Prirodno je da osoba pre svog obraćenja ima ideale o nečemu. Iako je u grehu, ta osoba još uvek ima neke standarde. Ona ima sliku o tome kako bi trebalo da izgleda sveti život. Kada bi mogla da dostigne taj standard, tada bi ta osoba mislila da živi svetim životom. Zar ovo nije čudna stvar, da mnogi nevernici žive životom punim greha i požude, ali još uvek gaje ideal posvećenog života. Misle da ako jednog dana dostignu taj ideal da će biti sveti i plemeniti!
1. Od ovog sveta
Posle obraćenja i spasenja, mi vrlo lako donosimo ovakav koncept svetosti u crkvu. Pretpostavljamo da ideal života koji u prošlosti nismo postigli, sada možemo da dostignemo jer smo hrišćani. Pre toga smo živeli u grehu i požudi i nismo imali snage da savladamo slabosti svoga tela. Sada kada smo uzverovali u Gospoda, u stanju smo da živimo svojim idealnim životom. Međutim, u ovom razmišljanju postoji osnovni problem, a to je da ljudi zaboravljaju da je takav ideal potekao od ovoga sveta i da nije hrišćanski. Standard mnogih hrišćana je njihov lični standard – često se ne razlikuje od standarda nevernih. Njihov ideal života je isti kao kod nevernika. Jednostavno su preneli svoju prethodnu filozofiju u crkvu. Zbog toga je neophodno da novi vernici raščiste svoje gledište u vezi sa tim.
2. Puni požude, a ipak žele oslobođenje
Šta u stvari znači idealan život? On se obično zasniva na stvarima koje ni sama osoba ne može da postigne. Dok je još u okovima greha, požude i zlih želja, čovek gaji misao o prevazilaženju svoga stanja, ali uviđa da je potpuno nemoćan. Iako voli materijalne stvari, ipak ceni one koji su ih prevazišli. Što je čovek više nečim svezan, to se više divi onima koji su od toga slobodni. Što je jača požuda to je veća njegova težnja da se od nje oslobodi. Što je veća želja za materijalnim stvarima, to je veća i njegova čežnja da bude oslobođen od njih. To je razlog zašto su ljudi ovog sveta privrženi konceptu isposništva. Zapamtite, isposništvo ne postoji da bi ga ljudi sledili – oni iz njega samo crpe ideal. Sa ovim idealom ljudi sami sebe teše. Barem imaju neki cilj, koji im pogoduje da zaborave na svoje trenutno stanje. Oni stalno sebi govore da ako im uspe da stignu do tog cilja, da će doći do vrha. Ovo je poreklo isposništva.
Većina nevernika hrli da zadovolji požudu tela, ali se ipak u svom srcu dive onima koji su slobodni od takvih stvari. Žele da i oni mogu da budu oslobođeni od ropstva materijalnim stvarima. Dakle, isposništvo je njihov ideal; to je slika onih koji su van Hrista.
U hrišćanstvu nema isposništva
Kada neko uzveruje u Gospoda, on i nesvesno može da donese isposništvo u crkvu. Iako u prošlosti možda to nije praktikovao, ipak se divi isposnicima. Poštovao je isposnike iako je istovremeno kao nevernik bio materijalista. Sada mu je veoma lako da prenese u crkvu svoje divljenje prema isposništvu, zamišljajući da sada stvarno može da ga sprovodi u delo.
1. Preziranje materijalnih stvari i potiskivanje strasti
Šta se u stvari podrazumeva pod isposništvom? Za mnoge ljude isposništvo označava uzdržavanje od materijalnih stvari. Što manje te stvari koriste, to su bolji. To je zbog toga što se boje da će te spoljne stvari ispuniti njihove žudnje i strasti. Isposnik priznaje da u čoveku postoje požude i strasti. On uviđa da se u čoveku nalaze sve vrste požuda, od požude za hranom do požude za seksom. Ljudi u svetu popuštaju raznim požudama. Ako neko želi da bude sveti čovek, mora te požude i strasti da pobedi. Znači, isposništvo je spoljašnje preziranje materijalnih stvari i unutrašnje potiskivanje požuda i strasti.
2. Hrišćanstvo ne podržava isposništvo
Novim vernicima treba ukazati na to da hrišćanstvo nikad ne zastupa isposništvo. Hrišćanstvo bi bilo vrlo površno kada bi zastupalo tako nešto. Nadamo se da ćemo sa malo više proučavanja Biblije moći da vidimo šta je u stvari isposništvo, da to nije ništa više od nečijeg pokušaja da savlada požude i strasti za hranom, pićem i drugim materijalnim stvarima. To nije hrišćanstvo, niti je to ideal hrišćanskog života. U stvari, Biblija nigde ne odobrava isposništvo.
