|
Управљање новцем Начин на који хришћани управљају својом имовином у потпуности се разликује од начина како то неверници чине. Хришћански начин је давање, а начин неверника је гомилање. Нас сада интересује како хришћанин да живи на земљи, а да никада не буде у оскудици. Зар нам то Бог није обећао? Као што птице на небу имају храну и љиљани у пољу дивну одећу, ни Божијој деци неће било шта недостајати! Ако су у потреби, мора постојати неки пропуст. Она браћа која имају проблема са приходима, често не управљају својим новцем по Божијем начелу.
Пошто једном продаш све што имаш и следиш Господа, требало би до краја живота да се држиш тог принципа. Својим средствима би требало да управљаш на Божији начин, иначе ћеш запасти у невољу. Многа Божија деца би требало да савладају ову лекцију. Морамо да научимо како да живимо од Божијег богатства.
Како би хришћанин требало да управља својим новцем? Прочитај Лука 6:38: „Дајте и даће вам се; добру меру, набијену, стресену, препуну, даће у ваше наручје; јер каквом мером мерите, онаквом ће вам се одмерити.“
Као верници, ми од Бога очекујемо да нам све обезбеди. Ми живимо само кроз Његову милост. Богати не могу да се ослоне на своје богатство за храну и одећу. За време рата, многим богаташима је недостајало једно и друго. Павле нас упозорава да не би требало да полажемо наду у несигурно богатство нити да чезнемо да се обогатимо, јер ће нам то причинити многе муке (види 1. Тим. 6:7-10, 17-19). Само они који се поуздају у Господа, иако немају уштеђевине, неће оскудевати. Господ је сасвим способан да подмири све њихове потребе. Али, они морају да схвате да је Божије подмиривање потреба условљено.
Ако је Бог у стању да храни толике птице на небу, Он сигурно може и нас. Нико осим Бога не може да нахрани све птице небеске и гаји све љиљане у пољу. Само Он има неизмерно богатство којим се брине о птицама и љиљанима, а исто тако и о својој деци. Он нас не би пустио да будемо у тако тескобној ситуацији да једва преживљавамо. Ко год западне у несташицу, тај није управљао својим средствима у сагласности са Божијим начелима. Бог је поставио начин како да користимо новац. Само кад следимо тај Божији закон, бићемо поштеђени оскудице.
Бог је вољан да подмири све наше потребе, ма колико оне биле велике. Никада ни за тренутак немој да помислиш да је Он сиромашан. На хиљаде стоке по планинама је Његово – све припада Њему. Зашто би Божија деца била сиромашна? Зашто да буду у оскудици? Бог није од оних који не могу да дају, јер је Он први и једини који то може. Постоји једна ствар коју морамо да урадимо да би нас снабдео, а то је да испунимо Његов услов. Дакле, шта Он захтева? Одговор је: „Дајте и даће вам се.“
Видео сам браћу која су имала финансијске проблеме. Њихова невоља по мом мишљењу, не лежи у томе што немају одговарајућа примања, већ што не дају довољно. Основно начело које нам је Господ показао у Библији јесте: дајеш за изобиље, гомилаш за сиромаштво. Особа која само мисли на себе сигурно је сиромашна, али онај који даје, тај је богат. Да би избегао сиромаштво, мораш да дајеш и то често. Што више дајеш, тим ће ти више Бог дати. Ако си вољан да дајеш ма шта преко својих потреба, једног дана ћеш примити оно што је преко потреба других. Ако будеш дао двадесетину другима, и ти ћеш примити двадесетину. Ако будеш дао хиљадити део, примићеш хиљадити део.
Ако дајеш знајући да нећеш имати потребе зато што знаш да си оставио залихе по страни, ко зна шта ће се десити у будућности? С каквом мером изађеш другоме у сусрет, и теби ће се тако одмерити. На начин на који се ти опходиш према браћи и сестрама, Бог ће се тако опходити према теби. Ако сав свој живот посветиш другима, и други ће се теби посветити. Али, ако дајеш само оно што за тебе нема користи, и теби ће други тако давати. Недовољни приходи су често последица недостатка давања. Правилно давање скоро да гарантује довољне приходе. Божија Реч је сасвим јасна: „Дајте и даће вам се.“ Ти дај другима, а Бог ће дати теби. Многи имају веру да од Бога траже новац, али немају вере и да га дају. Није ни чудо што често живе у немаштини, чак пате и од сиромаштва, у вери да ће било шта примити од Бога.
