Чули сте да је речено: „Око за око и зуб за зуб“. А ја вам кажем да се не противите злу; него ако те ко удари по твом десном образу, окрени му и други; и ономе који хоће да се парничи с тобом и да ти узме хаљину, подај му и огртач; и ко те потера једну миљу, иди са њим две. Дај ономе који од тебе тражи, и не окрећи се од онога који хоће од тебе да позајми.
Чули сте да је речено: „Љуби свога“ и мрзи непријатеља свога. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје и молите се за гонитеље своје, да будете синови Оца свога који је на небесима, јер он чини да његово сунце гране злима и добрима и даје кишу праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву награду имате? Зар не чине то исто и цариници? И ако поздрављате само своју браћу, шта особито чините? Зар не чине то исто и многобошци? Будите дакле савршени као што је савршен Отац ваш небески.
Матеј 5:38-48
Бар пола, ако не и више од пола свога живота проводимо реагујући. Људи говоре и ми смо срећни; то је реаговање. Они говоре, а ми се љутимо; и то је реаговање. Неко нешто учини и ми то сматрамо за погрешно; то је реаговање. Неко нешто учини против нас, а ми изгубимо контролу над собом; и то је реаговање. Нервирамо се кад смо изазвани, бранимо се кад нас не схватају, трпимо кад неправедно поступају са нама; све су то реаговања.
Разлика у реаговању верника и неверника
Ми хришћани знамо да реагујемо, али треба у томе да се разликујемо од неверника. Када посматрамо како особа реагује, можемо да просудимо каква је. Хришћанин не би требало да реагује као нехришћанин, нити нехришћанин може да реагује као хришћанин. Ако желиш да знаш каква је нека особа, једноставно запази какво је њено реаговање.
Верникови поступци би требало да се разликују од поступака других људи. Господ нам и наређује како би требало да реагујемо и даје нам силу да бисмо тако и чинили. Он не жели да будемо непажљиви. Хришћански живот је један ланац реаговања. Ако реагујемо како ваља, онда смо добри хришћани; ако ли не, онда смо слаби хришћани. Кад узверујемо у Господа онда смо спасени — постајемо хришћани. Господ нам даје одређене заповести како морамо да реагујемо кад год се нађемо пред невољама или прогањањем. Није нам дата слобода да реагујемо како нам се свиђа. Животи хришћана би требало да буду под Божијом управом. Ако Бог управља нашим животима, онда нећемо реаговати површно. Реаговаћемо онако како нам Он заповеда. То је Његов живот у нама — живот који нам је дао и који реагује на свој начин.
Господње учење на Гори
Како су реаговали људи у Старом завету у доба закона? Чули сте да је речено: „Око за око и зуб за зуб“ (Матеј 5:38). Овај одломак је сасвим једноставан; говори о реаговањима. Ако ми неко повреди око, ја ћу њему повредити око; ако ми неко сломи зуб, и ја ћу њему учинити исто. Ја чиним нешто теби, зато што си ти учинио нешто мени — то је реаговање. Стари завет под законом доводи до овакве врсте реаговања.
Новозаветни верници, међутим, другачије раде. Господ каже: „А ја вам кажем да се не противите злу“ (ст. 39). Твоје реаговање би требало да буде другачије; не би требало да се противиш злим људима.
У следећем цитату имамо три ствари. То су веома познате речи; многи људи их знају. „Него ако те ко удари по твом десном образу, окрени му и други; и ономе који хоће да се парничи с тобом и да ти узме хаљину, подај му и огртач; и ко те потера једну миљу, иди са њим две“ (ст. 39-41). Видите ли како су „леви образ“, „огртач“ и „друга миља“ реаговања на хришћански начин? „Десни образ“, „хаљина“ и „прва миља“ су човекова дела. Оно што човек захтева то је „прва миља“, а оно што хришћанин даје то је „друга миља“. Људи траже „хаљину“, а ми се одазивамо додатком — „огртачем“. Људи траже „десни образ“, али ми се одазивамо и „левим образом“. Цео овај одломак у Матејевом еванђељу говори нам о томе да би ми хришћани требало другачије да реагујемо.
Надам се да разумете како хришћанин треба да реагује. Ако смо хришћани већ више година о овоме не би требало да нам се говори. Најбоље је ако још у првим данима свог хришћанског живота научимо како Господ жели да се понашамо, зато што не можемо да будемо добри хришћани уколико не реагујемо на исправан начин. Не можемо се противити животу који нам је Бог дао и достићи Божији стандард? Зато нека наше реаговање буде на хришћански начин. Не можемо да кажемо да смо хришћани, а да реагујемо онако како свет реагује.
