Размотрићемо практични део хришћанског одевања и исхране.
Одевање
1. Значење одевања
Да бисмо открили значење одевања, морамо се вратити на сам почетак.
Пре пада
Пре пада у грех, Адам и Ева су највероватније били одевени у светлост. Били су невини. Иако су обоје били наги, нису се стидели.
После пада
Пошто је дошао грех, прва последица је била да су се Адаму и Еви отвориле очи те су видели своју нагост. Одмах су се постидели и од смоквиног лишћа направили себи прегаче. Основно значење одевања је покривање. Одећа се користи да се покрије нагост. Прегаче од смоквиног лишћа нису могле дуго да трају, јер би се лишће брзо сасушило и измрвило. Зато је Бог оденуо Адама и Еву у много трајнију одећу од коже. Његов циљ је био да им покрије тело.
Новим верницима би требало да кажемо, да је смисао одевања у покривању, а не у истицању. Доводи се у питање сврха сваке одеће, која не служи за покривање. Ако се не носи због покривања, онда је то погрешан мотив. Облачење служи за покривање.
Потреба за крвљу
У Јудеји, Јевреји су носили сандале без чарапа. Тако су били откривени само стопала, руке и глава. Остали делови тела били су покривени одећом. Они који су проучавали Библију могу да се сете како су у време очишћења, мазали крв на палац десне руке, на палац десне ноге, и на врх десног увета (3. Мој. 14). Та три откривена дела тела су била покривена крвљу. Крв се није стављала на друге делове тела, зато што су били покривени одећом. Значи, сврха одевања јесте да покрије. Исправно је увек бити пристојно обучен пред Богом.
Данашња грешка је у томе што све више настојимо да се приближимо варварском, оскудном одевању. Одело које не служи покривању руши Божији наук. Духовно значење крви јесте да прекрије оно што је изложено погледу. Пошто је сагрешио, човеку је било потребно да буде обучен пред Богом. То покривало је у потпуности неопходно. Било какво скраћивање рукава и поруба, које открива, уместо да сакрије тело, јесте од овога света.
Дакле, имајући на уму ово значење одевања, боље би било да се долично облачимо. Као грешник, желим да у потпуности будем покривен пред Богом. Не желим да било који део мога тела буде откривен. Као хришћанин, не могу да стојим пред Богом уколико ме Господ целог не прекрије. Тражим од Господа да ме покрије, да откупи цело моје биће, да крв прекрије све оно што одело није покрило. Моје руке, моја стопала и моја глава су покривени крвљу.
Други пад
Када су Адам и Ева сагрешили, постали су свесни своје голотиње. Хиљаду и шестопедесет година касније Ноје је изашао из барке. Посадио је виноград, направио вино и напио се. Као последица тога, он се свукао и открио своје тело. Адам, први човек, видео је да је го када је појео плод са дрвета познања добра и зла. Ноје се открио када се напио вина направљеног од грожђа. Адам је пао са положаја где му није била потребна одећа, на положај где му је била потребна; Ноје који је био покривен, открио се.
Постављање олтара
После изласка израиљског народа из Египта, Бог му је дао закон на Синајској гори. Наредио је Израиљцима да саграде жртвеник, довољно низак да се не би пењали на њега. Зашто? „Немој уз степенице ићи ка жртвенику моме, да се не би открила голотиња твоја код њега“ (2. Мој. 20:26). Божије начело је да откривање није дозвољено. Сваки део тела мора бити под одећом, осим руку, стопала и главе (који су покривени крвљу). Модерни токови који теже све већем откривању тела супротстављају се Божијем ставу.
Одевање свештеника
Одећа коју су свештеници носили била је направљена од финог, густог ткања без прореза, јер свештеницима није било дозвољено да се откривају пред Богом. Хаљине ефода или оплећка које су носили биле су посебно дугачке, а ланене гаће су биле од струка до бутина (2. Мој. 28:42). У Библији се непрестано и доследно појављује закон да тело мора да буде покривено, а не откривено.
