ČETRNAESTA LEKCIJA

Priključenje crkvi

Pošto neko uzveruje u Gospoda, odmah se suočava sa pitanjem priključenja crkvi. Ranije smo već spomenuli da moramo da se odvojimo od sveta.1 Međutim, ne završava se na tome; postoji i pozitivna strana stvari, tj. priključenje crkvi. (Iako ne volimo izraz „priključenje crkvi,“ za sada ćemo ga ipak koristiti radi boljeg razumevanja pošto je u široj upotrebi.) Naša je želja da ovde spomenemo četiri stvari u vezi sa tim predmetom.

Moramo se priključiti crkvi

Mnogi vernici misle da mogu da budu hrišćani za sebe; misle da nema potrebe da se priključe bilo kojoj crkvi. Oni kažu: Mi hoćemo Hrista, ali nećemo crkvu. Imamo lični odnos sa Hristom ali ne osećamo potrebu da budemo u vezi sa crkvom. Zar ne možemo sami da se molimo? Svakako da možemo. Zar ne možemo sami da čitamo Bibliju? Bez sumnje da možemo. Zašto bismo se onda upuštali u nevolju pokušavajući da opštimo sa drugima? Zašto nemati samo zajednicu sa Gospodom? Zbog potrebe da se takve misli spreče, mladim vernicima se mora pokazati da moraju da se priključe crkvi bez obzira na njihov lični stav. Trebalo bi da vide da spasenje ima dve strane.

Prvo, postoji lična strana. Sa lične strane, čovek može sâm da primi život, a može i sâm Gospodu da se moli. Može da se zatvori u sobu i veruje u Gospoda. Ali ako je sve ono za šta on zna samo to lično spasenje, neće se normalno razvijati, niti će ustrajati, niti će njegov napredak biti veoma veliki. Trebalo bi još da vidimo kako će takav isposnički hrišćanin da napreduje. Ipak ima onih koji misle da vernik može da bude kao pustinjak, sakriven u planini, ne obraćajući pažnju na bilo šta drugo osim na svoje zajedništvo sa Gospodom. Međutim, trebalo bi da zapazimo, da je duhovni uzrast takvih osoba uopšteno govoreći sasvim površan. Kad dođe do pravog ispita ili nevolje, nije im moguće da se održe. Kad im je okolina naklonjena, oni se možda još i drže, ali kad se okolina okrene protiv njih, nemoguće im je da opstanu.

Postoji i druga strana hrišćanskog života, to jest, zajednička strana. Božija reč nas uči da sa stanovišta zajedništva, niko ne može da bude nezavisan hrišćanin. Čim se neko obrati, on odmah postaje član Božije porodice; on je Božije dete. Ovo je jedno od prvih otkrivenja u Bibliji. Onaj koji je nanovo rođen u Božijoj kući, postaje dete među mnogom decom. Sledeće otkrivenje je da svi oni koji su spaseni postaju zajedno Božije prebivalište ili kuća Božija. Ova kuća se razlikuje od prve kuće u tome što je ovo mesto obitavanja, dok je prva domaćinstvo. Tome otkrivenju dalje sledi otkrivenje o tome da su svi hrišćani ujedinjeni kao telo Hristovo i da su tako udovi jedan drugom.


1. Mi smo Božija deca s mnogim drugima

Život koji čovek primi pošto je uzverovao u Gospoda, jeste život koji su i mnogi drugi ljudi primili. Ako vernik pogleda štaviše i sa samo jednog stanovišta, bilo da je to Božija porodica, ili Božije obitavalište, ili pak telo Hristovo, slika koju dobija pokazuje mu da je on samo deo celine. Kako onda može da želi da živi u samoći? Živeti izolovano znači propustiti puninu u Bogu. On bi mogao da se trudi da održava zajedništvo sa Bogom, no ipak, propustiće mnogo toga ako nije kako valja spojen sa drugima. Neće moći u potpunosti da primi svetlost najvišeg i najbogatijeg života, jer je samo u crkvi moguće naći tu puninu.