Нови верници би требало да уче ову основну лекцију од почетка свог хришћанског живота, иначе неће моћи да оду много далеко. Хришћани имају посебан начин којим управљају својим финансијама: дај онако како би желео да примиш. Другим речима, мери своја примања својим давањем. Свет мери своја давања својим приходима, а ми хришћани меримо приходе својим давањем. Мера којом дајемо, биће мера којом ћемо примити. Због тога, сви они који воле новац и цепидлаче при давању, нису у стању да приме Божији новац; неће добити Божије залихе.
Волимо да говоримо браћи и сестрама да свако мора да се ослони на Бога за своје личне потребе. Али у ствари, Бог се обавезао да снабдева само оне који су вољни да дају. Начин изражавања који срећемо код Луке је заиста диван када каже „добром мером“. Када Бог даје Он се не прерачунава. Он увек даје изобилно. Наш Бог је најдарежљивији, Његова се чаша прелива. Он није тврдица. Он је рекао да ће дати добром мером: „набијеном, стресеном, препуном.“
Да ли си икада куповао пиринач или пшеницу? Многи продавци сипају жито не дозвољавајући да се протресе и слегне. Али то није случај са Богом. Он даје добром мером, не само набијеном и стресеном, него и оном која се пресипа. Наш Бог је заиста најслободнији у давању. Слушај дакле шта Он каже: „Каквом мером мерите, онаквом ће вам се одмерити. Ако си у давању прорачунат и ситничар, кад Бог покрене људе да намире твоје потребе, и то ће бити прорачунато.
Хендли Мул (Handley C. G. Moule) из Енглеске, био је издавач часописа Живот и Вера. Многе ствари у вези са њим су биле веома похвалне. Једна од његових јачих страна је била његово познавање Библије. Живео је вером. Често је био финансијски кушан, и увек је био у стању да пронађе узрок свега тога, јер је знао чињеницу из Луке 6:38. Кад год је био у потреби, увек је говорио својој жени да сигурно нешто није у реду са њиховим давањем. Никада није размишљао о томе колико је давао, већ о томе да ли нешто није у реду у вези са тим.
Једном приликом им је остало врло мало хране. Чак није било више ни брашна, главног састојка енглеске исхране. Након дан-два чекања, још увек ништа није пристизало. Тако су се он и његова жена молили, признајући грех, схватајући да мора да постоји вишак ствари у њиховој кући. Запази да он није тражио од Бога прво брашно, већ је рекао својој жени да сигурно имају исувише тога у својој кући и да због тога Бог није могао да им дâ. Заједно су клекнули и замолили Господа да им покаже чега су имали вишка. После молитве, почели су да траже по кући почевши од тавана, претресајући скоро све не би ли пронашли нешто. Пошто су прегледали сваки орман, ипак нису могли ништа да нађу. Тада је господин Мул пао у искушење и рекао: „Господе, ми заиста немамо ничег сувишног. Ако нам не будеш дао, то ће бити Твоја кривица.“ Тако су наставили потрагу све до подрума, где су пронашли кутију маслаца коју су добили неколико дана раније. Када је г. Мул опазио ту кутију веома се обрадовао, јер је знао да мора да је у томе проблем.
