|
Видех у сну како је пожурио да би себи нашао преноћиште. Није далеко одмакао, када се нашао у једном врло узаном пролазу који је последњих две стотине метара водио до капије. Погледао је и опазио два лава на путу. „Сад видим,“ узвикну Хришћанин, „то је опасност која је одвратила Плашљивка и Неверка“ (Лавови су били везани ланцем, али он то није приметио). Страшно се уплашио и помислио је да би најбоље било да се и сам врати, јер му се чинило да га чека сигурна смрт. Но чувар капије Позорко[213] је видео како је Хришћанин стао и намерава да се врати и зато му довикну:
– Зар си тако плашљив! Не бој се лавова! Везани су, а ту су да би се видело ко има веру а ко је нема. Држи се средине пута па ти ништа неће бити.[214]
Онда га видех како идe дрхтећи од страха због лавова; ипак, добро је пазио на савете вратара. Чуо је рику лавова, али му ништа нису учинили. Онда је пљеснуо рукама и дошао до саме капије.
Уведен у замак
Хришћанин је запитао чувара:
– Пријатељу, каква је ово кућа? Могу ли овде да преноћим?
– Кућу је саградио Господар брда за одмор и безбедност путника[215] – одговори чувар, па га затим упита одакле је и куда иде.
– Идем из града Пропада на брдо Сион, – одговори Хришћанин – али пошто је сунце већ зашло, хтео бих овде да преноћим ако је могуће?
– Како ти је име?
– Сада се зовем Хришћанин,[216] али некада сам се звао Сумњивко. Из рода сам Јафетова, о коме је речено: „Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовим.“[217]
– А зашто тако касно стижеш? – упита вратар – сунце је већ зашло.
– Eто, заспао сам на одморишту које се налази на оној страни брда. Стигао бих ја и раније да нисам изгубио пасош.[218] Кад сам то приметио, већ сам био на врху брда. Зато сам са великим болом у срцу морао да се вратим на место где сам спавао, па сам га тамо коначно и нашао.[219]
– Добро – рече вратар – позваћу једну девојку из овога града, која ће те упознати са осталим укућанима, јер тако захтевају правила ове куће.
Одмах затим, вратар је зазвонио и на вратима се појавила једна озбиљна и дивна девојка по имену Опрезност,[220] која је упитала зашто је зову. Вратар јој је одговорио:
– Овај човек иде из града Пропада на брдо Сион, али пошто се уморио и затекла га је ноћ на путу, пита да ли може овде да преноћи. Рекао сам му да ћу тебе да позовем да мало поразговараш са њим, а ти уради како ти се чини добро према правилима ове куће.
Она је затим упитала Хришћанина одакле је и куда иде, на шта јој је он лепо одговорио. Питала га је како је доспео на пут, а он јој је и то испричао. Онда га је питала шта је видео и доживео на путу, па јој је и то рекао. На крају га је упитала како се зове.
– Зовем се Хришћанин и имам још већу жељу да овде преноћим. Видим да је ово место саградио Господар брда за починак и сигурност путника.
Она се насмешила, а очи су јој се напуниле сузама и поћутавши мало рече:
– Позваћу још две–три своје рођаке!
Затим је отрчала до врата и позвала Мудрост, Богољупку и Милостивку које су га после кратког разговора увеле у кућу.[221] На прагу су га још многи други дочекали и рекли:
– Уђи благословени, ову кућу је сазидао Господар да прими путнике као што си ти.[222]
Он им се наклони, те уђе са њима.
Хришћанин прича о својим доживљајима
Када је ушао и сео, дадоше му нешто да попије па отпочеше разговор, да што боље искористе време док се не спреми вечера. Мудрост, Богољупка и Милостивка су разговарале са њим.[223] Њихов разговор је овако текао:
– Хајде дакле добри Хришћанине – поче Богољупка – кад си већ овде, поразговарајмо о ономе што си доживео на путу, не би ли и ми научили нешто корисно.[224]
– Драге воље! Радујем се што сте ме овако примили – рече Хришћанин.