Kako je moguće da neko bude u porodici od petoro braće i sestara, a da nikako ne opšti sa njima? Ako sam jedino dete u porodici, ne mogu da održavam kontakt sa ostalom braćom i sestrama zato što ih nemam. Ali ako nisam jedino dete, nego jedno od petoro – samo jedan deo porodice, kako bih mogao da kažem da neću da imam bilo kakav odnos sa svojom braćom i sestrama nego ću samo biti očevo jedino dete? Mogu li da se zatvorim u sobu i kažem ostalim članovima porodice da mi ne smetaju zato što sam jedino dete svoga oca? Mogu li dakle, da nemam bilo šta sa njima?

Kad neko uzveruje u Gospoda, on ne postaje jedinorođeni sin; on je radije jedan sin od mnogo hiljada drugih. Sama ta činjenica odstranjuje mogućnost da se čovek zatvori i bude potpuno sâm sa Ocem. Iako si mogao biti rođen kao jedino dete u jednoj ovozemaljskoj porodici, kad uzveruješ u Gospoda, nanovo si rođen u najvećoj porodici na svetu.

Nijedna porodica ne može da bude veća od Božije porodice, jer je ona sačinjena od nebrojeno mnogo braće i sestara. Nemoj da ih potcenjuješ zbog toga što ih je toliko mnogo; naprotiv, trudi se da ih upoznaš i da opštiš sa njima, pošto si i sâm jedan od njih. Ako uopšte nemaš želje da vidiš svoju braću i sestre, pitam se da li si ti onda zaista brat ili sestra u Gospodu. Kako je moguće da onaj koji je rođen od Boga ne bude pokrenut u svom srcu prema onima koji su takođe rođeni od Boga? Može li on da odbije da im pruži desnu ruku zajedništva?

Da se jedna osoba brine samo za svoje dobro ne spada u hrišćanski pojam. Pošto je u porodici, osoba mora da bude brat braći, a sestra sestrama. Takav odnos dolazi od Božijeg života i pun je ljubavi. Ko ne čezne za svojom braćom i sestrama; ko ne želi da ih vidi i ima zajednicu sa njima? Ovo je nešto divno!

Molim te nemoj da zaboraviš da iako primaš život od Boga lično, ipak život koji primaš pripada desetinama hiljada i ostale dece Božije; tvoj je samo jedan deo celine. Sama priroda tvog novog života nije nezavisnost, ona zahteva zajednicu sa ostalom braćom.


2. Crkva je Božije obitavalište

Uzmimo sada u obzir drugu tačku. Biblija nam otkriva nešto veoma divno kad nam pokazuje da je crkva Božije obitavalište. To nalazimo u drugoj glavi poslanice Efescima. Sva otkrivenja u poslanici Efescima su od ogromnog značaja, i ovo u drugom poglavlju je jedno od njih. Trebalo bi da nam bude poznato da Bog ima svoje mesto obitavanja, jedno obitavalište na zemlji. Učenje Biblije o Božijem obitavalištu počinje sa skinijom (šatorom u pustinji), i nastavlja se upravo do sada. Bog je u prošlosti obitavao u velelepnoj građevini Solomonovog hrama. Međutim, On sada obitava u crkvi, pošto je danas Božije obitavalište crkva. Mi, koji smo mnogi, povezani smo u jedno da bismo bili Božije obitavalište. Međutim, kao pojedinci mi to nismo. Potrebno je mnogo Božije dece da bismo bili kuća Božija u Duhu. To se podudara sa onim što u 1. Petrovoj 2:5 kaže: „Pa se i sami kao živo kamenje uziđujte u duhovni dom.“

