Biti služitelj reči za nas je sasvim novi zadatak. Nikada to ranije nismo radili, kao što novorođenče nikada nije naučilo da govori. Zaista, mi živimo na zemlji već nekoliko decenija i mnogo smo govorili tokom mnogih godina, ali nikada nismo izgovorili ovu reč. Da bismo izgovorili ovu reč, moramo da učimo od samog početka. Ne bi trebalo da pomišljamo da, pošto imamo iskustvo u govoru, čak i u propovedanju da zbog toga možemo dobro da ga koristimo. Takvo shvatanje je neprihvatljivo jer je služba reči nešto potpuno drugačije od našeg dosadašnjeg učenja i shvatanja. Ne bi trebalo da budemo toliko nemarni da se oslanjamo na prošlost i da pokušavamo da govorimo kao što to obično radimo.
Seti se da govoreći u Božije ime, da si kao beba koja mora da uči od samog početka. Kao što beba uči da izgovori svaku reč, tako i ti moraš sve vreme da učiš. Govorenje u telu poseduje svoje karakteristike; govorenje u duhu ima svoje osobine. Ti nisi u mogućnosti da iskoristiš svoje prethodno iskustvo u govoru ili propovedanju. Ako budeš tako radio, promenićeš prirodu Božije reči. Moraš da učiš od početka. Mnoge reči, mnogi načini izražavanja i mnoge misli moraju postepeno da se uče; čak i kako nastupaš dok govoriš moraš iznova da učiš. Ovo nije angažovanje stare metode niti njeno dopunjavanje novim načinom. To je nešto sasvim novo, stoga sve u vezi sa službom reči moramo da učimo tačku po tačku.
Objavljivanje reči koju ti je Bog dao, i lako je i teško. Slično je molitvi. Možda smatraš da je lako, ali čak ni nakon celog svog života nisi uspeo da to savladaš. Ali ako kažeš da je molitva teška, onaj koji je tek spasen može lako da se moli prvog dana kada je spasen. Stoga je s jedne strane teško biti služitelj reči, a s druge strane i nije.
Hajde sada da razmotrimo nekoliko stvari na koje bi trebalo da obratimo pažnju kada govorimo.
1. Čuvaj svoj duh od ranjavanja. Mi ne govorimo tek da bismo pustili reči, nego i da bismo oslobodili duh. Naša služba će biti sasvim neuspešna ako nam samo reči izađu, a duh izostane. Naravno, jednako je nemoguće osloboditi duh bez reči. I duh i reči su neophodni. Kada se reči izgovore, one idu sa duhom. Duh je taj koji dotiče, pokreće i čini da ljudi vide. Ako je duh snažan, on može da obori ljude. Objavljivanje reči je objavljivanje duha. Bez duha nikakva rečitost neće biti vredna. Zato moramo da pazimo da se duh ne povredi i da mu zbog toga ne bude moguće da se oslobodi.
Duh ne bi trebalo da se vređa. Najmanja uvreda će ga zadržati i učiniti da ostalo budu samo reči. Ponekad nismo ni svesni da nam je duh već ranjen. On je veoma osetljiv i zato ga je lako povrediti. Duh je toliko osetljiv da je mnogo dirljiviji od našeg sopstvenog osećanja. Kada je ranjen ne uspeva mu da se ispolji zajedno sa rečima. Zbog toga moramo biti veoma oprezni i da pazimo na duh da se ne povredi. Nekoliko stvari može lako da ga rani, pa ćemo sada ukazati na neke od njih.
a) Tvoj duh je ranjen i ne može da se oslobodi ako pre nego što govoriš, nesvesno takneš neki mali greh ili nečistotu. Iako ne znamo tačno koji greh ili nečistota može da povredi duh, znamo da ga sam kontakt sa mnogim gresima i nečistotama (da ne kažem i praktikovanjem istih) može da ga rani. Kada počneš da govoriš, nalaziš da ti to nije moguće, jer si svestan da ti je duh povređen. Zbog toga svaki služitelj reči mora da traži oproštenje i očišćenje pre nego što progovori. Svi znani gresi i nečistote moraju da se priznaju pred Bogom i od Njega zatraži oproštenje i očišćenje. Čak i za ono što ne znaš, moraš da tražiš očišćenje i oproštenje. U običnim danima moraš da naučiš kako da se pažljivo čuvaš da se ne dotičeš onoga što bi moglo da kalja. Duh je osetljiviji od tvog osećanja. Može da prođe i nekoliko dana pre nego što ti postane jasno kakav je to greh ili nečistota koju je tvoj duh već osetio. Ponekad, kada govoriš, osećaš da je reč ispravna, da je i misao ispravna, ali nekako nisi u stanju da ispoljiš i svoj duh – kao da ne želi da bude oslobođen. Imaš osećaj kao da ne nalaziš svoj duh. To je zato što je ranjen kaljavošću greha. Stoga je nepokretan.
b) Na duh treba čekati pre nego što mu je moguće da se ispolji. Ako je naša misao donekle rasejana i ne uspeva da se usredsredi ili da sledi određeni način razmišljanja, duh je povređen. Naš razum mora budno da čeka na duh da bi bio upotrebljen kada je to potrebno. Rasejane misli otežavaju duh. Nekim služiteljima reči duh je ranjen kroz misao. Trebalo bi u potpunosti da čuvamo svoj razum da bi duh mogao da ga koristi. On mora svim srcem da čeka na duh kao što sluga čeka na svog gospodara.
v) Da bi održao svoj duh jakim i nepovređenim, ne smeš da koristiš pogrešne reči, pogrešne ilustracije ili tačke dok govoriš. Ako pogrešno upotrebiš dve ili tri velike reči, znaš da je tvoja poruka zakazala. Tih nekoliko pogrešno upotrebljenih reči povredilo je tvoj duh i sprečilo ga da se oslobodi. (Ponekad to nije toliko ozbiljno ako se pogrešno upotrebi samo nekoliko nevažnih reči. Tvoj duh nije povređen i još uvek može da bude oslobođen.) Ili možda koristiš ilustraciju koja se ne slaže sa mišlju duha. Duh pri tom može lako da se rani i odbije da izađe. Ili možeš jednostavno da ispričaš priču koja nije u skladu sa Duhom; tvoj duh će takođe biti povređen i zadržan. Ili možeš da izgovoriš čitavu gomilu reči bez dodira sa Duhom; ponovo ćeš uvideti da je duh povređen i povučen. U svakom slučaju, shvatimo da je duh lako ranjiv. Ako si nepažljiv, otkrićeš sa zaprepašćenjem da duh neće da se pokaže. Možda želiš da oslobodiš svoj duh, ali nemaš snage da ga oslobodiš. Onda ti je jasno da si ga danas ranio.
g) Naš stav takođe može da povredi duh. Mnogi su na sastanku puni samosvesnosti i to lako povredi duh. Zamisli da govoriš na određenom mestu i da si veoma svestan samoga sebe. Osećaš kako su ljudi koji sede pred tobom strašni; posebno te je strah od izvesne grupe ljudi. Dok govoriš, svestan si sebe zbog njih. To će ugušiti tvoj duh i sprečiti ga da se ispolji. Čim duša počne da vlada, samosvest počinje da raste; kako se samosvest povećava, tako i duh gubi kontrolu.
