Učenje o molitvi sledi proučavanje Biblije. Molitva je i najdublja i najjednostavnija hrišćanska delatnost. Novoobraćena duša može da se moli. Pa ipak, mnoga Božija deca su na samrtnoj postelji priznala da još nisu savladala umetnost molitve.
Uslišena molitva je jedno od osnovnih preimućstava i prava hrišćana. Bog je hrišćaninu dao pravo da mu se molitve usliše. Ako je neko hrišćanin već tri do pet godina, a još ni na jednu molitvu nije dobio odgovor, njegov hrišćanski život se dovodi u pitanje. Pogrešno je da molitve Božijeg deteta ne budu uslišene. Molitve hrišćanina bi trebalo da budu uslišene.
„Do sada niste tražili u moje ime; tražite i dobićete, da vaša radost bude potpuna” (Jovan 16:24). Onaj koji se često moli i na čije molitve Bog često odgovara biće hrišćanin ispunjen radošću. To je bitno iskustvo koje svaki vernik mora da ima. Neko još i može da bude nemaran u drugim duhovnim stvarima, ali po pitanju odgovora na molitvu hrišćanin ne sme dopustiti da sam sebe vara. To je ili da, ili ne. On mora da očekuje da mu molitve budu uslišene.
Pitajte novog vernika da li se danas molio. Pitajte ga da li je Bog čuo njegovu molitvu, jer molitva nije pucanje u prazno, niti je to nešto što se povremeno čini. Cilj molitve je odgovor. Ako na molitvu nema nikakvog odgovora, molitva je uzaludna. Čovek mora da shvati da na molitvu mora biti odgovora. Molitva ne služi samo za duhovnu pobožnost, nego da bi bila uslišena. Ako je samo radi pobožnosti, onda bi se neko mogao moliti satima ne očekujući nikakav odgovor. Ali ako je molitva radi odgovora, onda se mora moliti sve dok taj odgovor ne dođe.
Dakle, za početnike je od velike važnosti da im molitve budu uslišene i da ovu lekciju dobro savladaju. Bilo bi teško ispraviti ovaj osnovni nedostatak ako se neko već možda tri do pet godina molio, a da pri tom nije primio nikakav odgovor.
Uslovi za uslišenu molitvu
U Bibliji se može naći mnoštvo uslova za uslišenu molitvu. Mi ćemo odabrati samo nekoliko onih za koje verujemo da su za početnike sasvim dovoljni. Tih nekoliko bi možda obuhvatilo više od polovine onih zahteva koje su stariji hrišćani već savladali.
1. Ištite
Da bi se neko molio on zaista mora da traži. ,,Nemate zato što ne ištete” (Jakov. 4:2). ,,I ja vam kažem: molite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer svako ko moli dobiva, i ko traži nalazi, i otvoriće se onom koji kuca” (Luka 11:9,10).
Ubrzo posle moga obraćenja, govorio sam o tome kako se svako-dnevno molim. Jednog dana jedna sestra u Gospodu me je pitala: ,,Da li je Bog odgovorio na tvoje molitve?” To me je iznenadilo zato što je molitva za mene značila samo moljenje i ništa više. Molio sam se ali nisam nikada razmišljao o tome da li su moje molitve uslišene ili ne. Međutim, od tada sam se molio tako da bi Bog čuo moje molitve. Pošto me je to upitala, prvo sam ispitao svoje molitve da bih video na koliko je od njih Bog odgovorio. Uvideo sam da nisam molio takve molitve koje bi zahtevale odgovor. Moje molitve su uglavnom bile uopštene, tako da odgovor nije bio od nekog naročitog značaja. To je kao kad bi od Boga tražili da sutra iziđe sunce; molili se mi ili ne ono bi svejedno izišlo! Iako sam bio hrišćanin čitavih godinu dana, nisam mogao da nađem nijedan primer uslišene molitve. Da, klečao jesam pred Bogom izgovarajući mnoge reči, ali u stvari nisam ništa iskao. ,,Kucajte i otvoriće vam se”, kaže Gospod. Ali ja sam kucao u zid! Gospod ti neće otvoriti zid, jer ne zna šta zapravo hoćeš. Ako zaista kucaš na vrata, on će ti svakako otvoriti. Ako tražiš jednu stvar, Gospod će ti dati tu stvar. Pretpostavimo da se ovde nalazi nekoliko stvari: pesmarica, čaša, Biblija, stolnjak i nalivpero. Šta zaista hoćeš? ,,Ištite,” kaže Gospod. Od Boga ne možeš tražiti robnu kuću; moraš tražiti nešto određeno.
