Кад ко згреши и учини зло дело Господу ударивши у бах ближњем своме за оставу или за ствар предану у руке или отевши што или занесавши ближњега свога, или нађе изгубљено што, па удари у бах, или се криво закуне за коју год ствар коју може човек учинити и огрешити се њом, кад тако згреши и скриви, нека врати што је отео или присвојио преваром или што му је било дано на оставу или што је изгубљено нашао, или за што се заклео криво, нека плати цело и још дометне пети део ономе чије је; нека му да онај дан кад принесе жртву за свој грех. А на жртву за грех свој нека принесе Господу овна здрава, са ценом којом процениш кривицу нека га доведе свештенику. И очистиће га свештеник пред Господом, и опростиће му се свака ствар коју је учинио, те скривио.
3. Мојсијева 6:2-7
Ако дакле приносиш дар свој на жртвеник и онде се сетиш да твој брат има нешто против тебе, остави онде свој дар пред жртвеником, и иди прво измири се са братом својим, па тада дођи и принеси дар свој. Покажи добру вољу противнику своме брзо, док си још с њим на путу; да те противник не преда судији, а судија судском службенику, и да те не баце у тамницу. Заиста ти кажем: нећеш изићи оданде док не платиш последње паре.
Матеј 5:23-26
Потребна навика за извињењем и надокнадом
Пошто узверујемо у Господа, требало би да негујемо навику извињења и накнаде. (Овде не мислимо на ствари из прошлости. То смо већ обрадили у оквиру предмета 2. лекције, I књиге основних лекција „На живу жртву“.) Ако погрешимо према некоме или га увредимо, требало би да се учимо да исправимо оно што смо учинили извињењем или надокнадом.
Ако признамо Богу и извинимо се људима, савест ће нам бити осетљива и оштра. У противном, савест ће нам постати тврда, а окорела савест не може да прими Божију светлост. Светлост не долази лако на особу чија је савест окорела.
Чувени велшки проповедник, Еван Робертс (Evan Roberts) имао је обичај да пита људе: „Када си се последњи пут некоме извинио?“ Ако си се последњи пут извинио веома давно, онда мора да са твојом савешћу нешто није у реду. Незамисливо је да неко може годинама да живи, а да никога не увреди. Највероватније је да смо вређали друге, а да при том нисмо свесни својих греха. Ако је тако, онда то доказује да нешто није у реду са нашом савешћу; она се налази у тами, нема светлости и осећања.
„Када си се последњи пут некоме извинио?“ Ако запазимо колико је од тада прошло времена, можемо да знамо да ли нешто стоји између особе и њеног Бога. Ако је прошло много времена, онда знамо да њеном духу недостаје светлост. Ако се некоме особа недавно извинила, онда знамо да је њена савест осетљива. Млади верници би требало да увиде важност осетљиве савести, јер нам то само омогућује да живимо у Божијој светлости. Ако нам је савест осетљива, наставићемо да осуђујемо своје грехе као грехе. Мораћемо много пута да признамо своје грехе Богу и да се извинимо људима.
Греси који захтевају извињење
За какву врсту греха би требало да се извинимо? Сви греси не захтевају извињење, али би требало да се извинимо за оне који штете или вређају друге. Ако згрешим па оно што сам учинио доведе до тога да мој брат или неверник буде оштећен, онда би требало да пред том особом изразим своје жаљење. Не само да би требало да то признам Богу, него би требало и да се извиним особи коју сам увредио.
Ми можемо да замолимо Бога да нам опрости грехе, али како бисмо могли да Га молимо да нам опрости уместо других људи? Свакако, ми морамо да признамо Богу и замолимо Га за опроштење, али исто тако би требало да надокнадимо штету онима које смо на неки начин закинули. Веома је важно да никада не мислимо да је молитва Богу за опроштење довољна да би покрила наше прекршаје против других.