Пре него што смо постали хришћани, реаговали смо другачије. Сада више не би требало да реагујемо као раније, већ морамо да се понашамо као хришћани.
„Дај ономе који од тебе тражи, и не окрећи се од онога који хоће од тебе да позајми“ (ст. 42). То су све реаговања. Ако неко нешто тражи од тебе, подај му. Ако неко хоће да позајми нешто од тебе, немој да га одбијеш; осим ако немаш.
„Чули сте да је речено: ‘Љуби ближњега свога’ и мрзи непријатеља свога“ (ст. 43). Овако раде они који су под законом. Ако си мој ближњи, моје реаговање је љубав; ако си мој непријатељ, моје реаговање је мржња.
„А ја вам кажем: љубите своје непријатеље“ (ст. 44). Хришћани раде другачије. Он је твој непријатељ, али ти га љубиш. „И молите се за гонитеље своје.“ Он хоће да ме прогања, али ја желим да се молим за њега.
„Да будете синови Оца свога који је на небесима, јер он чини да његово сунце гране злима и добрима и даје кишу праведнима и неправеднима“ (ст. 45). То је Божије реаговање. Бог чини да Његово сунце греје и зле и добре; Он шаље кишу неправеднима као и праведнима. Његове реакције су непроменљиве. Он није зао према људима.
„Јер ако љубите оне који вас љубе, какву награду имате? Зар не чине то исто и цариници?“ (ст. 46). Каква ти је плата ако љубиш оне који тебе љубе? Цариници то исто чине. Не разликујеш се од цариника. Такво реаговање је сувише лако, сувише јефтино и сувише ниско.
„И ако поздрављате само своју браћу, шта особито чините? Зар не чине то исто и многобошци?“ (ст. 47). Он и ја смо браћа и зато га поздрављам; али ако имамо нешто између себе, нећу са њим ни да разговарам. Зар сам онда другачији од незнабошца? Такво реаговање је исувише ниско — незнабожачко.
„Будите дакле савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (ст. 48). То значи да морамо да будемо попут Бога.
Неопходност да се реши питање реаговања
Да ли нам је јасно да се овај одломак из Светога писма изричито бави хришћанским реаговањем? Ако решимо то питање, решићемо више од половине свог хришћанског живота, јер се ми више бавимо осећањима него делом. Ми само понекад дајемо иницијативу. Обично прво постоји нешто на шта ми реагујемо на један од многобројних начина. Реаговања бројчано превазилазе предузимљивост.
Не заборавите да решавање питања реаговања решава више од половине нашег хришћанског живота. Људи нешто учине – ми реагујемо. Они нешто кажу – ми реагујемо. Они испољавају неку врсту става, ми опет реагујемо. Ми смо једноставно пуни реаговања. Пошто се већи део нашег живота састоји од реаговања, Богу је угодно да реагујемо на хришћански начин.
Можда се питате зашто би требало да обраћамо пажњу на овај предмет? Зато што је то веома важно. За последњих двадесет година ја у себи носим једно тешко бреме: многи који су већ годинама хришћани не знају како Бог жели да се понашају. Зато су и после много година још увек исти. Када им се нешто деси, они се препиру, доказују, говоре о закону и захтевају праведност. Још нису увидели како хришћанин треба да се понаша. Наиме они реагују по праведности закона незнабожаца и цариника. Они су баш као незнабошци и цариници. Стално говоре: „Зар нисам у праву?“ Осећају да су сасвим разборити. Они не схватају да хришћани не би требало тако да размишљају; не знају шта је то хришћанско реаговање. Ово је заиста велики проблем.
Штавише и онда када имаш добар разлог, ипак о томе не би требало да говориш. Погрешно је да се предузима такав корак. Можда је поуздано оно што ти кажеш, али у томе показујеш свој погрешан став. Особа која не зна какав је начин хришћанског реаговања, може себе да сматра исправном. По њеном мишљењу у реду је да се људи у цркви изједају. Када један брат ћути и реагује на прави хришћански начин, човек који не зна хришћански начин реаговања, сматра такво ћутање као сигуран знак да овај није у праву. Тако црква пада на ниво светског размишљања.
Због тога би младим верницима требало да се покаже како да живе пред Богом. Онда ће моћи све другачије да просуђују. У противном, може да се деси да оправдавају оне који не реагују на хришћански начин и осуђују оне који живе по њему.
Недавно сам био предмет многих речи; неко је рекао да сам био толико покаран да нисам могао да проговорим ни речи. Особа која је то рекла, мислила је да је исправно да човек отвори уста, а да је погрешно што ћути. Жао ми је, али морам да кажем да та особа није знала шта је то крст, ни како би требало реаговати на хришћански начин.
