Још једна ствар коју служитељ речи мора узети у обзир је памћење, тј. моћ да се нешто запамти. То заузима много веће место у служби него што обично мислимо. У вези са тим има много тога што би требало да научимо.
Потреба за памћењем
Када неко служи, он увек осећа неадекватност свог памћења. Можда је природно обдарен добрим памћењем, али када је у питању служба он открива своју неспособност. Ова неспособност утиче на испољавање речи. Изглеада као да је то испољавање покривено некаквим велом, и тако спречава да се бреме ослободи. Можемо рећи само оно чега се сећамо, а не оно чега се не сећамо. Како унутрашња реч подржава изговорену реч? Како оно прво протиче? Без подршке унутрашње речи неће бити ни изговорене речи. Ако унутрашња реч изостане, изговорена реч мора да промени свој предмет, јер се предмет налази у унутрашњој речи, а не у изговореној речи. Другом је потребна подршка првог иначе ће увенути. Стога овде видимо значај памћења. Подсећањем се унутрашња реч преноси напоље. Кад наше памћење изневери, наше бреме престаје да се ослобађа.
Необично искуство заједничко свим служитељима речи је да што се више сећаш доктрине, мање се сећаш откривења. Можда разумеш учење, оно ти је сасвим јасно, и добро си га упамтио. Али са откривењем је другачије. Ти примаш унутрашње откривење, видиш светлост и успеваш да се усредсредиш на ту светлост; дато ти је и неколико речи којима ћеш изразити оно што си управо видео. Чудновато, тешко ти је да се присетиш тих речи. Оне могу бити једноставне, можда само пет или десет речи. Људски говорећи, требало би да се лако памте. Ипак, на твоје изненађење, што је истинитије откривење и веће унутрашње виђење, то ти је теже (у ствари) да запамтиш те речи. Када станеш да служиш, заборављаш речи у року од неколико минута. Често мешаш редослед тих речи; повремено изостављаш неке од њих; а понекад си у стању да их се сетиш са великим напором, али заборављаш саму ствар. Тако почињеш да схваташ колико је тешко сачувати Божије откривење у свом памћењу. Почињеш да учиш да се молиш: „О Господе, буди милостив према мени да бих могао да памтим.“
Мораш да подржиш изговорену реч унутрашњом речју. Међутим, због неадекватног памћења, често ти не успева да имаш оно што ти треба. Што дуже говориш, то се више удаљаваш од унутрашње речи. Пошто завршиш са изношењем проповеди, открићеш да твоја унутрашња реч остаје нетакнута. Дошао си с бременом, а одлазиш са истим бременом. Ниси успео да га се ослободиш. Ово је велика мука за тебе. Можда кажеш: „Записаћу то у своју бележницу; онда ћу се сетити.“ Ово може, али и не мора да помогне, јер се дешава необична ствар: док читаш своје белешке препознајеш сваку реч у њима, али не можеш да се сетиш онога што стоји иза речи. Како ти је памћење сасвим неадекватно. Ако је оно што имаш само доктрина или учење, ти си у стању да то пренесеш. Што је више доктринарно, лакше га се сећаш. Али није лако присетити се откривења. Покушавајући да саопштиш своје унутрашње откривење, мораш да схватиш да не можеш да се сетиш онога што си управо видео. Речи ћеш се можда сећати, а сама ствар је заборављена. Наш проблем за проповедаоницом је што заборављамо оно што смо видели. Можемо изговорити много речи, али ниједна не саопштава оно што видимо. Служба трпи губитак. Памћење ти је неопходно.
Постоје две врсте памћења које нам је потребно: спољашње памћење и памћење Светог Духа. Служитељу речи треба и једно и друго памћење. Спољашње памћење указује на памћење спољашњег човека, оно што се производи у човековом мозгу. Оно заузима веома важно место у сведочењу Божије речи. Памћење Светог Духа је оно што Господ Исус помиње у Јовану 14:26: „А помагач-утешитељ, Дух Свети кога ће Отац послати у моје име, он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што сам вам рекао.“ Ово је памћење Светог Духа, јер је Свети Дух тај који те подсећа на ствари, а не ти.