,, Nemate zato što ne ištete.” Iskanje mora da bude određeno. To je kucanje na vrata, ne u zid. Mnogi mogu da se mole čitavih nedelju dana, a da ipak ne zaištu ni jednu jedinu stvar. Ne primaju zato što ne ištu. Imaju oblik molitve, ali im nedostaje cilj iskanja.
Mladi hrišćani bi trebalo da se uče kako da mole određeno. Nemojte oponašati braću koja u crkvi ustanu da se mole po dvadeset minuta ili pola sata, a kasnije kad ih upitaš za šta su se molili u nedoumici su šta da odgovore. Mnogi nauče da mole dugačke molitve, a ipak ne znaju kako da se mole za određene stvari.
Pretpostavimo da od oca, ili muža, ili deteta zatražiš da ti nešto donesu. Moraš da im kažeš šta je to što želiš. Može li doktor da ode u apoteku da nabavi lek, a da pri tom ne kaže kakav lek hoće? Može li neko da ode na pijacu ne znajući šta da kupi? Nije li čudno što ljudi mogu da dođu u Božije prisustvo nemajući ništa određeno na umu — kao da će bilo šta moći da posluži. Teškoća ili nemogućnost molitve leži upravo u tome. Moramo da tražimo određeno, ne samo uopšteno.
Ovaj uslov za molitvu početnicima bi trebalo da bude jasan. U protivnom neće moći da se mole do kraja. Uopštena mo-litva ne rešava određenu potrebu. Ona bi mogla da bude na mestu za obične dane, ali kada se pojavi neka potreba neće biti dovoljna. Ako nam je molitva po svojoj prirodi uopštena, nećemo naći pomoć u času svoje potrebe, jer su nam tada sva pitanja i potrebe vrlo određeni. Samo onda kada smo naučili da se molimo određeno moći ćemo da doživimo i određeno iskustvo u određenim nevoljama.
2. Ne ištite zlo
Čovek treba da ište od Boga. Pismo međutim postavlja i drugi uslov: ne išti zlo. ,,Ištete, i ne primate, jer zlo ištete (Jakovljeva 4:3 Karadžić). Ljudi od Boga mogu da traže za svoje potrebe, ali ne bi trebalo da ištu nešto nerazumno ili preko mere. Potrebno je da prođe nekoliko godina pre nego što neko nauči pred Bogom da moli takozvane ,,velike molitve”.
Na početku duhovnog života, prilično je teško prosuditi između velikih molitava i molitava za zlo. Najbolje bi bilo da u početku ne tražimo ništa u saglasnosti sa svojim požudama, niti pak da tražimo u lakomosti tj. ono što nam ne treba. Bog će nam pribaviti samo što nam treba i što nam je neophodno. Ipak, Bog nam mnogo puta dozvoljava preko svega i iznad svega što ištemo. Ali ako mladi traže pogrešno neće biti uslišeni.
Šta znači iskanje zla? Prekomerno traženje, više od potrebe, više od onoga što ti stvarno treba. Na primer, imam potrebu za nečim i zatražim od Boga da mi to da. Tražim u saglasnosti sa veličinom svoje potrebe. Ukoliko tražim više od svoje potrebe, tražim zlo. Ako je moja potreba velika, od Boga mogu da tražim da mi ispuni tu veliku potrebu. Ali ne bi trebalo da tražim više od toga, jer Bog se ne raduje kad sluša neozbiljne molitve. Molitve bi trebalo meriti u saglasnosti sa potrebom; one ne bi trebalo bezobzirno da se prinose.
Kad bi četvorogodišnje dete iskalo mesec sa neba, iskalo bi zlo. To je daleko iznad njegovih potreba. Isto tako bi trebalo da mladi vernici znaju meru u molitvi. Velike molitve bi trebalo da mole tek onda kad su već zadobili veliko duhovno iskustvo. Ali sada, neka se mole u određenim granicama. Neka ne otvaraju svoja usta suviše široko da im se ne desi da pređu granice svoje prave potrebe.
