Бити служитељ речи за нас је сасвим нови задатак. Никада то раније нисмо радили, као што новорођенче никада није научило да говори. Заиста, ми живимо на земљи већ неколико деценија и много смо говорили током многих година, али никада нисмо изговорили ову реч. Да бисмо изговорили ову реч, морамо да учимо од самог почетка. Не би требало да помишљамо да, пошто имамо искуство у говору, чак и у проповедању да због тога можемо добро да га користимо. Такво схватање је неприхватљиво јер је служба речи нешто потпуно другачије од нашег досадашњег учења и схватања. Не би требало да будемо толико немарни да се ослањамо на прошлост и да покушавамо да говоримо као што то обично радимо.
Сети се да говорећи у Божије име, да си као беба која мора да учи од самог почетка. Као што беба учи да изговори сваку реч, тако и ти мораш све време да учиш. Говорење у телу поседује своје карактеристике; говорење у духу има своје особине. Ти ниси у могућности да искористиш своје претходно искуство у говору или проповедању. Ако будеш тако радио, променићеш природу Божије речи. Мораш да учиш од почетка. Многе речи, многи начини изражавања и многе мисли морају постепено да се уче; чак и како наступаш док говориш мораш изнова да учиш. Ово није ангажовање старе методе нити њено допуњавање новим начином. То је нешто сасвим ново, стога све у вези са службом речи морамо да учимо тачку по тачку.
Објављивање речи коју ти је Бог дао, и лако је и тешко. Слично је молитви. Можда сматраш да је лако, али чак ни након целог свог живота ниси успео да то савладаш. Али ако кажеш да је молитва тешка, онај који је тек спасен може лако да се моли првог дана када је спасен. Стога је с једне стране тешко бити служитељ речи, а с друге стране и није.
Хајде сада да размотримо неколико ствари на које би требало да обратимо пажњу када говоримо.
1. Чувај свој дух од рањавања. Ми не говоримо тек да бисмо пустили речи, него и да бисмо ослободили дух. Наша служба ће бити сасвим неуспешна ако нам само речи изађу, а дух изостане. Наравно, једнако је немогуће ослободити дух без речи. И дух и речи су неопходни. Када се речи изговоре, оне иду са духом. Дух је тај који дотиче, покреће и чини да људи виде. Ако је дух снажан, он може да обори људе. Објављивање речи је објављивање духа. Без духа никаква речитост неће бити вредна. Зато морамо да пазимо да се дух не повреди и да му због тога не буде могуће да се ослободи.
Дух не би требало да се вређа. Најмања увреда ће га задржати и учинити да остало буду само речи. Понекад нисмо ни свесни да нам је дух већ рањен. Он је веома осетљив и зато га је лако повредити. Дух је толико осетљив да је много дирљивији од нашег сопственог осећања. Када је рањен не успева му да се испољи заједно са речима. Због тога морамо бити веома опрезни и да пазимо на дух да се не повреди. Неколико ствари може лако да га рани, па ћемо сада указати на неке од њих.
а) Твој дух је рањен и не може да се ослободи ако пре него што говориш, несвесно такнеш неки мали грех или нечистоту. Иако не знамо тачно који грех или нечистота може да повреди дух, знамо да га сам контакт са многим гресима и нечистотама (да не кажем и практиковањем истих) може да га рани. Када почнеш да говориш, налазиш да ти то није могуће, јер си свестан да ти је дух повређен. Због тога сваки служитељ речи мора да тражи опроштење и очишћење пре него што проговори. Сви знани греси и нечистоте морају да се признају пред Богом и од Њега затражи опроштење и очишћење. Чак и за оно што не знаш, мораш да тражиш очишћење и опроштење. У обичним данима мораш да научиш како да се пажљиво чуваш да се не дотичеш онога што би могло да каља. Дух је осетљивији од твог осећања. Може да прође и неколико дана пре него што ти постане јасно какав је то грех или нечистота коју је твој дух већ осетио. Понекад, када говориш, осећаш да је реч исправна, да је и мисао исправна, али некако ниси у стању да испољиш и свој дух – као да не жели да буде ослобођен. Имаш осећај као да не налазиш свој дух. То је зато што је рањен каљавошћу греха. Стога је непокретан.
б) На дух треба чекати пре него што му је могуће да се испољи. Ако је наша мисао донекле расејана и не успева да се усредсреди или да следи одређени начин размишљања, дух је повређен. Наш разум мора будно да чека на дух да би био употребљен када је то потребно. Расејане мисли отежавају дух. Неким служитељима речи дух је рањен кроз мисао. Требало би у потпуности да чувамо свој разум да би дух могао да га користи. Он мора свим срцем да чека на дух као што слуга чека на свог господара.
в) Да би одржао свој дух јаким и неповређеним, не смеш да користиш погрешне речи, погрешне илустрације или тачке док говориш. Ако погрешно употребиш две или три велике речи, знаш да је твоја порука заказала. Тих неколико погрешно употребљених речи повредило је твој дух и спречило га да се ослободи. (Понекад то није толико озбиљно ако се погрешно употреби само неколико неважних речи. Твој дух није повређен и још увек може да буде ослобођен.) Или можда користиш илустрацију која се не слаже са мишљу духа. Дух при том може лако да се рани и одбије да изађе. Или можеш једноставно да испричаш причу која није у складу са Духом; твој дух ће такође бити повређен и задржан. Или можеш да изговориш читаву гомилу речи без додира са Духом; поново ћеш увидети да је дух повређен и повучен. У сваком случају, схватимо да је дух лако рањив. Ако си непажљив, открићеш са запрепашћењем да дух неће да се покаже. Можда желиш да ослободиш свој дух, али немаш снаге да га ослободиш. Онда ти је јасно да си га данас ранио.
г) Наш став такође може да повреди дух. Многи су на састанку пуни самосвесности и то лако повреди дух. Замисли да говориш на одређеном месту и да си веома свестан самога себе. Осећаш како су људи који седе пред тобом страшни; посебно те је страх од извесне групе људи. Док говориш, свестан си себе због њих. То ће угушити твој дух и спречити га да се испољи. Чим душа почне да влада, самосвест почиње да расте; како се самосвест повећава, тако и дух губи контролу.
