Kad je ostao sam u Dolini Poniznosti, siromah Hrišćanin je doživeo mnoge muke. Samo što je krenuo, ugledao je jedno strašno čudovište koje mu je dolazilo u susret. Bio je to Apolion.[262] Onda se tek uplašio i nije znao da li da stane ili da se vrati. Setio se i da nema oklopa na leđima;[263] ako okrene leđa Apolionu ovaj će ga lako probosti svojim strelama. Zato je odlučio da stane i da se odupre, te je rekao: „Najbolje je istrajati do kraja!“
Tada je krenuo napred i sastao se sa Apolionom. Bilo je strašno pogledati u to čudovište. Imalo je krljušt kao riba (i njom se veoma ponosio), a krila kao zmaj; noge kao u medveda, a iz grla su mu sukljali plamen i dim; usta su mu bila kao u lava.[264] Kada je prišao Hrišćaninu, pogledao ga je prezrivo i počeo ovako da ga pita:
– Odakle ideš i kuda si pošao?
– Idem iz grada Propada koji je pun svakoga zla i putujem na Goru Sion.
– Znači da si jedan od mojih podanika jer sva ta zemlja pripada meni i ja sam tamo knez i bog – reče Apolion. – Zašto si onda pobegao od svoga cara? Kad se ne bih nadao da ću te iskoristiti za nešto bolje, srušio bih te na zemlju jednim udarcem.
– Zaista sam se rodio u tvojoj carevini – uzvrati Hrišćanin – ali je tvoja služba bila teška i od plate se nije moglo živeti jer je plata za greh smrt;[265] kad sam zašao u zrele godine, tražio sam da se popravim kao što rade i drugi razumni ljudi.[266]
– Nema tog kneza koji bi tako lako pustio svoje podanike, pa ni ja tebe neću pustiti. Pošto se žališ na uslove i platu, vrati se lepo kući i obećavam da ću ti dati što je moguće više[267] – reče pomirljivo Apolion.
– Ja sam se već odazvao drugome, i to Caru nad carevima. Kako bih onda mogao da se vratim sa tobom? – reče Hrišćanin.
– Ti si kao što kaže poslovica: „Pao iz zla u gore.“ Obično se dešava kod onih koji se izdaju za Njegove sluge da Mu posle kraćeg vremena okrenu leđa, te se vrate meni. Hajde dakle i ti, pa će sve biti u redu.[268]
– Dao sam reč i zakleo sam se na vernost Njemu – reče Hrišćanin. – Kako bih sada mogao da odustanem. Zar ne bih zaslužio da budem obešen kao izdajnik?
– Tako si mene izneverio, a eto ja sam spreman da ti oprostim samo ako mi se vratiš.
– Tebi sam se zakleo u neznanju. Računam da Knez kome sada služim može da me oslobodi te moje zakletve i da mi oprosti ono što sam počinio dok sam tebe slušao. Pored svega toga razorniče Apolione, da ti kažem istinu: volim Njegovu službu, Njegovu platu, Njegove sluge, Njegovu vlast, Njegovo društvo i Njegovu zemlju više nego sve tvoje. Zato prestani da me nagovaraš – Njegov sam sluga i Njemu ću da služim – odvrati Hrišćanin.
– Malo se osvesti pa razmisli šta te čeka na putu kojim ideš. Ti znaš da Njegove sluge većinom loše prolaze jer su prestupnici mojih puteva. Koliko je njih dosada već sramno poginulo! Ti kažeš da više voliš Njegovu službu nego moju, ali On nikada nije sišao odande gde je sada da pomogne onima koji Mu služe. Što se mene tiče, ceo svet zna koliko sam puta oslobodio od Njega i Njegovih slugu one koji su Mu verno služili, bilo silom bilo prevarom. Tako ću i tebe osloboditi! – reče samouvereno Apolion.
