4 Još se niste do krvi usprotivili boreći se protiv greha, 5 i zaboravili ste opomenu, koja vam kao sinovima govori: „Sine moj, ne preziri karanja Gospodnjeg, niti kloni kad te on kara; 6 jer koga Gospod ljubi, onoga kara, a bije svakoga sina koga prima.“ 7 Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin koga otac ne kara? 8 Ako ste pak bez karanja, u kom su svi dobili deo, onda ste kopilad a ne sinovi. 9 Dalje, karali su nas naši telesni očevi i mi smo zazirali od njih; nećemo li se mnogo radije potčiniti Ocu duhova i tako poživeti? 10 Jer oni nas karahu za malo dana kako im se svidelo, a on nas kara na korist – da dođemo do učešća u njegovoj svetosti. 11 Svako karanje, naime, u sadašnje vreme ne izgleda da je na radost nego na žalost, ali kasnije daje miran rod pravednosti onima koji su njime izvežbani. 12 Zato „ispravite klonule ruke i iznemogla kolena, 13 i poravnite staze nogama svojim“, da ono što je hromo ne iščaši nogu, nego da se radije izleči.
Jevrejima 12:4-13
Šta je to karanje
„Još se niste do krvi usprotivili boreći se protiv greha“ (Jev. 12:4). Apostol je rekao Jevrejima da iako su se borili protiv greha, iako su prepatili mnogo i suočili se sa mnogim nevoljama i progonstvom, još se nisu usprotivili do krvi. U tom pogledu nisu dostigli ono što je naš Gospod pretrpeo. Gospod Isus je „umesto radosti – koja je bila pred njim – podneo krst prezrevši sramotu, i seo s desne strane Božijeg prestola“ (Jev. 12:2). Iskustvo vernika nikada ne može da se uporedi sa onim što je Gospod podneo. Naš Gospod, iako je prezreo sramotu, podneo je muke na krstu sve do smrti. Ne traži se od vernika koji podnosi sramotu i patnje da proliva krv.
Kakav bi život hrišćanin trebalo da očekuje? Ne smemo da dajemo braći pogrešnu nadu. Trebalo bi da im pokažemo da će se suočiti s mnogim stvarima u budućnosti, ali u svim tim stvarima Bog ima svoj cilj. Zašto bi trebalo da podnose mnoge nevolje? Zašto bi trebalo da se dotaknu mnogih problema? Čemu zapravo te nevolje i poteškoće? Kakvo je značenje hrišćanskih patnji? Ukoliko nismo pozvani na mučeničku smrt, uz svo naše protivljenje i borbu protiv greha još nije došlo do prolivanja krvi. Ipak, mi se još uvek protivimo karanju.
Zbog čega se te stvari dešavaju? „Zaboravili ste opomenu, koja vam kao sinovima govori: ‘Sine moj, ne preziri karanja Gospodnjeg, niti kloni kad te on kara; jer koga Gospod ljubi, onoga kara, a bije svakoga sina koga prima’“ (st. 5, 6).
Apostol citira iz Priča Solomonovih 3. On kaže da ne smemo da preziremo karanje Gospodnje, niti bi pak trebalo da klonemo kad nas kara. Govori nam da bi vernik trebalo da se drži dva stava. Kada čovek prolazi kroz poteškoće zato što ga Gospod kara, mogao bi to da shvati olako i dozvoli da to karanje prođe bez rezultata. Ili pak, kada se suoči sa Gospodnjim karanjem, da mu se učini da je Njegova ruka isuviše teška nad njim, te klone, smatrajući da je isuviše teško da bude hrišćanin. On u ovom životu očekuje blagostanje – hoće da nosi belu odeću i hoda ležerno zlatnom ulicom koja vodi do bisernih vrata. On nije ni sanjao da će naići na poteškoće i mnoge nevolje kada postane hrišćanin. Pošto nije mentalno pripremljen da bude hrišćanin pod takvim okolnostima, on je obeshrabren i razmišlja o tome da digne ruke. Međutim knjiga Priča Solomonovih ukazuje da takvo reagovanje nije ispravno.