Основно значење одевања
Бог користи одећу да представи самог Господа Исуса и откупљење које имамо у Њему. Ми смо обучени у Божије спасење, обучени смо у Христа, обучени смо у новог човека. Тако смо обучени, да је цело наше биће прекривено, нигде нема пропуста.
Водите нове вернике ка томе да разумеју да када ставе на себе своју одећу, требало би да иза ње виде Христа и његово спасење. „Хвала Богу“ могли би се замислити, „некад сам био го – пред Богом сам био без икаквог покривала, неспособан да побегнем од Божије светлости и Његове осуде; али данас сам обучен у спасење Божије, у новог човека.“
Помоћу одеће која их потпуно прекрива, нови верници могу да виде како су они у ствари у потпуности покривени пред Божијим лицем. Како је то дивно што смо пред Богом у потпуности прекривени.
Сврха облачења је да покрије. Ако нека одећа не покрива, онда хришћанин такву одећу не би требало да носи. Не треба користити одећу која више открива него што покрива. Пошто је у супротности са законом покривања, таква одећа није прикладна за хришћане.
2. Губа
Трећа књига Мојсијева нам говори да одећа као и људи и куће, могу да буду заражени губом. Много је данашње одеће, посебно женске, која је заражена губом.
Два поступка
У 3. Мојсијевој 13 налазимо два различита начина како се опходити према одећи на којој се налази губа. Када свештеник испита заражену одећу и установи да се губа и даље шири, наређује да се одећа спали јер је она извор заразе. Ако се губа не прошири, он наређује да се заражени део одсече било на основи или на потки и да се на крају опере. Ако се губа даље не прошири, одећа се још једном опере и тада се сматра чистом. Али ако се губа и даље шири, он наређује да се одећа спали.
Питај Бога
Нова браћа и сестре који никад нису имали искуства у овим стварима, требало би на то посебно да обрате пажњу. Можда имаш неке сумње у вези са својом одећом, да ли можеш да је облачиш? Ако имаш, зашто је не донесеш пред Господа? Он је наш првосвештеник. Замоли га да ти покаже да ли би требало да носиш ту одећу или не. Немој мислити да су ове ствари ситница. За младе вернике, посебно за сестре, облачење је велики проблем. Други не могу да вам кажу која је одећа заражена губом, а која није. Да бисте то сазнали ту ствар морате сами да изнесете пред Господа.
Запамтите: особа са губом мора бити изолована, кућа са губом мора бити срушена и тканина са губом мора бити спаљена. Нека одећа после измена као што су продуживање рукава, мењање стилског облика, или фарбање, може још увек да се користи. Нека друга одећа, чак и после измена, још увек је заражена. Такве одеће морате брзо да се решите. Нови верници би требало сваки комад своје одеће да изнесу пред Господа да би Он о томе дао свој суд.
Надам се да браћу и сестре, када изађу напоље, људи могу да препознају као хришћане. Не очекујем да ће њихово облачење довести у питање чињеницу да су хришћани. По вашем одевању људи ће сами оценити да ли сте хришћанин. Зато нека чиста особа не носи одећу која је заражена губом. Пошто је ваша губа већ очишћена и греси опроштени, не би требало да поново носите губаву одећу.
Упућујмо нове вернике да у молитви ставе пред Господа сваки комад своје одеће. Други верници не би требало да им говоре коју одећу могу а коју не могу да носе. Немојте да критикујете њихову одећу! Уместо тога доведите их пред Господа, да би они своју одећу предали Њему. Требало би сами да питају Бога која одећа јесте а која није прикладна за хришћане. Нешто од одеће морају да одбаце, а нешто могу да задрже после извесних измена. Препустимо Господу да научи нове вернике шта да раде. Они сами морају да увиде која је одећа за њих неприкладна. Нека да Бог да овај проблем реше на прави начин.
3. Женска и мушка одећа
„Жена да не носи мушко одело нити човек да се облачи у женске хаљине, јер је гад пред Господом, Богом твојим, ко год тако чини“ (5. Мој. 22:5). Овде Библија забрањује да мушкарац носи женску одећу или жена да носи мушку. Данас постоји тенденција да се избрише разлика између мушке и женске одеће. Зато, браћо и сестре, морате бити пажљиви да не носите било какву одећу. Морате задржати Богомдане одреднице – мушкарци носе мушку одећу, а жене носе женску. Сваки покушај да се побркају ове различитости срамоти Господа. Божија деца би требало да науче како да се облаче пред Богом и како да праве разлику између женског и мушког одевања.