Mrtvi za svetsku filozofiju
„Ako ste se smrću sa Hristom oslobodili svetskih stihija, zašto dozvoljavate da vam se određuju propisi – kao da živite u ovom svetu: ne dohvati, niti okusi, niti dotiči, što sve upotrebom propada – shodno ljudskim zapovestima i naukama; sve ovo izgleda mudrost koja se sastoji u samovoljnoj pobožnosti i poniznosti, i nepoštednoj strogosti prema telu, a ne u nečem časnom, već samo radi zadovoljenja ploti“ (Kol. 2:20-23). „Stihija“ u 20. stihu trebalo bi prevesti sa „filozofija“.
1. Umrli zajedno sa Hristom
Kada je Pavle pisao vernicima u Kolosima „ako ste umrli sa Hristom“ on je ovo uzeo kao osnovnu hrišćansku činjenicu. Mi koji smo hrišćani, umrli smo sa Hristom. Ceo Novi zavet nam pokazuje da je svaki hrišćanin umro sa Hristom. Rimljanima 6 nas obaveštava „da je naš stari čovek raspet s njim“ (st. 6).
Galatima 2. kategorično tvrdi: „Ja sam sa Hristom raspet na krstu“ (st. 19). U istoj poslanici potvrđuje se da su „Hristovi pripadnici raspeli plot sa svim strastima i požudama“ (5:24). Biblija uči da su hrišćani razapeti sa Hristom. Drugim rečima, krst Golgote je krst hrišćanina; Hristov krst je krst hrišćanina. Početna tačka za hrišćanina je krst, ali ne samo Hristov krst, već i krst svakog pojedinca. Pošto primimo Hristov krst, Njegov krst postaje naš krst. Ko nije prihvatio činjenicu o krstu, nije hrišćanin. Za onoga ko je postao hrišćanin, Hristov krst je postao činjenica – što će reći da je umro u Hristu.
Za Pavla je činjenica o krstu Hristovom bila neosporna. Sve ono što je imao da kaže zasniva se na ovoj činjenici. On je smatrao da to što si jednom umro sa Hristom, povlačiće i određene posledice. Ta činjenica je isto tako sigurna kao kad bi rekli bratu Tingu koji sedi ovde: „Da li je tvoje ime Ting? Da li je neosporna činjenica da si ti g. Ting? Ako jeste, želim da razgovaram sa tobom na temelju te sigurne činjenice, i tako će sve što ću reći biti neoborivo.“ Drugim rečima, bilo koji zaključak koji nam Pavle iznosi, zasniva se na činjenici da smo umrli sa Hristom.
2. Nema više filozofije ovoga sveta
„Ako ste se smrću sa Hristom oslobodili svetskih stihija (filozofije).“ Niko ko je u grobu ne može da bude filozof. Ako neko želi da govori o filozofiji, to treba da radi dok je još živ. Za nas je, međutim, filozofija već mrtva na krstu. Ova stvar je u potpunosti rešena, jer filozofija ovoga sveta zastupa stav da se svetost može postići odricanjem materijalnih stvari i suzbijanjem unutrašnjih požuda i strasti. Međutim, Pavle kaže da ako ste umrli sa Hristom filozofiji ovog sveta, taj filozofski žargon vas više ne zanima.
3. Kao da ne živite u svetu
„Ako ste se smrću sa Hristom oslobodili svetskih stihija,“ pita Pavle, „(zašto se ponašate) kao da živite u ovom svetu?“ Ako je smrt činjenica, ne možete da živite kao ljudi u svetu. Osnovni položaj hrišćanina je smrt.
Pitaj novog vernika zašto je kršten, ako ne zbog toga što je mrtav. Čovek mora da umre pre nego što ga sahrane; u suprotnom, bio bi živ zakopan. Osoba se krstila zato što je raspeta sa Hristom, zato je i sahranjena. Ta smrt sa Hristom je svršena činjenica, ali je sahrana nešto što još treba da se obavi. Gospod je novog vernika već uključio u svoju smrt; a sada, kao što se objavljuje u krštenju kao sahrani, vernik vidi da je umro. Pošto sada zna da je mrtav, on traži da bude kršten. Dakle, kako može neko, pošto je uzverovao i krstio se, umro i bio ukopan, ponovo da živi kao da je u svetu?