Млади верници би требало да науче још у првим месецима свог хришћанског живота да морају да реагују на одређени начин. Ако не буду реаговали као хришћани, онда су исти као цариници и незнабошци. Хришћанин би требало да реагује на хришћански начин. У нашим животима обично има мало иницијативе; ми свакодневно реагујемо. Више од половине наших живота је пасивна. Ми реагујемо на то како људи реагују према нама и осећамо онако како други осећају. Ако се ово узме у обзир, наш живот пред Богом неће бити ништа нарочито.
Основно начело реаговања
Пошто смо размотрили наш одломак из Матејевог еванђеља, открићемо шта је основно начело хришћанског реаговања. Човеково реаговање према обичним стварима може да се подели на три нивоа. Прво: ниво разума; друго: ниво доброг понашања; и треће: ниво Божијег живота. Онај који живи на нивоу разума реаговаће темпераментно и гневно; онај који живи на нивоу доброг понашања реаговаће стрпљиво; али онај који живи на нивоу Божијег светог живота, реаговаће натчулно.
Ако те неко удари по десном образу, ти ћеш рећи: „Зашто си ме ударио?“ Твоје срце је пуно расправе. Ошамарен си, љут си и зато се расправљаш са оним који је то учинио. Стојиш на нивоу размишљања, гневиш се и губиш контролу над собом. Да ли ти је јасно да би хришћани требало добро да се понашају и да је погрешно да се љутиш. Зато реагујеш као онај коме су узели одећу; стрпљиво подносиш; дозвољаваш им да је узму, а да се уопште не противиш. Осећаш да као хришћанин треба да ћутиш и будеш стрпљив. Неко би рекао да је то боље од губљења контроле над собом. Међутим, Господ нам каже да постоји још један начин реаговања — реаговање које он очекује од нас.
Господ није одредио за нас да се гневимо када нас ошамаре, нити да покушавамо да будемо стрпљиви када нам узму одећу. Господ није рекао да стрпљиво ходаш ако те људи присиљавају да идеш са њима једну миљу. Напротив, он каже, окрени му леви образ. Ако хоће да ти узме хаљину, дај му и огртач; или да употребимо савременију илустрацију, ако хоће да ти узме кошуљу, подај му и капут. Ако захтева од тебе да идеш једну миљу, иди са њим две миље. Такво реаговање се не назива стрпљењем него натчулношћу. Оно се уздиже изнад људских захтева. Човек захтева толико, али, због тога што смо Божији дајемо много више него што се од нас тражи. Не само да смо стрпљиви, него превазилазимо људски захтев.
Браћо и сестре, моја жеља је да чим узверујете у Христа, знате како да живите као верници. Господ нам је показао да би хришћани требало да имају само једну врсту реаговања. То реаговање није ни расправљање ни трпљење него превазилажење. Запамтите, ако није натчулно, није ни хришћанско. За хришћанина је недовољно да буде стрпљив. Господ више не каже око за око — ако ми неко повреди око, ја ћу повредити његово око. Напротив, Oн каже да би требало да додам још једно око. Ако ме неко удари по оку, ја му пружам и друго. Видите ли да хришћанско реаговање није ни освета враћањем ударца ни стрпљиво подношење? Хришћанско реаговање је да му се да и друго око.
Значење хришћанског реаговања
Од старозаветног „око за око“ ка новозаветном „око плус око“, од кошуље за кошуљу, ка кошуљи са капутом, од миље за миљу, ка миљи плус миља — између ове две врсте реаговања постоје бар два корака. „Око за око“ је једно реаговање; гнев је друго; стрпљење је треће; и додавање „ока“ је четврто. Од ова четири, три морају да се одбаце. Када знамо шта Бог захтева од нас, знамо и какво би наше реаговање требало да буде.
Објаснимо даље још три замишљена случаја. Срамота је да те неко удари по образу. Тако су сматрали и Јевреји и Римљани. У многим римским књигама налазимо како су римски робови радије ишли у смрт него да их господар ошамари. Могли су да поднесу смрт, али нису могли да поднесу шамар. Шамар се у оно време сматрао за једну од највећих срамота. Одело је једно од најоправданијих својина које човек може да поседује, пошто човек не може да опстане без њега. И најсиромашнијима треба кошуља и капут. Без обзира на то што су неки испосници, и њима треба кошуља и капут. Свеопште је прихваћено да је одећа једно од најосновнијих потреба за живот. Али, данас неко жели да узме твоју кошуљу. Запазите, он не жели да узме твоје имање или земљу него кошуљу. То се тиче нечега што је најосновније и свеопште признато као најпотребније што имаш. Да би ти узео кошуљу, он прво мора да те натера да скинеш капут. На тај начин он иде до крајности за твојом имовином. Ако шамар значи срамоту, узимање кошуље значи посезање до крајњих граница за твојом имовином.
