Idući pustinjom ovoga sveta,[1] dođoh do jednoga mesta gde je bila pećina.[2] Tu legoh da malo odspavam. Dok sam tako spavao usnio sam san. U snu sam ugledao čoveka u dronjcima,[3] koji je stajao leđima okrenut svome domu, s knjigom u ruci i teškim bremenom na leđima.[4] Pogledah i videh kako otvara knjigu i počinje da čita.[5] Drhtao je i čitajući plakao. Pošto nije mogao više da izdrži, uzviknuo je žalosnim glasom: „Šta treba da činim da bih se spasao?“[6]
Neshvaćen od svojih domaćih
U ovakvom nesrećnom stanju se vratio kući, uzdržavajući se koliko je god mogao da njegova žena i deca ne bi primetili njegovu uznemirenost – ali nije mogao dugo da ćuti, jer mu se tuga stalno povećavala. Na kraju je ženi i deci otvorio svoje srce i počeo ovako da im govori:
– Draga moja ženo, – reče – i vi, deco mojih bedara, ja, vaš mili prijatelj, imam toliki nemir u srcu zbog tereta koji me jako tišti. Osim toga, saznao sam pouzdano da će ovaj naš grad[7] biti spaljen ognjem s neba.[8] U tom strašnom slučaju, i ja i ti moja ženo, i vi dečice moja, svi ćemo propasti ako ne nađemo put kojim bi se mogli spasiti, a koji za sada ja još ne vidim.[9]
Njegovi su se veoma začudili tome, ne zato što su verovali onome što im je govorio, nego zato što su pomislili da mu je nešto udarilo u glavu. Dakle, pošto je već počelo da se smrkava i u nadi da će mu se misli smiriti ako dobro odspava, poveli su ga odmah u krevet,[10] ali noć mu je bila isto tako mučna kao i dan. Zato, umesto da spava, proveo je noć uzdišući u suzama.[11] Kada je osvanulo jutro, hteli su da vide kako mu je. Rekao im je:
– Sve gore i gore,[12] – te je opet počeo da ih uverava, no oni su se oglušili. Mislili su da će mu oterati tugu ako se grubo i neučtivo ponašaju prema njemu. Ponekad bi ga ismejavali, ponekad bi ga grdili, ili bi ga potpuno zapostavljali. On je zbog toga počeo da se povlači sam u svoju sobu, da se tamo moli za njih i da ih žali,[13] a sebe teši u svojoj tuzi.[14] Šetao bi sam poljima – ponekad je čitao, ponekad se molio.[15] I tako je proveo nekoliko dana.[16]
Uplašena savest
Videh ga kako šeta poljima i čita knjigu po svom običaju, veoma neraspoložen. Čitajući tako, povika kao i ranije: „Šta treba da činim da bih se spasao?“
Evanđelista
Videh zatim kako se osvrće na jednu pa na drugu stranu, kao da namerava da beži. No ipak je stajao na mestu, i kako se meni činilo, nije znao kojim putem da pođe. Pogledah i videh čoveka po imenu Evanđelista kako mu prilazi i pita:
– Prijatelju, iz ove knjige koju držim u ruci, vidim da sam osuđen na smrt,[18] a da ću posle smrti izaći na sud.[19] A eto, nisam spreman ni da umrem, ni da se pokažem na sudu.[20]
Čim Hrišćanin iz ovoga sveta kreće, Propovednik Evanđelja ljubazno ga sreće, Tumači mu kuda valja poći, U nebeske dvore, tamo lepo doći.
Evanđelista je tada pitao:
– Zašto nisi spreman da umreš kad je ovaj život ispunjen tolikim nevoljama?
– Zato što se plašim da će me ovaj teret na leđima odvući dublje od groba te ću propasti do pakla.[21] Prijatelju, plašim se suđenja i odlaska u zatvor, a odatle na gubilište. Kada samo pomislim na te stvari, već mi suze naviru.[22] – Odgovori čovek.
– Kad je tako, zašto samo stojiš?[23] – reče Evanđelista.
Evanđelista mu je tada dao savijeni list pergamenta na kome je pisalo: „Bežite od gneva koji dolazi.”[25] Kada je čovek to pročitao, pogledao je Evanđelistu sa zabrinutim izrazom lica i upitao:
– Kuda da bežim?
Onda Evanđelista pokaza prstom preko jednog veoma širokog polja i reče:
– Ne skidaj oči sa tog svetla i idi pravo prema njemu; tamo ćeš videti vrata, a kad pokucaš kazaće ti se šta da činiš.[29] – Reče Evanđelista.