Требало би да знамо колико се треперење духа разликује од треперења свесности душе. Прво нам треба, а друго не треба. Када дођемо на састанак требало би да будемо испуњени стрепњом, али свакако не и дрхтањем самосвести душе. Знајући своју неспособност и немоћ, долазимо са стрепњом. Та стрепња нам омогућава да поштујемо Бога, да верујемо и да се уздамо у Њега. Душевна самосвест није таква. Она гледа на човека. Духовна стрепња нас наводи да се уздигнемо ка Богу, а душевна самосвест усмерава наше очи ка људима. Када се јави самосвест која припада души, наш дух је одмах повређен. Постаје неупотребљив и не може да се испољи.
Стога евангелизатор не сме да буде самосвестан. Бог је вековима користио оне који при проповедању еванђеља нису били свесни самих себе. Што је евангелизатор мање самосвестан, то је и његов дух моћнији. Док стоји пред људима, он није свестан неба које гледа, ни земље, ни људи. Он говори оно што му је у срцу. Није свестан ни исправног ни погрешног става својих слушалаца. Такво потпуно одсуство самосвести је основни услов за евангелизатора. То ће учинити да се његов дух уздигне. Отуда проповедник речи мора да научи да не буде самосвестан. Ако устане да говори Божију реч и боји се људи – боји се да они неће послушати његове речи, боји се овога или онога – такав страх ће увек повредити његов дух и спречити га да се испољи. Његов унутрашњи човек није довољно снажан да се одазове изазову. Увенуће на лицу места.
Замислимо да је неко ко проповеда еванђеље све време свестан да су они који га слушају старији по годинама, да су на вишем положају, бољег образовања или да знају више од њега; како ће онда моћи да успе у свом проповедању? Што више говори, то више вене. При проповедању еванђеља, ако чиниш људе мало већим, еванђеље чиниш мало мањим. Али ако првенствено мислиш на еванђеље, твоја свест о људима ће ускоро бити савладана. Дух евангелизатора мора да се ослободи. Он не треба да развија свест о самопонижавању, јер ће то умањити силу Божије речи и учинити његов дух слабим и празним. Страх од човека није понизност; то је душевно осећање самопонижавања. Духовна понизност долази посредством просветљења од Бога и стварног познавања себе, док је душевно самопонижавање резултат гледања на човека, упоређивања себе са другима и страха од људи. Под одређеним условима такве самопонижене особе могу да испоље став поноса. То никада није понизност. То повређује дух и чини га неупотребљивим.
Кад год стојиш пред људима мораш, с једне стране да будеш у страху и трепету, а с друге храбар и веран. Мораш да имаш обоје; недостатак једног раниће твој дух. Рањени дух онеспособљава човека да буде проповедник речи.
2. Дух и реч не смеју да изгубе везу. Можда имаш четири или пет одломака у својој поруци, или четири или пет стихова из Библије да прочиташ, или четири или пет појединости које треба поменути. Шта стављаш на прво место, а шта на друго, може да утиче на ослобађање духа. Имаш реч, али ако пореметиш редослед који дух намерава да преузме, твој дух неће моћи да се ослободи док будеш говорио. Постоји стварна потешкоћа у говору, јер наше речи губе додир са нашим духом. Неке речи би требало изговорити на почетку, а ти их стављаш на крај, и обрнуто. С обзиром на то, видећеш да је дух уздржан иако изговараш речи.
Поред тога, понекад речи морају да прелазе из једног дела у други док мисао скрене у другом правцу. Нешто може да се деси током таквог прелаза. Речи могу да се наставе, али дух можда неће скренути. Дух се може кратко зауставити и одвојити од речи. Отуда је при скретању мисли потребно одржати дух у вези са речју. Претпоставимо да си погрешно употребио неки одломак из Светог писма. Твој дух не успева да крене тим правцем и исход је да губи контакт са речју. Ово постаје веома озбиљна ствар у беседи.
Онима који су мало учили пред Богом, највећи проблем је рањавање духа; међутим, онима који су искуснији главна потешкоћа лежи у губитку везе између речи и духа. Када неко тек почиње да учи, он често озледи свој дух – дух не успева да изађе зато што га је повредио. Пошто је особа нешто научила, њен проблем више није рањавање духа; уместо тога, реч и дух се међусобно не дотичу.
Није лако одржавати ова два аспекта у сталној вези. Понекад порука може лоше да отпочне и због тога реч губи везу са духом. У другим приликама редослед у говору је конфузан; речи су пренесене, али дух је затворен. Контакт између речи и духа најлакше се губи на месту мењања теме. Када реч почне да се мења, наша мисао можда неће бити одговарајућа, наш дух можда неће бити довољно активан, а наше осећање можда неће бити довољно осетљиво да бисмо га следили; последица тога је да реч напредује, а дух заостаје. Веза је изгубљена. Колико је неопходно да научимо да пустимо дух да иде с речју. Чим осетимо губитак везе, одмах би требало да покушамо да вратимо реч у њено претходно стање.
Наш дух је веома осетљив. Понекад, чак и након што смо реч вратили на њено првобитно место, дух и даље неће да се јави, јер када се остави по страни, биће позлеђен. Како је дух само осетљив; и на коликој опрезности морамо да будемо приликом беседе! Морамо да гледамо на Божију милост да у време транзиције наш дух не изгуби везу. Док разговарамо са браћом, морамо да одржавамо свако скретање у складу са духом. Ако се направи нека грешка, морамо одмах да повучемо своју реч. Ако дух и даље не успе да буде позван натраг, мораћемо да жртвујемо тај део поруке и покушамо да лоцирамо где је помазање, јер ту лежи правац речи. Тада ће дух бити ослобођен.
Да ли ће се служитељ речи окренути исправно или погрешно, више зависи од Господње милости него од човековог сопственог уређења. Прилично нам је тешко да контролишемо снагу речи и сарадњу духа са речју. Захваљујући нашем знању и искуству ми не можемо да направимо прави заокрет. Можда не знамо када смо у праву, али свакако препознајемо када грешимо. За неколико минута ми ћемо то сазнати.
Чим схватимо да нешто није у реду, морамо да престанемо с тим. Никада не покушавајмо да спасемо поруку. Ако осетиш да је реч отишла, одмах се врати. Другом приликом, можеш да осећаш као да стојиш на раскрсници; не знаш да ли јеси или ниси у праву. Ипак, ако наставиш да говориш, знаћеш то након неколико минута. Када се реч и дух поделе, схваташ да ниси у праву. Иако изговараш речи, твој дух остаје непокретан. Дух је заиста веома осетљив; једна мала грешка учини га непокретним. Не можеш да га истиснеш. У том случају, требало би да се вратиш на претходни положај и кренеш испочетка. Како знаш да ли је твоја реч исправна или погрешна? Процењује се по томе да ли твој дух истиче с речју. Док говориш, говориш праву реч ако је твој дух ослобођен; иначе грешиш. Ово обуздавање Свети Дух обавља у теби.