Памћење Светог Духа
Ми нешто видимо у свом духу. У стању смо да то фиксирамо у свом разуму и такође су нам дате унутрашње речи. Ове унутрашње речи садрже мисао коју имамо, као и светлост коју примамо. Бог нам даје неколико речи које се називају речима откривења. Откривење значи видети, уклонити вео тако да светлост сија и ми видимо нешто иза вела. Када видимо ту унутрашњу стварност, у почетку је не можемо изразити. Бог нам даје довољну менталну снагу да задржимо светлост и да је преведемо у своју сопствену мисао – као да то фотографишемо. Он нам такође даје речи да обухватимо целокупно значење онога што се налази иза просветљења. Стога су речи откривења речи које се виде. Оне су више од речи, јер говоре о нашем унутрашњем виђењу и унутрашњем откривењу. Ове речи су истовремено и виђење.
Шта су заправо те унутрашње речи? Оне су изговарање откривења у мени. Оне су више од пет или десет речи; оне изговарају оно што сам приметио у себи. Гледање је првобитно била функција мојих очију, а не мојих усана. Можда ми је изнутра врло јасно, али не могу да изговорим оно што је у мени. Сада ми Бог даје речи да отелотворим ту светлост, и оспособљава ме да изговорим оно што сам видео.
Таквим речима је потребно памћење да биле прилагођене. Морам да запамтим две ствари: речи и светлост. Назовимо памћење речи спољашњим памћењем, а памћење светлости памћењем Светог Духа. У чему је наша данашња тешкоћа? Често се сећамо речи својим спољашњим памћењем, али губимо памћење Светог Духа – то јест, не можемо да се сетимо светлости. Памтимо речи, али заборављамо призор. Такав проблем не постоји у области доктрине или учења, јер можемо да запамтимо и пренесемо сваку реч и тако је наш задатак завршен. Доктрина се зауставља на спољашњем. Међутим, служба речи треба да дотакне живот. Што је више доктринарног, лакше се памти и изговара. Што је унутрашње виђење пуније живота, то се лакше заборави. Можда се сећамо сваке речи, али губимо из вида стварност. То је због неког недостатка у нашем памћењу Светог Духа. Само тако ће речи бити живе. Кад год се ове унутрашње речи одвоје од памћења Светог Духа, оне се мењају из духовног у материјално. Ако се не води рачуна, све духовне ствари могу постати материјалне.
Унутрашње речи могу лако да се суноврате у спољашњу смрт. Духовне речи могу брзо да се материјализују. Да би се осигурала њихова делотворност, духовне речи морају да се одржавају живима у Духу. Речи откривења треба да буду неговане у Светом Духу, иначе се можеш сетити речи, али не и откривења. На пример, релативно је уобичајено знати нечистоту и одвратност греха. Неки то виде првог дана своје вере у Господа; други су на то пробуђени у време пробуђења. Први виде одвратност свог греха одмах након што чују радосну вест, док други живе таквим распуштеним животом да их Свети Дух оживи тек три до пет година касније да би били пресведочени за то.
Једном је неки брат био пресведочен за свој грех. Толико га је то обузело да се ваљао по поду од осам увече све до зоре. Други су одавно напустили салу за састанке, али он је остао ту ваљајући се као да је дошао до врата пакла. „Иако одем у пакао“, повикао је, „и даље је то мање него што заслужујем!“ Током те ноћи Господ му је показао одвратност греха. Видео је то у свом духу и могао је да каже другима о мржњи греха. Као што пише у једној песми, видео је грех црн као дим, а ништа није тамније од дима. Са само тих неколико речи могао је да изговори своје унутрашње откривење. Многима је то помогло. Поред тога, после две или три године његово откривење је постепено постајало нејасно. Речи „грех црн као дим“ су још увек биле са њим, али када је почео да говори, те слике више није било. Откривење Светог Духа је избледело, више није било тако изразито и моћно као раније. Некада када је проповедао о црнилу греха, било је то са сузама у очима; сада је говорио са осмехом. Укус је био другачији. Речи су биле исте, али изостало је памћење Светог Духа.