4. Проблем који имају сестре
Обично браћа имају мање проблема са одевањем него сестре.
Лепо одевање и кроткост
„Ваш украс да не буде споља: у плетењу косе, у стављању злата или облачењу разних хаљина, него: скривени срдачни човек с непропадљивим украсом кротког и мирног духа; то је скупоцено пред Богом“ (1. Пет. 3:3-4). Ако се добро сећам, следећи стих (пети) је једини у Библији у коме се налази израз „свете жене“. Има много места у Писму где се користи израз „свети људи“, али овде имамо „свете жене“. „Јер тако су се некад украшавале свете жене које су се уздале у Бога и покоравале својим мужевима“ (5 стих). Свете жене су се украшавале кротким и мирним духом.
Оно што је Петар хтео да каже јесте, да иако је сестрама сасвим природно да се украшавају плетењем косе, стављањем накита, облачењем разних хаљина, многе од тих фризура, накита и разних хаљина нису баш прикладне. Сматрам да овде треба да истакнемо да то не значи да сестра може да буде немарна у свом одевању. Ако запоставља начин свога одевања, ако није уредна и чиста, онда мора да је и њен живот несумњиво немаран и распуштен. То одаје слабост карактера.
„Плетење косе“ у оригиналу на грчком значи намештати косу на много начина. Знамо да су жене кроз векове измишљале разне фризуре. „Стављање злата“ односи се на ношење накита ради украшавања. „Облачење разних хаљина“ повезује се можда са бојом или модом. Петар наглашава да сестре не треба споља да се украшавају, већ радије да се украшавају с непропадљивим украсом кротког и мирног духа.
Не доликује жени да буде раскошно одевена нити да испољава карактер лавице. Није баш пријатно видети лепо обучену жену која виче и бесни. Ако је жена кротка и мирна, изгледаће као да је сјајно обучена. Сестра која служи Богу не би требало да буде сувише обузета одевањем. Ми као хришћани, не би требало да поклањамо сувише пажње модном одевању.
Исправно облачење је пристојно и дискретно
„Тако исто и жене у пристојном оделу, са стидом и смерношћу, да украшавају себе не плетеницама и златом, или бисерима, или раскошним одевањем, него добрим делима – као што то приличи женама које исповедају побожност. Жена нека се учи у миру и свакој покорности“ (1. Тим. 2:9-11).
Оно основно што Бог тражи од сестара јесте да буду скромне и стидљиве. За сестре је добро да буду стидљиве, јер је стидљивост њихова природна заштита. Немојте носити нешто што није у складу са вашим осећајем скромности. „Смерност“ је супротна од распуштености. Будите смерни у одевању, немојте носити непристојну одећу. Можда не знамо тачно шта се подразумева под „пристојним оделом“ или „правилним одевањем“, али свака сестра зна шта се у њеном крају подразумева под скромним. Хришћанин не сме да буде тако обучен да га и неверници сматрају неприкладно обученим. Наш стандард не сме да буде нижи од стандарда неверника. Морамо да научимо шта је стидљивост, како да будемо смерни и да знамо шта је скромна одећа.
„Украшавање плетеницама“ овде значи увијање косе, прављење многих локни. У ствари, пре две хиљаде година жене су већ тада правиле такве увојке. „Раскошно одевање“ односи се на цену материјала. Две хаљине могу да буду сличне, али да се разликују у цени. Крој може бити једнак, али материјал је другачији. Људи воле да носе скупу одећу. Пошто је сврха сваког одела иста, не би требало да трошимо паре на скупу одећу. Сестре би требало да се облаче скромно. Наравно ни Петар ни Павле, а ни ми, не мислимо да би сестре требало да буду немарно и неуредно обучене. Ми само заступамо тај став да сестре не би требало да иду за скупом одећом, већ да се скромно облаче. За сестре је најбоље да се обуку једноставно, у обичан материјал по нормалној цени. Виђао сам неке сестре које троше сувише времена и новаца на лепу и скупоцену одећу, а приметио сам и то да многе сестре не обраћају пажњу на то да ли су уредно и чисто обучене. Облачење жене је веома важно зато што оно представља њен карактер.