Што се тиче принудног ходања једне миље, ту се подвлачи принуда; то је нешто што се тиче воље. Ја нисам желео да идем тим путем, али сам био натеран да то учиним. То ремети моју вољу. Да бих ишао тим путем ја морам да подредим своју вољу.
Хришћанско реаговање је: „леви образ“, „хаљина“ и „друга миља“. Ако неко хоће моју кошуљу, ја му дајем и свој капут. Ако ме тера да идем једну миљу, ја идем са њим и другу миљу. Ако ме удари по десном образу, ја му окрећем и леви. Све то указује да на мене не утичу „десни образ“, „кошуља“ или „прва миља“. Због тога је такво реаговање превазилазеће. Да ми је сметала ствар „десног образа“ ја не бих понудио и леви. Да нисам могао да поднесем прву миљу, зар бих ходао другу? Дакле, питање које морамо себи да поставимо је следеће: како реагујем?
Ми хришћани се ослобађамо осећања срамоте или славе, материјалне својине и сопствене воље. Пошто смо ослобођени ми превазилазимо проблеме „образа“ или поноса, поседовања и своје воље. То нас више не узнемирава. Можемо да ходамо другу миљу.
Требало би да се учимо пред Богом да не тражимо разлоге и да се не објашњавамо. Прва лекција крста је не тражити разлоге. Не верујем да ће браћа и сестре пасти толико ниско да иду за осветом, па зато нећемо ни да разматрамо „око за око“ или „зуб за зуб“. Ипак, ми схватамо да је освета једна врста реаговања. Но ми ћемо се усредсредити на остале три врсте. Иако верујем да неки брат или сестра неће спасти на ниво закона и тражити освету, бојим се да ипак има много оних који ће уверавати и говорити о праведности. Ти говориш: „Није требало да ме удариш.“ Запамти да је онај који се расправља са људима већ погођен случајем. Господ реагује другачије. Кад људи без разлога лоше поступају са нама, Он нам показује да ми можемо да чинимо управо супротно — и да без разлога поступамо са њима добро. Као што је прва миља апсолутно безразложна, тако је и друга. Обе су безразложне. То се односи и на ударац по десном образу и на окретање левога. Ако је крајње неоправдано да се некоме узме кошуља, исто тако је неоправдано дати и капут. Да ли видиш како хришћани не би требало да се расправљају? Ако су други безразложно лоши, онда ми морамо да будемо безразложно добри!
Хришћанин не чини ни оно што је исправно ни оно што је добро. Када ми неко тражи кошуљу, исправно је да му је не дам, али било би добро да му је дам. Међутим, као хришћанин, ја идем даље; дајем обоје — и кошуљу и капут. Наш пут је јасан. Исправно је да му не дам своју кошуљу. Зашто бих му је дао само зато што жели да ми је узме? Ипак, за мене је добро да му је дам; то је оно што би добра особа учинила. Али запамти, ти ниси хришћанин зато што чиниш оно што је исправно, нити си пак хришћанин зато што чиниш оно што је добро. Хришћанин не даје само кошуљу него и капут. Хришћанин је онај који даје још нешто од своје одеће – додатак.
Какво је дакле, хришћанско реаговање? Не чини се ни оно што је исправно ни оно што је добро него више од тога. Што се божије дете више прогања, ставља под притисак и спутава, то се све више пење. Како је то јадно када паднеш онога тренутка када се нађеш у шкрипцу. Заиста је жалосно да губиш такт, да се препиреш, па чак и да подносиш. Онда када си притеран уза зид, тада је време да се подигнеш. То је хришћанин.
Сећам се једнога брата који је преминуо пре више година. Нарочито се сећам једне ствари коју су говорили о њему: „Ако никада ниси био његов непријатељ, никада нећеш знати колика је била његова љубав.“ То је заиста добар глас о човеку. То би требало да буде истина о сваком хришћанину. Што је више прогањан, то је и његова сила већа. Што се са њим горе поступа, то све више расте. Када је дотични брат умро, многа браћа су рекла: „Да би се знала снага његове љубави требало је бити његов најљући непријатељ. Никада према њему нисмо били довољно лоши, јер што смо ми били гори, то је и његова љубав бивала већа.“ То је оно што зовемо хришћанским реаговањем. Што га више онемогућаваш, њему је пут све шири.