Kako je ta duhovna kuća sagrađena? Sagrađena je od živog kamenja, a ne od mrtvog. Solomonov hram je bio sagrađen od mrtvog kamenja, međutim danas je Božiji dom sagrađen od živog kamenja. Petar je bio živi kamen i njegovo ime upravo to znači. Stavljajući to živo kamenje zajedno, Bog dobija svoj hram. Može li jedan vernik da bude kuća? Ako nema kamenja koje je ugrađeno s drugim kamenjem, to onda nije dobar znak, pošto izražava misao o ruševini umesto o građevini. To govori o pustoši koja ostaje posle suda, pošto nema kamena na kamenu. Da bi se sagradila kuća, potrebno je da se zida kamen na kamen koji moraju međusobno da budu vezani. Hvala Bogu da si spasen; pouzdao si se u Gospoda Isusa; sada si živi kamen. Dakle nemoj svoj kamen da skrivaš negde u samoći. Neka tvoj kamen bude uzidan sa ostalim kamenjem, i imaćeš kuću. Ostaviti kamenje razbacano i nepovezano nije samo beskorisno nego postaje i uzrok spoticanja.

Čim neko uzveruje u Gospoda, on postaje kamen u Božijem obitavalištu. On jeste kamen, ali sve dok ne bude u odnosu s drugim kamenjem, beskoristan je. Slično delovima automobila. Kola mogu da se kreću samo onda kad su mnogobrojni delovi u međusobnoj vezi. Od kakve je koristi da čovek ostane sam? Propustiće Božije bogatstvo. Mi se ne usuđujemo da kažemo da živo kamenje koje stoji samo, postaje mrtvo kamenje; ali sasvim je tačno da će kamen, iako živ, izgubiti svoju svrsishodnost i propustiti duhovna blaga ukoliko nije povezan s drugim kamenjem, da bi tako zajedno postali Božije obitavalište. Mi možemo da držimo Božija blaga samo onda kad smo povezani s drugim živim kamenjem, jer Bog tada može da boravi među nama. Zato bi trebalo da u našim srcima postoji ubeđenje da moramo biti u crkvi.

Divno je kad čovek zna da je spasen. Sećam se da sam jednom čitao šta je g. Stoni (Stoney) rekao, pre nekih sto godina: „Pošto sam bio spasen desila se jedna izvanredno divna stvar. Jednoga dana sam spoznao da sam komad građevinskog materijala za zgradu u kojoj Hristos obitava. Za mene je to bilo nešto predivno.“ Kad sam to pročitao, pomislio sam da je taj izraz sasvim običan; nisam mogao da vidim u njemu nešto silno. Međutim kad danas razmišljam o tome, ja se sa njim potpuno slažem. Ako čovek vidi ono što je g. Stoni video, svakako će biti dirnut tim čudom.

Hvala Bogu, mi smo zaista građevinski materijal za Hristovu duhovnu kuću. Ako se taj materijal odvoji od kuće, biće potpuno beskoristan. Sagledati ovo zaista je nešto veliko. Pomisli samo kako je ovaj mali kamen, kao što sam ja, neophodan za Božije obitavalište. Ukoliko ne budem na raspolaganju to će stvoriti rupu u kući kroz koju će lopov moći da se uvuče! Ja sam Božiji građevinski materijal. On ne može bez mene!

Dakle, dragi moji, morate shvatiti da vas je Sveti Duh doveo da biste bili materijal za izgradnju Božijeg hrama. Kako ste samo beskorisni ako se otuđite od ostalih. Svrha jednog parčeta materijala je da bude spojen sa ostalim materijalom. Kada je materijal usamljen onda mu je uskraćena funkcija. Biti nezavisan znači propustiti Božija blaga koja ima za tebe, pošto sâm nećeš moći da sadržiš Boga. Da bismo sadržali Boga, moramo biti međusobno povezani. Pretpostavimo da ovde imamo mnogo drvene buradi. Ona su napravljena tako što su drveni segmenti povezani u celinu. Te sudove možemo upotrebiti za nošenje vode. Međutim, ako izvadimo jedan segment, možemo li nositi vodu sa tim jednim komadom? Svakako da ne možemo. Kvalitet drveta se nije promenio, ali njegova korisnost se promenila. Ono se može potopiti u vodu, međutim ne može i da nosi vodu. Njegovo bogatstvo se izgubilo. Isto tako smo i mi Božija kuća; ne možemo da dozvolimo sebi da budemo nezavisni, jer bismo izgubili Božija blaga.

