Божији начин објављивања Његове речи у потпуности надилази човечију мисао. Према човековом размишљању, Бог може да усвоји један од два различита начина ако жели да човек зна Његову реч.
Као прво, Бог би могао да створи огроман магнетофон и да га окачи у свемиру да објављује Његову реч. Ако је човек способан да измисли магнетофон, колико је Богу лакше да створи такву справу да би реч по реч објавио оно што намерава да каже. Сваки пут би могао дословце да пренесе Божију реч. После неколико дана могао би да понови исто. Да је ово средство објављивања Божије речи, не би постојала могућност грешке и људи би могли тачно да чују чисту Божију реч. Али Бог то није одлучио да учини.
Као друго, Он може да нареди анђелима да објављују Његову реч. Библија заиста бележи неке случајеве о анђелима који су преносили Божију реч, али они су врло ретки и користе се само као изузетна или хитна мера. Ово није уобичајен и редован начин Божијег изражавања. Па ипак, ако би Богу било по вољи да објављује Своју реч посредством анђела, могао би једноставно да састави много чланака сличних Десет заповести и да нареди анђелима да их пренесу људима да их ови науче. Никакво лично искуство не би било укључено и не би биле могуће људске грешке. Могли бисмо да помислимо да би ово уклонило многе теолошке проблеме, аргументе и јереси. Колико би само једноставно било кад би се Божија реч свела на облик закона од пет-шест стотина чланака. Слушајући или читајући ове чланке, људи би у потпуности упознали Божију реч. Многи можда верују да би Библију било лакше схватити да је реч о хиљаду сто осамдесет и шест чланака уместо о толико поглавља. То не би било попут неког приручника о хришћанству. Летимичан поглед пружио би општи садржај хришћанске вере. Али Бог то није учинио.
Схватамо да кад би Бог употребио магнетофон – попут механизма за преношење Своје речи, мала вероватноћа би била да ће овај погрешити и реч би могла да се непрестано објављује. Божија реч не би била тако ретка, нити би људи могли да кажу да је Његова визија ретка. Његова реч би увек била на земљи. Међутим, истовремено би постојао и један основни недостатак: у таквој речи као што је ова не би било људског, личног елемента. Само Бог би могао да разуме Своју реч. Будући да не би постојао однос између Бога и људи не би било места ни за разговор двеју страна, како би при том човек могао да разуме шта Бог говори? Та Реч би нам звучала као гром, изван људске моћи да је дешифрује. Али чињеница је да Бог не усваја такав начин говора.
Бог не систематизује Своју реч у многе доктрине или чланке те их саопштава посредством Својих анђела. Да, Божија реч укључује доктрине, то је у потпуности тачно; али она је више од нечега што је само за ментално разумевање. Па ипак, колико је само данас људи који воле да се опредељују само за доктринарни део Божије речи, сматрајући га најбољим. Многе невернике нервира где се у Библији ословљава са „ти“, „ми“ или „они“, али колико их само привлаче Десет заповести. Људи увек очекују да Бог састави Своје речи у много чланака, које укључују речи анђела, као и Божији начини изражавања: громогласне и муњевите речи, али лишене било каквог људског укуса. Међутим, морали бисмо да препознамо да је једна од карактеристика Божије речи чињеница да у њој постоји људски, лични елемент. Која књига је личнија од Божије речи? Колико само пута Павле користи заменицу „ја“ у својим посланицама! У обичним писмима у којима се сувише много помиње заменица „ја“ сматрамо непристојним и некултурним. Али налазимо да је Библија пуна тог личног аспекта. Бог бира људе да буду Његови служитељи како би Његова реч имала људски укус. Ово је нешто основно.