– Шта те је покренуло на овај пут? – упита Богољупка.
– Бог је тако уредио – рече Хришћанин – јер кад сам се уплашио да ћу пропасти, нисам знао куда да пођем. Али док сам дрхтао и плакао, наишао је човек по имену Еванђелиста који ме је упутио према малим вратима која сам никада не бих нашао. Он ме је послао на пут који ме је довео управо до ове куће.
– Зар ниси прошао поред Тумачеве куће? – упита Богољупка.
– Јесам, и видео сам тамо такве ствари које никад, док сам жив, нећу моћи да заборавим, а нарочито три ствари. Прво, како Христос упркос Сатане одржава дело милости у срцу; друго, како је један човек толико сагрешио да је изгубио сву наду да ће ући у Божију милост; и треће, како је један сањао да је дошао на судњи дан.
– А да ли си га чуо како прича свој сан?
– Да, чуо сам како је видео страшне ствари. Срце ме је болело док ми је то причао; но мило ми је што сам све то ипак чуо[225] – рече Хришћанин.
– Да ли је то било све што си видео у Тумачевој кући? – питала је даље Богољупка.
– Није – рече Хришћанин – одвео ме је да ми покаже једну прекрасну палату. Људи у њој су били обучени у злато. Тада је дошао један човек и пробио се кроз наоружану стражу која је стајала пред капијом, те је био примљен у небеску славу. Срце ми је од радости заиграло и пожелео сам да останем бар годину дана у тој кући, али сам знао да морам још много да путујем.
– Шта си још видео на путу?
– Боље не питај! – рече Хришћанин. – Само што сам пошао, угледао сам Једнога који је био сав крвав и висио на крсту. Чим сам погледао на њега, пао ми је терет с леђа (дотада сам се мучио под једним претешким бременом). То ми је било веома чудно, јер тако нешто још никада нисам видео. Нисам могао да скинем очију са Њега и док сам тако гледао навише, појавила су се три сјајна бића. Једно ми је рекло да су ми греси опроштени; друго ми је скинуло дроњке и дало ову везену кошуљу коју ето видиш, а треће ми је ставило ову белегу на чело и дало овај запечаћени свитак. – (Кад је то рекао, извадио је свитак из недара).[226]
– Ваљда си још нешто видео? – рече Богољупка.
– То је било оно најлепше – рече Хришћанин – али видео сам и друго штошта. Наиме три човека: Простака, Лењивца и Хвалишу како спавају поред пута са окованим ногама. Нисам могао никако да их пробудим! Видео сам и Формалисту и Лицемера како прескачу преко зида да иду на Сион, али су се брзо изгубили као што сам им и рекао да ће бити. Но најтеже ми је било да се попнем на ово брдо и прођем поред лавова. Да није било оног доброг вратара, вероватно бих се вратио. Сада захваљујем Богу што сам довде дошао и захваљујем вама што сте ме примили.[227]
Затим је Мудрост одлучила да му постави неколико питања:
– Да ли понекад мислиш на земљу из које си пошао?
– Мислим, али са стидом и одвратношћу. Да сам заборавио земљу из које сам изишао, заиста бих се већ вратио јер сам за то имао прилике; сада чезнем за бољом, то јест, небеском домовином.[228]
– Да ли још увек носиш са собом нешто од онога што си тамо имао?
– Да, али преко своје воље. Мислим нарочито на унутрашња телесна размишљања у којима су сви моји земљаци као и ја, уживали. Али сада су ми све те ствари мрске, и кад бих могао слободно да бирам, никад више не бих о њима размишљао, но кад желим да чиним добро, видим да је зло у мени.[229]
– Да ли ти се некад чини да си савладао неке ствари које су ти пре много сметале? – питала је Мудрост.