Kao mladi vernici možda to nećete u potpunosti shvatiti; ipak vremenom ćete to uvideti. U stvari, onog trenutka kad uzveruješ u Gospoda, ti u sebi nosiš prirodnu težnju da se sastaneš sa Božijom decom. Sasvim prirodno se trudiš da nađeš ostalo kamenje. Trebalo bi da jednostavno slediš tu unutarnju čežnju i ne dozvoliš mislima svoga uma da te spreče da se udružiš sa ostalim vernicima.


3. Mi skupa postajemo Telo Hristovo

Mi smo jedno u telu Hristovom; postali smo jedno telo — telo Hristovo. „Jedno je telo“ (Ef. 4:4). „Jer kao što je telo jedno, i ima mnoge udove, a svi udovi tela, iako su mnogi, jedno su telo, tako je i Hristos“ (1. Kor. 12:12). Ove nam reči pokazuju kako je apsolutno nemoguće da neko bude nezavisan.

Kao član ljudske porodice, ja mogu da odbijam da imam bilo šta sa svojom braćom i sestrama, ako sam već toliko nastran da želim da negujem međusobni odnos sa svojim ocem kao da sam njegovo jedino dete. Isto tako, iako sam živi kamen među mnogim kamenjem koje se koristi za izgradnju Božijeg obitavališta, mogao bih da budem toliko nastran i ne budem voljan da budem ugrađen zajedno sa drugima. Petar je bio živi kamen još pre nego što je bio ugrađen sa drugima, ali on je tada bio usamljeni kamen. Možda ja želim da budem hrišćanin u samoći ne brinući se o tome da li je u građevini rupa ili nije. Ipak, Bog nam pokazuje da smo mi više od kamenja u kući, i više od braće i sestara u porodici – mi smo jedno telo. Ti bi mogao da budeš oko, usta, šaka, stopalo ili ma šta drugo u telu. Oko je veoma korisno telu, međutim ako je ostavljeno kod kuće, beskorisno je. Šaka povezana s rukom je veoma delotvorna, ali biće beskorisna ako se stavi u staklenu posudu. Stopalo na određenom mestu u telu je od velike koristi, ali koliko će vredeti ako se ostavi u sobi kod kuće? Telo je takvo, da nijedan ud koji se odseče od njega ne može da bude od koristi. Odnos svakog pojedinog uda prema drugom je vrlo posredan i prisan.

Kad bi ušao u neku kuću i ugledao nogu na stolu, ruku pod stolicom, i uvo na patosu, nikad više ne bi u nju ušao. Kako bi to bilo odvratno podići sa kolovoza ruku, usta, nos, oko ili jedno uvo. Ono što pripada telu ne može se odvojiti. Božija porodica može na silu da se razbije, Božiji hram isto tako može da se sruši, ali telo Hristovo ne može da se razdvoji. Niti pak uvo, ili ruka, ili noga, ne može gnevno da objavi svoju nezavisnost. Ne, svi udovi tela moraju biti povezani u celinu.

Gospod nije dao nijednom pojedincu svu puninu života. Život koji primamo ne dozvoljava nam da budemo nezavisni, pošto naš život zavisi od života drugih. To je život zavisnosti. Ja zavisim od tebe, a ti zavisiš od mene. Ne zaboravi, nijedan ud ne može da dozvoli sebi slobodu da bude nezavisan, pošto nezavisnost znači smrt. Osamljivanje oduzima i život i njegovu puninu.

Zato očekujemo da mladi vernici shvate da moraju biti povezani s drugim hrišćanima. Ne bi trebalo da budu hrišćani nekoliko godina, a da za to vreme budu sami.