С друге стране, сасвим је непотребно да се извињавамо људима за грехе који нису у вези са њима лично. Нека се млади верници чувају од претеривања и одлажења у крајност. Ма какав грех да је учињен против Бога, а није у вези са неком другом особом, требало би га признати само Богу. Оно пак што је грех против човека, захтева извињење пред човеком.
За шта се извинити
Како би требало да се извинимо за своје грехе? Размотримо пажљиво принос за преступ у 3. Мојсијевој у 6. глави. Принос за преступ има двоструки значај: ако неко згреши против човека, он греши и против Бога. Сваки грех против човека је и револт против Бога. Сви греси су против славе Божије, тако да грешник свакако мора да принесе Богу жртву за преступ признајући свој грех.
Жртва за грех и жртва за преступ се у потпуности разликују. Жртва за грех бави се грехом у целини; она се односи нарочито на Дан откупљења; иако се не ограничава искључиво само на тај дан. Она пред Богом решава проблем греха. Жртва за преступ се више односи на многе грехе које чинимо, као што су греси против људи. По 3. Мојсијевој 5, греси који су почињени против човека морају да се признају Богу, и принесе жртва за њихово опроштење.
Али 3. Мојсијева 6 нам даје још нека упутства у вези са жртвом за преступ. Показује нам да као што мора да се принесе жртва Богу, исто тако би требало да приђемо људима против којих смо згрешили. Иако нам 3. Мојсијева 5 говори о томе како да поступимо са разним гресима пред Богом признајући их и уздајући се у крст за опроштење греха, ствар се ипак не завршава на томе. Ако смо згрешили против људи, морамо да рашчистимо сваку такву ствар са људима против којих смо згрешили. Да бисмо видели како би ту људску страну требало да извршимо, погледајмо детаљније 3. Мојсијеву 6:2-7.
Пре него што примимо опроштење, жртва за преступ захтева да се са оним што се тиче других људи, мора нешто учинити. Ако ствари нису рашчишћене са људима, опроштење се не може примити. Дакле, жртва за преступ захтева да све материјално што се дугује људима, мора да се врати. Сада ћемо размотрити одређене ствари које су поменуте у 3. Мојсијевој у 6. глави.
1. Немарно чување ствари
Прва ствар која је поменута, односи се на оно што твој сусед остави код тебе на чување. Божија деца би требало да буду пажљива са стварима које су им поверене на чување. Ако је могуће, боље је да се ништа не прима. Међутим ако нешто примиш, онда то мораш добро да чуваш. Ако се нешто деси са оним што ти је поверено на чување, одговоран си да надокнадиш штету.
2. Лажна погодба
Човек може да поступа лажно и при погодби, као и са оним што му је поверено на чување. Један пример лажног поступања са стварима које су ти дате на чување је када задржиш за себе оно што ти се више свиђа, а вратиш нешто лошије. То је лажно поступање и преступ пред Богом. Што се тиче погодбе, ако употребиш нечасна средства (као што је лагање због добитка и зараде, или држање нечега што теби правно не припада), онда си згрешио пред Богом. Са тим се мора строго поступати.
3. Пљачка
Иако међу браћом вероватно неће доћи до отимања, ипак би требало да се подсетимо да нико не би требало да употребљава било каква средства која су слична отимању. Искоришћавање свог положаја, власти или олакшице да би се добило оно што је туђе, спада у ову категорију. Такве ствари су грешне и пред Богом и пред људима.
4. Угњетавање ближњег
Ми ни на који начин не би требало да искоришћавамо своје ближње ради сопствене користи, нити би пак требало да користимо свој положај или власт да бисмо их угњетавали или да бисмо се према њима охоло односили. Божија деца тако нешто не би требало да чине, пошто је то грех пред Богом.