Једног дана Господ ти може показати грешност греха као што се то налази у Римљанима 7:13 - „да би грех — посредством заповести — постао преко сваке мере грешан.“ Ти видиш грешност греха и ужасава те реч „грех.“ Међутим, могуће је да у року од неколико дана након тога још увек можеш да се сетиш речи „преко сваке мере грешан“, а ипак та слика недостаје. У време када видиш грешност греха пред Богом, грех је присутан и представља слику пред тобом. Међутим, када касније почнеш да говориш о тој теми, речи могу остати са тобом, али слике је нестало. Слику називамо памћењем Светог Духа.
Као служитељу речи потребно ти је памћење Светог Духа које ти омогућава да се сетиш не само речи него и слике. Зато сваки пут када устанеш да говориш, треба да замолиш Господа да ти подари памћење Светог Духа, тако да када се речи изговоре, стварност може бити објављена. У супротном, након што си говорио десет или двадесет пута о одвратности греха, и сам би се могао збунити. Тек када још једном видиш грешност греха у памћењу Светог Духа, можеш да изнесеш слику као и да изговориш речи. То је Божија реч. Речи и слика. Браћо, да ли схватате да Божија реч треба да има ту слику? Саме речи се не могу сматрати Божијом речју. Иза њих мора да постоји стварност.
Узмимо још један пример. Претпоставимо да проповедаш о Господњој љубави. Док говориш, имаш слику са собом. Говориш у складу са сликом; и то је делотворно. Међутим, често говориш о томе како те Бог воли, а ти сам не осећаш ту љубав. Како онда можеш да очекујеш да други верују? Треба ти памћење Светог Духа. Он је тај који ти даје ту слику, ту стварност Господње љубави. Док другима представљаш стварност, што више говориш, та се стварност више дотиче и живот обилније тече. Без памћења Светог Духа, речи су само речи – тачне, али не и стварне. Стога, када проповедаш Божију реч, мораш да тражиш памћење Светог Духа које ће ти омогућити да се присетиш откривења и унутрашњих речи које ти је Бог дао. Говор у складу са унутрашњим речима донеће живот, и људи ће видети оно што си ти видео.
Вероватно су многи били спасени посредством речи из Јована 3:16. Али претпоставимо да само декламујеш ове речи, чак и по десети пут; да ли мислиш да ће оне бити делотворне? Да би га још једном учинио делотворнијим, потребно је да Свети Дух призове из твог сећања оно што си видео у том стиху када си био спасен.
Многи осећају драгоценост и љубав Господа након што су им греси опроштени. Они примају унутрашње откривење које им јасно показује колико је Господ веома драгоцен, јер онај коме су многи греси опроштени много воли. Он је видео Господа и има речи као и мисао у њима. Може да говори сат или два, изливајући оно што је у њему; а они који чују осећају помазање и помажу им. Након неколико дана, он ће можда поново да говори о тој теми. Он савршено памти речи; оне су потпуно исте; па ипак, што више говори то све мање изгледа као права ствар. Заборавио је стварност. Речи су ту, а љубав недостаје. Недостаје му памћење Светог Духа. Сва откривења морају да буду сачувана у Његовом памћењу.
Стога онај ко жели да буде служитељ речи треба да има добро памћење Светог Духа. Што је памћење боље, служба је богатија, јер ће у служитељу бити много тога што живи. Ако је наше памћење Светог Духа погрешно, многа наша откривења ће морати поново да буду откривена. Ово је веома жалосно стање. Пред Богом такав човек не само да мора да има откривење од Духа, он мора да га има све изнова у сталном порасту. Пре тридесет година када си био спасен примио си откривење од Господа. Касније ти је Он прогресивно давао све више откривења. Другим речима, откривење расте. Оно што си видео у време спасења је основно откривење које мора постепено да расте. Служитељ речи негује сва откривења која је примио у свом памћењу Светог Духа. И следствено томе, све што има је живот.