5. Печат Светог Духа
„И узе Мојсије уља за помазање и крви која беше на жртвенику, и покропи Аарона и хаљине његове, и синове његове и хаљине њихове с њим; и тако посвети Аарона и хаљине његове, и синове његове и хаљине њихове с њим“ (3. Мој. 8:30). Наше хаљине морају бити посвећене, као знак уља за помазање, печат Светога Духа треба да буде над њима. Иако смо свети као особе, требало би да се и облачимо на свети начин. И човек и његове хаљине су биле помазане уљем и тако заједно посвећени.
„Још рече Господ Мојсију говорећи: Реци синовима Израиљевим и кажи им, нека ставе ресе по скутовима од хаљина својих од колена до колена, и над ресе нека мећу врпцу плаву“ (4. Мој. 15:37-38). Плаво је боја неба и подсећа нас на небеске ствари. Облачење верника требало би да у себи садржи призвук неба. Немојте да се поводите за светом у његовом или немарном или претераном начину облачења. Ми би требало да покажемо небеску моду која доказује да смо и ми и наша одећа посвећени.
6. Неке личне напомене
Слобода избора
Желео бих да дам неколико личних напомена у вези с облачењем. Ја не верујем да би сва Божија деца требало једнако да се облаче, нити сам тог мишљења да би сестре требало да занемаре лепоту, или да би сва браћа и сестре требало да носе одећу само од најобичнијег и најјефтинијег материјала. Библија никада не подвлачи такав став. Јован Крститељ је дошао у хаљини од камиље длаке, док је Исус дошао у хаљини начињеној из једног дела, без иједног шава – најбољој врсти хаљине оног доба. Значи, основни принцип јесте да је хришћанин слободан да обуче оно што воли, да изабере материјал који му се свиђа и да се облачи у омиљеном стилу.
Будите неупадљиви
Имамо слободу да се облачимо како желимо, али мислим да би требало да уочимо једну ствар: нико не би требало да се носи тако да скреће пажњу на своју одећу уместо на себе. У противном нешто није у реду са одевањем. Одећа коју ја носим требало би да представља мене. Ако аранжирам цвеће, а пријатељи примете вазу, али не и цвеће, онда нешто није у реду са вазом. Одевање је ту да помогне људима да ме упознају, а не да оно заузме моје место. Велика је то грешка, у ствари страшна ствар, када се неко тако облачи да људи примећују само одећу, али не и особу.
Будите прикладно обучени
Друга ствар коју треба напоменути јесте да би особа требало да буде обучена у складу са својим положајем и правима. Немојте бити обучени ван свог друштвеног положаја или занимања. Ако будете сувише добро или сувише сиромашно обучени опет ћете привући пажњу других, а то треба да избегавамо. Зато се одевајмо онако како нам доликује. На тај начин ћемо прославити Господа.
Избегавај самосвесност
Браћа и сестре не би требало да се облаче тако да су свесни одеће коју носе. Ако неко све време размишља о својој одећи коју је обукао, без обзира да ли је исувише отмена или исувише сиромашна, једно је сигурно, са том одећом нешто није у реду. Та особа је постала вешалица за гардеробу, јер његова гардероба има већу улогу од њега. Одећа носи њега уместо да он носи одећу.
Зато је најбоље да носимо одећу које нисмо свесни, ни ми ни други. Она би за хришћанина требало да буде обична и прикладна. Одећа би требало да буде у складу са твојим положајем у животу.
Немојте да мислите да је одевање хришћанина неважно. Облачење утиче на наше сведочанство пред светом.
Храна
Размотримо сада питање хране.