Ne bi trebalo da preziremo Gospodnje karanje. Ako Gospod hoće da nas kori, to moramo ozbiljno da shvatimo. Kad god Gospod dozvoli da nam se nešto desi, On u tome ima svoju nameru. On hoće da upotrebi te okolnosti da bi nas nečemu naučio. Sva Njegova karanja imaju svrhu da nas usavrše da bismo bili svetiji. On nas kori da bismo bili učesnici u Njegovoj božanskoj prirodi. Cilj karanja je da nas obuči i pripremi naš karakter. Gospod nas nikada ne kara bez razloga. Njegova je želja da nas iskuje i oblikuje kao sud za upotrebu; Njegova želja nikada nije da Mu deca samo pate. Njegov način nije da ti samo patiš. Ako dozvoljava da patimo, On za to uvek ima svoj razlog, a to je da želi da imamo učešća u Njegovoj svetosti. To je svrha karanja.
Ipak, sasvim je moguće da Božija deca budu hrišćani osam ili deset godina, a da Božije karanje ne shvataju ozbiljno. Ona možda nikada nisu priznala pred Gospodom i rekla: „Gospod me kori; Gospod postupa sa mnom. Njegova je želja da me iskuje i oblikuje kao sud.“ Zato što ne vide svrhu u Božijem šibanju, delovanju i potkresivanju, propuštaju te disciplinske mere. Dozvoljavaju da ono što im se dešava jednostavno svakodnevno prolazi. Ne znaju šta je Gospodnja namera. Njihov stav prema ovim stvarima izgleda kao da Bog nema cilj i ostavlja ljude da se muče. Zato prvi stav koji bi Božija deca trebalo da savladaju, jeste da ozbiljno shvate Gospodnje karanje. Kad god se nešto desi, prvo pitanje bi trebalo da bude: „Šta ovo znači?“ ili „Zbog čega je ovo?“ Uči se da na to gledaš ozbiljno inače će proći a da od njega nemaš nikakve koristi.
Mi ne bi trebalo olako da shvatamo karanje, ali s druge strane ne bi trebalo da preterujemo. Ako hrišćanski život znači patnje od jutra do mraka, mogli bismo lako da se obeshrabrimo. To je preterano shvatanje. Potrebno je da prihvatimo Gospodnje karanje i da shvatimo šta ono znači.
Priroda karanja
„Jer koga ljubi Gospod onoga kara, kao otac sina koji mu je mio.“ Ovde imamo citat iz Priča 3:12. On nam pokazuje „zašto“ sva ta karanja.
Bog ne postupa isto sa svima na svetu. On samo kara one koje voli. On nas kara zato što smo mu dragi. On želi da od nas napravi odgovarajuću posudu. Zato On sa svojom decom provodi vreme da bi ih disciplinovao. Karanje je dakle delo ljubavi. Ljubav udešava te događaje. Ljubav određuje ono sa čim bi trebalo da se suočimo. Ljubav planira pojedinosti naših okolnosti. Mi to nazivamo karanjem, zato što to uvek ima za svoj cilj najveće dobro i što je to krajnja namera stvaranja.
Kara svakog „sina koji mu je mio.“ Oni koje Gospod kara, svakako su oni koje Bog prima. Karanje nije znak odbacivanja; naprotiv, to je dokaz Božijeg specijalnog odobravanja. Bog ne postupa tako sa svima; On se usredsređuje da disciplinuje one koje voli – sa onima koje prima kao svoje sinove.
Kao hrišćanin moraš da budeš spreman da primaš Božije karanje. Ako nisi Božije dete, On će ti dozvoliti da ideš svojim putem i da živiš svojim nemarnim životom. Ali kad već jednom primiš Gospoda Isusa kao svog Spasitelja i kada si nanovo rođen, postaješ dete Božije; zato moraš da budeš voljan da primaš karanje. Otac ne pokušava da kara tuđe sinove; da li je susedov sin dobar ili loš njega se to ne tiče. Ali dobar otac se veoma trudi da obučava svoga sina. Ima određenih stvari u kojima će On biti strog prema svome sinu; to nisu sporedne stvari koje mogu bez mnogo truda da se nauče. Otac lično mora da odluči u čemu će da obučava svoga sina. On će želeti da se njegov sin uči poštenju, marljivosti, izdržljivosti i višim idealima. Otac, takoreći, planira nastavni program da bi svoga sina načinio osobom kakvu on želi. Na sličan način, Bog je pripremio nastavni program za tebe, da bi mogao da se učiš kako da budeš učesnik u Njegovoj prirodi. U nekim stvarima On želi da ti budeš kao On. Tako on priprema ta karanja.