Trebalo bi da znamo koliko se treperenje duha razlikuje od treperenja svesnosti duše. Prvo nam treba, a drugo ne treba. Kada dođemo na sastanak trebalo bi da budemo ispunjeni strepnjom, ali svakako ne i drhtanjem samosvesti duše. Znajući svoju nesposobnost i nemoć, dolazimo sa strepnjom. Ta strepnja nam omogućava da poštujemo Boga, da verujemo i da se uzdamo u Njega. Duševna samosvest nije takva. Ona gleda na čoveka. Duhovna strepnja nas navodi da se uzdignemo ka Bogu, a duševna samosvest usmerava naše oči ka ljudima. Kada se javi samosvest koja pripada duši, naš duh je odmah povređen. Postaje neupotrebljiv i ne može da se ispolji.
Stoga evangelizator ne sme da bude samosvestan. Bog je vekovima koristio one koji pri propovedanju evanđelja nisu bili svesni samih sebe. Što je evangelizator manje samosvestan, to je i njegov duh moćniji. Dok stoji pred ljudima, on nije svestan neba koje gleda, ni zemlje, ni ljudi. On govori ono što mu je u srcu. Nije svestan ni ispravnog ni pogrešnog stava svojih slušalaca. Takvo potpuno odsustvo samosvesti je osnovni uslov za evangelizatora. To će učiniti da se njegov duh uzdigne. Otuda propovednik reči mora da nauči da ne bude samosvestan. Ako ustane da govori Božiju reč i boji se ljudi – boji se da oni neće poslušati njegove reči, boji se ovoga ili onoga – takav strah će uvek povrediti njegov duh i sprečiti ga da se ispolji. Njegov unutrašnji čovek nije dovoljno snažan da se odazove izazovu. Uvenuće na licu mesta.
Zamislimo da je neko ko propoveda evanđelje sve vreme svestan da su oni koji ga slušaju stariji po godinama, da su na višem položaju, boljeg obrazovanja ili da znaju više od njega; kako će onda moći da uspe u svom propovedanju? Što više govori, to više vene. Pri propovedanju evanđelja, ako činiš ljude malo većim, evanđelje činiš malo manjim. Ali ako prvenstveno misliš na evanđelje, tvoja svest o ljudima će uskoro biti savladana. Duh evangelizatora mora da se oslobodi. On ne treba da razvija svest o samoponižavanju, jer će to umanjiti silu Božije reči i učiniti njegov duh slabim i praznim. Strah od čoveka nije poniznost; to je duševno osećanje samoponižavanja. Duhovna poniznost dolazi posredstvom prosvetljenja od Boga i stvarnog poznavanja sebe, dok je duševno samoponižavanje rezultat gledanja na čoveka, upoređivanja sebe sa drugima i straha od ljudi. Pod određenim uslovima takve samoponižene osobe mogu da ispolje stav ponosa. To nikada nije poniznost. To povređuje duh i čini ga neupotrebljivim.
Kad god stojiš pred ljudima moraš, s jedne strane da budeš u strahu i trepetu, a s druge hrabar i veran. Moraš da imaš oboje; nedostatak jednog raniće tvoj duh. Ranjeni duh onesposobljava čoveka da bude propovednik reči.
2. Duh i reč ne smeju da izgube vezu. Možda imaš četiri ili pet odlomaka u svojoj poruci, ili četiri ili pet stihova iz Biblije da pročitaš, ili četiri ili pet pojedinosti koje treba pomenuti. Šta stavljaš na prvo mesto, a šta na drugo, može da utiče na oslobađanje duha. Imaš reč, ali ako poremetiš redosled koji duh namerava da preuzme, tvoj duh neće moći da se oslobodi dok budeš govorio. Postoji stvarna poteškoća u govoru, jer naše reči gube dodir sa našim duhom. Neke reči bi trebalo izgovoriti na početku, a ti ih stavljaš na kraj, i obrnuto. S obzirom na to, videćeš da je duh uzdržan iako izgovaraš reči.
Pored toga, ponekad reči moraju da prelaze iz jednog dela u drugi dok misao skrene u drugom pravcu. Nešto može da se desi tokom takvog prelaza. Reči mogu da se nastave, ali duh možda neće skrenuti. Duh se može kratko zaustaviti i odvojiti od reči. Otuda je pri skretanju misli potrebno održati duh u vezi sa rečju. Pretpostavimo da si pogrešno upotrebio neki odlomak iz Svetog pisma. Tvoj duh ne uspeva da krene tim pravcem i ishod je da gubi kontakt sa rečju. Ovo postaje veoma ozbiljna stvar u besedi.
Onima koji su malo učili pred Bogom, najveći problem je ranjavanje duha; međutim, onima koji su iskusniji glavna poteškoća leži u gubitku veze između reči i duha. Kada neko tek počinje da uči, on često ozledi svoj duh – duh ne uspeva da izađe zato što ga je povredio. Pošto je osoba nešto naučila, njen problem više nije ranjavanje duha; umesto toga, reč i duh se međusobno ne dotiču.
Nije lako održavati ova dva aspekta u stalnoj vezi. Ponekad poruka može loše da otpočne i zbog toga reč gubi vezu sa duhom. U drugim prilikama redosled u govoru je konfuzan; reči su prenesene, ali duh je zatvoren. Kontakt između reči i duha najlakše se gubi na mestu menjanja teme. Kada reč počne da se menja, naša misao možda neće biti odgovarajuća, naš duh možda neće biti dovoljno aktivan, a naše osećanje možda neće biti dovoljno osetljivo da bismo ga sledili; posledica toga je da reč napreduje, a duh zaostaje. Veza je izgubljena. Koliko je neophodno da naučimo da pustimo duh da ide s rečju. Čim osetimo gubitak veze, odmah bi trebalo da pokušamo da vratimo reč u njeno prethodno stanje.
Naš duh je veoma osetljiv. Ponekad, čak i nakon što smo reč vratili na njeno prvobitno mesto, duh i dalje neće da se javi, jer kada se ostavi po strani, biće pozleđen. Kako je duh samo osetljiv; i na kolikoj opreznosti moramo da budemo prilikom besede! Moramo da gledamo na Božiju milost da u vreme tranzicije naš duh ne izgubi vezu. Dok razgovaramo sa braćom, moramo da održavamo svako skretanje u skladu sa duhom. Ako se napravi neka greška, moramo odmah da povučemo svoju reč. Ako duh i dalje ne uspe da bude pozvan natrag, moraćemo da žrtvujemo taj deo poruke i pokušamo da lociramo gde je pomazanje, jer tu leži pravac reči. Tada će duh biti oslobođen.
Da li će se služitelj reči okrenuti ispravno ili pogrešno, više zavisi od Gospodnje milosti nego od čovekovog sopstvenog uređenja. Prilično nam je teško da kontrolišemo snagu reči i saradnju duha sa rečju. Zahvaljujući našem znanju i iskustvu mi ne možemo da napravimo pravi zaokret. Možda ne znamo kada smo u pravu, ali svakako prepoznajemo kada grešimo. Za nekoliko minuta mi ćemo to saznati.
Čim shvatimo da nešto nije u redu, moramo da prestanemo s tim. Nikada ne pokušavajmo da spasemo poruku. Ako osetiš da je reč otišla, odmah se vrati. Drugom prilikom, možeš da osećaš kao da stojiš na raskrsnici; ne znaš da li jesi ili nisi u pravu. Ipak, ako nastaviš da govoriš, znaćeš to nakon nekoliko minuta. Kada se reč i duh podele, shvataš da nisi u pravu. Iako izgovaraš reči, tvoj duh ostaje nepokretan. Duh je zaista veoma osetljiv; jedna mala greška učini ga nepokretnim. Ne možeš da ga istisneš. U tom slučaju, trebalo bi da se vratiš na prethodni položaj i kreneš ispočetka. Kako znaš da li je tvoja reč ispravna ili pogrešna? Procenjuje se po tome da li tvoj duh ističe s rečju. Dok govoriš, govoriš pravu reč ako je tvoj duh oslobođen; inače grešiš. Ovo obuzdavanje Sveti Duh obavlja u tebi.
