|
Upraviteljsko oproštenjeU Bibliji nalazimo četiri vrste oproštenja. Iz praktičnih razloga, svakom od njih ćemo dati ime. Prvo: večno oproštenje; drugo: pozajmljeno oproštenje; treće: zajedničarsko oproštenje; i četvrto: upraviteljsko oproštenje. Da bismo živeli čestito, potrebno je da naučimo šta je to Božije upraviteljsko oproštenje. Međutim pre nego što se toga dotaknemo, razmotrimo te četiri vrste oproštenja.
Oproštenje koje primamo onda kada se spasemo nazivamo večnim oproštenjem. To je oproštenje o kome je Gospod Isus govorio kada je rekao: „Da se u njegovo ime propoveda pokajanje i oproštaj grehova svima narodima – počevši od Jerusalima“ (Luka 24:47). To je isto ono na šta i Rimljanima 4:7 upućuje: „Blaženi su kojima su bezakonja oproštena i gresi pokriveni.“
Mi ovu vrstu oproštenja nazivamo večnim oproštenjem, zato što kad nam Bog jednom oprosti grehe, On ih zauvek oprosti. On baci naše grehe u more – baci ih u morske dubine, tako da ih On više ne vidi i da ih se više ne seća. Takvo je oproštenje koje primamo onda kada smo spaseni. Nama koji verujemo u Gospoda Isusa, On oprašta sve grehe i odnosi sve bezakonje, tako da pred Bogom nema više nijednoga. To je večno oproštenje.
Mnogo puta sam Bog kaže: „Opraštam ti!“ Međutim ponekad objavljuje svoje oproštenje kroz crkvu: „Bog ti je oprostio grehe!“ Ovu vrstu oproštenja nazivamo pozajmljenim oproštenjem. „Rekavši to nadahnu ih i reče im: primite Duha Svetoga. Kojima oprostite grehe – opraštaju im se; kojima zadržite – zadržani su“ (Jovan 20:22, 23). Gospod ovde daje svoga Svetog Duha crkvi, tako da Ga ona predstavlja na zemlji, i da bude Njegovo oruđe da ljudima oprašta grehe. I pored toga što to zovemo pozajmljenim oproštenjem, moramo da budemo veoma pažljivi da ne bismo pali u grešku Rimokatoličke crkve. Zapazite šta Gospod kaže. Oproštenje se ovde zasniva na Gospodnjem nadahnuću crkve, kada je govorio: „primite Duha Svetoga.“ Posledica primanja Svetog Duha je da crkva zna čiji su gresi zadržani, a čiji su oprošteni. Zato crkva može da objavi čiji su gresi zadržani, a čiji oprošteni. Zapamtite sledeće: crkva ima takvu vlast samo zato što je i sama pod vlašću Svetoga Duha. „Kojima oprostite grehe – opraštaju im se; kojima zadržite – zadržani su.“ Ove reči su usledile posle „primite Duha Svetoga.“ Pozajmljeno oproštenje je Božije oproštenje ljudskih greha putem Njegovog sredstva – crkve.
Ponekad se sretnemo sa grešnikom koji oseća krivicu pošto je čuo evanđelje. Dovedemo ga Bogu i on prizna da je grešnik. On zamoli Boga da mu oprosti grehe. On plače, proliva suze, kaje se i iskreno prima Gospoda Isusa. Ali, pošto je neznabožac, ne zna ništa o istini spasenja. Bilo bi izvanredno, ako mu neko, ko može da predstavlja crkvu, u tom trenutku kaže: „Bog ti je oprostio grehe!“ jer bi mu to uskratilo puno žalosti i mnoge sumnje. Kad god se sretneš sa osobom koja je zaista uzverovala, možeš da joj kažeš: „Danas si primio Gospoda i sada možeš da Mu zahvališ zato što ti je već oprostio grehe.“ Ako crkva ne može da oprosti ili zadrži grehe, kako onda može da odluči ko može, a ko ne može da se krsti? Zašto neke ljude primate da se krste, a druge odbijate? Zašto neke primate da lome hleb, a druge odbijate? To su primeri u kojima crkva primenjuje autoritet koji joj je Gospod dao da bi objavila ko je spasen a ko nije; čiji su gresi oprošteni, a čiji su zadržani. Takve reči ne smeju olako da se izgovaraju nego samo pod autoritetom Svetog Duha. Crkva, pošto je primila Svetog Duha, nalazi se pod Njegovim autoritetom, i zato je kao ruka koja je Bogu pozajmljena. Gospod pozajmljuje ruku crkve da bi objavio čiji su gresi oprošteni, a čiji su zadržani. Ovo je dakle, druga vrsta oproštenja koju nalazimo u Bibliji: umesto da oprašta grehe direktno, Bog koristi ruku crkve da oprosti ljudima grehe. U večnom oproštenju, Bog direktno oprašta grehe, ali u pozajmljenom oproštenju, Bog objavljuje svoje oproštenje ljudskom rukom.
Šta je zajedničarsko oproštenje? „Ako pak hodimo u svetlosti, kao što je on sam u svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim i krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha. Ako kažemo da nemamo greha, sami sebe varamo i istine nema u nama. Ako ispovedamo (priznajemo) svoje grehe, on je veran i pravedan – da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti“ (1. Jovan. 1:7-9). „Dečice moja, pišem vam ovo da vi ne zgrešite. Ako ko zgreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista, pravednika; on je žrtva pomirenja za naše grehe, ne samo za naše nego i za grehe celoga sveta“ (1. Jovan. 2:1, 2). Oproštenje koje se ovde spominje nije ni ono koje primamo kada se spasemo niti pak ono koje nam crkva pruža. Pošto smo uzverovali u Gospoda i postali Božija deca, još uvek bi mogli da imamo potrebu za Božijim oproštenjem. Ovo smo spominjali ranije kao oproštenje koje je dolazilo putem crvene junice.[1] Iako smo primili večno oproštenje, mogli bismo da padnemo u slabost i ponovo zgrešimo pred Gospodom, i tako pokvarimo zajednicu sa Bogom. Dakle, opet nam je potrebno oproštenje.