Потреба за јелом се јавља пре пада човека. Тако је у 1. Мојсијевој, у другој глави, Бог дао храну човеку. (Потреба за облачењем се појављује тек у трећој глави.) Пре него што је човек сагрешио, Бог је већ дао све врсте воћа за човечију исхрану.
1. Потреба
Пошто је човек сагрешио у 1. Мојсијевој 3, Бог му је дао да једе зеље пољско и у зноју лица свога да једе хлеб. Иако ништа посебно није речено о храни у 4. глави, ипак видимо да је печат Господњи био над Авељом, али не и над Каином. Каин је био земљорадник, а Авељ је био пастир. Божији печат је био на Авељу зато што је Бог прихватио његову жртву. Каин је Богу понудио плодове са свога поља, али ипак није био прихваћен. У књизи Постања у 4. глави се не види јасно шта Бог индиректно изражава, али у 9. поглављу јасно видимо да је Бог дао животиње човеку за храну, као што му је претходно дао плодове с дрвећа.
Живот из смрти
Зашто је Бог човеку дао животињско месо за храну? Зато што је човеку очигледно потребна таква храна. Храна која је њему била потребна није била иста пре и после пада у грех. Храна је оно што одржава у животу. Без јела човек не може да живи. Без хране он не може да опстане на овој земљи. Да би човека одржао у животу, Бог је одредио да човек треба да једе животињско месо, исто тако као и пољско биље и воће. Другим речима, Бог нам показује да од времена када је грех дошао на свет, једна ствар је извесна, а то је, да би се један живот сачувао други мора да се одузме. Животиње морају да изгубе свој живот да би се наш одржао. Пре него што се грех појавио, живот је могао да опстане без проливања крви. Овде је дакле разлика у снабдевању храном пре и после пада у грех. Данас хришћани, пошто живе после пада, не би требало да буду вегетеријанци, већ би требало да једу месо.
Ми сада не говоримо о томе како месо делује на наше тело. То остављамо онима који се баве медицинским истраживањима, али зна се да је животињски протеин бољи од биљног. Овде имамо основно начело: пошто је човек сагрешио, више не може бити живота без смрти. Живот се једино може одржати смрћу. Без смрти човек не може да живи. Проливање крви га одржава у животу.
Бог је јасно показао човеку како да употребљава месо, прво преко Авеља, а затим и после потопа. Када је човек вегетеријанац, он несвесно исказује да може да живи без смрти, без проливања крви. Човек који једе месо, с друге стране, признаје да без смрти и проливања крви не може да живи. Да ли сте увидели ово начело? Зато Бог даје животињско месо човеку за храну. Човек мора да зависи од тога да неко изгуби живот за њега. Хвала Богу што је неко други изгубио живот да бисмо ми могли да га имамо.
У време када је написано Римљанима 14, неки су људи још увек мислили да морају да једу само поврће, као у време Адама. Павле је рекао људима да их не критикују због тога, нити да им бране. Они који су јели месо нису смели да осуђују оне који га нису јели, и обрнуто. Међутим, Павле је такође истакао да су вегетеријанци слаби (ст. 2). Узимајући у обзир њихову слабост, њих не треба критиковати, али то не подразумева да је њихова исхрана биљем исправна. То само значи да други не треба да им праве проблеме због хране.
Без обзира на то, морамо да знамо да према хришћанском откупљењу, живот проистиче из смрти. Да би настао живот, прво мора доћи до смрти. Само поврће не може да пружи живот. Живот се одржава кроз смрт. Ако је нечија савест слаба тако да он једе само зеље, треба да се клонимо тога да дирамо у његову слабост. На крају, хришћанство ипак потврђује да месо јесте за одржавање живота.
Демонске науке
„А Дух изричито каже да ће у последња времена неки одступити од вере, обратиће пажњу на варљиве духове и демонске науке . . . који забрањују ступање у брак. Траже да се уздржава од јела“ (1. Тим. 4:1-3). Мислим да коментар Д. М. Пантона (D. M. Panton) баца право светло на овај одломак. Он каже да је забрана ступања у брак и уздржавање од меса била помоћ у развијању душевне снаге. Ми не заступамо уздржавање од меса, јер је то наука демона, а не Господња. Неки не једу месо зато што не знају за хришћанско начело. А хришћанско начело је задобити живот из смрти. Ако неко једе само зеље без меса, он подсвесно каже, да пошто његов живот може да опстане помоћу зеља, њему није потребан Спаситељ, ни Његова смрт, ни Његово спасење. Зато би нови верници требало да буду упућени у ове ствари.