3. Greh mora da se sredi
Možda je neko nešto tražio i nije tražio zlo, a ipak nije bio uslišen. Zašto? Možda zbog jedne osnovne prepreke — greha koji stoji između Boga i čoveka.
,,Da sam video u srcu svom bezakonje, ne bi me uslišio Gospod” (Psalam 66:18). Ako neko zna da mu se u srcu nalazi greh i srce mu prijanja za taj greh, neće biti uslišen. Šta znači videti bezakonje u svom srcu? To jednostavno znači da se u nečijem srcu nalazi greh koji on nije voljan da ostavi. Iako neko može da bude veoma grešan, Bog će mu ipak oprostiti. Ali ako neko ima greh kojeg je svestan i još uvek ga želi u svom srcu, onda je to nešto više od slabosti u njegovom spoljašnjem ponašanju — to znači videti bezakonje u svom srcu.
Čovek u Rimljanima 7 sasvim je drukčiji. On izjavljuje da mrzi ono što čini. Pogrešio je, ali on taj neuspeh mrzi. Međutim, čovek koji u svom srcu gleda bezakonje neće da ostavi greh. Ne ostavlja ga ni u svom ponašanju ni u svom srcu. Gospod neće saslušati molitve takvoga, jer je greh sprečio odgovor na njegovu molitvu.
Važno je da mladi vernici isteraju sva bezakonja iz svog srca. Svaki greh mora da se prizna i stavi pod krv. Makar i da nije lako savladati sve svoje grehe, on ipak ne sme u svom srcu da gleda bezakonje. Bog može da oprosti slabosti, ali nam neće dozvoliti da u srcu gledamo bezakonje. Beskorisno je što je neko spolja oslobođen od greha, dok mu je iznutra još uvek privržen. Zbog toga bi trebalo da mladi hrišćani još na samom početku svog hrišćanskog života zamole Boga da im bude milostiv, tako da bi mogli da budu sveti u svojim srcima isto kao i u ponašanju. Da bi srce mrzelo svaki greh ponaosob i da ne bi zadržalo ili volelo ili pak gledalo ni na jedno jedino bezakonje, mora sasvim da se raščisti sa onim što je u srcu. Ako se u srcu nalazi greh, beskorisno je moliti se, jer Gospod neće čuti.
,,Ko krije prestupe svoje, neće biti srećan; a ko priznaje i ostavlja, dobiće milost” (Priče 28:13). Greh mora da se prizna. Kad se prizna, Gospod će ga oprostiti i zaboraviti. Gospodu bi trebalo prići s rečima: ,,Evo greha na koji moje srce gleda i za koji nalazi da mu je teško da ga ostavi, ali ja te sada molim da mi oprostiš. Voljan sam da ga ostavim. Molim te, oslobodi me od njega da ne bude više u meni. Ne želim ga i odupirem mu se.” Ako greh ovako priznaš, Gospod će ti ga oprostiti. Tada će ti molitva biti uslišena. Ovo je nešto što ne bi trebalo prevideti.
4. Mora da se veruje
Postoji i jedan pozitivan uslov koji treba ispuniti, a to je da se mora verovati. Ako ne, molitva neće biti delotvorna. Slučaj u Marku 11:12-24 jasno nam pokazuje neophodnost vere u molitvi. Gospod je sa svojim učenicima izišao iz Vitanije. Na putu je ogladneo. Videvši iz daleka smokvu, dođe — ne bi li našao smokava na njoj, ali nije našao ništa osim lišća. Tada je prokleo drvo rekavši: ,,Ne jeo niko više roda od tebe doveka.” Sledećeg jutra kada su prolazili, videli su onu smokvu kako se osušila iz korena. Učenici su bili zapanjeni. Gospod im je odgovorio: ,,Imajte veru u Boga. Zaista, kažem vam, ko kaže ovoj gori: digni se i baci u more, a ne posumnja u svome srcu, nego veruje da će biti ono što govori, biće mu. Zato vam kažem: sve što molite i tražite, verujte da ste primili, i biće vam.”