Život poseduje jednu naročitu karakteristiku – veoma voli zajedništvo. Ili, kao što student biologije zna, možemo da kažemo da život ima dva osnovna obeležja: samoodržanje – da održava sebe živim i daleko od smrti, jer se život plaši smrti; i zajedništvo – strah od izolovanosti. Ako zatvoriš kokošku samu, ispoljavaće dosadu; ali ako staviš mnogo kokošaka zajedno, pokazivaće veliku živost. Čovek koji je zatvoren u samicu pati veoma mnogo zato što ne može da komunicira s drugim ljudima. Čovek, kao i ostala stvorenja, želi da sačuva svoj život, a isto tako i da ima zajedništvo s drugima.
Za tebe koji si se pouzdao u krv Gospoda Isusa, problem samoodržanja je već rešen. Više nisi uznemiren, zato što si večno spasen i zato što su ti gresi večno oprošteni.
Ali, moglo bi da bude problema po drugom pitanju. Ako zgrešiš protiv Boga posle spasenja, tvoja zajednica s Bogom, kao i sa Božijom decom bi mogla da bude poremećena. Šta to znači? Na primer: pošto majka iziđe napolje, njena kćerka se uvuče u kuhinju i bez dozvole pojede nekoliko kolača. Kad ih pojede, obriše usta, ukloni mrvice sa stola i zatvori kuhinjska vrata za sobom. Međutim ona je već zgrešila! Ona i njena majka uveče obično imaju vrlo prisnu zajednicu, ali večeras nije tako. Kad je majka pozove gore u svoju sobu, njeno srce je dole! Ona zamišlja da će majka da je istuče. Čak kad joj majka postavi večeru, ona ne uživa u hrani. Boji se da je majka otkrila šta je učinila. Celo veče se trudi da izbegava majku. Očigledno je da je zajednica sa njenom majkom narušena. Naravno, ne znači da ona više nije kćerka zato što je ukrala nekoliko kolača. Ne, ona je još uvek kćerka, ali zajednica sa njenom majkom je poremećena. Isto tako, kada ti zgrešiš ne znači da si prestao da budeš Božije dete; ti si još uvek Njegovo dete, iako je tvoj greh učinio da se tvoja zajednica sa Njim odmah poremetila. Tvoja savest više nije mirna, a da bi imao neometanu zajednicu sa Bogom, moraš da imaš čistu savest. Kad je nečija savest ukaljana, zajednica s Bogom je nemoguća.
Božija deca neće izgubiti svoj položaj kao Njegova deca zbog greha, ali će svakako izgubiti zajednicu sa Njim. Zato je Bog omogućio vrstu oproštenja koju zovemo zajedničarsko oproštenje. Zašto ga nazivamo zajedničarskim oproštenjem? Zato što ako dođeš Bogu i priznaš svoj greh, prijateljstvo i zajednica s Bogom se obnavlja. Inače, nema drugog načina da se zajednica obnovi. Ne možeš da se moliš, ne možeš čak da kažeš ni „amin“ kada se drugi mole. Šta onda možeš da učiniš? Šta je devojčica u našoj priči mogla da uradi? Ona mora da priđe svojoj majci i prizna da je ukrala hranu koju nije smela da dira. Mora da nauči da prihvati stav svoje majke u vezi sa tim i da kaže da je zgrešila. Mora da zove greh njegovim pravim imenom i da kaže: „Molim te oprosti mi moj greh!“ Isto tako, i mi moramo da dođemo Bogu i priznamo da smo u nečemu zgrešili protiv Njega i da Ga zamolimo za oproštenje. „Ako ispovedamo (priznajemo) svoje grehe, on je veran i pravedan – da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti.“ Takvo oproštenje nije povezano sa večnim spasenjem, nego se odnosi na zajednicu sa Bogom. Zbog toga ga nazivamo zajedničarsko oproštenje.
Postoji još jedna vrsta oproštenja koju ćemo nazvati upraviteljskim oproštenjem. Ova vrsta oproštenja može da se vidi u sledećim odlomcima iz Biblije: Matej 9:2, 5, 6; Jakov 5:15 i Matej 6:14, 15, 18, 21-35.
Šta je Božije upraviteljsko oproštenje? Siguran sam da bih bio pošteđen mnogih nevolja i problema, da sam odmah po svom spasenju znao za Božiju upravu.
Ovde možemo da nastavimo priču o devojčici. Ranije je majka uvek ostavljala kućna vrata otvorena; isto tako i vrata ostave i kuhinje. Nikada nije zaključavala ostavu gde je držala hranu. Ali ovoga puta, kada se vratila kući, otkrila je da je neka hrana iz ostave nestala. I sada, pošto majka zna šta se desilo, devojčica je primorana da prizna svoj greh i da zamoli za oproštenje. Majka joj je oprostila, pa je čak i poljubila. Slučaj se smatra završenim i njihova zajednica je obnovljena. Međutim, sledećeg puta kada majka iziđe iz kuće, ona zaključa sva vrata. Njen način ophođenja se promenio. Zajednica je jedna stvar, ali uprava je nešto sasvim drugo.