Kroz ono što Pavle piše, možemo da vidimo da oni koji praktikuju isposništvo još uvek žive u svetu. Zato Pavle kaže: „Zašto dozvoljavate da vam se određuju propisi – kao da živite u ovom svetu: ne dohvati, niti okusi, niti dotiči?“ Prema isposničkom učenju, postoje stvari koje se ne smeju probati ili jesti, dohvatiti ili štaviše i dodirnuti. Ovakve naredbe potiču od čovekovog unutrašnjeg straha od strasti i požuda. U vreme kada je Pavle ovo pisao, u Kolosima je cvetalo isposništvo. Iz straha da im se ne pobude požude, zabranili su upotrebu stvari koje bi mogle da podstaknu strasti. Tamo je bilo nekih stvari koje se nisu smele držati, a druge se nisu smele dirati, dok se neke nisu smele okusiti ili čuti. Oni su se nadali da će moći, sa ovim strogim naredbama, da odvajaju materijalne stvari od strasti i požuda. Filozofski pojam toga doba je bio, da se takvim odvojenjem može obuzdati požuda.
Pavle, dakle, opominje da ako se podredimo ovakvim naredbama, mi ne verujemo u činjenicu da smo razapeti s Hristom. Ako verujete da ste mrtvi, zar bi trebalo da bude takvih zabrana? Samo osoba koja je živa, može da ispunjava propise kao što su: ne drži, ne diraj i ne okusi. Isposništvo polaže pravo samo na žive, ne na mrtve.
Zapamtite, svi oni koji su u Hristu Isusu razapeli su svoje telo sa svim njegovim strastima i požudama. Ako se vežete ljudskim poimanjem bežanja od takvih stvari i požuda, onda nemate hrišćanski stav, jer niste zauzeli stav smrti. Niko ne može da bude hrišćanin bez smrti, bez toga da umre sa Hristom. Ne grešite po tom pitanju.
Iako smo propovedali o smrti sa Hristom, ipak će biti mnogo onih koji to još uvek ne razumeju. To je zbog toga što je smrt sa Hristom činjenica, a ne doktrina. Ta smrt je postavljena pred nas kao svršena činjenica. Ipak, mnogi još uvek nastoje da umru sa Hristom. Moramo da shvatimo da je zajednička smrt sa Hristom naša početna, a ne krajnja tačka. Mistik gleda na tu smrt kao cilj koji bi trebalo dostići, ali to nije hrišćansko učenje. Ako nismo mrtvi sa Hristom, ne možemo biti hrišćani. Čežnja da umremo sa Hristom je besmislica koja jasno ukazuje na nedostatak prosvetljenja. Onaj koji ima svetlost i sretne se sa istinom zajedničke smrti, zahvaliće za to, a neće ići ka tome. To je isto kao i kada shvatimo smrt Gospoda Isusa kojom je On umro umesto nas; ta istina podstiče naša srca da slavimo umesto da težimo.
Pavlovo osnovno učenje jeste da je hrišćanin već umro sa Hristom, dakle, i oslobodio se filozofije ovoga sveta i raznih oblika njegovih propisa. To učenje možemo da ilustrujemo na ovaj način: ako je lopov sahranjen u grobu, možeš da staneš pored groba i izjaviš u potpunoj sigurnosti da taj lopov više nikada neće krasti. Onaj koji je mrtav, slobodan je od krađe. Tako isto i ti, možda si veoma govorljiva osoba, ali pošto si mrtav u Hristu, oslobođen si pričljivosti. Isposništvo ne može da pomogne onome ko je već mrtav; isposništvo je već zakasnilo, zato što je osoba već razapeta sa Hristom.
4. Bez ljudskih zapovesti i nauka
„Shodno ljudskim zapovestima i naukama.“ Sve ove naredbe, svi ti isposnički zahtevi slede samo ljudske zapovesti. One su proizvod ljudskog uma. One su od čoveka i nemaju veze sa Hristom i njegovom crkvom. Ljudi mogu da kažu – ne bi trebalo da jedem ovo, ne bi trebalo da dodirujem ono. Ali podsetimo se da su to ljudske naredbe i ljudska učenja, a ne Božija.
Pavlov zaključak je vrlo ozbiljan kada kategorično tvrdi da su ove zapovesti i učenja od čoveka. Njegov zaključak je da čovečiji ideal koji je sagrađen na ljudskim načelima i odredbama, nema nikakve veze sa Bogom. Zato i jeste iznenađujuće da svet veliča isposništvo. Nekome izgleda vrlo plemenito da ne jede i ne pije ono što obični ljudi jedu i piju. Takav mora da bude čist da bi se tako oslobodio materijalnih stvari u koje su se drugi upleli. Zapazite da je isposništvo prirodna religija, a nije hrišćanstvo koje se zasniva na otkrivenju. Prirodna religija sledi zapovesti i nauke ljudi, u kojoj nema ni svetlosti, ni otkrivenja, već samo reakcija protiv strasti i požude. Isposništvo zaista pokazuje koliko je čovek duboko ubeđen da ga njegove strasti i požude kaljaju.