– On se zasada uzdržava da ih oslobodi, jer hoće da isproba njihovu ljubav i vidi da li će Mu ostati verni do kraja; što se tiče zla koje ih stalno snalazi, kao što kažeš to im se ipak računa u slavnu zaslugu. Oni ne polažu mnogo na sadašnje izbavljenje. Trpe radi večne slave koju će da prime kada njihov Car dođe u Svojoj slavi i slavi Svojih anđela.[269]
– Ti si Ga već izneverio. Kako misliš da ćeš primiti platu?
– U čemu sam bio neveran, Apolione?
– Pokolebao si se čim si krenuo na put kada si se skoro udavio u močvari Očajnici – poče da kleveta Apolion. – Onda si pokušao na pogrešan način da se oslobodiš tereta umesto da si se strpeo dok ti ga tvoj Knez ne skine. Zaspao si grešnim snom i izgubio ono što ti je najdragocenije. Umalo se nisi vratio kad si ugledao lavove. Kada govoriš o putu i o svemu što si čuo i video, što god radiš hvališ se time u svom srcu.
– To je sve istina – priznade Hrišćanin – ali ima još mnogo čega što si izostavio, a Knez kome služim i koga ljubim je milostiv i spreman da oprosti. Pored toga, te slabosti su već bile u meni dok sam bio u tvojoj zemlji; tamo sam ih zadobio. Pod njima sam stenjao i kajao se i primio oproštenje od moga Kneza.[270]
Borba s Apolionom
Onda se Apolion silno razbesneo i rekao:
– Ja sam neprijatelj toga Kneza; mrzim Njega, Njegove zakone, Njegov narod. Došao sam i tebi da se usprotivim.
– Apolione, pazi šta radiš jer ja sam na Carevom putu, na putu svetosti. Čuvaj se dakle!
Tada se Apolion isprečio preko celog puta i rekao:
– Ja se toga ništa ne bojim. Spremi se da pogineš. Zaklinjem se mojim paklom da nećeš kročiti dalje. Ovde ću ti pogubiti dušu.
Izustivši to, baci ognjenu strelu Hrišćaninu u prsa.[271] Ali Hrišćanin je podigao štit koji je držao u ruci te njime odbi strelu. Zatim trže mač iz korica, jer je video da mu se valja boriti. Apolion je bacio kišu strela na njega i mada se Hrišćanin srčano branio, neke su ga ipak pogodile u glavu, ruke i noge. Hrišćanin je malo ustuknuo a Apolion je još žešće navalio, dok se Hrišćanin nije ohrabrio i junački opet usprotivio. Ova žestoka borba potrajala je oko pola dana. Hrišćanin je bio skoro potpuno iscrpljen zbog zadobijenih rana, tako da je sve više slabio.[272]
Kada je Apolion to video, ugrabi zgodnu priliku te poče sasvim izbliza da napada. Hrišćanin je pao i pri tom ispustio mač iz ruke.
– Sad si moj – riknu Apolion i htede da mu zada poslednji udarac. Hrišćanin je izgubio svaku nadu na spasenje, ali dok je Apolion odmeravao taj smrtonosni udarac, Hrišćanin po Božijoj volji brzo dograbi mač, podiže ga i reče:
– Nemoj se radovati neprijatelju moj, ako padoh, ustaću![273] – i zadade mu smrtonosnu ranu, tako da ovaj ustuknu. Kad to vide, Hrišćanin navali i uzviknu: – Ali u svemu tome mi nadmoćno pobeđujemo pomoću onoga koji nas je zavoleo.[274]
Zatim Apolion raširi svoja zmajevska krila i odlete tako da ga Hrišćanin nije više video.
Niko ne može ni da zamisli takvu borbu, ukoliko je nije video kao ja.[275] Kako je samo Apolion za sve vreme borbe vrištao i urlikao – upravo kao zmaj. Sa druge strane, Hrišćanin je uzdisao i jecao. Koliko sam primetio, nije se nijednom nasmešio sve dok nije uvideo da je ranio Apoliona svojim dvoseklim mačem. Od toga dvoboja nisam video ništa strašnije.[276]
Takvu čudnu borbu, retko ćeš videti kada, jer Hrišćanin, zmaj–Satanu treba da savlada. I pobedi ga mačem oštrim i štitom vere, A zmaj pobeže da smrtne rane pere!
