Imajući u vidu veliki značaj krštenja u Bibliji, usredsredićemo se samo na njegova dva vida koja svaki novi vernik, sigurni smo, mora da zna. Ta dva vida su:
1) šta krštenje može da učini za nekoga, i
2) šta je pravo značenje krštenja?
Pre nego što se vernik krsti, trebalo bi da pogleda unapred pitajući se: ,,Pošto sada ulazim u vodu, šta će krštenje učiniti za mene?” To je gledanje prema krštenju. Posle krštenja, vernik mora da baci pogled unazad i postavi drugo pitanje: ,,Kakvo je značenje ovoga što sam sada iskusio?” Prvo je očekivanje — shvatanje pre krštenja; drugo je sećanje — razumevanje koje sledi krštenje.
Dve grupe stihova iz pisma o krštenju
Prva grupa:
Ko poveruje i krsti se — biće spasen, a ko ne poveruje — biće osuđen.
(Marko 16:16)
A Petar im reče: pokajte se i neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga.
(Dela 2:38)
Koji su nekad bili neposlušni, kad je Božija strpljivost čekala u Nojevo vreme, dok se gradio kovčeg, u kom se malo njih, to jest, osam duša spaslo kroz vodu. Voda, koja odgovara ovoj slici, spasava sad i vas, krštenje, koje se ne sastoji u uklanjanju telesne nečistoće, nego u molbi Bogu za dobru savest — posredstvom vaskrsenja Isusa Hrista, koji je s desne strane Bogu, pošto je otišao na nebo, gde su mu potčinjeni anđeli, vlasti, i sile.
(1. Petrova 3:20-22)
Druga grupa:
Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih Očevom slavom, i mi na isti način živeli novim životom.
(Rimljanima 6:3-4)
Kad ste u krštenju s njim sahranjeni, u njemu ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih.
(Kološanima 2:12)
Prva grupa stihova, gore navedena iz Pisma, govori o tome šta će krštenje učiniti za onoga koji se krsti, dok druga grupa objašnjava značenje krštenja. Jedna opisuje šta bi vernik trebalo da zna s ove strane vode, to jest, pre krštenja, a druga grupa govori o tome šta bi trebalo da zna na drugoj strani vode – posle krštenja. Razmotrimo ih pojedinačno.
Šta krštenje može da učini za nekoga?
Ko poveruje i krsti se — biće spasen, a ko ne poveruje — biće osuđen.
(Marko 16:16)
1. Biće spasen
Izgleda da je većina protestanata malo bojažljiva gledajući ovaj stih. Kada ga vide, ovako ga u svojim mislima menjaju: ,,Ko poveruje i spasi se — biće kršten.” Gospod međutim, to nije rekao. Da bi izbegli grešku Rimokatoličke crkve, protestanti nesvesno menjaju Božiju Reč i zato padaju u drugu grešku. Gospod jasno kaže ,,ko poveruje i krsti se — biće spasen.” Niko nije ovlašćen da to menja u ,,ko poveruje i spase se — biće kršten.
Svrha je spasenje od sveta
Budimo načisto sa značenjem reči ,,spasenje” u Bibliji. Kakva je svrha spasenja? Ovo bi moglo novim vernicima da bude malo nerazumljivo, jer im nedostaje ispravno shvatanje o spasenju. Po Bibliji spasenje se odnosi na svet, a ne na pakao. Nasuprot večnom životu stoji propast, a nasuprot spasenju stoji svet. Trebalo bi da se spasemo od sveta. Sve dok pripadamo svetu, nalazimo se u stanju propasti.
Veoma je važno da znamo čovekovo stanje pred Bogom. Da bi sebe doveli do propasti, ljudi u ovom svetu ne treba ništa da počine. Da bi propao, niko ne mora prvo da ubije. Ceo svet propada, ali između onih što propadaju, Bog po nekoga izvlači iz njega. Što se tiče celog sveta, on je već osuđen, ali što se tiče pojedinaca, ovde-onde po neki se spasava. Nije to kao stado od sto koje se deli na pedeset ovaca i pedeset jaraca, nego radije kao hvatanje mrežom u moru punom riba. One što su se uhvatile u mrežu spasene su, a one što ostaju u moru još uvek su izgubljene.