Ми смо сами по себи веома беспомоћни и зато морамо у потпуности да се уздамо у Божију милост сваки пут када говоримо. Ми не можемо себи да помогнемо да говоримо у Божијем Духу чак ни пет минута. Лако скрећемо у погрешном правцу. Ово је изван контроле људске мудрости и знања, и није под контролом човековог искуства. Дакле, ако у свом свакодневном животу примимо милост од Бога тако што ћемо научити да се поверимо Богу милости, тада ћемо на своје запрепашћење, открити да је све у реду док будемо говорили. Поново кажемо да је то Божија милост, јер нико не може себе да одржи на правом путу. То је нешто што контролише Господар, а не слуга; то је нешто што ми не можемо да учинимо, него само Господ. Упркос свом знању, учености и искуству, требало би да се безрезервно препустиш Господњој милости; у супротном, можда ћеш бити у праву три или пет минута, али онда ћеш скренути у погрешном правцу.
Најмање што служитељ речи мора да зна то је да се за време излагања не ради толико о ослобађању речи колико о ослобађању духа. Речи се изговарају да би се дух ослободио. Одговорност служитеља није само у томе да испуни реч, него је више у томе да испразни дух. Ти ниси испунио дело служитеља само слањем речи, него испуњаваш задатак ако речју испразниш дух. Прави доказ је степен до којег је твој дух данас ослобођен у твојој поруци. Лепота је у овоме: што се више дух ослобађа, то се осећаш лакшим – знаш да те је Господ употребио.
Не мораш да бринеш о родовима, то је Господњи посао. Да ли су људи спасени или нису, да ли им се помогло или није, то је у Господњој руци, а не у твојој. Резултат припада Господу, а не теби. Успех је Његова брига, а не твоја. За нас слуге постоји само један субјективан род, а то је да за време говора и после тога, ако сам се ослободио свог бремена, знам да ми је Господ био милостив.
Радост служитеља речи није у томе што изговара многобројне речи, нити у климању главама, нити у чињеници да се људима помаже, већ у ослобађању духа при беседи. Онако како дух истиче тако се и бреме ослобађа. Када се дух ослободи срце је радосно. Знаш да си извршио своју дужност и да си је обавио како ваља. Ако се реч изговара а дух се задржава, вратићеш се кући са истим бременом. Можеш да говориш тако гласно док не промукнеш и тело ти се умори, али се враћаш поражен јер ти је дух блокиран. Разлог говорења је да се ослободиш свог бремена – да ослободиш свој дух. Што се дух више ослобађа, ти постајеш лакши и срећнији.
Са ослобађањем твог духа долази и Божија реч. Без тога, твоја реч није Божија реч; него само имитација. Кад год Божија реч дође твојим посредством, твој дух неизбежно излази са њом. Само безумни траже род и хвалу од људи. Безуман човек се диви својим речима и не дотиче свој дух. Ако је толико неразуман да жели да остане у тами, биће задовољан изврсношћу својих речи. Заборавља да је реч без духа потпуно празна.
Сходно томе, поведи рачуна о томе да ли се дух ослобађа у речи. Таква будност ће помоћи да се одржи веза између духа и речи. Ако не пазиш, реч може да изгуби везу са духом. Негативан прекид везе је проузрокован непажњом – позитивно одржавање везе је посредством Божије милости. Дух мора да иде уз реч. Његово ослобађање ће учинити реч исправном и довести до тога да реч допре високо. С једне стране требало би да будеш будан, а с друге да научиш да се поуздајеш у Божију милост. Потпуно ћеш се изгубити ако покушаш сам да припремиш своју поруку и да сам извршиш своје прелазе. Ако неко треба да буде поносан на своје проповедање, резултат може бити само један: иако би могао добро да проповеда, он нема службу речи. Можда се осећа усхићено након проповедања, али он никада неће бити и проповедник речи. Безумни су поносни. Не заборави да је само по Божијој милости реч у сталном додиру са духом.
3. Дух следи реч а реч следи помазање. Постоје два начина говора. Један од начина је да се реч износи духом, то јест, дух се ставља у изговорену реч. Други начин је да унапред имамо и помазање и дух, и нашу реч да бисмо следили помазање. То су два различита начина на који се наш дух и реч сједињују у беседи.
Када говориш, постоји могућност да Бог жели да ослободиш одређене речи. Он ће испунити твој дух тим речима. Ти стављаш свој дух у речи и шаљеш их једну по једну. Ти као служитељ испољаваш своју вољу да испољиш речи својим духом. Када су твоје речи изговорене, твој дух се испољава с речима. Користиш дух да испољиш речи, а твој дух истиче с речима. Онако како те речи долазе до људи, тако се и дух спушта на њих. По милости Божијој, такав начин беседе може бити веома делотворан. Речи су снажне, а дух је узвишен. Уста изговарају речи док срце испољава дух. Ово је један од начина.
Постоји још један начин: пре него што проговориш, сила Божија је на теби – помазање је на теби. Помазање претходи речи. Под утицајем ове силе говориш под помазањем. Помазање тече, а твоје речи их следе. Кад год постоји неко осећање у духу, ти учиш да говориш у складу са тим. При таквом начину говора твој дух непрестано тече. Посебна корист од тога је што никада нећеш погрешити, јер помазање увек претходи речи.
Твој начин става према слушаоцима ће се разликовати на два начина. У првом начину беседе ти посматраш слушаоце, запажаш изразе лица и проучаваш њихово стање. У другом начину не можеш да обраћаш пажњу на слушаоце, јер сву пажњу мораш да усмериш на дух, чекајући на помазање. Ти си као посматрач који стоји на вратима. Чим приметиш помазање, одмах следе и твоје речи. Једноставно идеш са помазањем, потпуно занемарујући изразе лица, став и реакцију људи. Под силом помазања говориш реч по реч. У овом начину беседења, уколико би скренуо своје мисли ка слушаоцима, одмах би био прекинут и не би могао да идеш даље с помазањем.