Dakle, na samom početku hrišćaninu bi trebalo pokazati da dete Božije mora da prihvati sve lekcije koje mu je Bog pripremio. Bog je pripremio razne okolnosti, dešavanja i mnoge patnje s namerom da stvori u svome detetu određenu prirodu i karakter. To je ono što Bog želi da učini. Zbog toga što želi da ostvari određeni karakter u tebi, Bog priprema tvoju okolinu za tebe.
Kad postaneš hrišćanin videćeš kako te Božija ruka vodi. Desiće ti se mnoge odavno pripremljene stvari. Šibanje će takođe doći. Zašto šibanje? Zato što kad god ne budeš išao putem koji ti je Bog odredio, Bog će te šibati i terati da se vratiš na put koji ti je određen. Svako dete Božije mora da bude spremno da prihvati ovu Božiju disciplinsku meru. Zato što si Mu sin On te kara. Ako nisi Njegovo voljeno dete, On se neće truditi da te kara. Dakle, kada nas Bog kara i šiba to znači da nas On voli i prima. Samo hrišćani prolaze kroz Njegovo karanje i šibanje.
Ono što primamo nije kazna, nego karanje. Kazna služi da bi se naplatilo ono što ne valja, ali karanje za svoju svrhu ima vaspitavanje. Kazna služi za obračunavanje sa prošlošću – čovek trpi kaznu zato što je učinio nešto što ne valja. Karanje gleda jednim okom na budućnost, iako postupa i sa prošlim greškama. Dakle, karanje sadrži ta dva elementa – vaspitavanje i obučavanje za budućnost. Čim neko dođe Hristu i pripada Gospodu, trebalo bi da bude spreman da dozvoli Bogu da ga oblikuje kao sud za čast. Ja pouzdano mogu da kažem da Bog želi da učini da Ga svako Njegovo dete proslavlja na određeni način. Svi hrišćani će Ga proslavljati, ali svako od njih u nekoj drugoj oblasti. Neki Ga proslavljaju na jedan način, a neki na drugi. On mora da se proslavi u raznim situacijama da bi mogao da primi savršenu slavu. Svako proslavlja Boga na specijalan način – kroz nešto u svome karakteru koje je Gospod ostvario u njemu. To je ishod Božije disciplinske ruke nad njim. Zbog toga je apsolutno nemoguće da Božije dete izbegne Božiju ruku nad sobom.
Oni koji ne shvataju Božije karanje na velikom su gubitku. Iskreno govoreći, mnogi godinama žive tako neozbiljno pred Bogom da konačno postanu ljudi bez cilja. Ne znaju šta Gospod čini sa njima. Zbog toga žive po svojim sopstvenim nahođenjima, bez ikakvih Božijih ograničenja. Jure besciljno i bez svrhe, kao po pustinji. To nije Božiji način. On ima jasne namere – da u nama razvije poseban karakter – karakter koji će proslaviti Njegovo ime. Sva Njegova karanja nas vode na taj put.
Sadržaj karanja
Kada je apostol pisao Jevrejima, citirao im je reči iz Priča Solomonovih. Počevši od 7. stiha u Jevrejima 12, pokušao je da im objasni šta znači citat: „Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima.“ Novi zavet tumači Stari zavet. Tumačenje je ovde veoma važno, zato što nam apostol pokazuje da su bol i karanja jedno te isto. Ono što podnosimo to je Božije karanje.
Neki bi mogli da pitaju: šta je to Božije karanje? Stihovi 2 do 4 pominju preziranje sramote, podnošenje krsta i protivljenje u borbi protiv greha, dok stihovi 5 i 6 govore o disciplinovanju i karanju. U čemu je veza između ova dva odlomka? Šta je to disciplinovanje i karanje? Šta se podrazumeva pod sramotom, patnjom i borbom? Jednostavno se setite da stih 7. obuhvata stihove 2 do 6 time što nam pokazuje da je Božije karanje ono što podnosimo. Dakle, patnja je Božije karanje; podnošenje sramote je Božije karanje; i borba protiv greha, iako još ne do krvi, jeste Božije karanje.