Šta je uprava? Uprava je način. Božija uprava je Božiji način, Božija administracija. Majka može da oprosti kćerki greh i obnovi njihovu zajednicu, ali sledeći put kad izlazi ona će zaključati i ostavu i kuhinju. Drugim rečima, ona je promenila svoj način. Obnoviti zajednicu je lako, ali obnoviti način nije tako lako. Majka se boji da bi njena kćerka mogla to ponovo da učini. Ona ne može da dozvoli kćerki punu slobodu nego mora da postavi izvesna ograničenja. Njen način se promenio. Zapamtite da Bog sa nama postupa na sličan način. Zajedničarsko oproštenje je relativno lako dobiti. Onaj koji iskreno prizna svoj greh primiće obnovljenje svoga zajedništva. Onoga trenutka kada prizna svoj greh, Bog obnavlja zajedništvo sa njim. Ipak, Bog bi mogao da promeni svoj način prema njemu. Možda će Božija stega odmah pasti na njega; Bog bi mogao da mu više ne daje onoliko slobode koliko je do tada uživao.
Ali opet, može doći dan kada će Bog da ukloni svoje disciplinske mere – i mi to nazivamo upraviteljskim oproštenjem. U slučaju sa majkom, to bi značilo da će da osvane dan kada ona oseća da je njena kćerka pouzdana, te ostavi vrata otključana. To je upraviteljsko oproštenje.
Zajedničarsko oproštenje je jedno, upraviteljsko oproštenje je nešto sasvim drugo. Drugi primer za ovo bi bio otac koji ima nekoliko sinova. On dozvoli svojim sinovima da se posle podne od četiri do šest igraju napolju. U šest je vreme za večeru. Jednoga dana oni iziđu i potuku se sa drugom decom. Otac im oprosti i opet ih pusti napolje. Ali šta bi se desilo da se ta deca svakoga dana tuku kad iziđu? Šta bi otac tada učinio? Iako bi deca svakodnevno mogla da priznaju svoj greh, i svakodnevno prime oproštenje, ipak bi otac osećao da njegov način nije dobar; da način na koji upravlja svojom decom mora da je neispravan. Zato kaže svojim sinovima: „Zato što se tučete svakog dana kad iziđete napolje, od sutra ostajete u kući.“ To je očeva ruka.
I ti bi mogao da sagrešiš protiv Boga, i svaki put kad priznaš svoj greh Bog ti oprašta. To međutim, ne sprečava Boga da te dalje kažnjava. Pošto ti je Bog oprostio, tvoja zajednica s Bogom može da se obnovi. Ali Bog će promeniti svoj način sa tobom. Važno je da znamo da kad nas Božija ruka kara, da ona ne može lako da se pomeri. Ukoliko Bog nije potpuno ubeđen da su Njegova deca u redu, Njegova upraviteljska ruka se neće ukloniti.
Da se vratimo našoj drugoj priči: Videvši da se njegovi sinovi svakodnevno tuku, otac ih zatvori u kući nedelju dana, dve nedelje, mesec dana, pa čak i dva meseca, sve dok se ne uveri da njegovi sinovi više neće biti nevaljali i da se neće tući sa drugom decom. Zatim će možda reći svojim sinovima, pošto su bili prilično dobri za tih dva meseca, da će im dozvoliti da iziđu napolje sledećeg dana na deset minuta. Otac počinje da uklanja svoju upraviteljsku ruku. Tih deset minuta napolju mogli bi da zovemo upraviteljsko oproštenje. Uprava počinje da se menja, iako otac još uvek motri na to kako se njegovi sinovi ophode prema drugoj deci. Ako se ne potuku za tih deset minuta, on bi sledećeg dana mogao da im dozvoli pola sata napolju. Kasnije bi mogao da im dozvoli da se igraju sat vremena. Posle mesec-dva, mogao bi da im dozvoli da se igraju napolju između četiri i šest, kao što je to bilo ispočetka. Kada dođe taj dan njegovi sinovi primaju njegovo upraviteljsko oproštenje u potpunosti.
Dakle braćo, šta je upraviteljsko oproštenje? To je nešto što se sasvim razlikuje i od večnog oproštenja, i od pozajmljenog oproštenja, ili pak od zajedničarskog oproštenja. To je nešto što govori o tome kako se Bog brine za nas, kako postupa sa nama i kako nas disciplinuje.
1. Značenje Božije upravničke ruke
U Bibliji ima mnogo odlomaka koji se odnose na ovo. Na primer: „Što čovek seje, ono će i žnjeti“ (Gal. 6:7). To je Božija upraviteljska ruka. Pretpostavimo da je otac uvek popustljiv prema svojoj deci. Prirodno je da će njegova deca biti divlja i nedisciplinovana. Kako bi kuća mogla da bude u redu ako otac ne upravlja svojom kućom? Ako se čovek uvek svađa sa ljudima, prirodno je da nema prijatelja. Vidite, što čovek seje, ono će i žnjeti. To je Božija uprava, Njegova moćna ruka koja ne može da se promeni. Deco Božija, budite veoma pažljivi da ne pokrenete Božiju upraviteljsku ruku; jer kad se ona jednom pokrene, teško može da se ukloni.