У то време, обоје су били прилично стари и током многих година су научили лекцију о давању. Знали су да Божија Реч каже: „Дајте и даће вам се.“ Исекли су маслац на комаде, увили их у папир и разделили сиромашним хришћанима. Када су поделили сав маслац, г. Мул је рекао својој жени: „Сада је све рашчишћено.“ Клекнуо је и молио се: “Господе, само бих желео да те подсетим на оно што си рекао: ‘Дајте и даће вам се.’ Молим Те, сети се да немамо брашна у кући.“
Све се то дешавало у суботу. Међу онима који су примили маслац, била је и једна веома сиромашна сестра која је била инвалид и везана за кревет. Много дана је јела само хлеб без маслаца, и зато се молила: „Господе, буди ми милостив и дај ми мало маслаца.“ Убрзо после тога, г. Мул је дошао са комадом маслаца. Она је захваљивала Господу за услишену молитву. Касније, када је узела хлеб, молила се, „Можда нашем брату ништа не недостаје, јер ми је донео маслац, али ако му ипак нешто недостаје, молим Те Господе, чуј његову молитву.“ Пошто г. Мул није никоме говорио о својој немаштини, нико није знао за његову потребу. Чак је било и гласина да је он богат брат. Па зар он није често давао другима? Зар није на пример купио толико маслаца да је могао и са другима да га подели? Али та се сестра молила за њега. После два-три сата добио је две вреће брашна. Његовој невољи је дошао крај.
Хтео бих да вам кажем да морамо да верујемо у Божију Реч. Многи имају потешкоће са Божијом Речју. Не верују да је Божија Реч стварно реч од Бога. Г. Мул је дакле држао Бога за Његову Реч. „Дајте и даће вам се.“ Нека сви нови верници науче да дају. Давање није крај свега; давање омогућава Богу да даје теби. Ово је хришћанско начело за управљање финансијама.
Ако давање није у реду, ни примање неће бити у реду. Ако неко жели да добија од других, правило је да што мање добија то више даје. Тада ће добити више. Многи се држе оног што имају у руци, тако да им Бог дозвољава да имају толико, колико може да стане у руку. Они нису научили како да дају. Ако милост давања није у теби, ни благодат Божија неће бити над тобом. Ако ти не покажеш милост другима, ни Бог неће показати милост теби.
2. Моја прва лекција о давању
Имам много сведочанстава у вези са давањем, али испричаћу само једно искуство. Десило се то 1923. године када сам још био у школи. Мој школски друг ме је позвао да проповедам у његовом граду, Чиен-Ау, око сто осамдесет миља удаљеном од Фучауа. Питао сам друга колико ће коштати то путовање узводно, бродом, и он је израчунао да ће ме то коштати седамдесет или осамдесет долара. Путовање низводно би коштало нешто мање. Рекао сам му да ћу се молити да видим да ли Господ жели да идем.
Тада нисам имао ништа у џепу. Молио сам се Богу, верујући да ће ми Он дати новац ако је Његова воља да идем. После молитве Господ је почео да даје, али када сам пребројао новац још увек је било две трећине мање него што је требало за пут. Имао сам само двадесетак долара и нешто више од стотину новчића од по десет центи. Мој пријатељ ми је писао да је све у реду. Пожуривао ме је да што пре дођем. Поручио сам му да ћу сигурно доћи у петак.
У четвртак ујутро, дан пре мог одласка, на мене је оставила утисак реч, „Дајте и даће вам се.“ Мало сам се бринуо, не због тога што нисам био спреман да потрошим новац, већ зато што нисам могао да кренем на пут, ако ми Господ не обезбеди новац. Тај осећај је све више растао у мени. Осећао сам да би требало да дам све доларе које имам и да за себе оставим оне новчиће. Питао сам се коме да их дам. Помислио сам да новац дам једном брату који је имао породицу. Пошто сам завршио молитву, нисам се усудио да кажем ни да сам послушан, ни да сам непослушан. Једноставно сам рекао: „Господе, ево ме!“ Устао сам и изашао напоље, молећи се да могу да сретнем тога брата на пола пута. Таман сам био на пола пута, када сам угледао брата како ми иде у сусрет. Срце ми се стегло, али сам био спреман. Дао сам му новац говорећи: „Брате, Господ жели да ти овај новац ставим у руке.“ И затим кренуо даље. После неколико корака, сузе су ми потекле низ лице, и рекао сам себи: „Већ сам јавио моме брату да ћу доћи тамо, а сада сам дао новац. Да ли је могуће да ћу моћи да одем?“ Ипак сам с друге стране осећао мир; па зар није Господ обећао: „Дајте и даће вам се!“
Сада је дошло време да Господ подмири моју потребу, али ништа није дошло у четвртак или петак. Један брат је кренуо са мном да ме испрати на брод који иде до моста Хонг Сан. Одатле је требало да узмем мали пароброд до Суекова. Био сам доста уплашен, јер никада раније нисам напуштао свој родни град Фучау. Никада нисам био у унутрашњости, и тамо нисам никога познавао. Пошто ме је брат испратио, молио сам се на броду све док нисам заспао. Рекао сам: „Господе, ја сам давао другима; ако Ти не будеш дао мени, нека буде Твоја воља!“ Када сам стигао на мост Хонг Сан, прешао сам на пароброд. Шетао сам се по њему неколико пута горе-доле, мислећи да ће то олакшати Богу да прибави оно што ми треба, али нисам наишао ни на каквог познаника. Ипак, срце ми је говорило да ће Бог мени дати, јер сам и ја дао.
