Još jedna stvar koju služitelj reči mora uzeti u obzir je pamćenje, tj. moć da se nešto zapamti. To zauzima mnogo veće mesto u službi nego što obično mislimo. U vezi sa tim ima mnogo toga što bi trebalo da naučimo.
Potreba za pamćenjem
Kada neko služi, on uvek oseća neadekvatnost svog pamćenja. Možda je prirodno obdaren dobrim pamćenjem, ali kada je u pitanju služba on otkriva svoju nesposobnost. Ova nesposobnost utiče na ispoljavanje reči. Izgleada kao da je to ispoljavanje pokriveno nekakvim velom, i tako sprečava da se breme oslobodi. Možemo reći samo ono čega se sećamo, a ne ono čega se ne sećamo. Kako unutrašnja reč podržava izgovorenu reč? Kako ono prvo protiče? Bez podrške unutrašnje reči neće biti ni izgovorene reči. Ako unutrašnja reč izostane, izgovorena reč mora da promeni svoj predmet, jer se predmet nalazi u unutrašnjoj reči, a ne u izgovorenoj reči. Drugom je potrebna podrška prvog inače će uvenuti. Stoga ovde vidimo značaj pamćenja. Podsećanjem se unutrašnja reč prenosi napolje. Kad naše pamćenje izneveri, naše breme prestaje da se oslobađa.
Neobično iskustvo zajedničko svim služiteljima reči je da što se više sećaš doktrine, manje se sećaš otkrivenja. Možda razumeš učenje, ono ti je sasvim jasno, i dobro si ga upamtio. Ali sa otkrivenjem je drugačije. Ti primaš unutrašnje otkrivenje, vidiš svetlost i uspevaš da se usredsrediš na tu svetlost; dato ti je i nekoliko reči kojima ćeš izraziti ono što si upravo video. Čudnovato, teško ti je da se prisetiš tih reči. One mogu biti jednostavne, možda samo pet ili deset reči. Ljudski govoreći, trebalo bi da se lako pamte. Ipak, na tvoje iznenađenje, što je istinitije otkrivenje i veće unutrašnje viđenje, to ti je teže (u stvari) da zapamtiš te reči. Kada staneš da služiš, zaboravljaš reči u roku od nekoliko minuta. Često mešaš redosled tih reči; povremeno izostavljaš neke od njih; a ponekad si u stanju da ih se setiš sa velikim naporom, ali zaboravljaš samu stvar. Tako počinješ da shvataš koliko je teško sačuvati Božije otkrivenje u svom pamćenju. Počinješ da učiš da se moliš: „O Gospode, budi milostiv prema meni da bih mogao da pamtim.“
Moraš da podržiš izgovorenu reč unutrašnjom rečju. Međutim, zbog neadekvatnog pamćenja, često ti ne uspeva da imaš ono što ti treba. Što duže govoriš, to se više udaljavaš od unutrašnje reči. Pošto završiš sa iznošenjem propovedi, otkrićeš da tvoja unutrašnja reč ostaje netaknuta. Došao si s bremenom, a odlaziš sa istim bremenom. Nisi uspeo da ga se oslobodiš. Ovo je velika muka za tebe. Možda kažeš: „Zapisaću to u svoju beležnicu; onda ću se setiti.“ Ovo može, ali i ne mora da pomogne, jer se dešava neobična stvar: dok čitaš svoje beleške prepoznaješ svaku reč u njima, ali ne možeš da se setiš onoga što stoji iza reči. Kako ti je pamćenje sasvim neadekvatno. Ako je ono što imaš samo doktrina ili učenje, ti si u stanju da to preneseš. Što je više doktrinarno, lakše ga se sećaš. Ali nije lako prisetiti se otkrivenja. Pokušavajući da saopštiš svoje unutrašnje otkrivenje, moraš da shvatiš da ne možeš da se setiš onoga što si upravo video. Reči ćeš se možda sećati, a sama stvar je zaboravljena. Naš problem za propovedaonicom je što zaboravljamo ono što smo videli. Možemo izgovoriti mnogo reči, ali nijedna ne saopštava ono što vidimo. Služba trpi gubitak. Pamćenje ti je neophodno.