Не заборави да ово није нешто дубокоумно. У еванђељу по Матеју од 5. до 7. главе имамо прву проповед Господа Исуса. Беседа на гори је била прво што су ученици чули. Зато би и ми требало да пружимо то учење младим верницима. Чим се људи обрате Господу, требало би да им се каже какво је хришћанско реаговање. Бити хришћанин, значи реаговати тако и тако. Кажем ти да се нећеш осећати пријатно у души, ако не будеш тако реаговао. Ако се хришћанин расправља са људима, када се врати кући осећаће се нелагодно. Ако гунђа када му нешто одузму, када се врати кући неће се осећати удобно. Али када му неко одузме кошуљу, а он му да и свој капут, биће толико срећан да ће клицати: „Алилуја!“ Зар није тако? Ако се држиш нечега, осећаш се нелагодно. Ако не узајмиш када неко тражи, ти сачуваш новац, али жртвујеш радост. Подај ономе који тражи од тебе. И ако неко хоће да се суди да би ти узео кошуљу, дај му и капут. Ако си овакав хришћанин значи да си на путу радости.
Лица многих хришћана су тужна зато што неће да иду другу миљу. Зато им срца нису распевана. Кад би ишли другу миљу, осећали би се тако слободни да би од радости гласно певали.
Многа браћа и сестре имају невоље са својим понашањем зато што не познају Господа. Они брину о ходању друге миље, окретању левог образа и давању свога капута. Стално говоре како је то безразложно. Али дозволите ми да са вама будем сасвим отворен: Господ је тај који каже: „Окрени му и други образ.“ Друга миља, капут и леви образ су Господњи захтеви, а не људски. Невоља свих оних који имају проблема са додатном одећом, другим образом и другом миљом није са човеком него са Господом.
Господња заповест је строжа од захтева прекомерних људи. Ако мислиш да човек претерује, запамти да Господ много више претерује. Ако је први део одеће прекомеран, онда је други део одеће још више. Ако један образ не треба ударити, онда још више не би требало ни други. Ако је једна миља прекомерна, онда је друга миља још прекомернија. Но друга миља је Господњи захтев, Господња заповест. Дакле, Његова заповест је строжа од захтева неразумних људи.
Зашто је Господња заповест толико јака? Зато што зна да је живот који нам он даје, победоносни живот. Живот никада неће бити задовољавајући уколико није превазилазећи. Живот неће бити срећан ако не надмашује уобичајено. Што је више изложен ружењу, губитку или невољи, то је веће и манифестовање силе тога живота.
Ово је дакле хришћански начин реаговања. Браћо, такав живот је живот који превазилази и који се пење високо. То је начин на који верници живе. Нешто мање од тога је нехришћански живот.
Кажем вам да неки људи не разумеју Библију до те мере да узимају учење Беседе на гори у Матеју 5 до 7 као закон. Не, ово није закон; то је благодат. Надам се да сви знате шта је благодат. Благодат је давање онога што није заслужено. Први образ, први део одеће и прва миља су већ благодат. „Око за око“ је закон; „зуб за зуб“ је закон. Десни образ је већ благодат, исто тако и кошуља и прва миља. Све је то незаслужено. Но живот који је у нама, толико превазилази те ствари да оне не могу да нас такну. Тим победничким животом, не само да можемо да идемо прву миљу него морамо да идемо и другу миљу. Не само да ћемо дати кошуљу, него и капут. Окренућемо леви образ исто као и десни. Дозволите ми да вам кажем да је то благодат за благодаћу. То није Божија благодат, него је то благодат Божије деце. То није ни закон него благодат Божије деце. То деца Божија чине оно што је у сагласности са Божијом благодаћу. Као што Бог даје људима оно што не заслужују, тако и ми дајемо више од онога што се од нас тражи. Да ли увиђаш шта значи бити хришћанин?
Зашто чинити оно што превазилази људске способности? Због тога што је Беседа на гори увећала наш капацитет. Кроз то нас Бог увећава. Многе ствари су нам важне. Међутим, када останемо не само без кошуље него и без капута и то више пута, онда постајемо све већи и већи. Бићемо много већи од свога капута; бићемо много већи од своје кошуље. Многи хришћани су исто толико тесни колико и њихова кошуља. Злоупотреба само једног дела њихове драгоцене одеће се одражава на њима, и због тога се љуте и губе своје хришћанско достојанство. Да ли је вредно свађати се око одеће и изгубити хришћанско достојанство? Али, нажалост, свуда наилазимо на такве људе.