2. Крв је забрањена
Постоји једна ствар коју хришћани не би требало да једу, а то је крв.
Кроз целу Библију
И у Старом и у Новом завету стално се провлачи учење против употребе крви у исхрани. У 1. Мојсијевој 9 Бог говори Ноју, „Али не једите меса с душом његовом, а то му је крв“ (ст. 9). Бог је забранио да се једе крв.
У 3. Мојсијевој 17:10-16 Бог је много пута понављао: „крви ниједнога тела не једите, јер је душа свакога тела крв његова. Ко би је год јео, да се истреби“ (ст.14). Бог не прихвата душу која једе крв.
У Новом завету, на првом апостолском сабору у Јерусалиму (Дела 15), црква је била суочена са великом потешкоћом што се тиче закона. Јаков, Петар, Павле, Варнава и остале слуге Божије, заједно су одлучили да Божију децу не треба оптеретити држањем закона, једино је требало да се уздржавају: од меса које је жртвовано идолима, од крви, од оног што је удављено и од блуда.
Дакле, очигледна је важност крви. У доба патријарха, Бог је забранио употребу крви у исхрани преко Ноја. У Закону, Он је дао исту забрану преко Мојсија. Када се излила милост, поново је то забранио преко апостола. У сва три периода, Бог је рекао „не“.
Једино Христова крв
Једнога дана Божији Син је дошао на свет. Тврдио је да је Он хлеб живота који је сишао са неба, који даје живот свету. Многи нису схватили Његово значење. Зато је Он то овако објаснио: „Јер моје тело је право јело, и моја крв је право пиће“ (Јован 6:55). У шестој глави Еванђеља по Јовану, Господ понавља исту мисао много пута на разне начине, као што је: „Тада им Исус рече: заиста, заиста, кажем вам, ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв – има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (ст. 53-54).
Ово је заиста дивно. У сва три периода Бог забрањује употребу крви, а ипак Исус из Назарета, Божији Син, каже да Његова крв може да се пије. Да ли овде видите Божији начин? Бог нам забрањује да пијемо било коју врсту крви, али онај који пије Господњу крв – спасен је. Постоји само једна врста крви коју можемо да пијемо. Када попијемо Господњу крв, после тога не треба да пијемо ниједну другу крв.
Другим речима, кроз забрану употребе крви, Бог нам говори да постоји само једно искупљење, само једно спасење. Поред овога нема ниједног другог искупљења. Ниједно друго спасење нам није дато осим овог. Крв Исуса из Назарета је једина крв која може да се пије. Свака друга крв није за пиће, јер само Исусова крв представља искупљење, и пружа нам спасење. Зато ми одбијамо било коју другу крв, одбијамо било какво друго спасење. Имамо само једну крв, а не две. Само та крв може да нас спаси, све остале одбијамо.
Младе вернике би требало у ово упутити, јер иако би могло да изгледа да је ова ствар ситница, ипак се у њој налази сведочанство. Ми хришћани можемо да сведочимо на разне начине, и ово је један од њих. Када нас неверници питају зашто ми не једемо крв, наш одговор је: ми смо је већ појели. Можемо да им покажемо шта је спасење. Пошто не једемо крв, можемо људима да дамо снажно сведочанство. Не једемо крв зато што смо је већ појели. Пошто смо је појели, не можемо да једемо неку другу. Крв Исуса из Назарета је наше спасење, зато ми одбацујемо било коју другу крв.
Удављено
Стари Завет, укључујући 3. Мојсијеву 17, говори нам да се удављено не сме јести. Овде, у Делима 15, каже се да се удављене животиње не смеју јести. Не смеју се јести због крви, јер када се задављене животиње кувају целе, из њиховог меса се не одстрањује крв. Када не једемо крв, ми тиме тврдимо да нема другог спасења осим спасења у Исусу Христу.