Neki ljudi su doneli pred Gospoda oduzetog čoveka. Tu su bili i književnici. „Sinko, opraštaju ti se tvoji gresi!“ rekao je Gospod Isus oduzetom čoveku. Ove Gospodnje reči predstavljaju pravi problem za one koji ne znaju šta je upraviteljsko oproštenje. Ovog oduzetog čoveka su njegovi prijatelji doneli pred Gospoda; on sam nije izrazio veru u Gospoda. Pa ipak, Gospod mu je rekao: „Sinko, opraštaju ti se tvoji gresi!“ Da li to znači da je duša ovog oduzetog čoveka bila spasena čim su ga doneli pred Gospoda? Ako je to bio slučaj, bilo bi vrlo lako dobiti spasenje. Zar to znači da samo zato što je neko donet pred Gospoda, da su mu gresi odmah oprošteni? Ne, ovo oproštenje ovde definitivno nije večno oproštenje; niti ono pak ima bilo kakve veze sa pozajmljenim oproštenjem, a ni sa zajedničarskim. To je jedna druga vrsta oproštenja, pošto nam Gospod ovde pokazuje dve stvari: s jedne strane, „Opraštaju ti se tvoji gresi!“; a s druge: „Ustani i hodaj!“ Setimo se da su mnoge bolesti nastale zbog Božije upraviteljske ruke. Da bi iscelio oduzetog čoveka i da bi učinio da prohoda, Gospod prvo mora da mu podari upraviteljsko oproštenje. Oproštenje koje ovde vidimo bilo je u vezi sa Božijom upravom. Ono je bilo u naročitoj vezi sa bolešću. Dakle, kada je oduzeti čovek donet pred Gospoda radi isceljenja, Gospod nije rekao ništa drugo osim: „Sinko, opraštaju ti se tvoji gresi!“ Drugim rečima, sa oproštenjem greha, i bolest bi bila izlečena. Njegova bolest je bila povezana sa njegovim gresima. Gospod Isus je to izgovorio zato što je znao da su čovekovi gresi pred Gospodom uzrok oduzetosti. Kada su mu gresi bili oprošteni, nestalo je i njegove bolesti. Mi to zovemo upraviteljskim oproštenjem. Kad dođe upraviteljsko oproštenje, bolest je izlečena. Jasno je da je ovaj čovek zgrešio protiv Božije vlasti i da se zbog toga razboleo od paralize. Pošto mu je Gospod oprostio grehe, mogao je da ustane, pokupi svoju postelju i ode kući. Tako se oproštenje u ovom slučaju razlikuje od ostalih vrsta oproštenja. Ovo je upraviteljsko oproštenje.
„Boluje li ko među vama? Neka dozove crkvene starešine, pa neka se pomole nad njim i pomažu ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere spašće bolesnika, i Gospod će ga podići; ako je i učinio grehe, biće mu oprošteno“ (Jakov 5:14, 15). Oproštenje ovde izgleda kao da je nešto posebno. Ranije smo videli da postoje mnogi uzroci bolesti.[2] Nisu sve bolesti prouzrokovane grehom. Gresi ovde nisu oprošteni time što ih je bolesnik priznao, nego kroz molitve starešina crkve. Šta to znači? Ovo oproštenje svakako nije ni večno oproštenje, ni pozajmljeno oproštenje, ni zajedničarsko oproštenje. Najverovatnije ovo oproštenje je povezano sa upraviteljskim oproštenjem. Da bismo to ilustrovali, pretpostavimo da je brat bolestan zato što je pao pod Božiju upraviteljsku ruku. Bog ga kažnjava zato što je zgrešio i pao. Kad prizna svoj greh pred Bogom, prima oproštenje i njegova zajednica sa Bogom se obnavlja. Ali Božija disciplinska ruka ga još nije ostavila. Čeka na dan kada će starešine crkve doći da se pomole za njega, i da mu kažu da su mu braća takođe oprostila i da od srca žele da on duhovno oživi, da crkva želi da ga vidi kako nastavlja svojim životnim putem. Kada taj dan dođe, starešine crkve ga pomažu uljem da bi ulje pomazanja poteklo od Glave (Hrista) do njega. Crkva se moli za njega i brat je obnovljen. Kada je na taj način Božija upraviteljska ruka uklonjena od njega, može da se isceli od bolesti. To je ono što se podrazumeva rečima: „Ako je i učinio grehe, biće mu oprošteno.“ Gresi o kojima je ovde reč nisu obični gresi, nego oni koji navlače Božiju upraviteljsku ruku. Čitajući Bibliju, trebalo bi da razumemo da Jakovljeva 5 govori o Božijoj upraviteljskoj ruci. Ako padneš u Božije upraviteljske ruke, On te neće pustiti sve dok ne dobiješ oproštenje.
Da bismo bolje razumeli značenje upraviteljskog oproštenja, uzećemo Davida kao ilustraciju. Nigde se u celoj Bibliji ne vidi Božije upraviteljsko oproštenje tako jasno kao u slučaju Davida i Urijine žene. David je počinio dva greha: preljubu i ubistvo. U preljubi, zgrešio je protiv Urijine žene; u ubistvu zgrešio je protiv Urije. Pošto je počinio ova dva greha, priznao ih je pred Bogom. Ovo nalazimo u Psalmu 51, a i u drugim Psalmima. Duboko skrušen u srcu, on je iskreno priznao svoje grehe pred Bogom. Priznao je da je ono što je učinio ružno, nečisto i uvredljivo. Pošto je David priznao svoje grehe u Psalmu 51, jasno je da je njegova zajednica sa Bogom obnovljena. To je kao prva glava 1. Jovanove.