– Да, али ретко – одговори Хришћанин. – Када се то деси, то су ми онда златни часови.
– Да ли се сећаш како си савладао своје неспокојство?
– Да, кад год се сетим онога што сам видео на крсту и када погледам своју одећу и свитак који носим у недрима, и када ми срце заигра при помисли на ону земљу[230] – рече Хришћанин.
– А зашто толико желиш да идеш на гору Сион? – упита Мудрост.
– Надам се да ћу тамо видети Онога који је био разапет на крсту и да ћу се ослободити свега што ми још увек смета. Кажу да тамо нема смрти[231] и да ћу тамо боравити са својим најмилијима. Јер право да ти кажем – рече Хришћанин– ја волим Онога што ми је скинуо терет и за Њим чезне моја душа.[232] Желим да будем тамо где нећу никад умрети и са онима који вечно кличу: „Свет! Свет! Свет!“
Онда је Милостивка упитала Хришћанина:
– Имаш ли жену и децу?
– Имам жену и четворо деце.[233]
– Зашто ниси и њих повео са собом?
Хришћанин се тада расплака и рече:
– То бих радо учинио, али су се сви противили моме путовању.[234]
– Требало је да им кажеш и објасниш како је опасно остати тамо.
– И јесам – рече Хришћанин. – Говорио сам им о пропасти града коју ми је Бог показао али њима се чинило да се ја шалим, те нису веровали.[235]
– Да ли си се молио Богу да Он благослови твоју реч?
– Јесам, и те како усрдно, можеш и сама да замислиш колико су ми жена и деца драги.
– Да ли си им рекао како те мучи и плаши да не пропадну, пошто си вероватно јасно видео у каквој се опасности налазе?
– То сам им стално понављао. Могли су да виде по мом лицу и сузама колико се плашим долазећег суда, aли то ипак није било довољно да их убедим да пођу са мном.
– Да ли су ти рекли зашто неће да пођу са тобом?
– Моја жена није хтела да остави овај свет, а децу су привлачиле младалачке радости. Тако су ме оставили да сам тумарам.
– Да ниси својим немарним животом покварио све што си својим речима постигао? – додаде Милостивка.[236]
– Па не могу баш много да се хвалим својим животом, јер знам да имам много недостатака. Знам да човек може лако да обори својим начином живота све што је хтео својим речима да докаже другима. Ипак, могао бих да кажем да сам се веома чувао да им не дам изговор неким својим недоличним поступком, због кога не би хтели са мном на пут. Говорили су ми да сам ситничар и да се ради њих одричем ствари у којима они не виде никакво зло. Могу да кажем да ако су видели у мени нешто што их је одбијало, био је то мој велики страх да не грешим против Бога, или да не учиним зло своме ближњем.[237]
– Каин је мрзео свога брата зато што су му дела била зла, а дела његовога брата праведна.[238] Ако су твоја жена и деца била против тебе, тиме су показали да не маре за добро. Ти си сачувао своју душу од крви њихове – рече Милостивка.[239]
На Вечери Господњој
Затим видех у сну да су тако седели и разговарали до вечере.[240] Онда су поставили сто с хлебом и вином без талога.[241] Све време су разговарали о Господару тога брда; наиме, шта је учинио, зашто је то учинио и ради чега је саградио ту кућу. Из онога што су говорили, сазнао сам да је био велики ратник који се борио и савладао онога који је имао силу смрти,[242] али не без велике опасности по самога себе, због чега сам Га и ја још више заволео. Како су рекли, то Га је стајало много крви. Венац Његове велике славе је био у томе што је све учинио из чисте љубави према овој земљи. Поред тога, у кући је било оних који су рекли да су разговарали са Њим после Његове смрти на крсту.[243] Они сведоче да им је сам рекао да Његовој љубави према сиромашним путницима нема равне на целом свету. Дали су потврду ономе што су видели, јер кажу да је оставио Своју славу да би помогао сиромашнима. Чули су Га како говори да неће сам да живи на гори Сиону. Кажу да је начинио многе путнике принчевима иако су се родили на буњишту.[244]