Dakle, odgovor na pitanje da li je neko spasen ili izgubljen, ne zavisi od njegovog ličnog ponašanja, već se ta činjenica temelji na tome gde se on nalazi. Ako je u čamcu — spasen je; ako je još uvek u moru — izgubljen je. Nema veze da li je neko dobar ili loš, gospodin ili hulja, sa savešću ili bez nje. Sve dok je u svetu, izgubljen je. Ako nije izašao i napustio mesto koje je pod osudom — osuđeni je grešnik.
Spasenje je pitanje položaja
,,Jer kao što su neposlušnošću jednog čoveka (Adama) mnogi postali grešnici” (Rim. 5:19). Nije neophodno da osoba zgreši da bi se uračunala u grešnike. Zbog greha jednog čoveka, svi su postali grešnici. Sve dok se čovek nalazi u Adamu, što će reći u svetu, on stoji nasuprot Bogu i zato je Božiji neprijatelj. Ne valja mu položaj u kome se nalazi, jer je to izgubljeni položaj. Ovo je dakle priča nespasenih.
Braćo, budimo sasvim načisto s tim šta je pravo značenje spasenja. Ta reč se često upotrebljava, ali se upotrebljava sa velikom zbrkom. Što se tiče sadašnjosti, večni život u svom uticaju nije toliko značajan koliko spasenje, jer danas imati večni život, stvar je lične prirode. Biti spasen nagoveštava kako napuštanje određene sredine, tako i primanje večnoga života. Odatle proizilazi da je posedovanje večnoga života nešto sasvim lično, dok je spasenje i lično i zajedničko.
Spasenje govori o mom napuštanju jedne sredine i stupanju u drugu. Večni život mi govori samo u šta sam ušao, ali ne pominje i odakle sam došao. Spasenje uključuje izlazak a takođe i ulazak, dok se večni život jednostavno odnosi samo na ulazak. Odatle sada proizilazi da je spasenje u svom području sveobuhvatnije od večnoga života, jer uključuje oslobođenje od sveta — izlazak iz sveta.
Obratite pažnju na četiri bitne činjenice u vezi sa svetom koje su izložene u Bibliji:
a) svet je pred Bogom osuđen,
b) svet leži u zlu,
v) svet je razapeo Gospoda Isusa, i
g) svet je Božiji neprijatelj.
Molim vas zapazite da svet ne samo što greši, nego je i Gospoda Isusa razapeo. Dakle Božiji je neprijatelj. Ovo su četiri bitne činjenice o svetu – onakvom kako ga Bog vidi. Svi oni koji su u svetu, bez obzira na svoje lično ponašanje, već su osuđeni pa se stoga nalaze u propasti.
Ono što sa ljudima ovoga sveta ne valja daleko prevazilazi nepravedna dela ličnog ponašanja. Sam njihov položaj pred Bogom ne valja. Kako neko može da napusti svet ako je još uvek svestan njegove lepote? Ali jednoga dana se desi da sagleda taj pogrešni položaj sveta pred Bogom. Ma kako da je privlačan, svet mora da se napusti. Spasenje se tako bavi oslobođenjem od nepravilnog odnosa prema svetu i njegovom položaju.
Jevrejski narod je jednom vikao: ,,Krv njegova na nas i na našu decu” (Matej 27:25). Iako nisam direktno odgovoran za ubistvo Gospoda Isusa, moji preci su ga ubili. Iako nisam bio lično umešan u to nedelo, ipak pripadam tom rodu koji je ubio Gospoda. Rod kome pripadam je Božiji neprijatelj pod osudom. Da li sam ja lično dobar ili loš, drugo je pitanje. Preda mnom je potreba da me Bog prosvetli da bih uvideo kako je rod kome pripadam loš. Svet u kome se nalazim ne valja zato što je ubio Gospoda Isusa i stoga je proglašen za Božijeg neprijatelja. Bog mu je već presudio. Ja moram da budem oslobođen od tog srodstva — moram da se izbavim iz tog položaja.