Pa ipak, šta je Bog rekao Davidu kada mu je poslao Natana? Zapazite Natanove reči: „Tada reče David Natanu: Sagreših Gospodu. A Natan reče Davidu: I Gospod je uklonio tvoj greh; nećeš umreti“ (2. Sam. 12:13). David je rekao: „Sagreših Gospodu!“ Priznao je svoje grehe i svoju nečistotu. Tako je Bog poslao Natana da mu kaže da je Gospod uklonio njegov greh, i da neće umreti. Ovo jasno ukazuje da je Davidov greh oprošten. Ali Bog je imao još nešto da kaže Davidu. Prvo: „Ali što si tim delom dao priliku neprijateljima Gospodnjim da hule, zato će ti umreti sin koji ti se rodio“ (st. 14). Drugo: „Zato neće se odmaći mač od doma tvoga doveka, što si me prezreo i uzeo ženu Urije Hetejina da ti bude žena“ (st. 10). Treće: „Ovako veli Gospod: Evo, ja ću podići na tebe zlo iz doma tvoga, i uzeću žene tvoje na tvoje oči, i daću ih bližnjemu tvome, te će spavati sa ženama tvojim na vidiku svakome. Jer ti si učinio tajno, ali ću ja ovo učiniti pred svim Izrailjem i svakome na vidiku“ (st. 11, 12). Iako je Bog uklonio Davidov greh, ipak je učinio da njegov sin koga mu je rodila Urijina žena umre. Dalje, iako je Bog uklonio Davidov greh, ipak je učinio da se mač nikada ne ukloni od Davidovog doma. Zatim, iako je Bog sasvim sigurno uklonio Davidov greh, ipak je dozvolio da se Avesalom pobuni protiv Davida i da obeščasti Davidove žene. Drugim rečima, iako je Davidov greh bio oprošten, kazna nije odmah uklonjena.
Dozvolite mi da vam iskreno kažem. Ma kakav greh ti mogao da počiniš, ako odeš Bogu i zamoliš za oproštenje, oprostiće ti se. Obnovljenje zajednice može da bude vrlo brzo. David je mogao brzo da obnovi zajednicu sa Bogom. Ipak, Božije disciplinske mere su ostale na Davidu, štaviše i posle njegove smrti. Iako je bio pod Božijom kaznom, Božija uprava nije uklonjena. Zato je došlo do toga da mu se sin razboli. Iako je David postio i ležao na zemlji, ništa nije moglo da pomogne. Božija disciplinska ruka je pala na Davida. Sin je konačno umro. Kasnije su se i druge stvari dogodile: Davidov prvorođeni sin Amnon je ubijen, a posle toga, drugi sin, Avesalom se pobunio. Mač se nikada nije udaljio od Davidovog doma. Ipak, Bog je rekao Davidu da mu je oprostio greh. Braćo, Bog je voljan da vam oprosti sve grehe koje počinite, ali to ne znači da možeš da Ga sprečiš da te ne kara, ili da Njegova upraviteljska ruka padne na tebe.
2. Pokori se pod Njegovu moćnu ruku
Naš Bog je Bog uprave. Ponekad kada nešto uradiš protiv Njegove volje, On ne pokreće odmah svoju upraviteljsku ruku. Jednostavno te pušta. Ali kada On jednom spusti svoju upraviteljsku ruku, nema ničega što bi ti mogao da učiniš osim da se pokoriš. Nema nikakvog načina na koji bi mogao da pobegneš; On nije kao čovek koji će lako dozvoliti da se izvučeš. Sasvim je lako da ti se greh oprosti i da ti se zajednica sa Bogom obnovi. Ali ne možeš da ukloniš disciplinske mere koje ti Bog nameće u tvojim okolnostima – tvojoj kući, tvome poslu, ili tvome telu. Jedino što možeš da učiniš to je da učiš kako da se podrediš Božijoj moćnoj ruci. Što smo ponizniji pod Njegovom moćnom rukom i što joj se manje protivimo, to će biti lakše da se Božija upraviteljska ruka ukloni od nas. Ako nismo ponizni i strpljivi, ako gunđamo i ako se uzrujavamo u sebi, dozvolite mi da vam kažem: biće teže da se Božija upraviteljska ruka ukloni. Ovo je veoma ozbiljno. Pre dvadeset godina učinio si nešto po svom sopstvenom nahođenju. Danas se sretneš sa tim istim problemom i moraš da jedeš od ploda svoga ranijeg dela. Ta ista stvar se vratila i našla te. Šta bi trebalo da učiniš kada se to desi? Trebalo bi da pogneš glavu i kažeš: „Gospode, to je moja greška!“ Trebalo bi da se poniziš pod Božiju ruku i da se ne protiviš. Što se više protiviš, to je i Božija ruka teža. Zato uvek kažem da moraš da se pokoriš Božijoj moćnoj ruci. Što se više protiviš Božijoj upraviteljskoj ruci, to će ti se više toga i desiti. Čim upraviteljska ruka Božija padne na tebe, moraš da se poniziš i s radošću priznaš da to zaslužuješ, zato što Gospod ne može da pogreši. Trebalo bi da se podrediš. Ne smeš da razmišljaš o protivljenju; ne smeš čak ni da gunđaš niti da se uzrujavaš.
Ako si nepokoran i misliš da se izvučeš iz Božije ruke, zapamti da to nije lako. Ko može da izbegne Božiju ruku? Zar ne shvataš da je ono što si učinio ranije prouzrokovalo da zapadneš u današnju situaciju? Na primer: neki brat je kao dete voleo da jede bombone. Toliko je jeo bombone da su mu zubi propali. Jednoga dana mu postane jasno da se prepuštao lošoj navici i kakve je to rezultate imalo po njega. On zamoli Boga da mu oprosti greh proždrljivosti za bombonama. Lako je primio od Boga oproštenje za svoj greh, ali to nije zaustavilo kvarenje njegovih zuba. Na njemu je Božija uprava. Isuviše mnogo bombona prouzrokuje kvarenje zuba. Ako priznaš svoj greh, tvoja zajednica (sa Bogom) može da se obnovi, ali to neće učiniti da ti rastu zdravi zubi. To je Božija uprava i trebalo bi da učiš da se tome pokoravaš. (Sami od sebe pokvareni zubi se neće popraviti. Međutim, ima određenih stvari koje mogu da se povrate pošto se ukloni Božija upraviteljska ruka).
