Polazna tačka službe reči je otkrivenje. Kada nam otkrivenje dođe, Bog nas prosvetljuje; izgleda da primamo malo svetlosti pomoću koje možemo nešto da vidimo. Ipak, čini se da je ovo svetlo kratkotrajno. Ako tvrdimo da smo nešto videli, može biti da zapravo ništa nismo videli; ali ako kažemo da nismo ništa videli, izgleda da smo nešto jasno videli. Jednog trenutka vidimo, a zatim ne vidimo.
Tako je to sa prosvetljenjem. Kada smo prvi put prosvetljeni, kao da nam je to iznutra vrlo jasno, pa ipak ne možemo da izrazimo ono što smo videli. Mi to tako savršeno razumemo u sebi, ali koliko god se trudili, nismo u stanju da to objasnimo. Iznutra nam je najjasnije; spolja nam je još uvek nejasno. Dođe mu kao da smo dve osobe – oštroumni do krajnosti, a opet zbunjeni kao i ranije. Onda posle nekog vremena zaboravljamo sve osim da nas je Bog jednom prosvetlio. Možda nas malo kasnije Bog ponovo prosvetli. Svetlost dolazi po drugi put i izgleda kao da još jednom nešto vidimo. Ono što vidimo može da bude potpuno isto kao i ranije, ili može da bude malo drugačije, ili čak može da bude potpuno drugačije. Ali pošto smo imali prvo iskustvo, narednog puta pokušavamo da zadržimo svetlost da nam opet ne pobegne.
Priroda svetlosti
Svetlost ima čudnu prirodu da se lako gubi. Rekli bismo da se svetlost kreće veoma brzo. Brzo nam dolazi, ostaje samo nakratko i zatim se opet brzo udaljava. Kao da nerado ostaje. Svi oni koji služe reč slažu se sa tim da bi bilo dobro kada bi svetlost ostala duže da bi nam omogućila da jasnije vidimo: da ostane sve dok u potpunosti ne shvatimo stvar. Ali najčudnije je to što ne postoji način da se svetlost zadrži.
Ovo je iskustvo mnogih Božijih slugu. Bezbroj stvari se lako mogu zapamtiti, ali teško je prisetiti se svetlosti. Ono što smo videli možda nije ono čega se sećamo. Osećamo veličinu i ozbiljnost Božije svetlosti, ali ona brzo nestaje. Kako da je se setimo? Što je veća svetlost, to je manje pamćenje. Mnoga braća priznaju da je izuzetno teško zapamtiti ono što su shvatili o duhovnom otkrivenju. Dakle, priznajemo poteškoće u pamćenju svetlosti. Svetlost je za to da bi je oči videle, a ne da bi se pamćenje usredsredilo na nju. Što više svetlosti vidimo, manje smo u stanju da se setimo. Pamćenje ne može da zadrži svetlost, jer je priroda svetlosti za otkrivenje, a ne za pamćenje.
Razmotrimo sada prirodu te svetlosti. Kada te svetlost prvi put obasja, izgleda kao da će je brzo nestati – pa tako i bude. Potrebno je mnogo prosvetljenja da bi se formiralo otkrivenje. Možda je sve ono što je ostalo od prve svetlosti koja nam je došla i prošla samo činjenica da smo nešto ugledeli. Možda se uopšte i ne sećaš šta si video. Osim činjenice da si ipak nešto video, tvoje pamćenje ne sadrži ništa drugo. Međutim, u drugom slučaju kada dolazi svetlost, možda ćeš se setiti nekog sadržaja; pa ipak se svetlost kreće toliko brzo da je veoma teško da se uhvati. Ali trećom prilikom svetlost može da se zadrži malo duže i možda ćeš moći jasnije da vidiš; no ipak, i dalje imaš isti problem, kako da je zadržiš. Kad god primiš prosvetljenje, prisutan je osećaj da svetlost brzo nestaje; lako bledi i brzo postaje deo prošlosti. Znaš da si nešto video, ali ne možeš da kažeš kako si to video ili šta si video. Ponekad svetlost dolazi direktno u tvoj duh; nezavisna je od bilo kog drugog prolaza. Drugom prilikom ona dolazi putem Svetog pisma; to jest kada čitaš Bibliju svetlost dolazi u tvoj duh. Prema našem iskustvu prosvetljenje se obično daje direktno našem duhu, mada ima slučajeva kada ono dolazi posredstvom čitanja Biblije. Bez obzira na to da li svetlost dolazi direktno ili indirektno, njena karakteristika je ista: lako se gubi, što otežava njeno zadržavanje.