Postoje dve vrste pamćenja koje nam je potrebno: spoljašnje pamćenje i pamćenje Svetog Duha. Služitelju reči treba i jedno i drugo pamćenje. Spoljašnje pamćenje ukazuje na pamćenje spoljašnjeg čoveka, ono što se proizvodi u čovekovom mozgu. Ono zauzima veoma važno mesto u svedočenju Božije reči. Pamćenje Svetog Duha je ono što Gospod Isus pominje u Jovanu 14:26: „A pomagač-utešitelj, Duh Sveti koga će Otac poslati u moje ime, on će vas naučiti svemu i podsetiće vas na sve što sam vam rekao.“ Ovo je pamćenje Svetog Duha, jer je Sveti Duh taj koji te podseća na stvari, a ne ti.
Pamćenje Svetog Duha
Mi nešto vidimo u svom duhu. U stanju smo da to fiksiramo u svom razumu i takođe su nam date unutrašnje reči. Ove unutrašnje reči sadrže misao koju imamo, kao i svetlost koju primamo. Bog nam daje nekoliko reči koje se nazivaju rečima otkrivenja. Otkrivenje znači videti, ukloniti veo tako da svetlost sija i mi vidimo nešto iza vela. Kada vidimo tu unutrašnju stvarnost, u početku je ne možemo izraziti. Bog nam daje dovoljnu mentalnu snagu da zadržimo svetlost i da je prevedemo u svoju sopstvenu misao – kao da to fotografišemo. On nam takođe daje reči da obuhvatimo celokupno značenje onoga što se nalazi iza prosvetljenja. Stoga su reči otkrivenja reči koje se vide. One su više od reči, jer govore o našem unutrašnjem viđenju i unutrašnjem otkrivenju. Ove reči su istovremeno i viđenje.
Šta su zapravo te unutrašnje reči? One su izgovaranje otkrivenja u meni. One su više od pet ili deset reči; one izgovaraju ono što sam primetio u sebi. Gledanje je prvobitno bila funkcija mojih očiju, a ne mojih usana. Možda mi je iznutra vrlo jasno, ali ne mogu da izgovorim ono što je u meni. Sada mi Bog daje reči da otelotvorim tu svetlost, i osposobljava me da izgovorim ono što sam video.
Takvim rečima je potrebno pamćenje da bile prilagođene. Moram da zapamtim dve stvari: reči i svetlost. Nazovimo pamćenje reči spoljašnjim pamćenjem, a pamćenje svetlosti pamćenjem Svetog Duha. U čemu je naša današnja teškoća? Često se sećamo reči svojim spoljašnjim pamćenjem, ali gubimo pamćenje Svetog Duha – to jest, ne možemo da se setimo svetlosti. Pamtimo reči, ali zaboravljamo prizor. Takav problem ne postoji u oblasti doktrine ili učenja, jer možemo da zapamtimo i prenesemo svaku reč i tako je naš zadatak završen. Doktrina se zaustavlja na spoljašnjem. Međutim, služba reči treba da dotakne život. Što je više doktrinarnog, lakše se pamti i izgovara. Što je unutrašnje viđenje punije života, to se lakše zaboravi. Možda se sećamo svake reči, ali gubimo iz vida stvarnost. To je zbog nekog nedostatka u našem pamćenju Svetog Duha. Samo tako će reči biti žive. Kad god se ove unutrašnje reči odvoje od pamćenja Svetog Duha, one se menjaju iz duhovnog u materijalno. Ako se ne vodi računa, sve duhovne stvari mogu postati materijalne.
Unutrašnje reči mogu lako da se sunovrate u spoljašnju smrt. Duhovne reči mogu brzo da se materijalizuju. Da bi se osigurala njihova delotvornost, duhovne reči moraju da se održavaju živima u Duhu. Reči otkrivenja treba da budu negovane u Svetom Duhu, inače se možeš setiti reči, ali ne i otkrivenja. Na primer, relativno je uobičajeno znati nečistotu i odvratnost greha. Neki to vide prvog dana svoje vere u Gospoda; drugi su na to probuđeni u vreme probuđenja. Prvi vide odvratnost svog greha odmah nakon što čuju radosnu vest, dok drugi žive takvim raspuštenim životom da ih Sveti Duh oživi tek tri do pet godina kasnije da bi bili presvedočeni za to.