5. Лажно поступање са изгубљеним стварима
Млади верници би нарочито требало да пазе када нађу изгубљене ствари. Пошто још нису научили шта је праведност, склони су да погрешно поступају са изгубљеним стварима. Могли би да падну у искушење да искористе прилику умањујући вредност или количину или стање нађене ствари пре него што је врате. Они то чине из користољубља, али и то је грех пред Богом.
6. Лажна заклетва
Клети се за било какву лаж, претварајући се да смо нешто видели или да нешто нисмо видели, да смо нешто знали или да нешто нисмо знали, свакако је грех са којим се мора поступати.
„За коју год ствар коју може човек учинити и огрешити се њом“ — у вези је са жртвом за преступ, пошто се ради о нашем поступању са другима. Све што је поменуто у овом одломку, односи се на материјалне ствари. Мислим да би деца Божија требало да савладају основну лекцију да никада не изврћу ствари да би тиме добили што је туђе. Без обзира како о томе расуђивао или како мењао ствар, једноставно није у реду узети оно што је туђе. Оно што је њихово, њихово је и не би требало да постане твоје. Да присвојиш туђе, није у сагласности са твојим хришћанским положајем. Због тога млади верник мора још од самог почетка свог хришћанског живота искрено да призна Богу сваки грех који почини. Ако лажно поступи на било који од шест начина које смо навели, ради сопственог добитка, починио је грех.
Хришћанин не би требало да узме ствари које су други изгубили. Ако нешто нађе, мора да врати власнику. Државни закон дозвољава да онај који нађе неку ствар може после извесног времена да је задржи. Међутим, ми хришћани морамо да вратимо оно што смо нашли; никада не би требало да то сматрамо за своје. Ако је то тачно у вези са стварима које нађемо, колико је то још тачније у вези са стварима до којих смо дошли на друге начине. Погрешно је да неправедним средствима присвојимо туђе власништво. Као верници не би требало да искоришћавамо друге. То је веома лоша навика.
Требало би да се учимо исправном понашању и чистој савести пред Богом. Како је Божија реч моћна: „Кад тако згреши и скриви, нека врати што је отео.“ „Вратити“ у жртви за преступ је повезано са „чишћењем“ у опроштењу. Жртва за преступ има две стране — да чисти пред Богом и да враћа пред људима. Немој мислити да је очишћење пред Богом довољно; мора бити и враћања људима. Жртва за преступ у 3. Мојсијевој у 5. глави не говори о људској страни због тога што се приноси за грех који не вређа друге нити им наноси материјалну штету. Због тога нема потребе да се било шта враћа. Али у 3. Мојсијевој у 6. глави имамо физичку или материјалну штету; због тога ми верници морамо да вратимо. Божија реч каже: „Нека плати цело.“
Како вратити
Раније смо поменули да много оног што смо чинили пре него што смо узверовали у Господа треба да се среди. Сада исто тако треба рећи да морамо да поступамо и са било каквом неправедношћу коју смо починили откако смо узверовали. Могуће је да не грешимо; али ако згрешимо, свој грех морамо да признамо Богу. Кроз Господа као нашег посредника, као што је то симболизовано пепелом црвене јунице, наша заједница са Богом може да се обнови. Ако имамо нешто што припада другоме, то морамо да вратимо; не можемо да окренемо нечије власништво у своје.
Питање је: како да вратимо? „Нека плати цело и још дометне пети део ономе чије је; нека му да онај дан кад принесе жртву за свој грех“ (5. стих). Има пет ствари које би требало да размотримо:
1. Правило враћања
Прво, мора да се врати. Ако још увек држи код себе оно што припада другоме, нико не може да каже: „Све је у реду“ само зато што је признао свој грех. Све дотле док се туђа својина налази у његовој кући, он очигледно греши.
2. Начело враћања
Бог очекује од нас да вратимо у целини и да додамо још пети део. Зашто тај пети део мора да се дода? Начело је да се врати у потпуности. Бог не жели да његова деца чине тек онолико колико је довољно. Он жели да будемо великодушни. При извињавању и враћању не би требало да сувише тачно рачунамо него штавише, да будемо великодушни и издашни.