Šta se onda podrazumeva pod spasenjem? Biti spasen znači biti oslobođen od tog roda, tog položaja i tog odnosa sa svetom. Drugim rečima, izlazim iz sveta. Ljudi su obično veoma zabrinuti za svoje lično opravdanje, no trebalo bi ih podsetiti na mesto odakle su bili izbavljeni. Spasenje je izbavljenje od sveta — ne tek od pakla — jer je svet pod Božijom osudom.
Krštenje prati verovanje
Nema ni najmanje sumnje da svaki koji veruje u Gospoda Isusa ima večni život. Ovu dobru vest propovedamo već mnogo godina. Čim neko — ma ko to bio — uzveruje u Gospoda Isusa, on prima večni život i Bog mu zbog toga postaje večno naklonjen. Ali, ne zaboravimo da verovanje bez krštenja još uvek nije spasenje. Istina, uzverovao si; zaista imaš večni život, ali te svet još uvek ne smatra spasenim. Sve dok se ne krstiš, svet te neće prepoznati kao onoga koji je spasen. Zašto? Zato što niko ne zna kakva je razlika između tebe i ostalog sveta. Moraš da ustaneš i da se krstiš, objavljujući tako da si svoj odnos sa svetom prekinuo. Tada — i samo tada — si spasen.
Šta je krštenje? To je tvoje oslobođenje od sveta. Ono te oslobađa od roda kome si nekada pripadao. Svet je znao da si bio sjedinjen sa njim, ali istog momenta kada se krstiš, postaje mu jasno da si prekinuo s njim. Prijateljstvo koje si održavao tolike godine došlo je svom kraju. Sahranjeni su u grobu. Tvoj se put završio u svetu. Pre krštenja si znao da imaš večni život — posle krštenja znaš da si spasen. Svakome je jasno da si Gospodnji, jer njemu pripadaš.
,,Ko poveruje i krsti se — biće spasen.” Zašto? Zato što su verovanje i krštenje sada jedan jasan dokaz o tome gde se nalaziš. Da nije bilo vere, ne bi bilo ni unutrašnje spoznaje koja sama po sebi čini stvari realnim. Sa tom unutrašnjom stvarnošću, krštenje izvodi čoveka iz sveta i prekida njegov pređašnji odnos sa svetom. Krštenje je dakle odvajanje.
Bez krštenja nema svedočanstva
,,A ko ne poveruje — biće osuđen.” Samo neverovanje je dovoljno za osudu. Sve dok neko pripada svetu, njegovo neverovanje potvrđuje njegovu osudu. Nasuprot tome, onaj koji veruje mora da se krsti, jer sve dok se ne krsti nema ni vidljivog svedočanstva da je izašao iz sveta.
U religioznom svetu judaizma, hinduizma i islama otkrivamo tri zaprepašćujuće činjenice.
a) Judaizam proganja krštene. Među Jevrejima je moguće da neko bude tajni hrišćanin i ne bude proganjan. Najveća nevolja mnogih stotina i hiljada Jevreja nije u verovanju u Gospoda Isusa nego u krštenju. Kad se neko krsti onda može da mu se dogodi da bude odbačen i nepriznat.
b) Hinduizam isključuje krštene. Ako u Indiji ostaneš nekršten, na tebe niko neće položiti ruke. Ali čim si se krstio — bićeš isključen. To je kao da ti svet dozvoljava da poseduješ večni život, ali se protivi svakome ko hoće da se krsti.
v) Islam ubija krštene.1 Reakcija islama je još žešća. Retko se može naći živi musliman koji je postao hrišćanin, jer muslimani takve ubijaju. Jedan od najuspešnijih duhovnih radnika među muslimanima dr Cvemer (Zwemer), rekao je jednom da njegov rad nikada neće biti veliki zato što su svi rezultati njegovog truda završili smrću — niko nije preživeo. Oni koji uzveruju među muslimanima, moraju odmah da se pošalju u drugo mesto, jer će u protivnom, u roku od dva-tri dana po svome krštenju, biti ubijeni.