Садржај Речи
Да објаснимо шта подразумевамо под људским елементом. Гледајући садржај Библије откривамо да је она пуна људског елемента. Уклонимо то и од Библије је остало врло мало, толико је важан људски елемент у Божијој речи. На пример, Посланица Галатима говори о Божијем обећању, али то илуструје причом о Аврааму. Уклоните Авраама и Божије обећање се своди на теорију. Господ Исус је Јагње Божије које искупљује свет, али у Старом завету људи су приносили бикове и овце на жртву, од првог Авељевог приноса до многих приноса у Књизи Левитској. Ови симболи нам показују како је Господ Исус као Божије Јагње измирујућа жртва за наше грехе.
Или пак, у Старом завету видимо човека по имену Давид – како је побеђивао у биткама, како је послушао Бога и постао човек по Божијем срцу и како је Соломону у изобиљу припремио материјал да сагради храм од злата, сребра и драгог камења. Видимо Давида и Соломона. Ови примери нас поучавају о томе како се Господ Исус бори за победу и како је вазнесен на небо да би био крунисани Цар. Уклоните записе о Давиду и Соломону и једва ћете видети Господа Исуса. Он је већи од и Давида и од Соломона, али ипак требало је да му претходе и Давид и Соломон; иначе Га људи не би могли разумети. Такође, Свето писмо детаљно бележи како је Мојсије извео Израиљце из Египта и из пустиње, како их је Исус Навин увео у Ханаан и како су победили тридесет и једног ханаанског цара. Уклоните ове записе и остаће врло мало од Књиге Изласка, Бројева и Исуса Навина. Без Књиге Исуса Навина било би тешко да се разуме Посланица Ефесцима. Све ово нам указује на значај људског елемента у Божијој речи.
Карактеристично обележје Божије речи је у томе што она укључује врло много људских елемената. Његова реч није изговорена апстрактно, него је изговорена посредством човека. Манифестује се посредством онога што се тиче човека. Стога је једноставна, лако се слуша и лако разуме. Кад год Бог говори, људи могу да чују, јер Божију реч не само да Бог изговара него је и људима разумљива. Она је и натприродна и природна, божанска и људска. Посредством живота различитих људи можемо да видимо Божије речи и разумемо речи које Он говори.
У Делима апостолским налазимо врло мало проповедања. Њена приповест се првенствено бави делима која су апостоли чинили под вођством Светог Духа. Видимо какав је био Петар, а то је Божија реч. Такође видимо шта је Павле урадио, па је и то Божија реч. Запажамо почетак цркве у Јерусалиму, у Самарији као и у Антиохији; то нису само историјски записи, него и Божија реч. Људи су у прошлости изражавали Божију реч својим животима; а исто тако су и у прошлости изговарали Божију реч. У прошлости Свети Дух открива Божију реч кроз животе људи. Божија реч је пуна људског елемента. То је посебна карактеристика Библије. Библија није збирка побожних чланака; то су људи који извршавају или живе од Божије речи.
Водеће начело Библије је Реч која постаје тело. Онима који не разумеју значење утеловљења, изузетно је тешко да схвате шта је Божија реч. Божија реч није ни апстрактна ни духовна до те мере да уклони сваки људски укус. Није толико уздигнута да је изван људског вида или додира. „У почетку беше Реч Божија, и та Реч беше у Бога“ (Јован 1:1), отпочиње Јованово еванђеље; али даље додаје: „И Реч се оваплоти и станова међу нама, и гледасмо њену славу, славу као јединороднога од Оца, пуног благодати и истине.“ (Јован 1:14). То је Божија реч. Реч пребива међу људима. Основно начело које управља службом речи је начело да Реч постаје тело. Следствено томе, иако не може бити више небеска ипак није на небу него на земљи. Иако је веома небеска ипак није на небу него на земљи. Небеска, па ипак људи могу да је виде и додирну. Ово је сведочанство апостола у 1. Јовановој посланици, где изјављује следеће: „Што беше од почетка, што смо чули, што смо видели својим очима, што посматрасмо и што наше руке опипаше, о речи живота“ (стих 1).