ПРИЗНАЈ ШИРОКОГРУДО
Чини ми се да признање неких људи исувише заостаје иза додатног петог дела. Кад таква особа призна, она ће рећи да је погрешила у томе и томе и да се због тога извињава; али у ономе и ономе, међутим, није погрешила, него је њој заправо учињено зло. Кажем вам, то није признање, то је изравнавање рачуна! Ја сам погрешио зато што сам рекао то и то, али ти си погрешио што си рекао оно и оно — то је поравнавање рачуна. Дакле, извињавајући се немој да будеш шкрт. Боље је да се извиниш више, него мање. Нико ти није рекао да згрешиш; да би повратио туђе, зашто да не вратиш више? То је прави дух признања. Немој да вратиш само онолико колико си узео. Божија деца би требало да учине више од довољног.
КАО БОЖИЈЕ ДЕТЕ
Без обзира шта дете Божије учини, мора да одржава положај детета Божијег. Ако се извињаваш као неко ко поравнава рачуне, понашаш се као човек у свету; то није начин на који би Божије дете требало да се извини. Дете Божије треба искрено да призна свој грех и кад враћа да дода пети део. Човек не би требало да буде прорачунљив у свом признању. Поредити колико ја теби дугујем, а колико ти мени дугујеш, заиста није хришћански. „Ја се испочетка нисам љутио. То је била твоја реч која ме је разгневила. Признаћу свој гнев, али и ти мораш да признаш своје грубе речи“ — и ово је поравнавање рачуна. Када се извињавамо, боље је да будемо широкогруди него шкрти.
ДОДАЈ ПЕТИ ДЕО
Верујем да се у додавању петог дела налази велика корист. Помаже ти да поново не учиниш исти грех, због тога што је то негативна пропозиција. Нарочито би млади верници требало да науче да и поред тога што им се чини да привремено побеђују, у ствари касније губе. Оно што си узео било је пет петина, али оно што мораш да вратиш је шест петина. Када си узео ствар, чинило ти се да добијаш, али када си враћао, Господ ти је рекао: „Нека плати цело и још дометне пети део.“
3. Време за враћање
Извињење и надокнада би требало да се учини првом приликом. Реч Божија каже: „Нека му да онај дан кад принесе жртву за свој грех.“ Ако ти је могуће и ако се ствар још увек налази код тебе, требало би да је вратиш онога дана када увидиш да си згрешио. Веома је лако одлагати. Због тога што одлажу, многа Божија деца налазе да су мање осетљива. Кад примиш светлост и увидиш да си крив, то је најбоље време кад би требало да делујеш. Најбоље је вратити ствар истог дана. Нека се млади верници држе тог правог пута. Немој никада да покушаваш да искоришћаваш друге, јер чинећи то постајеш неправедан. Основно начело нашег хришћанског живота овде на земљи је да никада не примамо корист на рачун другог. Погрешно је да се други искоришћавају. Нека се млади верници уче да буду праведни од самог почетка свог хришћанског живота.
Знам места где браћа и сестре имају обичај да јавно враћају ствари. Ја се не слажем са том врстом јавног признања која се дешавају на неким скуповима пробуђења. Не верујем да би требало јавно признати оно што се учини против појединца. Али верујем да би се ипак са сваким неправедним делом требало поступати, иначе ће Божијој деци недостајати осећање праведности. То ће у њима изазвати лошу савест пред Богом, те на тај начин умањити светлост која им је потребна на путу. Због тога морамо да обратимо пажњу на те ствари.