Svetlost prevedena u misao
Sada ćemo pogledati drugu tačku, a to je kako prevesti svetlost u misao. Kada otkrivenje dođe, Bog je taj koji te prosvetljuje. Ovo je početna tačka službe reči. Bog je zasvetlio u tvom srcu; On te je prosvetlio. Ali ova svetlost je došla i nestala tako brzo da je ne možeš zapamtiti niti je zadržati. Kako neko može da iskoristi tu brzo prolaznu svetlost u službi reči? To je potpuno nemoguće učiniti. Zato svetlosti mora nešto da se doda.
Taj dodatni element je misao. Ako je Bog sa nekim postupao tako da je njegov spoljašnji čovek slomljen, ta osoba će zapravo imati veoma bogate misli. Samo čovek bogatih misli može da prevede svetlost u misao. Samo takvi pojedinci mogu da razumeju značenje svetlosti. To je slično ideji koju su izrazila neka braća kada kažu: „Pošto znam grčki, mogu preciznije da shvatim značenje i da ga prevedem tačnije za svoje razumevanje.“ Na sličan način, svetlost je Božija reč, jer predstavlja Božiji um. Ako je naš misaoni život loš, nećemo moći da spoznamo značenje niti da razumemo sadržaj kada se daje svetlost. Ali ako je naš misaoni život dovoljno bogat i snažan, onda ćemo moći da protumačimo svetlost koju vidimo i prevedemo je u nešto što razumemo. Nakon što prevedemo svetlost u nešto što možemo da razumemo, moći ćemo da se setimo onoga što smo videli, pošto možemo da pamtimo samo misli – ne možemo to da učinimo i sa svetlošću. Drugim rečima, svetlost koja se pamti je ona koja je prevedena u misao. Pre nego što se prevede u misao, nemamo načina da je saznamo ili da je prizovemo u svoj razum. Međutim, nakon što je to prevedeno, mi smo potpuno u stanju da se setimo svetlosti.
Koliko je samo misaoni život – razum – važan u službi reči. Naš razum je veoma bitan! Dok se učimo da budemo služitelji reči, videćemo značaj „razuma“ kao što je to pomenuto u 1. Korinćanima 14. glavi. To poglavlje nam posebno skreće pažnju na pitanje prorokovanja. Zašto moramo da obratimo posebnu pažnju na prorokovanje? Zato što prorokovanje uključuje razum. Zašto govorenje u jezicima nije naglašeno u ovom poglavlju? Iz prostog razloga što ne uključuje razum. Stih 14. ukazuje na ovo: „Ako se molim Bogu čudnim jezikom, duh moj se moli, a moj um ostaje bez ploda.“ Dalje 15. stih kaže: „Šta to znači? Moliću se Bogu duhom, ali moliću se i umom; pevaću hvalu duhom, ali pevaću i umom.“ I 19. stih: „U Crkvi ću radije reći pet reči svojim umom — da i druge poučim, nego hiljade reči čudnim jezikom.“ Shodno tome, u službi Božije reči čovekov razum igra glavnu ulogu. Bog želi da svetlost dopre do razuma onoga ko je služitelj reči.
Svetlost prvo zasija u duhu, ali Bog nema nameru da svetlost tamo ostane. On želi da ta svetlost dopre do razuma. Nakon što svetlost dođe do razuma, ona više ne prolazi već se može učvrstiti. Otkrivenje nije trajne prirode; ono je kao munja koja bljesne i prođe. Ali kada svetlost zasija i čovekov razum je prihvati i zna njeno značenje, tada je svetlost učvršćena i mi znamo njen sadržaj. Kada je svetlost samo u duhu, slobodno dolazi i odlazi, ali kada jednom uđe u našu misao i razum, ostaje usidrena. Od tada smo u mogućnosti da koristimo tu svetlost.
Shvatimo da kada je svetlost povezana samo sa našim duhom, mi je ne možemo koristiti, jer ona nije stigla do mesta gde bismo mogli da je koristimo. Za Boga, čovek je „duša živa“ (1. Moj. 2:7). Ako nešto ne dođe do naše duše, mi to ne možemo da koristimo, to jest ne kontrolišemo svoju volju. Mi nismo nekakvi duhovi. Mi imamo duh, dušu i telo. Kada je svetlost otkrivenja u našem duhu, još uvek ne možemo da tvrdimo da je ona naša. Svetlost otkrivenja ne treba da ostane u našem duhu, ona treba da dopre do našeg spoljašnjeg čoveka. Pa ipak, isto tako treba jasno da prepoznamo da spoljašnji čovek nije u stanju da primi otkrivenje; to samo duh može. Uprkos ovome, otkrivenje ne sme da ostane u duhu; ono mora da dopre do čovekovog razuma.