Kako nas Bog kara? Sve ono kroz šta te je Bog proveo, sve ono što je On dozvolio da trpiš – to je Njegovo karanje. Nemoj da zamišljaš da je Njegovo karanje nešto posebno. Ne, Božije karanje se nalazi u onome što ti svakodnevno podnosiš – teška reč, mrgođenje, oštar jezik, neučtivo ophođenje, neumesno kritikovanje, nepredviđen događaj, raznorazne nemilosti, neodgovornost članova tvoje porodice – svakojake boli i poteškoće sa kojima se srećeš, i velike i male. Ponekad moraš da podnosiš bolest, oskudicu, tugu i poteškoće. Sve je to Božije karanje. Sve što trpite, kako kaže apostol, to je Božije karanje.
Problem je dakle u ovome: Ako mi se neko ruga kako ću da reagujem? Zar to nije Božije karanje? Kako ću se ophoditi prema nekome koji mi svojim nemarom nanosi veliku štetu? Ako je njegov nemar Božije karanje, kako ću se ponašati prema njemu? Ako dobijem zaraznu bolest kako ću se postaviti? Ako doživim neku nevolju šta ću da kažem? Braćo i sestre, ovakve stvari su veoma značajne. Nemojte misliti da je ono što dožiljavate u svojoj okolini slučajnost i da ga smatrate beznačajnim. Kada biste shvatili da su sve te stvari deo Božijeg karanja, sigurno bi vam stav bio drugačiji. Jasno je iz reči apostola da je ono što trpite Gospodnje karanje. Dakle, nikada ne smete da zaključite da je ono što trpite nepodnošljivo. Pored toga, nemojte u neznanju da ga smatrate za slučajnost. Trebalo bi da znate bolje: Bog vam ovo svakog dana određuje. To vam je Njegovo odmereno karanje.
„Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin koga otac ne kara?“ (Jev.12:7). Sve ovo karanje dolazi zato što Bog postupa sa nama kao sa svojim sinovima. Zapamtite: karanje je izraz Božije milosti, a ne neprijateljstva. Mnogi pogrešno misle da ih Bog, karajući ih, zloupotrebljava. Ne, Bog postupa sa nama kao sa sinovima. Ima li sina koga otac ne kara? Kada vas kara Bog vam pokazuje svoju blagonaklonost. Pošto ste postali Božija deca, On vas kara. Želi da vas dovede do mesta blagoslova i slave.
U ovome je velika razlika. Kada shvatiš da svakodnevna događanja dolaze od Boga, ceo tvoj stav prema tim okolnostima se menja.
Pretpostavimo da mi neko priđe i pokuša da me išiba. Ako se sa njim borim, slomim mu bič, i bacim mu ga u lice, ništa mu ne dugujem. Ako se radi o mom ocu, da li bih tako postupao? Ne, jer kada nas otac bije, često osećamo da u tome ima nešto vredno. Madam Gijon (Guyon) je jednom rekla „Poljubiću bič koji me šiba: poljubiću ruku koja me bije.“ Kakva je razlika ako zapamtiš da je to očeva ruka i očev bič. Kada bi to bio samo običan događaj, možda bi se ljutio. Ali ovo nije nešto obično, jer je to Božija ruka i Božiji bič. Njegov cilj je da stvori u tebi Njegovu prirodu i karakter. Kada ovo uvidiš ne možeš ni da se žališ ni da negoduješ. Čim shvatiš da to dolazi od Oca, promeniće nijansu. Divno je iskustvo kada te Bog kara.
„Ako ste pak bez karanja, u kom su svi dobili deo, onda ste kopilad a ne sinovi“ (st. 8). Karanje je dokaz da smo sinovi. Ko su sinovi Božiji? Oni koje Bog kara. Koji nisu Božiji sinovi? Oni koje ne kara. Koga ne kara taj nema dokaza da je sin. Karanje je dokaz da si sin.
Svi sinovi trpe karanje. Ni ti nisi izuzetak. Ako nisi kopile već sin, moraš da trpiš karanje. Reč apostola je veoma snažna, „u kom su svi dobili deo“. Kao sin Božiji, nemoj se nadati da će Bog sa tobom drugačije postupati. Karanje trpe svi Božiji sinovi. Svi koji žive danas prolaze isto kao i za vreme Petra i Pavla. Nema nijednog izuzetka. Kako možeš da očekuješ da ideš putem kojim nijedno dete Božije nije išlo, putem koji je bez Božijeg karanja? Lako je uvideti da je takva osoba kopile. Sada shvatamo da je karanje znak i dokaz da si Božije dete. Ko je bez karanja, taj je kopile; ne pripada Božijoj porodici.