Бог ти је дао велики живот; дакле, могуће је да се стално увећаваш. Не само да можеш да будеш без једног дела одеће, него и стотину. Ако можеш да идеш једну миљу када те потерају, исто тако можеш добровољно да идеш и другу. Тако ће те Бог увећати. Човеков понос је врло важан. Он не може да поднесе стид и срамоту. Многи су вољни да се одвоје од своје одеће али не могу да поднесу срамоту. Тешко им је чак да поднесу и неколико презривих речи. А ти ето, не само да стрпљиво подносиш, него ћеш штавише с радошћу поднети и ударац. Када окрећеш леви образ, ти узрасташ. Док чиниш оно што други нису заслужили ти растеш и стално се развијаш.
Твоја воља је јака; увек настојиш да чиниш нешто на одређени начин. Данас си притешњен до те мере да си вољан да идеш и другу миљу. Кажем ти, ако је твоја воља несавитљива, такви притисци су крајње болни. Ако си присиљен да се покориш, онда патиш. Али ако својевољно потчиниш своју вољу онда ћеш узрастати врло брзо.
У последње време у свету стално срећем мале људе. Али исто тако могао бих да кажем да не срећем баш много великих људи ни у цркви. Надам се да ће млади верници реаговати на Божији начин, па ће тако и узрастати. Ми узрастамо тако што реагујемо на исправан начин. Реаговање Божијим победоносним животом, основни је закон раста. Ако будемо могли увек да реагујемо у сагласности са тим превазилазећим животом, бићемо све већи и већи. Никаква материјална ствар нас неће држати; никаква немилост или презир неће моћи да нас спута; па чак ни наша сопствена воља неће моћи да нас ограничи. Само ћемо да растемо. Иначе, црква ће бити пуна малих људи.
Тражи се живот који превазилази обично искуство
У свету некад можеш да видиш велике људе, тј. они само изгледају као такви. Неки људи имају јако добру ћуд; не расправљају се кад их опадају. Други су тако стидљиви да ништа не говоре зато што се боје, али се усуђујем да кажем да их у срцу много мучи. Зато не могу да кажем да је друга миља довољна сама по себи; јер је друга миља начело — она је начело надмашивања. Леви образ је такође начело — исто то начело, дакле начело надмашивања. За хришћанина је добро само оно што потиче из тога начела.
Превазићи значи уздићи се изнад околности. Не ради се о томе да ти само отрпиш када те неко удари. Ти не дајеш са оклевањем кошуљу ономе који је од тебе тражи. Ти не идеш стрпљиво само једну миљу зато што си на то био присиљен. Ако само то чиниш и у једном и другом случају, онда је бескорисно зато што ниси надмашио очекивања онога који то од тебе захтева. Ко дакле може да уради више него што се од њега очекује? Онај коме је Господ дао обогаћен живот јер иако обешчашћен може да окрене и леви образ. То је онај чији је живот толико велики да може да иде другу миљу када се од њега захтева да иде једну. Другим речима, реаговање хришћанина није нешто изнуђено или оскудно.
Чуо сам једну сестру како је рекла: „Само што нисам изгубила такт.“ Када је то рекла изгледала је као да је задобила победу. Али то није хришћанско реаговање; право хришћанско реаговање мора да је обилно, да је издашно. Мораш да будеш у стању да поднесеш више него што се захтева. То је оно што се зове другом миљом. Ако подносиш када се неко према теби лоше опходи, то је „десни образ“. Али ако се ти према њему односиш тако што му за узврат чиниш двоструко добро, онда си пред Богом више него победник; то је „леви образ“. „Леви образ“ представља пунину; он значи да дајеш вишак. Дозволите ми да поновим, хришћанска победа је увек преливање; она никада није само нешто што је једва довољно. Хришћанин има више него довољно да утроши. Он увек превазилази оно што сам може да учини. Тако његова победа није изнуђена. Он не мора да стеже зубе и размишља да би сачувао себе. Он лако побеђује пред Господом. Он дозвољава Господу да га стално увећава. Он је увек у стању да покаже милост деце Божије.
Зашто морамо да окренемо леви образ? Када Господ дозволи да човек са нама лоше поступа, тиме показујемо да смо дозволили Господу да увећа своје дело у нама уместо да га умањи. Због тога окрећемо леви образ. Господ употребљава људску руку да би повећао наш капацитет и учинио да растемо. Људска рука ради само на „десном образу“, али ми додајемо и „леви образ“. Тиме ми не само да се не противимо ономе што Господ чини кроз човека, него му дозвољавамо и да увећа своје дело. Господ поступа са нама, па тако и ми поступамо са собом. Другим речима, када нас људи ударе по десном образу, ми као да се удружујемо с њима да ударимо сами себе. Ми се не противимо онима који нас ударају; напротив, ми им држимо страну. Осећамо да један ударац није довољан, и зато додајемо још један.