5. Isposništvo je nedelotvorno
Kako Pavle ocenjuje delotvornost isposništva? „Što sve upotrebom propada.“ Prijatno je slušati o isposništvu; zvuči tako lepo kao da se priča o filozofiji. Ali, ako pokušaš da ga staviš u praksu, dođe mu isto kao i auto koji dobro izgleda u garaži, ali na putu uvek zakaže. Može se uporediti i sa divnom haljinom u ormanu, ali čim se obuče ispostavi se da je puna rupa. Ako probaš isposništvo, uvidećeš da ono nije u stanju da ti pomogne da se otarasiš svojih zlih požuda i strasti.
Što više suzbijaš sebe, još više otkrivaš stvari koje se nalaze u tebi. Što više bežiš, tim više raste strah u tvom srcu. Sreo sam nekoliko svetskih nazovimudraca. Mogu da posvedočim da u razgovoru sa njima možete da otkrijete da nisu oslobođeni od požuda i strasti, od kojih stalno pokušavaju da pobegnu ili da se sakriju. Njihovo uporno bežanje je dokaz dubine njihove svesnosti. Mnogi beže u divljinu i lišavaju sebe dodira sa svetom, zato što je njegova moć nad njima toliko velika. Ali svet ih prati u planinama isto koliko i u divljini. Zahvaljujući nedostatku pobede iznutra, u sebi, nema bežanja ni spolja. Pavle je dobro zaključio kada je rekao: „što sve upotrebom propada.“ Nema načina da se oslobode svojih požuda i strasti. Kada im je požuda podstaknuta, oni padaju. U pokušaju da se odvoje od sveta, i da se oslobode svojih požuda, postavili su mnoge zabrane; ali, u stvari, uviđaju da stvari ovoga sveta ostaju u njima. Zar njihov strah ne govori o tome da ih te stvari još uvek drže u svojoj vlasti?
6. Isposništvo ima izgled mudrosti
„Sve ovo izgleda mudrost koja se sastoji u samovoljnoj pobožnosti“ (st.23). Zastupnici isposništva su mudraci ovoga sveta. Ostavljaju utisak kao da su puni mudrosti i svakako znaju ubedljivo da govore. Mnogi ih poštuju kao mudre.
7. Isposništvo je samovoljna pobožnost
Pavle osuđuje isposništvo kao samovoljnu pobožnost. Uredbe koje su postavljene služe za obožavanje isposništva, a ne Boga. Bog je Duh i oni koji mu se klanjaju moraju da mu se klanjaju u duhu. Isposnici nemaju duha (njihov ljudski duh je mrtav za Boga), zato koriste svoju volju da bi kontrolisali sebe. Postoji religija koja se zasniva na volji. Samovoljna pobožnost je samovoljna religija, zato što je takva religija proizvod volje: „Ja neću da okusim“, „Ja neću da dodirnem“, „Ja neću da dohvatim“. Sve je to samo „ja“. To je volja koja navodi na obožavanje. Drugim rečima, to je religija volje.
Ne zaboravite da to nije naš, hrišćanski način. Hrišćanski način je da budemo u vezi sa Bogom kroz duha. Mi se ne odlikujemo suzbijanjem požude svojom voljom, već održavanjem dodira sa Božijim Duhom svojim snažnim duhom. Naš duh u dodiru sa Božijim Duhom je naša pobožnost. Hrišćanski način je potpuno od Boga, a isposnički način je sasvim od čoveka.
8. Isposništvo je veštačka poniznost
„Sve ovo izgleda . . . (kao) poniznost “ (st.23). Čak je i poniznost u isposništvu sopstvene proizvodnje. Ostavlja utisak samoponižavanja, zbog toga što osoba ne dodiruje ili nije okusila ili nije dohvatila mnoge stvari. Ali takva poniznost dolazi od same osobe; to je ljudski proizvod. To je samooblikovana poniznost, a ne neusiljena duhovna poniznost.
9. Isposništvo je samoporicanje
„Sve ovo izgleda . . . i nepoštednoj strogosti prema telu“ (st. 23). Isposnici se strogo ponašaju prema svome telu. Ne brinu o tome šta će jesti, ili šta će obući. Oni poriču svoje potrebe za gledanjem, dodirivanjem, slušanjem ili hvatanjem. Takav način življenja daje im izgled poniznosti, ali u stvarnosti, to nije ništa drugo do samoporicanje.
Isposnici smatraju telo kao nešto prljavo. Ovaj pojam je nastao u staroj Grčkoj i otišao do Indije i Kine. Naravno, nisu svi drevni Grci uobičajavali isposništvo, ali postojala je škola ljudi koja je učila da je telo koren svakog zla. Prema njihovom učenju, ako neko može da se oslobodi tela, onda je slobodan i od greha. Ovo je kasnije postalo osnovno verovanje budizma. Prema ovoj filozofiji, ljudsko telo je izvor greha. Pošto je telo u stanju da proizvede toliko mnogo greha, trebalo bi ga sputati. Fizičko ugnjetavanje i sputavanje će umanjiti količinu nečijih greha. To je, u stvari, ljudska religija, religija ovog sveta. Ljudi uvek prave opšte pravilo da je u redu mučiti svoje telo. Uskrati telu uživanje – neka se pati. Što ga više mučiš to je bolje, jer tada duša neće grešiti.