Dozvolite mi da upotrebim jednu drugu ilustraciju iz Biblije: Posle slučaja kod Merive gde je Mojsije udario stenu, [3] on i Aaron su pali pod Božiju upraviteljsku ruku. Iako je Aaron pogrešio, Bog mu je ipak dozvolio da bude sveštenik i da se njegovo zajedništvo sa Bogom obnovi. Međutim, kasnije, Bog mu je rekao da je došlo vreme da ide sa ovoga sveta i da neće ući u Hanaan. Ni Mojsije nije poslušao Jahvu kod stene. Umesto da progovori steni kao što mu je Bog zapovedio, Mojsije je stenu udario štapom. Zbog toga je Božija ruka došla na njega, pa ni on nije mogao da uđe u Hanaan. Da li vidite osnovni problem? To je Božija uprava. Više ne možeš da imaš odnos sa Bogom onako kako je On prema tebi ranije postupao. Možda ćeš odsada morati da promeniš svoj način ponašanja. Možda ćeš čak morati da promeniš i način razmišljanja o tome šta ti smatraš da je najbolje.
Biblija je puna takvih primera. Kada su Izraelci došli u Kadis u pustinji Faran, poslali su uhode da ispitaju zemlju (vidi: 4. Moj. 13 i 14). Uhode su odsekle lozu sa grožđem koje je bilo toliko veliko da je trebalo dva čoveka da ga nose. Znali su da u zemlji zaista teče med i mleko. Međutim uplašili su se i nisu hteli da idu u obećanu zemlju zato što su videli da su ljudi u njoj toliko veliki da su se Izraelci osećali kao skakavci. Kao posledica, sav narod je morao da umre u pustinji, osim Isusa Navina i Haleva koji su kasnije ušli u obećanu zemlju. Kada su čuli da je Bog izgovorio takav sud, priznali su svoj greh i izrazili svoju voljnost da uđu. Iako je Bog nastavio da postupa prema njima s milošću, i da ih priznaje kao svoj narod, ipak im nije dozvolio da imaju bilo kakvo učešće u Hanaanu. Nije im bilo dozvoljeno da uđu zato što se Božija uprava promenila. Dakle braćo, na samom početku svog hrišćanskog života trebalo bi da želite da hodate od prvog do poslednjeg dana putem koji je Bog pripremio za vas. Nemojte da živite nemarno; ne grešite! Molim vas ne zaboravite da, iako je moguće da primite milost, Bog ipak može da promeni svoj način postupanja sa vama. Njegova upraviteljska ruka nikada ne popušta.
Božija upraviteljska ruka je zaista nešto od najozbiljnijeg značaja. Budimo smerni, jer ne znamo kada bi Božija disciplinska ruka mogla da dođe na nas. Bog može da dozvoli da se neko stalno provlači. Ili bi pak mogao da dozvoli neposlušnost deset puta, ali jedanaestog da spusti svoju ruku. Međutim, Njegova ruka bi mogla da se spusti već prvi put. Mi nemamo načina na koji bismo mogli da znamo kada će se Njegova disciplinska ruka spustiti. Božija uprava nije nešto što bismo mi mogli da kontrolišemo. On čini što god želi.
Zbog toga, braćo, mi, pre svega i iznad svega, moramo da se trudimo da naučimo da budemo poslušni Gospodu. Neka vam Bog bude milostiv i milosrdan da ne biste pali pod Božiju upraviteljsku ruku. Kako bilo da bilo, ako zapadneš pod Božiju upraviteljsku ruku, nemoj da se protiviš i da uradiš nešto nepromišljeno. Nemoj da pokušavaš da bežiš, nego se po svaku cenu drži osnovnog načela pokornosti. Ti prirodno ne možeš da budeš pokoran sam po sebi, ali zato možeš da zamoliš Gospoda da ti to omogući. Samo Gospodnjom milošću možeš da izdržiš. „O Gospode, budi mi milostiv da mogu da izdržim!“ Ako Božija upraviteljska ruka nije pala na tebe, istrajno traži Njegovu milost. Ako je već pala, ako je dozvolio da se razboliš ili da na tebe dođu nevolje, zapamti dobro da nikada ne bi trebalo svojom telesnom rukom da se protiviš Božijoj upravi. Čim Božija uprava padne na tebe, odmah se pokori Njegovoj moćnoj ruci. Trebalo bi da kažeš: „Gospode, ovo je tvoje delo, ovo si Ti naredio; pokoravam se s radošću, voljan sam da to prihvatim.“ Kada je Božija upraviteljska ruka pala na Jova (što je moglo da se izbegne), što je Jov bio ponizniji, to je i njegovo stanje bilo bolje; što se više hvalisao svojom pravednošću, to je i njegova situacija bivala gora.
Hvala Bogu, da se često Njegova upraviteljska ruka ne zadržava zauvek na osobi. Ja lično verujem, da kada Božija upraviteljska ruka padne na nekoga, molitva crkve ponekad može lako da je ukloni. Zato je Jakov 5. glava od tolikog značaja. U njoj nam Jakov govori da starešine crkve mogu da uklone Božiju upraviteljsku ruku. On kaže: „I molitva vere spašće bolesnika, i Gospod će ga podići; ako je i učinio grehe, biće mu oprošteno.“ Dakle, kad neki brat uvidi da je ovo put za njega, crkva može da se moli za njega i pomogne da se ukloni Božija upraviteljska ruka.