Jednom sam nešto video što bi moglo da posluži kao dobra ilustracija. Petoro ili šestoro dece se igralo u dvorištu. Bili su umazani blatom. Izišla je majka i ošamarila troje dece, i zabranili im da se dalje igraju. Jedno dete je uzviknulo, „Zašto ne udaraš i druge?“ „Zato što nisu moja deca,“ odgovorila je majka. Vidite li da roditelji ne vole da karaju tuđu decu? Teško nama ako nas Bog ne kara. Koje ne kara oni su kopilad, a ne sinovi. Pošto ste uzverovali, bićete karani od samog početka svog hrišćanskog života. Ko može da primi posinaštvo, a da odbaci karanje? Ovo dvoje idu zajedno. Svi sinovi moraju da budu karani, pa ni ti nisi izuzetak.
Naš stav prema karanju
„Dalje, karali su nas naši telesni očevi i mi smo zazirali od njih; nećemo li se mnogo radije potčiniti Ocu duhova i tako poživeti?“ (st. 9). Apostol nam pokazuje da ako poštujemo svoje telesne očeve kada nas karaju, i priznajemo da je takvo karanje dobro i zato ga prihvatamo, koliko ćemo se više potčiniti Ocu duhova i poživeti.
Kao sinovi doživljavamo karanje, i u karanju se potčinjavamo. Pošto smo sinovi, bićemo karani; pošto smo karani, moramo se potčiniti. Zapamtite, što god Bog određuje u našoj okolini namenjeno je za naše obučavanje i usmeravanje na pravi put.
Moramo da budemo poslušni Bogu. Moramo da prihvatimo dve stvari koje nam daje: prvo, Njegovu zapovest, i drugo, Njegovo karanje. S jedne strane, poslušni smo Božijoj reči, Njegovoj zapovesti, i svim odredbama koje nam se daju u Bibliji. S druge strane, potčinjavamo se svemu što Bog određuje u našoj okolini; potčinjavamo se svakom Božijem karanju. Iako smo možda poslušni Božijoj reči, često nismo dovoljno potčinjeni Božijem karanju. Pošto je odredio da se tebi nešto dešava, trebalo bi da imaš koristi od toga i savladaš lekciju. Bog želi da imaš koristi i da ideš pravim putem. Trebalo bi dakle da naučimo ne samo da budemo poslušni Božijoj zapovesti, nego i da se potčinimo Gospodnjem karanju. Iako nas košta da prihvatimo Božije karanje, ipak nam omogućuje da hodamo pravo pred Bogom.
No, poslušnost nije prazna reč. Mnoga braća su me pitala: u čemu treba da poslušam? Odgovor je lak. Zar misliš da nemaš šta da poslušaš? Dozvolite mi da vam kažem, kad bi vas Bog karao samo pola dana, već biste verovatno pokušali da pobegnete! Čudno je kako neka braća misle da nemaju šta da poslušaju. On želi da se ti potčiniš Njegovoj ruci koja te kara.
Zašto ne govorimo o Božijoj ruci koja vodi, već o onoj koja kara? Zašto ne kažemo da me Gospod vodi umesto da kažemo da me Bog kara? Razlog je u tome što nas Bog isuviše dobro poznaje. Zna da se bez karanja mnogi neće naučiti poslušnosti.
Trebalo bi da shvatiš kakav si pred Bogom. Po prirodi smo skloni buntu i tvrdoglavosti. Mi smo kao nevaljala deca, nećemo da slušamo dok ne vidimo prut u očevoj ruci. Zaista, u ovome smo svi isti. Karanje nam je neophodno potrebno. Dakle, upoznajmo sebe. Nismo tako jednostavni kao što to zamišljamo. Čak i posle batina možemo još da budemo neposlušni. Apostol nam pokazuje da karanje služi da nam pomogne da slušamo i poslušamo. „Nećemo li se mnogo radije potčiniti Ocu duhova i tako poživeti?“ Neophodno je potčiniti se. Naučite da poslušate Boga, i da kažete, „O Bože, spreman sam da se potčinim tvom karanju, jer šta god činiš, dobro je.“
Cilj karanja
„Jer oni nas karahu za malo dana kako im se svidelo“ (st.10a). Kada roditelji karaju svoju decu pokazuju mnogo nedostataka jer karaju prema svojim shvatanjima. Zato se od takvog karanja dobije malo koristi. „A on nas kara na korist – da dođemo do učešća u njegovoj svetosti“ (st.10b). Ovo Božije karanje ne proizlazi iz besa niti služi za kaznu. Sve Božije karanje ima vaspitnu svrhu – služi nam na korist. Karanje ne služi samo zato da nam tek tako nanosi bol, nego bi taj bol trebalo da ima neku pozitivnu vrednost. Bol ima svoju svrhu – nije samo kazna za grešku. Kada neko gleda karanje samo kao kaznu, to pokazuje da mu je razum u ropstvu zakona.