Одмор
Тако су разговарали до касно у ноћ и када су се предали Господу на чување, пошли су на спавање. Одвели су путника у једну пространу собу на спрату, где су прозори гледали ка изласку сунца. Соба се звала “Мирна“.[245] Хришћанин је тако спавао до зоре, а када се пробудио овако је запевао:
О где сам? Зар толику Исус бригу, љубав има Знаменитости куће
Кад су сви устали рекли су му да не иде даље док му не покажу знаменитости тога места. Најпре су га одвели у библиотеку,[246] где су му показали записе од прастарих времена. У једној од књига су му показали родослов Господара брда где се видело да је Син онога који одувек јесте,[247] и да је вечнога порекла. Ту су била записана сва Његова дела и имена неколико стотина људи које је примио у своју службу, које је после сместио у такве станове које ни зуб времена ни било каква трулеж не може да поткопа. Онда су му читали дела која су Његове слуге учиниле. „Они победише царства, извршише праведност, примише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, избегоше оштрици мача, од слабости се окрепише, у боју ојачаше, туђинске војске нагнаше у бекство.[248]
Затим су му читали из другог записа те куће где је писало како је њихов Господар жељан да прими у Своју милост свакога, без обзира какве увреде је у прошлости нанео Његовој личности и делима. Било је записа и о другим познатим стварима. Све су то показали Хришћанину, као и многе древне и нове ствари, пророчанства и предсказивања о ономе што ће се сигурно догодити на чудо и страву непријатељима, а утеху и задовољство путника.[249]
Сутрадан су га одвели у ризницу оружја,[250] где су му показали разно оружје које је Господ припремио за путнике. Било је ту мачева, штитова, кацига, молитава и обуће која се неће излизати.[251] Било је свега довољно за онолико слугу колико је звезда на небу.
Показали су му и средства којима су неке слуге учиниле чудесна дела. Показали су му Мојсијеву палицу, маљ и колац којима је Јаиља убила Сисару, жбанове, лучеве и трубе којима је Гедеон отерао војску мадијанску. Онда су му показали остан волујски којим је Самегар побио шест стотина Филистеја.[252] Показали су му вилицу којом је Самсон учинио славна дела.[253] Показали су му и праћку и камен којима је Давид убио Голијата из Гата[254] и мач којим ће Господ убити човека безакоња[255] на дан када устане на суд. Показали су му много дивних ствари којима се Хришћанин веома обрадовао.[256] После тога опет пођоше на починак.
Видех у сну како је ујутро устао с намером да пође даље. Они су га међутим задржавали да остане још један дан. Рекли су да ће му показати Милинске горе које ће га још више утешити, пошто се налазе у правцу склоништа које он тражи. Зато је пристао да остане.
Кад је јутро поново освануло, одвели су га на кров куће и рекли му да погледа према југу. У даљини се видео један врло леп брдовити крај[257] покривен шумама, виноградима, воћњацима, цвећем, изворима и водоскоцима, које је било милина гледати. Упитао је како се та земља зове. На то су му одговорили да је то Емануилова држава, која је отворена као и ово брдо свим поклоницима.
– Кад тамо стигнеш, видећеш врата Небеског града који ће ти пастири показати.[258]
Наоружан за пут
Сада је пожелео да пође даље и они су пристали.
– Пођимо прво опет до ризнице! – рекоше му. Кад су ушли, навукли су му оклоп од главе до пете у случају да га неко нападне на путу (Еф. 6:10-18). Тако опремљен, пошао је са својим пријатељима до капије, где је упитао вратара да ли је још неки путник туда прошао. Вратар је одговорио да јесте.
– Да ли га познајем? – упита Хришћанин.