Сви који се уче да говоре у духу морају да науче ова два начина говора. Понекад по Божијој милости говориш посредством своје мисли, а истовремено стављаш свој дух у реч и тако је испољаваш. Другом приликом, Господ те наводи да прикупиш снаге целог свог бића и у стрпљивом чекању на духа коме Он даје помазање да предњачи. Прво иде помазање, а затим си у стању да замислиш одговарајуће речи да би изразио унутрашње осећање. Прво иде помазање, а одмах затим и речи. Док говориш, можеш да гледаш слушаоце, али ништа не осећаш, јер је цело твоје биће усредсређено на помазање. Такво ослобађање духа доводи до тога да Божија деца дотичу дух. Служитељ речи би требало да користи оба ова начина беседништва.
Најбоље стање за службу речи је говорити у складу са помазањем, али погурати дух у право време је од велике важности. Главно је да се говори на основу помазања. Ти шаљеш речи у складу са помазањем, потпуно занемарујући било какву реакцију слушаоца. Помазање је са тобом и налазиш начин како да изливаш речи. Али за то време можеш да додаш још један начин говора, јер желиш или да благословиш или да припитомиш своје слушаоце. Ти одашаљеш свој дух са речју. Док сила помазања тече, истовремено тече и твој дух као садржај. Тада и тамо видећеш Господњу милост. У стању си да слушаоцима пружиш откривење када то зажелиш – у стању си да их благословиш или да их сломиш.
Проповедање које ће учинити да људи разумеју је служба речи на најнижем нивоу. Када буде испољена на највишем нивоу, људи ће видети и пашће. Да учиниш да људи разумеју да би их навео да виде и падну зависи од тога колико си вољан и у којој мери си спреман да за то платиш цену. Када будеш спреман да трошиш и будеш потрошен, људи ће добити благослов. Под помазањем уз потискивање духа људи не могу а да не виде и не падну.
Цена коју си спреман да платиш овде постаје веома значајан чинилац. Основно питање за служитеља речи је да увежбава свој дух. На ово морамо да обратимо велику пажњу пред Господом. Спољашњи човек треба да буде сломљен, јер је то једини начин да се дух учини употребљивим. Сламање спољашњег човека је једина ствар коју Свети Дух има за циљ приликом дисциплиновања. Морамо да Му дозволимо да делује у нама. Ако нема непослушности или опирања Његовој дисциплини, Он ће неизбежно сломити нашег спољашњег човека и учинити нашег унутрашњег човека употребљивим.
4. Мисао мора да буде под контролом духа. У беседништву питање мишљења је вредно пажње. Заузима веома велико место у служби речи. Ако је твоја способност разума делотворна, ти си у стању да тако средиш своју мисао да ће се дух ослободити док говори. У супротном, твој дух једноставно не може да се ослободи. Ниједан служитељ не би требало да буде немаран и не чува свој разум од повреде. То му је драгоцено као што су и две руке пијанисти. У нормалним приликама требало би да дозволимо Духу Господњем да слободно користи нашу мисао. Не смемо дозволити да она дивља. Неразумне и бесмислене ствари не би требало да заокупљају наш разум, нити ниске и презрене ствари да буду предмет наше менталне праксе.
Ово не значи да је мисао извор речи. Ако служитељ говори онако како мисли, његову мисао би требало осудити и потпуно уклонити. Ако неко верује да је довољно размишљао о Библији и да стога може да учи друге он је неупотребљив. Свако мишљење осим оног у духу требало би да се уклони. Све поруке које потичу из нечијег мишљења морају да буду одбачене.
Ово, међутим, не значи поништавање функције мисли. Свака новозаветна књига је написана са мишљу која се налази иза ње. На пример у Павловој посланици Римљанима колико је та мисао обилна, али колико и племенита. Ова посланица не потиче из разума, него настаје у духу – мисао у њој следи дух. Извор мора бити дух, а не мисао. Обично морамо добро да пазимо на свој разум да би овај могао бити употребљив када Бог то жели. Стога немојмо неправедно да осуђујемо. Треба да осуђујемо мисао само када она постаје извор беседе. Ако неко говори својим разумом не сме му се одобравати. Али нормално је да дух користи мисао и не треба га осуђивати.
Што је порука духовнија, то мисао мора да буде потпунија. Све духовне поруке су препуне дубоких и племенитих мисли. Када се дух покаже, он захтева пуну и богату мисао. Наш разум мора да заузме место које му припада у служби речи. Које речи треба прво изговорити, а које следе након тога дело је нашег разума. Прво ће се изговорити оно о чему се прво помисли, и тако даље. Наш говор прати нашу мисао.
Знамо да дух непосредно не заповеда речју. Да је тако, то би био говор у језицима. Дух обично усмерава наше речи по разумевању нашег разума. Само ово се зове служба речи. Стога наше разумевање мора да буде употребљиво. У случају да није употребљиво, дух је ометан и губи контакт са речју. Оно што повезује дух и реч јесте наша мисао.
Морамо пажљиво да пазимо на своју мисао пред Богом. Треба је свакодневно обнављати. Не дозволимо да наш разум по навици буде заокупљен подлим и ниским стварима, јер ће то онемогућити Светом Духу да нас користи. Морамо да очувамо своју мисао светом. Ми дотичемо стварност посвећења приликом служења речи. Посвећење значи предавање целог нашег бића Господу да нас Он употреби. То значи приношење свих наших мисли Богу. Свакодневно морамо бити на опрезу да не би по навици заузели нижи ниво, јер тако не бисмо могли да достигнемо високи ниво у време потребе. Свакодневно увежбавај своје мисли да се сусрећу са употребом Светог Духа; не дозволи им да буду сметња духу. Нека Бог тако усмери наш разум да бисмо касније могли да помислимо на оно што би требало прво да се изговори, итд. Нашом речју управља наша мисао, а нашом мишљу управља наш дух. Реч ће се објавити тим редоследом.
5. Врхунац речи наспрам врхунца духа. У беседи је лако знати када наше речи достижу врхунац, али није лако препознати и врхунац духа. Наша мисао познаје врхунац речи; врхунац духа је изнад знања наше мисли.
Служитељ речи мора да има на уму разлику између врхунца речи и врхунца духа. Ако је наше духовно стање исправно, сасвим нам је јасно које посебне речи нам је Бог дао; односно одређене речи допиру веома високо док остале остају обичне. То је нешто што знамо, тако док говоримо, желимо да унесемо овај врхунац речи. Међутим, врхунац речи можда није врхунац духа. Понекад се поклапају; понекад се разликују. Ово чини службу речи компликованијом. У случају поклапања ова два врхунца, служитељ треба само да пази да његове речи непрекидно иду ка врху, јер се његов дух ослобађа са речју и снажан је и моћан као реч. Али понекад је реч достигла свој врхунац док је дух необично уздржан, или обрнуто.