Да се послужимо другим примером: Својевремено нисмо знали шта је то светост. Али данас светост више није апстракција, јер смо у животу Господа Исуса видели светост како живи и хода међу људима. Гледајући Господа Исуса знамо шта је светост. Светост, какав је Он био, постала је тело. Слично томе, нисмо знали за стрпљивост, али смо у Господу Исусу видели стрпљивост. Бог је љубав, али ми нисмо знали како Он воли. Сада смо ту љубав видели у Исусу Назарећанину. Ми смо погрешно схватили духовност, мислећи да духовна особа не сме ни да се смеје ни да плаче и да би требало да буде потпуно лишена било каквог осећања. Међутим сада, у личности Исуса Назарећанина схватамо шта је заправо духовност.
Ми не познајемо Божију светост, али можемо да схватимо светост Господа Исуса. Тако је и са Божијом љубављу, стрпљењем, славом или Његовом духовном природом. Све то треба разумети у Господу Исусу. То је значење онога да Реч постаде тело. Светост, љубав, стрпљивост, слава, или духовност морају да постану тело. Док дотичемо ово тело, ми дотичемо Бога. Исусова љубав је Божија љубав, Исусова слава је Божија слава, и тако даље. Ако је нешто само у Богу, ми то нисмо у стању да схватимо; али то ћемо знати када видимо Господа Исуса.
Отуда је основно начело да Реч постаде тело. Оно управља свим Божијим пословима са људима и регулише заједницу између то двоје. Иако та реч још увек није постала тело у Старом завету, Бог је деловао у том правцу. Данас је утеловљена Реч већ уздигнута на небо, али без обзира на то Бог и даље делује према овом начелу. Бог у овом тренутку није апстрактни Бог, Онај који је несхватљив и који се крије. Бог није такав; Он је постао тело, Он је дошао. Како само радосно објављујемо свету да је Бог већ дошао. У Старом завету изгледа као да Бог тек треба да дође, јер „од мрака начини себи кров, сеницу око себе“ (Пса. 18:11). Међутим, у данашње време, Бог је у светлости; открива се у оном светлу које ми можемо да видимо. Када се скривао у тами, нико није могао да Га види; али у овим последњим данима Он се види у светлости. Бог се јавио. Дошао је у личности Свога Сина, Исуса Христа.
Предавање Речи
Будући да је Божија реч препуна људског елемента, њено предавање морају да изврше људи. Бог не користи магнетофон, грмљавину и муње или анђеле да објављују Његову реч; радије Он користи човека да је објављује и то не као машина него као саставни део речи. Бог не тражи од људи да само пренесу глас који Он даје, јер Његова реч треба да прође кроз човечији дух, мисао, осећање и разумевање док не постане реч тог човека. Тек тада може да се пренесе. То се назива службом речи. Примање једном руком и дељење другом руком не сматра се службом речи. Ако је то случај, то би било слично звучној машини. Не, Бог не жели да механички објављујемо Његову реч. Он ставља Своју реч у нас да бисмо могли да размишљамо о њој, да осећамо по њој, да будемо узнемирени њоме, или да се радујемо у њој, пре него што је реч ослобођена путем нас.
„А последњег, великог дана празника стајао је Исус и викао говорећи: ако је ко жедан, нека дође к мени и нека пије“ (Јован 7:37). Ако сам жедан, могу да дођем Господу Исусу и пијем. Али Његова објава се наставља са „Ко верује у мене — као што рече Писмо — из његова тела ће потећи реке живе воде“ (38. стих). Када сам жедан, могу да одем Господу Исусу и пијем од Њега. Али ако сретнем друге који су у потреби, да ли им једноставно изливам чашу? Не, Господ указује на то да ће ко год пије од Њега наћи воду у најдубљем делу свог бића, и да ће из његових дубина тећи жива вода. Ово представља службу речи. Божија реч најпре улази у човека, а затим из његових дубина тече према другима. Такво окретање постаје служба речи. Не зависи од тога колико библијских стихова можемо да изрецитујемо другима, нити од тога колико проповеди можемо да изговоримо, него је то окретање живе воде дубоко у нама.Такав поступак захтева велику цену. Понекад жива вода не успе да истече након што је ушла; у другим приликама престаје да буде жива након што утече у нас; а у другим случајевима може да се појави са многим нечистоћама срца. У свим овим околностима служба речи је спречена.