3. Питање чистог и нечистог
У 3. Мојсијевој 11, Бог говори Израиљцима да су неке животиње чисте, а неке нечисте, неке се могу јести, а неке не. Ту су спадале и птице и рибе. Нису се смеле јести птице које су биле месождери, нити рибе без пераја и крљушти.
Може се поставити питање: какво је значење закона датих у 3. Мојсијевој 11? Да ли би ми верници требало да их се придржавамо? Ово нас води у Дела 10. Петар се молио на крову куће, пао је у занос и видео отворено небо. Са неба се спустила нека посуда, „као велико платно, које се на своја четири краја спушта на земљу. У њему беху све четвероножне животиње, и гмизавци земаљски и птице небеске“ (Дела 10:11, 12). Према 3. Мојсијевој 11 ове животиње нису биле за јело. Бог је рекао Петру да устане и закоље. Али као добар Јеврејин, он је одговорио да никада није јео нешто нечисто. Глас му је по други пут рекао: „Што је Бог учинио чистим не називај поганим.“ И овај се призор поновио три пута.
Ствар избора
Ми сада разумемо, да је учење из 3. Мојсијеве 11, у ствари изложено у 10. глави Дела апостолских. Да ли је Бог заиста заинтересован за то која риба може да се једе, а која не? Да ли је могуће да Бог није мислио на то, када је прво Ноју дао рибу за храну? У то доба све су животиње биле за јело, није било разлике између чистих и нечистих. Зашто се онда потегло питање чистих и нечистих животиња у 3. Мојсијевој 11. глави? Зато што у Нојево доба, Бог још није изабрао свој народ на земљи. Али у време 3. Мојсијеве, Бог је изабрао Израиљ. Изводећи их из Египта, он је изабрао Израиљ да буде Његов народ. Тада долази до уочавања разлике између Божијег народа и осталих народа. Питање чистих и нечистих животиња, које није постојало у Нојево доба, сада се појављује у време 3. Мојсијеве. Од тада постоје Јевреји и многобошци – Божији народ и остали народи. Значи, тек од времена 3. Мојсијеве постоји разлика између чистог и нечистог, између оног што сме да се једе и оног што не сме. Ово нам показује ствари које су за Бога биле прихватљиве, а које нису. Храна је имала велико значење, јер храна није била само храна, она је представљала једно начело. Оно што је било за јело, то је оно што је Бог желео, а оно што није било за јело, Бог је одбацио.
Милост према многобошцима
После крштења Духом Светим, на дан Педесетнице, Бог је рекао Петру: „Устани, закољи и једи.“ Од тада, милост је дошла на нечисте многобошце. Данас свако може бити изабран. Оно што је Бог учинио нечистим у Старом завету, Он то у Новом завету сматра чистим. Забране у 3. Мојсијевој 11. глави више не важе. Више није само Израиљ Божији народ, сада су и многобошци и Израиљци Божији народ. У 3. глави посланице Ефесцима, видимо да су Јевреји и многобошци уједињени, да су „у Христу Исусу сунаследници, и припадници истог тела, и заједничари у обећању кроз еванђеље“ (ст. 6).
Бог је проговорио Петру три пута: „Што је Бог учинио чистим не називај поганим.“ Ови стихови објашњавају визију. Таман кад је визије нестало, људи из Корнелијевог дома – многобошци, закуцали су на врата. Док је Петар силазио да им отвори врата, почео је да схвата да је оно што је видео на крову куће, у ствари значило да је Бог спреман да многобошцима дâ милост. Тако је, без оклевања, повео са собом неколико браће са којом је отишао у кућу многобошца. Касније је сведочио да је Бог јасно дао милост многобошцима, на исти начин, на који је дао и Јеврејима.