Узмимо још једном мржњу или гнушање према греху као илустрацију. Такво гнушање мора да ти остане свеже у сећању када говориш; иначе можеш да причаш о томе, али то ће бити потпуно неделотворно зато што служиш синоћну ману, или чак прошлогодишњу ману. Многа браћа иду да проповедају еванђеље; неки, примећујете, имају памћење Светог Духа; други немају. Ово је нешто ван сваке претензије. Његово присуство или одсуство је недвосмислено. Ма колико да је откривење високо и дубоко, оно се мора одржати живим у памћењу Светог Духа. Како чудно изгледа да смо већ при првом преношењу речи можда већ заборавили стварност онога што смо сагледали у духу. Можда је опростиво што си заборавио гнушање према греху које си видео пре десет или петнаест година, али шта је са заборављањем откривења које си примио тек синоћ? Дакле, откривење мора бити запамћено у нама Светим Духом.
Можемо употребити још један пример. Пре неколико година један брат је видео разлику између додиривања Господа и наваљивања на Господа, између онога што је духовно и онога што је само објективно. Тада је то сасвим јасно видео и био је пун радости. Прошло је неколико дана. Отишао је у посету једном болесном брату. Покушао је да са тим болесним братом подели оно што је видео, али се само вртео у круг. Очајнички је покушавао да се сети онога што је видео; чак се и презнојио; па ипак, што је више причао, то у себи је осећао како је то све бесмисленије. То је зато што није научио да негује откривење у памћењу Светог Духа. Само када се тамо негује реч откривења, можеш да је користиш када служиш.
Поред откривења, мисли и унутрашњих и изговорених речи, мора да постоји и памћење Светог Духа. Његово одсуство утиче и на унутрашње и на спољашње изговорене речи. Нико не може да се ослања на своју природну снагу. Ко год да си, твоја природна снага је неспособна у служби речи. Само се будала поноси собом. Како можеш да се хвалишеш ако не можеш да се сетиш ни онога што си јуче видео? Можеш да покушаш да се присетиш док те глава не заболи, без обзира на то још увек не можеш да се сетиш. За опскрбљивање изговорених речи унутрашњим речима откривења потребно је памћење Светог Духа. Само ово ти омогућава да говориш оно што Господ жели и да користиш духовне речи уместо пуких објективних речи. Ако то није тако, твој дух ће избледети у твом говору.
Стога је очигледно да када Господ делује у нама, лако је бити служитељ речи; али када Он не делује, ништа није теже него бити служитељ. Божији захтев од служитеља речи изискује много. Нека нам Он буде милостив да имамо Његово памћење да се заједно са речима сећамо откривења. Док будемо говорили, имаћемо стварност са собом. Изгубити из вида ствар док говоримо онерасположиће нас. Што више говоримо постајемо све збуњенији. Нећемо знати о чему причамо. Браћо, признајмо залудност нашег природног мозга.
Спољашње памћење
Сада ћемо размотрити спољашње памћење. Ово може, али и не мора да буде употребљено од стране Господа како Он хоће. Нисмо у могућности да објаснимо зашто је то тако; можемо само да поменемо чињеницу.
Често твоје стање може да буде следеће: имаш унутрашње речи, речи откривења; имаш и памћење Светог Духа. Али овом другом је потребна помоћ твог сопственог памћења. Дух ће те подсетити о стварима, али Он ти не ствара друго памћење. Размотри шта каже Јован 14:26: „и подсетиће вас на све што сам вам рекао.“ Дух Божији у вама је жив, а откривење које Бог даје негује се у Светом Духу. Пре него што кренеш да проповедаш, Бог ти даје две речи, две кључне речи. Ако си у стању да се сетиш ових двеју речи, памћење Светог Духа такође може да се сети откривења. Ако заборавиш те две речи, изгубиће се и памћење Светог Духа. Да би се заштитио од заборава, можеш да запишеш те важне речи. Често се при погледу на ове речи твоја унутрашња слика поново јавља и поново видиш откривење.