Mi smo sami po sebi veoma bespomoćni i zato moramo u potpunosti da se uzdamo u Božiju milost svaki put kada govorimo. Mi ne možemo sebi da pomognemo da govorimo u Božijem Duhu čak ni pet minuta. Lako skrećemo u pogrešnom pravcu. Ovo je izvan kontrole ljudske mudrosti i znanja, i nije pod kontrolom čovekovog iskustva. Dakle, ako u svom svakodnevnom životu primimo milost od Boga tako što ćemo naučiti da se poverimo Bogu milosti, tada ćemo na svoje zaprepašćenje, otkriti da je sve u redu dok budemo govorili. Ponovo kažemo da je to Božija milost, jer niko ne može sebe da održi na pravom putu. To je nešto što kontroliše Gospodar, a ne sluga; to je nešto što mi ne možemo da učinimo, nego samo Gospod. Uprkos svom znanju, učenosti i iskustvu, trebalo bi da se bezrezervno prepustiš Gospodnjoj milosti; u suprotnom, možda ćeš biti u pravu tri ili pet minuta, ali onda ćeš skrenuti u pogrešnom pravcu.
Najmanje što služitelj reči mora da zna to je da se za vreme izlaganja ne radi toliko o oslobađanju reči koliko o oslobađanju duha. Reči se izgovaraju da bi se duh oslobodio. Odgovornost služitelja nije samo u tome da ispuni reč, nego je više u tome da isprazni duh. Ti nisi ispunio delo služitelja samo slanjem reči, nego ispunjavaš zadatak ako rečju isprazniš duh. Pravi dokaz je stepen do kojeg je tvoj duh danas oslobođen u tvojoj poruci. Lepota je u ovome: što se više duh oslobađa, to se osećaš lakšim – znaš da te je Gospod upotrebio.
Ne moraš da brineš o rodovima, to je Gospodnji posao. Da li su ljudi spaseni ili nisu, da li im se pomoglo ili nije, to je u Gospodnjoj ruci, a ne u tvojoj. Rezultat pripada Gospodu, a ne tebi. Uspeh je Njegova briga, a ne tvoja. Za nas sluge postoji samo jedan subjektivan rod, a to je da za vreme govora i posle toga, ako sam se oslobodio svog bremena, znam da mi je Gospod bio milostiv.
Radost služitelja reči nije u tome što izgovara mnogobrojne reči, niti u klimanju glavama, niti u činjenici da se ljudima pomaže, već u oslobađanju duha pri besedi. Onako kako duh ističe tako se i breme oslobađa. Kada se duh oslobodi srce je radosno. Znaš da si izvršio svoju dužnost i da si je obavio kako valja. Ako se reč izgovara a duh se zadržava, vratićeš se kući sa istim bremenom. Možeš da govoriš tako glasno dok ne promukneš i telo ti se umori, ali se vraćaš poražen jer ti je duh blokiran. Razlog govorenja je da se oslobodiš svog bremena – da oslobodiš svoj duh. Što se duh više oslobađa, ti postaješ lakši i srećniji.
Sa oslobađanjem tvog duha dolazi i Božija reč. Bez toga, tvoja reč nije Božija reč; nego samo imitacija. Kad god Božija reč dođe tvojim posredstvom, tvoj duh neizbežno izlazi sa njom. Samo bezumni traže rod i hvalu od ljudi. Bezuman čovek se divi svojim rečima i ne dotiče svoj duh. Ako je toliko nerazuman da želi da ostane u tami, biće zadovoljan izvrsnošću svojih reči. Zaboravlja da je reč bez duha potpuno prazna.
Shodno tome, povedi računa o tome da li se duh oslobađa u reči. Takva budnost će pomoći da se održi veza između duha i reči. Ako ne paziš, reč može da izgubi vezu sa duhom. Negativan prekid veze je prouzrokovan nepažnjom – pozitivno održavanje veze je posredstvom Božije milosti. Duh mora da ide uz reč. Njegovo oslobađanje će učiniti reč ispravnom i dovesti do toga da reč dopre visoko. S jedne strane trebalo bi da budeš budan, a s druge da naučiš da se pouzdaješ u Božiju milost. Potpuno ćeš se izgubiti ako pokušaš sam da pripremiš svoju poruku i da sam izvršiš svoje prelaze. Ako neko treba da bude ponosan na svoje propovedanje, rezultat može biti samo jedan: iako bi mogao dobro da propoveda, on nema službu reči. Možda se oseća ushićeno nakon propovedanja, ali on nikada neće biti i propovednik reči. Bezumni su ponosni. Ne zaboravi da je samo po Božijoj milosti reč u stalnom dodiru sa duhom.
3. Duh sledi reč a reč sledi pomazanje. Postoje dva načina govora. Jedan od načina je da se reč iznosi duhom, to jest, duh se stavlja u izgovorenu reč. Drugi način je da unapred imamo i pomazanje i duh, i našu reč da bismo sledili pomazanje. To su dva različita načina na koji se naš duh i reč sjedinjuju u besedi.
Kada govoriš, postoji mogućnost da Bog želi da oslobodiš određene reči. On će ispuniti tvoj duh tim rečima. Ti stavljaš svoj duh u reči i šalješ ih jednu po jednu. Ti kao služitelj ispoljavaš svoju volju da ispoljiš reči svojim duhom. Kada su tvoje reči izgovorene, tvoj duh se ispoljava s rečima. Koristiš duh da ispoljiš reči, a tvoj duh ističe s rečima. Onako kako te reči dolaze do ljudi, tako se i duh spušta na njih. Po milosti Božijoj, takav način besede može biti veoma delotvoran. Reči su snažne, a duh je uzvišen. Usta izgovaraju reči dok srce ispoljava duh. Ovo je jedan od načina.
Postoji još jedan način: pre nego što progovoriš, sila Božija je na tebi – pomazanje je na tebi. Pomazanje prethodi reči. Pod uticajem ove sile govoriš pod pomazanjem. Pomazanje teče, a tvoje reči ih slede. Kad god postoji neko osećanje u duhu, ti učiš da govoriš u skladu sa tim. Pri takvom načinu govora tvoj duh neprestano teče. Posebna korist od toga je što nikada nećeš pogrešiti, jer pomazanje uvek prethodi reči.
Tvoj način stava prema slušaocima će se razlikovati na dva načina. U prvom načinu besede ti posmatraš slušaoce, zapažaš izraze lica i proučavaš njihovo stanje. U drugom načinu ne možeš da obraćaš pažnju na slušaoce, jer svu pažnju moraš da usmeriš na duh, čekajući na pomazanje. Ti si kao posmatrač koji stoji na vratima. Čim primetiš pomazanje, odmah slede i tvoje reči. Jednostavno ideš sa pomazanjem, potpuno zanemarujući izraze lica, stav i reakciju ljudi. Pod silom pomazanja govoriš reč po reč. U ovom načinu besedenja, ukoliko bi skrenuo svoje misli ka slušaocima, odmah bi bio prekinut i ne bi mogao da ideš dalje s pomazanjem.