Јеврејско и хришћанско сведочанство се разликује
Наше сведочанство се разликује од јеврејског. Ми тврдимо да као што су Јевреји Божији народ, данас смо и ми, многобошци, народ Божији. Ако бисмо се уздржавали да једемо одређене ствари, понашали бисмо се као да су само Јевреји народ Божији, а да ми нисмо. Али не, заповест за данас је да устанемо, закољемо и поједемо. Не треба да се прави разлика између чистог и нечистог. Оно што је Бог очистио нека нико не назива поганим.
Следствено томе, млади верници би требало да увиде да када једу и такозвану чисту и нечисту храну, сведоче да су и Јевреји и многобошци Божији народ. Ми нисмо позвани да останемо у 3. Мојсијевој 11, штавише, позвани смо да сведочимо чињеницу да су и Јевреји и многобошци сунаследници милости, да међу њима нема разлике. Кроз оно што ми једемо, потврђујемо ово сведочанство.
4. Месо жртвовано идолима
Прво писмо Коринћанима има доста тога да каже о месу жртвованом идолима. У осмом поглављу, Павле нам говори да су идоли ништа, јер је само Бог једини Бог. Према овом преузвишеном знању, ништа не значи да се једе месо жртвовано идолима, зато што су идоли ништа. Могуће је да има злих духова иза тих идола, али Бог је већи од злих духова. Онај који је у нама већи је од оног који је у свету.
Међутим, много нових верника се у прошлости клањало идолима у идолским храмовима, не знајући у то време шта значи заједништво са демонима. А сада када су дошли Господу, када виде друге који једу у идолском храму и који знају да су идоли ништа, закључују да и они могу то да раде. И једни и други једу, али њихово схватање је врло различито. Они који имају знање иду и једу јер знају да су идоли ништа, док ови други који су некада обожавали идоле, сада једу то месо као да је оно жртвовано идолима. Тако упадају у грех због непажње оних који су јачи.
Павле је због тога закључио да је за нас боље да не једемо месо жртвовано идолима, да не бисмо постали камен спотицања за слабе. Павле о вегетаријанству каже да слаби једу само поврће. Али месо жртвовано идолима, Павле каже да је боље да не једемо. Најважније што желимо да овде истакнемо јесте савест слабих. Месо жртвовано идолима не једемо не због демона, него због браће. Морамо да пазимо да их не саблазнимо, иако се ми сами не плашимо да једемо. Сотона нема силе над нама, идоли немају утицај на нас. Иако се ми не бојимо идола, ипак морамо да учимо од Бога да не саблажњавамо браћу због свог јела.
5. Неке личне опаске
На крају, хтео бих да изнесем нека своја мишљења.
Храна је за живот
Основна сврха јела је исхрана тела. Зато треба да се једе оно што је хранљиво, а не нешто у чему нема вредности. Никада немојте да од стомака правите свог бога и немојте да будете сувише обузети храном. Ми би као Божија деца требало да знамо да јело служи за исхрану тела и одржавање физичког живота.
Довољност и Божији додатак
Божија деца би требало да запамте „кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни“ (1. Тим. 6:8). „Погледајте птице небеске, оне не сеју нити жању нити сакупљају у житнице, па ипак их храни Отац ваш небески“ (Матеј 6:26). „Погледајте љиљане пољске како расту; не труде се нити преду; а ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не обуче као један од ових“ (Матеј 6:28). Стих 26. се односи на храну а стих 28. на одевање. Видимо да је све то у Божијој руци. „Тражите прво царство и праведност његову, а све ово додаће вам се“ (Матеј 6:33). Ја волим ову реч „додати“. Шта то значи? Да вас питам, колико је три плус нула? Можете да кажете да нема сврхе додавати нулу тројци, јер је њихов збир опет три. Значи, шта може да се дода? Може да се дода нешто што већ постоји, на пример три плус један. Зато тражите прво царство Божије и његову праведност, и све остало ће вам се додати. Онима који имају Божије царство и Његову праведност Он ће додати храну и одећу. Нека сва браћа и сестре добро запамте да је Божије царство и Његова праведност оно што тражимо. Сви они који су задобили царство Божије, јесу они који живе у Божијој праведности. Њима ће се све ово додати.
Нека Божија деца знају како да истрају у томе да буду другима сведочанство што се тиче јела и одевања.