Пароброд је требало да стигне у Суеков, око четири-пет сати следећег јутра. Оданде је требало да пређем последњи део пута приватном лађом. То је био најскупљи део пута, а мени је остало нешто више од седамдесет новчића. Заиста сам био у дилеми. Молио сам се овако: „Господе, ја се приближавам Суекову. Да ли да одустанем од путовања и купим повратну карту до Фучауа?“ Али дубоко у мени појавила се једна мисао, „Ти си луд. Зашто не тражиш од Бога да обезбеди јефтинији начин да наставиш путовање?“ Осетио сам да сам додирнуо нешто значајно. Зато сам се молио: „Господе, ја не тражим од Тебе новац, већ молим да ми омогућиш да стигнем до Чиен-Ауа.“ Имао сам мир у срцу.
Стајао сам на прамцу пароброда. Један лађар ми се приближио и упитао да ли идем у Нанпинг или Чиен-Ау. Одговорио сам му да идем у Чиен-Ау. Рекао је да ће ме повести тамо за седамдесет новчића од по десет центи – за мање него што сам имао. Чим сам то чуо знао сам да је то Господње дело. Пустио сам га да пренесе мој пртљаг на његову лађу. Пошто је тај део путовања обично коштао седамдесет или осамдесет долара, нисам издржао, а да не питам лађара зашто је његова цена тако ниска. Одговорио је да су његову лађу закупиле локалне власти, али да су му чиновници који су заузели предњу кабину, дозволили да прими још путника у задњу кабину. Тако је он у ствари зарадио још новца. Сећам се да сам тог дана купио нешто поврћа и меса, са оно мало новца што ми је преостало. И тако сам кренуо у Чиен-Ау.
Међутим, ни пут назад није био лак. У џепу сам имао само два новчића. Чим су се састанци завршили, брзо сам кренуо назад, јер је школа требало да почне. Наставио сам да се молим. Три дана пре мог поласка, један мисионар ме је позвао на ручак са њим. Рекао ми је: „Г. Ни, ваша посета нам је била од велике помоћи. Да ли бисте ми дозволили да вам платим повратну карту?“ Било ми је драго када сам то чуо, али сам се суздржао. Одговорио сам му: „Ја већ имам Онога који је одговоран за мене.“ После тога затражио је да му опростим ту понуду. Када сам се вратио у собу, зажалио сам због оног што сам урадио. Још једну шансу сам упропастио, али док сам се молио, у срцу сам осетио дубоко олакшање.
Када је освануо трећи дан, дан мога одласка, још увек сам имао само два новчића у џепу. Мој пртљаг је већ био пребачен на брод, а мој школски друг ме је пратио до кеја. Све време сам се молио: „О Господе, Ти си ме довео у Чиен-Ау. Да ли можеш да ме не одведеш до Фучауа? Ти си одговоран за мене, и Ти не дозвољаваш никоме да преузме ту одговорност. Вољан сам да признам ако нисам у праву, али верујем да јесам. Твоја је одговорност. Ти си сам рекао: ‘Дајте и даће вам се’.“ На пола пута до луке, мој пријатељ, мисионар, послао ми је писмо преко свога слуге. Отворио сам га и прочитао: „Ја знам да је неко одговоран за тебе, али Бог ми је показао да и ја треба да суделујем у твом путовању у Чиен-Ау. Да ли ћеш дозволити старијем брату да учествује у томе? Молим те, прими овај мали поклон.“ Када сам извадио новац, захвалио сам Господу речима, „О Боже, овај новац је дошао баш на време.“ Сећам се да сам део новца који ми је преостао од карте дао за штампање једног броја часописа Пробуђење.