Шта да радимо када се врхунац духа и врхунац речи не поклапају? Имај на уму да је ово тренутак када наша мисао има неки посао да обави. Код служења речи, наша мисао треба да буде нежна, а не крута. Наше мисли заиста морају да буду усмерене на реч, а ипак треба да их Свети Дух користи. Требало би да буду нежне и прилагодљиве до те мере да могу да приме нешто неочекивано. Код служења речи често се сусрећемо са неочекиваним елементима. Бог би можда желео да истовремено говори нешто друго; можда ће желети да дода неке речи, или Свети Дух може да пожели да учини нешто необично. Ако је наша мисао крута и тврда као гвожђе, она није у стању да прими додатне речи духа; и тако смо везани сопственим речима. Можемо да достигнемо врхунац речи, али не достижемо врхунац духа. Наша служба ће бити обична и неделотворна. Такво искуство је прилично тешко објаснити, али ћемо га свакако разумети када се сретнемо са њим. Запамти само да служитељ речи мора да има све своје мисли доступне за реч, док истовремено те мисли морају да буду кротке и активне пред Богом, тако да кад год Свети Дух указује на нешто друго, оне су довољно приљагодљиве да га следе. Тада ће успети да достигне врхунац духа при беседи.
Стога, када устанеш да говориш, твој разум мора да буде приступачан и прилагодљив пред Богом и твој став мора да буде спреман да прихвати сваки неочекивани обрт. Само на тај начин можеш да откријеш шта Бог данас намерава да учини. Требало би да очекујеш да би могло и нешто неочекивано да се деси. Сходно томе, требало би да научиш како да провериш свој сопствени дух, као и Дух Божији. Ако после неколико изговорених речи осећаш слободу у свом духу, твоја мисао би требало да покуша да јој дода више речи да би се ослободило више духа. Када изговориш реч и дух обилно тече, требало би да пратиш овај смер и додаш још речи. Док говориш, твој разум тражи средиште духа. Једном када дотакнеш средиште, твоја мисао покушава да пронађе додатне речи да би се ослободило више духа, и тако даље и тако даље. Другим речима, кад год твоја реч ослобађа дух, твоја мисао не би требало да покушава да промени правац. И твоја мисао и твоја реч морају да прате смер. Што више говориш, више помазања примаш и више се духа ослобађа те реч бива снажнија – дотиче врхунац духа.
Као што смо рекли, два врхунца се понекад поклапају; али не увек. Не можемо ништа да учинимо ако дух достигне свој врхунац пре речи. Али ако реч прво достигне свој врхунац, у стању смо да учинимо нешто да у великој мери ослободимо дух. Ово се може упоредити са покушајем да се лоцира игла која је негде пала. Користиш магнет да свуда тражиш иглу све док не буде привучена. На исти начин и ти користиш своју реч да би проверио дух. Ако једна реч не успе да активира дух, покушај са другом речју. Кроз искуство ћеш знати када је реч активирала дух. Можеш да откријеш веома благо деловање Светог Духа. Говориш својом мишљу; користиш своју реч да провериш да ли је Свети Дух задовољан речју. Ако је Он задовољан, ти ћеш то осетити. Настављајући тако са још више речи, видећеш да се дух ослобађа. У таквим тренуцима твоја мисао управља твојом речју и снажно следи, не скрећући него иде напред. Речи ће привући још речи, дух ће се све више ослобађати док не дотакнеш врхунац за време беседе.
Стога морамо да научимо како да проверавамо оно што је од Светог Духа овом или оном речју, проверавајући која ће Га реч ослободити до врхунца Његове беседе. Када реч дотакне праву тачку, тада све што више говориш, све више ће се ослобађати дух, а помазање ће бити обилније и твоје речи ће бити тачније. Постепено ће те реч довести до врхунца духа који је врхунац твоје поруке. Када видиш присуство Господњег Духа као и Његовог благослова, сигуран си да ћеш дотаћи средиште данашње поруке. Ако је твој дух снажан, моћи ћеш да наставиш са излагањем речи пошто се постигао врхунац. Међутим, ако твој дух није довољно снажан, мораћеш да се окренеш после неког времена иначе реч неће остварити жељени циљ. Проблем је сада снага духа. Што је дух јачи, то се врхунац дуже задржава. Ипак, не смеш да се присиљаваш на одржавање врхунца. Кад год недостаје духа, иако реч још увек траје, време је да престанеш.
Дакле, да резимирамо, наш разум би требало да буде усредсређен и прилагодљив пред Богом. Мора да буде толико усредсређен да не мисли ни на шта друго, а опет толико прилагодљив да може да прими било шта што се није очекивало. Чувај се да не паднеш у било какав непроменљиви положај у својим мислима, јер ће те то спречити да дотакнеш реч или неочекивани врхунац који би Господ можда желео да ти дâ данас. Неопходно је потребно да свакодневно вежбамо своју мисао у сарадњи са Божијом речју и са кретањем духа, тако да за време службе наша реч може да се уздигне до врхунца духа.
6. Памћење мора да буде савршено. Приликом служења речи наша мисао контролише нашу реч. Ми говоримо у складу са оним што мислимо. Али потребни су нам материјали за наше размишљање. Нико не може да смисли нешто ни из чега. Наша мисао је заснована на нашем памћењу. Оно што смо научили, мислили и искусили у свакодневном животу, то постаје материјал за реч. Тај материјал се сакупља кроз Господње поступање у нашим уобичајеним активностима. Колико је Господ уништио и саградио у нама служи као материјал у резерви.
Ми проводимо цео живот у стицању искуства, дисциплине, доктрине и учења Библије. Једног дана, кад устанемо да говоримо у име Господа, Дух Божији увежбава наш разум, а наш разум користи оно што је у нашем сећању. Другим речима, Свети Дух управља мишљу која заузврат управља речју. Наша мисао даје материјал нашој речи, тај материјал је заснован на нашем памћењу. Ако нам недостаје искуства, касније немамо чега да се сећамо. Човек не може да се сети онога што не поседује. Оно што складиштимо у свом сећању снабдева нашу мисао, а затим то снабдева нашу реч. Иза речи стоји добра и смислена мисао, заснована на нашем памћењу. Ништа није неприпремљено; све се говори према прошлом искуству.