– Питао сам га за име и он ми рече да се зове Верко – одговори вратар Позорко.
– О, познајем га! – ускликну Хришћанин. – Он је из мог суседства. Из мог родног места. А колико је далеко одмакао?[259]
Већ је сишао у долину.
– Добро драги пријатељу, Господ нека је са тобом и нека ти умножи свако добро које си мени указао.[260]
Испраћај
Онда је пошао даље, али Мудрост, Богољупка и Милостивка су хтеле да га испрате до подножја. Кренули су заједно понављајући оно о чему су раније говорили, док не стигоше до подножја брда. Тада је Хришћанин рекао:
Као што је било тешко пењати се узбрдо, тако је видим опасно и силазити.
– Јесте – рече Мудрост – то је зато што је човеку веома тешко да сиђе у долину понизности, а да се при том не оклизне. Зато смо пошли да те испратимо до подножја.
Хришћанин је онда почео да силази врло пажљиво, но ипак се два-три пута оклизнуо.[261]
Када је стигао до подножја брда, видех у свом сну како су му ове добре сапутнице дале векну хлеба, чутурицу вина и један грозд, те је наставио пут.
ПОЧЕТАКTHE PILGRIM'S PROGRESS by John Bunyan LSVTM 2020 [213] Марко 13:34-37
[214] Лавови значе рикање ђавола и света који настоје да нас уплаше да не бисмо ишли Божијим путем. То се нарочито дешава кад они који верују желе да се прикључе Цркви – заједници Божијег народа, који сведочи за Господа свога Спаситеља. Дешавају се разне неприлике. Сви ће да те презиру и оставе. Имаћеш невоље до смрти, па чак и после смрти твоји ће имати муке, јер неће дозволити да те сахране на гробљу, нити ће свештеник да ти иде на сахрану – и то све ако се прикључиш тој јереси „што се свуда против ње говори“ (Дела 28:22), коју „називају сектом“ (Дела 24:14; 1. Пет. 4:14). Али само напред! Свет и ђаво су везани ланцима које Господ Спаситељ држи у својим рукама. Ако Господ попусти ланце, не бој се – Он их пушта увек до праве мере – ради твоје пробе. Верни слуга Божији мора увек да пази, да теши, бодри и храбри уплашене путнике, који чују рику и бес непријатеља, а не виде ланце – Божије моћи – којима су везани, тако да не могу да их упропасте.
[215] Црква Божија постоји за окрепу и сигурност путника. Разговор са Божијим народом треба да ти дâ утеху, а ти треба да пазиш над својом браћом и они над тобом, да не бисте били преварени и искушани грехом.
[216] То му је сада право име, јер је Христов. Има их много који нису примили Божију благодат и неоправдано се хвале да су хришћани. Да ли си ти такав? У теби треба да се деси та промена о којој говори Господ: „И смиловаћу се на Лорухаму (Лорухама значи „без милости“) и рећи ћу Лоамији: Ти си мој народ,“ и он ће рећи: „Боже мој!“ (Осија 2:23), (Лоамија значи „ниси мој народ“) (Осија 1:9). Хришћанин се увек сећа какав је некад био и какав је сада. Дивна је разлика између „пре“ и „сада“!
[217] 1. Мој. 9:27
[218] Сигурност спасења је нешто узвишено. Зато треба да чувамо ту сигурност да не буде застрта грехом и неверством. Него: „Постарајте се још више да учврстите свој позив и избор; ако, наиме, то чините, нећете се никад спотаћи“ (2. Пет. 1:10). Многи су радосно дошли Исусу али су касније жалостили Светог Духа када су се заплели у грех, и сада су остали без радости и пуне сигурности вечног живота. Многи су изгубили сигурност спасења и вукли су се кроз живот бедно и невољно, и тек су је на крају свог јадног живота нашли кроз Божију милост. Зато треба да пазимо, нарочито млади хришћани. „И не жалостите Божијег Светог Духа, којим сте запечаћени за дан избављења“ (Еф. 4:30).