Стога, Свети Дух понекад користи спољашње памћење. Међутим, оно што си написао понекад можда неће да врати слику. Зато ово спољашње осећање Бог може, али и не мора, да употреби. Ако остане само спољашње памћење, а унутрашње откривење нестане, онда се наравно ништа не може учинити. Обично што више откривења добијеш, то је твоје спољашње памћење делотворније. Како се памћење Светог Духа повећава у теби, твоје спољашње памћење се сходно томе прочишћава. Што је ствар чистија, то се лакше памти и изнутра и споља. У почетку твоје унутрашње памћење можда неће моћи да се упореди са твојим спољашњим памћењем. Немој да се обесхрабриш. Јер како се твоја искуства множе, видећеш да се ова два памћења приближавају док не постану једно. Зато морамо да се понизимо пред Богом. Моли се много и чекај више. Након што ти је изнутра јасно, изађи и проповедај. Унутрашње речи морају бити у откривењу Светог Духа пре него што уопште проговоримо.
Повремено те људи похвале након твоје проповеди, али и сам знаш да ниси могао да се сетиш било чега. Твоје унутрашње памћење је одвојено од твог спољашњег памћења. Оно што си рекао било је савршено тачно, али откривење је било нејасно и замагљено. Као служитељи речи треба да научимо пред Богом да имамо и памћење Духа и спољашње памћење. Памћење Светог Духа мора да буде постављено између откривења и речи, да би могло да обезбеди унутрашње речи; док наше сопствено памћење мора да буде постављено између унутрашњих и изговорених речи да би могло да подржи изговорене речи.
Приметили смо три корака (оставићемо мисао привремено по страни): прво, просветљење; друго, унутрашње речи; и треће, спољашње речи. Поставимо памћење Светог Духа између оног првог и оног другог, а наше памћење између другог и трећег. Између просветљења и унутрашњих речи стоји памћење Светог Духа, јер оно користи просветљење да опскрби унутрашње речи. Унутрашње речи треба да буду опскрбљење просветљењем Светог Духа. Без тога, речи су мртве – само објективне и недуховне. Посредством памћења Светог Духа, светлост обасјава унутрашње речи, које за узврат живе у просветљењу. Наше сопствено памћење тада опрскрбљује спољашње речи да бисмо их могли јасно изговорити.
Али подсетимо се на то да ово спољашње памћење никада не може да буде замена за унутрашње памћење, јер често памћење Светог Духа не заузима наше спољашње памћење.
Овде треба да се огласи упозорење. Наше спољашње памћење понекад може веома да омета памћење Светог Духа. Наше унутрашње речи могу да буду пуне светлости и живота јер нам Свети Дух омогућава да се сетимо тог просветљења, али ако не можемо споља да се сетимо тих неколико кључних речи, оне су блокиране и не могу да изађу.Унутра је све у реду; проблем је споља. Ако си заокупљен многим стварима током дана и вечери, наравно да не можеш да се сетиш многих речи. Или ако су ти мисли неодређене или имаш много брига, три или пет речи које ти Господ даје ускоро ће бити заборављене. Можда ће ти бити од помоћи ако запишеш те речи да би обновио ствар и поново оживео своје унутрашње откривење.
Сваки пут када служиш реч, Свети Дух има много речи да каже. Мораш да пазиш да не пренагласиш један део превиђајући други део. На пример, Свети Дух може да има три ствари на уму, али можеш да дозволиш да ти две измакну из твог памћења. Ово ће постати оптерећење за твоју службу. Како можеш добро да служиш ако нешто изгубиш? У оквиру одређеног откривења Бог ће можда желети да поменеш два или три проблема. Ако заборавиш и пустиш неке од њих да прођу, осећаћеш се веома нелагодно. Стога, када записујеш било коју реч, буди сигуран да ових неколико речи обухватају све што треба поменути, да не би нешто прескочио. Подношљиво је ако пропустиш последњу тачку, али је погубно заборавити прву. Тада би целокупна служба била покварена.
Колико је само озбиљна служба речи! Не вређајмо Светог Духа у овоме. Немој да мислиш да није важно ако прескочиш само једну од пет речи. Ако прескочиш оно што је требало да кажеш, осећаћеш се све теже док будеш ишао даље. То је зато што ниси успео да пренесеш речи које је Господ наменио Својој деци.