Реч зависи од мисли, мисао од памћења, а памћење од искуства. Када устанеш да говориш, бираш употребљив материјал из свог животног искуства. Твоје животно искуство се јавља као спремиште. Господ те је провео кроз много тога. Он ти је дао многе лекције и многе истине. Све ово је сачувано у складишту твог искуства. Када говориш, твоје речи су засноване на тим искуствима. Како до овога долази? Речи долазе из твојих мисли, али твоја мисао прикупља свој материјал из складишта кроз памћење. Само твоје памћење може ући у складиште твог искуства и из њега изабрати одговарајући материјал.
Памћење је као чувар складишта; само оно може да изнесе оно што си научио и сачувао у прошлости. Тада твој разум организује тај материјал и представља га по реду. Сада препознајеш важност памћења. Сва служба речи почиње са Светим Духом. Када Свети Дух жели да говори, Он користи нашу мисао. Јер коју год реч Он жели да каже, Он тражи да ли је наша мисао употребљива, да ли смо у стању да обезбедимо праву реч, да ли можемо да следимо прави редослед речи које треба изговорити. Све више откривамо неспособност сопственог мозга. Не можемо да мислимо на реч коју Свети Дух жели да каже; уместо тога користимо речи које Свети Дух не жели да употреби. Ниједан проповедник речи не може да буде поносан, јер када једном почне да служи он види своју неспособност. То је попут зупчаника на некој машини чији се зупци не уклапају. Понекад осећамо да смо у брзини. Наш разум је у стању да обезбеди реч коју Господ жели да каже. Али то није наше свакодневно искуство. Наш разум је често неупотребљив. Наша мисао је исувише незанимљива да бисмо Светом Духу дали праву реч.
Требало би да схватимо да Свети Дух управља мишљу, а мисао усмерава реч. Без вођства Светог Духа наш разум је потпуно неспособан да управља нашом речју. Ипак, када наш разум покушава да усмери нашу реч, он зависи од памћења. Мисао памти шта треба да каже, али не схвата шта треба да каже. Ове речи се не смеју изразити на чудотворан начин; него их треба призвати из складишта. Свети Дух усмерава мисао, која затим подсећа на реч коју треба изговорити. Ако је памћење добро, залихе ће увек бити при руци. Док служимо, Свети Дух нам омогућава да се присетимо онога што смо научили у прошлости. Изненада, Он се присећа те одређене ствари из нашег памћења, и ставља је у наш разум како бисмо могли још једном да је схватимо и изразимо речима.
Многа искуства су сачувана у сећању са можда једва неколико речи. Ако је данас наш разум посебно расејан, не можемо да се сећамо онако како би требало, а то утиче на ослобађање духа. Дух је спутан ако је било који део нашег бића неупотребљив. Неко још увек може да проповеда, али дух није ослобођен. За ослобађање духа неопходан је савршено употребљив разум са савршено употребљивим памћењем. Ако су наша мисао или наше памћење само мало оштећени то ће утицати на нашу службу. Ово је веома озбиљна ствар.
Претпоставимо да Господ жели да ти данас нешто кажеш. То могу да буду седам или осам речи. Прибојаваш се да не заборавиш те речи. Трудиш се да их запамтиш. Када дођеш на састанак, више пута се подсећаш тога да не смеш да заборавиш те речи. Твоје срце је потпуно заокупљено њима. Али на твоје запрепашћење, дух се не ослобађа када говориш.
Бескорисно је памтити нашим мозгом. Речи постају празне, јер дух остаје неактиван. Памћење служитеља речи мора да буде сасвим природно. Ако му се стави нека узда, оно постаје бескорисно када Свети Дух жели да говори. Уместо тога, служитељу је потребно савршено памћење као и савршена мисао. Попут жице за струју, ако је један крај прекинут, електрична струја је прекинута; тако и Дух Господњи не успева да изађе ако је било која тачка у сећању прекинута. Међутим, ми смо неуспешни ако узмемо сећање или мисао као извор наше службе. Тек када Свети Дух постане извор, та мисао и памћење постају корисни. Под просветљењем Духа схватамо колико је неодговарајућа наша мисао, наше памћење и наша речитост. Зато би требало да замолимо Господа да преобрази наше памћење у памћење Светог Духа да би тако могло да послужи Божијем циљу. Без обзира на то да ли можемо да се сетимо тих неколико речи које Господ жели да изговори, оне ће учинити велику разлику у служби. Ако можемо да их призовемо у сећање, онда ће речи изаћи и дух ће бити ослобођен. Ако не, бићемо потиснути као да смо под тешким воденичким каменом; ни дух ни речи не могу да изађу.
Морамо да сакупимо све оно што би Свети Дух требало да користи. Морамо да саберемо све што смо научили, прочитали, чули и што нам је путем откривења било приказано током нашег живота и то учинити доступним Светом Духу. Ово се може упоредити са човеком који затвори све прозоре да му бука и активности споља не би сметали. Он све што има ставља на располагање Светом Духу да се то у потпуности искористи. У релативно снажној служби, такав човек сабере цео свој живот да га Свети Дух искористи у року од пет или десет минута. Служење је скупо. Свако ослобађање захтева цену. Човеков спољашњи човек мора да буде затворен – сви прозори према споља морају да буду затворени. Он сакупи све што је запамтио и све што има да би га Свети Дух користио када затреба. Ово је снажна служба. Не би требало да буде мешања, расејаности, немарности. Изгледа као да никада у животу ниси сакупио толико тога да би то Свети Дух одједном искористио. Ово је време када памћење чини своје. Да би своје памћење опскрбио оним што му је потребно, мораш да научиш многе лекције пред Богом и да прођеш кроз многа искуства. Служба речи је заснована на дисциплини Светог Духа; без такве дисциплине немаш материјала за реч. Ако си сакупио материјал кроз дисциплину Светог Духа, твоје памћење га може користити по потреби. Међутим, ако си примио мало дисциплине и научио само мало, твоје памћење не може да има довољно материјала да задовољи потребе Светог Духа.
Отуда богатство службе зависи од обиља дисциплине и учења. У случају таквог обиља, памћење природно има много тога да обезбеди мисао, а мисао има много тога да преобрази у реч. Требало би да постоји смисао у нашим речима. Не смемо да изговарамо празне фразе. Морамо у њих да ставимо све што смо научили кроз наше памћење. Ако Дух Божији буде главни, све што смо научили у животу испоставиће се да је корисно.