Krštenje je javna izjava koja govori: ,,Ja sam izašao iz sveta.” Nemojte nikada uzeti reč ,,spasenje” kao da je ono čisto lične prirode. Po Bibliji, ono je više stvar izlaska iz sveta nego li izbegavanje pakla.
2. Za oproštenje greha
,,A Petar im reče: pokajte se i neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova” (Dela 2:38). Da li nam reč apostola čudno odzvanja u ušima? Reklo bi se da se mnogi protestanti i ovde sreću s poteškoćom u vezi sa ovim stihom koji je apostol tako jasno izgovorio. Na koji način krštenje vodi oproštenju greha? Nije li neobično da apostol u svojoj poruci ne podvlači ,,verovanje”?
Mogli bismo sami sebi da postavimo pitanje da li Petar u ovoj poruci zabeleženoj u Delima 2, nastoji da ih ubedi da veruju? Uopšte ne. Da li bi ovo moglo da bude primed-ba na Petrovu sposobnost propovedanja evanđelja? Da li je njegovo propovedanje u poređenju s našim slabije? Da li mu je izlaganje nepotpuno? Znamo da je kroz celu Bibliju vera najvažnija tačka u vezi sa evanđeljem. Kako onda da Petar zanemaruje tako bitnu karakteristiku? Mogao bi da izostavi druge, manje važne strane, ali ovu — svakako ne. Ipak, za divno čudo, on govori o krštenju umesto o veri, a Sveti Duh je učinio da svi oni koji su ga slušali budu kosnuti u srce. U saglasnosti sa učenjem mi bismo mogli da tvrdimo da je sama vera neophodna; međutim, Petar objavljuje da njegovi slušaoci moraju da se krste u ime Isusa Hrista.
Zašto Petar govori samo o krštenju? Zato što su svi njegovi slušaoci bili učesnici u ubistvu Gospoda Isusa. Pedeset dana ranije vikali su: ,,Uzmi ovoga!” (Luka 23:18). Nalazili su se u gomili vičući da ga odbacuju. Sada su međutim, neki od njih želeli da se odvoje od te gomile. Kako? Tako što će se krstiti. Putem krštenja je trebalo da izađu iz sveta i preseku svoj odnos sa njim. Čim zakoračim u vodu da se krstim, gresi su mi oprošteni, što će reći, izlazim iz roda kome sam nekad pripadao. Zbog toga im Petar na dan Pedesetnice govori da treba da se krste u ime Gospoda Isusa da bi im gresi bili oprošteni. Jedino ovaj čin — krštenje — čini da izađu iz sveta.
Vidite li sada da ćete vi koji ste prvobitno bili od sveta, dakle Gospodnji neprijatelji, biti spaseni ako izađete iz njega? Trebalo bi da priznate pred Bogom i ljudima da ste izašli iz sveta i da se danas više ne družite s njim. Ovo je najveće učenje dana Duhova. Dozvolimo svojim mislima da budu oblikovane Božijim zapisom, umesto nekakvim gledištem protestantske teologije.
3. Speri svoje grehe
Kao sledeće razmotrimo Pavlov slučaj. Ananija kaže Pavlu: ,,Ustani, krsti se, prizovi njegovo ime i speri svoje grehe”(Dela 22:16).
Pavle je u hrišćanstvu uopšte, prihvaćen kao najistaknutiji učitelj, prorok i apostol. Šta bi bilo da je u njegovom učenju postojala mrlja? Rečeno mu je da ne okleva nego da ustane i da se krsti. Zašto? Da spere svoje grehe. Rimokatolička crkva ovde greši menjajući pravo značenje ovog stiha za lično iskustvo pred Bogom. Ne mogu da vide da se ovaj deo Pisma odnosi na svet. Sledstveno tome, oni krštavaju ljude na samrti da bi im na taj način oprali grehe. Ne shvataju da je krštenje u odnosu na svet, a ne na Boga. Međutim pokušavajući da prikriju ovaj stih, protestanti takođe greše.