Bežanje i kako su nastojali
Videh u snu da je čovek počeo da trči. Nije odmakao daleko od kuće, a kad su ga žena i deca primetili, počeli su da ga zovu natrag.[30] No čovek je zapušio uši prstima i trčao sve dalje vičući:
– Život! Život! Večni život! – nije se osvrtao nego je trčao pravo preko ravnice.[31]
I susedi su istrčali da vide kako beži.[32] Neki su mu se podsmevali, neki su mu pretili, a neki su ga zvali da se vrati. Među onima koji su ga zvali nalazila su se dvojica koja su odlučila da ga vrate silom. Jedan se zvao Uporko, a drugi Vitko.[33] Čovek je već dosta odmakao, ali oni odlučiše da ga stignu. Potrčaše za njim i stigoše ga. Čovek tada reče:
– Susedi, zašto ste pošli za mnom?
– Da te nagovorimo da se vratiš sa nama! – rekoše oni.
– To ne može, – reče čovek – vi stanujete u gradu Propadu u kome sam se i ja rodio; vidim da je tako. Pre ili kasnije ćete umreti, pa ćete propasti dublje od groba, do mesta koje gori vatrom i sumporom. Bolje pođite sa mnom susedi moji.[34]
– Šta! – uzviknu Uporko – zar da ostavimo svoje prijatelje i sve udobnosti koje uživamo?
– Da, – odgovori Hrišćanin, (jer se tako zvao).[35] – Sve to što ćete ostaviti ne može da se uporedi ni sa najmanjim od onoga što ja tražim. Ako pođete sa mnom i izdržite, biće vam isto kao i meni. Tamo kuda ja idem ima svega u izobilju.[36] Hajdete sa mnom i uverite se da govorim istinu.
– A šta je to što ti tražiš, kad ostavljaš ceo svet da bi ga našao? – upita Uporko.
Tražim nepropadljivo nasledstvo, neokaljano i koje ne vene, sačuvano na nebesima,[37] koje će se otkriti u poslednje vreme onima koji ga revnosno traže.[38] – Reče Hrišćanin. – Ako hoćeš, čitaj o tome u mojoj knjizi.
– Mani se ti te tvoje knjige! – obrecnu se Uporko. – Vraćaš li se sa nama ili ne?[39]
– Nikako! – reče Hrišćanin – jer sam već stavio ruku na plug.[40]
– Hajde onda prijatelju Vitko, idemo kući bez njega; ima mnogo takvih budala koje kad im nešto dune u glavu, zamišljaju da su mudriji od sedam pametnih ljudi.[41]
Na to Vitko reče:
– Nemoj ga ismejavati! Ako je istina to što Hrišćanin govori, on onda traži nešto bolje od onoga što mi imamo. Mislim da ću poći sa svojim susedom.
– Zar si i ti poludeo? – iznenadi se Uporko. – Slušaj ti mene, idemo mi natrag! Ko zna u šta će te ovaj smetenjak uvući. Vrati se i opameti se.[42]
– Hajde ti samo sa mnom Vitko, – reče Hrišćanin – tamo ćemo naći ono o čemu sam govorio i još mnogo štošta slavnog. Ako već meni ne veruješ, pogledaj šta piše u ovoj knjizi. Što se tiče istine koja tu piše, sve potvrđuje krv Onoga koji to govori.[43]
– Susede Uporko, – reče Vitko, – moram da se odlučim. Hteo bih da pođem sa ovim čovekom i podelim njegovu sudbinu. – Tada se obrati Hrišćaninu: – Ali dobri moj putniče, da li ti znaš put u to poželjno mesto?
– Jedan čovek po imenu Evanđelista mi je rekao da požurim prema onim uskim vratima koja su pred nama, a odatle će nas uputiti dalje. – Odgovori Hrišćanin.
– Hajde onda dobri prijatelju, pođimo zajedno. – Vitko pristade, te krenuše.
– Idem ja lepo kući, – reče Uporko – što da se družim sa takvim zaludelim i izgubljenim ljudima.
Svet je za Hrišćanina pustinja kroz koju vodi put u nebeski Jerusalim. Ovde na zemlji putnik je usamljen, ismejavan, izrugivan, bez prijatelja, ali tamo kuda ide, primiće nagradu za sve svoje patnje. Ko nije na putu, još luta u pustinji bez puta, cilja i pravoga doma.