Ovo delo prevođenja svetlosti u misao razlikuje se od pojedinca do pojedinca. Velika je razlika u tome da li su nečije misli bogate pred Gospodom. Ako nečije misli zaostaju za Božijom svetlošću, onda će svetlost biti izgubljena. Ako je posuda nepodobna ili nezadovoljavajuća, onda ponovo dolazi do njenog gubitka. Kada Božija svetlost dođe na neku osobu, ako njene misli nisu rasejane ili zaokupljene na neki drugi način, ona će moći da se usredsredi na tu svetlost. Rasejani razum ne može da se usredsredi na Božiju svetlost, kao što to ne može ni preopterećeni razum. Možda si svestan svetlosti, ali nisi u stanju da je prevedeš u svoju misao zato što ti je razum opterećen drugim stvarima. Ili možda tvoj razum nije ni rasejan ni zaokupljen nečim, nego je otupeo. Ako je tako, onda kada svetlost zasija u tebi, ti nisi u stanju da razaznaš šta ona govori. Osnovni uslov za sve služitelje Božije reči je da njihov razum mora da bude obnovljen.
Poteškoća kod nekih ljudi nalazi se u činjenici da je previše njihovih misli i da su one isuviše konfuzne. Oni nisu u stanju da prevedu Božiju svetlost niti da razumeju njeno značenje. Kod drugih, problem može biti u tome što su njihove misli previše niske i zle, jer uvek misle na stvari niskog stepena. Kako onda mogu da se usredsrede na Božiju svetlost ili da shvate njeno značenje?
Bog je svetlost, zato što je svetlost Njegova priroda. Božija svetlost je velika, obilna i nadmoćna kao i sam Bog. Ako je naša misao mala, siromašna, niska, ili konfuzna, nesumnjivo će nam nedostajati veći deo Božije svetlosti kada dođe do nas. Bog nikada ne namerava da nam dâ mala otkrivenja. Ako On daje otkrivenje, Njegovo otkrivenje je veliko; njegov obim i sadržaj je obilan. Kako išta nečasno može da iziđe od Boga slave? Uobičajeni deo koji Bog daje čoveku je čaša koja se preliva. Bog je zauvek izdašan, velik i sveobuhvatan.
Problem današnjice je nesposobnost čovekove misli da zadrži svetlost koja dolazi od Boga. Čovekova misao je mala i niska, potpuno neodgovarajuća da zadrži veliku Božiju svetlost. Dragi moji, kako se usuđujemo da očekujemo da se usredsredimo na Božiju svetlost razumom koji je rasejan i zbrkan od jutra do sutra? Čak i kada bi Bog bio voljan da ti dâ svetlost, tvoja zla i niska misao ne bi bila u potpunosti sposobna da je prevede, razume i zadrži.
Ne zaboravimo da pre nego što može da postoji služba reči, prvo mora da postoji otkrivenje od Boga. Ali pošto Bog želi da upotrebi čoveka kao svog služitelja, postoji i ljudski element koji mora da se uzme u obzir. Svetlost otkrivenja ulazi u čovečiji duh i potom se prevodi u ljudsku misao. Ako naš duh bude oštećen, biće nam onemogućeno da primimo otkrivenje ili svetlost. Ako je naš razum nesposoban, svetlost neće moći da dopre do spoljašnjeg čoveka niti da se prevede u misao. Svetlost je sinula u našem duhu, ali zahteva zdrav i bogat razum da to protumači i kasnije pretoči u reči. Ako je naš razum po ceo dan opterećen brigom ili pritisnut problemom hrane ili porodice, gde ćemo onda obezbediti dodatnu snagu da razmišljamo o duhovnim stvarima?
Čovekova mentalna snaga deluje kao njegova fizička snaga. Ako njegova ruka može da podigne samo 20 kg težine, onda on ne može da podnese ništa teže, čak ni pola kilograma više. Tako je ograničena i naša mentalna snaga. Ako je potrošimo na drugim stvarima, neće nam ništa ostati što bismo mogli da je upotrebimo na ono što se tiče Boga; i stoga nećemo moći da prevedemo Božiju svetlost u misao.
Neka braća razmišljaju o jelu i piću, o porodici ili o svetovnim aktivnostima – za Boga im je preostalo vrlo malo misli. Njihov razum je ispunjen ovozemaljskim stvarima i to ih stalno tereti. Nije da njihov duh nije u stanju da primi svetlost; jer čak i ako prime svetlost, ono što je primljeno biće protraćeno jer nemaju postojani razum kojim bi mogli da zadrže svetlost. Prosvetljenje mora da bude povezano sa razumom slobodnim da to primi. Potreban je snažan i bogat razum da bi se usredsredio na svetlost. Kada je nečiji razum zaokupljen drugim problemima, onda je to kao da luta lavirintom, nesposoban da se izvuče da bi uočio svetlost. Znate da je svetlost obasjala vaš duh, ali je tamo blokirana.