Zahvalio Bogu
Kad borba bi završena, Hrišćanin reče:
– Ovde ću zahvaliti Onome koji me je oslobodio iz čeljusti lavovih – Onome koji mi je pomogao protiv Apoliona,[277] pa zapeva:
Velzevul, taj knez najcrnje tame, Dojurio je nasrćući na me. U pomoć četa njegova mu bila, Kako bi me žurna ustavila. Al’ Mihajlo u pomoć mi dođe, Prihvatih mač oštar, a strah me moj prođe, Velzevulu smrtnu zadah ranu, Hvala Tebi Bože i noću i danju!
Isceljen i okrepljen
Onda videh kako se prema njemu pruža neka ruka koja je držala lišće uzbrano sa drveta života. Hrišćanin uze to lišće i zavi svoje rane koje je zadobio u borbi, tako da su odmah zarasle.[278] Zatim je seo da jede hleb i pije vino iz čuturice koju su mu dali u dvorcu.[279] Kada se okrepio, pošao je svojim putem sa isukanim mačem u ruci i reče: „Ne znam da li ovde ima još neprijatelja?“[280] Apolion ga više nije napadao do kraja te doline.
Ne boj se kad se protivnik tvoje duše postavi u najgroznijoj slici i hoće da te proždere. Jači je Onaj koji je u tebi. „Ako je Bog za nas, ko će protiv nas?“ (Rim. 8:31). To je Božija borba i On nam je dao pobedu kroz Gospoda našega Isusa Hrista, koji je već nadvladao. Samo jedna reč Gospoda Isusa ruši Satanu.
Kome Duh Božiji pokazuje slobodu Božijeg Sina, on mrzi na Satanino ropstvo. Ipak se nađu mnogi koji znaju da je plata za greh smrt, a opet idu putem propasti odbacujući slobodu Carstva Božijeg.
Satana prvo zove sa svojim obećanjima, posle plaši gresima, pa preti i raspaljuje telesne strasti, a na kraju vatreno napada. Ko se oslanja na Gospoda, ako i prima mnoge rane greha i često pada, ipak pobeđuje u ime Hristovo. Tada Gospod isceljuje rane zadobijene u borbi, udeljuje milost, praštajući greh, a duša hvali Njegovo ime.
Satana ukazuje na druge koji se hvale Hristom, ali Ga se životom odriču. On ovako govori: „Kad su se drugi odrekli Hrista, možeš i ti. Eto vidiš da su i mnogi ljudi iz Biblije sagrešili pa im je ipak bilo oprošteno – biće i tebi. Kad su drugi izneverili Hrista, zašto ne bi i ti mogao. Neće ti se ništa desiti.“ Na taj način Satana je već mnoge upropastio. Ali ti putniče, imaj svagda pred očima svoj uzvišeni cilj, pa i pored toga što drugi nisu bili pravi hrišćani – ti budi!
Vera u Hrista Isusa je štit, o koji se mogu pogasiti sve strele nečastivoga. Tri mladića koja su imala takvu veru, nisu marila da li će Bog da ih izbavi iz ognjene peći, jer su se nadala nagradi slave nebeske. Tako i ti nastoj da uvek imaš takvu misao. Tada ćeš biti uvek dobre volje i pored svih nevolja, pa makar te vodili i na gubilište.