4. Тражење Божијег опроштења
Молим вас да не заборавите да само извињење и надокнада нису довољни. Случај тиме још није решен. „А на жртву за грех свој нека принесе Господу овна здрава, са ценом којом процениш кривицу нека га доведе свештенику“ (6. стих). Жртва за преступ у 3. Мојсијевој 5 говори само о поступању пред Богом, због тога што невоље са људима није било. Али у шестој глави се говори о особи која је згрешила против човека, те због тога прво мора да среди ствар у вези са својим грехом пред човеком, а затим да иде Богу за опроштење. Уколико ствар није прво решена са човеком, нема начина да се иде Богу ради опроштења. Човек прво мора да врати оно што је узео; тек тада може да прими опроштење од Бога. Пошто је ован без мане принет Господу на жртву за преступ, „очистиће га свештеник пред Господом, и опростиће му се свака ствар коју је учинио, те скривио“ (7. стих).
5. Практиковање целог живота
Ово је веома важно. Морамо да учинимо све што је у нашој моћи да бисмо људима вратили материјалне ствари које им дугујемо, а затим да молимо Господа за опроштење кроз Његову крв. Немој то да потцењујеш као да је исувише основно. Могло би те изненадити да су таква практиковања свуда веома распрострањена, и да их је све више. Ако смо и мало неопрезни, лако ћемо почети да искоришћавамо друге. Због тога би деца Божија требало целог свог живота да практикују враћање онога што није њихово.
Примењивање Матеја 5
Размотримо сада други одломак из Светог писма. Налази се у Матеју 5. Између Матеја 5 и 3. Мојсијеве 6 постоји разлика. Док 3. Мојсијева 6 поступа само са материјалним дугом, Матеј 5 је по својој примени ширег обима.
1. поступај са сваким својим дугом
Последња пара у Матеју 5 се не односи на стварну количину новца; него нам говори о томе, да ако сваки дуг није рашчишћен, човек још није слободан.
ПРВО СЕ ПОМИРИ СА СВОЈИМ БРАТОМ
Погледајмо детаљније овај одломак. „Ако дакле приносиш дар свој на жртвеник и онде се сетиш да твој брат има нешто против тебе“ — ово се нарочито односи на ствари између Божије деце – нешто између брата и брата. Ради се о томе, да када приносиш дар на олтар, а не када се молиш и тада се сетиш да твој брат има нешто против тебе. То је заиста Божије вођство! По питању ових ствари, Свети Дух често подсети на неки случај или ти стави у ум одређену мисао. Кад дође, немој ту мисао да потиснеш, као да је то само нешто тренутачно. Напротив, поступај са њом верно.
Кад се сетиш како се твој брат осећа, то мора да је зато што си га увредио. Било да је материјалне природе или не, ипак је дуг. Можда си га увредио неким неправедним делом које се тиче материјалних или духовних ствари; зато он има нешто против тебе. Ако се тај увређени брат или особа због тебе жали пред Богом, онда пред њим имаш озбиљну сметњу.
Као млади верник требало би да знаш, ако се не извиниш и не замолиш за опроштење особу против које си згрешио, бићеш погођен ако твоје име са уздахом помене пред Богом. Сви дарови које принесеш Богу неће бити примљени и све твоје молитве неће бити услишене. Због тога мораш да пазиш да твој брат због тебе не уздише пред Богом. Његово уздисање те чини бескорисним. Твој пут пред Богом је закрчен. Онај кога си узнемирио не мора да те осуди у Божијем присуству; довољно је само да каже, „Ах, тај човек!“ и сви твоји приноси су одбачени, све твоје жртве и молитве су неуслишене. Његово „Ах, тај човек!“ је сасвим довољно да поквари ствари за тебе. Зато недозволимо ниједном брату и ниједној сестри да уздишу пред Богом због нас; иначе ће наш духовни пут бити закрчен и сви наши приноси ће бити бескорисни.