Bedfordski zatvor i bes neprijatelja mogu da posluže na slavu Gospodu. Neprijatelj je smišljao zlo, a ono je sve ipak ispalo na dobro. Zatvorili su Banjana, a on je u zatvoru napisao ovu divnu knjigu koja toliko godina posle njegove smrti još uvek govori jasnim jezikom mnogima. Ne naređuj Gospodu kojim putem da te vodi! On te dobro vodi, bilo kroz dobro, bilo kroz zlo. Josif je bio prodan u ropstvo, da bi naposletku spasao celu svoju porodicu. Apostol Jovan je bio izgnan na ostrvo Patmos, da bi tamo napisao knjigu Otkrivenja. Dakle, pokoravaj se Božijoj volji.
Tako viče probuđeni grešnik koji u svetlu Božijeg Duha vidi svoju nečistotu. Sva njegova pravednost mu liči na prljavu haljinu. On vidi svoju propast i plaši se Božijeg gneva. Oseća preteško breme svojih greha, okreće leđa svemu što ga je pre privlačilo, mrzak je samome sebi. Sva radost i uživanja mu se pretvaraju u najveću gorčinu, i to zato, što mu Sveti Duh ukazuje na veličinu greha i pokvarenosti njegove duše. Muči se zato što ga sve to mnogo opterećuje. Svuda traži olakšanje, da bi se na kraju obratio Svetome pismu, ne bi li u njemu našao put spasenja. Što više čita, to više uviđa koliko su on i njegovi najmiliji daleko od Boga. Do probuđenja dolazi kada Sveti Duh prosvetli grešnika da bi video odvratnost greha i svoju udaljenost od Boga. Da li si se i ti tako probudio? Da li si uvideo svoju grešnost i u želji da se spaseš pitao: „Šta da činim da bih se spasao?“ Da li si možda još uvek spokojan u svojim gresima? Ako glas Božijeg Duha još nije uznemirio tvoju savest ukazujući ti na tvoje strašno stanje, ako još nisi shvatio da si rođen u gradu Propadu, i ako još nisi izišao iz njega – propašćeš. (Dela 2:37, 16:30; Rim. 7:24).
Probuđeni grešnik prvo vidi svoje grehe i svoju propast, a ne vidi da može sve da mu se oprosti samo ako se pomoli Svevišnjem Bogu. Tako je kod svih grešnika, počevši od Kaina (1. Moj. 4:13).
Probuđena savest se ne da uspavati. To je čudno neobraćenim i neprobuđenim ljudima, te zato kažu: „Idi i lezi opet! (1. Sam. 3). Ali kada se i tebi probudi savest, nemoj da ideš na spavanje, nego bdi i moli se da ti Gospod skine teret sa duše.
Duša koja se probudila traži odmor, svetlo i dan. Kada zaspi, oseća težinu greha. Kada radi prema ljudskim savetima, rana joj još više krvari. Ljudi probaju sve što znaju, a žena koja je dvanaest godina bolovala od tečenja krvi i mnogo propatila od mnogih lekara, (Marko 5:26), ozdravila je od svoje bolesti tek kada je dotakla Gospoda.
Ravnodušnost ukućana mnogo muči probuđenu dušu. Oni pokušavaju grubim pretnjama i ismejavanjem da joj rasterete srce i teško onome koji ih sluša. Mladić koji je uvideo gadost greha i beži od njega, može lako da bude ismejavan od svojih drugova na poslu ili u školi. Oni nastoje da ga ponovo uspavaju: „Idi i spavaj opet!” Da li ćeš se i ti uspavati? Da li čovek može da pođe na spavanje ako mu krov gori nad glavom?
U ovome se vidi ljubav i briga našega Gospoda prema grešnicima. Šalje im Evanđelistu koji im nosi radosnu vest da je Bog tako zavoleo svet, da je Svog jedinorodnog sina dao, da svaki ko veruje u Njega ne propadne, nego da ima večni život. Verni propovednik je dragoceni dar od Boga, jer on najbolje ume probuđenom grešniku da pokaže pravi put.
Probuđeni grešnik sumnja u to da njegovi gresi mogu da se oproste, ali zato verni propovednik vidi kako treba da postupa sa osobom koja traži Gospoda i čezne za mirom i pravdom. Molimo Gospoda da nam da dosta pravih svedoka koji su puni mudrosti i Duha Svetoga (Jovan 16:21; Jez. 22:14; Mal. 3:2).