Стога служба речи није пуко преношење проповеди коју научимо напамет. Морамо да дозволимо да нам реч дође, да нас увежбава и да нас бруси, све док не потече са – да, са нашим личним елементима у њој – а опет ни најмање покварена или изопачена. Господ жели да нас користи као канал живе воде. Дубина нашег бића је канал. Да би жива вода слободно потекла од нас, морамо бити исправни пред Богом; у противном ометаћемо Његову реч. Право проповедање никада не доноси оштроумност или речитост. Зависи од тога да ли усавршавамо или кваримо Божију реч док пролази кроз нас и меша се са нашим личним склопом. Велики је проблем што многе живе воде престају да буду живе након што протекну кроз људе! Стога је изузетно важно дисциплиновање које потиче од Светога Духа у нашем животу. Ако неко не увиди неопходност да Бог поступа лично са њим; не увиди како његове навике, темперамент и живот треба да буду очишћени и усавршени, он неће бити од користи Божијој речи.
Било би веома далеко од истине кад би ти прихватио речитост и оштроумност као предуслове за служитеља речи! Божија реч ти долази. Задовољан си док пролази кроз тебе, а истовремено те Божија реч суди, увежбава, бруси и поступа са тобом. Подвргаваш се многим невољама, плаћаш велику цену, док постепено не почнеш да биваш начисто у погледу те речи. На тај начин се Божија реч у теби увећава. Реч по реч и ред по ред она је уплетена и уткана у тебе. Долази време за њено преношење. Она не излази само путем речи, него и путем духа. Вода остаје чиста и потпуно је Божија. Твоје речи не умањују, него увећавају савршеност речи. Ти не умањујеш, него додајеш њеној светости. Иступио си као особа; тако је и са живом водом. Ти говориш, али и Бог говори. Ово је дакле, служба речи.
У служби речи изгледа да теку два, уместо једног тока и они теку заједно. То је последица деловања Светог Духа у нама, као и Његовог дисциплиновања посредством уређивања наших околности. Ми постајемо канали живе воде тек пошто је Свети Дух успео да нас сломи и исцрпи. Нашем спољашњем човеку је потребно то сламање од Бога. Потребни су драстични и темељни поступци, услед чега наш дух може да почне слободно да дише – Свети Дух се ослобађа у нама – и Божија реч може да почне да тече из нас. Следствено томе, Божија реч и ми смо као два тока који се спајају и теку заједно.
Никада не заборавимо шта је то служба речи. То је изливање Духа Божијег у човеку, као и у речи. Један део се састоји од Божије речи, а други део од човекове службе. Божија реч долази човеку, који додаје својој служби, а затим то двоје заједно истиче. Божија реч није пренесена ако је само реч без људске службе.
Неки би могли да помисле да би могли да проповедају реч ако би успели да науче како добро да говоре. Ми бисмо на то одговорили да то није тако једноставно. Служба речи је здружени, а не појединачни ток. Није Божији начин да тече појединачно, јер би то било противречно основном начелу службе речи. Без човека, Божија реч не може да се ослободи. Богу је потребан човек. Па ипак, због нашег необичног темперамента, тврдоће срца, нечистоте ума или бунтовног стања, зар не бисмо били у праву кад бисмо рекли да би Богу било згодније да користи магарца него нас? Ипак, Бог и даље жели да користи човека. Одлучио је да има људски елемент и у садржају и у преношењу Његове речи.