Ако се непосредно пре приношења дара на олтар сетиш да твој брат има нешто против тебе, боље је да не идеш даље. Остави свој дар, јер је исправно да га оставиш пред Богом с тим што ћеш га касније принети. „Иди прво измири се са братом својим, па тада дођи и принеси дар свој.“ Иако је твој дар за Бога, прво мора доћи до помирења са човеком. Ко год пропусти да се прво помири са човеком, не може да дође са приносом пред Бога. Шта значи измирити „се са братом својим“? То значи ублажити његов гнев или извињењем или надокнадом. Мораш да му се извиниш или да му платиш док не буде прихватљиво задовољан. Овде невоља није више у томе да ли придодајеш пети, шести или трећи део, него се ту ради о измирењу. Измирење подразумева обнављање пријатељства са оним који је увређен.
Због тога што си згрешио против њега, тиме си се задужио код њега. Проузроковао си да он осећа да си ти неправедан, и због тога уздише пред Богом на тебе. То прекида свако твоје општење са Богом. Чак и да си несвестан своје таме, ипак ти је немогуће да положиш свој дар на олтар. Не само да ти није могуће да молиш Бога за нешто, него ти је штавише немогуће и да му донесеш нешто. Не само што не можеш да замолиш Бога да сиђе, него ти је немогуће да Му и било шта принесеш. Све је на олтару, али Бог неће ништа да прими. Због тога, пре него што приступиш олтару, мораш да учиниш да је твој брат задовољан, ма шта да је од тебе захтевао. Требало би да се учиш да увек надокнадиш праведне захтеве свога брата, исто тако као и Божије, до те мере да ти је могуће да принесеш свој дар Богу. То је врло озбиљна ствар.
МИРИ СЕ СА СВОЈИМ ПРОТИВНИКОМ
Немој лако да вређаш људе, нарочито немој да увредиш брата. Али ако увредиш, пашћеш под суд са кога се нећеш лако извући. Господ нам јасно подвлачи: „Покажи добру вољу противнику своме брзо, док си још с њим на путу“ Како? „Док си још с њим на путу.“ Данас смо још сви на путу. Ни ти ни он још нисте умрли. Обојица сте живи, и стога сте на путу. Дакле брзо се помирите.
Доћи ће дан кад један од вас више неће бити на путу. Ко зна ко ће од вас први да оде? Тада ће бити исувише касно. Тако док сте обојица још на путу, док још има прилике за разговор и извињење, требало би брзо да се нагодиш са њим. Знамо да врата спасења нису отворена заувек. Исто тако ни врата извињења нису увек отворена. Понекад би неки брат могао да се покаје, али нема више прилике да се извини зато што онај други није више на путу. Због тога уграби прилику док сте још обоје на путу. Помири се са њим. Признање и духовни живот су две уско повезане ствари. Време за помирење је сада. Ако једна од две стране није на путу, измирење не може да се оствари.
Ово је веома важно. Не можемо дозволити себи да у томе будемо немарни. Учимо се да се миримо са својим братом још данас. То не би требало да одлажемо за касније. На то би требало да обратимо пажњу онда кад нам брат нешто замера. Ако смо погрешили, требало би да се што је могуће боље извинимо да не бисмо пропустили прилику.
Господ је то пропратио илустрацијом из људског искуства упозоривши: „Да те противник не преда судији, а судија судском службенику, и да те не баце у тамницу. Заиста ти кажем: нећеш изићи оданде док не платиш последње паре.“ Не могу да залазим у детаље. Могуће је да се ово у неку руку односи на царство. Иако ми не подвлачимо тумачење последње паре, ипак бисмо хтели да запазимо какве су практичне последице. Плаћање и последње паре нам говори да та ствар, ма каква да је, пред Богом мора у потпуности да се реши. Случај неће бити уклоњен све док у потпуности не буде плаћено. Господња намера овде није да нас учи како ћемо бити суђени, или како ћемо бити затворени, или како ћемо изићи из затвора. Господ од тога овде ништа не подвлачи. Он само настоји на томе да морамо још данас да се измиримо. Данас и последња пара мора да се плати; немој да чекаш на будућност. Учини то док сте још на путу. Немој да одлажеш. Господ нам јасно показује да се не исплати чекати.