Čovek mora da veruje kad se moli, jer ako veruje biće mu. Šta je vera? Vera je verovanje da prima ono za šta se moli. Mi hrišćani često imamo pogrešno shvatanje o veri. Gospod kaže da onaj koji veruje da je primio primiće; ali mi hrišćani držimo da onome koji veruje da će primiti biće mu. Tako ovde imamo dve različite vrste vere. Gospod dvaput koristi reč ,,primiti” (kineski prevod): prvo ,,primio”, a zatim ,,biće mu”. Međutim, mnogi vernici vezuju svoju veru za ono ,,biće vam”. Mi se molimo Gospodu verujući da će nam biti ono što tražimo. Verujemo da će se planina baciti u more. Reklo bi se da nam je vera velika. Međutim mi smo veru odvojili od onog ,,primio” spojivši je sa onim ,,biće vam”. To nije ona vrsta vere o kojoj naš Gospod govori. Vera o kojoj Pismo govori odnosi se na ,,primio”. To je daleko tačnije od onog ,,biće mu”.
Ja sam došao Gospodu uz pomoć gospođice Dore Ju (Dora Yu). Posle više godina ona se razbolela od raka na dojki. Čula je da sam nedavno bio izlečen od tuberkoloze. Pisala mi je i zamolila da je posetim u Kiang-vanu — Šangaj. Mislila je da ima veliku veru rekavši mi: ,,Verujem da će me Bog izlečiti. Rekao sam joj da se to ne može smatrati verom, jer Gospod Isus veru nikada ne vezuje sa ,,biće mu”. Tako smo toga dana proveli dugo u razgovoru.
Kao što znate rak je bolest koja uništava mnoge ćelije i izjeda tkivo. Vrlo je bolna i odaje neprijatan miris. Doktor je u početku predložio da se operiše, ali kasnije operacija nije mogla da donese bilo kakve koristi. Međutim gospođica Ju je ostala pri tome da će je Bog izlečiti. Kad sam pokušao da joj pokažem kako samo verovanje da će je Bog izlečiti nije vera, misionari koji su se nalazili pokraj nje nisu se slagali sa mnom i podsetili su me na veliku veru gospođice Ju. Odgovorio sam im: ,,Ona mora da veruje da ju je Bog već izlečio. Samo je to vera. To nije verovanje da će Bog izlečiti, nego verovanje da je Bog već izlečio. Verovanje da će Bog izlečiti ili pak da Bog mora da izleči samo je očekivanje, jer vera se odnosi na Božiju prošlost i sadašnjost, dok se nadanje odnosi na Božiju budućnost. Ako verujem da će me Bog sutra izlečiti, onda ja od Boga samo očekujem da me on izleči.”
Posle dva meseca primio sam pismo od nje. U pismu je stajalo: ,,Danas sam odlučila da u roku od dva ili tri dana ustanem iz postelje, jer verujem da će me Bog izlečiti.” Pošto toga dana nisam mogao odmah da je posetim, jer sam bio jako zaposlen, napisao sam joj: ,,Prvo vera, zatim dela. Takva su dela živa. Ako dela idu pre vere — onda su to mrtva. To je osnovno načelo. Ako veruješ da si izlečena, onda je tvoje ustajanje iz postelje živo; u protivnom je mrtvo.”
Sledećeg dana sam požurio do njene kuće. Molio sam je da ne ustaje. Ponovo sam joj rekao: ,,Ako si izlečena možeš da ustaneš; ali ne možeš da ustaneš da bi bila izlečena.” Toga dana nije ustala. Kasnije je preminula i otišla kod Gospoda.
Dakle šta je vera? Vera je kad možeš da položiš pravo na činjenicu da je Bog tvoju molitvu već čuo. Vera nije kad kažeš da će te Bog čuti. Klekneš da se moliš i nekako ti je moguće da kažeš: Hvala Bogu, čuo je moju molitvu. Hvala Bogu, učinjeno je. To je sada vera, jer se slaže sa onim ,,primio”. Ako ustaneš sa kolena i objaviš da veruješ kako će te Bog čuti ili pak da Bog mora da te čuje, ma koliko u tome bio uporan, neće se ništa desiti. Tvoja odluka ne vodi nikakvom rezultatu.