[219] Ко нема сигурност спасења, то јест, ко нема сведочанство Светог Духа у свом срцу, не би требало да тражи да буде примљен за члана цркве. Црква је заједница Божије деце. Зато могу бити примљени као чланови само они на којима се види да искрено иду уским путем, на који су ступили новим рођењем кроз Светога Духа. Тамо где се то не испитује и не практикује није Црква Господња, већ хајдучка пећина.
[220] Код примања чланова у Цркву најпотребнија је опрезност. Понекад гледамо на број чланова да бисмо се хвалили телом. Понекад гледамо на богатство, част и ученост оних који траже да буду примљени у цркву. Али потребно је истаћи само то, да ли може да се види на њима да следе истину нашег Господа, да су примљени у Божију милост и да им је небо циљ.
[221] Благо цркви која има водећу браћу која су опрезна, мудра, побожна, пуна љубави и страха Господњег. Ако су помазани Светим Духом умеће да одлучују кога да приме у кућу, то јест у цркву, а кога да одбију.
[222] Породица се радује над новим чланом. Сви се занимају за свог новог брата или сестру, и пружају му љубав и захвалност. Где нема таквог старања, тамо је Красни двор – црква, као пустиња. Да ли се ти радујеш када дође нови члан у твоју породицу – цркву, те захваљујеш зато Богу? Само треба пазити кога примаш у заједницу. Нека врата цркве буду веома уска.
[223] Лепо је разговарати о искуству нашег живота са Исусом. О чему ти разговараш? Да ли имаш радосне доживљаје са Господом Исусом твојим Спаситељем? Какав је предмет твојих разговора?
[224] Овај разговор може да послужи као одличан пример код примања нових чланова у цркву. Ту нема ничег хладног, већ је све живо и љубазно старање. Као у породици, ништа се не ради службено. Сваки члан који ступа у цркву доноси неки нови дар Светога Духа на корист и поправљање целе заједнице.
[225] Господ нам показује многе ствари којих се сећамо са болом у срцу. А то нам је ипак корисно јер треба да „градимо своје спасење са страхом и трепетом“ (Фил. 2:12).
[226] Признавати Христа без икаквог личног искуства је само научена побожност. Ако ниси лично окусио љубав и милост Спаситеља, и ако ти Свети Дух није улио мир и сигурност спасења у срце, шта ти вреди ако знаш све доктрине напамет? Без тог познавања Божије милости, не би требало нико да буде примљен у заједницу Божије деце – у Христову цркву, макар све знао напамет. А ко је окусио ту милост, како би могао да ћути? „Поверовао сам, зато сам говорио“ (2. Кор. 4:13). Ко се хвали нека се хвали у Господу“ (2. Кор. 10:17; Јер. 9:24; 1. Кор. 1:31; Гал. 6:14).
[227] Да ли си захвалан Господу што те је примио и што су те они који верују примили у свој круг?
[228] Јев. 11:15, 16
[229] Рим. 7:15-23
[230] Унутрашња поквареност и злоћудност доноси Хришћанину више жалости и туге него сви спољашњи непријатељи и прогонства овога света. Али он има чиме да се теши и храбри; има извор из којег црпи моћ за победу над тим унутрашњим злом. А чиме се јача? Вером у распетог Спаситеља и праведност коју има у Христу и сведочанством Светога Духа, који га води ка дивном циљу према којем он радосно путује. Ако се бориш у жалости и болу који ти твој грех доноси гледај са пуно поуздања на Исуса. Он је прозван: „Исус, јер ће он спасти народ свој од грехова њихових“ (Матеј 1:21). Ако је Он у центру твога живота победићеш, јер је Он победио.