Sećam se kako je gđica. Margaret E. Barber ispričala nešto divno. Brat koji je učinio nešto loše, kasnije se pokajao i došao kod nje. Ona mu je rekla sledeće: „Zar se nisi pokajao i vratio se? Sada bi opet trebalo da ideš pred Boga i kažeš: ‘Ispočetka sam bio sud u lončarevoj ruci, ali taj sud je sada razbijen.’ Ne bi trebalo da prisiljavaš Gospoda govoreći: ‘Gospode, moraš da me učiniš istim sudom.’ Ne, nego ponizno da se moliš: ‘Gospode, budi mi milostiv i ponovo me učini sudom. Ne usuđujem se da navaljujem. Gospode, svejedno mi je, da li me činiš sudom za čast ili sudom za običnu upotrebu!“
Ljudi misle da će uvek biti isti sud – hteli bi da ih Gospod učini veličanstvenijim. Štaviše, ponekad traže od Gospoda da ih učini još boljim sudom. Naravno, ponekad i uspemo da dobijemo blagoslov. Ali, ima jedna stvar koju bih hteo da vam kažem: mi, sa kojima je Gospod mnogo postupao znamo da često dolazimo pod Božiju ruku – Njegovu upraviteljsku ruku. Priznajemo da nas Bog putem te upraviteljske ruke uči tome šta je Njegova volja. Sve što možemo da učinimo, jeste da se ponizimo. Nema načina na koji možemo da se izvučemo; jednostavno se pokori.
Ne bi trebalo da ovo uzimamo olako. Kada je jedna sestra htela da se uda, došla je da se sa mnom posavetuje. Rekao sam joj da koliko sam ja mogao da vidim da ne bi trebalo da se uda za tog čoveka, zato što mi nije ostavljao utisak pouzdanog hrišćanina. Međutim ona je insistirala na tome da ima poverenja u njega. I tako se udala za njega. Posle osam meseci napisala mi je dugačko pismo u kome je govorila: „Znam da sam pogrešila. Nisam vas slušala i sada mi je jasno da sam napravila veliku grešku. Šta da radim?“ Moj odgovor je glasio: „Odsada ti preostaje samo jedan put, a to je da se pokoriš pod moćnu Božiju ruku. Ako mi budeš ponovo pisala, odmah ću ti reći da ne mogu da ti pomognem. Niko ne može da ti pomogne zato što si pala pod Božiju upraviteljsku ruku. Kada si u Božijoj upraviteljskoj ruci, nemoj da pokušavaš da se protiviš. Ako se budeš protivila, bićeš razbijeni sud i nećeš imati nikakve budućnosti.“ U istom pismu sam joj podvukao da ne bi bilo u redu da mi ponovo piše. Dakle, upamtimo, da nema ničeg ozbiljnijeg od Božije uprave.
Ja često razmišljam o današnjem stanju crkve. To je kao kada pođeš u lončarevu kuću i na putu naiđeš na polje puno razbijenih činija, tanjira i lonaca – sve porazbijano. Takvo je stanje hrišćana danas. To je veoma ozbiljna stvar. Ponavljam, moramo se učiti da se pokoravamo Božijoj moćnoj ruci.
3. Budi bogobojazna osoba
U Bibliji se nalaze dva odlomka koji takođe govore o Božijoj upraviteljskoj ruci. To su Matej 6:15 i 18:23-25. Veoma je važno znati da ne bi trebalo bezobzirno da osuđujemo druge. Ovo je od najvećeg značaja, jer ma u čemu ti bezobzirno sudiš druge, to isto lako može da dođe i na tebe. Sve ono što ti ne opraštaš drugima, to isto bi moglo da zadesi i tebe. I ovo nam pokazuje Božiju upraviteljsku ruku. Ako ti ne oprostiš drugima ono što ti duguju, ni Bog tebi neće oprostiti greh. Ovo je upraviteljsko oproštenje; nešto sasvim drugo od večnog oproštenja. Da, Bog jeste tvoj nebeski Otac; pitanje večnosti je već rešeno. Ali, ako neki brat zgreši protiv tebe, a ti nećeš da mu oprostiš, ni Bog tebi neće oprostiti. Na tebe će pasti Njegova upraviteljska ruka. Zato mi dozvoli da ti kažem: uči se da budeš velikodušan i da praštaš; imaj ljubavi i budi spreman da oprostiš drugima. Ako si uvek nezadovoljan, kritikuješ druge i nalaziš greške u njihovom ponašanju, mogao bi da padneš u Božiju upraviteljsku ruku. Neće ti biti lako da se izvučeš, jer će Bog duboko da zadre u tebe. Ako si nepopustljiv prema drugima, Bog će biti nepopustljiv prema tebi. Da li se sećaš sluge iz Mateja 18, koji je izišao iz kuće svoga gospodara i naišao na svoga druga u službi, koji mu je dugovao sto dinara. Uhvatio ga je za gušu i zahtevao da vrati ono što duguje. Kada je gospodar čuo šta se desilo bilo mu je veoma krivo. Naredio je da se sluga baci mučiteljima u tamnicu dok ne plati sav dug. Bog je počeo da ga kažnjava i sa Božijom upraviteljskom rukom nad njim, nije mogao lako da se izvuče.
Prema tome, mi ne samo da moramo da se učimo da budemo velikodušni kad opraštamo, nego moramo da budemo pažljivi da ne govorimo nemarno kritikujući druge. Često ono što govorimo i kritikujemo u drugima uskoro će se videti i u nama. Mnogo puta smo primetili kako su disciplinske mere došle na onoga ko je isuviše strog prema drugima. Ako osuđuješ glavu porodice koji ima problema sa svojom decom, govoreći: „Gledajte, Božija ruka je uvek nad njim,“ neće proći mnogo vremena pre nego što se ista nevolja spusti i na tebe. Braćo, učimo se da budemo u strahu od Božije uprave. Učimo se strahu Božijem.