7. Осећање и реч морају да буду једно. Морамо да користимо своја осећања док служимо. Дух се неће ослободити ако не нађе наше осећање и нашу реч уједињене. Када наше осећање има неку уздржаност према речи коју дух жели да употреби, реч ће бити спутана и дух ће бити спутан. Често откривамо да је наш дух уздржан. Какве су то врсте уздржаности? Понекад имамо стидљив осећај, или осећај страха да нас други не критикују. Можемо да осетимо хладноћу људи према нама и њихово противљење. Све ово умањује оно што би требало да кажемо, јер нас спречава да своје осећање помешамо са речју. Плашимо се да дозволимо нашој емоцији да тече уз нашу реч.
Стога, приликом објављивања речи, морамо да се ослободимо свога осећања. Ако оклевамо у било чему, реч не може слободно да тече и дух се неће ослободити. Ако реч захтева од нас да лијемо сузе, ми једноставно морамо да лијемо сузе. Често их реч захтева, али ми нећемо да их лијемо. Наше осећање и наша реч једноставно нису једно.
Како је само тврда човекова спољашња љуска. Ако је човеково осећање задржано, дух не може да изађе. Једна од великих предности изливања Светог Духа је ослобађање наших емоција. Ослобађање човекових емоција може произићи из два разлога: један долази од изливања, а други почиње са сломљеношћу. Ослобођење кроз изливање је спољашње ослобођење, стога особа треба да се ослободи пре него што се дух ослободи. Сломљеност такође доводи до тога да се човек ослободи себе. Дисциплина омогућава да се човек ослободи чак и без изливања. Младом брату који још није примио дубоко откривење потребно је изливање за његово ослобођење, иако не треба да зависи од таквог ослобођења. Оно што је изузетно драгоцено то је када се његова спољашња љуска сломи услед свакодневног дисциплиновања. Тада је у стању да се ослободи не само у време изливања Светог Духа, него и када изливање изостаје. Другим речима, ако је Дух Господњи на нама и ако смо били довољно дисциплиновани да разбијемо спољашњу љуску наших емоција, онда какво год осећање данашња реч захтевала, ми можемо да ослободимо то осећање.
Морамо да ускладимо реч са својим осећањем. Ако наше осећање не прати реч, дух је често спутан. Зашто када Божија реч захтева проливање суза, твоје сузе не теку; или када захтева подизање гласа ти не можеш да завичеш? Главна препрека си ти. На твоје осећање утицали су људи који те окружују тако да се оно не усуђује да одговара тој речи. Понекад је потребно да повичеш да би у великој мери ослободио дух. Господ Исус је повикао из свег гласа: „последњег, великог дана празника стајао је Исус и викао . . .“ (Јован 7:37). На дан Педесетнице „А Петар стаде с Једанаесторицом, подиже свој глас“ (Дела 2:14). Притисак Светог Духа је на њима био толико велик – Свети Дух им је дао толико дубока осећања – да су били приморани да подигну глас. Њихове спољашње емоције и унутрашњи осећај били су спојени у једно. Пошто су јеврејске вође ослободиле Петра и Јована, они су се састали са браћом. Они „подигоше једнодушно глас к Богу“ (Дела 4:23-24). У то време ситуација је била изузетно тешка, па су замолили Господа да погледа на претње и да им дâ сву смелост да говоре реч како би Господ пружио Своју руку да исцељује, и да се знаци и чудеса дешавају кроз Његово име. То се догодило Павлу када је видео човека који је био хром од рођења. Он му „рече снажним гласом: усправи се на своје ноге“ (Дела 14:10).
Сви ови примери нам показују да у беседи излазак речи мора бити праћен одговарајућим осећањем. Ако се наша емоција не ослободи, дух ће бити задржан. Сам Господ Исус, прва црква, Петар, Јован и Павле – сви су они имали довољно снажна осећања да подигну свој глас. За ослобађање духа потребно је снажно осећање. Ми не убеђујемо људе да вичу док проповедају; ми једноставно кажемо да када је дух жив, глас треба подићи. Ако нема унутрашњег осећања, иако наш глас испуњава целу просторију, то није ни од какве користи. За неке, што гласније певају, дух је мањи; што су гласнији у проповедању, то мање духа имају. Све што је вештачко то је бескорисно. Извештачености није место у служби речи. Оно што је изнутра требало би да се ослободи. Никада не имитирајте оно што је споља. Када наша реч изађе, нека је наша емоција прати. Међутим, за ово морамо да будемо сломљени. А након што се спољашња љуска разбије, можемо да вичемо, да се радујемо или плачемо већ како то прилика захтева. Такав осећај настаје изнутра, није вештачки произведен споља. Ако Господ не може да проникне у осећања оних који служе, како ће икада достићи осећања других? Колико хладна, колико сува, колико су њихова осећања супротна! Кад год говоримо морамо да продремо кроз њихове емоције. Ако Господ не може да нас натера да пролијемо сузе, не може ни друге натерати да их проливају. Ако притисак на нас није довољно јак да нас расплаче, како можемо да очекујемо да други плачу?
Прво упориште кроз које реч мора да продре смо ми сами. Често у проповедању осећамо неадекватност нашег осећања. Зашто? Нисмо сломљени. Служба речи захтева високу цену: Господ мора да нас разбије на комаде. Ако смо веома погођени речју кад год нас додирне, наша реакција постаје Божија реакција. Ако расплакани Јеремија није могао да расплаче Јевреје, колико мање би пророк без суза могао да расплаче нацију? Пророк мора најпре да заплаче пре него што Божији народ буде доведен до суза. Бог воли да види сломљеног човека како ослобађа своје осећање при проповедању. Стога проповедник речи мора да научи како да утиче на јединство осећања и речи.
8. Реч би требало да буде јасна и узвишена. Сви који служе Богу требало би да сазнају које су карактеристике Божије речи. Тек тада можеш знати какве би требало да буду твоје речи да би их Бог употребио. Једноставно речено, реч из Библије има две карактеристике: једну, лако се разуме, и другу, високог је квалитета. Божија реч је тако јасна да чак ни они који су слепи неће изгубити свој пут нити ће се хроми спотаћи. Параболе у Божијој речи никада нису загонетке. Бог не намерава да од Своје речи направи загонетку, стога је Његова реч јасна и лако разумљива. Онај ко жели да служи речју мора да научи како да говори једноставно. У обичном разговору требало би да негује навику да говори једноставно, никада дугим, проширеним реченицама. Обрати пажњу на то да ли те људи разумеју или не. Ако не разумеју, покушај то да искажеш на другачији начин. Увек имај на уму да је Божија реч за то да је људи разумеју, а не да буду збуњени. Матеј 13 је изузетак. Због њиховог одбацивања Господа, реч Божија је била скривена од тих Јевреја.