Gospod kaže: ,,Verujte da ste primili i biće vam.” On nije rekao: ,,Verujte da ćete primiti i biće vam.”5 Braćo, jeste li došli do ključa? Prava vera zna da je nešto već ,,učinjeno”. Hvala Bogu da je čuo moju molitvu.
Vi koji ste novi vernici, dozvolite mi da vam kažem nešto iz svog iskustva. Molitva se može podeliti na dva dela: prvi deo je molitva bez Božije reči sve dok ne primimo Božiju reč. Sve molitve počinju ovako. Moli se uporno tražeći od Boga. U slučaju Džordža Milera neke molitve su bile uslišene u roku od jednog minuta, dok neke ni posle sedam godina nisu bile uslišene. Ovo je molitveni deo. Drugi deo je molitva od tačke kad smo primili obećanje pa do ostvarenja tog obećanja — od primanja Božije reči do ispunjenja njegove reči. Za to vreme trebalo bi zahvaljivati a ne moliti. Tako je prvi deo molitva, a drugi zahvaljivanje. Molitva u prvom delu — od vremena kad Božiju reč još nemamo pa sve dokle je ne dobijemo. Zahvaljivanje u drugom delu je od primanja obećanja do ispunjenja tog obećanja. To je tajna molitve.
Za ljude ovog sveta molitva ima samo dve žižne tačke: nemam — zato se molim; pošto sam se pomolio — Bog mi daje. Na primer: juče sam se molio za sat. Posle nekoliko dana Gospod mi da sat. To je od ničega nešto. Međutim, za hrišćanina postoji i treća tačka – tačka koja se nalazi između ove dve — vera. Ako se molim za sat i jednoga dana sam u stanju da položim pravo na to da je Bog čuo moju molitvu, onda sam stigao do tačke vere — znam u sebi da taj sat imam i pored toga što su mi još uvek obe ruke prazne. Nekoliko dana kasnije sat stigne. Hrišćani bi trebalo da znaju kako da prime u duhu; ako ne, nemaju ni vere ni duhovne pronicljivosti. Ljudi bi trebalo da se mole svesrdno; trebalo bi da se mole sve dok im se vera ne da. Možemo reći da je prvi deo molitve od nevere do vere; drugi deo je zahvaljivanje od vere do stvarnog posedovanja stvari. Zašto bismo molitvu delili na ova dva dela? Zato što kad neko ima veru, ne može više da moli, nego samo da zahvaljuje. Ako nastavi da moli, njegova vera će biti izgubljena. Zahvaljivanje bi trebalo da koristi da bi podsetilo Boga da ubrza ispunjenje. Bog je već obećao da će dati, šta bi još mogao da traži? Braća i sestre po celom svetu su imala ovakva iskustva — pošto je vera dana, dalja molitva je nemoguća. Trebalo bi reći samo jedno: ,,Gospode, ja te slavim!” Nažalost, neka braća to ne znaju. Bog je već obećao, a oni se i dalje mole; i tako se mole dok sve ne izgube. To je zaista veliki gubitak.
Kako bi čovek trebalo da održava svoju veru? Slaveći Gospoda: ,,O Gospode, slavim te, jer si čuo moju molitvu. Čuo si me pre mesec dana.” Kako su dragocene reči u Marku 11:24. Nigde u celom Novom zavetu se ne izražava takva vera kao u tom dragocenom stihu. ,,Zato vam kažem: sve što molite i tražite, verujte da ste primili, i biće vam.” Ovde imamo tri glavne tačke:
a) moliti se, praznih ruku,
b) verovati, još uvek praznih ruku i
v) verovati, s punim rukama.
Neka mladi vernici stvarno razumeju šta je molitva i shvate koliku ulogu molitva igra u njihovim životima.
5. Moli se uporno
Postoji i druga strana molitve koja može da izgleda u suprotnosti sa onim što smo malopre rekli, ali koja je podjednako stvarna. To je da ljudi ,,treba svagda da se mole i da ne malaksavaju” (Luka 18:1). Gospod nam je pokazao da neke molitve zahtevaju istrajnost. Moramo se uporno moliti sve dok Gospod našim neprestanim dolaženjem pred njega ne bude takoreći iscrpljen. To nije znak neverovanja, nego radije jedna druga vrsta vere — ,,Nego kad Sin čovečiji dođe, hoće li naći veru na zemlji?” kaže Gospod. To je vrsta vere koja veruje da će Bog usled istrajne molitve konačno odgovoriti, sa prethodnim obećanjem ili bez njega.
