Idući dalje, razgovarali su o svemu što su usput videli. To ih je veselilo i hrabrilo na putu koji je sada vodio kroz pustinju.[388]
Pošto su prešli preko pustinje, Verko se osvrnuo i opazio kako neko ide za njima. Brzo ga je prepoznao.
– O, ko nam to dolazi? – reče Verko. Hrišćanin pogleda i uzviknu:
– To je moj dobri prijatelj Evanđelista!
– On je i moj dobar prijatelj – reče Verko – jer me je uputio do onih vrata.
Evanđelista ih uskoro stiže i pozdravi:
– Mir vama i svima vašima dragi moji!
– Dobro nam došao, dobri Evanđelisto! Kad te vidim odmah se setim kako si mi u prošlosti ukazao milost i neumorno se trudio za moje večno dobro,[389] otpozdravi Hrišćanin.
– Po hiljadu puta, dobro nam došao! – reče Verko. – Dragi Evanđelisto, tvoje društvo tako prija nama jadnim putnicima.
– Kako ste prošli prijatelji moji otkako smo se rastali? Šta vas je zadesilo i kako ste se snašli?[390]
Onda su mu Verko i Hrišćanin ispričali sve što im se desilo na putu, kako su i uz kakve poteškoće stigli do tog mesta.[391]
– Drago mi je, ne zato što ste se suočili sa raznim nevoljama, nego što ste pobedili i što ste i pored mnogih slabosti nastavili put sve dovde. Drago mi je kažem, i zbog mene i zbog vas.[392] Ja sam posejao, vi ste žnjeli, a dolazi dan kada će i onaj koji seje i onaj koji žanje da se raduju zajedno;[393] to jest, ako istrajete „jer ćemo u svoje vreme žnjeti – ako ne klonemo.“[394] Pred vama je nepropadljiv venac i treba da trčite da ga dobijete.[395] Ima onih koji krenu za tim vencem i kad su već dosta prešli, dođe drugi te im ga uzme. Držite dakle čvrsto ono što imate.[396] Neka vam niko ne uzme venac. Još niste izvan Sataninog puškometa; „niste se do krvi usprotivili boreći se protiv greha.“[397] Imajte Carstvo uvek pred sobom i verujte čvrsto u ono što se ne vidi. Neka vam ništa od onoga što pripada svetu ne uđe u srce. Iznad svega, čuvajte se svojih sopstvenih srca i njihovih želja, jer „srce je prevarno više svega i opako“[398] Budite odlučni kao kremen, jer su sve sile na nebu i na zemlji sa vama.
Onda mu Hrišćanin zahvali za ohrabrenje, pa ga zamoli da im još govori o nečemu što bi im pomoglo dalje na putu, zato što znaju da je on prorok i može da im kaže o onome što će možda da im se desi. Hteli su da znaju kako tome da se usprotive i pobede.[399] I Verko se složio sa tim. Evanđelista je dakle ovako počeo:
– Sinovi moji, čuli ste u rečima istinitog evanđelja „da nam valja kroz mnoge nevolje ući u carstvo Božije“[400] i da nas čekaju okovi i nevolje. Zato ne možete očekivati da ćete dugo putovati bez nevolja.[401] Već ste sami okusili nešto od istinitosti ovih reči i još će da sledi, jer kao što vidite, skoro ste izišli iz pustinje, pa ćete stići u jedan grad koji ćete uskoro ugledati pred sobom.[402] Tamo će vas teško napadati neprijatelji koji će pokušati da vas ubiju.[403]Budite sigurni da će jedan od vas, a možda ćete i obojica morati da zapečatite svedočanstvo koji imate. No budite verni do smrti pa će vam Car dati venac života.[404] Ko tamo pogine, makar i umro neprirodnom smrću i u velikim mukama, njemu će biti bolje nego onom drugom. Ne samo zato što će pre stići u Nebeski grad, nego zato što će da izbegne mnoge nevolje koje će snaći onog drugog na putu. Ali kad stignete u grad i počne da se ispunjava ono što sam vam rekao, setite se vašeg prijatelja i vladajte se muški i preporučujte svoje duše verom svome Tvorcu.[405]
U gradu Taštovniku
Onda videh u snu da su ubrzo izišli iz pustinje i ugledali pred sobom grad koji se zvao Taštovnik,[406] gde se nalazi vašar. Vašar se zove Taštinski, jer grad u kome se održava lakši je od same taštine. Sve što se tamo prodaje, taština je. Kao što mudrac kaže: „Sve je taština.“ [407] Ovaj vašar nije nešto novo, nego potiče još iz starih vremena. Kazaću vam kako je postao. Pre skoro 5.000 godina, išli su neki putnici u Nebeski grad, kao i ovi naši dobri prijatelji. A Velzevul, Apolion, Legion[408] i njihovo društvo, kada su videli kojim putem putnici idu, odlučiše da tu otvore vašar na kome će se prodavati svakojake taštine, i koji će raditi preko cele godine. Zato se na vašaru prodaje roba kao što su kuće, imanja, zanati, položaji, počasti, odlikovanja, titule, zemlje, carstva, požude, zadovoljstva sa raznim uživanjima, zatim: bludnice, pokvarenjaci, žene, muževi, deca, gospodari, sluge, životi, krv, tela, duše, srebro, zlato, biseri, drago kamenje i ko će sve znati šta još! Pored toga, na vašaru mogu da se vide svakojaki žongleri, igre, cirkusi, klovnovi, glumci, lopovi, varalice i svašta drugo. Tu mogu da se gledaju, i to zabadava: krađe, ubistva, preljube, krivokletstva i to najgorega tipa.