Требало би да вежбаш моћ говора. Ако ти је дато светло у року од пет минута, требало би да проведеш пет сати да размишљаш о томе. Када говориш, покушај да питаш брата да ли разуме. Ако не разуме, промени начин говора. Мораш да научиш да говориш све док те људи не разумеју од самог тренутка када почнеш да говориш. Немој да говориш пола сата када људи разумеју само пет минута. Напротив, говори само оних пет минута које разумеју. Боље је мање говорити него протраћити двадесет пет минута.
Дакле, у нормалним приликама мораш да учиш како да изговориш једноставне речи и да негујеш навику да говориш јасно. Никада немој да падаш у искушење да говориш дуго. Увек се труди да те људи разумеју. Замоли Бога да ти дâ једноставне речи или да ти да одговарајућу илустрацију да јасно поткрепиш мисао. Природа Божије речи је да се лако разуме. Ако се твоја реч по природи разликује од Божије, имаћеш проблема кад говориш. У случају да ти је тешко да говориш јасно, не буди поносан, већ се понизи да би потражио савет своје браће и сестара. Научи да говориш пет минута како би се уверио да ли људи разумеју или не. Боље је бити критикован него несхваћен. Ти говориш у име Бога, стога значење мора да буде уочљиво, а реч одговарајућа. Бог не жели да Његова реч буде загонетка, као неке старозаветне параболе које се могу протумачити само након много истраживања. Немој да се стидиш да тражиш помоћ од оних који су искуснији. Замоли их да ти укажу где су твоје речи нејасне да би могао да их побољшаш и учиниш разумљиво једноставним.
Божија реч није само разумљива, већ је и високог квалитета. Бог никада не говори нешта површно, то јест, Бог никада не каже нешта што би могло бити пријатно људима, али нема духа. Проповедник речи мора да гађа високо пре него што погоди Божију реч. Ако је нечија реч лошег квалитета, он не може да додирне Божију реч. Стога се речи морају одржавати на високим стандардима. Једном када променимо њен квалитет, губимо додир Божије речи. Пошто се речи користе за представљање Господа над војскама, требало би да се дижу високо. Ако неки брат цитира стих из Библије, а затим настави да објашњава речима лошег квалитета, како се Божија реч може ослободити? Нема шансе да Бог изађе путем наших речи. Сасвим је у реду да двогодишњем или трогодишњем детету које тек почиње да учи да говори и слуша кажеш: „Ако будеш добар, Господ Исус ће бити задовољан тобом, и ја ћу ти вечерас купити слаткише.“ Али претпоставимо да станеш за проповедаоницу и кажеш: „Ако сви пажљиво слушате, Господ Исус ће бити задовољан вама, а ја ћу вас вечерас све почастити слаткишима.“ Видиш ли апсурд убеђивања људи на такав начин? Прениско је и незрело, превише детињасто у језику и мисли. Бог очекује да његов слуга достигне висину. Што се више уздигнеш, то је веће интересовање слушалаца.
Отуда је веома важна тачка у служењу речи да се пењеш високо пред Богом. Што се више пењемо, то се више ослобађа Божија реч. Бог одбацује ниску мисао, неквалитетно убеђивање, јефтине метафоре или речи. Досегни висине, а ипак буди јасан. Понекад можемо да имамо и светлост и бреме; желимо да говоримо једноставно; а ипак притисак је толико велики да једноставно не можемо да будемо једноставни. Ако нам је тако тешко да будемо једноставни после много покушаја, како можемо да говоримо једноставно ако никада и не покушавамо да учимо? Негујмо навику да говоримо једноставно, јасно и разумљиво, у исто време досежимо висине да би реч Божија могла да изађе.
Остваривање сталног напретка
Данас је теже говорити него што је то било пре сто година. Нама је теже да говоримо сада него што је то било за Мартина Лутера (Martin Luther) пре четири стотине година. То је зато што се Божија реч постепено ослобађа, досежући све веће висине док се излаже. Пошто је Бог већ проговорио до одређене тачке, не можемо себи дозволити да назадујемо у говору. Наш говор мора да иде напред. Господ је рекао: „Отац мој стално ради, па радим и ја“ (Јован 5:17). Бог никада није престао да делује. Радио је јуче и ради данас. Његов данашњи рад је напреднији од јучерашњег, а Његов сутрашњи рад биће напреднији од онога у садашњем часу – Он никада не ради све мање и мање, него увек све више и више. Његов рад је прогресиван, никада назадан. Мартин Лутер је открио оправдање вером, упркос томе, током последњих сто година људи разумеју то начело чак и више од њега. Ово није тврдња о поносу, него само назнака да се реч Божија постепено открива. Мартин Лутер је стекао велики увид у Посланицу Галатима, али данашњи верници у тој посланици виде много више. Ако је откривање Божије речи напредовало, како можемо да се враћамо уназад и говоримо о прошлости?
Знамо да се све истине налазе у Библији, да се тамо налази основа за све беседе, али откривање библијске истине, ослобађање Божије речи и увид цркве пред Богом непрестано напредује. Из нараштаја у нараштај деца Божија схватају све више. На пример, у првим вековима црква је у већини случајева сматрала царство као Божије небо. Међутим, од прошлог века овај проблем је постепено још више разјашњен. Царство се разликује од неба. Данас је то још јасније; царство није само награда, већ има и своје аспекте духовне владавине и ауторитета. Верујемо да су све истине у Библији биле јасне током апостолског времена. Од тада су постепено поново ослобађане. Могли бисмо да користимо и другу илустрацију. Данас разумемо више о васкрсењу него они у прошлости. Како Бог даје милост Својој цркви, тако је и реч богатија. Његова је намера да све више пренесе цркви.
Можемо да упоредимо најбоље проповеди другог и трећег века са служењем речи данас и при том откријемо напредак који је учињен. Дух Свети се не осврће; Он нас води надаље. Црква по изгледу може да има много потешкоћа, али наш Бог напредује. Он није престао да ради након што је учинио нешто. Он и даље ради. Дакле, оно што данашња служба речи дотиче требало би да буде дубље од онога што је дотакла претходна служба. Сагледајмо бескрајну милост коју Бог излива на цркву. Ако црква жели да достигне своју зрелост да би дотакла Христово богатство, данашња служба мора да се развија у својој пунини. Дакле, немој да се задовољиш са неколико немарних речи. Бог жели да нам пружи оно што је најузвишеније.