Служитељ речи овде не сме да омане. Помени три ствари ако Господ жели да говориш о три ствари; помени пет ако Он тако жели. Сваки неуспех ће појачати оптерећење. Ако се каже све осим једне ствари коју треба рећи, светлост те једне ствари ће те преплавити и учиниће те јадним. Зато вежбајмо своје памћење. Морамо да се чувамо било каквог недостатка у њему. Нека нам Бог покаже начин службе. Наше спољашње памћење је само роб памћења Светог Духа. Па ипак, ако овај роб омане, то омета корисност памћења Светог Духа. Нека наше памћење буде обновљено на корист Светог Духа. Зато се мора поступати са нашим мисаоним животом. Наше памћење мора да буде дисциплиновано док не буде употребљиво. Колико је само сећање важно у служби речи. Њен неуспех значи крај откривења.
Памћење и цитирање Светог писма
Док преносимо Божију реч, требало би да будемо као апостоли – то јест, требало би да цитирамо Свето писмо. Они су цитирали Стари завет, али ми цитирамо и Нови и Стари завет. Оно што говоримо мора да буде засновано на писаној речи, на Старом и Новом завету. Међутим, данас је код нас присутна једна потешкоћа. Ако будемо мање пажљиви, можемо ићи кроз Библију – можемо да говоримо о Новом завету као и о Старом, али нећемо успети да ослободимо бреме тог дана. Ако је тако, наше бреме ће постати теже када стигнемо кући. Често немамо контролу над нашим памћењем у тренутку када говоримо. Лако нас може занети неки одломак из Старог или Новог завета. Враћамо се кући врло покарани у својој савести јер смо све време провели говорећи о Библији, проповедајући науку, а нисмо се ослободили бремена које је Бог положио на нас.
Сходно томе, све време док говоримо, требало би да проверавамо да ли се наше бреме ослобађа. Говоримо једну или више речи; цитирамо из Старог или из Новог завета; ипак, све је то ангажовано само да извуче реч коју нам је Бог дао за данас. У супротном, људи би се такође могли окупити и заједно читати Библију; зашто би требало да идемо да им говоримо? Морамо рећи не само оно што каже Стари и Нови завет; морамо да изговоримо и речи које нам Бог даје.
Служба речи је најсубјективнија ствар у човеку. Имамо речи које је Бог дао раније, и имамо речи које Бог даје данас. Морамо да пустимо не само речи Старог и Новог завета, него и наше речи. Реч изговарамо посредством Старог и Новог завета, а потом и својим речима. Наше речи треба да буду снажне и богате. Док се преносе, треба да прободу и секу да би пустиле живот. Како живот наставља да тече, бреме се постепено ослобађа. Кад престанемо да говоримо, бреме је у потпуности ослобођено. Чак и ако наше речи нису онакве какве желимо да буду, ако је бреме подигнуто посао је завршен. Биће плода. Једно је сасвим сигурно: ако се бреме ослободи, Божија деца ће сигурно видети светлост. У таквим околностима као што су ове неуспех да се види светлост је због неких потешкоћа у слушатељству, а не у говорнику. Али ако се бреме не ослободи, потешкоћа се налази у говорнику, а не у слушатељству.
Научимо нешто важно пред Богом: служитељ речи има бреме, речи се користе да се то бреме скине, а за то скидање бремена је неопходно памћење Светог Духа. Али чак и са памћењем Светог Духа, треба пазити да нас не занесе истина коју налазимо у Новом или у Старом завету. Увек имај на уму да је наша одговорност да људима пренесемо Божије садашње речи. Не смемо да поучавамо Библију и заборавимо шта нам је Бог показао. Ако заборавимо реч која нам је дата, онда колико год да говоримо и колико год то чудно изгледало, наставићемо да имамо ту једну ствар која врши велики притисак на нас. Могуће је да Сатана покушава да нас омета. Наше мисли морају да буду богате, а наше памћење снажно док дајемо све од себе да бисмо се ослободили бремена.