Istina je da smo jadni i nesrećni i da nas „tužilac braće“ optužuje i uznemiruje, ali znamo da nam Sveti Duh pokazuje naše krivice još jasnije, i da nas On vodi kroz tugu i žalost, da bi nas na kraju utešio večnom i savršenom utehom. Jer nam je otvoren izvor vode, koja pere svaku nečistotu (Zah. 13:1). Tako ćemo dakle pobediti opadača i tužioca krvlju Jagnjeta Božijega (Otk. 12:10,11). Protiv svih satanskih napada odazivaj se jedino na krv Isusa Hrista, koja čisti od svakoga greha (1. Jovan. 1:7). Ponizi se, priznaj svoju krivicu, ali iznad svega priznaj bogatstvo Božije milosti kojom si izabran za večni život. Tada Satana mora da ućuti. Gospod je rekao Satani: „Gospod da te ukori, Satono, Gospod da te ukori, koji izabra Jerusalim“ (Zah. 3:1-4). Kad je đavo optuživao Lutera zbog velikog spiska greha, Luter je odgovorio: „To je sve istina, ali sada ispod svega napiši: „Krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha“ (1. Jovan. 1:7). Tada je Satana pobegao (Ef. 1:7).
Razne napasti i iskušenja su ognjene strele kojima Satana bije hrišćanina u prsa – u srce – da spali Gospodnji vrt i raspali oganj koji se ne gasi. Kako ćeš da se braniš? Verom! Vera u svemogućeg Spasitelja će ti biti štit o koji će se pogasiti ognjene strele. To je taj dobar rat vere. Takav će završiti kao pobednik.
Kolike su borbe Božijeg naroda! Kako Satana žestoko napada, samo da nas upropasti! Ti sustaješ, jer borba tako dugo traje i čini ti se da moraš da popustiš. Još samo malo pa će Gospod da te izbavi tako da će napasnik morati da te ostavi.
Nije li to čudno da takvo slabašno stvorenje sruši tako silnog diva? Odakle Davidu snaga da smrvi Golijata? David odgovara: „Ti ideš na me s mačem i kopljem i sa štitom, a ja idem na te u ime Gospoda nad vojskama, Boga vojske Izrailjeve, koga si ružio“ (1. Sam. 17:45). Tako i ti hrišćanine, iako si slab crvić, pobedićeš i nadvladaćeš moć tame i iskušenja tela i sveta, ako pođeš u ime Gospodnje, oslanjajući se na Božija obećanja! Ako si pao, ustaćeš ponovo u toj Njegovoj sili, te ćeš istrajati u veri hodajući sa Bogom. To sve biva kroz Onoga koji nas ljubi i vidi našu borbu te nam dolazi u pomoć i sam zadobija pobedu (Rim. 8:37-39; Jak. 4:7).
Banjan je to doživeo punom merom u svojim velikim napastima iz kojih nije video izlaza, i u kojima mu je Satana izbio mač iz ruke – Božiju Reč. Čuvajmo se da i nama Božija Reč ne postane malo važna i da je ne istisnemo iz srca drugim čitanjem i naukama ovoga sveta, bile one obučene i u najlepše odelo i bogoslovne znanstvenosti.
Duša koja se uzdišući bori sa napastima, ne može da se smeje. Po tome se vidi i obeležje sveta i obeležje putnika. Svet živi u gresima, smeje se i raduje, a nebeski putnik plače i uzdiše dok ne pobedi. Posle su mu usta puna nebeskog smeha, a srce ispunjeno radošću, te i on kao Ana otvara svoja usta od radosti i hvali Boga (1. Sam. 2:1).
Spasitelj leči sve rane koje se zadobiju u borbi protiv Satane. Dođi Njemu, On će sve izlečiti. Vidi samo Njegovu ljubav i staranje. On se brine za tebe kao Otac, da ti bude dobro. Iako su tvoje rane – gresi – strašne, On ima leka za sve.
Krepio se gledajući u Isusa, koji je taj pravi Hleb života, i Njegove milosti su bolje nego vino. O, kad bi uvek, kada slavimo Večeru Gospodnju hvalili Boga za pobedu koju smo održali kroz Hrista i da se pripremimo i jačamo za novi boj i pobedu.
Kroz borbe učimo da cenimo Božiju Reč, jer smo poznali da je ona zaista mač oštar sa obe strane, kojim možemo da pobedimo nad očajanjem, sumnjom i svakojakim iskušenjima. Da li si već okušao taj mač Duha?