Kao što se po drugim vašarima ulice i predeli nazivaju po vrsti robe koja se prodaje, tako i ovde. Tu je ulica britanska, francuska, italijanska, španska i nemačka gde se prodaju razne taštine. Kao i na drugim vašarima, ima jedna vrsta robe koja se prodaje više od drugih – to su proizvodi Rima.[409] Samo naš engleski narod i još neki drugi ne vole tu robu.[410]
Kao što rekoh, put u Nebeski grad vodi kroz mesto gde se održava taj veseli vašar. Ko hoće u Nebeski grad, a da pri tom ne prođe kroz Taštovnik „morao bi otići sa sveta“.[411] I sam Car nad carevima kada je bio na ovoj zemlji, prošao je kroz ovaj grad u Svoju zemlju[412] i to na pazarni dan. Čini mi se da Ga je slavni gazda vašara Velzevul pozvao da kupi od njegovih taština. Postavio bi Ga za gospodara vašara, samo da mu se poklonio dok je prolazio kroz grad. I pošto je bio tako cenjen gost, Velzevul Ga je vodio od ulice do ulice i pokazivao Mu sva carstva ovoga sveta odjednom, ne bi li namamio Blagoslovenoga da popusti i kupi neke od njegovih taština. No ovaj nije mario za tu robu te je napustio grad a da nije potrošio ni pet para na taštine.[413] Ovaj vašar je dakle veoma star, potiče iz drevnih vremena i jako je velik.
Podigli buru protiv sebe
Kao što već rekoh, naši putnici su morali da prođu kroz grad. Tako su i uradili, ali čim su ušli u njega svi se sleteše oko njih i ceo grad se uskomeša. To se desilo iz nekoliko razloga.
Prvo: Putnici su bili obučeni sasvim drukčije od onih koji su prodavali na vašaru. Ljudi su ih zbog toga gledali sa čuđenjem. Neki su govorili da su budale,[414] neki da su poludeli, a neki opet da su samo stranci.
Drugo: Koliko su se čudili njihovoj odeći, toliko su se čudili i njihovom govoru, jer je retko ko mogao da ih razume. Govorili su hanaanskim jezikom, a ljudi toga mesta jezikom ovoga sveta, tako da su ih smatrali za tuđince.
Treće: Ono što je najviše začudilo prodavce bilo je to, što putnici nisu marili za izloženu robu. Nisu hteli ni da je pogledaju. A kad bi ih neko spopao da nešto kupe, oni bi zapušili uši i vikali: „Odvrati oči moje da ne gledaju ništavila“[415] gledajući pritom naviše, čime su hteli da pokažu da su njihov posao i roba na nebu.[416]
Putnici pred sudom
Jedan im je podsmešljivo dobacio kada je video kako se ponašaju:
– Šta biste hteli da kupite? – No oni su ga ozbiljno pogledali i odgovorili:
– Mi „kupujemo istinu.“ [417] – Zbog toga ih je svetina još više prezirala. Neki su im se smejali, drugi su im prebacivali, treći su govorili prezrivo, a četvrti pozivali ostale da ih biju. Na kraju se stvorila tolika galama i gužva da je došlo do opšteg nereda. Neko je to javio gospodaru vašara, koji je brzo došao i naimenovao nekoliko svojih najpouzdanijih podanika da privedu ljude na saslušanje. Pitali su ih odakle su, kuda idu, i šta rade tako čudno odeveni. Ovi su im odgovorili da su putnici i stranci na ovom svetu, da idu u svoju zemlju koja je Nebeski Jerusalim,[418] i da nisu dali ni građanima ni trgovcima nikakvog povoda da ih ovako zlostavljaju i smetaju na putu. Neko ih je upitao šta hoće da kupe, a oni su odgovorili da kupuju istinu. Oni koji su bili naimenovani da povedu istragu mislili su da su lažljivi i budale ili buntovnici, koji su došli s namerom da ispreturaju vašar.[419]
Zato su ih odveli, išibali i namazali blatom, a zatim zatvorili u kavez da bi svi mogli da ih gledaju.[420]
U okovima teškim sada stoje,
Na vašaru, zbog predanosti svoje.