Pavle je najpre pripadao svetu, a sada — pošto je uzverovao i video Gospoda Isusa — trebalo bi da ustane i da se krsti. Ovako kršten, opran je od greha, jer je prekinuo svoj odnos sa svetom. Ako neko postane hrišćanin u tajnosti i ne krsti se, svet će ga još uvek smatrati svojim. Vernik može da kaže da je spasen, ali svet tu njegovu izjavu neće prihvatiti. Sve dok se ne krsti, neće moći da natera svet da sagleda njegovo spasenje. Ko bi bio tako lud da uđe u vodu kad za to ne bi imao dovoljno razloga? Da, čim se hrišćanin krsti oslobođen je od sveta. Odatle proizlazi da je ta voda povezana sa svetom.
Svet će još uvek smatrati nekoga svojim, ukoliko taj ne pokaže spoljašnji izraz svog unutrašnjeg verovanja. Na primer u Kulingu, Fučaou, u jesen se održava jedna idolska svečanost. U njoj bi trebalo da učestvuje svaki stanovnik. Ako neko samo kaže da je uzverovao u Gospoda i da zbog toga ne može da učestvuje — nema izvinjenja. Ali ako se krsti, odmah će ga prepoznati kao onoga koji je ostavio svet. Odatle sledi da je krštenje najbolji način za odvojenje. Kroz krštenje, vernik objavljuje celom svetu da je prekinuo svoj odnos sa njim i da je izašao iz njega.
Zbog toga što je krštenje javno svedočanstvo, trebalo bi ga javno i izvoditi. Na službi krštenja često mogu da se zateknu neverni. Neki vernici zastupaju mišljenje da na krštenju ne bi trebalo da bude isuviše posmatrača, da bi se izbegla zbrka. Znači li to da bi Jovan Krstitelj trebalo još nešto da nauči kod njihovih nogu, jer je prizor na reci Jordanu bez sumnje bio neorganizovan! Ne, neka svet bude svedok onome što činimo!’
4. Spaseni kroz vodu
Božije reči sadrže jedinstvo misli. U 1. Petrovoj 3:20, 21 piše: „U Nojevo vreme . . . u kom se malo njih, to jest, osam duša spaslo kroz vodu.” Ovo nam pruža malo drugačiji pogled na spasenje. Gospod kaže: ,,Ko poveruje i krsti se — biće spasen.” Na dan Duhova Petar objavljuje: ,,Pokajte se i neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga.” Pavlu je rečeno: ,,Ustani, krsti se, prizovi njegovo (Hristovo) ime i speri svoje grehe.” Međutim Petar nam ovde pokazuje kako da se spasemo kroz (,,dia” u originalu) vodu.
Sve što ne može da prođe kroz vodu nije spaseno, nego je udavljeno. U Nojevo vreme krstili su se svi, ali samo osam duša je izašlo iz vode. Svi ostali su se utopili, jer im nije pošlo za rukom da izrone. Drugim rečima, ta voda im je postala voda smrti. Bili su zagnjureni u vodu i potonuli, ali mi smo izronili, jer je ova voda za nas, voda spasenja. Zar ne primećujete da u Petrovim rečima ima nečeg pozitivnog? Kada je došao potop, sasvim je tačno da je celo čovečanstvo bilo podavljeno. Ipak u to vreme u kovčegu se nalazilo osam duša koje su izašle iz vode. Voda ih nije mogla zadržati. Ovo osmoro se spaslo, dok su svi ostali izginuli. Danas se ceo svet nalazi pod Božijim gnevom. Ali ako sam kršten, onda sam prošao kroz Božiji gnev i izašao iz osuđenog sveta. To je značenje krštenja.
Krštenje znači uroniti na jednoj strani i izroniti na drugoj. Ono govori o prolasku kroz vodu i izlasku iz nje. Podvucimo tu stranu izranjanja. Svi su otišli pod vodu, ali je iz nje samo osam duša izašlo. I mi smo danas spaseni krštenjem. Kako? Tako što smo ušli u vodu, a zatim iz nje izronili. Niko ko još nije uzverovao u Gospoda Isusa ne bi trebalo da se krsti, jer neće moći da izroni iz vode. Međutim mi vernici možemo da posvedočimo svetu da smo pronašli put napolje.