[231] Отк. 21:4
[232] Ми чезнемо за домом, миром и вечним одмором, тежимо за чистотом и небеском славом, за вечном живахношћу и младошћу, за светом љубављу – а изнад свега, тежимо за Оним који је за нас положио свој живот. Жудимо да што пре видимо лицем к лицу Онога који нас љуби вечном љубављу.
[233] Кад је Банјан писао ову књигу, имао је жену, два сина и две кћери.
[234] Када Свети Дух почне да делује, тада долази до расцепа у породицама. Али иако хришћанин може често да буде исмејаван и на спотицање другима, не престаје да љуби своју породицу, него је још више воли зато што жели да се и они обрате, да изиђу из света и греха, да би могли да доживе благо Божије милости и да зажеле да иду за њим. Многе су мајке пролиле безброј суза за својим изгубљеним сином и пропалом кћери, и многи су очеви принели многе молитве Богу за своју непослушну децу. Па и ако ти се чини да твоје речи, сузе и молитве ништа не користе, само настави тако, па ћеш једнога дана видети учинак твоје вере у Божија обећања, и пожњећеш род твоје истрајне молитве и многог саветовања.
[235] 1. Мој. 19:14
[236] „По плодовима њиховим познаћете их“ (Матеј 7:20). То важи и за верне Господње следбенике. Какав је твој живот? Кад би говорио чак и анђеоским речима, ако твој живот није у складу са твојим речима, како ћеш друге ганути да би следили Исуса. Још нешто; немој ништа да очекујеш од твојих молитава ако свој живот не управљаш истинито по њима. Твоја деца ће ићи трагом твог живота, и твоји суседи ће судити по твојим делима. Превише је штете учињено Царству Божијем на земљи због немарног живота Христових следбеника чија су уста била пуна слатких речи, а живот им био друкчији.
[237] О, кад би тако могли сви да признају!
[238] 1. Јован. 3:12
[239] Јез. 3:19
[240] Овде се мисли на „Вечеру Господњу,“ кад они који верују разматрају милост коју су примили кроз Господа Исуса Христа, и кад узимају хлеб и вино у сећање на Његову смрт. Имају и чега да се сећају; јер се сећају Господа Исуса на крсту који је био разапет за њих; Његове љубави која их тражи, како су се са Њим у вери састали, како их је примио за синове и кћери Божије, безбројних милости које свакодневно примају од Њега, а изнад свега, Његовог жељеног и славног доласка. У таквом сећању расте њихова вера, умножава се њихова љубав према Њему и јача њихова нада и радост у заједници светих (Пс. 122).
[241] Иса. 25:6
[242] Јев. 2:14, 15
[243] Глас верних сведока нам непрестано одзвања као гром кроз Свето писмо – Божију Реч: „и њом он још увек говори иако је умро“
(Јев. 11:4). [244] 1. Сам. 2:8; Пс. 113:7, 8
[245] Крило Исусово – Његова Црква – јесте за све путнике. Мир је дар од Господа Исуса, а ко долази к Њему, има вечни мир и гледаће сунце свога живота.
[246] Размишљање о Господу Исусу и Његовим делима је за оне који верују најмилији и најрадоснији задатак (Пс. 104:33, 119:26, 27, 47).
[247] Дан. 7:13
[248] Јев. 11:33, 34
[249] Дубина Божије љубави нам се открива у Светом писму и у историји Његове Цркве. Ништа не мора да те изненади страхом, кад ниси спреман. Можеш да нађеш нову утеху у Божијим обећањима, када видиш како их је Господ другима испуњавао. Сви велики догађаји кроз које су други пролазили скупљени су у ризници Божије Цркве и сваки Хришћанин може да прими утеху и благослов из њих. Сва искуства Божије Цркве побуђују те да се и ти, када прилазиш престолу Божије милости, храбро бориш и идеш радосно према циљу.