Када сам се вратио, отишао сам да видим онога брата коме сам дао новац. Његова жена је била код куће. Чим ме је спазила да долазим, рекала ми је: „Г. Ни, желим да разговарам са вама. Могу ли да вас питам зашто сте ви мом мужу дали двадесет долара пре него што ћете поћи из Фучауа? Зашто сте му новац ставили у руку и одмах побегли?“ Рекао сам: „Господ ми је показао дан раније у молитви да треба да му дам новац. Тако сам га срео на путу и дао му га.“ Она је одговорила: „Да ли сте знали да смо те исте вечери потрошили последње залихе хране и огрева? Са вашим новцем могли смо да купимо пиринач и огрев, који су трајали све до пре три дана, када нам је Господ опет послао новац. Чекали смо на Господа три дана, пре него што смо добили новац од вас.“ Нисам јој рекао шта се са мном дешавало. Када сам напустио њихову кућу, размишљао сам путем: „Да сам задржао тих двадесет долара у џепу, они би тамо лежали бескорисни, али како постају корисни када се некоме дају.” Подигао сам главу и рекао Господу: „Ово је први пут да сам заиста видео Луку 6.“ На лицу места сам се поново предао Господу. Од тада, па надаље сам давао; нисам остављао ниједан новчић у руци.
Моја нада је била да ће Господ чинити чуда кроз моје давање и да ће кроз то давање услишити молитве. Нећу да чувам новац у руци. Нећу дозволити да узалудно лежи. Не усуђујем се да се хвалим колико сам постао искусан у овоме. Вероватно сам дао више и примио више него просечна особа. У ствари, много ми је новца прошло кроз руке. Ово говорим као луд. Више волим да делим новац, да би се учинило чудо и да би се нечије молитве оствариле. Не желим да будем лењ и бескористан.
Млади верници морају да науче како да управљају својим средствима од самог почетка. Лично не волим да говорим много о томе, али желим да поделим једно искуство. Од 1923. године много пута сам остајао са једним пенијем, вероватно више него иједан брат у Кини. Знам шта говорим и шта значи један пени. Али, када имам неку потребу, Господња Реч каже: „Дајте и даће вам се!“ Данас знам да када дајем другима, да ће Бог подмирити моју потребу. Знам из искуства да само они који дају, да су они ти који и примају. Увек ми се показује да ако сам широке руке и Господ ће мени дати на исти начин. Радије бих да се о мени прича „Брат Ни је богат.“ Да, заиста, ја имам новац јер увек дајем, али оно што добијам натраг је много веће. Наш Бог није тврдица.
По хришћанском начину управљања финансијама новац се не држи чврсто у руци. Што се новац више стиска све је смртоноснији. Такав новац је бескористан, истопиће се као лед. Новац се увећава само у давању. Ако деца Божија науче да дају, Бог ће свуда чинити чуда. Стискање новца ће довести Божију децу до сиромаштва. Млади верници морају да савладају ову лекцију. Не би требало да буду задовољни само тим што су спасени, већ морају да науче да искусе и благослов давања. Бог не може да повери нешто некој особи која чврсто држи новац и не даје га, јер таква особа није вредна поверења. Што неко више даје, тим ће и Бог више дати њему.
1. Сејање за Господа
„А ово знајте: ко шкрто сеје шкрто ће и жњети, а ко у благослову сеје у благослову ће и жњети“ (2. Кор. 9:6). И овај стих је повезан са хришћанским принципом о управљању средствима. Хришћани дају новац, не бацају га. Онај који се разбацује новцем неће добити више, нити ће онај који мање расипа, добити мање. Оно што Бог каже јесте да онај који у благослову сеје у благослову ће и жњети, и такође да онај који шкрто сеје шкрто ће и жњети. Да ли очекујеш да се твој новац увећава? Ако очекујеш, иди и посеј га. Ако сејеш, новац ће да расте. У супротном, остаће на истом.