Bog nam nije dao nezavisan život. Mi smo međusobno povezani. Čuo si za pomoćne ustanove i zavisne osobe. Svi hrišćani su tako zavisni, jer niko ne može da bude izolovan pred Bogom. Svi mi zavisimo od života drugih hrišćana. Mi smo to uvideli tek posle višegodišnjeg učenja. Naša je nada da će mladi vernici otpočeti svoj život kao oni koji žive u zavisnosti od drugih. Na taj način će primiti obilje ljubavi i prijateljstva. Hrišćanin zato mora da se priključi crkvi. Međutim, izraz: „priključenje crkvi“, nije po Svetom pismu. Pozajmljen je iz sveta. Ono što mi u stvari podrazumevamo time jeste da niko ne može biti hrišćanin sam za sebe. On mora da bude spojen sa svom ostalom Božijom decom. Zbog toga on mora da se priključi crkvi. On ne može da tvrdi da je u potpunosti sâm hrišćanin. On je hrišćanin tako što je u zavisnosti od drugih.

Kojoj crkvi bi trebalo da se priključim

Neophodno je da postanem član crkve, ali kojoj ću crkvi da se priključim? Zbog toga što danas postoji mnogo različitih crkava, dolazi do stvarnih nevolja.

Tokom dve hiljade godina crkvene istorije, nikle su razne crkve u razna vremena. Zato bismo mogli da ih nazovemo uzrokom vremena. Zatim, kako su se crkve formirale u raznim oblastima, oblast je postala njihov uzrok. Isto tako sa pojavom različitih ljudskih instrumenata koji su upotrebljeni za osnivanje crkava, ljudi su postali njihovi uzročnici. Pored ta tri uzroka vremenskog perioda, oblasti i ličnosti, dalji uzrok je naglašavanje neke istine iz Biblije. Božija reč sadrži toliko mnogo vidova istine da ljudi teže osnivanju crkava koje se temelje na nekoj naročitoj istini. Možda se u određenom kraju javi neka naročita potreba i neko iziđe sa naročitim naglaskom nekog vida istine; rezultat je još jedna crkvena organizacija. Ishod je da ta naročita naglašenost može da postane još jedan uzrok podele.

Na osnovu gore spomenutih uslova došlo je do obrazovanja mnogih crkava. Danas u svetu ima više od hiljadu i pet stotina različitih crkava.

Sve su one dobro organizovane i priznate. Ne nazivaju se po mestu nego po sistemu. Braćo, kad treba da posavetujemo vernike kojoj crkvi da se priključe, suočavamo se sa ogromnim zadatkom odabiranja jedne od hiljadu i pet stotina crkava.

Razmotrimo ovu stvar pred Bogom. Ima li izlaza iz ove zbrke? Verujemo da ima, pošto još uvek imamo Božiju reč. Možemo da ispitamo Sveto pismo i nađemo šta Bog ima da kaže u vezi sa tim. Božija reč je već otkrila Njegov određeni način kojoj crkvi bi trebalo da se priključimo. Nema potrebe da provodimo mnogo vremena ispitujući i raspitujući se o mnogim različitim crkvama. Kad bismo analizirali i ispitivali sve te crkve, mi verovatno ni celog svog života ne bismo mogli da rešimo taj problem, zato što za to nemamo ni snage ni mogućnosti. Pa ipak, Bog nas nije ostavio u tami. Biblija nam jasno ukazuje na put koji bi trebalo da sledimo.

Božiji način je mesna crkva

Biblija pruža najjednostavniju smernicu u vezi sa crkvom. Ona je jasna i ne dovodi do zbrke. Ako čitamo početne stihove u poslanicama, Delima apostolskim i prvoj glavi Otkrivenja, nailazimo na imena kao što su „crkva u Jerusalimu“ (Dela 8:1), „crkvi Božijoj u Korintu“ (1. Kor. 1:2; 2. Kor. 1:1), i „sedam crkava u Aziji“ (Otk. 1:4), što će reći, crkva u Efesu, crkva u Smirni, crkva u Pergamu, crkva u Tijatiri, crkva u Sardu, crkva u Filadelfiji i crkva u Laodikiji (Otk. 2:1, 8, 12, 18; 3:1, 7, 14). Crkve u Bibliji su podeljene, ali šta je to što ih deli? Postoji samo jedno jedino pravilo po kome se crkve mogu podeliti. Svako može da vidi odgovor, pošto je on kristalno jasan.