2. Марљиво учи
Деца Божија морају марљиво да се уче да враћају тамо где је враћање потребно и да се извињавају тамо где је извињење потребно. Сви они који служе Бога треба да обраћају нарочиту пажњу на то. Добро је да се стално извињавамо и враћамо туђе. Није добро имати несређене рачуне. Никада не треба да дозволимо да браћа и сестре имају нешто против нас. Ако нам савест није чиста и ако смо учинили нешто погрешно, требало би да признамо сваки свој пропуст. Наше понашање треба да буде без мане. Не може бити да смо ми увек у праву, а да други увек греше. Једноставно, не иде да говоримо како смо увек у праву, док остали имају нешто против нас.
Како се извинити и извршити надокнаду
Погледајмо сада како би требало да се извинимо и како да извршимо надокнаду.
1. Опсег
Величина греха одређује и опсег извињења и надокнаде. Ми не бисмо хтели да људи иду у крајност. Жеља нам је да браћа и сестре делују у сагласности са Божијом речи и да не претерују. Сатана налази своје упориште за напад управо у претеривању. Опсег извињења треба да буде онолики, колики је и опсег греха. Ако је грех учињен против свих, онда га пред свима треба и признати. Ако је грех учињен само против једне особе, онда га признај само пред том особом. Није довољно признати грех једној особи ако смо згрешили против више њих; ако смо згрешили против једне особе а признајемо пред свима, претерујемо. Опсег греха одређује и опсег признања. Сведочанство је, наравно, нешто друго. Често сам грешио на сличан начин, али понекад бих хтео да посведочим својој браћи и сестрама. То је нешто друго и требало би га посебно третирати. Али што се тиче извињења и надокнаде, те две ствари имају свој одређени опсег. Ово се мора пажљиво спроводити у дело.
2. Неправедно је теретити друге
Ако двоје људи заједно згреше, на пример ако заједно украду или употребе лаж да би дошли до нечега, онда онај који се извињава или врши надокнаду, не би требало да терети оног другог. Оно што знамо то нам је и поверено. Онај који крши поверење је неправедан. Ако ме неко обавести о нечему, то је као да ми је поверио одређену количину новца. Не могу да продам оно што ми је поверено, јер би то било неправедно. Запамти да је неправедност откривати оно што су ти људи поверили. Зато при извињавању или надокнади, немој да окривљујеш другу особу да не би био неправедан.
3. Греси које не би требало признати
Има неких греха које не би требало признати. Не би требало да признајеш ради умирења своје савести, ако ће онај који чује твоје признање због тога изгубити свој мир. Да би дошао до мира тиме што ћеш одузети мир неком другом, није у реду. На пример: претпоставимо да девојка учини нешто што је страшно погрешно — згрешила је тиме против своје мајке, а њеној мајци то није познато. Њена мајка, иако је члан цркве, није сигурна у своје спасење, а поред тога има и врло плаховиту ћуд. Кћерка, коју је Бог просветлио, била је покарана за свој грех. Она се ужасно осећа због тога и то је стално мучи. Зато признаје својој мајци како је згрешила против ње. После признања, кћерка има мир у свом срцу. Међутим, мајка је од тога дана толико узнемирена да губи стрпљење па је љута и дању и ноћу. Мајка губи свој мир, док га кћерка задобија. Начело је у овоме: немој да тражиш мир на рачун тога што ће неко други да га изгуби.
4. Посаветуј се са одговорном браћом
У вези са извињењем млади верници би често требало да се саветују са одговорном браћом у цркви. Тако ће млади верници под заштитом цркве моћи да обављају своју дужност како ваља, и без претеривања. Саветуј се са одговорном браћом да би те упутили у то шта би требало да се призна а шта не.