Svi koji se uče da govore u duhu moraju da nauče ova dva načina govora. Ponekad po Božijoj milosti govoriš posredstvom svoje misli, a istovremeno stavljaš svoj duh u reč i tako je ispoljavaš. Drugom prilikom, Gospod te navodi da prikupiš snage celog svog bića i u strpljivom čekanju na duha kome On daje pomazanje da prednjači. Prvo ide pomazanje, a zatim si u stanju da zamisliš odgovarajuće reči da bi izrazio unutrašnje osećanje. Prvo ide pomazanje, a odmah zatim i reči. Dok govoriš, možeš da gledaš slušaoce, ali ništa ne osećaš, jer je celo tvoje biće usredsređeno na pomazanje. Takvo oslobađanje duha dovodi do toga da Božija deca dotiču duh. Služitelj reči bi trebalo da koristi oba ova načina besedništva.
Najbolje stanje za službu reči je govoriti u skladu sa pomazanjem, ali pogurati duh u pravo vreme je od velike važnosti. Glavno je da se govori na osnovu pomazanja. Ti šalješ reči u skladu sa pomazanjem, potpuno zanemarujući bilo kakvu reakciju slušaoca. Pomazanje je sa tobom i nalaziš način kako da izlivaš reči. Ali za to vreme možeš da dodaš još jedan način govora, jer želiš ili da blagosloviš ili da pripitomiš svoje slušaoce. Ti odašalješ svoj duh sa rečju. Dok sila pomazanja teče, istovremeno teče i tvoj duh kao sadržaj. Tada i tamo videćeš Gospodnju milost. U stanju si da slušaocima pružiš otkrivenje kada to zaželiš – u stanju si da ih blagosloviš ili da ih slomiš.
Propovedanje koje će učiniti da ljudi razumeju je služba reči na najnižem nivou. Kada bude ispoljena na najvišem nivou, ljudi će videti i pašće. Da učiniš da ljudi razumeju da bi ih naveo da vide i padnu zavisi od toga koliko si voljan i u kojoj meri si spreman da za to platiš cenu. Kada budeš spreman da trošiš i budeš potrošen, ljudi će dobiti blagoslov. Pod pomazanjem uz potiskivanje duha ljudi ne mogu a da ne vide i ne padnu.
Cena koju si spreman da platiš ovde postaje veoma značajan činilac. Osnovno pitanje za služitelja reči je da uvežbava svoj duh. Na ovo moramo da obratimo veliku pažnju pred Gospodom. Spoljašnji čovek treba da bude slomljen, jer je to jedini način da se duh učini upotrebljivim. Slamanje spoljašnjeg čoveka je jedina stvar koju Sveti Duh ima za cilj prilikom disciplinovanja. Moramo da Mu dozvolimo da deluje u nama. Ako nema neposlušnosti ili opiranja Njegovoj disciplini, On će neizbežno slomiti našeg spoljašnjeg čoveka i učiniti našeg unutrašnjeg čoveka upotrebljivim.
4. Misao mora da bude pod kontrolom duha. U besedništvu pitanje mišljenja je vredno pažnje. Zauzima veoma veliko mesto u službi reči. Ako je tvoja sposobnost razuma delotvorna, ti si u stanju da tako središ svoju misao da će se duh osloboditi dok govori. U suprotnom, tvoj duh jednostavno ne može da se oslobodi. Nijedan služitelj ne bi trebalo da bude nemaran i ne čuva svoj razum od povrede. To mu je dragoceno kao što su i dve ruke pijanisti. U normalnim prilikama trebalo bi da dozvolimo Duhu Gospodnjem da slobodno koristi našu misao. Ne smemo dozvoliti da ona divlja. Nerazumne i besmislene stvari ne bi trebalo da zaokupljaju naš razum, niti niske i prezrene stvari da budu predmet naše mentalne prakse.
Ovo ne znači da je misao izvor reči. Ako služitelj govori onako kako misli, njegovu misao bi trebalo osuditi i potpuno ukloniti. Ako neko veruje da je dovoljno razmišljao o Bibliji i da stoga može da uči druge on je neupotrebljiv. Svako mišljenje osim onog u duhu trebalo bi da se ukloni. Sve poruke koje potiču iz nečijeg mišljenja moraju da budu odbačene.
Ovo, međutim, ne znači poništavanje funkcije misli. Svaka novozavetna knjiga je napisana sa mišlju koja se nalazi iza nje. Na primer u Pavlovoj poslanici Rimljanima koliko je ta misao obilna, ali koliko i plemenita. Ova poslanica ne potiče iz razuma, nego nastaje u duhu – misao u njoj sledi duh. Izvor mora biti duh, a ne misao. Obično moramo dobro da pazimo na svoj razum da bi ovaj mogao biti upotrebljiv kada Bog to želi. Stoga nemojmo nepravedno da osuđujemo. Treba da osuđujemo misao samo kada ona postaje izvor besede. Ako neko govori svojim razumom ne sme mu se odobravati. Ali normalno je da duh koristi misao i ne treba ga osuđivati.
Što je poruka duhovnija, to misao mora da bude potpunija. Sve duhovne poruke su prepune dubokih i plemenitih misli. Kada se duh pokaže, on zahteva punu i bogatu misao. Naš razum mora da zauzme mesto koje mu pripada u službi reči. Koje reči treba prvo izgovoriti, a koje slede nakon toga delo je našeg razuma. Prvo će se izgovoriti ono o čemu se prvo pomisli, i tako dalje. Naš govor prati našu misao.
Znamo da duh neposredno ne zapoveda rečju. Da je tako, to bi bio govor u jezicima. Duh obično usmerava naše reči po razumevanju našeg razuma. Samo ovo se zove služba reči. Stoga naše razumevanje mora da bude upotrebljivo. U slučaju da nije upotrebljivo, duh je ometan i gubi kontakt sa rečju. Ono što povezuje duh i reč jeste naša misao.
Moramo pažljivo da pazimo na svoju misao pred Bogom. Treba je svakodnevno obnavljati. Ne dozvolimo da naš razum po navici bude zaokupljen podlim i niskim stvarima, jer će to onemogućiti Svetom Duhu da nas koristi. Moramo da očuvamo svoju misao svetom. Mi dotičemo stvarnost posvećenja prilikom služenja reči. Posvećenje znači predavanje celog našeg bića Gospodu da nas On upotrebi. To znači prinošenje svih naših misli Bogu. Svakodnevno moramo biti na oprezu da ne bi po navici zauzeli niži nivo, jer tako ne bismo mogli da dostignemo visoki nivo u vreme potrebe. Svakodnevno uvežbavaj svoje misli da se susreću sa upotrebom Svetog Duha; ne dozvoli im da budu smetnja duhu. Neka Bog tako usmeri naš razum da bismo kasnije mogli da pomislimo na ono što bi trebalo prvo da se izgovori, itd. Našom rečju upravlja naša misao, a našom mišlju upravlja naš duh. Reč će se objaviti tim redosledom.
5. Vrhunac reči naspram vrhunca duha. U besedi je lako znati kada naše reči dostižu vrhunac, ali nije lako prepoznati i vrhunac duha. Naša misao poznaje vrhunac reči; vrhunac duha je iznad znanja naše misli.
Služitelj reči mora da ima na umu razliku između vrhunca reči i vrhunca duha. Ako je naše duhovno stanje ispravno, sasvim nam je jasno koje posebne reči nam je Bog dao; odnosno određene reči dopiru veoma visoko dok ostale ostaju obične. To je nešto što znamo, tako dok govorimo, želimo da unesemo ovaj vrhunac reči. Međutim, vrhunac reči možda nije vrhunac duha. Ponekad se poklapaju; ponekad se razlikuju. Ovo čini službu reči komplikovanijom. U slučaju poklapanja ova dva vrhunca, služitelj treba samo da pazi da njegove reči neprekidno idu ka vrhu, jer se njegov duh oslobađa sa rečju i snažan je i moćan kao reč. Ali ponekad je reč dostigla svoj vrhunac dok je duh neobično uzdržan, ili obrnuto.