Božija svetlost sledi određeni put, kao što i Božija reč sledi svoj sigurni put. Da bi Božija reč bila poslužena drugima preko nas, onda ona mora da prođe kroz određene faze u nama. Ako želimo da služimo Bogu rečju, moramo da dozvolimo da Božija reč prođe kroz ove obavezne faze. Bilo koji nedostatak u razumu može da spreči da se svetlost u duhu prevede u reči.
Prilično je čudno da kada svetlost zasija u našem duhu da mi obično ne shvatamo njeno značenje. Ona nestaje pre nego što smo u stanju da je razumemo. Naš razum se često pokaže neodgovarajućim u tumačenju značenja te svetlosti. Nešto smo videli, pa ipak ne znamo šta smo videli. Dakle, u ovom slučaju postoji potreba za drugim ili trećim prosvetljenjem pre nego što možemo da se usredsredimo na svetlost. Pa ipak, ako su naše misli bogate, lako možemo da zadržimo svetlost kada ona prvi put zasija. Ako naš razum nema drugog bremena ili nije zaokupljen drugim stvarima, moći ćemo jasno da uočimo ono što je u svetlosti.
Svi oni koji su iskusni složiće se sa nama u ovome: da kada naš razum pokuša da prevede svetlost, izgleda kao da svetlost vazda beži; stoga naša misao mora brzo da razbistri naš razum ili će nam u suprotnom svetlost pobeći. Što je naša misao brža, to je lakše prevođenje. Ukoliko nam svetlost pobegne, možda će nam po Božijoj milosti svetlost opet doći. Ali ako nam opet ne dođe, propustili smo nešto dragoceno, a sve to zbog neadekvatnosti našeg razuma. Često osećamo da naša misao nije dovoljno spremna! I koliko samo često nakon što ugledamo svetlost pokušavamo hitno da je prevedemo u reči, kao da nešto vadimo iz vatre. Možda ćemo zaista i uspeti da se usredsredimo na nešto od toga, ali ono najbolje nam se ipak izmiče. Svetlost nikada ne ostaje dovoljno dugo da bi nam omogućila da mislimo polako i da to postepeno prihvatimo. Ona brzo dolazi i brzo odlazi.
Braćo, shvatićete koliko je vaš razum neodgovarajući kada otkrijete da ne možete da zadržite svetlost. Pre nego što pokušate da povežete svoju misao sa Božijom svetlošću, mogli biste da smatrate da ste inteligentni, čak i da se pohvalite svojom oštroumnošću. Bez obzira na to, otkrićete svoju mentalnu slabost kada ne budete u stanju da prevedete Božiju svetlost u značajne reči. Osećaj će biti isti poput nekog tumača kome nedostaju izrazi da prevede poruku na jezik koji mu je poznat. U slučaju tumačenja, govornik može da sačeka tumača. Međutim, svetlost nas nikada ne čeka. Ako ne možeš da je pratiš, ona jednostavno iščezne. Ne znamo zašto bi to moralo da bude tako, ali smo ipak svesni te činjenice. Šta god se od svetlosti usidri, to ostaje; ostalo nestaje. Ako se svetlost ponovo vrati, možda ćemo imati još jednu priliku da je pričvrstimo. Hvala Bogu na tome. Ali ako se nikada ne vrati, mi trpimo gubitak i crkva strada sa nama – Crkva će izgubiti dragocenu službu reči.
Ko onda bira služitelja? Bog. Ipak, ako naša misao zaostaje za svetlošću, izgubićemo priliku da služimo. Zato shvatimo važnost našeg razuma u odnosu na Božiju reč. Koliko je samo nerazumno što neki misle da nije potrebno razmišljanje da bi neko bio služitelj Božije reči. 1. Korinćanima jasno ukazuje na potrebu za razumevanjem kod onih koji služe. Niko ne može da bude dobar služitelj reči ako nema ni razumevanja ni misli.
Slamanje spoljašnjeg čoveka
Možda će neko postaviti pitanje kako treba da gledamo na biblijsko učenje da u duhovnim stvarima ne mora da se koristi čovekova mudrost. Ovo pitanje ukazuje na potrebu da spoljašnji čovek bude slomljen. Ako naše misli, poput sluge koji stoji na vratima, čekaju prosvetljenje da bi razumele značenje onoga što se otkriva u duhu, onda one postaju najbolje sluge; bez njih ne može da bude službe reči. Ali ako naše misli, umesto da pokušavaju da razumeju svetlost, teže da zastupaju svoje sopstvene zamisli, one se onda pretvaraju u najgoreg gospodara.