Наша молитва је: „Нека Господња рука буде на мени. Ако изгубим све, нећу више моћи да изгубим ништа. Кад сам мртав, даље више нећу моћи да умрем. Све дотле док још могу да умрем, нисам умро довољно. Пошто могу још да изгубим, још нисам изгубио довољно. Вољан сам да повећам тежину Господње руке нада мном, уместо да је олакшавам. Ако смо у стању да држимо Господњу страну, никада нам неће пасти на памет да се светимо.
Наше превазилажење је пред Господом, јер нико не захтева више од Господа. Највише што људи могу да захтевају то је једна миља, али оно што Господ тражи јесте друга миља. Видите ли колико је то изричито? Оно на шта човек може да ме натера је ограничено на једну миљу, али оно што му ја пружам је више. Ја томе још додајем, зато што моје понашање превазилази обично искуство са Господом.
Поуздано стајање на хришћанском тлу
Шта је боље — ударити или примити ударац? Да ли се дивиш начину по којем се већина људи опходи? Да ли би и ти хтео да учествујеш у тучи зато што и други тако раде? Кажем вам да онај који удара друге не поступа као хришћанин? Ако те данас брат удари, да ли знаш шта ти он тиме пружа? Он ти пружа једну велику прилику — прилику која не може да буде боља — да се увећаш као хришћанин. Претпоставимо да ти кажеш: „Како се тај брат усуђује да ме удари? Како је само неразуман!“ Ако је тако, зар нећеш онда пасти у искушење да му узвратиш ударцем? То није хришћански начин понашања. Ако те брат удари, теби је одмах јасно да он не поступа као хришћанин, али истовремено ти је јасно да ти је тиме пружио дивну прилику да ти одреагујеш као такав.
Немојмо се дивити онима што ударају друге јер су изгубили своје хришћанско достојанство. Сваки пут када људи са нама лоше поступају, када говоре о нама зло, или пак захтевају од нас нешто што је неразумно, не заборавимо да нам пружају прилику да реагујемо као хришћани. То је као да кажу: „Ја нећу да будем хришћанин на делу, али теби ћу дозволити да будеш!“
Ако те брат тужи суду и покуша да ти узме новац или одело, он тиме говори да се више не понаша као хришћанин, али дозвољава теби да се понашаш као такав. Он губи своје хришћанско тло, али зато поставља тебе на њега. Зар онда не би требало да захвалиш Богу за такву прилику? Требало би да кажеш: „О Боже, захваљујем Ти и славим Те што си ме ставио на хришћанско тло. То је заиста Твоја милост.“ Ако паднеш на ниво да узвратиш ударцем, онда је са тобом готово. Тада губиш своје хришћанско тло и другима дајеш ту прилику. Због тога би браћа и сестре требало да настоје да стоје на хришћанском тлу.
Једном сам уговорио посао са једним братом. Нисам му ништа дуговао, али он је тражио од мене да му дам велику суму новца. Заборавио сам тачну суму, али било је негде између 60 и 80 хиљада долара. Моја прва реакција је била љутња. Како је могао да буде хришћанин и да се понаша тако неоправдано? То је од њега било заиста ниско; зар би неко праведан могао да захтева тако нешто? Али, после сам био срећан да му дам, иако је био неправедан. Зато сам га упитао: „Брате, да ли ти заиста желиш тај новац?“ Он је одговорио: „Желим!“ Баш у то време Господ ми је дао реч: „Он ти пружа прилику да будеш увећан као хришћанин.“ Господ ми је то по први пут рекао. Коначно сам спремио новац и дао му га.
Отада сам научио једну важну лекцију. Када се људи понашају тако као тај брат, они се повлаче са хришћанског тла, али нам при том дају прилику да ми стојимо на том темељу. Ако се под таквим условима и ми повучемо са хришћанског тла, онда је то велика срамота и беда. Требало би да кажемо: „Господ нас је ставио на ту основу да бисмо имали прилику да будемо хришћани на делу.“ Требало би да кажемо Господу: „Господе, желим да поступам као хришћанин.“ Велики је губитак не поступати као хришћанин. Када примиш ударац, када изгубиш ствар, када претрпиш неправду, када изгубиш слободу све је велики губитак. Али кажем вам, тиме што Господ то дозвољава Он у ствари показује да има поверења у тебе, јер жели да ти покажеш своју милост. Ти не само да би требало да показујеш Његову силу, него и Његову милост и великодушност према људима. Ако то пропустимо доживећемо велики губитак.