Šta da radimo kada se vrhunac duha i vrhunac reči ne poklapaju? Imaj na umu da je ovo trenutak kada naša misao ima neki posao da obavi. Kod služenja reči, naša misao treba da bude nežna, a ne kruta. Naše misli zaista moraju da budu usmerene na reč, a ipak treba da ih Sveti Duh koristi. Trebalo bi da budu nežne i prilagodljive do te mere da mogu da prime nešto neočekivano. Kod služenja reči često se susrećemo sa neočekivanim elementima. Bog bi možda želeo da istovremeno govori nešto drugo; možda će želeti da doda neke reči, ili Sveti Duh može da poželi da učini nešto neobično. Ako je naša misao kruta i tvrda kao gvožđe, ona nije u stanju da primi dodatne reči duha; i tako smo vezani sopstvenim rečima. Možemo da dostignemo vrhunac reči, ali ne dostižemo vrhunac duha. Naša služba će biti obična i nedelotvorna. Takvo iskustvo je prilično teško objasniti, ali ćemo ga svakako razumeti kada se sretnemo sa njim. Zapamti samo da služitelj reči mora da ima sve svoje misli dostupne za reč, dok istovremeno te misli moraju da budu krotke i aktivne pred Bogom, tako da kad god Sveti Duh ukazuje na nešto drugo, one su dovoljno priljagodljive da ga slede. Tada će uspeti da dostigne vrhunac duha pri besedi.
Stoga, kada ustaneš da govoriš, tvoj razum mora da bude pristupačan i prilagodljiv pred Bogom i tvoj stav mora da bude spreman da prihvati svaki neočekivani obrt. Samo na taj način možeš da otkriješ šta Bog danas namerava da učini. Trebalo bi da očekuješ da bi moglo i nešto neočekivano da se desi. Shodno tome, trebalo bi da naučiš kako da proveriš svoj sopstveni duh, kao i Duh Božiji. Ako posle nekoliko izgovorenih reči osećaš slobodu u svom duhu, tvoja misao bi trebalo da pokuša da joj doda više reči da bi se oslobodilo više duha. Kada izgovoriš reč i duh obilno teče, trebalo bi da pratiš ovaj smer i dodaš još reči. Dok govoriš, tvoj razum traži središte duha. Jednom kada dotakneš središte, tvoja misao pokušava da pronađe dodatne reči da bi se oslobodilo više duha, i tako dalje i tako dalje. Drugim rečima, kad god tvoja reč oslobađa duh, tvoja misao ne bi trebalo da pokušava da promeni pravac. I tvoja misao i tvoja reč moraju da prate smer. Što više govoriš, više pomazanja primaš i više se duha oslobađa te reč biva snažnija – dotiče vrhunac duha.
Kao što smo rekli, dva vrhunca se ponekad poklapaju; ali ne uvek. Ne možemo ništa da učinimo ako duh dostigne svoj vrhunac pre reči. Ali ako reč prvo dostigne svoj vrhunac, u stanju smo da učinimo nešto da u velikoj meri oslobodimo duh. Ovo se može uporediti sa pokušajem da se locira igla koja je negde pala. Koristiš magnet da svuda tražiš iglu sve dok ne bude privučena. Na isti način i ti koristiš svoju reč da bi proverio duh. Ako jedna reč ne uspe da aktivira duh, pokušaj sa drugom rečju. Kroz iskustvo ćeš znati kada je reč aktivirala duh. Možeš da otkriješ veoma blago delovanje Svetog Duha. Govoriš svojom mišlju; koristiš svoju reč da proveriš da li je Sveti Duh zadovoljan rečju. Ako je On zadovoljan, ti ćeš to osetiti. Nastavljajući tako sa još više reči, videćeš da se duh oslobađa. U takvim trenucima tvoja misao upravlja tvojom rečju i snažno sledi, ne skrećući nego ide napred. Reči će privući još reči, duh će se sve više oslobađati dok ne dotakneš vrhunac za vreme besede.
Stoga moramo da naučimo kako da proveravamo ono što je od Svetog Duha ovom ili onom rečju, proveravajući koja će Ga reč osloboditi do vrhunca Njegove besede. Kada reč dotakne pravu tačku, tada sve što više govoriš, sve više će se oslobađati duh, a pomazanje će biti obilnije i tvoje reči će biti tačnije. Postepeno će te reč dovesti do vrhunca duha koji je vrhunac tvoje poruke. Kada vidiš prisustvo Gospodnjeg Duha kao i Njegovog blagoslova, siguran si da ćeš dotaći središte današnje poruke. Ako je tvoj duh snažan, moći ćeš da nastaviš sa izlaganjem reči pošto se postigao vrhunac. Međutim, ako tvoj duh nije dovoljno snažan, moraćeš da se okreneš posle nekog vremena inače reč neće ostvariti željeni cilj. Problem je sada snaga duha. Što je duh jači, to se vrhunac duže zadržava. Ipak, ne smeš da se prisiljavaš na održavanje vrhunca. Kad god nedostaje duha, iako reč još uvek traje, vreme je da prestaneš.
Dakle, da rezimiramo, naš razum bi trebalo da bude usredsređen i prilagodljiv pred Bogom. Mora da bude toliko usredsređen da ne misli ni na šta drugo, a opet toliko prilagodljiv da može da primi bilo šta što se nije očekivalo. Čuvaj se da ne padneš u bilo kakav nepromenljivi položaj u svojim mislima, jer će te to sprečiti da dotakneš reč ili neočekivani vrhunac koji bi Gospod možda želeo da ti dâ danas. Neophodno je potrebno da svakodnevno vežbamo svoju misao u saradnji sa Božijom rečju i sa kretanjem duha, tako da za vreme službe naša reč može da se uzdigne do vrhunca duha.
6. Pamćenje mora da bude savršeno. Prilikom služenja reči naša misao kontroliše našu reč. Mi govorimo u skladu sa onim što mislimo. Ali potrebni su nam materijali za naše razmišljanje. Niko ne može da smisli nešto ni iz čega. Naša misao je zasnovana na našem pamćenju. Ono što smo naučili, mislili i iskusili u svakodnevnom životu, to postaje materijal za reč. Taj materijal se sakuplja kroz Gospodnje postupanje u našim uobičajenim aktivnostima. Koliko je Gospod uništio i sagradio u nama služi kao materijal u rezervi.
Mi provodimo ceo život u sticanju iskustva, discipline, doktrine i učenja Biblije. Jednog dana, kad ustanemo da govorimo u ime Gospoda, Duh Božiji uvežbava naš razum, a naš razum koristi ono što je u našem sećanju. Drugim rečima, Sveti Duh upravlja mišlju koja zauzvrat upravlja rečju. Naša misao daje materijal našoj reči, taj materijal je zasnovan na našem pamćenju. Ako nam nedostaje iskustva, kasnije nemamo čega da se sećamo. Čovek ne može da se seti onoga što ne poseduje. Ono što skladištimo u svom sećanju snabdeva našu misao, a zatim to snabdeva našu reč. Iza reči stoji dobra i smislena misao, zasnovana na našem pamćenju. Ništa nije nepripremljeno; sve se govori prema prošlom iskustvu.