Kakva je korist? Korist je u tome što učestvujem u njegovoj svetosti. Ovo je zaista ono najslavnije. Svetost je Božija priroda. Može se reći da je svetost Božiji karakter. Zbog toga Bog koristi sve moguće načine da kara svoju decu. Od samog početka našeg hrišćanskog života Bog nas uporno kara. On ima samo jedan cilj – želi da mi učestvujemo u Njegovom svetom karakteru.
Svetost u Bibliji ima više značenja. Na primer, Biblija nas uči da je Hristos naša pravednost i da smo osvećeni u Hristu; To nam daje drugačiju sliku od ove u Jevrejima. Ovde osvećenje nije nešto što se daje, već nešto što se stvara. Slaže se sa rečju: ugrađivati – koju već godinama ističemo. Svetost je ono što Bog postepeno stvara u nama ili je polako ugrađuje u nas. On kroz karanje i disciplinovanje svakodnevno ugrađuje svoju svetost u nas. Cilj svog tog karanja i truda je da nas načini učesnicima u Njegovoj svetosti.
Posle svakog karanja shvatam i primam nešto više od Njegove svetosti. Kada sam pod Njegovim karanjem, počinjem da uviđam šta je to svetost. Pošto sam stalno pod Njegovim karanjem, moj karakter se polako izgrađuje u svetosti; to jest, moj karakter se menja. Dozvolite mi da vam kažem, da nema ničeg većeg od ovoga. Želim da svi znate da se kroz Božije karanje u nas ugrađuje Božiji karakter. Svaki postupak karanja ima svoju vrednost. Svaki put kada smo karani možemo da dobijemo plod. Molim Boga da mi bude milostiv da se u meni, kad god me kara, stvara sve više svetosti. Neka svako karanje učini da naučim više o svetosti i da u mene ugrađuje više Njegove svetosti. Neka svetost stalno raste!
Kada neko primi Gospoda i postane Božije dete, Božijim uređenjem svakodnevno će naići na mnogo karanja i disciplinovanja. To su dragocene lekcije. Kroz te lekcije Božija svetost bi postepeno trebalo da se ugrađuje u nas. Potrebno je mnogo karanja da bi se izgradio sveti karakter. Moguće je da nećemo biti na zemlji mnogo decenija. Ako propustimo Božije karanje i ne iskoristimo ga, to će onda biti večni gubitak!
Bog nam nije samo dao svoju svetost, On će ugrađivati svoju svetost u nas putem karanja. On malo-pomalo stvara svetost u nama. Za tako telesne ljude kao što smo mi, potrebno je mnogo godina karanja da bi se Njegov karakter ostvario u nama. Treba vrlo mnogo karanja da se stvori sveti karakter. Koliko karanja, koliko truda, koliko vođstva, koliko opomena i ohrabrenja je potrebno da se postepeno stvori svetost u nama! Velika je to stvar! Svetost nam se ne daje kao dar – nju treba ostvoriti u nama. Bog stvara svoju svetost u nama!
Ovo je glavna karakteristika novozavetnog spasenja. Ne samo da nam je Bog jednom dao spasenje, nego, kada nam ga je već dao, počinje strpljivo da ga ugrađuje u nas. Kroz ova dva procesa vidimo puno spasenje. Jedno dolazi kroz Hristov dar; drugo se stvara kroz delovanje Svetoga Duha. Jedno se daje, drugo se gradi. Bog je taj koji gradi svetost u nama. Jedna od važnih reči jeste da kroz karanje postajemo učesnici u Njegovoj svetosti.