I naš Gospod je prošao kroz iste jade,
Pa zato na Golgoti Svoj život za nas dade.
Tako su ležali jedno vreme i bili predmet ruganja, zlostavljanja i prezira, dok se gospodar vašara smejao svemu što ih je snašlo. No oni su bili strpljivi i nisu vraćali zlo za zlo, već naprotiv, blagosiljali su one koji su ih mučili, uzvraćajući dobrim rečima i ljubaznošću za grubost, tako da su neki od trgovaca, koji su bili manje pokvareni od ostalih, pokušavali da zadrže one podlije koji su stalno zlostavljali siromašne putnike.
No ovi su i na njih navalili, smatrajući da su isto tako loši kao i ljudi u kavezu, govoreći da su možda njihovi drugovi koji bi trebalo da podele istu sudbinu. Ovi su govorili koliko se njima činilo, da su ljudi mirni, ozbiljni i da nikome ne žele zlo, a da je mnogo više onih koji trguju na vašaru koji zaslužuju da budu stavljeni u kavez i klade, od ovih koje sada zlostavljaju. I pošto su se tako jedno vreme prepirali i svađali, počeli su međusobno i da se tuku i nanose jedni drugima teške ozlede;[421] za to vreme su se ljudi u kavezu pred svima mudro vladali. Onda su ovu dvojicu ponovo izveli pred sud i optužili zbog te novonastale gužve.[422] Nemilosrdno su ih išibali, vezali ih lancima i poveli po vašaru za primer i opomenu onima koji bi mogli da govore u njihovu odbranu ili štaviše odluče da im se priključe. Ali Hrišćanin i Verko su se još mudrije vladali, te su primili ruganje i sramotu sa takvom krotošću i strpljenjem, da su pridobili nekoliko trgovaca iako je njihov broj u poređenju sa ostalima bio mali.[423] Ovo je još više naljutilo druge tako da su rešili da onu dvojicu pogube. Došli su do zaključka da nije dovoljno da ih samo drže okovane u kavezu, nego da ih treba kazniti smrću za zlo koje su počinili i prevarili ljude sa vašara. Zato su ih ponovo vratili u kavez i okovali im noge u klade, dok ne reše šta da urade sa njima.
Ova dvojica su se međutim setila šta im je rekao njihov verni drug Evanđelista, te su se još više ohrabrili u svojim patnjama. Sada su počeli jedan drugoga da teše, jer će onome koji nastrada biti bolje. Zato su se obojica potajno nadala da će on biti taj, ali predajući se Onome koji upravlja vaseljenom, čekali su mirno da vide šta će im se desiti naposletku.
Kada je došlo vreme da im sude i da ih kazne, izveli su ih pred sud i optužili. Sudija se zvao Dobromrzac. Iako su se optužbe malo razlikovale, uglavnom su bile iste i glasile su ovako: „Neprijatelji su i narušioci trgovine. Stvarali su buku i dovodili do raspre po gradu. Sakupili su oko svojih opasnih ideja stranku koja je na štetu zakona i našega vladara.“
Sad Verko budi hrabar, brani Boga,
Ne boj se zloće ovog sveta zloga.
Govori hrabro, istina te prati,
I ako umreš pobedu će dati.
Onda je Verko počeo da odgovara da se samo protivio onima koji se protive Onome koji je viši od najvišega.
– A što se tiče buke, ja je nisam pravio, jer sam čovek miran (Rim. 12:18). Oni koje smo privukli na svoju stranu prešli su kad su videli našu iskrenost i nepritvornost. Samo su se okrenuli od zla nabolje. Što se tiče cara o kome govorite, on je Velzevul, neprijatelj našega Gospoda. Ne bojim se ni njega ni njegovih anđela.
Onda je bilo objavljeno da ako ko ima nešto da kaže za njihovog cara i protiv optuženoga, neka odmah iziđe i iznese svoje dokaze. Pojavila su se tri svedoka: Zavidljivko, Sujeverko i Čankolisko. Pitali su ih da li poznaju optuženoga i šta imaju da kažu za cara i protiv njih. Onda je Zavidljivko ustao i ovako progovorio:
– Gospodine sudijo, dugo već poznajem ovog čoveka i mogu da posvedočim pod zakletvom da je on. . .
– Čekaj! – reče sudija. – Neka položi zakletvu. Tada se Zavidljivko zakle pa nastavi:
– Gospodine sudijo, ovaj je čovek i pored svog lepog imena jedan od najgorih ljudi u našoj zemlji. Ne poštuje cara ni naroda, ni zakona ni običaja. Čini sve što može da zarazi ljude nekim izdajničkim idejama koje on naziva principima vere i svetosti. Ja sam ga jednom lično čuo kako govori da su hrišćanstvo i običaji našega grada Taštovnika potpuno u suprotnosti i da ne mogu da se primire. On time osuđuje sva naša pohvalna dela kao i nas same.
– Imaš li još nešto da kažeš? – upita sudija.