Biblija dozvoljava podelu crkve samo na osnovu mesta. Korint je grad, kao što su i Efes, Kolosi, Rim i Filipi. Sve crkve su u potpunosti podeljene po mestima. Jednom rečju, crkve se mogu podeliti samo po mestu i po nikakvom drugom činiocu. Jedinka je mesto ili grad.

Kako su Korint, Efes i Kolosi gradovi, tako je i ograničenje crkve grad. Mesto predstavlja osnovnu jedinicu.

I najmanja i najveća crkva imaju mesto kao svoju osnovnu jedinicu.

Nešto što je manje od mesta, ne može se smatrati crkvom, niti se pak crkvom može smatrati nešto što je veće od mesta. To je veoma jasno iz 1. Korinćanima 1. Tamo se spominje crkva koja je u Korintu. Kad su neki ljudi u Korintu navodili da pripadaju Kifi, Pavlu, Apolosu ili Hristu, oni su delili crkvu na četiri dela. To je činilo crkvu isuviše malom, te ih je Pavle ukorio zbog takve podele. Pavle je dobar, Apolos je dobar, Kifa je dobar, ali nije dobro da se crkva deli po ljudima. Crkva može da se deli samo po mestu, a ne i po apostolima. Podelu po apostolima Biblija osuđuje kao podelu po telu (ploti). Ishod takvih podela su sekte. Međutim, opseg crkve ne bi trebalo da prevazilazi ni opseg mesta.

Čitajući Bibliju nalazimo „crkve u Galatiji“ (Gal. 1:2), „azijske crkve“ (1. Kor. 16:19; isto tako, vidi Otk. 1:4), i „crkve po svoj Judeji“ (Dela 9:31, Karadžić). U Judeji, Galatiji i Aziji je bilo mnogo crkava; odatle se one u Delima apostolskim zovu crkve u Judeji, u poslanici Galatima crkve u Galatiji, a u Otkrivenju crkve u Aziji. Judeja je isprva bila nacija, ali je u ono vreme postala rimska provincija. Razne crkve u različitim mestima te provincije nisu mogle biti povezane da sačinjavaju jednu crkvu, tako da nam ono što je napisano u Delima apostolskim govori o crkvama po svoj Judeji. Galatija je takođe bila rimska provincija, a ne grad. U toj pokrajini je takođe bilo više crkava, pa je otud upotrebljena reč u množini, „crkve“ da bi opisala crkve u Galatiji. Te crkve nisu nazvane „crkva u Galatiji,“ odatle vidimo da crkva ne bi trebalo da bude veća po svom obimu od mesta u kome se nalazi. Isto tako ni crkve u Aziji nisu spomenute u jednini nego u množini. Efes, Smirna, Pergam, Tijatira, Sard, Filadelfija i Laodikija su bila mesta u Aziji. One nisu sjedinjene u jednu veliku crkvu; nego ostaju kao sedam mesnih crkava.

U Bibliji sasvim jasno nalazimo da crkva može da se označi samo po imenu mesta u kome se nalazi. Ne bi trebalo da se naziva po čoveku, po nauci, po nekom sistemu ili po istorijskom događaju. Nije dozvoljena razlika na osnovu ljudi, narodnosti ili učenja. Božija Reč dozvoljava samo razliku po lokalnosti. Gde god neko stanuje, on pripada crkvi u tom mestu. Da bi promenio svoje crkveno pripadništvo, trebalo bi da promeni i svoje mesto boravka. Bog prepoznaje razliku samo po mestu. On neće opravdati nijednu drugu osnovu.