Jednom je neki brat bio presvedočen za svoj greh. Toliko ga je to obuzelo da se valjao po podu od osam uveče sve do zore. Drugi su odavno napustili salu za sastanke, ali on je ostao tu valjajući se kao da je došao do vrata pakla. „Iako odem u pakao“, povikao je, „i dalje je to manje nego što zaslužujem!“ Tokom te noći Gospod mu je pokazao odvratnost greha. Video je to u svom duhu i mogao je da kaže drugima o mržnji greha. Kao što piše u jednoj pesmi, video je greh crn kao dim, a ništa nije tamnije od dima. Sa samo tih nekoliko reči mogao je da izgovori svoje unutrašnje otkrivenje. Mnogima je to pomoglo. Pored toga, posle dve ili tri godine njegovo otkrivenje je postepeno postajalo nejasno. Reči „greh crn kao dim“ su još uvek bile sa njim, ali kada je počeo da govori, te slike više nije bilo. Otkrivenje Svetog Duha je izbledelo, više nije bilo tako izrazito i moćno kao ranije. Nekada kada je propovedao o crnilu greha, bilo je to sa suzama u očima; sada je govorio sa osmehom. Ukus je bio drugačiji. Reči su bile iste, ali izostalo je pamćenje Svetog Duha.
Jednog dana Gospod ti može pokazati grešnost greha kao što se to nalazi u Rimljanima 7:13 - „da bi greh — posredstvom zapovesti — postao preko svake mere grešan.“ Ti vidiš grešnost greha i užasava te reč „greh.“ Međutim, moguće je da u roku od nekoliko dana nakon toga još uvek možeš da se setiš reči „preko svake mere grešan“, a ipak ta slika nedostaje. U vreme kada vidiš grešnost greha pred Bogom, greh je prisutan i predstavlja sliku pred tobom. Međutim, kada kasnije počneš da govoriš o toj temi, reči mogu ostati sa tobom, ali slike je nestalo. Sliku nazivamo pamćenjem Svetog Duha.
Kao služitelju reči potrebno ti je pamćenje Svetog Duha koje ti omogućava da se setiš ne samo reči nego i slike. Zato svaki put kada ustaneš da govoriš, treba da zamoliš Gospoda da ti podari pamćenje Svetog Duha, tako da kada se reči izgovore, stvarnost može biti objavljena. U suprotnom, nakon što si govorio deset ili dvadeset puta o odvratnosti greha, i sam bi se mogao zbuniti. Tek kada još jednom vidiš grešnost greha u pamćenju Svetog Duha, možeš da izneseš sliku kao i da izgovoriš reči. To je Božija reč. Reči i slika. Braćo, da li shvatate da Božija reč treba da ima tu sliku? Same reči se ne mogu smatrati Božijom rečju. Iza njih mora da postoji stvarnost.
Uzmimo još jedan primer. Pretpostavimo da propovedaš o Gospodnjoj ljubavi. Dok govoriš, imaš sliku sa sobom. Govoriš u skladu sa slikom; i to je delotvorno. Međutim, često govoriš o tome kako te Bog voli, a ti sam ne osećaš tu ljubav. Kako onda možeš da očekuješ da drugi veruju? Treba ti pamćenje Svetog Duha. On je taj koji ti daje tu sliku, tu stvarnost Gospodnje ljubavi. Dok drugima predstavljaš stvarnost, što više govoriš, ta se stvarnost više dotiče i život obilnije teče. Bez pamćenja Svetog Duha, reči su samo reči – tačne, ali ne i stvarne. Stoga, kada propovedaš Božiju reč, moraš da tražiš pamćenje Svetog Duha koje će ti omogućiti da se prisetiš otkrivenja i unutrašnjih reči koje ti je Bog dao. Govor u skladu sa unutrašnjim rečima doneće život, i ljudi će videti ono što si ti video.