Što lutaš sine pustinjom? Dođi sad u dom. Tvoj Otac još te čeka, Hajd’ u Njegov dom! Zašto još uvek stojiš u pustinji kad Gospod kaže: „Tako bio ja živ, nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik od svoga puta i bude živ; vratite se, vratite se sa zlih putova svojih.“ (Jez. 33:11).
Ima ih koji su se obratili na druge načine, ali većina obraćenih duša se sa zahvalnošću seća slugu Božijih koji su im pokazali put, kada nisu znali kuda da pođu. (Rim. 10:14–15; Isa. 52:7; Jev. 13:7).
Evanđelje ne ukazuje samo na čovekovu krivicu nego ukazuje i na Onoga koji je na krstu podneo kaznu za te grehe. „Evo jagnje Božije koje uklanja greh sveta“ (Jovan 1:29). Sveti Duh ne otkriva samo greh nego i put oslobođenja od njega kroz Isusa Hrista. Da li je On to već i tebi pokazao? (Mat. 7:14).
Greh nas oslepljuje tako da ne možemo svojim telesnim očima da vidimo put spasenja i kao što piše prorok Isaija: „Ne bi obličja ni lepote u njega (Gospoda Isusa), i videsmo ga i ne beše ništa na očima, čega radi bismo ga poželeli“ (Isa. 53:2).
Svetlost je Božija Reč, (Ps. 119:105; 2. Pet. 1:19), koju Duh Sveti pali da bi se u prašini i mraku našao izgubljeni dinar (Luka 15:8). Bez tog svetla nemoguće je videti Hrista. Bez Svetog Duha Božija Reč ostaje pokrivena tama i mrtvo slovo. Zato mnogi nemaju Gospoda Isusa; Sveti Duh im ga nije otkrio. Ako nemaš Svetoga Duha skrenućeš sa pravog puta, jer je bez Njega sve tama. Zato dobro pazi na Njegov glas!
Kad obraćenik pokuša da ostavi zablude, neobraćeni hoće da ga zadrže. Mnogo je bolje zapušiti uši nego se upravljati po telu i krvi. Ako grešnik zaista želi da se spase, neće ni čuti glasove koji ga zovu da se vrati. Nastojaće da i njih povede sa sobom, ali kad vidi da je to nemoguće bežaće Gospodu sam. Dakle ne čekaj na druge. Kreni bez oklevanja, ne čekajući na ženu i decu. Oni će doći kasnije.
Imena pokazuju kakvi su. Uporko uporno i tvrdoglavo odbija da pođe na put Gospodnji. Vitko je nestalne naravi i koleba se između dobra i zla. Voli da sluša Hrišćanina kako propoveda, ali ne misli na poteškoće.
Probuđeni grešnik je tako uveren u istinu, da svedoči drugima i nagovara ih da pođu zajedno sa njim. Mala iskra Božije milosti u njegovom srcu nastoji da i druge zapali. On je poslušan zapovesti: „Ko sluša, neka kaže: dođi“ (Otk. 22:17). Ubeđen kao i Avraam da je bolje ostaviti sve radi Božije volje i živeti u nadi o kojoj Biblija govori.
Hrišćanin neće ni po koju cenu da se vrati tamo odakle je došao. Zna da kad bi ostao u onome u čemu se rodio, to bi značilo sigurnu smrt. Mnogi govore: „Kako sam se rodio, tako ću ostati.“ Rodili su se u grehu i u njemu će i umreti. Ali ako želiš večni život, moraš da se rodiš vodom i Duhom (Jovan 3:5). Moraš da se obratiš od tame ka svetlosti; od sveta ka Gospodu (Luka 9:62).
Fanatici koji slepo veruju da je samo njihovo mišljenje dobro i ispravno a sve drugo lažno, napadaju Božiji put i vernim putnicima prebacuju da su oni fanatici (Priče 26:16).
Hrišćanin pokušava da spasi Vitkovu dušu i ovaj polazi sa njim. Ali Vitko to ne čini zbog ubeđenja o svojoj grešnosti, već zato što se raduje blagu koje je Hrišćanin spomenuo. Spreman je da se vrati čim naiđu prve nevolje. Da li i tebe kao i Vitka još uvek vuče ovaj svet, ili si već presekao most kojim bi mogao da se vratiš sa pravog puta u svet? (Jev. 9:17, 19, 21; 2. Pet. 1:19).