Браћо и сестре, да ли смо толико луди да жањемо тамо где нисмо сејали? Многе молитве за потребе нису услишене зато што смо ми тврди људи, жањемо тамо где нисмо посејали и сакупљамо тамо где нисмо вејали. Зашто не би узео мало новца и посејао га? Зашто не посејеш свој новац у браћу и сестре који су у немаштини. После тога можеш да жањеш. Онај ко чврсто држи новац у својој руци неће добити ништа. Да ли видиш овде предивну слику? Павле каже да давање новца за помоћ сиромашнима – као што су верници из Коринта послали помоћ за потребе светих у Јерусалиму — није бацање новца, него је то у ствари сејање. Запамти, новац је као семе које се може сејати. Ако сретнеш браћу и сестре који су у невољи и подмириш њихове потребе, Бог ће учинити да тај новац нарасте све док не пожњеш тридесет, шездесет, сто пута више.
Нова браћа и сестре би требало да се уче да сеју. Онда када буду имали неку потребу, жњеће оно што су посејали. Не можеш да жањеш оно што ниси сејео. Неко поједе сав иметак и наравно да му ништа не остане. Претпостави да имаш педесет килограма жита и да половину посејеш. Следеће године ћеш имати жетву. И тако годину за годином. Немој да поједеш све што имаш, остави нешто и за сејање. Неки хришћани ништа друго не раде него само једу; није ни чудо што у време несташице нема повећања прихода ни жетве. Пусти Бога да пошаље твој новац на сетву.
2. Доносити Богу
Божија Реч у Старом завету је врло јасна у вези с подмиривањем потреба. „Донесите све десетке у спреме да буде хране у мојој кући, и окушајте ме у том, вели Господ над војскама, хоћу ли вам отворити уставе небеске и излити благослов на вас да вам буде доста“ (Мал. 3:10), рекао је Бог израиљском народу. Овде видимо исти принцип који смо управо објаснили.
Народ у Израиљу је био у великом сиромаштву. Да су покушали да спроведу у дело Малахија 3:10, вероватно би рекли да ако је њихових десет паковања пиринча недовољно за њих, како је могуће да девет буде довољно; ако њихових десет врећа брашна није било довољно, како девет може бити доста? Такве безумне речи може да изговори само природни човек. Бог је укорио израиљски народ речима, „Људима је ово немогућно, али је Богу све могућно“ (Матеј 19:26). „Донесите све десетке у спреме, . . и окушајте ме у том, . . хоћу ли вам отворити уставе небеске и излити благослов на вас да вам буде доста.“
Дозволите ми да вам кажем да је десет паковања разлог за сиромаштво, док је девет паковања разлог за благослов. Неко може да мисли да што више има у руци да је то боља и његова финансијска ситуација. Али таква особа не зна да је то основни разлог за сиромаштво. Ако доносимо Богу, улазимо у благослов, а ако задржавамо у својој руци нећемо бити благословени. То једно паковање када донесемо у Божије спреме постаће наш благослов, а ако га задржимо, биће нам проклетство, и чак и оних преосталих девет паковања брзо ће нестати. Задржавајући оно што припада Господу, суочићемо се са сиромаштвом.
3. Просипање за Бога
„Један просипа, и све више има; а други тврдује сувише, и све је сиромашнији“ (Приче 11:24). Многи не просипају и зато им ништа не остаје. Они који просипају богати су пред Господом. На ово нам указује Божија Реч.
4. Трошење за Господа
Постоји још један предиван догађај који ћемо поменути. Када се Илија молио за кишу, народ је патио због велике суше. Краљ и његови главни дворани су били напољу, тражећи воду. Може се замислити како им је било. Али када је Илија приносио жртву и молио се за кишу, наредио је да сипају воду на жртву паљеницу. Ма колико је била драгоцена вода у то доба, Илија их је натерао да сипају воду на жртву три пута, све док се вода није преливала преко олтара и напунила опкоп око њега. Узимајући у обзир чињеницу да киша још није пала, зар није била штета да се проспе толико воде? Шта ако киша уопште не падне? Али, Илија им је ипак рекао да сипају воду. Клекнуо је и молио се да Бог пошаље ватру да спали жртву на олтару. Бог је чуо ту молитву, а исто тако и његову молитву за кишу. Послао је велику кишу. Ако хоћеш да Бог пошаље велику кишу, прво мораш да излијеш своју воду. Ако штедиш своју воду, нећеш добити воду с неба.