Velika je razlika između misli kao sluge i misli kao gospodara. Kada misli preuzmu ulogu gospodara, one pokušavaju u sebi da shvate Božiju svetlost, da stvore Božiju misao i proizvedu Božiju reč. To je ono što zovemo čovekovom mudrošću. Da čovek samostalno misli to je ljudska mudrost, ali nju Bog osuđuje. Takvu nezavisnu misao treba slomiti. Naše misli treba da čekaju na vratima kao sluga koji čeka i spreman je da ga Bog upotrebi. Ne pomišljajte na to da vi začnete svetlost; Bog je taj koji sija u našem duhu. Umesto toga, naše misli treba da budu spremne da se usredsrede na svetlost, da je razumeju i prevedu.
Možemo reći da je u službi Božije reči misao neophodan sluga. Kolika je samo razlika između začeća svetlosti i usredsređivanja na svetlost. Svako ko se zaista učio pred Gospodom odmah zna da li su misli osobe koja govori gospodar ili sluga. Kad god se čovekova misao uglavi u ono što se tiče Boga i prigrabi mesto gospodara, ona postaje smetnja Bogu. Stoga, spoljašnji čovek treba da bude slomljen. Kada je nečija misao slomljena, ona više nije zbrkana i nezavisna.
Jednostavno shvatite da se sila razmišljanja povećava umesto da se uništava jednom kada je spoljašnji čovek slomljen. Imati slomljenu misao znači imati misao koja pokreće i usredsređuje se na samu sebe kao slomljena. Posle će biti korisnija nego ranije. Na primer, onaj čiji razum obuzme jedna stvar i danonoćno je naveden da razmišlja o toj jednoj stvari, uskoro će postati opsednut njome. U takvom mentalnom stanju, kako bi on uopšte mogao da razume Bibliju? Pa ipak, sa Božije tačke gledišta, i naše misli su manje-više nalik mislima opsednute osobe, jer se uvek vrte oko nas samih. Nemamo više snage da razmišljamo o onome što se tiče Boga. Braćo, da li vidite ozbiljnost ovoga?
Jedan važan uslov za službu reči je da služitelj ima dobar razum i nesputano shvatanje koje Bog može da upotrebi. Time što je spoljašnji čovek slomljen ne želimo da kažemo da je naš razum toliko uništen da više ne možemo da razmišljamo. To samo znači da više nećemo razmišljati u sebi i po sebi niti ćemo se baviti spoljnim stvarima. Nakon što je uništena mudrost mudrih i odbačena pamet pametnih, naš razum postaje upotrebljivo oruđe, jer prestaje da nam bude život i gospodar.
Neki ljudi uživaju u razmišljanju. Oni žele da budu među mudrima. Njihova misao postaje njihov život, i napreduju od sopstvenih zamisli. Kad biste im zabranili da misle to bi bilo kao da zahtevate njihov život. Njihov razum se neprestano vrti od izlaska do zalaska sunca. Zbog njihovog stalnog razmišljanja, Božiji Duh ne može da prosvetli njihov duh. Čak i kad bi hteo, pitamo se da li bi njihov razum mogao da prihvati svetlost. Da bismo nešto videli potrebna je objektivnost. Onaj ko je subjektivan ne vidi.
Eto čoveka čiji je život u njegovoj sopstvenoj misli. Kako on uopšte može da uoči Božiju svetlost? To je nemoguće, zato što je previše subjektivan. Da bi razum bio koristan organ, potrebno je da Bog postupa sa njim, treba ga poraziti – to je slamanje spoljašnjeg čoveka. Ako su za vas misli od najveće važnosti i ako uvek mislite na sebe, onda je vaš razum potpuno neupotrebljiv kada vam Božija svetlost zasija u duhu. Ne znate šta Bog namerava da kaže, niti možete da razumete šta On govori. Put ka službi je blokiran. Ne uspeva da proizvede službu reči jer je reč blokirana mišlju. Reč mora da prođe kroz vas; morate da budete Božiji kanal. Bog koristi žive osobe kao Svoje kanale. Voda teče, ali ako je kanal blokiran, ona prestaje da protiče. Mnoge potencijalne službe reči su prekinute ovim neuspehom misli.