– Gospodine sudijo – reče Zavidljivko – mogao bih još mnogo da govorim ali ne želim da dosađujem prisutnima. No ako bude trebalo, mogao bih još nešto da dodam kada ostali svedoci završe.[424]
Rekli su mu da se malo skloni u stranu i pozvali Sujeverka, rekavši mu da pogleda optuženoga. Pitali su ga šta ima da kaže za cara i protiv njega. Onda je položio zakletvu i počeo da svedoči:
Sujeverko
– Gospodine sudijo, ne poznajem mnogo ovoga čoveka, niti želim da ga upoznam više, ali ovo znam iz razgovora koji sam imao sa njim pre neki dan, da je jako dosadan. Dok smo razgovarali, rekao je da je naša vera ništa i da njom čovek ne može da ugodi Bogu. I vi sami gospodine sudijo dobro znate šta sledi iza takvih reči, naime, da je naša vera uzaludna, da smo još u svojim gresima i da ćemo na kraju da budemo osuđeni. Toliko sam hteo da kažem.[425]
Zatim je Čankolisko položio zakletvu, te su i njemu naredili da kaže šta ima za cara i protiv optuženoga.
– Gospodine Sudijo, i svi prisutni! Već dugo poznajem ovoga čoveka i čuo sam kako govori o stvarima koje ne treba ni da se spominju. Ružio je našeg plemenitog kneza Velzevula, i govorio sa prezirom o njegovim prijateljima, među kojima su grof Staročovek, grof Plotan Uživković, grof Luksuzović, grof Slavoljub Praznoslavić, grof Bludniković, grof Gramžljivko Nenasitković i ostala ugledna gospoda. Rekao je da kad bi svi bili njegovog mišljenja, ne bi više bilo nijednoga od ovih plemića. Nije se ustručavao da ruži ni tebe, koji si postavljen da mu sudiš, nazivajući te bezbožnim nitkovom i mnogim sličnim i odvratnim imenima, kojima je okaljao ostalu gospodu u gradu.[426]
Kad je Čankolisko završio, sudija se obratio optuženome i rekao:
– Ti otpadniče, krivoverniče i izdajniče, da li si čuo svedočanstva ovih poštenih ljudi protiv sebe?
– Dozvolite mi da kažem koju reč u svoju odbranu – reče Verko.
– Vidi ti bitange! – razdera se sudija. – Zaslužio si da više ne živiš. Trebalo bi da budeš smaknut na licu mesta, ali da bi svi videli kako se ljudski ponašamo prema tebi, daj da čujemo šta imaš da kažeš otpadniče jedan!
– Prvo, u odgovoru na ono što je gospodin Zavidljivko svedočio, želim samo ovo da kažem: Koja se god pravila, zakoni, običaji ili narodi protive Božijoj Reči, protiv hrišćanstva su. Ako u ovome grešim, pokažite mi moju grešku i spreman sam pred svima vama da oporeknem ono što sam govorio. Drugo: Što se tiče g. Sujeverka i njegove optužbe, ja sam samo rekao da je potrebna božanska vera za službu Božiju, ali nema vere bez božanskog otkrivenja Božije volje. Dakle, sve što se dodaje Božijoj službi bez tog božanskog otkrivenja, potiče od ljudske vere koja ne vodi u večni život. Treće: Što se tiče onoga što je rekao gospodin Čankolisko, ja kažem (izbegavajući ružne reči koje kažu da upotrebljavam) da knez ovoga grada i cela rulja njegovih slugu koje je ovaj gospodin spomenuo, zaslužuju više da žive u paklu nego u ovom gradu i zemlji. Sada neka mi se Gospod smiluje.[427]
Onda se sudija obratio porotnicima (koji su za sve to vreme stajali slušajući i posmatrajući).
– Gospodo porotnici, videli ste čoveka o kome se podigla tolika buka u našem gradu. Čuli ste svedočanstva ovih poštenih ljudi protiv njega. Čuli ste i njegov odgovor i priznanje. Sada je do vas da ga osudite ili da mu spasete život, ali moja je dužnost da vas podsetim na naš zakon. Za vladavine Faraona sluge našega kneza, proglašen je zakon da se njihova muška deca bace u reku, da se ne bi[428]oni koji pripadaju drugoj veri umnožili i ojačali. I za vreme Navuhodonosora, još jednog od njegovih slugu, bio je proglašen zakon da svaki onaj ko se ne pokloni njegovom zlatnom kipu baci u užarenu peć.[429] I za vreme Darija bio je proglašen zakon da ko god u određenom roku bude prizivao nekog drugog boga osim njega, biće bačen u jamu lavovsku.[430] Ovaj buntovnik je prekršio ove zakone ne samo u mislima (što se ne sme dozvoliti)[431] već i rečju i delom, što je još manje dozvoljeno.
