је“ (1. Јован. 3:2). „Знамо да смо од Бога, а сав свет је у власти нечастивога. Знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо Истинитога; ми и јесмо у Истинитоме, у Сину његовом Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вечни“ (1. Јован. 5:19-20). „И знате да се он јавио да уклони грехе. . . и кад знамо да нас слуша кад што молимо, знамо да стварно имамо оно што смо од њега искали“ (1. Јован. 3:5; 5:15). „А знамо да Бог све помаже на добро онима који га љубе, који су по његовој одлуци позвани“ (Рим. 8:28). „Јер знам у кога сам се уздао, и уверен сам да је он кадар сачувати до онога дана добро које је мени поверено“ (2. Тим. 1:12). То су неки догађаји који су се испунили „међу нама“ (Лука 1:1). Да ли знаш те догађаје? Да ли су они стварност за тебе? Или си само формални путник?
[604] Јован 12:40; Иса. 6:9-10
[605] Чувај се да ти срце не одрвени према карању и суду. Настој да твоје мекано срце никад не отврдне. Страх Господњи је било душе. Куцање била је најбољи знак живота. И најслабије куцање била је знак да још има живота. Када било престаје да куца значи да прети опасност од смрти. Псалмисти Давиду и апостолу Петру је за тренутак застало и шта би било са њима да их небески лекар није излечио? (Приче 9:10, Приче 1:7; Јов 28:28; Пс. 111:10).
[606] Највећи непријатељ нашег спасења је самоправедност и самосветост. Како је то тешко одбацити! Онај који облачи своје срце у личну праведност и побожност, тешко може да увиди свој грех и своју изопаченост. Како ће њему бити страшно кад се пробуди и види да је пред Господњим очима све откривено. Проћи ће свако украшавање, а стварност ће се показати у свој страшној нечистоти. Престани са том преваром. Немој да мислиш да одело твоје побожне праведности може да те уведе на свадбу Јагњетову. Само је Његова праведност и светост одело у коме можеш да опстанеш пред Њим. Дозволи да ти Он свуче прљаве хаљине твоје праведности и да те обуче у нове хаљине своје светости; да ти одузме безакоње и да покрије твој грех. Зах. 3:4; Пс. 32:1..
[607] Ми смо сви по природи изгубљена деца. Наше природно стање је зло и поквареност, тим више што на дну срца дрема старији брат – самоправедност, који се одмах пробуди када се сетимо свога греха и видимо другог бедника у његовим гресима. Како нам је срце охоло, кад видимо некога у беднијем стању од себе! Дубоко разумевање греха је кад срце може да каже у жалости: „Ја сам грешник, изгубљени син.“ Али је још веће схватање кад грешник увиди поквареност свога срца и искрено каже: „Ја сам Фарисеј.“ Будимо дакле љубазни и милостиви према онима који су самоправедни, јер знамо да је Господ морао и нама да скине то одело самоправедности, пре него што нас је обукао у своју праведност.
[608] Самоспас представља велики број људи који одбацују милост, а хоће да се спасу својом силом, добротом, знањем, одрицањем, сузама, итд. Какви су ти људи који траже спасење на тај начин? То су присталице морала као што је био Толстој и његови следбеници, ту су теозофи и будисти и спиритисти, сви они који покушавају да се оправдају делима закона и да буду примљени од Бога. Ко иде тим путем, отуђује се од Исусових верних следбеника, од оних који зависе једино од свог Спаситеља, те иду својим путем.
[609] 2. Пет. 2:22
[610] Многи су били пробуђени али нису устрајали. Зашто? Зато што се нису добро утврдили. На располагању им је било време милости; Господ им је био близу, уздисали су и плакали али нису то озбиљно прихватили, те нису ушли. Неко време су имали унутарње осећање и неки страх у срцу, али то се све више губило и најзад су се вратили на стари начин живота, и то седам пута горе него раније. Не дај се задржавати, и немој одлагати. Зови Господа као жена Хананејка и као слепци код Јерихона и не дај се ничим задржати. Ако се будеш задржавао време милости би могло заувек проћи, а теби остати само страшна судбина. Исус те зове – дођи! Он те привлачи, приђи Му сада. Немој да будеш млитав хришћанин.
[611] При. 29:25
[612] Сатана говори: „Има још времена! Још није тако лоше. Не треба да се бојиш и плашиш.“ Многи су се тако успавали и мислећи на друге ствари заборавили на Господа који их је звао.
[613] Многи би можда могли да се обрате само кад не би морали да приме поругу од света. За време слободе и славе многи су се прикључили вернима, што иначе за време прогонства не би никако хтели да учине. Зато је увек било, и увек ће бити, мало оних који одиста следе Господа, а много оних који презиру крст Господа Спаситеља. Носити крст око врата, то је часно, а носити свакодневни крст на раменима, то је срамотно и зато многи у свету више воле његову част од срамоте голготског крста и Божије части.
[614] У непромењеном срцу и вољи, све је зло. Пас би морао да промени своје срце и нарав да се не би више враћао на своју бљувотину. Умивена свиња би морала да постане чиста овца, да се више не би враћала у блато. А грешник, ако неће да се враћа у своје пређашње грехе мора да постане дете Божије, ново створење. Мора наново да се роди. Ако се то не деси, узалуд је сваки поправак и спољашње чишћење, јер ће у своје време устати стара нарав и показати у својој сили каква у ствари јесте. Зато се види да се многи уплаше и траже спасење, али кад нестане тог страха, враћају се на старе стазе свога живота и остају оно што су и пре били.
[615] Бездан греха! Отпадање се не дешава нагло већ постепено. Најпре почиње у дубини срца. Нико то не зна, али се временом покаже у свој отворености и дрскости. Добро разматрај те кораке који су овде назначени и пази да ниси већ учинио један од њих. Без правог обраћења показаће се пре или касније да си само формални путник. Само они који су Његове овце имају под собом силно раме вечности. Јеси ли Његова овца? Ако јеси, „чувај срце своје, јер из њега излази живот“ (Приче 4:23).
ПОЧЕТАК |
|
|