Braćo, nemojte da mislite da je traćenje misli nešto beznačajno. Koliko je samo onih koji protraće svoje misli! Oni od jutra do mraka razmišljaju o nevažnim stvarima. Takvo rasipanje misli blokira Božiji put. Na taj način mi ne želimo da sugerišemo da je misao beskorisna. Naprotiv, otkrivenje treba da bude upotpunjeno čovekovom mišlju. Sve što je od Boga dato korisno je. Naš razum je stvoren od Boga, pa se njegova misao ne može smatrati beskorisnom. Tek kada misao postane nečije središte života, koja se pojavljuje u mnogim zamislima, ona postaje beskorisna. Misao bi trebalo da bude Božiji sluga. Ona korisno služi ako ostane sluga, ali postaje Božiji neprijatelj ako pokušava da bude gospodar. Ona može da bude strašni neprijatelj Bogu.
„Zarobljavamo svaku misao — za poslušnost Hristu“, kaže 2. Korinćanima 10:5. Bog nema nameru da razbije našu misao; On samo želi da je zarobi za poslušnost Hristu. Ceo problem leži u tome da li je čovekova misao pod kontrolom ili nije. Ako se ponosite svojom mudrošću, smatrajući da ste sposobni, Bog će morati da je potpuno slomi. Nemojte pogrešno da shvatite značenje reči „slamanje“. Takvo delovanje ne uništava organ, niti uklanja njegovu funkciju; ono samo razbija život, to lažno središte. Bog će koristiti razum kao organ i funkciju. Postoji ogromna razlika između duše kao života i duše kao ljudskog bića. Bog zabranjuje da naša misao bude život koji kontroliše, ali On je koristi kao svog slugu. Duša kao čovekov život mora da bude slomljena, ali je duša kao sluga duha veoma potrebna.
„Jer te je zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodio od zakona greha i smrti“ (Rim. 8:2). Kako smo oslobođeni? Po zakonu Duha života. Kako da dođemo do ovog zakona? Živeći po Duhu. Ako budeš živeo po Duhu, zakon Duha će se pokazati u tebi; ali ako živiš po telu, zakon greha i smrti će se pokazati. Ko živi po Duhu, pobeđuje zakon greha i smrti.
Pa ipak, ko je onaj koji sledi Duha? Onaj koji razmišlja o onome što se tiče Duha. Onaj koji razmišlja o Duhu jeste onaj koji živi po Duhu; ko živi po Duhu života onaj je koji pobeđuje zakon greha i smrti.
Kakvo je to razmišljanje po Duhu? To je razmišljanje o onome što se tiče Duha. Ako je nečija misao po ceo dan rasejana i zbrkana, on prirodno pripada telu. Ako uvek razmišlja o stvarima koje su čudne i strane Duhu, on je naravno od tela. Ako Gospod dovede nekoga do stanja gde može da razmišlja o stvarima koje se tiču Svetog Duha, on će biti duhovna osoba, sposobna da razume duhovne stvari. Kako može onaj čiji je razum potpuno zaokupljen zemaljskim stvarima da živi po zakonu Duha? To je nemoguće. Niko ne može da živi po Svetom Duhu ako njegov razum danonoćno misli o telesnim stvarima.
Ne zaboravimo da naša misao ne bi trebalo da bude središte našeg bića. Ona bi trebalo da bude sluga koji pažljivo sluša glas svoga gospodara. U suprotnom, mi ne slušamo pažljivo Svetog Duha, nego o mnogo čemu razmišljamo po sopstvenoj želji. A prirodna posledica je da zapadamo u ono što mislimo. Međutim, slamanjem spoljašnjeg čoveka, mi više ne činimo sebe središtem, niti mislimo kako se nama sviđa. Učimo se da čujemo Božiji glas, čekajući pred Njim kao poslušni sluga. Čim Božija svetlost bljesne u nama, naš duh uhvati svetlost i naš razum shvata njeno značenje.
Nikada služba reči ne treba da bude samo stvar poznavanja doktrina. Da je tako, hrišćanstvo bi bilo telesna religija. Ali hrišćanstvo nije telesna religija; to je duhovno otkrivenje. Naš duh poznaje stvari koje se tiču Boga, a naš razum shvata i tumači ono što je rečeno našem duhu. Shodno tome, naša misao ne može sebi da dozvoli da bude rasejana. Rasejani razum nije u stanju da prihvati Božiju svetlost, niti niski razum može da zadrži Božiju svetlost.
Različite mere razumevanja dovode do različitih stepena shvatanja. Na primer, Bog nam je otkrio pitanje opravdanja. Ovo je prilično uobičajeno i osnovno. Ali zapazite kako ljudi drugačije govore kada ustanu da govore o opravdanju. Služba reči je zasnovana na Božijem svetlu u čovekovom duhu, pa ipak veoma se razlikuje razum koji shvata svetlost. Neki dotiču svetlost niskim razumom, drugi dotiču istu svetlost plemenitim razumom. Ono što se dotiče pod uticajem je različitih nivoa značenja opravdanja, i što je plemenitije njeno predstavljanje rečima. Iako se ovom ili onom može dati svetlo po pitanju opravdanja, ako je njegova misao niska, on će je shvatiti samo svojim ograničenim umom i izreći će je ograničenim rečima. To jeste Božija reč, ali koliko je samo ta reč ograničena u njemu.