10. Isposništvo je bez vrednosti
Sa gledišta vernika, ovakvi napori se rade „ne u nečem časnom, već samo radi zadovoljenja ploti.“ Gospod Isus je na krstu za nas pripremio nešto bolje – time što je razapeo naše telo sa svim njegovim strastima i požudama. Danas se naš stav zasniva na krstu. Mi završeno delo na krstu primenjujemo na strasti i požude svoga tela. Koliko se ovo samo razlikuje od čovečijeg načina da se nosi sa željama i strastima! Hrišćani potvrđuju činjenicu o Hristovom krstu.
Na isti način na koji ljudi primaju oproštenje greha kroz prolivanje krvi Gospoda Isusa, oslobođeni su i od požuda kroz krst Gospoda Isusa. Prolivanje krvi i krst su Hristovo delo. Odmah posle prihvatanja Njegove krvi i krsta, trebalo bi da se krstimo. Pošto nas je Gospod već razapeo, zato moramo da budemo ukopani. Značenje krštenja je sledeće: Gospod kaže da sam mrtav, zato i ja kažem „biću sahranjen“. Gospod kaže da sam razapet i zato više ne živim ja. Ja kažem da ne sumnjam u ovu smrt i zato tražim da budem sahranjen. Krštenje je izraz našeg prihvatanja smrti Gospoda Isusa. Zbog toga je praktikovanje asketizma poricanje polazne tačke o smrti.
11. Tražite ono što je gore
„Ako ste, dakle, vaskrsnuti sa Hristom, tražite ono što je gore – gde Hristos sedi sa desne strane Božije. Mislite na ono što je gore, a ne što je na zemlji. Vi ste, naime, umrli i vaš život je sa Hristom u Bogu sakriven“ (Kol. 3:1-3). Pavle počinje sa krstom i zaključuje sa vaskrsenjem. On kaže da pošto smo nebeski narod, ne bi trebalo da brinemo za ono što je na zemlji. Ako podvlačimo stvari kao što su: ne diraj, ne okusi, ne drži, onda još uvek mislimo na zemaljsko. Ali mi smo vaskrsnuti, i kao vaskrsli ljudi trebalo bi da tražimo ono što je gore. Ako mislimo na nebeske stvari, ovi zemaljski problemi će automatski biti rešeni. Hajde onda kao hrišćani da mislimo na nebeske stvari, a ne na takve kao što su: ne oskusi, ne diraj, ne dohvati.
Isposništvo je demonska nauka
Drugi razlog zbog čega mi hrišćani ne zastupamo isposništvo jeste zato što je to pogrešna ideja, koja se iz paganizma uvukla u hrišćanstvo. Sa ovim se mora sasvim raščistiti.
„A Duh izričito kaže da će u poslednja vremena neki odstupiti od vere, obratiće pažnju na varljive duhove i demonske nauke, . . koji zabranjuju stupanje u brak, traže da se uzdržava od jela“ (1. Tim. 4:1-3). Pri kraju ovog doba isposništvo će ponovo oživeti. Sadašnja generacija možda i jeste materijalistički nastrojena, ali u sledećoj ćemo videti reakciju protiv materijalizma, kada će se prigrliti isposništvo. Šta isposništvo čini? Ono zabranjuje brak i upotrebu mesa u ishrani. To je pokušaj da se ukloni polnost i hrana.
Nagon i požuda se razlikuju
Mi hrišćani treba da znamo razliku između prirodnog nagona i požude. Objasnimo ih ukratko.
1. Nagon
Kada je Bog odlučio da bi trebalo da jedemo, dao nam je nagon za hranom. Tada želja za hranom nije bila ni grešna ni požudna. Zbog tog nagona, čovek jede i održava svoj život. Bogu je milo kada gleda kako čovek održava svoj život, zato mu je i dao težnju da uživa u jelu. Bog čoveku pruža zadovoljstvo dok uzima hranu – čovek ne jede samo da bi jeo. Uživajući u hrani, naše telo se hrani i život se održava. Isto tako, Bog nam daje polni nagon da bismo rađali decu, i na taj način produžavali vrstu. Nema greha ni u želji za hranom, ni u nagonu za seksom. Obe potrebe su date u 2. glavi Prve Mojsijeve, pre nego što je greh došao. Mora da nam bude jasno da je to Božiji stav u vezi sa tim težnjama; one su dobre, zato što ih je Bog stvorio.