Faraonov zakon je donet da spreči zlo, jer još nije bilo zločina. Što se tiče drugog i trećeg zakona, sami vidite da se protivi našoj veri, i zbog izdajstva koje je priznao, zaslužio je smrtnu kaznu.
Verko osuđen
Onda su porotnici otišli u drugu odaju da donesu svoju odluku. To su bili g. Slepčević, g. Nevaljalković, g. Zloćković, g. Pohotljiković, g. Aljkavko Nemarković, g. Tvrdoglavić, g. Dura Naduvenković, g. Dušman Dušma-nović, g. Lažljivković, g. Okrutović, g. Tamnoljubić i g. Neumoljivković. Svaki od njih je dao svoj glas protiv Verka, te su ga jednodušno proglasili krivim. Dok su razgovarali, g. Slepčević koji je bio natporotnik, rekao je:
– Vidim jasno da je jeretik.
Zatim je g. Nevaljalković rekao:
– Da se zbriše sa lica zemlje.
– Tako je! – oglasi se Zloćković – jer ne mogu ni da ga pogledam.
– Nikad nisam mogao da ga trpim – dodade Pohotljiković.
– Ni ja! – reče Aljkavko Nemarković – jer me je stalno kritikovao.
– Obesite ga! Obesite ga! – vikao je Tvrdoglavić.
– Jadnik! – reče Lažljivković. – Za njega bi bilo suviše dobro da se obesi.
– Da ga se otarasimo! – reče Tamnoljubić.
Onda gospodin Neumoljivković uze reč:
– Ne bih se ni za ceo svet pomirio sa njim. Hajde da mu izreknemo smrtnu kaznu!
Tako su i učinili. Osudili su ga da se odmah izvede napolje i da se umori najstrašnijom smrću koja se može izmisliti.[432]
Dakle, prema njihovom zakonu prvo su ga svukli i šibali, posle su ga isprebijali, pa zatim izboli noževima. Posle toga su ga kamenovali i sekli mačevima. Na kraju su ga vezali za kolac i spalili. Tako Verko pogibe.
Verko odnesen u slavu
Videh da su se iza gomile ljudi nalazila kola i konji, koji su čekali na Verka. Čim su ga njegovi protivnici otpratili, bi uzet u kola i uz zvuk trube odvezen najkraćim putem kroz oblake do nebeskih vrata.[433]
Što se tiče Hrišćanina, njemu nisu sudili toga dana već su ga vratili u zatvor. Ostao je tamo neko vreme, dok Onaj koji upravlja svima i ima vlast nad njihovim besom, nije učinio da Hrišćanin bude pušten i nastavi svoj put. Idući pevao je putem:
Duhovno razmatranje i blagosloveni razgovor o Božijoj milosti i ljubavi Gospoda Isusa Hrista, pretvaraju pustinju tuge i žalosti u raskošni vrt i podupiru putnicima umorne noge na stazama raznih poteškoća. Trebalo bi češće da razgovaramo o Božijoj ljubavi i kako nas je Gospod vodio i kako će nas još voditi! Gde se razgovara o Bogu, tamo je prisutan Gospod Isus Hristos (Luka 24:14, 15; Mal. 3:16, 17; Matej 18:20). Zaslađujmo svoje živote svojim svetim razgovorima.
Znak pravog duha pravovernih putnika je topla i iskrena ljubav prema propovednicima koji su im služili rečima i primerom za duhovni život. Sastanak sa onim koji im služi za duhovni život mora da im bude mio i dragocen. Odnos između propovednika i onih koji su njegovim nastojanjem došli Gospodu je prisan i srdačan. On ih vodi u Hristu. Oni su njegovi mili duhovni sinovi. Samo nezahvalni sin ne ljubi svoga oca. Tako nezahvalni hrišćanin ne ljubi svog propovednika. Veran propovednik je pun očinske ljubavi i brige prema onima koje mu je Bog dao (3. Jovan. 4; 1. Sol. 3:5-12, 5:12, 13; 1. Tim. 1:2, 5:17, 18; 2. Tim. 1:2-6; Filimonu 10; Jev. 13:7, 17; Fil. 2:19).
Kad se propovednik sretne sa svojom duhovnom decom on uvek pita: „Kako stojiš duhovno?“ Hrišćanin je mogao mnogo toga, i dobra i zla da proživi otkako se nisu videli, i zato je propovedniku mnogo stalo do toga da zna pravo stanje svoga brata ili sestre (Jez. 3:17-20; Jovan 21:15-17; Dela 20:17-36; 1. Pet. 5:1-4; Otk. 2. i 3. glava). Zato kad se sastajemo sa onima koji veruju, nemojmo da gubimo dragoceno vreme u praznim rečima ili u ogovaranju drugih, nego utehom Božije Reči.