Od sada više nismo u svetu
Razmotrivši ova četiri odlomka iz Pisma koja spadaju u prvu grupu, trebalo bi da budemo načisto sa tim šta krštenje za nas može da učini. Pošto smo se krstili, oslobodili smo se od sveta. Novi vernik ne bi trebalo da dozvoli da prođe mnogo godina pre no što se oslobodi od sveta. Prvo što bi trebalo da učini jeste da se krsti. On mora da shvati u kakvom se stanju svet nalazi pred Bogom. Šta je to od čega bi trebalo da bude spasen? Od svog pređašnjeg stanja, a i da potpuno raskine svoj odnos sa svetom. Vernik se od sada nalazi na drugoj strani sveta i treba mu ukazati na taj put.
Čim neko uzveruje u Gospoda, treba mu objasniti da ne pripada više svetu. Njegovo krštenje je odlučan izraz njegovog oslobođenja od sveta. Od sada prebiva u kovčegu, dakle prešao je na drugu tranu. Ima mnogo toga što više ne može da čini, ne samo zato što je uzverovao u Gospoda Isusa, nego i zato što se krstio. Prešao je preko mosta na drugu obalu. Ovo krštenju daje veliki smisao.
Krštenje znači da je s tobom svršeno
Greška protestantizma je u tome što mu ne uspeva da vidi značaj krštenja kao nečega što usavršava učenje o spasenju. Mi danas moramo da vratimo krštenje na njegovo pravo mesto. Šta ono znači? Ono je izlazak iz sveta i pravi postupak u oslobođenju od sveta. Kada se neko krsti on onda objavljuje ljudima da je izašao iz sveta. Gospođica Barber (Miss M. E. Barber) je to poetično ovako iskazala: ,,A tada grob, sa onim milima što oko njega plaču i znaju da je sav život otišao.” Ti mili i dragi znaju da je s tobom svršeno, da si stigao do kraja puta. Takvo krštenje je nešto veoma delotvorno. Ma šta drugo bilo bi nepraktično. Moraš izaći iz starog područja.
Primiti večni ŽIVOT je priča koja govori o tvom duhu pred Bogom; no biti spasen tvoje je svedočanstvo svetu kome objavljuješ da sa njim nemaš više ničeg zajedničkog.
Šta je pravo značenje krštenja?
Sada, pošto se hrišćanin krstio, trebalo bi da pogleda unazad i razabere pravo značenje krštenja. ,,Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni?” (Rim. 6:3). ,,Kad ste u krštenju s njim sahranjeni, u njemu ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih” (Kol. 2:12). Ovo je gledanje natrag, a ne napred. Ne zaboravite da su reči u Marku 16, Delima 2, Delima 22 i 1. Petrovoj 3 bile izgovorene pre krštenja, dok su reči u Rimljanima 6 i Kološanima 2 izgovorene posle krštenja. Posle krštenja, Bog nam je naznačio da smo pri svom krštenju u stvari bili kršteni u Gospodnju smrt, da smo bili sahranjeni sa Njim, a u vaskrsenju podignuti sa Njim.
Pimljanima 6 podvlači smrt i sahranu, iako se u produžetku dotiče i vaskrsenja. Kološanima 2, međutim, podvlači sahranu i vaskrsenje. To je dakle još jedan korak napred, jer mu se žiža nalazi u vaskrsenju. Voda predstavlja grobnicu. Ono što je sahranjeno mora da je mrtvo, ali ono što izranja, mora da je u vaskrsenju živo. Rimljanima opisuje prvi deo ove istine, a Kološanima, zadnji deo te iste istine.