2. Požuda
Ali, šta je požuda? Kada sam gladan, mogu da jedem i to sa uživanjem. To je potreba za hranom, a ne požuda. Ali ako sam gladan, a nemam šta da jedem, pa mi padne na pamet da ukradem hranu od nekoga, to je požuda. Ili pak ako neobuzdano jedem, to je takođe požuda.
Mi hrišćani jedemo kada nam je hrana dostupna. Ne samo da ne bi trebalo da krademo i pljačkamo, već ne bi trebalo ni da mislimo na krađu ili pljačku. To je u saglasnosti sa učenjem iz Evanđelja po Mateju 5. Tamo nema ni požudnih dela, ni požudne misli. Kada vidim hranu, volim da jedem; kada jedem osećam da je hrana ukusna. To je nagon za hranom. Bog ju je stvorio i u njoj nema ni trunke greha. Kako onda dolazi greh? Dolazi kada nemam šta da jedem i kada razmišljam o tome da ukradem hranu. Potreba za hranom je proizvela požudu. Kada se nagon za hranom preobrazi u želju da se ukrade ili opljačka, onda potreba postaje požuda. U Starom zavetu stoji: „Ne kradi“ (2. Moj. 20:15). Ali u Novom zavetu, hrišćanin koji je gladan i koji nema šta da jede, ne samo da ne bi trebalo da krade, već ne bi trebalo ni da misli o krađi. Krađa je požuda, a i razmišljanje o krađi je požuda.
Isto važi i za potrebu za seksom. Kao što jelo i piće održava pojedinačni život, tako isto i polnost održava život čovečanstva.
3. Krst je rešenje
Polnost je prvobitno bila dobra kao i jelo. Ali oboje može da se pretvori u požudu. Požuda donosi posebne prohteve i dodatne misli. Gospod Isus je već raščistio ove stvari na krstu. On je na krstu razapeo naše telo sa njegovim požudama i strastima. Ovo je zaista slavno evanđelje. Krst se razračunao sa našim strastima i žudnjama. Zato hrišćanin ne mora da krade ili da razmišlja o krađi. Mi možemo da budemo čisti i u ponašanju i u mislima.
4. Pozitivnost Božijeg života
Ne može se reći da mi hrišćani ne poznajemo požude i strasti, ali želimo da istaknemo da nam je Gospod dao novi duh i novi život. Sa tim novim duhom možemo da dosegnemo Boga, i sa tim novim životom možemo da izrazimo Božiji život. Božiji život je u potpunosti pozitivan, u njemu nema ničeg negativnog. Znači, to nije samo stvar kako se mi borimo sa požudama; već je to činjenica pozitivnog dodira sa Božijim Duhom i manifestacije Božijeg života. Jedino ove pozitivne stvari mogu stvarno da nas zadovolje. Zbog toga nama hrišćanima ne pristoji da podvlačimo zabrane kao što su: ne okusi, ne diraj i ne drži. Pošto imamo ono što je pozitivno, ne obraćamo mnogo pažnje na ono što je negativno. Mi moramo da pomognemo braći i sestrama da dotaknu ono što je pozitivno i slavno. Vernici bi uvek trebalo da dotiču veličanstvenog Duha i slavni život. Kada dotaknemo ovo pozitivno, stvari kao što su: ne okusi, ili ne dohvati, postaju sasvim nevažne. Dobro je da hrišćani u potpunosti budu slobodni od takvih zemaljskih propisa.
Ljudi u svetu nemaju takvo pozitivno gledište. Ako im oduzmeš asketizam, onda uopšte i nemaju religije. Sve što znaju to je da zabranjuju: ne okusi, ne diraj, ne drži. Oduzmi im ovo i oduzećeš im čitav njihov svet, jer to i jeste njihov svet.
Hrišćanski život je fleksibilan
Biblija nam daje širok uvid u mnoge stvari, među kojima je i hrana. Zašto se javlja pitanje da li nešto da jedemo ili ne? Sa Božijeg stanovišta ovo je sporedno pitanje. Bog tome ne pridaje veliku važnost. Biblija više podvlači pozitivne stvari. Život Sina Božijeg i Hristov život u nama – to je suština, to su stvari od najveće važnosti. Kada imamo tako slavnu istinu među nama, onda nam jelo i odevanje postanu zaista sporedne stvari. Zato je hrišćanski život, koji je opisan u Bibliji vrlo fleksibilan.