Plod karanja
„Svako karanje, naime, u sadašnje vreme ne izgleda da je na radost, nego na žalost, ali kasnije daje miran rod pravednosti onima koji su njime izvežbani“ (st. 11). Apostol nam skreće pažnju na ‘kasnije’ kao i na ‘sadašnje vreme’. Činjenica je da zasada nije sve karanje na radost nego na žalost. Kada se suočiš sa Božijim karanjem nije pogrešno osećati žalost. Treba da se osećaš ožalošćenim. Biblija ne kaže da je krst na radost; tvrdi da je krst patnja. Krst donosi tegobe. Istina je da je naš Gospod umesto radosti koja je bila pred Njim prezreo sramotu, ali Biblija nikada ne opisuje krst kao radost. Krst nije na radost, već na žalost. Kada si pod karanjem, osećaš se žalosnim. Dobro je što se tako osećaš.
Međutim, to je vreme da se naučiš poslušnosti da bi mogao da učestvuješ u Božijoj svetosti. U toku tog karanja, ne možeš a da ne osećaš žalost, kao što ju je i naš Gospod osećao kada je prolazio kroz kušnje. Ali istovremeno možeš to smatrati za radost.
Dete Božije ne bi trebalo uvek da gleda na sadašnje vreme, nego i ono koje sledi. Zapazite reči: „Svako karanje, naime, u sadašnje vreme ne izgleda da je na radost nego na žalost, ali kasnije daje miran rod pravednosti onima koji su njime izvežbani.“ Nemojte da se preopterećujete time koliko trpite već očekujte miran plod pravednosti.
„Moav je bio u miru od detinjstva svoga i počivao na droždini svojoj, niti se pretakao iz suda u sud, niti je u ropstvo išao; zato mu osta kus njegov, i miris se njegov nije promenio“ (Jer. 48:11).
Ovo je upravo problem sa mnogima koji nisu prošli kroz kušnje ili Božije karanje. Moav je bio u miru od detinjstva. Nije doživeo kušnje ili bol. Takav život ga čini kao vino u kome se slegao talog. Život je gore, a talog je dole. Da bi se vino dobro prečistilo treba ga pretakati iz suda u sud. Inače, talog na dnu će kasnije uticati na ukus vina. Pri pravljenju vina, prvo treba da dođe do fermentacije grožđa ili nekog drugog voća koje se koristi u tu svrhu. Kada vino provri, treba ga pretakati iz jednog suda u drugi. Pri tom se mora voditi računa o tome da se i talog ne pretoči. Vino treba da se pretače iz suda u sud sve dok ne ostane bez taloga. Međutim, Moav je, kako Bog kaže, bio na miru od detinjstva. Počiva na talogu; nije se pretakao iz suda u sud. Dakle, talog ide za njim. Iako je pri vrhu čist, dno se nikada nije ispraznilo. Ko nije prošao kroz kušnje i karanje sličan je vinu koje se nikada nije pretakalo iz suda u sud.
Kada je neko u takvom stanju, Bog će možda morati da ga iščupa sa korenom. Ponekad se ovo čini kroz posvećenje. Ponekad kroz patnje, kušnje ili bolest. To je ono što znači pretakati iz suda u sud. Ruka Božija je na tebi; On želi da ti budeš potpuno slomljen. Tako će se tvoj talog iscediti. Moav se nikada nije pretakao i zato je njegov talog ostao sa njim.
Znači, nije dobro živeti mirnim životom. Braćo i sestre, Bog nas kara zato što želi da nas očisti. Nemojte da tražite udobnost i komfor. Moavova udobnost ga je ograničila da zauvek ostane kao Moav. „Zato mu osta kus njegov, i miris se njegov nije promenio.“
Braćo, to je ono što Bog radi. On radi da bi uklonio tvoj prvobitni ukus i promenio ti miris. Ne želi tvoj ukus i miris. Ponekad govorim da su mnogi hrišćani još uvek ‘sirovi’, zato što se njihovo prvobitno stanje nije promenilo. Pre nego što si uzverovao u Gospoda imao si određeni ukus; sada je prošlo deset godina otkako si uzverovao, a ukus ti je ostao isti. Tvoj miris se nije promenio otkako si postao hrišćanin. To znači da Bog nije mogao da ugradi, stvori i načini sebe u tebi.
Božije karanje je zaista dragoceno. On će nas iščupati, pretakaće nas iz suda u sud. Mnogo će nas karati i kušati da bi odstranio naš prvobitni ukus i stvorio u nama miran rod – rod pravednosti.