Verovatno su mnogi bili spaseni posredstvom reči iz Jovana 3:16. Ali pretpostavimo da samo deklamuješ ove reči, čak i po deseti put; da li misliš da će one biti delotvorne? Da bi ga još jednom učinio delotvornijim, potrebno je da Sveti Duh prizove iz tvog sećanja ono što si video u tom stihu kada si bio spasen.
Mnogi osećaju dragocenost i ljubav Gospoda nakon što su im gresi oprošteni. Oni primaju unutrašnje otkrivenje koje im jasno pokazuje koliko je Gospod veoma dragocen, jer onaj kome su mnogi gresi oprošteni mnogo voli. On je video Gospoda i ima reči kao i misao u njima. Može da govori sat ili dva, izlivajući ono što je u njemu; a oni koji čuju osećaju pomazanje i pomažu im. Nakon nekoliko dana, on će možda ponovo da govori o toj temi. On savršeno pamti reči; one su potpuno iste; pa ipak, što više govori to sve manje izgleda kao prava stvar. Zaboravio je stvarnost. Reči su tu, a ljubav nedostaje. Nedostaje mu pamćenje Svetog Duha. Sva otkrivenja moraju da budu sačuvana u Njegovom pamćenju.
Stoga onaj ko želi da bude služitelj reči treba da ima dobro pamćenje Svetog Duha. Što je pamćenje bolje, služba je bogatija, jer će u služitelju biti mnogo toga što živi. Ako je naše pamćenje Svetog Duha pogrešno, mnoga naša otkrivenja će morati ponovo da budu otkrivena. Ovo je veoma žalosno stanje. Pred Bogom takav čovek ne samo da mora da ima otkrivenje od Duha, on mora da ga ima sve iznova u stalnom porastu. Pre trideset godina kada si bio spasen primio si otkrivenje od Gospoda. Kasnije ti je On progresivno davao sve više otkrivenja. Drugim rečima, otkrivenje raste. Ono što si video u vreme spasenja je osnovno otkrivenje koje mora postepeno da raste. Služitelj reči neguje sva otkrivenja koja je primio u svom pamćenju Svetog Duha. I sledstveno tome, sve što ima je život.
Uzmimo još jednom mržnju ili gnušanje prema grehu kao ilustraciju. Takvo gnušanje mora da ti ostane sveže u sećanju kada govoriš; inače možeš da pričaš o tome, ali to će biti potpuno nedelotvorno zato što služiš sinoćnu manu, ili čak prošlogodišnju manu. Mnoga braća idu da propovedaju evanđelje; neki, primećujete, imaju pamćenje Svetog Duha; drugi nemaju. Ovo je nešto van svake pretenzije. Njegovo prisustvo ili odsustvo je nedvosmisleno. Ma koliko da je otkrivenje visoko i duboko, ono se mora održati živim u pamćenju Svetog Duha. Kako čudno izgleda da smo već pri prvom prenošenju reči možda već zaboravili stvarnost onoga što smo sagledali u duhu. Možda je oprostivo što si zaboravio gnušanje prema grehu koje si video pre deset ili petnaest godina, ali šta je sa zaboravljanjem otkrivenja koje si primio tek sinoć? Dakle, otkrivenje mora biti zapamćeno u nama Svetim Duhom.
Možemo upotrebiti još jedan primer. Pre nekoliko godina jedan brat je video razliku između dodirivanja Gospoda i navaljivanja na Gospoda, između onoga što je duhovno i onoga što je samo objektivno. Tada je to sasvim jasno video i bio je pun radosti. Prošlo je nekoliko dana. Otišao je u posetu jednom bolesnom bratu. Pokušao je da sa tim bolesnim bratom podeli ono što je video, ali se samo vrteo u krug. Očajnički je pokušavao da se seti onoga što je video; čak se i preznojio; pa ipak, što je više pričao, to u sebi je osećao kako je to sve besmislenije. To je zato što nije naučio da neguje otkrivenje u pamćenju Svetog Duha. Samo kada se tamo neguje reč otkrivenja, možeš da je koristiš kada služiš.