Dobro je ako želiš da se oblačiš prosečno i da jedeš manje skupu hranu. Ali ako imaš više novca i želiš da jedeš bolje, ili da se odevaš malo skuplje i to možeš. Na isti način je dobro ako danas odlučiš da se, zbog Gospoda, ne ženiš ili udaješ. Ali ako osećaš da to ne bi bilo dobro za tebe, jednako je dobro ako se oženiš ili udaš. Ako neko nema bogatstvo Hristovo, oduzeti mu pravo na brak, značilo bi oduzeti čitav njegov svet. Osoba koja ima bogatstvo Hristovo može da živi sama, a može da živi i u braku. To pozitivno u njemu je toliko veliko i slavno da mu je sve ostalo manje važno. Koliko će ovi problemi biti veliki, zavisi od toga koliko osoba ima Hrista u sebi. Bez obzira da li je to brak ili jelo, u hrišćanskom životu to je najmanje važno. Pitanje je koliko se duhovna stvarnost izražava u našem životu. Ako se slava te duhovne stvarnosti izražava u punini, prirodno je da će druge stvari zauzeti svoje pravo mesto. Ali ako Hristova slava ne preovladava, druge stvari će izgledati veoma velike. Samo oni koji ne poznaju Gospoda, pokušaće asketizmom da reše probleme. Za one koji poznaju Gospoda, ove stvari se mogu lako rešiti.
1. Jelo i piće nije mnogo važno
„S kim ću uporediti ovaj naraštaj? Sličan je deci koja sede po trgovima i viču drugoj i govore: svirasmo vam i ne igraste, jadikovasmo i ne jaukaste. Jer dođe Jovan koji niti jede niti pije, a oni kažu: ima demona. Dođe Sin čovečiji koji jede i pije, pa kažu: gle čoveka izelice i pijanice, prijatelja carinika i grešnika. I opravdaše mudrost dela njena“ (Mat. 11:16-19). Ovde vidimo da ni sam Gospod Isus nije dao pravila pomoću kojih bi se upravljalo spoljašnjim delom hrišćanskog života. On je rekao da Jovan nije došao ni da jede ni da pije, a da je sam i jeo i pio. Dobro je kada se jede i pije, a jednako je dobro kada se ne jede i ne pije. To nisu problemi sami po sebi. Jovan je bio u pustinji, a Gospod Isus je bio na gozbi u Kani. Hrišćanstvo je ono što vidimo kod Jovana; niti je jeo niti je pio. Isto tako je hrišćanstvo i ono što vidimo kod Isusa, koji je i jeo i pio. Od trenutka kada primimo Hristovu slavu, sve te stvari gube svoj značaj. Neka se, dakle, naše misli promene tako da ne usredsređujemo svoju pažnju na stvari kao što su jelo i piće – kao da su suština života. Zapamti, hrišćanska stvarnost nije ni u jelu ni u piću, niti u uzdržavanju od jela i pića.
2. Disciplina Svetog Duha
„Ne govorim ovo zbog oskudice; jer sam naučio da budem zadovoljan onim u čemu sam. Umem i u skromnosti živeti, umem i obilovati; upućen sam u sve i svašta, – biti sit i gladovati, obilovati i oskudevati. Sve mogu u onome koji me snaži“ (Fil. 4:11-14). Ne zaboravimo da hrišćanin ne mora da bude sit ili gladan, on zna da skromno živi i da obiluje. On može i jedno i drugo. To je prihvatanje discipline Svetoga Duha. Dobro je za mene da sam gladan, ako je tako uredio Gospod; ali za mene je isto tako dobro da budem i sit, ako je to Gospod naredio. Zadovoljan sam i da obilujem i da oskudevam – kada Gospod tako uredi. Drugim rečima, bez obzira šta mi se dešava, Gospod će me Sobom osnažiti. Ovo je veoma pozitivno.
Nadam se da ćeš naučiti da živiš ovakvim fleksibilnim životom pred Bogom. Za hrišćanina nema ni isposništva ni razuzdanosti. Hrišćanin se niti uzdržava niti popušta sebi. Njegov život je fleksibilan. Njegovo spoljašnje ponašanje je vođeno Svetim Duhom, a ne njegovim ličnim izborom.
3. Prevazilaženje, a ne uzdržavanje
Pavlove reči u 1. Korinćanima 7 su neobične: „Nego ovo vam, braćo, poručujem: vreme je kratko; ubuduće i oni koji imaju žene da budu kao da ih nemaju, i koji plaču – kao da ne plaču, i koji se raduju – kao da se ne raduju, i koji kupuju – kao da ništa nemaju, i koji koriste ovaj svet – kao da ga ne iskorišćavaju; jer prolazi obličje ovoga sveta“ (st. 29-31). Ovakav je hrišćanin. Pošto je Gospod koji prebiva u njemu toliko moćan, spoljašnje stvari za njega nisu više važne. Činjenica da ljudi potiskuju mnoge stvari i da se uzdržavaju od njih, dokazuje koliko su one moćne. Čak i oni koji se najviše bave isposništvom su ponekad najviše ispunjeni požudama i strastima. Onaj koji ima ženu može da bude kao onaj koji je nema; onaj koji je nema, ne traži je. Onaj koji plače može da bude kao i da ne plače; onaj koji se raduje, kao i da se ne raduje. Onaj koji kupuje stvari kao da ih nema; onaj koji koristi svet, kao da ga uopšte ne koristi. Hrišćanin prevazilazi sve. Njegov život nije samoodricanje, već prevazilaženje.