Dozvolite mi da vam kažem: potreban je čitav život da se nauči Božija uprava. Sve godine koje provodimo na zemlji kao hrišćani koriste se da učimo kako Bog vlada nad nama. Navikavajmo se da ne budemo oni koji se mešaju u tuđe poslove i blebeću. Uči se da budeš bogobojazan. Ne samo da je nekorisno nego je i veoma ozbiljno izazivati Božiju ruku. Dobro pazi da ne dozvoliš da teška situacija drugih dođe na tebe; nemoj da je prizivaš time što bezobzirno osuđuješ druge. Što god posejemo, to ćemo i požnjeti. Ovo načelo se naročito odnosi na Božiju decu. Učimo se da budemo velikodušni. Što smo velikodušniji – to bolje, jer biti velikodušan prema drugima, znači primiti Božiju velikodušnost. Ako smo podmukli i strogi prema svojoj braći, Bog će biti strog i veoma mnogo tražiti od nas. Uči se da budeš blag, milostiv i ljubazan prema braći. Pokušaj da previdiš greške svoje braće; govori manje beskorisnih reči; obuzdavaj se u osuđivanju drugih. Kad se ljudi nađu u nevolji, pomozi im, ali nemoj da ih osuđuješ.
U poslednjim danima Jevreji će mnogo propatiti. Biće zatvarani, svučeni do gole kože, gladovaće. Oni koji su ovce posetiće ih u zatvoru, odenuće ih i nahraniti. (Vidi Matej 25:31-46). Mi ne možemo da kažemo da bi i mi trebalo da dodamo njihovim patnjama zato što je Bog odlučio da dozvoli da Jevreji prođu kroz progonstvo i nevolje. Da, Bog dozvoljava da prolaze kroz nevolje, ali mi moramo da se učimo da budemo velikodušni. Upraviteljska disciplina je Božija nadležnost; briga Božije dece u ovom dobu je da se uče da budu velikodušna i milostiva prema drugima, bez obzira na okolnosti. Tako će nas Bog sačuvati od mnogih nevolja.
Ima mnogo hrišćana koji su strašno pali zato što su u prošlosti oštro osuđivali druge. Njihova nevolja proizlazi iz njihovog ranijeg kritikovanja. Bog nije umanjio svoju vladavinu. Zato budimo velikodušni prema ljudima, da ne bismo pali pod Božiju upraviteljsku ruku. Uči se da voliš ljude i da prema njima budeš velikodušan. Neka nam Bog bude milostiv zbog našeg bezumnog ophođenja, i da ne bismo došli pod Njegovu upraviteljsku ruku. S obzirom na to mi se oslanjamo na Božije milosrđe. Koliko je samo potrebno da živimo Božijom mudrošću! Recimo Gospodu da smo budale i da vrlo često bezumno radimo, i ako padnemo pod Njegovu upraviteljsku ruku da ćemo se brzo pokoriti. Zamolimo Ga za milost. Reći ću vam: što si ponizniji i mekši, to ćeš lakše izići iz Božije uprave. Što si ponosniji i što se više samoopravdavaš, to će ti biti teže da se izvučeš. Zato se uči da budeš ponizan.
U slučaju da padnemo pod Božiju upraviteljsku ruku, bilo zbog nečeg velikog ili malog, ne smemo da se protivimo. Bunt je pravo bezumlje. Jedno i jedino načelo koje možemo da sledimo, jeste da se ponizimo pod moćnu Božiju ruku. Ako se zaista ponizimo, videćemo da će nas Bog osloboditi „kad dođe vreme“. Sa Njegovog gledišta stvar će biti svršena. Nadam se da ćete obratiti pažnju naročito na reči: „kad dođe vreme“. „Ponizite se, dakle, pod silnu Božiju ruku, da vas uzvisi kad dođe vreme.“ (1. Pet. 5:6). Težište je na rečima: „kad dođe vreme“. U određeno vreme Bog će ti otvoriti put; u određeno vreme, izvešće te na pravi put; u određeno vreme, oslobodiće te; i u određeno vreme, uzvisiće te.
„Pod silnu Božiju ruku“ ovde isključivo ukazuje na Njegove disciplinske mere, i zato moramo da se ponizimo pod tu ruku. U ovoj rečenici se ne radi o zaštiti; jer da se misli na zaštitu, onda bi pisalo „večna ruka“. Poniziti se „pod silnu Božiju ruku“, jednostavno znači pokoriti se. To je moćna ruka koju ne možeš ni da pomeriš niti da joj se usprotiviš. Reci Gospodu: „Gospode, voljan sam da slušam. Ma gde me stavio, ja to s radošću prihvatam. Neću se protiviti. Neću da razmišljam o tome kako si postupao sa mnom. S radošću slušam Tvoju reč. Spreman sam da ostanem u ovoj situaciji onoliko dugo koliko je to Tvoja želja.“ Tada ćeš uvideti da „kad dođe vreme“, On će te osloboditi. Niko ne zna koliko bi to moglo da potraje. Kad dođe vreme da Gospod misli da si savladao lekciju, On bi mogao da pokrene crkvu da se moli za tvoje oslobođenje.
Moja je želja da braća i sestre znaju Božiju upravu još od samog početka svog hrišćanskog života. Mnoge od naših poteškoća proizlaze iz našeg neznanja. Nadam se da će Božija deca od prvog dana prve godine znati šta je to Božija uprava. To će im pomoći da idu napred pravim putem.
__________1 Knjiga IV Ne ja nego Hristos, lekcija 22. - nazad 2 Watchman Nee, The Spiritual Man. 3. Vols. New York, Christian Fellowship Publishers, 1968. Translated from the Chinese. See the chapter entitled “Sickness” in vol. 3, especially pp. 179-195. (Translator). - nazad 3 4. Moj. 20:10-12 - nazad POČETAKCopyright © 1975 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Sva prava zadržana. |
|
|