Pored otkrivenja, misli i unutrašnjih i izgovorenih reči, mora da postoji i pamćenje Svetog Duha. Njegovo odsustvo utiče i na unutrašnje i na spoljašnje izgovorene reči. Niko ne može da se oslanja na svoju prirodnu snagu. Ko god da si, tvoja prirodna snaga je nesposobna u službi reči. Samo se budala ponosi sobom. Kako možeš da se hvališeš ako ne možeš da se setiš ni onoga što si juče video? Možeš da pokušaš da se prisetiš dok te glava ne zaboli, bez obzira na to još uvek ne možeš da se setiš. Za opskrbljivanje izgovorenih reči unutrašnjim rečima otkrivenja potrebno je pamćenje Svetog Duha. Samo ovo ti omogućava da govoriš ono što Gospod želi i da koristiš duhovne reči umesto pukih objektivnih reči. Ako to nije tako, tvoj duh će izbledeti u tvom govoru.
Stoga je očigledno da kada Gospod deluje u nama, lako je biti služitelj reči; ali kada On ne deluje, ništa nije teže nego biti služitelj. Božiji zahtev od služitelja reči iziskuje mnogo. Neka nam On bude milostiv da imamo Njegovo pamćenje da se zajedno sa rečima sećamo otkrivenja. Dok budemo govorili, imaćemo stvarnost sa sobom. Izgubiti iz vida stvar dok govorimo oneraspoložiće nas. Što više govorimo postajemo sve zbunjeniji. Nećemo znati o čemu pričamo. Braćo, priznajmo zaludnost našeg prirodnog mozga.
Spoljašnje pamćenje
Sada ćemo razmotriti spoljašnje pamćenje. Ovo može, ali i ne mora da bude upotrebljeno od strane Gospoda kako On hoće. Nismo u mogućnosti da objasnimo zašto je to tako; možemo samo da pomenemo činjenicu.
Često tvoje stanje može da bude sledeće: imaš unutrašnje reči, reči otkrivenja; imaš i pamćenje Svetog Duha. Ali ovom drugom je potrebna pomoć tvog sopstvenog pamćenja. Duh će te podsetiti o stvarima, ali On ti ne stvara drugo pamćenje. Razmotri šta kaže Jovan 14:26: „i podsetiće vas na sve što sam vam rekao.“ Duh Božiji u vama je živ, a otkrivenje koje Bog daje neguje se u Svetom Duhu. Pre nego što kreneš da propovedaš, Bog ti daje dve reči, dve ključne reči. Ako si u stanju da se setiš ovih dveju reči, pamćenje Svetog Duha takođe može da se seti otkrivenja. Ako zaboraviš te dve reči, izgubiće se i pamćenje Svetog Duha. Da bi se zaštitio od zaborava, možeš da zapišeš te važne reči. Često se pri pogledu na ove reči tvoja unutrašnja slika ponovo javlja i ponovo vidiš otkrivenje.
Stoga, Sveti Duh ponekad koristi spoljašnje pamćenje. Međutim, ono što si napisao ponekad možda neće da vrati sliku. Zato ovo spoljašnje osećanje Bog može, ali i ne mora, da upotrebi. Ako ostane samo spoljašnje pamćenje, a unutrašnje otkrivenje nestane, onda se naravno ništa ne može učiniti. Obično što više otkrivenja dobiješ, to je tvoje spoljašnje pamćenje delotvornije. Kako se pamćenje Svetog Duha povećava u tebi, tvoje spoljašnje pamćenje se shodno tome pročišćava. Što je stvar čistija, to se lakše pamti i iznutra i spolja. U početku tvoje unutrašnje pamćenje možda neće moći da se uporedi sa tvojim spoljašnjim pamćenjem. Nemoj da se obeshrabriš. Jer kako se tvoja iskustva množe, videćeš da se ova dva pamćenja približavaju dok ne postanu jedno. Zato moramo da se ponizimo pred Bogom. Moli se mnogo i čekaj više. Nakon što ti je iznutra jasno, izađi i propovedaj. Unutrašnje reči moraju biti u otkrivenju Svetog Duha pre nego što uopšte progovorimo.