Hrišćanin i Verko su mogli kroz svoja bogata iskustva i doživljaje da hvale Gospoda. Na njima se ispunjavao Psalam 23: „Ništa mi neće nedostajati, jer si Ti sa mnom.“
Svaki propovednik, dušobrižnik, željno očekuje plod svoga delovanja i raduje se kad vidi da seme Božije Reči koje je sejao nije palo na nerodnu zemlju nego je lepo niklo i donosi plod. Raduje se kad se neko obrati Gospodu, a žalosti se kad se neko, posle mnogih opomena i saveta molitava i ostalog staranja odvrati od Gospoda te odlazi u večnu propast. Duhovni graditelj može da sakuplja ne samo zlato, srebro i drago kamenje, nego i drvo, slamu i seno koje se već ovde otkriva u ognju, a kamoli u dan dolaska Gospodnjeg (1. Kor. 3:12). Sada ima mnogo toga što izgleda dobro, ali onaj dan će pokazati pravu prirodu stvari.
Propovednik naučen od Boga, koji poznaje Sveto pismo i ima mnoga iskustva za sobom, može da objavi mnoge stvari koje su potrebne za hrišćanski život. On zna da valja kroz mnoge nevolje ući u Carstvo Božije. I pošto je uvek u zajednici sa Gospodom, jak je u veri pa može i druge da uči i vodi Bogu (Ps. 119:11; Avak. 2:1; 2. Kor. 5:11; 2. Tim. 4:2, 5). Neka Gospod probudi mnoge svoje sluge koji će Mu biti tako verne.
Gospod uvodi svoje sluge u samoću i tada im kaže: „Što vam govorim u mraku, kažite na svetlosti; i što na uho čujete, objavite sa krovova“ (Matej 10:27).
Budimo spremni i „neka vaša bedra budu opasana i svetiljke vaše neka gore“ (Luka 12:35). Teško onima koji u lažnoj nadi sklapaju svoje i dozvoljavaju da budu ophrvani snom. Putnici nisu rešeni borbe sve dok ne stignu u svoj dom. Borba je sve do kraja! „Gledajte da ko ne ostane bez blagodati Božije.“ i „da ne uzraste kakav gorak koren i ne uznemiri vas . . . i da se mnogi njime ne opogane“ (Jev. 12:15). (1. Pet. 4:19).
Grad Taštovnik je dobro prozvan. Mnogi govore da su hrišćani a ostaju u gradu Taštovniku i „po celu godinu“ (celog života) trgujući u njemu. Oni hodaju po duhu ovoga veka, jer im je bog ovoga sveta zaslepio razum. Ali svi koji uzveruju da je Hristos umro za njih, izbavljeni su iz sadašnjeg zlog sveta. (Gal. 1:4). Niko ne može da bude putnik u nebeski Hanan koji nije iznutra oslobođen od sveta i njegove taštine. Apostol Jovan je okusio blaženstvo i sreću u Gospodu pa nas zato opominje: “Ne posvećujte ljubav svetu i onome što je na svetu. Ako neko voli svet, nema u njemu ljubavi prema Ocu. Jer sve što je na svetu, grešna čulna požuda, požuda očiju i razmetanje zemaljskim blagom, nije od Oca, nego od ovoga sveta. A svet i želja za njim prolazi; ko pak tvori volju Božiju ostaje doveka. (1. Jovan. 2:15-17). Ne dajmo se zaslepiti taštinom ovoga sveta i zaustavljati se na tom slavnom putu večnoga života.
Stara roba rimsko–ceremonijalne nauke je izgubila svoju cenu pred mnogim kulturnim ljudima. Šteta što ih vrlo malo troši onaj pravi balsam Hristovog evanđelja nego ostaju u gradu Taštovniku (ovom svetu), kupujući na vašaru razne taštine kao što su mudrost i filozofija ovoga sveta, slasti i časti svojih tela (Pro. 1:2).
Svaki mora da prođe kroz vašar Taštovnik, ali niko ne mora da ostane na njemu. Može u sili Božijoj da pobedi njegovu privlačnost (1. Kor. 5:10; Jovan 17:15).
Kakva je to uteha za putnika kad se nalazi na vašaru Taštovniku u raznim iskušenjima, znajući da je i Gospod Spasitelj tim putem prošao! „Jer, zato što je i sam trpeo kad je bio kušan, može da pomogne onima koji se iskušavaju“ (Jev. 2:18, 12:2; 1. Pet. 1:21).
Putnik se poznaje po tome što je obučen u odeću Hristove pravedno-sti, dok se svet oblači u svoju sopstvenu pravednost. Ta njihova svetska pravednost im je milija od čiste odeće Božije svetosti. Hrišćanin bez Hristove zasluge i blagodati nikuda ne izlazi, i pošto samo u tome ima svoju radost i sreću biva napadan. Ne samo da se poznaje po odelu koje nosi, nego i po govoru. On govori o stvarima koje svet ne poznaje i ne razume. Govori o miru, radosti, o zajednici sa Bogom, a svet koji ima samo zemaljske stvari na umu, ne shvata to. Hrišćaninu je srce na nebesima, zato sve što mu je milo tamo nalazi (Fil. 3:20, 21).