Sviđaju mi se reči „miran rod“, jer samo kada je neko miran pred Bogom može da donese rod. Trebalo bi da izbegavamo da se žalimo, da negodujemo i da se bunimo pod Njegovim karanjem. Dozvoljeno je ožalostiti se, ali ne bi trebalo gunđati i biti neposlušan. Primetio sam da oni koji se žale nemaju mira. Potrebno je dakle imati miran rod u karanju. Kako možemo da imamo miran rod? Prvo, ako naučimo da prihvatimo Božije karanje i da se ne svađamo i prepiremo s Bogom. Miran rod je rod pravednosti. Kada imaš mir, proizići će pravednost. Ovo je zaista neverovatno. Kada neko nije miran pred Bogom i počne da se prepire odmah gubi pravednost. Gde ima prepirke tamo je sukob. Mir je nem.
Naučite, dakle, da se potčinite karanju jer će doneti miran rod. Kažite Gospodu da Njegovo karanje ne može da bude greška, da je ono što se desilo upravo ono što ti treba. Recite Mu da ćete se potčiniti. Ovo će onda postati vaš miran rod, iz kojeg će proizići rod pravednosti. Mir je pravednost. Ako u sebi imate rod mira, spolja ćete imati pravednost.
Nadajmo se da nismo kao Moav koji je bio u miru od detinjstva i počivao na talogu. Nije se pretakao iz suda u sud, niti je u ropstvo išao. Zato mu je ostao ukus i miris mu se nije promenio. Neki hrišćani su kao Moav. Iako su verni već deset, dvadeset, ili više godina nikad nisu stvarno prihvatili ono što Bog čini u njima. Pošto se godinama nikada nisu potčinili Božijem delovanju, ukus im je ostao isti. Ako smo i mi takvi, nikada nećemo doneti miran rod pred Bogom. Prema tome, nikada nećemo imati sveti karakter koji Bog želi da izgradi u nama.
Završna reč
„Zato ‘ispravite klonule ruke i iznemogla kolena’“ (st. 12). Kada nas Bog kara ruke su sklone da klonu i kolena da iznemognu. Apostol nas ohrabruje da ne malakšemo, jer ma koliko klonule ruke i iznemogla kolena, još uvek imamo miran rod pravednosti.
Nemojte se obeshrabriti i misliti da vam posle svih kušnji i karanja ništa nije ostalo. Ispravite klonule ruke i iznemogla kolena jer su disciplinovanje i karanje proizveli u vama miran rod koji je rod pravednosti. Ako imate mir pred Bogom, imate i pravednost. Ako možete da budete tihi pred Bogom onda je sve u redu. Ako možete da se potčinjavate, onda se Njegov sveti karakter gradi u vama. Ne morate da tražite pravednost, samo treba da tražite mir i pokornost i otvorenost pred Bogom. Ako ste bili otvoreni, poslušni i tihi, doživećete svetost. Zapamtite: iako ste prošli kroz mnoge kušnje i mnoge poteškoće u prošlosti, sada bi trebalo da podignete klonule ruke i ispravite iznemogla kolena.
U međuvremenu, „Poravnite staze nogama svojim, da ono što je hromo ne iščaši nogu, nego da se radije izleči“ (st. 13). Kada ste prošli tim putem možete i drugima da ukažete na pravi put da ne bi ni hromi skrenuli sa puta, nego radije da se izleče. Ko ne može da hoda moći će da hoda sa vama zato što ste ispravili put. Zapamtite samo ovo: ako se potčinite pod Božiju moćnu ruku kada ste u kušnjama, ne samo da će se Božiji sveti karakter izgraditi u vama, nego ćete moći da vodite i druge da hodaju pravo.
Ako onaj koji ide napred malo skrene, može drugima da oduzme pravi put. Iz tog razloga moramo da budemo poslušni, moramo da donesemo rod pravednosti. Ne samo da će nam put biti prav, nego ćemo voditi i druge na pravi put. Onda hromi neće da iščaše nogu, nego će se izlečiti. Ovo nas podseća na hromog čoveka u Delima 3 kako su mu noge i zglobovi ojačali. „Te skoči, stade, i hodaše, pa uđe u hram idući i skačući, i hvaleći Boga.“ (st. 8). Ovaj hromi čovek je bio isceljen. Ima mnogo hromih koji bi trebalo da se izleče. Otvorimo put svojoj braći.