5. Дужност цркве
Црква, нарочито духовни радници и одговорна браћа, би требало да уче младе вернике како да поступају са стварима које захтевају извињење и надокнаду. Многи греси би требало да се исцрпно признају, али на неке грехе би требало само индиректно указати да не би повредили друге.
6. Прелажење у крајност
Сећам се случаја са једном сестром и њеном снахом. Ова друга је учинила много зла иза леђа своје свекрве, али сестра није знала одакле то зло потиче. Касније је снаха признала својој свекрви, и цео случај се веома искомпликовао. Уследиле су многе непријатности. Да је снаха једноставно рекла да јој је жао што је изговорила многе речи и учинила многе ствари против свекрве, можда не би дошло до неких озбиљнијих последица. Нажалост она је признала у детаље. Истина, тиме је очистила своју грешну савест, али она друга је запала у многе грехе.
Нико од нас не би требало да падне у такву грешку. Одговорна браћа би требало да уче браћу како да признају на исправан начин. Неке ствари могу да се објасне у детаље, али друге не би требало помињати. Неким људима може све да се каже, али другима не треба давати никакве детаље. У томе има велике разлике.
7. Писма надокнаде
Што се тиче надокнаде, можда ти није могуће да платиш. Учинити надокнаду је једна ствар, али бити у могућности да платиш је друга. Ако ти није могуће да вратиш, ипак би требало да напишеш писмо надокнаде. Можеш искрено да напишеш: „Платићу, али ми то није могуће да учиним баш сада. Молим вас опростите ми. Чим будем могао, одмах ћу платити.“ То би требало и учинити.
8. Ако нема начина
Ако је особа умрла, јасно је да нема начина на који би могао да извршиш надокнаду. Према Старом завету, у таквом случају требало би да предаш надокнаду Левитима. По истом принципу, ако нема онога који би примио твоју надокнаду, онда је дај цркви. Али ако постоји правни прималац, црква то не може да прими уместо онога коме је учињена штета. Ако је особа умрла, онда врати ствар њеном рођаку; ако нема рођака, дај цркви. Иако би могло бити лакше да платиш цркви, ипак то не можеш учинити све дотле док постоји наследник.
Што се тиче извињења, ако је особа умрла, требало би то да признаш цркви у сагласности са начелом које смо горе описали. Требало би да изразиш своју вољност да се извиниш и замолиш Бога за милост.
9. Потешкоће решене
Црква би требало да прибави нарочите могућности за те ствари. Требало би да помогне браћи и сестрама да се извине и да надокнаде онако како ваља. Сваки поједини од нас мора да буде у исправном духовном стању. Ми не смемо да теретимо друге, нити би требало да бежимо од одговорности. Морамо да се извинимо и извршимо надокнаду. Кад нам је потребна помоћ, требало би да за то замолимо одговорну браћу у цркви, да бисмо ваљано испунили своје дужности. Ако је црква упозната са тим, бићемо ослобођени претеривања.
10. Чиста савест
Коначно, важно је да човек не падне под прекомерно осуђивање због извињења. То је сасвим могуће. Свако би требало да види да крв Господња чисти његову савест. Кроз његову смрт, човек може да има чисту савест пред Богом. Господња смрт му омогућава да се приближи Богу. Таква је стварност. С друге стране, да би био чиста особа у очима света он исто тако мора да види, да мора да буде начисто са својим многобројним гресима. Било да греши против људи у материјалним стварима или у нечем другом, требало би да буде спреман да учини нешто у вези са тим. Међутим, немој никада да дозволиш да те Сатана напада прекомерним оптужбама.
„Исповедајте, дакле, један другом грехе“ (Јаковљева 5:16а). Какав је исход? „Да будете исцељени.“ Често су Божија деца болесна због присуства узнемиравајућих ствари међу њима. Кад их признају један пред другим, њихова болест је исцељена. Нека нови верници држе себе чистима тиме што увек признају своје грехе пред Богом и рашчишћавају све са онима против којих су згрешили. Тако ће им савест бити јака и добра.