Он изабира човека да објављује Његову реч. Из тога следи да данас, ако постоји служитељ, постоји и реч; у супротном, реч не може да постоји. Ако Бог може да пронађе служитеља, Он ће говорити; у супротном, Он неће говорити. Не можемо да очекујемо да ће Бог да говори, а да Му се не обезбеде употребљиви служитељи. Господњи начин је да повери Своју реч служитељу, ономе са ким је Свети Дух поступао.
Сви знамо да Дух Божији пребива у Божијој речи, али Он такође пребива у нама. Другим речима, Божији Дух је и у служитељу и у речи. Он почиње да ради када се Његово пребивање у речи и пребивање у служитељу споје у једно. Седам Скевиних синова покушало је да изгони демона у Исусово име, кога је Павле проповедао. Не само да нису могли да изагнају демона, него их је зли дух напао и испребијао. Реч је била ту, али Дух није деловао. Сама реч је бескорисна; мора да постоји и служитељ. Када се Божији Дух сједини са служитељем и речју, жива вода тече.
Сви данашњи проблеми налазе се на служитељевим плећима. Нити је визија оскудна, нити је реч ретка, али је тешко наћи служитеља речи на овој земљи. Како често Божије светлости нестаје када изиђе из наших уста. Неки служитељи могу да говоре о Светом Духу, па ипак људи дотичу тело, а не Светог Духа. Неки могу да говоре о Божијој светости, али оно што слушатељство дотиче није светост, већ лаки дух. Још више они могу да говоре о крсту, али где су ране (знакови) крста на њима? То су недисциплиноване особе. А други могу да проповедају о Господњој љубави, па ипак утисак који се преноси на њихове слушаоце није њихова љубав, него њихова ћуд.
Све ово указује на проблеме који се тичу служитеља. Да су данас све поруке на земљи заиста биле служба речи, колико би само црква била богата! Али авај, много се проповеда, а тако је мало речи! То је проблем у данашњој цркви. Пошто нема служитеља, не може да буде ни откривења. Многе поруке су далеко од откривења. Бог не жели да говори сам, па ипак човек је неупотребљив – то је основни проблем.
Браћо, ако Бог не жели да говори сам, и ако су служитељи неспособни да говоре, какав је исход стања цркве? Сва јаловост, сиромаштво и исквареност који се налазе у њој настали су због неадекватности људског елемента у Божијој речи. Да ли би тај Бог могао да пронађе оне који су сломљени и оборени на земљу да би дозволио да Његова реч потече из њих? Ми се увек трудимо да пронађемо Божију реч, али Бог непрестано тражи оне које може да употреби. Ми тражимо Божију реч, али Бог тражи Своје служитеље.
Ако нисмо карани, не можемо да радимо Господње дело. Немојте да мислимо да је небитно да ли се поступало са нама. Не замишљајмо да можемо да пренесемо онолико порука колико смо чули. Ако нисмо исправни, Божија реч је блокирана. Свети Дух не пристаје само уз реч; Он се такође приклања човеку који је сломљен и носи ране (знакове) крста на себи. Сломљен, погођен људски дух је употребљив дух. Ако Свети Дух не успе да се ослободи, то је због сметњи нашег спољашњег човека. Наше емоције, ћуд и воља могу да ометају реч. Можемо добро да говоримо, али то заправо може да буде само реч, доктрина или учење – а не Божија реч. Божија реч треба да уђе у твоје биће, у твоје осећање, разумевање, у срце и у дух. Мора да направи заокрет у теби и да поново истиче из тебе. Тада је реч блиско повезана са тобом, утиснута је и угурана у тебе. Али ако постоји било какав недостатак у твојим осећањима, мислима, разумевању, срцу или духу, ти ћеш оштетити Божију реч. Не само да ће твоја реч бити погрешна, него ће и читава црква бити неповољно погођена. Уништићеш Божију реч, а и опустошићеш Божију цркву. Морамо да научимо да Његова реч неометано пролази кроз нас. Ако нам је Бог милостив, видећемо светлост.