Hrišćanski standard treba održavati
Nemoj nikada da se poneseš mišlju o neispravnom shvatanju da je hrišćanstvo po svojoj prirodi asketsko. Nemoj da spuštaš standard hrišćanstva i da ga odvlačiš u isposništvo. Sledeće priče ilustruju to pogrešno shvatanje.
1. Sadu Sundar Sing
Čuveni Sadu Sundar Sing je bio godinu dana u Keziku. Rekli su mi da je porodica koja mu je ukazala gostoprimstvo bila prilično zbunjena. Namestili su mu krevet. Iako je vreme bilo prilično hladno, on je ipak svake noći spavao na podu. Bio je pravi Indijac.
Međutim ja se nadam, da ćemo mi vernici naučiti da spavamo bilo gde – na krevetu ili na patosu, jer to je hrišćanstvo. Neki ljudi nemaju ništa u sebi. Ako bi trebalo da spavaju na krevetu, njihovog hrišćanstva bi nestalo! Budimo hrišćani bez obzira da li spavali na krevetu, na patosu ili na zemlji. Nemojte da podvlačite propise, time što ćete pretvoriti pobednički duhovni život u ovakve stvari.
2. Propovedanje posle veridbe
Jedan brat koji je takođe bio hrišćanski radnik, verovao je donekle u isposništvo. Verio se sa jednom sestrom u Gospodu. Sledećeg dana je bio Dan Gospodnji. Neko vreme posle toga sreo sam ga i on mi je ispričao nešto zanimljivo. Rekao mi je kako je bio vrlo srećan posle propovedi na Dan Gospodnji, zato što je bio iznenađen da je uopšte mogao da propoveda! Vidite li kako razmišlja? Osećao je da neće moći da propoveda zato što se verio dan ranije. Smatrali su ga za dobrog brata, ali ipak je nesvesno prihvatao asketizam.
Sežimo za onim što je slavno. Naš Gospod je već ustao iz mrtvih i sada sedi na nebu. Ako ovo svetlo bude raslo u nama, druge stvari će izbledeti. Zbog sile tako velikog života, sve drugo će postati veoma malo.
3. Ostavio ženu posle venčanja
Jedan stariji pastor je hvalio drugog pastora u Šantungu, govoreći da je bio toliko dobar što posle venčanja nije video svoju ženu dva meseca. Dan posle svoga venčanja, otputovao je da propoveda evanđelje. Ovo je isposništvo.
Kad čitamo Stari zavet, nalazimo da čovek koji se upravo oženio nije trebalo da ide u rat za vreme prve godine braka. Biblija stavlja poseban naglasak na ovaj period, zato što hrišćanstvo nije isposništvo. Kraljevstvo Božije nije u jelu i piću. Uopšte nije problem da li jedemo malo manje ili malo više, zato što se carstvo Božije ogleda u sili Svetoga Duha.
3. Nesposobne za rad
Kada su dve sestre po prvi put poslane da rade na severu reke Jangce, nosile su zimske kapute. Hrišćani u tom kraju su sumnjali da ijedna žena koja nosi kaput može da radi za Boga. Verovali su da je Božija istina u zimskom kaputu. Ako ljudi nose zimski kaput, ne mogu da propovedaju. Ali mi znamo da hrišćanstvo nije u zimskom kaputu. Vrlo je žalosna stvar ako se nečije hrišćanstvo zasniva na zimskom kaputu!
Hrišćanstvo prevazilazi sve
Da se hrišćanstvo sastoji u jelu, odevanju, posteljini, i tako dalje, u čemu bi se razlikovalo od sveta? Ali ja danas mogu da stanem na vrh planine i objavim da se moje hrišćanstvo razlikuje od vašeg ovakvog ili onakvog odevanja, vašeg jela ili nejela, od vaše radosti ili plača, od vašeg korišćenja ili nekorišćenja stvari ovoga sveta. Moje hrišćanstvo prevazilazi sve! Proslavljeni život Božijeg Sina, Isusa Hrista, prebiva u meni. Svakog dana, ja sam podignut do neba, da dodirnem slavu prestola. To je hrišćanstvo.
Hteo bih da vam kažem da kada ono što je pozitivno raste u nama, sve druge stvari će pasti u zaborav. Zapamtite da hrišćanin nije isposnik, već onaj koji živi fleksibilnim životom; jer je Onaj koji je u nama izvanredno moćan i veličanstven.