Reč zavisi od misli, misao od pamćenja, a pamćenje od iskustva. Kada ustaneš da govoriš, biraš upotrebljiv materijal iz svog životnog iskustva. Tvoje životno iskustvo se javlja kao spremište. Gospod te je proveo kroz mnogo toga. On ti je dao mnoge lekcije i mnoge istine. Sve ovo je sačuvano u skladištu tvog iskustva. Kada govoriš, tvoje reči su zasnovane na tim iskustvima. Kako do ovoga dolazi? Reči dolaze iz tvojih misli, ali tvoja misao prikuplja svoj materijal iz skladišta kroz pamćenje. Samo tvoje pamćenje može ući u skladište tvog iskustva i iz njega izabrati odgovarajući materijal.
Pamćenje je kao čuvar skladišta; samo ono može da iznese ono što si naučio i sačuvao u prošlosti. Tada tvoj razum organizuje taj materijal i predstavlja ga po redu. Sada prepoznaješ važnost pamćenja. Sva služba reči počinje sa Svetim Duhom. Kada Sveti Duh želi da govori, On koristi našu misao. Jer koju god reč On želi da kaže, On traži da li je naša misao upotrebljiva, da li smo u stanju da obezbedimo pravu reč, da li možemo da sledimo pravi redosled reči koje treba izgovoriti. Sve više otkrivamo nesposobnost sopstvenog mozga. Ne možemo da mislimo na reč koju Sveti Duh želi da kaže; umesto toga koristimo reči koje Sveti Duh ne želi da upotrebi. Nijedan propovednik reči ne može da bude ponosan, jer kada jednom počne da služi on vidi svoju nesposobnost. To je poput zupčanika na nekoj mašini čiji se zupci ne uklapaju. Ponekad osećamo da smo u brzini. Naš razum je u stanju da obezbedi reč koju Gospod želi da kaže. Ali to nije naše svakodnevno iskustvo. Naš razum je često neupotrebljiv. Naša misao je isuviše nezanimljiva da bismo Svetom Duhu dali pravu reč.
Trebalo bi da shvatimo da Sveti Duh upravlja mišlju, a misao usmerava reč. Bez vođstva Svetog Duha naš razum je potpuno nesposoban da upravlja našom rečju. Ipak, kada naš razum pokušava da usmeri našu reč, on zavisi od pamćenja. Misao pamti šta treba da kaže, ali ne shvata šta treba da kaže. Ove reči se ne smeju izraziti na čudotvoran način; nego ih treba prizvati iz skladišta. Sveti Duh usmerava misao, koja zatim podseća na reč koju treba izgovoriti. Ako je pamćenje dobro, zalihe će uvek biti pri ruci. Dok služimo, Sveti Duh nam omogućava da se prisetimo onoga što smo naučili u prošlosti. Iznenada, On se priseća te određene stvari iz našeg pamćenja, i stavlja je u naš razum kako bismo mogli još jednom da je shvatimo i izrazimo rečima.
Mnoga iskustva su sačuvana u sećanju sa možda jedva nekoliko reči. Ako je danas naš razum posebno rasejan, ne možemo da se sećamo onako kako bi trebalo, a to utiče na oslobađanje duha. Duh je sputan ako je bilo koji deo našeg bića neupotrebljiv. Neko još uvek može da propoveda, ali duh nije oslobođen. Za oslobađanje duha neophodan je savršeno upotrebljiv razum sa savršeno upotrebljivim pamćenjem. Ako su naša misao ili naše pamćenje samo malo oštećeni to će uticati na našu službu. Ovo je veoma ozbiljna stvar.
Pretpostavimo da Gospod želi da ti danas nešto kažeš. To mogu da budu sedam ili osam reči. Pribojavaš se da ne zaboraviš te reči. Trudiš se da ih zapamtiš. Kada dođeš na sastanak, više puta se podsećaš toga da ne smeš da zaboraviš te reči. Tvoje srce je potpuno zaokupljeno njima. Ali na tvoje zaprepašćenje, duh se ne oslobađa kada govoriš.
Beskorisno je pamtiti našim mozgom. Reči postaju prazne, jer duh ostaje neaktivan. Pamćenje služitelja reči mora da bude sasvim prirodno. Ako mu se stavi neka uzda, ono postaje beskorisno kada Sveti Duh želi da govori. Umesto toga, služitelju je potrebno savršeno pamćenje kao i savršena misao. Poput žice za struju, ako je jedan kraj prekinut, električna struja je prekinuta; tako i Duh Gospodnji ne uspeva da izađe ako je bilo koja tačka u sećanju prekinuta. Međutim, mi smo neuspešni ako uzmemo sećanje ili misao kao izvor naše službe. Tek kada Sveti Duh postane izvor, ta misao i pamćenje postaju korisni. Pod prosvetljenjem Duha shvatamo koliko je neodgovarajuća naša misao, naše pamćenje i naša rečitost. Zato bi trebalo da zamolimo Gospoda da preobrazi naše pamćenje u pamćenje Svetog Duha da bi tako moglo da posluži Božijem cilju. Bez obzira na to da li možemo da se setimo tih nekoliko reči koje Gospod želi da izgovori, one će učiniti veliku razliku u službi. Ako možemo da ih prizovemo u sećanje, onda će reči izaći i duh će biti oslobođen. Ako ne, bićemo potisnuti kao da smo pod teškim vodeničkim kamenom; ni duh ni reči ne mogu da izađu.
Moramo da sakupimo sve ono što bi Sveti Duh trebalo da koristi. Moramo da saberemo sve što smo naučili, pročitali, čuli i što nam je putem otkrivenja bilo prikazano tokom našeg života i to učiniti dostupnim Svetom Duhu. Ovo se može uporediti sa čovekom koji zatvori sve prozore da mu buka i aktivnosti spolja ne bi smetali. On sve što ima stavlja na raspolaganje Svetom Duhu da se to u potpunosti iskoristi. U relativno snažnoj službi, takav čovek sabere ceo svoj život da ga Sveti Duh iskoristi u roku od pet ili deset minuta. Služenje je skupo. Svako oslobađanje zahteva cenu. Čovekov spoljašnji čovek mora da bude zatvoren – svi prozori prema spolja moraju da budu zatvoreni. On sakupi sve što je zapamtio i sve što ima da bi ga Sveti Duh koristio kada zatreba. Ovo je snažna služba. Ne bi trebalo da bude mešanja, rasejanosti, nemarnosti. Izgleda kao da nikada u životu nisi sakupio toliko toga da bi to Sveti Duh odjednom iskoristio. Ovo je vreme kada pamćenje čini svoje. Da bi svoje pamćenje opskrbio onim što mu je potrebno, moraš da naučiš mnoge lekcije pred Bogom i da prođeš kroz mnoga iskustva. Služba reči je zasnovana na disciplini Svetog Duha; bez takve discipline nemaš materijala za reč. Ako si sakupio materijal kroz disciplinu Svetog Duha, tvoje pamćenje ga može koristiti po potrebi. Međutim, ako si primio malo discipline i naučio samo malo, tvoje pamćenje ne može da ima dovoljno materijala da zadovolji potrebe Svetog Duha.
Otuda bogatstvo službe zavisi od obilja discipline i učenja. U slučaju takvog obilja, pamćenje prirodno ima mnogo toga da obezbedi misao, a misao ima mnogo toga da preobrazi u reč. Trebalo bi da postoji smisao u našim rečima. Ne smemo da izgovaramo prazne fraze. Moramo u njih da stavimo sve što smo naučili kroz naše pamćenje. Ako Duh Božiji bude glavni, sve što smo naučili u životu ispostaviće se da je korisno.