Људи могу да мисле да је снага у ономе који дели ударце; ја вам кажем да је јак онај који може да поднесе ударац и не узврати ударцем. Онај који не може да се уздржи, он је слаб; али онај који може да се обузда, јак је. Онај који претрпи ударац је јак; а онај који окрене свој леви образ је заиста јак. Он је јак зато што може добровољно да окрене свој леви образ. Учимо се ономе што има духовну вредност пред Богом, а не светску. Немојте да живите по светским мерилима, него живите по духовним.
Моја жеља је да сви млади верници знају шта је хришћанско реаговање. Ниједан хришћанин не би требало да одлаже учење беседе на гори. Немојте да чекате три, четири, пет, осам или десет година пре него што станете на пут. Немојте да сматрате учење беседе на гори као нешто компликовано. Млади верник би то требало да учи чим узверује у Господа, зато што је учење беседе на гори основно. Оно стоји на самим улазним вратима; то није нешто што се сагледава после неколико година након поуздања у Господа. Учење беседе на гори је основно; то је реаговање које је у сагласности са природом хришћанина. Није потребан никакав хришћански напредак да би се ово поседовало. Чим узверујеш у Господа Исуса, ти већ поседујеш такво реаговање. То ће бити твоје природно (хришћанско) искуство. Кад пођеш другу миљу, твоје срце је пуно радости. Само онда када то чиниш ти се осећаш удобно и доживљаваш унутарњу радост. Овом животу је потребно прогањање, срамоћење и лоше поступање. Што је притисак већи, то је већа и сила манифестовања Божијег живота.
Две важне ствари у животу реаговања
Коначно, што се тиче овога живота, требало би запазити нарочито две ствари.
1. Моли се свакодневно да не будеш доведен у искушење
Пре свега требало би свакодневно да се молимо да нас Господ не доведе у искушење него да нас ослободи од нечастивога. Са оваквим животним начелом, по светској процени, немогуће нам је да уопште живимо. Начин живота који нам је Господ дао је нешто што је немогуће на земљи. После неколико покушаја да то сами учинимо, све наше способности ће бити исцрпљене. Због тога Господ убацује у беседи на гори молитву: „И не уведи нас у искушење, него нас избави од зла“ (Матеј 6:13). Нама је могуће да живимо у свету само због Господње заштите. Без његове заштите не можемо да живимо ниједан дан. Због тога је ова молитва неопходна. Било би свеједно кад не бисмо живели светим животом. Али ако живимо Божијим животом, онда свакодневно морамо тако да се молимо.
Начело хришћанског живота не сме да се износи пред невернике, нити пак пред хришћане који су то само по имену. У следећем поглављу еванђеља по Матеју читамо: „Не дајте светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим и окренувши се не растргну вас“ (Матеј 7:6). И пас и свиња су нечисте животиње. Пси представљају све оно што је безбожно и прљаво. Свиње представљају беживотне хришћане — споља имају раздвојене папке али не преживају. Тако су споља хришћани али изнутра то нису. Свиња у Библији представља хришћанина који је то само по имену. Ове речи не би требало да се изнесу пред њих и пред невернике зато што би то значило само призивати невољу. Они ће рећи изазовно: „Хајде, окрени образ па ћемо видети.“ Молимо се да будемо поштеђени таквих невоља.
2. Држи се правог хришћанског реаговања
Ми намерно не тражимо невоље. Међутим, ако се Божијом дозволом или по Његовом уређењу или под контролом Светога Духа нађемо у таквој ситуацији, било да она долази од неверника или верника, не смемо да се повучемо. Морамо исправно да реагујемо.
Верујем да је оно што смо досад рекли довољно. Хришћански живот је живот изненађења. Што више трпиш прогањање и невоље и што се више поступа са тобом на неразуман начин, ти си пред Богом све срећнији. Ово само је пут ка срећи. Хоћеш ли да покушаш? Ако удариш некога да ли ћеш се осећати пријатно или непријатно? Боље је да примиш ударац. Кад бих ја ударио брата, а он ми одмах окренуо други образ, осећао бих се непријатно читавих месец дана.
Као хришћанин немој да живиш на рачун других. Ако будеш искоришћавао друге, изгубићеш бар месец дана пред Богом, зато што нећеш моћи духовно да се уздигнеш. Имати надмоћност на земљи није вредно. Боље је бити бијен; тада ћеш добро да спаваш, добро да једеш и добро да певаш. Немој ни да размишљаш о томе да имаш предност над другима, јер у томе заиста нема користи. Ако реагујемо како ваља, верујем да ћемо и ходати како ваља. Ово је основно животно начело које не би требало превидети.