Svet leži u zlu. Hrišćanin počiva u Bogu. Đavo zavarava svet koji rado sluša njegove laži. Satana laže zato što je otac laži, i kad govori on govori svoje laži. Hrišćanin traži i sledi istinu. Njoj se raduje, za njom uzdiše i nju ljubi iznad svega. Mi znamo ko je rekao: „Ja sam put, istina i život. . .“ (Jovan 14:6). Zato, verni hrišćanine, traži istinu, slušaj istinu, uči se istini, ljubi istinu, govori istinu, drži se istine i brani istinu sve do smrti. Jer istina će da te izbavi od greha, od Satane, od smrti tela i duše, od smrti večne koja je odvojenje od lica Gospodnjega i uvešće te u dom večne radosti i mira Gospodnjega (Priče 23:23).
Ako sa vukovima zavijaš i ti ćeš postati vuk. Ako se ne razlikuješ od sveta, onda si i ti iz sveta. Ako si dete Božije, to će se poznati na tebi. Ceo tvoj život će biti drukčiji, i nećeš moći da izbegneš sramotu, zao glas i opadanje. Smatraće te budalom za Hrista, i bićeš razapet svetu kao i svet tebi (Gal. 6:14). „Ako vas vređaju za ime Hristovo, budite blaženi, jer Duh slave i Duh Božiji počiva u vama. Niko od vas da ne strada kao ubica, ili lupež, ili zločinac, ili kao čovek koji se meša u tuđe stvari. Ako pak strada kao hrišćanin, neka se ne stidi, nego neka slavi Boga tim imenom“ (1. Pet. 4:14-16).
Putnici su predmet prepiranja i svađe među svetskim ljudima. Kad bi se putnici (hrišćani) vladali loše, ceo svet bi bio protiv njih, ali kad verno žive, onda svojim dobrim ponašanjem pobuđuju ljude u kojima je još živa savest, da ih brane. Istorija nam pruža mnoge lepe primere toga gde je hrišćanstvu kroz takve ljude dobre volje dato svetlo slobode i zaštite od progonstva. Tako je na primer Gamaliil ustao u odbranu apostola i rekao: „prođite se ovih ljudi i pustite ih; jer ako je od ljudi ova namisao ili ovo delo, biće osuđeno; ako je pak od Boga, nećete moći da ih uništite, – inače biste se našli kao ljudi koji se bore protiv Boga“ (Dela 5:38,39). Takav čovek je bio Car Josif II, koji kada je video zverska dela svojih predaka, koja su bila počinjena nad vernim hrišćanima, izdao 13. sep. 1781. godine „Patent o toleranciji“ – hrišćansku snošljivost i tako zaustavio bes onih koji ističu da su sluge velikog Boga, koji je sušta ljubav, a ovamo žedni pravedničke krvi.
Tako uvek zli i neverni ljudi optužuju verne hrišćane da su uzrok zla i bune po celom svetu (Dela 24:5). Ali, „Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari?“ (Ps. 2:1). Zato što neće da Gospod Isus vlada nad njima, da bi im sinulo svetlo Božije blagodati u njihovim dušama. Ljube noć, a mrze svetlost dana, jer su im dela zla (Jovan 3:20). Kao čovek čije se oči naviknu na tamu pa ga boli kad je na svetlu, tako i ovi; vređa ih svetlost Božije istine, jer ih osuđuje, pokazujući im njihova zla dela koja su učinjena u grehu. To oni ne mogu da podnesu, jer neće da prime mir nebeski. Oni koji veruju su „svetlost sveta“ i „so zemlje,“ (Matej 5:13-14), i zato su neugodni tami i truležu. Zašto je Kain ubio Avelja? „Zato što dela njegova behu zla, a dela njegovoga brata behu pravedna“ (1. Jovan. 3:12). Istina je, kad verni ne bi svedočili za Gospoda i ukazivali na Njega, ne bi bilo nikakvog prepiranja o verskim stvarima. Pošto neverni mrze mir, jer su im noge brze za krvoproliće (Rim. 3:15), a verni opet nastoje da mir grade (Matej 5:9), dolazi do verskih progonstava.
Mnogi mučenici u trpljenju smrti postali su blagoslov mnogima tako da su posle njihove smrti sledili Gospoda i primili krunu večnog života. Kako se mi ponašamo u vreme nevolje, bede, žalosti i progonstva? O, kad bi samo mogli da se vladamo kao naš Spasitelj. Naše ponašanje će doneti blagosloveni rod i mnogi će poći putem kojim mi u trpljenju mirno putujemo. Ali teško nama ako znamo da lepo svedočimo za Gospoda kad nam je u svemu ugodno, a ne razlikujemo se nimalo od sveta koji viče i grdi u vreme nevolje.