7. Osećanje i reč moraju da budu jedno. Moramo da koristimo svoja osećanja dok služimo. Duh se neće osloboditi ako ne nađe naše osećanje i našu reč ujedinjene. Kada naše osećanje ima neku uzdržanost prema reči koju duh želi da upotrebi, reč će biti sputana i duh će biti sputan. Često otkrivamo da je naš duh uzdržan. Kakve su to vrste uzdržanosti? Ponekad imamo stidljiv osećaj, ili osećaj straha da nas drugi ne kritikuju. Možemo da osetimo hladnoću ljudi prema nama i njihovo protivljenje. Sve ovo umanjuje ono što bi trebalo da kažemo, jer nas sprečava da svoje osećanje pomešamo sa rečju. Plašimo se da dozvolimo našoj emociji da teče uz našu reč.
Stoga, prilikom objavljivanja reči, moramo da se oslobodimo svoga osećanja. Ako oklevamo u bilo čemu, reč ne može slobodno da teče i duh se neće osloboditi. Ako reč zahteva od nas da lijemo suze, mi jednostavno moramo da lijemo suze. Često ih reč zahteva, ali mi nećemo da ih lijemo. Naše osećanje i naša reč jednostavno nisu jedno.
Kako je samo tvrda čovekova spoljašnja ljuska. Ako je čovekovo osećanje zadržano, duh ne može da izađe. Jedna od velikih prednosti izlivanja Svetog Duha je oslobađanje naših emocija. Oslobađanje čovekovih emocija može proizići iz dva razloga: jedan dolazi od izlivanja, a drugi počinje sa slomljenošću. Oslobođenje kroz izlivanje je spoljašnje oslobođenje, stoga osoba treba da se oslobodi pre nego što se duh oslobodi. Slomljenost takođe dovodi do toga da se čovek oslobodi sebe. Disciplina omogućava da se čovek oslobodi čak i bez izlivanja. Mladom bratu koji još nije primio duboko otkrivenje potrebno je izlivanje za njegovo oslobođenje, iako ne treba da zavisi od takvog oslobođenja. Ono što je izuzetno dragoceno to je kada se njegova spoljašnja ljuska slomi usled svakodnevnog disciplinovanja. Tada je u stanju da se oslobodi ne samo u vreme izlivanja Svetog Duha, nego i kada izlivanje izostaje. Drugim rečima, ako je Duh Gospodnji na nama i ako smo bili dovoljno disciplinovani da razbijemo spoljašnju ljusku naših emocija, onda kakvo god osećanje današnja reč zahtevala, mi možemo da oslobodimo to osećanje.
Moramo da uskladimo reč sa svojim osećanjem. Ako naše osećanje ne prati reč, duh je često sputan. Zašto kada Božija reč zahteva prolivanje suza, tvoje suze ne teku; ili kada zahteva podizanje glasa ti ne možeš da zavičeš? Glavna prepreka si ti. Na tvoje osećanje uticali su ljudi koji te okružuju tako da se ono ne usuđuje da odgovara toj reči. Ponekad je potrebno da povičeš da bi u velikoj meri oslobodio duh. Gospod Isus je povikao iz sveg glasa: „poslednjeg, velikog dana praznika stajao je Isus i vikao . . .“ (Jovan 7:37). Na dan Pedesetnice „A Petar stade s Jedanaestoricom, podiže svoj glas“ (Dela 2:14). Pritisak Svetog Duha je na njima bio toliko velik – Sveti Duh im je dao toliko duboka osećanja – da su bili primorani da podignu glas. Njihove spoljašnje emocije i unutrašnji osećaj bili su spojeni u jedno. Pošto su jevrejske vođe oslobodile Petra i Jovana, oni su se sastali sa braćom. Oni „podigoše jednodušno glas k Bogu“ (Dela 4:23-24). U to vreme situacija je bila izuzetno teška, pa su zamolili Gospoda da pogleda na pretnje i da im dâ svu smelost da govore reč kako bi Gospod pružio Svoju ruku da isceljuje, i da se znaci i čudesa dešavaju kroz Njegovo ime. To se dogodilo Pavlu kada je video čoveka koji je bio hrom od rođenja. On mu „reče snažnim glasom: uspravi se na svoje noge“ (Dela 14:10).
Svi ovi primeri nam pokazuju da u besedi izlazak reči mora biti praćen odgovarajućim osećanjem. Ako se naša emocija ne oslobodi, duh će biti zadržan. Sam Gospod Isus, prva crkva, Petar, Jovan i Pavle – svi su oni imali dovoljno snažna osećanja da podignu svoj glas. Za oslobađanje duha potrebno je snažno osećanje. Mi ne ubeđujemo ljude da viču dok propovedaju; mi jednostavno kažemo da kada je duh živ, glas treba podići. Ako nema unutrašnjeg osećanja, iako naš glas ispunjava celu prostoriju, to nije ni od kakve koristi. Za neke, što glasnije pevaju, duh je manji; što su glasniji u propovedanju, to manje duha imaju. Sve što je veštačko to je beskorisno. Izveštačenosti nije mesto u službi reči. Ono što je iznutra trebalo bi da se oslobodi. Nikada ne imitirajte ono što je spolja. Kada naša reč izađe, neka je naša emocija prati. Međutim, za ovo moramo da budemo slomljeni. A nakon što se spoljašnja ljuska razbije, možemo da vičemo, da se radujemo ili plačemo već kako to prilika zahteva. Takav osećaj nastaje iznutra, nije veštački proizveden spolja. Ako Gospod ne može da pronikne u osećanja onih koji služe, kako će ikada dostići osećanja drugih? Koliko hladna, koliko suva, koliko su njihova osećanja suprotna! Kad god govorimo moramo da prodremo kroz njihove emocije. Ako Gospod ne može da nas natera da prolijemo suze, ne može ni druge naterati da ih prolivaju. Ako pritisak na nas nije dovoljno jak da nas rasplače, kako možemo da očekujemo da drugi plaču?
Prvo uporište kroz koje reč mora da prodre smo mi sami. Često u propovedanju osećamo neadekvatnost našeg osećanja. Zašto? Nismo slomljeni. Služba reči zahteva visoku cenu: Gospod mora da nas razbije na komade. Ako smo veoma pogođeni rečju kad god nas dodirne, naša reakcija postaje Božija reakcija. Ako rasplakani Jeremija nije mogao da rasplače Jevreje, koliko manje bi prorok bez suza mogao da rasplače naciju? Prorok mora najpre da zaplače pre nego što Božiji narod bude doveden do suza. Bog voli da vidi slomljenog čoveka kako oslobađa svoje osećanje pri propovedanju. Stoga propovednik reči mora da nauči kako da utiče na jedinstvo osećanja i reči.
8. Reč bi trebalo da bude jasna i uzvišena. Svi koji služe Bogu trebalo bi da saznaju koje su karakteristike Božije reči. Tek tada možeš znati kakve bi trebalo da budu tvoje reči da bi ih Bog upotrebio. Jednostavno rečeno, reč iz Biblije ima dve karakteristike: jednu, lako se razume, i drugu, visokog je kvaliteta. Božija reč je tako jasna da čak ni oni koji su slepi neće izgubiti svoj put niti će se hromi spotaći. Parabole u Božijoj reči nikada nisu zagonetke. Bog ne namerava da od Svoje reči napravi zagonetku, stoga je Njegova reč jasna i lako razumljiva. Onaj ko želi da služi rečju mora da nauči kako da govori jednostavno. U običnom razgovoru trebalo bi da neguje naviku da govori jednostavno, nikada dugim, proširenim rečenicama. Obrati pažnju na to da li te ljudi razumeju ili ne. Ako ne razumeju, pokušaj to da iskažeš na drugačiji način. Uvek imaj na umu da je Božija reč za to da je ljudi razumeju, a ne da budu zbunjeni. Matej 13 je izuzetak. Zbog njihovog odbacivanja Gospoda, reč Božija je bila skrivena od tih Jevreja.