1. Divno Evanđelje
Kada si jednom osetio težinu svojih greha, tada si možda čuo i o smrti Gospoda Isusa. Ta vest ti je zaista bila evanđelje. Ili pak u vreme kada si postao svestan svoje pokvarenosti i kada si pokušao da činiš ono što si najbolje umeo da bi se oslobodio od te vlasti greha — a ipak ti to nije uspelo —shvatio si da si već mrtav. Ovo je za tebe i te kako bilo evanđelje. Slava Bogu, jer Evanđelje Isusa Hrista je takvo! Kako je smrt Gospodnja divno Evanđelje, tako je divno evanđelje i naša smrt u Hristu. Radost je to kad se zna o Gospodnjoj smrti, ali isto tako je i radost kad se zna o svojoj sopstvenoj smrti u Gospodu. Kad čuješ vest o smrti koja je prva misao što ti pada na pamet? Kao i Josif iz Arimateje, ti razmišljaš o sahrani, jer sahrana je čovekova prva reakcija na smrt. Evanđelje danas objavljuje da si mrtav u Hristu. Odatle prvo sledi priprema za sahranu.
Dakle, dragi moji, kada zagazite nogom u vodu krštenja ili kada se posle mnogo godina osvrnete na svoje krštenje, trebalo bi da se setite da ste već mrtvi. Od ljudi tražite da vas sahrane zato što verujete da ste mrtvi. Bez sumnje, srčano biste se branili kad bi neko pokušao da vas sahrani pre no što ste umrli. Čak i da ste isuviše slabi da glasno izrazite svoje protivljenje, svakako biste se otimali da vas ne sahrane pre nego što ispustite svoj poslednji dah. Smrt je dakle preduslov sahrane.
Nove vernike bi trebalo uputiti u to, da u vreme kada je Gospod Isus bio razapet, da su i sami bili razapeti. Na osnovu ovog temelja se zasniva i njihova želja da budu sahranjeni u vodi. Ali isto tako kao što je Gospod Isus bio podignut iz mrtvih, i oni će biti podignuti tom istom silom vaskrsenja koja prebiva u njima. Izlazeći iz vode postaju vaskrsnuti ljudi — više nisu ono što su bili.
Ovo je nešto ka čemu bi trebalo često da se vraćaju. Kada su uzverovali da su mrtvi, zatražili su da budu sahranjeni. Pošto su izašli iz vode, sada će hodati u novini života. Sada se nalaze na onoj vaskrsloj strani.
2. Mi smo u Hristu
U novinama se jednom pojavio ovakav naslov: ,,Jedna osoba — tri života.” Pisalo je: pošto je ubijena jedna bremenita žena medicinski stručnjaci su ustanovili da su joj se u utrobi nalazili blizanci. Otuda i čudan naslov! Dozvolite da vam skrenem pažnju na činjenicu da je u slučaju našeg Gospoda — jedna osoba ali nebrojani životi. To je u stvari značenje biblijskog izraza ,,u Hristu.” Ubica je ubio samo majku, ali pošto su se u njenoj utrobi nalazili blizanci, kada je majka umrla umrli su i oni. Isto se dešava sa onima koji su u Hristu. Kad je Hristos umro umrli smo i mi sa Njim.
,,Od njega (Boga) ste i vi u Hristu Isusu” (1. Kor. 1:30). Od Boga je da smo u Hristu, i činjenica je da jesmo u Hristu. Pošto je jedan umro, mi svi smo umrli. Kad ne bismo znali šta znači biti u Hristu, ne bismo nikada razumeli šta znači biti mrtav zajedno sa Njim. Blizanci su morali da umru zajedno sa svojom majkom zato što su bili u majčinoj utrobi. Duhovna istina je još stvarnija od telesne činjenice. Bog nas je spojio sa Hristom te je zato Njegova smrt i naša smrt.
Mi smo već umrli u Hristu. Verujmo toj činjenici. Kada uronimo i izronimo iz vode objavljujemo da se nalazimo s druge strane groba. To je vaskrsenje. Razmišljanje (držanje, smatranje, računanje, mišljenje) u Rimljanima 6 znači smatrati da smo živi Bogu u Hristu Isusu. Iako se u sebi ne moramo osećati nimalo drugačije, ovo divno iskustvo se ipak sadrži u Hristu.
Iskreno se nadamo da će svi novi vernici doći do ovoga. Shvatajući da su mrtvi, oni dozvoljavaju da budu sahranjeni u vodi. Shvatajući da su vaskrsli, izlaze iz vode da bi služili Bogu.
__________ 1 Ovo se uglavnom odnosi na islamske zemlje.
-
nazad