U službi reči postoji ljudski element, a prvi i osnovni od njih je čovekova misao. Božija reč će pretrpeti gubitak ako naš razum nije pod strogom disciplinom ili ako je naša misao na niskom nivou. Jedan veliki problem u službi reči je dodavanje neprimerenih i neprikladnih misli Božijoj reči i svetlosti.
Braćo, da li shvatate veličinu svoje odgovornosti? Ako se već postupalo sa vašom mišlju, to će pomoći reči. A onda će dodavanje vašeg elementa doneti više slave Božijoj reči. Pavle, Petar i Jovan su upotrebljeni na ovaj način. Tu je bio Pavle sa svojim karakterom i ličnošću. Kada ga je obasjala Božija svetlost i kada je reč izišla iz njega, videli smo i Pavla i Božiju reč. Ovo je nešto veoma dragoceno. Božiju reč dovršava čovek, i čovek usavršava Božiju reč. Umesto da bude problem, čovek doprinosi Božijoj slavi. Tako je bilo i sa Petrom. Kada je Božija reč proticala posredstvom Petra, to je bila Božija reč, pa ipak nosila je karakteristiku Petra. Božija reč je usavršena preko Petra. Nije bila ni najmanje oštećena. Današnji propovednici reči moraju da se rukovode istim načelom kao što su to činili ljudi u prošlosti.
Stoga se pitanje svodi na sledeće: kada Božija svetlost prođe kroz naš duh i razum, koliko je ona oštećena ili usavršena? Zaista nam je potrebna Gospodnja blagodat. Ako našem razumu nedostaje Gospodnje postupanje, on neće moći u potpunosti da razume i protumači Božiju svetlost. To će učiniti da Božija reč bude slabo predstavljena. Naše reči ne mogu da budu snažne ako je naša misao slaba. Naša služba će biti slaba jer je naša misao slaba. Mi smo Božiji kanali, a kanali određuju količinu vode koja prolazi. Kanali mogu da budu oštećeni i da cure. Ili ćemo snažno predati Božiju reč braći i sestrama ili ćemo ukaljati Božiju reč i prikazati je u oštećenom obliku. Na nama je velika odgovornost.
Uvek ćemo naglašavati neophodnost da moramo da nosimo rane krsta na sebi. Insistiramo na tome da spoljašnji čovek bude slomljen jer smo potpuno ubeđeni da bez slomljenosti ne može biti ni službe. Ovo je od tako bitnog značaja da to jednostavno ne možemo da previdimo. Ako želiš da te Bog upotrebi kao služitelja reči, tvoj spoljašnji čovek mora biti slomljen. Ako očekuješ da drugima preneseš Hrista Božijom rečju, potrebno je da drastično postupaš sa svojim spoljašnjim čovekom. Sve iznova se srećemo sa čovekom kao problemom. To je neizbežno. Ako smo pogodni, bićemo upotrebljeni; ako smo neprikladni, onda nećemo biti upotrebljeni. Čovek je problem.
Uvežbavanje svojih misli
Rekli smo da ne možemo da dozvolimo sebi da traćimo naše misli. Moramo da sačuvamo svaki delić svoje moći razmišljanja. Što je naša misao jača i punija, to se više penjemo. U svakom slučaju, ne trošimo svoj razum na beskorisne stvari. Ako ispitamo kako neko koristi svoj život, možemo prilično dobro da procenimo koliko je koristan u službi Božije reči. Ako je već iskoristio sve svoje misli na druge stvari, šta mu još preostaje da primeni na ono što se tiče Boga?
Takođe smo naveli da je subjektivni čovek beskoristan, jer neprestano misli o onome što on želi da misli i vidi ono što on želi da vidi. Dok se njegov razum vrti oko toga, on gubi kontrolu nad svojim mislima. Kako neko može da čeka na Gospoda ako je njegovo razmišljanje tako labavo, rasipno i zbrkano? Šta je preostalo za Boga ako nečiji mozak razmišlja o nižim stvarima, odnosno o stvarima koje se tiču tela?
Služba reči zahteva razmišljanje. Kada bi se naš razum obnovio, mogli bismo da zadržimo i učvrstimo svetlost kad god zasija u našem duhu. Svetlost ima tendeciju da beži. Koliko često žalimo što naša misao ne uspeva da uhvati korak sa Božijom svetlošću. Ako su naše misli zaokupljene drugim stvarima, Božija svetlost će nam izmaći. Naš razum treba da čeka na vratima kao verni sluga. Ovo je način službe.