Trebalo bi da vežbaš moć govora. Ako ti je dato svetlo u roku od pet minuta, trebalo bi da provedeš pet sati da razmišljaš o tome. Kada govoriš, pokušaj da pitaš brata da li razume. Ako ne razume, promeni način govora. Moraš da naučiš da govoriš sve dok te ljudi ne razumeju od samog trenutka kada počneš da govoriš. Nemoj da govoriš pola sata kada ljudi razumeju samo pet minuta. Naprotiv, govori samo onih pet minuta koje razumeju. Bolje je manje govoriti nego protraćiti dvadeset pet minuta.
Dakle, u normalnim prilikama moraš da učiš kako da izgovoriš jednostavne reči i da neguješ naviku da govoriš jasno. Nikada nemoj da padaš u iskušenje da govoriš dugo. Uvek se trudi da te ljudi razumeju. Zamoli Boga da ti dâ jednostavne reči ili da ti da odgovarajuću ilustraciju da jasno potkrepiš misao. Priroda Božije reči je da se lako razume. Ako se tvoja reč po prirodi razlikuje od Božije, imaćeš problema kad govoriš. U slučaju da ti je teško da govoriš jasno, ne budi ponosan, već se ponizi da bi potražio savet svoje braće i sestara. Nauči da govoriš pet minuta kako bi se uverio da li ljudi razumeju ili ne. Bolje je biti kritikovan nego neshvaćen. Ti govoriš u ime Boga, stoga značenje mora da bude uočljivo, a reč odgovarajuća. Bog ne želi da Njegova reč bude zagonetka, kao neke starozavetne parabole koje se mogu protumačiti samo nakon mnogo istraživanja. Nemoj da se stidiš da tražiš pomoć od onih koji su iskusniji. Zamoli ih da ti ukažu gde su tvoje reči nejasne da bi mogao da ih poboljšaš i učiniš razumljivo jednostavnim.
Božija reč nije samo razumljiva, već je i visokog kvaliteta. Bog nikada ne govori nešta površno, to jest, Bog nikada ne kaže nešta što bi moglo biti prijatno ljudima, ali nema duha. Propovednik reči mora da gađa visoko pre nego što pogodi Božiju reč. Ako je nečija reč lošeg kvaliteta, on ne može da dodirne Božiju reč. Stoga se reči moraju održavati na visokim standardima. Jednom kada promenimo njen kvalitet, gubimo dodir Božije reči. Pošto se reči koriste za predstavljanje Gospoda nad vojskama, trebalo bi da se dižu visoko. Ako neki brat citira stih iz Biblije, a zatim nastavi da objašnjava rečima lošeg kvaliteta, kako se Božija reč može osloboditi? Nema šanse da Bog izađe putem naših reči. Sasvim je u redu da dvogodišnjem ili trogodišnjem detetu koje tek počinje da uči da govori i sluša kažeš: „Ako budeš dobar, Gospod Isus će biti zadovoljan tobom, i ja ću ti večeras kupiti slatkiše.“ Ali pretpostavimo da staneš za propovedaonicu i kažeš: „Ako svi pažljivo slušate, Gospod Isus će biti zadovoljan vama, a ja ću vas večeras sve počastiti slatkišima.“ Vidiš li apsurd ubeđivanja ljudi na takav način? Prenisko je i nezrelo, previše detinjasto u jeziku i misli. Bog očekuje da njegov sluga dostigne visinu. Što se više uzdigneš, to je veće interesovanje slušalaca.
Otuda je veoma važna tačka u služenju reči da se penješ visoko pred Bogom. Što se više penjemo, to se više oslobađa Božija reč. Bog odbacuje nisku misao, nekvalitetno ubeđivanje, jeftine metafore ili reči. Dosegni visine, a ipak budi jasan. Ponekad možemo da imamo i svetlost i breme; želimo da govorimo jednostavno; a ipak pritisak je toliko veliki da jednostavno ne možemo da budemo jednostavni. Ako nam je tako teško da budemo jednostavni posle mnogo pokušaja, kako možemo da govorimo jednostavno ako nikada i ne pokušavamo da učimo? Negujmo naviku da govorimo jednostavno, jasno i razumljivo, u isto vreme dosežimo visine da bi reč Božija mogla da izađe.
Ostvarivanje stalnog napretka
Danas je teže govoriti nego što je to bilo pre sto godina. Nama je teže da govorimo sada nego što je to bilo za Martina Lutera (Martin Luther) pre četiri stotine godina. To je zato što se Božija reč postepeno oslobađa, dosežući sve veće visine dok se izlaže. Pošto je Bog već progovorio do određene tačke, ne možemo sebi dozvoliti da nazadujemo u govoru. Naš govor mora da ide napred. Gospod je rekao: „Otac moj stalno radi, pa radim i ja“ (Jovan 5:17). Bog nikada nije prestao da deluje. Radio je juče i radi danas. Njegov današnji rad je napredniji od jučerašnjeg, a Njegov sutrašnji rad biće napredniji od onoga u sadašnjem času – On nikada ne radi sve manje i manje, nego uvek sve više i više. Njegov rad je progresivan, nikada nazadan. Martin Luter je otkrio opravdanje verom, uprkos tome, tokom poslednjih sto godina ljudi razumeju to načelo čak i više od njega. Ovo nije tvrdnja o ponosu, nego samo naznaka da se reč Božija postepeno otkriva. Martin Luter je stekao veliki uvid u Poslanicu Galatima, ali današnji vernici u toj poslanici vide mnogo više. Ako je otkrivanje Božije reči napredovalo, kako možemo da se vraćamo unazad i govorimo o prošlosti?
Znamo da se sve istine nalaze u Bibliji, da se tamo nalazi osnova za sve besede, ali otkrivanje biblijske istine, oslobađanje Božije reči i uvid crkve pred Bogom neprestano napreduje. Iz naraštaja u naraštaj deca Božija shvataju sve više. Na primer, u prvim vekovima crkva je u većini slučajeva smatrala carstvo kao Božije nebo. Međutim, od prošlog veka ovaj problem je postepeno još više razjašnjen. Carstvo se razlikuje od neba. Danas je to još jasnije; carstvo nije samo nagrada, već ima i svoje aspekte duhovne vladavine i autoriteta. Verujemo da su sve istine u Bibliji bile jasne tokom apostolskog vremena. Od tada su postepeno ponovo oslobađane. Mogli bismo da koristimo i drugu ilustraciju. Danas razumemo više o vaskrsenju nego oni u prošlosti. Kako Bog daje milost Svojoj crkvi, tako je i reč bogatija. Njegova je namera da sve više prenese crkvi.
Možemo da uporedimo najbolje propovedi drugog i trećeg veka sa služenjem reči danas i pri tom otkrijemo napredak koji je učinjen. Duh Sveti se ne osvrće; On nas vodi nadalje. Crkva po izgledu može da ima mnogo poteškoća, ali naš Bog napreduje. On nije prestao da radi nakon što je učinio nešto. On i dalje radi. Dakle, ono što današnja služba reči dotiče trebalo bi da bude dublje od onoga što je dotakla prethodna služba. Sagledajmo beskrajnu milost koju Bog izliva na crkvu. Ako crkva želi da dostigne svoju zrelost da bi dotakla Hristovo bogatstvo, današnja služba mora da se razvija u svojoj punini. Dakle, nemoj da se zadovoljiš sa nekoliko nemarnih reči. Bog želi da nam pruži ono što je najuzvišenije.