У овоме лежи проблем многих. Они чврсто држе оно што је њихово, а ипак очекују да Бог чује њихове молитве. Бог је спреман да откаже сушу, али Он чека да човек прво излије своју воду. Људски ум увек има спреман резервни план. У случају да киша не падне, ипак је остало барем дванаест крчага воде. Али они који пребројавају своје крчаге никада неће видети воду с неба. Ко год жели да има воду с неба, мора да буде вољан да као Илија потроши воду коју још има. Нека се све потроши, не само стока и овце, него и вода. Овај исти принцип се примењује и када је у питању новац. Све док се нови верници не ослободе силе мамона, пут цркве никада не може бити прав. Нека да Бог да сви будемо посвећени људи који ће све ставити на олтар за Бога.
5. Снабдевени од Бога
„А Бог мој испуниће сваку вашу потребу по свом богатству у слави – у Христу Исусу“ (Фил. 4:19). Ово је заиста изванредан стих. Верници у Коринту били су тешки на давању, док су они у Филипима били дарежљиви. Филипљани су слали помоћ апостолу Павлу безброј пута. Павле им је рекао у одговору, да ће његов Бог испунити сваку њихову потребу по богатству Његове славе у Христу Исусу. Видите ли како је чудесан овај стих? Павле је посебно нагласио „мој Бог“, што значи онај Бог од кога је примио средства преко Филипљана. „А мој Бог испуниће“ – Он ће снабдети оне који су снабдели Павла. Бог онога који је примио дар, сада снабдева потребе оних који су давали. Многи данас покушавају да се чврсто држе овог стиха у Филипљанима 4:19. Да ли ми видимо у овом стиху да ће Бог снабдети оне који дају, а не оне који траже? Само дародавци имају право да користе овај стих, они који не дају нису овлашћени да користе ову привилегију. Када дајеш другоме, можеш да кажеш: „О Боже, испуни ми данас све моје потребе према богатству у Христу.“ Бог је испунио потребе Филипљана. Бог снабдева према принципу давања.
Када су твоје посуде са брашном и уљем скоро празне, сети се да од тога прво направиш мали колач за Илију – пророка Божијег. Онда ће ти шака брашна и мало уља трајати три године и шест месеци. Ко је још чуо да једна боца уља траје три и по године? Али ако узмеш мало брашна и мало уља па прво направиш колач за Божијег пророка, хранићеш се годинама. Та шака брашна и то мало уља није довољно ни за један оброк, али ипак, ако се то прво да Богу, оне те могу хранити још дуго. Тако хришћани управљају својим финансијама.
Стари и Нови завет имају исто учење. Бог не жели да ми будемо сиромашни или у немаштини. Ако има сиромаштва и немаштине међу нама, може бити да наш новац стежемо исувише чврсто. Што више волимо себе, тим више ћемо бити гладни. Ако питање новца није сређено, ништа није сређено. Коме год је новац од велике важности, све му више прети сиромаштво. За неке ствари не могу да тврдим, али ово могу; што више неко стеже новац, то ће бити сиромашнији. Хајде да ослободимо наш новац и да му дозволимо да се креће међу људима како би чинио Божија чуда.
Стока на хиљаду планина и овце на десет хиљада припадају Богу. Само будала мисли да мора да их зарађује. Све што треба да урадимо то је да донесемо све наше Богу. Требало би да дајемо новац чим га примимо. Требало би да водимо рачуна о браћи и сестрама који су сиромашни. Лудо је нагомилавати за себе. Хришћани би требало да дају. Нека сав новац у цркви буде жив новац. Онда када ти буде нешто требало, Бог ће чинити чуда, чак ти може послати птице са неба да те снабдевају.
Предајте се Божијој Речи, јер у супротном Бог неће имати начина да делује у вама. Прво дајте себе Богу, а онда ослободите свој новац да би Бог могао да вама да.
__________3 Основне лекције књига 1. „На живу жртву“, 3. лекција - назад ПОЧЕТАКCopyright © 1974 Christian Fellowship Publishers, Inc., New York Сва права задржана. |
|
|