Često puta se niti molimo niti pak možemo da se molimo po drugi put, jer u stvari nismo ništa ni tražili. Koliko svojih molitava smo ponovili dva, tri, pet ili deset puta? Mnoge molitve se brzo zaborave kad ih jednom prinesemo. Zar bi trebalo da se čudimo što ih Bog takođe zaboravlja? Mi možemo da molimo i nastavimo s moljenjem samo onda kad imamo pravu potrebu. Tada smo pod takvom vrstom okolnosti koja nas primorava i podstiče na molitvu. Pedeset godina kasnije takve molitve bismo još uvek mogli da se sećamo. O Gospode, iako ne deluješ ja se i dalje molim.
Takva molitva ne protivreči onoj u Marku 11. Marko nam kaže da se treba moliti sve dok nam vera nije data; ovde nam se pak kaže kako treba svagda da se molimo i ne malakšemo. Mnoge naše molitve su tako beživotne da ih oni što ih prinose brzo zaboravljaju. Kako možemo onda da očekujemo da Bog čuje tako mlake molitve? Mi sami smo ih zaboravili, a ipak bismo želeli da ih Bog ne zaboravi. To ne ide. Zato bi trebalo da mlada braća i sestre uče kako da se mole i to da se mole sve dok ne prime ono što su tražili.
Jedna sestra se molila više godina za svoga brata. Činilo se kao da Bog ne sluša, a stanje se pogoršavalo. Međutim, jednoga dana je izjavila da zna da će joj brat biti spasen. Njen izgled je govorio da je u to vrlo sigurna. Odakle je dobila tu sigurnost? To je bilo zato što je čitala priču o udovici koja je molila nepravednog sudiju da je odbrani od njenog neprijatelja. Rekla je: ,,Bog mi je pokazao da mu nikada nisam dovoljno dosađivala. Rano izjutra ću moliti Boga da spasi moga brata, u podne ću opet tražiti bratovljevo spasenje, a uveče ću ga ponovo podsetiti na isto. Moliću se i danju i noću od zore do sumraka, tada ću jednoga dana Bogu toliko dosaditi da će reći: ,Dobro, podariću spasenje tvome bratu!’ Rešila sam ovako da se molim. Zbog toga znam da će moj brat biti spasen.” Ova sestra je odista savladala ono iz Luke 18:5.
Ta sestra je po prirodi bila povučena, ali sada je postala izvanredno smela. Dosađivala je Bogu do tolike mere da Bog nije mogao ništa drugo već da spase njenog brata. Kroz nedelju dana brat joj je bio spasen! Svetlo koje je primila iz Biblije bilo je veoma veliko. Ono što od nje priroda nije mogla da učini, učinilo je svetlo s neba; bila je preobražena u jednu ,,silnu” ličnost.
Dakle, ako tražiš nešto onda moraš da naučiš da dosađuješ Bogu. Kako možeš očekivati da te čuje ako si sam zaboravio šta si iskao? Ako imaš pravu potrebu, molićeš se uvek i nećeš malaksati. Moli se sve dotle dok Bog neće moći drukčije nego da te čuje.
Molitva kao posao koji mora da se obavi
Novi vernici bi trebalo ozbiljno da shvate molitvu — kao posao koji mora da se obavi.
Prvo, svako bi trebalo da pripremi jednu molitvenu knjižicu — beležnicu molitvenih izveštaja. U tu knjižicu se beleže sve molitve. Svaku stranicu bi trebalo podeliti na četiri stubca. Na primer u mojoj molitvenoj knjižici od 1948. prvo dolazi datum; drugo, predmet — ono za šta se određenog dana molim; treće, datum kada je odgovor primljen; i četvrto, kako je Bog odgovorio na moju molitvu. Tako čovek može da zna koliko puta mu je Bog odgovorio na molitve, i koliko još molitava čeka da bude uslišeno. Na taj način se može voditi račun o molitvi.