Kako se priključujemo crkvi

Konačno, postavimo sebi pitanje: kako se priključiti crkvi? U Bibliji se nigde ne nalazi izraz „priključenje crkvi“. Ne može se naći ni u Delima apostolskim niti se to igde vidi u poslanicama. Zašto? Zato što crkvi niko ne može da se priključi. Priključenje znači da je čovek još uvek napolju. Može li uvo odlučiti da se pripoji mome telu? Ne, ono je već deo moga tela, već je pripojeno. Ako već nije deo moga tela, onda nema načina na koje bi se moglo „priključiti“. Mi se ne priključujemo crkvi. Mi smo već crkva, što će reći da smo povezani jedan s drugim.

Kad je čovek milošću Božijom pokaran za greh i kroz dragocenu krv otkupljen i primi oproštenje, on tada prima i novi život. On ne samo da je obnovljen kroz vaskrsli život nego je i silom Božijom stavljen u crkvu. Bog je taj koji ga je stavio u nju; već je u crkvi. On već pripada, dakle, nema potrebe da se priključuje. Mnogi razmišljaju o tome da se priključe crkvi. No shvatimo, da sve ono što može da se pripoji nije stvarno. Čovek i kad bi hteo, ne bi mogao da se priključi pravoj crkvi Božijoj. Ako je od Gospoda, ako je rođen od Svetog Duha, onda je već u crkvi te nema potrebe da se priključuje.

To znači da nije ni potrebno niti je moguće priključiti se crkvi. Niko ne može da uđe u crkvu članstvom; pošto oni koji su već u njoj ne moraju da se učlanjuju. I sama želja da se čovek priključi, govori o činjenici da je još uvek napolju. Crkva je toliko jedinstvena da joj se nije moguće priključiti. Odlučujući činilac je da li je čovek rođen od Boga. Ako je čovek rođen od Boga, on je već u njoj; ako nije rođen od Boga, nema načina na koji bi mogao da joj se priključi. Zar to udruženo telo nije divno? Ne može mu se priključiti potpisujući knjižicu ili polaganjem ispita. Svi oni koji su rođeni od Boga već su u crkvi; dakle nema potrebe da joj se priključuju.

Pa zašto vas onda ubeđujemo da joj se priključite? Pozajmljujemo ovaj izraz samo zbog nedostatka druge pogodne reči. Vi koji ste uzverovali u Gospoda već se nalazite u crkvi, ali vaša braća i sestre u crkvi to možda ne znaju. Ti si uzverovao ali braća to možda ne poznaju.

Ti si otkupljen, a crkva možda to ne zna. Pošto je verovanje nešto što je u srcu, moglo bi da se desi da drugi o tome ne znaju. Zbog toga moramo da tražimo zajednicu, kao što je i Pavle tražio desnicu u znak zajednice od onih iz crkve u Jerusalimu (Galatima 2:9). Moramo otići crkvi i reći joj da smo i mi hrišćani i zatražiti da nas primi kao takve. Pošto je ljudsko znanje ograničeno, potrebno je da joj se kaže da smo braća i sestre da bi nas braća primila. Međutim to nije isto što i popularni smisao priključenja crkvi.

Pošto je moj otac Kinez, ja ne moram da primim državljanstvo da bih postao Kinez. Ali kad postanem vernik, a to nije poznato crkvi, trebalo bi da odem crkvi i zatražim da me prihvati i pruži zajednicu. Ako braća uvide da sam zaista jedan od njih, da sam pravi vernik, oni će mi onda pružiti zajedništvo koje tražim. To je pravi smisao priključenja crkvi.

Ti koji si već u Hristu, trebalo bi da znaš da je potrebno da tražiš zajednicu sa decom Božijom. U tom zajedništvu tela moći ćeš dobro da služiš Bogu. Ako kao mladi vernik možeš da vidiš ovo svetlo, učinićeš korak napred na svom duhovnom putu. Hvala Gospodu za njegovu milost.

__________
1 Knjiga II, „Dobro priznanje“, lekcija 9. - nazad

POČETAK

__________________________________________________________________
Basic Lessons Series–Volume 3: ASSEMBLING TOGETHER by Watchman Nee,
Copyright © 1973 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York
Sva prava zadržana.