Zapamtite, svetlost putuje brzo i bogata je svojim sadržajem. Zdrav, plemenit i bogat razum može da uhvati i da se usredsredi na veći deo svetlosti, iako niko ne može da zadrži sve. Čudno je iskustvo znati da je bilo reči, a ipak se ne sećati šta je to bilo. Ako je najbolji razum nesposoban u pogledu Božije svetlosti, kako se usuđujemo da traćimo svoje misli na beskorisne teme? Nije dobro za nas da nemarno koristimo svoje misli. Svetlost treba učvrstiti mišlju; tek nakon što je učvršćena ona može da bude korisna. Svetlost je duhovna. Potrebna je bogata i snažna misao da bi se zadržala. Bog je beskonačan tako da kada nam Njegova svetlost dođe, ne možemo da shvatimo šta želi da nam saopšti. Naša misao mora da bude bogata. Koliko često smo dolazili Gospodu priznajući neadekvatnost naše misli. Toliko je siromašna da je sklona da gubi mnoge stvari. Izgubili smo mnogo svetlosti. Kako onda možemo da trošimo do krajnosti svoj razum na ono što je beznačajno?
Moramo svakodnevno da se uvežbavamo u pogledu svojih misli. Način na koji koristimo svoj razum usko je povezan sa merom naše službe reči. Neki su jalovi u službi jer su protraćili toliko svojih misli. Oni su poput čoveka koji je potrošio toliko svoje energije hodajući pogrešnim putem da mu je ostalo malo snage da ide pravim putem. Mnogi iscrpljuju svoju snagu mozga na drugim predmetima tako da im ne preostaje ništa za prosvetljenje od Svetog Duha.
Braćo, ne budite u neznanju u vezi sa povezanošću misli i svetlosti od Svetog Duha. Ovo dvoje su blisko povezani. Istina je da misao nije zamena za prosvetljenje od Svetog Duha, ali ona je u stanju da shvati prosvetljenje Svetog Duha. Zato nemojte da protraćimo nijednu svoju misao. Razlog siromaštva misli nalazi se u previše razmišljanja. Naučimo da sačuvamo svoju misao, a ne da je traćimo. Mi ne predlažemo da ne bi trebalo da uvežbavamo svoj razum; samo se zalažemo za to da njegovu energiju ne iscrpljujemo na beznačajne stvari. Toliko se snage mozga troši na nevažne stvari da kada neko zaista želi da razume Božiju reč, otkriva da je njegova sila već potrošena. Ne trošite svoju mentalnu snagu na neka manje važna pitanja koja se nalaze u Bibliji. Od male je važnosti da li možete da ih objasnite. Ne traćite svoje misli na duhovne probleme, jer se oni ne rešavaju razmišljanjem, nego Božijom svetlošću. Ima nekih koji svoje dragocene umne moći troše na biblijska pitanja i duhovne probleme, i tako rasipaju svoju mentalnu silu u rasuđivanjima i doktrinama. Čak i ako su o nečemu dobro razmislili, oni mogu samo da prenesu svoje misli drugima. Međutim, njihov najveći gubitak je u nesposobnosti da se usredsrede na Božiju svetlost. Prava korisnost misli leži u sili da zadržimo Božije svetlo kada nam dođe.
Jedna važna pouka koju treba da nauči služitelj Božije reči jeste da zna kako da svoj razum upotrebi na najkorisniji i najefikasniji način za Božije prosvetljenje. Ne traćite svoju mentalnu sposobnost tamo gde Bog nije prosvetlio. Niko ne može ništa da vidi putem razmišljanja. Razmišljajte nakon što vas je Bog obasjao Svojom svetlošću. Da li vam je to sada jasno? Vi ne poznajete Bibliju posredstvom misli. Ne, vidite tek nakon što vas Bog obasja i vaša misao je uspela da pretoči svetlost u reči. Vaš razum je pristupačan za Boga i tako je prijemčiv za Božiju svetlost. Ovo je prvi korak u dobijanju Božije reči.
Zamolimo Boga da podigne služitelje reči. Bez ovih služitelja crkva će sigurno biti siromašna. Ljudi moraju da budu podignuti da opskrbe crkvu Božijom rečju. Problem sa kojim se danas suočavamo nalazi se u čoveku – u nesposobnim kanalima. Kada Božija svetlost dođe, ona mora da prođe kroz naše misli. Svetlost ulazi u duh, ali prolazi kroz razum. Kako možemo da očekujemo moćnu službu ako je svetlost pretrpela gubitak u razumu? Ovo je nešto sasvim osnovno. Neka nam Bog pokaže ovakav način službe.