[250] Господ Исус је наша ризница оружја. Ако хоћеш да опашеш своја бедра истином, Он је Истина (Јован 14:6). Ако хоћеш да се обучеш у оклоп праведности, Он је наша Праведност (1. Кор. 1:30). Ако хоћеш да обујеш ноге приправношћу на еванђеље мира, Он је наш Мир (Еф. 2:14). Ако хоћеш да узмеш штит вере и кацигу спасења, Он је твој Штит и Спасење (2. Сам. 22:3, 31, 36; Пс. 18:35). Ако хоћеш да узмеш мач Духа који је Реч Божија, Он је та Реч Божија (Јев. 4:12; Откр. 19:13). Ко други може да те научи да се молиш Богу као Он? (Лука 11:1). Дођи дакле Њему. У Њему је „све оружје Божије“ (Еф. 6:11), које нам је потребно у хришћанској борби.
[251] Еф. 6:13-18
[252] Суд. 3:31
[253] Суд. 15:15, 16
[254] 1. Сам. 17:49, 50
[255] 2. Сол. 2:8
[256] Христова Црква је дворац украшен старим и новим украсима. Божији јунаци су њен најлепши украс. Чиме ћеш ти украсити Божију Цркву? Најлепши украс јој је победа вере у Христу Исусу. Кад би наш живот био сама победа!
[257] Иса. 33:16, 17
[258] Блаженства и та дивна искуства о којима овде пише, верник прима у Цркви Господњој кроз излагање и проповедање Божије Речи. Емануилова држава је наша. Божија Реч нам је показује у пуној лепоти. И као што је Господ рекао Исусу Навину, тако и нама говори: „Свако место на које ступите стопама својим дао сам вам” (Ис. Нав. 1:3). Зашто смо увек тако сиромашни кад су све те прекрасне ствари већ наше? Прими вером сваки стих Светога писма. Ти стихови Светога писма су дивне шуме, виногради, воћњаци пуни разноврсног воћа и цвећа. Ту су брда, реке и извори. Та Емануилова држава је прекрасна, и јасно нам је приказује Божија Реч. Ту тече мед и млеко и нема ниједног дела те Божије њиве који је неродан или пуст.
[259] Верко није ушао у заједницу видљиве Цркве. Многе верне душе удаљене од заједнице Божијег народа – од видљиве Цркве – не уживају све угодности које се уживају у Цркви кроз Божију Реч. Ипак, спасене су јер путују уским путем за Исусом у небески Ханан.
[260] „Вас пак, браћо, молимо да одајете признање онима који се труде међу вама, и својим претпостављенима у Господу, и онима који вас поучавају; цените их изнад свега у љубави због њиховог дела“
(1. Сол. 5:12, 13). [261] Са горе преображења морали су опет да сиђу у некадашњи живот пун борбе, бола и трпљења (Лука 9:28-44). Погрешно је мислити да ћемо увек бити на гори духовног усхићења. Морамо да прођемо долином понижења, жалости и смрти. Хришћанин се оклизнуо – није могао да схвати да са узвишености мора у понизност. Зато пази да ти се објавом високих тајни Божијих срце не понесе, и да не заборавиш на оно што си по Божијој милости, јер ће ти иначе бити врло тешко да идеш кроз понижење и покорност. Не само то, него ћеш пасти и нећеш моћи да се бориш против Сатане. Обично кад се неко прима у заједницу, за њега настану велика понижења. Обично новообраћена душа замишља да ће јој саме руже цветати на путу новога живота, зато се изненади кад се у заједници нађе трн и коприва, где се томе није надала. Благо ономе који истраје и следи свога Господа до краја. Старија браћа и сестре су дужни да дају добар савет и пример млађима. Благо Цркви која има одговорне и будне чланове, као што је ова мала заједница која прати Хришћанина са великом љубављу, припремајући га за бој. То није само душобрижникова или проповедникова дужност, него и дужност сваког појединог члана. Ако си Господњи, знаћеш која је твоја дужност према неискусним и слабим члановима.
ПОЧЕТАК |
|
|