Povremeno te ljudi pohvale nakon tvoje propovedi, ali i sam znaš da nisi mogao da se setiš bilo čega. Tvoje unutrašnje pamćenje je odvojeno od tvog spoljašnjeg pamćenja. Ono što si rekao bilo je savršeno tačno, ali otkrivenje je bilo nejasno i zamagljeno. Kao služitelji reči treba da naučimo pred Bogom da imamo i pamćenje Duha i spoljašnje pamćenje. Pamćenje Svetog Duha mora da bude postavljeno između otkrivenja i reči, da bi moglo da obezbedi unutrašnje reči; dok naše sopstveno pamćenje mora da bude postavljeno između unutrašnjih i izgovorenih reči da bi moglo da podrži izgovorene reči.
Primetili smo tri koraka (ostavićemo misao privremeno po strani): prvo, prosvetljenje; drugo, unutrašnje reči; i treće, spoljašnje reči. Postavimo pamćenje Svetog Duha između onog prvog i onog drugog, a naše pamćenje između drugog i trećeg. Između prosvetljenja i unutrašnjih reči stoji pamćenje Svetog Duha, jer ono koristi prosvetljenje da opskrbi unutrašnje reči. Unutrašnje reči treba da budu opskrbljenje prosvetljenjem Svetog Duha. Bez toga, reči su mrtve – samo objektivne i neduhovne. Posredstvom pamćenja Svetog Duha, svetlost obasjava unutrašnje reči, koje za uzvrat žive u prosvetljenju. Naše sopstveno pamćenje tada oprskrbljuje spoljašnje reči da bismo ih mogli jasno izgovoriti.
Ali podsetimo se na to da ovo spoljašnje pamćenje nikada ne može da bude zamena za unutrašnje pamćenje, jer često pamćenje Svetog Duha ne zauzima naše spoljašnje pamćenje.
Ovde treba da se oglasi upozorenje. Naše spoljašnje pamćenje ponekad može veoma da ometa pamćenje Svetog Duha. Naše unutrašnje reči mogu da budu pune svetlosti i života jer nam Sveti Duh omogućava da se setimo tog prosvetljenja, ali ako ne možemo spolja da se setimo tih nekoliko ključnih reči, one su blokirane i ne mogu da izađu.Unutra je sve u redu; problem je spolja. Ako si zaokupljen mnogim stvarima tokom dana i večeri, naravno da ne možeš da se setiš mnogih reči. Ili ako su ti misli neodređene ili imaš mnogo briga, tri ili pet reči koje ti Gospod daje uskoro će biti zaboravljene. Možda će ti biti od pomoći ako zapišeš te reči da bi obnovio stvar i ponovo oživeo svoje unutrašnje otkrivenje.
Svaki put kada služiš reč, Sveti Duh ima mnogo reči da kaže. Moraš da paziš da ne prenaglasiš jedan deo previđajući drugi deo. Na primer, Sveti Duh može da ima tri stvari na umu, ali možeš da dozvoliš da ti dve izmaknu iz tvog pamćenja. Ovo će postati opterećenje za tvoju službu. Kako možeš dobro da služiš ako nešto izgubiš? U okviru određenog otkrivenja Bog će možda želeti da pomeneš dva ili tri problema. Ako zaboraviš i pustiš neke od njih da prođu, osećaćeš se veoma nelagodno. Stoga, kada zapisuješ bilo koju reč, budi siguran da ovih nekoliko reči obuhvataju sve što treba pomenuti, da ne bi nešto preskočio. Podnošljivo je ako propustiš poslednju tačku, ali je pogubno zaboraviti prvu. Tada bi celokupna služba bila pokvarena.
Koliko je samo ozbiljna služba reči! Ne vređajmo Svetog Duha u ovome. Nemoj da misliš da nije važno ako preskočiš samo jednu od pet reči. Ako preskočiš ono što je trebalo da kažeš, osećaćeš se sve teže dok budeš išao dalje. To je zato što nisi uspeo da preneseš reči koje je Gospod namenio Svojoj deci.