„Zavist je trulež u kostima“ (Priče 14:30). Sveto pismo pokazuje da je zavist gora od jarosti i gneva: „Jarost je nemilostiva, i gnev je plah, ali ko će odoleti zavisti?“ (Priče 27:4). Koliko je zla taj demon zavisti počinio! „Jer gde su zavist i svađa, onde je nered i svaka zla stvar“ (Jak. 3:16). Svet zavidi vernima sreću i blago koje imaju u Gospodu Bogu. Sveštenici su i Gospoda Isusa predali Pilatu iz zavisti (Matej 27:18), pa čine tako i sa vernima. Zavist je urođena u čoveku – ona je rod ploti (Gal. 5:21). Nju može da nadvlada samo sila Božijeg Duha, koja čini sve novim. Zato apostol Pavle priznaje: „Jer smo i mi nekad bili nerazumni, nepokorni, lutalice, robujući raznim požudama i nasladama, provodeći život u zloći i zavisti, omrznuti, mrzeći jedan drugoga. A kad se pokaza dobrota i čovekoljublje Boga, Spasitelja našega, spasao nas je ne na osnovu dela koja smo mi učinili u pravednosti, nego po svojoj milosti – banjom koja preporađa i obnavlja Duhom Svetim, koga bogato izli na nas posredstvom Isusa Hrista, Spasitelja našega“ (Titu 3:3-6). Gde Sveti Duh deluje, tamo nema mesta zavisti. „Ili mislite da Pismo uzalud govori: „Do zavisti čezne duh koji se nastanio u nama?“ Nemojte dakle nikome zavideti, ni svetu ni svojoj braći. Ko pripada Gospodu raduje se što može da kaže: „Gospod je deo moj, govori duša moja, zato ću se u njega uzdati“ (Plač Jer. 3:24).
Praznoverje se kosi sa pravom verom kao falsifikovani novac sa pravim novcem. Falsifikovani novac se prepoznaje u državnoj banci pa se zato odbacuje. Tako praznoverje i lažna pobožnost neće nikad ući kroz vrata u Carstvo Božije, ma koliko bila popularna zavaravajući i tešeći ljude. Praznoverje je u neprijateljstvu sa pravom verom, jer vera neće da ima ništa zajedničkog sa praznoverjem. Pošto je praznoverje telesno ono napada veru telesnim oružjem i ubija verne. Nevera upropašćuje dušu, a praznoverje dušu i telo. Zato se nevera ruga vernima i sramoti ih, ali praznoverje ih vodi u zatvor, na lomaču, itd.
Ako svedočimo protiv greha svi ljubitelji greha će da poviču kako ih mi vređamo i sramotimo. Odatle dolaze zavisti i zloba njihovog srca. Gospod govori: „Ne može svet da mrzi vas, mene mrzi, zato što ja svedočim za njega – da su njegova dela zla“ (Jovan 7:7). Kad je sa nas skinut jaram gospodara koji „gospodariše nad nama“ (Isa. 26:13), ne moramo ni da se čudimo ako nemamo mira od njih. Ali Gospod, koji je istina i zna sve, vodiće nas „slavom i sramotom, zlim glasom i dobrim glasom“ (2. Kor. 6:8). Uzeće nas k sebi, da budemo gde je On! (Jovan 14:1-3).
Ne očekuj milosrđe od bezbožnih ljudi. Jer ko ne ljubi istinu, ne poznaje ni ljubav ni milosrđe. O tome nam jasno govori istorija Božijih mučenika. Jovan Hus (Jan Hus) nije našao kod svojih sudija, koji nisu bili vični ni istini ni pravednosti ni poštovanju. „U bezbožnika je srce nemilostivo“ (Priče 12:10). U muzejima mogu da se vide razne sprave za mučenje, kojima su praznoverni hrišćani srednjeg veka mučili i ubijali verne hrišćane, što je sve dokaz kako je opako srce u kome nema prave Božije vere. Kako je dobro i utešno što verna duša ima slobodan pristup k prestolu Božije milosti u svako pa i u najteža vremena (Jev. 4:16).
Blago tebi, ako svet donosi takav sud i o tebi. Spasitelj govori: „Blaženi ste kad vas nagrde i usprogone i nabede svakim zlom lažući mene radi“ (Matej 5:11).
Mnogi mučenici su sa radošću napustili ovu zemlju. Istorija teškog progonstva Češke crkve je puna takvih primera. Tako i drugi narodi imaju svoje mučenike koji su sa verom u Hrista odlazili u slavu nebesku na užasne načine. Kad su u Češkoj vodili vernog Kohana na gubilište, on je radosno povikao: „Sad otpuštaš s mirom svoga služitelja, Gospode, po reči svojoj“ (Luka 2:29). Kad je već klekao, pre nego što je dželat orosio svoj mač u pravedničkoj krvi, glasno je povikao: „U ruke Tvoje, Gospode, predajem duh svoj, iskupio si me, Bože pravde!“ Tada je primio svoju platu – užasnu smrt od sveta, ali slavan život od Boga.