U toku jedne godine Bog je na molitve Džordža Milera odgovorio tri hiljade puta. Kako bi on mogao da zna taj broj da ih nije beležio? Šteta je što sam bacio svoje stare molitvene knjižice. Bilo bi veoma zanimljivo pregledati ih. Jednom sam bio prilično ambiciozan; u svoju molitvenu knjižicu sam zapisao sto četrdeset imena. Osamnaest meseci kasnije, svi osim dvojice su bili spaseni. Neka imena su bila uneta ujutro, a ljudi spaseni istog dana posle podne; drugi su pak bili spaseni nakon sedam ili osam meseci. Predmeti jednom uneseni u knjižicu, postaju poslovne stvari koje treba ozbiljno rešavati pred Bogom. Popuštanja ne sme da bude. Za njih se mora uporno moliti dan za danom sve dok se posao ne završi.
Najveća prednost molitvene knjižice je što omogućava čoveku da zna na koliko molitava mu je odgovoreno, a na koliko nije. Ako nam molitve nisu uslišene, mora da nešto iz osnove ne valja. Molitvenu knjižicu bi trebalo da vode i stari i mladi. Sama revnost je uzaludna ako molitve nisu uslišene. Ukoliko put ka Bogu nije čist, put ka ljudima je zatvoren. Onaj koji je bez sile pred Bogom, bez sile je i pred ljudima. Ljudi bi pred Bogom trebalo da traže silu u molitvi, inače će biti beskorisni. U knjižicu bi trebalo zabeležiti nekoliko stvari i svakodnevno se moliti za njih:
a) Sva Božija deca bi trebalo svakodnevno da se mole za ljude iz sveta da bi ovi mogli da se spasu.
b) Božija deca bi trebalo da se mole za potpuno obnovljenje Izrailja, jer je on Božiji izabrani narod. Ko god uzblagosilja njega biće blagosloven.
v) Vernici bi trebalo da mole Glavu crkve da podari svetlost, milost, darove i život crkvi. Kako samo ovo crkvi danas treba! I
g) hrišćani bi trebalo da se mole za svoje zemlje da bi mogli da vode miran i tih život u svoj pobožnosti i čestitosti.
Ovo su četiri velike stvari pored drugih koje se beleže u našu molitvenu knjižicu, i za koje se moramo moliti.
Kad koristite molitvenu knjižicu, zapazite da se za neke stvari treba moliti svakodnevno, dok bi se za druge moglo moliti jedanput nedeljno. Ovo uglavnom zavisi od toga koliko je stvari zabeleženo. Ako ih nema mnogo onda se svakoga dana može za sve moliti. Ako ih je mnogo, mogu da se rasporede na takav da se svakoga dana obuhvata određen broj. Ja sam dve godine odvajao svaku subotu za dan molitve.
Molitva ima dva kraja
Molitva ima dva kraja: na jednom kraju je osoba koja se moli, a na drugom je stvar ili osoba za koju se moli. Prvi kraj često mora da pretrpi preobražaj pre nego što se drugi kraj promeni. Uzaludno je tek nadati se da će se drugi kraj promeniti. Moramo naučiti da se molimo: ,,O Gospode, gde bi trebalo ja da se promenim? Postoji li još uvek greh sa kojim nije sve prečišćeno? Ima li bilo kakve sebične želje koju treba očistiti? Postoji li bilo kakva praktična lekcija vere koju moram da savladam? Ili pak, ima li bilo šta, što bi trebalo da ostavim?” Ako postoji potreba da se bilo šta na našem kraju promeni, neka se onda prvo to promeni. Mnogo je one Božije dece koja se nadaju da će se cilj za koji se mole ostvariti, dok sama odbijaju da se promene.
Ako mlada braća i sestre od samog početka savladaju lekciju molitve i proučavanja Biblije, crkva će se veoma osnažiti. Bog će nam podariti veličanstvenu budućnost koja će daleko prevazilaziti našu prošlost.
__________ 5 U Marku 11:24 Karadžić je ovo preveo ovako ali pogrešno. Čarnićev prevod je tačan i glasi: „. . . verujte da ste primili i biće vam.” O. P.
-
nazad