Služitelj reči ovde ne sme da omane. Pomeni tri stvari ako Gospod želi da govoriš o tri stvari; pomeni pet ako On tako želi. Svaki neuspeh će pojačati opterećenje. Ako se kaže sve osim jedne stvari koju treba reći, svetlost te jedne stvari će te preplaviti i učiniće te jadnim. Zato vežbajmo svoje pamćenje. Moramo da se čuvamo bilo kakvog nedostatka u njemu. Neka nam Bog pokaže način službe. Naše spoljašnje pamćenje je samo rob pamćenja Svetog Duha. Pa ipak, ako ovaj rob omane, to ometa korisnost pamćenja Svetog Duha. Neka naše pamćenje bude obnovljeno na korist Svetog Duha. Zato se mora postupati sa našim misaonim životom. Naše pamćenje mora da bude disciplinovano dok ne bude upotrebljivo. Koliko je samo sećanje važno u službi reči. Njen neuspeh znači kraj otkrivenja.
Pamćenje i citiranje Svetog pisma
Dok prenosimo Božiju reč, trebalo bi da budemo kao apostoli – to jest, trebalo bi da citiramo Sveto pismo. Oni su citirali Stari zavet, ali mi citiramo i Novi i Stari zavet. Ono što govorimo mora da bude zasnovano na pisanoj reči, na Starom i Novom zavetu. Međutim, danas je kod nas prisutna jedna poteškoća. Ako budemo manje pažljivi, možemo ići kroz Bibliju – možemo da govorimo o Novom zavetu kao i o Starom, ali nećemo uspeti da oslobodimo breme tog dana. Ako je tako, naše breme će postati teže kada stignemo kući. Često nemamo kontrolu nad našim pamćenjem u trenutku kada govorimo. Lako nas može zaneti neki odlomak iz Starog ili Novog zaveta. Vraćamo se kući vrlo pokarani u svojoj savesti jer smo sve vreme proveli govoreći o Bibliji, propovedajući nauku, a nismo se oslobodili bremena koje je Bog položio na nas.
Shodno tome, sve vreme dok govorimo, trebalo bi da proveravamo da li se naše breme oslobađa. Govorimo jednu ili više reči; citiramo iz Starog ili iz Novog zaveta; ipak, sve je to angažovano samo da izvuče reč koju nam je Bog dao za danas. U suprotnom, ljudi bi se takođe mogli okupiti i zajedno čitati Bibliju; zašto bi trebalo da idemo da im govorimo? Moramo reći ne samo ono što kaže Stari i Novi zavet; moramo da izgovorimo i reči koje nam Bog daje.
Služba reči je najsubjektivnija stvar u čoveku. Imamo reči koje je Bog dao ranije, i imamo reči koje Bog daje danas. Moramo da pustimo ne samo reči Starog i Novog zaveta, nego i naše reči. Reč izgovaramo posredstvom Starog i Novog zaveta, a potom i svojim rečima. Naše reči treba da budu snažne i bogate. Dok se prenose, treba da probodu i seku da bi pustile život. Kako život nastavlja da teče, breme se postepeno oslobađa. Kad prestanemo da govorimo, breme je u potpunosti oslobođeno. Čak i ako naše reči nisu onakve kakve želimo da budu, ako je breme podignuto posao je završen. Biće ploda. Jedno je sasvim sigurno: ako se breme oslobodi, Božija deca će sigurno videti svetlost. U takvim okolnostima kao što su ove neuspeh da se vidi svetlost je zbog nekih poteškoća u slušateljstvu, a ne u govorniku. Ali ako se breme ne oslobodi, poteškoća se nalazi u govorniku, a ne u slušateljstvu.
Naučimo nešto važno pred Bogom: služitelj reči ima breme, reči se koriste da se to breme skine, a za to skidanje bremena je neophodno pamćenje Svetog Duha. Ali čak i sa pamćenjem Svetog Duha, treba paziti da nas ne zanese istina koju nalazimo u Novom ili u Starom zavetu. Uvek imaj na umu da je naša odgovornost da ljudima prenesemo Božije sadašnje reči. Ne smemo da poučavamo Bibliju i zaboravimo šta nam je Bog pokazao. Ako zaboravimo reč koja nam je data, onda koliko god da govorimo i koliko god to čudno izgledalo, nastavićemo da imamo tu jednu stvar koja vrši veliki pritisak na nas. Moguće je da Satana pokušava da nas ometa. Naše misli moraju da budu bogate, a naše pamćenje snažno dok dajemo sve od sebe da bismo se oslobodili bremena.
